Претражи Живе Речи Утехе

Поводом годишњице упокојења историчара професора Предрага Вукића данас, 24. јула 2020. године у манастиру Острогу служена је заупокојенa Литургијa у току које се, послије прочитаног Јеванђеља сабранима обратио протосинђел Сергије Рекић. Након Свете службе Божије, на манастирском гробљу гдје је сахрањен професор Предраг, служен је парастос којим је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије и парох цетињски, уз саслужење братије острошког манастира. Потом се бесједом обратио о. Гојко који је казао да је професор Предраг Вукић познат цијелој нашој помјесној Цркви, а преко тога и цијелој васељени. Прота је истакао да дарови и таленти које је Бог дао Пеђи, нијесу остали закопани испод земље, него их је он у складу са поуком Господњом умножио, употребио, раздијелио другима, јер је знао да то није његово, него Божије. “Постао је укућанин свих наших кућа, брат и сабрат сваког манастира, брат и сабрат наше Цетињске богословије. Професор историје са Цетиња, Предраг Вукић, како се сам представљао, био је професор многим генерацијама наших ђака, будућих свештеника”, казао је о. Гојко. Подсјетивши да је професор Пеђа рођен 1966. године, на 200. годишњицу од укидања Пећке патријаршије, што је био знак да ће му читав живот проћи у проповједању тога крста и страдања Цркве Божије, отац Гојко је нагласио да се он упокојио 2019. године, на 800. годишњицу од успостављања Српске православне цркве и на 100. годишњицу од рада и труда архијереја тзв. покрајинских цркава да се Пећка патријаршија опет обнови и да се формира, данас свима нама и у свијету позната и призната, помјесна Српска православна црква. “Само ове двије године на његовом споменику, то је већ историја. А шта да кажемо о години која је за нама? Шта је стало у ову годину од када се Пеђе упокојио? Стала је историја којој је професор Пеђа толико служио и дао јој себе. Цијела та историја којој је служио вратила се нама. Један Сабор, други Сабор, изгласавање овог антиуставног закона, прогонитељског према Цркви, и народ који се пробудио и ту историју донио на црногорске улице и пред храмове и манастире у Црној Гори”, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан светог Јована Рилског, великог подвижника Православне Цркве, 31. августа након Свете Литургије одлсужен је четрдесетодневни помен нашем драгом брату, пријатељу и сараднику на Њиви Господњој професору историје Предрагу Вукићу. Након помена вјерном народу се обратио протојереј Предраг Шћепановић из Подгорице, дугогодишњи професоров пријатељ. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Манастир Острог

Сахранисмо Пеђу Вукића, владичански. Мноштво Црногораца (укључујући и Бокеље, Брђане, Старохерцеговце…) који су у себи очували етничку, па и етичку, припадност својих предака, који нијесу своју националност трампили за корито „бољег живота“, који нијесу пренационалили, посебно они из свијета културе и науке, дошли су у манастир Острог на службу опијела Пеђи, да се заједно са Митрополитом и свештеницима Богу помоле да његову душу прими у своје наручје. Сабрала их је величина Пеђине личности, њена снага уз коју су се прислањали и са њом идентификовали. Пеђа је био велики јер није пристао, као подоста његових колега историчара у Црној Гори, да „прода вјеру за вечеру“, није пристао на идеолошки инжењеринг историјске науке, који су започели комунисти, па још радикалније наставили посткомунисти. Сачувао је достојанство професије којој је припадао онолико колико је то појединцу могуће, али и своју професионалну и личну част, нераздељиву, и није укаљао част своје породице, братства, свога народа. У овом времену, које је породило врједносни систем којем су хришћанске вриједности, на којима су узрасле традиционалне вриједности Црногораца, на поругу – то је својеврсни подвиг. Било нам је сигурније да позовемо Пеђу и питамо га за неки историјски податак, или извор, него да то тражимо на Гуглу. Био је човјек изузетног памћења и научног расуђивања. Говорио је савршено. На исту тему могао је да говори 5, 10, 30 минута, колико је било потребно, и да је увијек заокружи. Његова реченица била је беспрекорно чиста; могла је одмах на папир, без лекторских интервенција. Мало је људи тог дара. Велики је Пеђа Вукић у својој струци, велики је и као национални борац, стручно и етички утемељен, за разлику од поплаве кафанских и фејсбук националих бораца, али највећи је у свом последовању за Христом. Осјетио је да се примиче крај његовог земаљског живота, и припремио се за одлазак душом у нематеријални свијет. Као мали, ђачић, није се уклапао у врједносни систем своје генерације: није се мангупирао, тукао, није играо фудбал, није бјежао са часова… Учио је, био је одликаш. Будући шанери – тип Црногораца на којем је узрасла овдашња црногорска самобитност, али и државотворност – то му нијесу праштали: добацивали су му погрдно, саплитали га, ударали му ћушке… Комплекс из дјетињства у Пеђи је ескалирао у мржњу према Цетињу и Цетињанима, посебно када су, мазохистички се водећи трендовима оних који су им уништили „Обод“, „Кошуту“, „Бојану“, „Тару“… и привреду им свели на неколико киосака и кафана, за кратко вријеме пренационалили. Цетињани су постали већи противници својим прецима Србима, него што су им то били Турци у своје вријеме. А Пеђа Вукић је на том и таквом Цетињу својим српством сијао као свјетлосни топ у мраку, не само својим дјелом, него и својим присуством, подјећајући Цетињане чија крв тече њиховим венама. Његово свједочење пекло је њихову савјет и – претукли су га опет, као оно када је био мали. Међутим, Пеђа Вукић све им је опростио. Његов праштални видео клип, одмах након што је окончао земаљски живот, раширио се друштвеним мрежама и већ сада је образац припреме хришћанина за „судњу уру“, за тренутак када ће се радвојити његови душа и тијело. Мржња душу држи и кавезу, гњечи је као да је у менгелама, живот нам чини неподношљивим, неспојивим са Христом, као воду са уљем, ма колико ишли у цркву, постили, Богу се молили, славу славили и бадњаке налагали. Без праштања нема нам пута ни кроз овај, земаљски живот, а камо ли из њега. Без праштања непрекидно смо на странпутици. Пеђа је бреме своје мржње истоварио овдје, и отишао душом као лептир, устоличивши се у трон провесора (како се представљао и потписивао) родољубља и христољубља садашњим и будућим генерацијама аутохтоних Црногораца. Извор: ИН4С

Јутрос се у свештеној обитељи манастира Острог упокојио у Господу историчар др Предраг Вукић. Један од најбољих познавалаца архивске грађе Црне Горе, рођен је на Цетињу 9. 6. 1966. године, где је завршио основну и средњу школу. Филозофски факултет, одсек историја, у Београду уписао је 1985. а завршио у јесен 1989. године. На Цетињу је живео, радио и стварао до свог упокојења. У Државном архиву Црне Горе радио је од априла 1990. године као стално запослен. Био је сарадник Радио Светигоре од самог оснивања и аутор више емисија : „Историја Цркве у Црној Гори“, „Свети Петар Цетињски и његово доба“, „Кроз старе списе“, Успомене Серафима Кашића“, „О Светом Јовану Владимиру“, „Цетињски манастир кроз исторују“…. Читалачка публика ће га памтити по књигама поезије: „Чекајући Христа” „Глас моје душе”, „Господе, у срцу те носим”, „Пјевајмо Господу”.., као и више књига са историјском тематиком: „Српство у Црној Гори“ „Љетописи основних школа у Књажевини Црној Гори”, „Храм Светог апостола Матеја на Вилусима”, „Миграциона струјања из Голије крајем 19. и почетком 20. вијека”…. Приређивач је књиге „Успомене архимандрита острошког Серафима Кашића”. Аутор је и књига „Митрополија црногорско-приморска на распећу историје”, „Политика као врело народног духа“, „Из главе цијела народа”, Библиографија радова Државног архива; приређивач је заборављеног рукописа ,,Митрополит Митрофан Бан” и „Животопис Светог Петра Цетињског”. Опело и сахрана Предрага – Пеђе Вукића обавиће се сутра у свештеној обитељи манастира Острог са почетком од 11 часова. Поводом упокојења нашег брата у Христу који је васцелим својим животом ревносно и пожртвовано служио својој Светој Цркви, из архиве нашег портала доносимо предавање на тему: "Животопис Св. Василија Острошког и манастир Острог у свом историјском трајању", које је новопрестављени историчар Предраг Вукић одржао у свештеној обитељи манастира Острог, 25. маја ове године: ВЕЧАН ТИ СПОМЕН, ДОСТОЈАН БЛАЖЕНСТВА И ВЕЧНОГ СПОМЕНА, ДРАГИ НАШ БРАТЕ ПРЕДРАЖЕ! ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Звучни запис разговора

О историјском и светитељском лику лику Стефана Немањића, поводом овог важног датума наше историје, када је Рашка постала краљевина разговарали смо са са историчаром Предрагом Вукићем са Цетиња Осим што је подигао српску државу на ранг краљевине, Стефан првовјенчани се такође показао и као добар писац биографија наших владара. Стефан се упокојио 1228. као монах Симон. Његове мошти се чувају у манастиру Студеници. Српска православна црква га прославља 7. октобра по грегоријанском а 24. септембра по јулијанском календару. Многа су и неизбројива чудеса која су се дешавала и до данас се дешавају над моштима овог преподобног Краља и Монаха, јер он цјелебно помаже свима онима који са вјером приступају његовом светом и нетљеном телу. Због тога и до данас не престају потоци верног народа православног да притичу са свих крајева Српске земље и са вером да припадају светом Краљу и Оцу нашем Стефану Симону у светој лаври Студеници, а такође и ка светом месту његовој задужбини у Дому Спасовом у Жичи. Извор: Радио Светигора