Претражи Живе Речи Утехе

У више наврата последњих година Вук Драшковић је у својим обраћањима и написима тешко оптуживао СПЦ, износио различите грубе неистине и дисквалификације протв СПЦ, не бирајући речи. То се десило и сада, непосредно пре устоличења митрополита Јоаникија, а и после устоличења. Најпре је објавио текст "Буна под Ловћеном" https://www.portalanalitika.me/clanak/buna-pod-lovcenom, a после Јоаникијевог устоличења је дао интервју на N1 https://www.youtube.com/watch?v=DZ7MqTHkS50 у коме каже да су "СПЦ и црногорска влада ранили и згазили Цетиње", да "Цетињани памте веселије сахране од насилног, бруталног и хеликоптерског устоличења једног попа, свештеника који пориче и Цррну Гору и Црногорце назива печуркама после кише", да он то "не би назвао верским устоличењем, јер у том чину нема нигде Христа ни трунке добре намере" (од 2:30), да га највише брине "претварање СПЦ у установу, организацију која се одриче Христа, јер не сме Црква да прибегава насиљу, да проповеда мржњу, не сме да дели ни људе, ни народе, ни породице, и у том тренутку када каже "нација је наш врховни ауторитет", тог тренутка она је одметнута од Христа" (од 18:40). Поставља се питање - докле ће СПЦ трпети његове антицрквене харанге? Није ли време да, у складу са његовом реториком, потврди његову неприпадност СПЦ? Што је много, много је...

ТРАГОМ САОПШТЕЊА ИНФОРМАТИВНЕ СЛУЖБЕ СПЦ: ЗАШТО БАЧКИ НАПАДА СВОГА ДУХОВНОГ ОЦА? Вук Бачановић Једном дијелу јавности познат је недавни потез портпарола СПЦ Иринеја Буловића да спријечи одлазак српских архијереја на прославу коју је поводом јубилеја СПЦ у Цариграду организовао Васељенски патријарх Вартоломеј. У свом одговору на позив првопријестолне Цркве, епископ бачки је поменуо да СПЦ ове године слави 800 година своје аутокефалности а не (просто) хиротоније Светог Саве, па пошто нам Цариград то „негира“, то ми не прихватамо такво ниподаштавање. Но, да ли је ли баш тако? У стварности, јавност је обавјештена да је управо СПЦ прошле године у своме позиву свим предстојатељима Православних Црква пропустила спомињање аутокефалије и навела само јубилеј 800 година од хиротоније Светога Саве 1219. године у Никеји. Садржај тог писма, које је предочено јавности, нико није негирао. Кажњавајући Мајку Цркву овим неодазивањем на позив, бачки владика мисли да задаје ударац Вартоломеју и Васељенској патријаршији. Међутим, тешко је да ће се жељени ефекат и постићи. Прије можемо рећи да се ради о бумерангу. Гађајући Цариград Иринеј је погодио себе. Наравно, и образ СПЦ. Треба ли заборавити чињеницу да је 2003. године и сам бачки владика говорио да он (некако несигурно) „мисли“ да Свети Сава није издејствовао баш онакву аутокефалију како то ми данас замишљамо? Не. Јер он тада није исказао ништа друго него опште мјесто: у то вријеме аутокефалија није постојала у данашњем смислу. Но, замислимо чак и да је бачки владика у праву. Замислимо да је СПЦ у позиву заиста поменула аутокефалију а да је Вартоломеј пропустио то да наведе у свом одговору. Да ли би још увијек требало да важи принцип: не поштујеш ме – нећу ни ја тебе? Можда одговор лежи, ако ништа друго, а оно у самој српској теологији. Ако погледамо дјела двојице највећих српских духовника и теолога 20. вијека – светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског – примијетићемо један чудноват феномен. Обојица ових великана су написали житије Светог Саве. Ова ова ремек дјела српске житијне али и историографске књижевности су доступна на интернету. Индикативно је да ни др Николај Велимировић ни др Јустин Поповић нигдје у житију Светог Саве не спомињу ријеч „аутокефалија“. У томе они нису усамљени међу српским писцима прошлих и новијих времена. Погледајмо како они гледају на Савин боравак у Никеји. Тамо гдје описује да је Сава „издејствовао“ да се будући српски архиепископ бира и рукополаже у Србији, Јустин Поповић тај чин не описује као добијање самосталности, него просто као благослов, при том цитира и Грамату (замислите: не помиње се фамозни „томос“!) која каже само сљедеће: „Ја Мануил, васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и ђаконе; да разрјешује и везује кривице сагрјешења људских; и да све учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега као и мене самог“. На готово исти начин пише и Николај Жички. Ни ријечи о „аутокефалији“, „томосу“ и сл. звучним појмовима важним за бачког портпарола. 1 Николајев текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/живот-светог-саве Јустинов текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/житије-преподобног-и-богоносног-оца-нашег-саве Овдје нису можда битни сви хагиографски детаљи (попут, рецимо, оног који каже да је Сава растужио цара и патријарха тражећи да српске владике више не долазе на хиротоније у Цариград: „чувши ову неочекивану молбу, цар се измијени у лицу. Она се не допаде ни патријарху“). Поента је врло јасна. Можда Српска Црква није добила ону врсту аутокефалије каква се појавила у новија времена. Јер, историјска чињеница гласи да је, дајући СПЦ благослов да самостално уређује свој живот, Цариградска Црква као услов поставила да се у Српским земљама „међу првим“ помиње име Васељенског патријарха. У канонском праву се зна шта то значи. Проф. Благота Гардашевић каже да је „Цариградска патријаршија узету обавезу спомињања њеног поглавара на богослужењима сматрала као зависност од матере цркве“. То подвлачи и проф. Ненад Милошевић када каже „биће да је од Светога Саве Српски архиепископ уживао статус аутокефалног архиепископа, и то у односу на Охридског архиепископа и Драчког митрополита“. (Другим ријечима, професор тврди да смо аутокефални били, али само у односу на наша два сусједа! Врло занимљиво). Сви историчари се око тога слажу: обавеза да се спомене патријарх је де јуре умањивала аутокефалност Српске цркве. Наравно, де факто је то била једна самостална Црква у унутрашњој управној организацији – али, ово је малени детаљ, није била аутокефална у склопу тадашње важеће пентархијске структуре Цркве. Без обзира на то, наша аутокефалија данас је неоспорна, нетакнута и нико је не доводи у питање – а најмање Цариград. Колико су оптужбе епископа бачког смијешне, свједочи и његов став који је изнио на другој сједници Комисије за промену Устава СПЦ, одржаној 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду, а то је да „у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом.“ Бачки се ту не зауставља, већ тврди да „појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити“, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама“, те „да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве“. Да то није представљало никакав проблематичан став, свједочи и образложење преосвећеног: 2 Владика Атанасије Херцеговачки критикује она гледишта „где је аутокефалија схваћена тако да само будемо национално обједињени, или да ‘бранимо своја права’, као што се то понекад пренаглашава за наводну борбу Светог Саве да ‘очува Српство од Грка’, што су измислили неки наши историчари, и то није смисао праве црквене аутокефалије“. Управо су „неки наши историчари“ (секуларни, подразумева се) форсирали српску аутокефалност не познајући све „слојеве“ канонског предања па су анахрону аутокефалност 18. и 19. века „прилепљивали“ на 13. век“ (видети његово Еклисиологија Светог Саве, стр. 61). 3 ЗАПИСНИК са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду „У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже.“ Према томе, оно што је посебно битно да се схвати – с оне стране тренутачног опортунизма бачког владике и сличних њему – јесте да се у СПЦ до 2019. године на проблематику „аутокефалности“ није гледало истим очима. То смо видјели и на основу примјера светитеља Николаја и Јустина. Будући да сам по вокацији историчар и да немам формално богословско образовање, за мишљење о овој проблематици сам консултовао и више пријатеља који су завршили ПБФ. Сви одреда су ми саопштили да су им професори истицали да то и није ни била аутокефалија него нека врста самосталности. Према томе, постоји анахронизам када је ријеч о гледању на појам аутокефалије у 13. и, рецимо, 19. вијеку. Наравно, у датом тренутку током средњег вијека ми смо постали потпуно аутокефални, али то потпуно (како нас уче св. Николај, св. Јустин, Буловић и Милошевић, да поменом само неке) није било далеке 1219. године. Но умјесто да призна чињенице, епископ бачки нас затрпава конструкцијама. Потписујући се као „Информативна служба Српске православне цркве“, он сваку врсту покушаја отворене дебате, чак о ставовима које је сам, аргументовано, заступао, назива „најамбициознија кампања против наше Цркве у последње три деценије“, успоређујући је са методама специјалног рата. Информативнна служба поново понавља стару матрицу да „цариградска теорија гласи да Свети Сава није ни добио аутокефалију него да аутокефалија Цркве у Србији датира из 19. века, а аутокефалија уједињене Српске Цркве из 20. века“ и да су такве тврдње ту да „што више саблазне народ, а ослабе и разједине Српску Православну Цркву, како би она постала плен онима који праве хаос у васељенском Православљу и продубљују расколе, најпре у Украјини, а затим редом“. Ова тврдња је бизарна не само због тога што саблазни управо долазе од недостатка било какве принципјелности, почевши од еклисиолошких питања, па до заташкавања случајева педофилије и других девијантности, него због тога што је епископ бачки, односно „Информативна служба“, поново оптужио самога себе. И ту долазимо до врло логичног питања: Чији је човјек епископ бачки и коме иде на руку заоштравање односа са Васељенском патријаршијом? Када својим критичарима спочитава да се додворавају Вартоломеју јер „још увек, није великодушно подарио аутокефалију расколничкој јерархији Северне Македоније“, на који начин мисли да његов свађалачки курс то може предуприједити? Или се, заправо, ради о својеврсном „самоиспуњујућем пророчанству“, које епископ бачки изриче управо због тога што такав сценарио и прижељкује? Позиција која позива на дијалог и помирење јесте и позиција у којој главну улогу играју аргументи, док хаос, сукоби и зла крв одговарају само онима који желе ловити у мутном и којима је то једина шанса за пробитак. Политикон http://politikon.rs/2019/10/22/tragom-saopstenja-informativne-sluzbe-spc-zasto-backi-napada-svoga-duhovnog-oca/

ИРИНЕЈ У ЦАРИГРАД –ИРИНЕЈ ИЗ ЦАРИГРАДА, ИЛИ КАКО БИ АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ РЕЗОНОВАО О АУТОКЕФАЛНОСТИСРПСКЕ ЦРКВЕ Вук Бачановић Ратни лидер босанских муслимана и потоњи предсједавајући Предсједништва БиХ, Алија Изетбеговић, често је своју политичку неодлучност у кључним моментима правдао кетманским лукавством да ујутро мисли на један, поподне на други, а навече на сасвим трећи начин. Дакако, није се радило о неком нарочитом дубокоумном промишљању, већ тактичком вагању у циљу што темељнијег обрачуна како са политичким противницима и свима који су рат схватили преозбиљно, тако и у циљу што исплативије трговине са другим ситнимнационалистичким лидерима у Босни и Херцеговини. Но, такве ствари су разумљиве када је ријеч о макијавелистичком свијету балканске и глобалне политике. Али, да ли и неоспориве историјске и еклисиолошке чињенице могу упасти у такве матрице? Ако бисмо то питање поставили актуелном епископу бачком Иринеју Буловићу, одговор не би био једноставан, а ни интелектуално поштен. То јест, зависио би искључиво од тога које је доба „данa“. Ево како и зашто. Они са нешто бољим памћењем, или макар вољом за најпростијим гуглањем ће лако утврдити да је на на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, од 13. до 15. октобра 2003. године, одржан међународни научни симпозијум на тему „Проблематика савременог црквеног законодавства“. Стручњаци из цијелог православног свијета, као и правни експерти из Европске уније, говорили су о разним аспектима ове теме. Једно од најзанимљивијих предавања, одржао је управо актуелни епископ бачки и то на тему: „Појам и суштина црквене аутокефалности“. Тема је, заправо била, аутентична аутокефалија и аутокефалија у кризи. Преосвећени владика је нагласио да је потребно ревидирати дефиницију аутокефалије, не сложивши се у битним питањима са Владиславом Ципином, руским канонологом, који је изнио проруске ставове о аутокефалности. Иринеј је објаснио да се термин „аутокефалија“ јавља доста касно, али да реална црквена самосталност јавља много прије појма. У разним случајевима аутокефалије постоје али и степени аутокефалије. Постоје древне апостолске Цркве, затим и оне које су временом добијале и губиле аутокефалност и новије аутокефалне Цркве. У погледу ранга и угледа ипак постоји разлика између аутокефалних Цркава: предност имају древне аутокефалије на оним новијим. Бачки владика је биоврло децидан: једино Васељенски сабор може да подари аутокефалију, па и да је оспори, да је сузи и прошири, или можда и укине. Понекад треба разликовати пуну аутокефалију од неке условне или непотпуне аутокефалије. Поводом аутокефалности Српске цркве, бачки епископ износи мисао која гласи да у случају СПЦ, Свети Сава 1219. Није одмах имао аутокефалију онакву какву је ми данас схватамо. Владика Иринеј је истакао да је велики проблем у савременом свијету што се аутокефалија схвата као добијање националног и државног суверенитета: „Мислим да ни у нашем случају Свети Сава 1219. Није одмах имао можда аутокефалију онакву какву је ми данас схватамо“. То је било његово мишљење „ујутро“. Овакав став је у потпуној сагласности са темељито поткријепљеним радом проф. др. Ненада Милошевића са Катедре за литургику Православног богословског факултета у Београду „Црквена аутокефалија под призмом устројства и организације Цркве“. Позивајући се на Г. Ралиса и М. Потлиса, Милошевић је утврдио да се „аутокефалнима… називају оне Цркве које имају‘независни’ статус, а које су се – због ванредних околности, а уз сагласност матичне Константинопољске цркве организовале изван Отоманске империје (Руска, а касније и ЈеладскаЦрква)“; ту дакле, спада „десет помесних ПравославнихЦркава – Руска, Српска, Румунска, Бугарска, Грузијска, Кипарска, Грчка, Албанска, Пољска и Чешко-Словачка – које су од матице, Константинопољске Цркве, добиле независност и право хиротоније свога провојерахра (митрополита, архиепископа или патријарха)“. То значи, што је опет у сагласности са закључком епископа бачког, да је аутокефалност ових десет цркава, сходно канонском устројству и древном црквеном Предању, „условна и привремена“: „услован је [њихов статус] стога што је њихова самосталност условље нанераскидивим јединством са матицом, што се огледа превасходно у литургијском помињању константинопољског патријарха од стране помјесних провјерараха, а затим и апелациним судом (9. и 17. канон Халкидонског сабора), одлукама помјесних сабора, патријаршијским томосима, и тако даље. Привремен је пак, због тога што статус ових Цркава треба да буде потврђен на будућем васељенском сабору, као што је то био случај са пет древних Патријаршија“. Ово ни у ком случају не доводи постојећи црквени поредак, или статус било које од помјесних цркава, будући да „коначан став о питању аутокефалије, односно о аутокефалном устројству помесних Цркава, као и о начину стицања аутокефалнсоти, треба да заузме будући Велики свеправославни сабор…“. Па ипак, то је било онда. А „онда“ипак није било довољно давно да сви забораве оно што је Буловић прижељкивао да се заборави. Иако за шеснаест година све ове чињенице нису и не могу изгубити на својој утемељености, за владикуБуловића је наступило политичко „поподне“, чиме чињенице губе на важности, а они који их прихватају, у складу са њиховом тачношћу, постају мете за спинове и лажне оптужбе. „Поподневни“ владика од прољећа до септембра текуће године оптужује више људи, а посебно епископа западноамеричког Максима да „умањује значај српске аутокефалности“. Штавише, владика Иринеј започиње још интензивнију свађу са самим собом када прозива чак и Васељенског патријарха Вартоломеја у, ни мање ни више него литургијској бесједи, у манастируЋелије, рекавши да ни он не сматра да смо ми 1219. године добили праву аутокефалност. Иако овакву сулуду оптужбу демантује овогодишња проповијед митрополита силивријског Максима који експлицитно тврди да је молба светог Саве 1219. године прихваћена и да је„синодском одлуком проглашена аутокефалија СрпскеЦркве, док је по свој прилици Томос био касније издат од стране патријарха (цариградског) Германа“, као и потпуна подршка Цариграда Српској цркви када је ријеч о питању њене аутокефалије у Црној Гори и Македонији, Буловићје наставио свој комични сукоб са самим собом. Не само да је свој некадашњи став искористио да бескрупулозно клевеће брата по епископству, већ је изазвао и незапамћен скандал, издејствовавши разноликим сплеткама, да нико из СПЦ не присуствује на 800-годишњици прославе аутокефалности властите цркве у Никеји. Тиме не само да је онемогућио да Српска црква наступи као медијатор међу завађеном браћом, у Москви и Цариграду, већ је беспотребно увриједио људе који ни једним својим ставом, а камоли поступком, нису показали недобронамјерност према нашој Цркви. А какав ће бити Буловић „од навече“, није претјерано тешко наслутити. Његове вјерне присталице којима је снимљени говор њиховог наредбодавца о ограниченој аутокефалности предочен на друштвеним мрежама, већ су почели да се хватају за сламку, тврдећи да је преосвећени владика такођер рекао да у материју о којој говори „није упућен и не може то (о питању степена аутокефалности оп.а.) да тврди поуздано“, чиме запада у још неодбрањивију позицију. Ако владика није упућен у комплексно питање аутокефалности да би о томе имао јасан став, на бази којега ауторитета и знања може одређивати ко је њен присталица, а ко тобожњи противник? Одговор је: само и једино на основу дневног политичарења, то јесте маске русофилства која му је потребна у црквеним „играма пријестоља“ и коју ће такођер одбацити када му више не буде потребна, као што је одбацио и „фанариотску“. Врло лако, према томе, можемо замислити ситуацију у којој ће против неког епископа у будућности бити покренута медијска харанга јер је, тобоже, претјерани русофил, баш као што данас страдају они чије је ставове епископ бачки некада у потпуности дијелио, или су му били небитни. Било да је ријеч о Теорији еволуције или првенству Васељенске патријаршије. Када и ако понестане таквих непријатеља, ко зна шта би могао постати сљедећи аргумент за погром, или оптужбу за шизму. Изостанак лајка на фотографији додјеле Ордена светог Саве, или већ некогдругог признања Александру Вучићу? Или можда писање било каквог рада у којем једина референца неће бити проповиједи епископа бачког након што његови ботови униште или обесмисле сваки траг Буловићевог мишљења које не би било „ноћно“? „Ноћна“машта, свакако, може свашта и из колажа њених перверзија и девијација стварности није превише лако погодити комбинацију бесмислица које ће бити одабране за уништавање туђих живота. Има само једна која дефинитивно неће, а то је склоност ка уништавању живота маледјеце, коју Буловић својим посушницима и клијентима никада није замјерио. П.С. Опште је познато да је Алија Изетбеговић у својој технологији владања обичавао свакој страначкој улизици и удворици која му се појави са неком „генијалном“ идејом рећи: „У праву си!“, што је значило и одобравање акција у складу са идејом, ма шта она била, од криминала до свакојаких злочинстава. У таквим правилима игрице је врло лако свакога пустити низ воду и уништити с ријечима: „Ја ти то рекао? Ма ти си се то нешто мало забунио!“ Осим, наравно, оних који код лидера таквог формата не долазе по мишљење и дозволе. А такви Буловићу највише сметају. Политикон http://politikon.rs/2019/10/19/irinej-u-carigrad-irinej-iz-carigrada-ili-kako-bi-alija-izetbegovic-rezonovao-o-autokefalnostisrpske-crkve/

ВУК БАЧАНОВИЋ – С КИМ СИ ОНАКАВ СИ: ДВОЈАЦ ЂУРОВИЋ-ПЕРОВИЋ Аутор: Вук Бачановић Некако се сматра за ствар лијепог васпитања да клирици једне епархије или епископа не би требало да се негативно изјашњавају о епископима или клирицима других епархија. То они не би требало да чине чак ни са знањем свог локалног епископа, а камоли без његовог знања. Ниједно ни друго није лијепо. Зар не? Ипак, за разлику од других православних црквених средина гдје се овај принцип лијепог понашања поштује, на српској црквеној сцени видимо оне који пате не само од одсуства пристојности, него и канонских норми. Када је с прољећа 2019. године црквена јавност (највише она која чита интернет форуме) наишла на низ клеветничких текстова свештеника Зорана Ђуровића уперених против појединих личности у Српској Православној Цркви (као и против Васељенске патријаршије и њеног поглавара), многи су се питали откуд таква острашћеност код једног служитеља Божијег олтара? Како неко ко приноси бескрвну жртву Јагњету Божијем може да бљује толики отров на рачун неистомишљеника? Одговор је лак: та личност пати од чудне спреге гордости, зависти и неваспитања. Неистомишљеници јереја Зорана Ђуровића су вјероватно многи, али је он „таргетирао“само неке. Десило се (случајно?) да су то искључиво они које не подноси бачки владика Иринеј, а међу њима се нашао и епископ Максим, иначе професор универзитета. Поклопила су се писања поменутог јереја са писањима (и поступцима) двојице српских епископа: бачког Иринеја и крушевачког Давида. Оно што је Ђуровић прикупљао као „радни материјал“ и објављивао на форумима, то су ови епископи преузимали и објављивали у својим текстовима. Кад год би овој двојици понестало„доказа“, ту се налазио јереј Ђуровић са својим исконструисаним и по интернету набацаним лажима и клеветама. Није уопште тешко пронаћи ту везу јер примера има на претек. Индикативно: Иринеј бачки креће у лични рат са Вартоломејем (преко Српске Цркве), а Ђуровић (са осталим „форумашима“) потпомаже оспоравањем сваког првенства и свих прерогатива. Но, довољно је видети шта је против Максима писао Ђуровић и како је то вјешто прикривено, али ипак препознатљиво, понављао бачки владика Иринеј. А онда, послије мајског Сабора ове године, писања Ђуровићева се у потпуности подударају са „писанијима“ крушевачког владике Давида. А мета њихових текстова су епископи Атанасије и Максим, као и неки професори Православног богословског факултета. Са великом дозом наслађивања двојац без кормилара по имену Перовић-Ђуровић измишљао је којекакве неправовјерности и тобожње пропусте у мисли и дјелу поменутих личности. Трајало је то и прије а и послије 9. августа. А зашто је тај датум необичан? Да ли због празника Св. Пантелејмона? Не баш. Постоји један разлог који повезује сва претходна и потоња писанија како Ђуровића тако и Перовића. Наиме, презвитер Зоран Ђуровић је 9. августа 2019. године добио канонски отпуст из Митрополије Италије и Мелите за Епископију крушевачку, на захтјев епископа крушевачког Давида од 2. августа 2019. године. Овај трансфер је услиједио као награда Ђуровићу за сав његов прљави посао. Прљав из два разлога: прво, због тога што је Ђуровић вулгарно клеветао Цркву која га је хранила, па онда је,када му је то више одговарало, напустио, а друго, зато што је владика Давид (који је, да ствар буде бизарнија, био професор хришћанске етике на теолошком факултету) постао пуна подршка и преносилац ове моралне прљавштине и вулгарности. Наиме, није само неетично подстицати своје клирике да се доказују бљувотинама, него је то и нехришћански, небратски и нељудски. Али каквог смисла има прелазак Ђуровића у епископију којом управља Перовић? Епископ Давид је годинама важио за ћутљивог монаха и повученог епископа који се трудио да својим теолошким списима вјерно изрази предање. Оно што он чини у посљедњих пола године спада у теолошки шунд увијен у логореју теолошких фраза. Осим што се удружио са оговарачима, сплеткарошима, клеветницима, ругачима, завидљивцима (све ово на трагично репрезентативан начин персонификује Ђуровић) владика Давид је несвјесно показао истинитост оне древне: „с ким си онакав си“. У историји Цркве постојали су такви завидљивци и клеветници: у 4. веку Јероним Стридонски је са Запада (а и на самом Истоку) клеветао и ружио своје неистомишљенике у Палестини, док против Св. Атанасија Великог многи „нису престајали да пишу (сплеткаре), и тако су против њега били упорни, да су клеветали и стање у његовој епископији, показујући се као непријатељи и мрзитељи овог мужа, и лагали су, само да би га лажима представили кварнога“ (Апологија против Аријанаца 6,2-4). Тешко, међутим да се овај примјер, у потпуности, може примијенити на тандем Перовић-Ђуровић, будући да су у прошлости и клеветници имали обзира барем утолико да буду клеветници са стилом. Дочим, су сви простаклуци и „искакања из шина“ поменутог двојца, у толикој мјери бахати да немају проблема да отворено признају како су и на који начин купљени. Па тако на Ђуровићевом фејзбук профилу који служи као главни полигон његове морбидне циркуске тачке дословно читамо: „Данас смо имали част да будемо угошћени код Владике Иринеја. Велики господин. Дођосмо празних руку, а вратисмо се са даровима да смо их једва могли носити. Да не помињемо част да разговарамо са њиме. А имамо и најновију максимијаду…“ Дакле, Ђуровић не само да није исто што и древни црквени оговарачи, већ се спушта на ниво „Парова“ и „Задруге“, чији учесници свјесно пристају да од себе праве идиоте за храну и нешто сиће. Међутим, оно што заиста повезује Ђуровића и Перовића са тужним историјским примјерима неправедног гоњења разних личности јесте управо то да су и они ангажовали сва расположива, паи недопустива средства – клевете, интриге, подметања моралних, канонских и политичких „кривица“, незаконите синодске осуде, подбуњивање народа путем медија, припрему прогона и изолације. Поменусмо интернет форуме. Један од њих је „Живе речи утехе“ (pouke.org) гдје се по правилу о неистомишљеницима владике Давида, владике Иринеја бачког и презвитера Ђуровића ријетко када може наћи лијепа реч. Ако узмете у обзир да је уредник овог сајта свештеник из крушевачке епархије, да на њему под псеудонимом наступају сарадници бачког и крушевачког владике, а да је овај форум у ствари „мисионарско одељење СПЦ“, тада ћете схватити о каквој злоупотреби Цркве се ради. Мисионарска установа СПЦ блати оне епископе који нису по вољи епископа бачког и епископа крушевачког. Питате се зашто на мети форумаша нису нашли, рецимо, професори литургике или пастирске психологије теолошког факултета? После ових увида, одговор вам се намеће сасвим јасно: зато што се на тим катедрама се налазе искључиво духовна деца владике бачкога. Ко год је читао Св. Јована Златоустог зна да су и у његово вријеме, слично нашем, изношене разне клевете на рачун свештеникâ. Међутим, овај отац Цркве који доживио интриге од једног дела клира ипак најоштрије осудио клеветање свештенства као „најкукавнију“ од свих страсти, и најоштрије укорава чак и оне који не се не труде да „побијају“ (данас речено: демантују) те клеветнике свештеникâ, „не само када је то што говоре лаж, него и када је истина“. Црквено гледано, лаицима није дозвољено да осуђују оне у свештеничком чину. Као што примјећујемо, Златоустове речи су значајне и актуелне и данас. Можда ћете се запитати да ли у Цркви постоји механизам који би онемогућио овакве појаве? Наравно да постоји: двијехиљадугодишње предање је изњедрило низ канона који то предупређују. Читаоци ће претпоставити да постоје канони, попут шестог канона Другог васељенског сабора, који се баве проблемом оних који желе „да смуте и сруше црквени благопоредак, злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против православних епископа који управљају Црквама, покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа“. У свим тим случајевима, постоји могућност да онај „који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вјере, треба да нађе правду” (исти канон). Међутим, како тражити правду када и клеветник и епископ удруженим снагама, са дистанце интернета, ударају на своје противнике? Тако, Св. Василије Велики у канону 89 каже: „Стари обичај, који је владао (практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, провјеравајући са сваком тачношћу, примао, и веома се разматрало њихово владање: да нису клеветници… како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извјештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих свједока, о томе обавјестили епископа, те би тако убројали (дотичнога) црквенослужитеља у ред свештенства“. Међутим, да ли се може очекивати да је крушевачки владика – у духу наведеног канона – прије пријема једног проблематичног клирика претходно размотрио његово владање и, тек на основу мишљења и савјета свог свештенства, одлучио да позитивно одговори на молбу презвитера Ђуровића? Ако није, онда штета по крушевачку епархију. Ако јесте, онда су достојни жаљења. Мислите ли да је презвитер Зоран Ђуровић извјестио своје читаоце на разним форумима о своме трансферу од 9. августа? Одговор вам је познат (наравно да није!), а разлог томе није његова луда храброст, како он то дефинише, него још један у низу његових марифетлука. Зашто откривати своју епархијску припадност у тренутку када можете под плаштом Васељенске патријаршије да се хвалите како сте храбри јер, ето, можете Вартоломеју да у лице саспете све што имате против њега?! Или зашто откривати да сте клирик крушевачког владике у тренутку када удружено наступате против неистомишљеника? Врло смјело (зар не?!) за једног „пророка“ и „аву“ који сљедбенике опчињава својим јефтиним форама и вулгарним „открићима“. Оно што је Томислав Терзин у биологији то је Зоран Ђуровић у теологији. Осим тога, крушевачки владика г. Давид тренутно заузима положај члана Светог архијерејског синода Српске православне Цркве.Многи су били непријатно изненађени оглашавањима овог епископа који је својим писменим саставима злоупотријебио службени положај члана Синода тако што је јавно коментарисао одлуке и дописе који су повјерљиве природе и небратски и уврједљиво писао о другим личностима, посебно архијерејима. Његово сврставање уз једну овако компромитовану особу уноси до сада небивалу праксу неукусног доцирања и вријеђања других архијереја са чиме би се морало хитно престати, па и то тражи саборску расправу. Напустивши Васељенску патријаршију, пошто је исту оцрнио и оклеветао као можда ниједан клирик ове древне првопрјестолне Цркве, Ђуровић се обрео у крушевачкој епархији. Судећи по његовом претходном понашању, за неке би било природно да се крушевачки владика запита докле ће овај презвитер бити вјеран његовој„агенди“ и када ће се окренути против њега. А можда би и благочестиви клир ове епископије могао да се запита како је његов епископ у свезу свога клира могао да причисли театралног оговарача, сплеткароша, клеветника, ругача, завидљивца? Једном рјечју, вирутелног циркусанта? Да ли они имају неку одговорност у томе? Политикон ВУК БАЧАНОВИЋ – С ким си онакав си: двојац Ђуровић-Перовић – Политикон POLITIKON.RS

Свечаном церемонијом отварања, јуче је у бази „Југ“ почела међународна вежба „Обазриви вук 19“, која се одржава од 13. до 24. маја. На вежби учествује око 200 официра, подофицира и војника Војске Србије и 18. бригаде војне полиције Европске команде оружаних снага Сједињених Америчких Држава. Руководилац вежбе, начелник Одељења војне полиције Команде Копнене војске пуковник Мирољуб Петронијевић, на церемонији отварања, пожелео је учесницима успешно извођење вежбе која се одржава у бази „Југ“ и на полигону „Боровац“ . – Мултинационална вежба „Обазриви вук“ је по свом обиму и садржају, уз вежбу „Платинасти вук“, једна од најсложенијих вежби на којима се обучавају јединице за учешће у мултинационалним операцијама – истакао је пуковник Петронијевић и додао да се вежба „Обазриви вук“ први пут изводи ове године. Према његовим речима специфичност ове вежбе огледа се у томе што се на њој обучавају припадници јединица војне полиције партнерских земаља, уз подршку других јединица Војске Србије. Циљ вежбе, чија је тема „Мултинационална ојачана чета војне полиције у операцији очувања мира“, је унапређење интероперабилности и међусобног разумевања припадника војски партнерских земаља на тактичком нивоу у току извршења операције подршке миру у мултинационалном окружењу. Свечаном отварању вежбе „Обазриви вук 19“ присуствовали су командант Центра за обуку јединица за мултинационалне операције потпуковник Бранислав Стевановић и заменик команданта 41. пешадијског батаљона мајор Александар Грујић. Након церемоније свечаног отварања вежбе, припадници војне полиције Војске Србије приредили су тактичко-технички збор наоружања и опреме.

У недељу, 16. децембра 2018. године, у оквиру циклуса предавања Разговори о вери који се одржавају у конаку Капеле Свете Петке, Вук Јовановић је говорио о канону Светог писма и његовој теологији. Осим норме у градитељству, осим црквено-правног оквира, реч “канон” има и специфично библијско значење - канон је списак текстова који чине Свето писмо. То последње значење биће нам у фокусу. Говорићемо о историји канона, критеријумима каноничности, али и о смислу формирања и поштовања канона. Коначно питање је свакако: На који начин теологија поставља канонске текстове у однос са црквеним животом, тј. нашом свакодневицом? View full Странице

У недељу, 4. новембра 2018. године, у оквиру Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, одржано је прво у низу од три предавања на тему "Свет Старог Завета" на којима ће предавачи Стеван Јовановић, Велибор Мартиновић и Вук Јовановић покушати да скицирају свет у којем се одвијају најзначајнији старозаветни догађаји. Сагледавањем одређених археолошких периода, од палеолита до средње бронзе, и указивањем на њихове одлике, лакше и прецизније ће моћи да се сагледа веродостојност старозаветних догађаја и начин настанка библијског наратива. View full Странице

Трибина одржана у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 21. октобра 2018. године, била је својеврстан специјал, будући да је структурисана од покушаја предавача да кроз разговор одговоре на нека питања публике. Питања су постављана уживо, или путем Facebook-а. View full Странице

Министар одбране Александар Вулин присуствовао је данас Дану високих званица мултинационалне вежбе „Платинасти вук 18“ у Бази „Југ“. На вежби је учествовало око 500 официра, подофицира и војника оружаних снага Сједињених Америчких Држава, Уједињеног Краљевства, Уједињених Арапских Емирата, Босне и Херцеговине, Бугарске, Мађарске, Румуније, Црне Горе и Србије.Како је истакао министар Вулин, Војска Србије као једну од најважнијих својих мисија има учешће у мировним операцијама. - На овај начин ми се припремамо да у целом свету донесемо мир, да тамо где су рат и мржња наступе мир и напредак. Војска Србије на овај начин показује да је у стању да сарађује са најразвијенијим војскама света, показује да је у стању да пренесе своје искуство, баш као што може да прихвати и прими искуство осталих оружаних снага. Захвалан сам представницима свих земаља које су данас овде, на њиховом раду, ентузијазму, упорности, али исто тако желим да похвалим припаднике Војске Србије који су показали да су наше искуство и обученост на највишем светском нивоу, истакао је министар одбране. Он је поручио да је држава Србија војно неутрална и као таква сарађује и са Истоком и са Западом. - Свако од кога можемо да научимо је добродошао, баш као што и ми можемо да научимо многе друге. Држава Србија ће увек водити рачуна о томе да одржава баланс у својој спољној политици, као што одржава баланс у својој војсци и у наоружавању и припремању своје војске. Војска Србије је у стању да заштити своју земљу, наш начин живота и наш народ. Свака вежба, као што је и ова, додатно ће унапредити нашу борбену готовост, способност да подржимо све одлуке државног руководства које се тичу судбине ове земље, као што смо у стању да обезбедимо мир и сигурност на читавом простору Републике Србије за све наше грађане, закључио је министар Вулин.Амбасадор Сједињених Америчких Држава у Србији Кајл Скот похвалио је данашњу вежбу и све њене учеснике. - То је вежба која је веома корисна за мировне операције и најважније је да могу и наше јединице и разне међународне јединице заједно да вежбају. У мировним операцијама учествује више различитих војски и они морају да знају како да комуницирају и морају имати исту тактику. Ми смо веома срећни што смо учествовали у вежби, а ја сам посебно срећан што је сарадња српске и америчке војске дубока и што имамо три пута више вежби са Србијом, него што Србија има са било којим другим партнером. Поносни смо на то, а и резултати су видљиви, нагласио је Скот. Амбасадор Велике Британије у Србији Денис Киф, такође је изразио задовољство успешно завршеном вежбом. - Наша војска има прилику да већ други пут учествује на вежби "Платинасти вук". За нас је то веома важно, јер можемо да развијамо нашу сарадњу у овој области, као што развијамо и у другим областима са Србијом. Хоћемо да имамо у Србији и на Западном Балкану важну улогу и у будућности. Надам се да ће ова сарадња наставити да се развија, истакао је Киф.Руководилац вежбе пуковник Слађан Стаменковић изразио је задовољство радом, дисциплином и професионализмом свих учесника вежбе. Циљ вежбе је да унапреди интероперабилност, међусобно разумевање припадника оружаних снага партнерских земаља на тактичком нивоу у току извршења операције подршке миру у мултинационалном окружењу. Вежба се изводила по темама „Тактике, технике и процедуре у мултинационалним операцијама – неубојито оружје“ и „Операција очувања мира“, а припадници војски земаља учесница увежбавали су се у употреби несмртоносног оружја, процедурама, радњама и поступцима приликом ангажовања у мултинационалним операцијама у међународном окружењу.

https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/cuvari-ovakvog-kosova/

У емисији Ћирилица код Миломира Марића на Хепи ТВ Вук Драшковић је оклеветао СПЦ и патријарха Павла. – Ја сам 94 године, не могу вам рећи све. Не могу јер морам ипак од бруке штити цркву којој припадам. Од римског папе донео поруку. Били смо под међународним санкцијама, то је 94 година. Да ја свој углед, заложим овде код нашег патријарха и наше цркве да позову папу у посету Србији, а он гарантује следеће: Да ће патријарх и папа римски, Пољак, заједно служити литургију по православном обреду у цркви коју наш патријарх одабере. И да ће у присуству свих водећих светских медија и камера, папа клекнути испред храма светог саве на оно место где су спаљене мошти светог Саве и упутити апел свету да укине санкције Србији. – рекао је Драшковић. Даље Вук наводи како је ову „информацију-поруку“ пренео Синоду и патријарху како каже сав срећан да и он донесем добру вест да помогнем Србији. Затим додаје да не може да верује са каквом лакоћом и образложењем је то одбијено. – Да је јеретик онај ко саслужује са јеретиком. И то је по неком правилу број 10 које су ми показали, то су одлуке Никејског сабора из 325 године, којим сабором је председавао цар Константин. 800 векова пре шизме, пре раскола, међу хришћанима. То се односило(мисли на правило) на пагане, они су тумачили да се то директно односи на римског папу и по цену да не буде Србије и српског народа, то се не може прихватити- Изјавио је Драшковић у Ћирилици. http://vidovdan.org/2017/05/05/vuk-draskovic-oklevetao-patrijarha-pavla/