Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'врши'.
Found 15 results
-
У својој кампањи присвајања материјалне и духовне баштине Српске Православне Цркве, Министарство културе из Приштине је, самоиницијативно започело „обнову“ православне цркве у селу Горње Винарце, седам километара од Митровице, на северној страни реке Ибра, наводи се на фејсбук страници Града Митровице. Поред тога што није контактирало СПЦ око обнове овог објекта, министарство у Приштини је отишло и корак даље и прогласило ову цркву „католичком“, у очигледној намери да присвоји баштину Српске Православне Цркве. Црква је под именом „католичка црква у Горњем Винарцу“ уврштена у списак „споменика под заштитом Министарства културе у Приштини из 2016. године. У тексту на интернету који се позива на изворе из министарства помиње се да је поправљен кров од камених плоча, урађен тротоар и да је црква изнутра омалтерисана, а фотографије показују да су стављена привремена врата. Пред црквом је постављен знак Министарства културе Косова где се помиње опет назив „католичка црква у Винарцу“ и наводе две фирме која обавља радове, који су, како се тврди, при крају. Ради бољег упознавања јавности, ова Православна црква постоји још од XIV века, у селу које је тада било чисто српско, са 15 српских домова, што је забележено и у турском попису непосредно након османског освајања Косова и Метохије у области Иса-бега Исхаковића, 1455. године. У документу који је издао Оријентолошки институт из Сарајева 1964, који је радио и друге турске пописе из којих се види тадашњи састав становништва, помињу се виногради у овом селу, по чему је очигледно и добило име. По својој грађевинској структури јасно се види да је црква у Винарцу слична гробљанским црквама из 14-15. века којих је више на ширем простору, са олтарском апсидом и за православну традицију карактеристичном нишом за проскомидију. У селу се не помиње присуство римокатоличке заједнице, а колико је познато Епархији рашко-призренској, римокатоличка бискупија никада није користила ову цркву, нити о њој има икаквих писасних података и материјалних доказа. До 1999. године, цркву су користили православни верници који су се овде окупљали на први петак после Васкрса, јер је црква била посвећена „Животворном источнику“, о чему додатно сведочи извор у близини. Након протеривања српског становништва, црква у Горњем Винарцу је оскрнављена, запаљена, исписана графитима, а улазна врата су поломљена. Нажалост, то је стање многих наших цркава које су у току рата 1998-1999. године оштетили или уништили албански екстремисти. Ово је још једно сведочанство да о цркви коју је локално албанско становништво сматрало српском, јер у противном не би била скрнављена и паљена, што је случај и са многим другим црквама и манастирима који су нападани, а сада се у медијима или преко Министарства у Приштини проглашавају за „албанске цркве“. Према ранијим подацима Епархије рашко-призренске у време комунистичког периода црква је нападана и у ранијем периоду и девастирана је 1972. године када је груа локалних Албанаца разбила врата, прозоре и демолирала унутрашњост цркве покушавајући да је запали. Епархија рашко-призренска изражава најоштрији протест због процеса који, очигледно представља намеру косовских власти, да цркве које су албански екстремисти рушили или оштећивали сада „обнавља“ без икакве консултације са Црквом којој ти објекти припадају и да мења њихов идентитет, и поред постојећих историјских сведочанстава. Епархија рашко-призренска ће поводом овог најновијег инцидента обавестити међународне представнике, организације које се баве верским правима и заштитом културне баштине, јер косовске институције не реагују на тужбе СПЦ и не извршавају своје правне обавезе према нашој Цркви чак ни у случају пресуда највиших судова. Наша Епархија се не противи обнови својих светиња, од којих још многе које су уништили албански екстремисти 1998-1999. и даље стоје у рушевинама, али се оштро противи коришћењу наводне обнове ради преузимања српске културне баштине и мењања идентитета у циљу историјског ревизионизма. Зато је обнова порушених српских цркава након Мартовског погрома рађена под надзором Савета Европе који је гарантовао заштиту права СПЦ. Ако је први део стратегије албанизације овог простора био протеривање српског становништва након рата 1999. када је око 200.000 Срба и неалбанаца било принуђено да напусти ове крајеве, и систематско уништавање српских православних цркава и гробаља да би се затрли сви трагови нашег историјског постојања, сада је противно свим нормама, али и косовским законима циљ албанских институција на Косову да те цркве које су рушене самостално обнавља мењајући њихов идентитет. Овакво понашање косовских институција главни је разлог немогућности нормалне сарадње СПЦ са институцијама које отворено раде на негирању наше историје, идентитета и наслеђа, а све у циљу стварања етнички чисте албанске територије. Зато овом приликом позивамо међународне представнике да реагују на ове инциденте и предузму мере како би се будуће насиље над нашим црквама зауставило. Мењање идентитета цркава директно изазива етничку и верску нетерпељивост и кажњиво је по законима Косова, изазива етничке и верске тензије и онемогућава смиривање ситуације која је вишеструко погоршана посебно последњих година. https://eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/ministarstvo-kulture-kosova-bez-konsultatsija-sa-spts-vrshi-radove-na-pravoslavnoj-tsrkvi-u-selu-gorne-vinartse-kod-mitrovitse-i-proglashava-je-katolichkom-tsrkvom/ -
По предању монаштва манастира Дохијара, испред старе манастирске трпезарије на зиду је била живописана једна јако стара Богородичина икона. Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Једне ноћи 1664. године, трпезарац по имену Нил је пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, чуо речи: “Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону.” Он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Неколико дана касније је поново чуо исти глас и након тога ослепео. Након тога монах Нил је клечечи преко пута свете иконе, молио се непрекидно ноћима и данима. Након неколко дана јавио јавио му се поново глас: “Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих православних хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница.” Након тога Нил је поново прогледао. Од тада више нико није туда пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено и пошто гледа према западу – а простора много није било – са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници. *** Преблагословена Владичице, Приснодјево Богородице, Која си Бога Реч, Који је изнад сваке речи, родила и благодат Његову више од било кога другог примила, Која си показала море божанствених дарова, преко чуда која непрестано течеш изливајући благодат на све који Ти с вером притичу, чудесној икони Твојој клањајући се молимо Тебе, свемилостиву Мајку Човекољубивог Владике: излиј на нас пребогату милост Твоју и пожури да мољења наша, која Ти приносимо, Брзопомоћнице, испуниш, јер свакоме корист и спасење припремаш. Посети, Преблага, слуге Своје благодаћу Својом, подари болеснима исцељење и савршено здравље, узнемиренима тишину, заробљенима слободу и све, који на неки начин страдају, утеши, избави свемилостива Господарице сваки град и сваку земљу од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, мача и сваке друге казне привремене и вечне, Материнском Својом одважношћу одвративши гнев Божији; од душевне слабости, напада страсти и грехопада ослободи слуге Твоје, да бисмо без спотицања у свакој побожности проживели у овоме веку и удостојили се вечних добара у будућем, благодаћу и човекољубљем Сина Твога и Бога, јер Њему доликује свака слава, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. https://www.facebook.com -
Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Г. Иларион у ексклузивном телефонском укључењу у програм Радија Глас, говорио је о IV Фестивалу Хришћанске културе који је у организацији Епархије тимочке одржан од 13. до 21. септембра 2021. године у Зајечару. Звучни запис беседе У разговору смо говорили и о овогодишњој доброј посећености фестивала, на коју је према речима Владике Илариона понајвише утицао одабир садржаја, међу којима посебно место заизимају премијерно приказани филмови о Светом Василију Острошком и Светом Нектарију Егинском, као и значајан део програма који је посвећен Фјодору Достојевском. Преосвећени Епископ препознао је велики значај будуће сарадње са медијима, посебно локалним медијимa у Зајечару, као начин да се подигне свест о значају ове важне културне манифестације у овом граду. Епископ је истакао и важност ненаметљиве, а квалитетне понуде духовних садржаја кроз предавања истакнутих савремених мислилаца који не долазе директно из редова црквене организације. Извор: Радио Глас -
Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији 13/26. јула 2020. године, на празник Сабора светог архангела Гаврила, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, а саслуживали су свештеници и ђакони. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је рекао да Бог слободу коју нам је дао не пориче и никада никоме себе не намеће. Зато је потребна вера. Када бисмо били поробљени и приморани да прихватамо Господа онда не би било вере, не би било нашег подвига, нашег учешћа на путу спасења. Господ нас спасава тако што Он врши Домострој спасења, Он је тај Који је Спаситељ, али не без нас, а поготову не против нас. И данас смо овде у празничном расположењу упркос свим искушењима нашега времена – наше душе и наша срца се радују због ове благодати и човекољубља које Господ штедро излива на све нас. Сви знате колики је страх и колика је опасност и невоља наших дана због вируса, али ни много веће опасности и демонске силе, ни сâм сатана, и ништа не може Цркви Божјој одолети, нити Господу. Христос, Који нам даје себе у светом Причешћу, сигурно да не може бити опасност по људе, као што смо слушали потпуно избезумљене речи и са малих екрана и из других медија. Треба пазити, треба се чувати, треба водити рачуна о себи и о своме здрављу, али знати да је један, први и последњи, Лекар душâ и телâ наших – то је Христос Господ, навео је Епископ бачки г. Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
Епископ Јован: Тамо где се врши Литургија ту је Бог!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У среду, 3. јуна 2020. године, када наша Света Црква прославља и празнује Свете равноапостолне цареве Константина и Јелену, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у Опарићу поводом славе храма. Преосвећеном су саслуживали: игуман манастира Пиносава Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Драгослав Цветковић, јереј Слободан Савковић и протођакон Иван Гашић. Звучни запис беседе Радост Литургијског сабрања је била увеличана и рукоположењем у чин ђакона дипломираног теолога Александра Цветковића, као и освећење иконе Светог Николаја Жичког, која је прилог господина Слободана Симића овоме храму. Својим слаткопојем Литургију су украсили чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Чтецирали су: Јован Младеновић и Лазар Коларевић. По прочитаном Јеванђељу, верном народу се обратио надахнутом беседом Преосвећени Владика Јован. Најпре честитавши свима сабранима храмовну славу, Преосвећени Владика је рекао да смо се сабрали да призовемо милост и помоћ Божију имајући на уму: “Тамо где се врши Литургија да је ту Бог. Да ту Бог спушта небо на земљу, али и уздиже земљу на небо и оне људе који су у храму”. У наставку своје беседе Епископ је казао да смо се сабрали и да заблагодаримо Богу , што нам је даривао такве дивне Светитеље, као што су Св. цар Константин и царица Јелена: “Да није било Светог цара Константина и царице Јелене, ко зна како би се хришћанство развијало. Многобожачки цареви су хтели да огњем и мачем истребе и Цркву и хришћанство. Али Бог у сваком времену шаље људе, као што су Св. Константин и Јелена, да би показао да овај свет, иако у злу лежи, може да постане рај онда када се у нама људима зацари мир Божији.” У наставку је Преосвећени подсетио сабране на житије Цара Константина: “рођен је у нашој земљи, у нашем Нишу. Не само он, већ и многи други цареви су рођени у овој нашој Србији. То треба да нас научи да Бог међу прваведнима рађа праведне плодове. Константин је одрастао у Никомидији на двору цара Диоклецијана, који је гонио хришћане. Ту је Константин увидео злобу незнабожаца који су гонили и убијали хришћане, али је ту упознао и чистоту хришћанске вере, којој се дивио, јер иако су убијани, хришћани су исповедали своју веру и остајали у њој. Константин се хришћански обраћао цару Максенцију да тако не влада, јер је Господ рекао ко мачем влада од мача ће и погинути. Максенције није могао да схвати ову дубину хришћанског живота, него је кренуо на Цара Константина са много већом војском. Константин се пред бој молио Богу и у тој молитви је на небу видео Крст који је био од звезда и сијао је јаче од Сунца. А на Крсту је писало овим побеђуј. То му је дало снаге да крене против оног који убија хришћане. Он није ратовао да осваја, већ да одбрани оно што нам је Христос оставио - Себе. Победио је Максенција и прво што је урадо јесте да је донео царски указ назван, Милански Едикт, којим је дао слободу вероисповести. Никог није терао ни на једну веру, јер када се човек увери у Христа, онда се увери и која је вера права. Вера у Живога Бога, а не у идолопоклонство, чини чуда спојена са силом Часног Крста. Зато српски народ каже да без Бога и Крста ни преко прага неће. Виђењем Часног Крста, цар Константин је духовно прогледао и увидео истину - Господа Исуса Христа. Зато се молимо у једној Литургијској молитви, да нам Господ у овом животу подари истину, а у оном живот вечни. Ово је најзначајније за људски живот, за нас који смо створени по лику и слици Божијој. Нема ничега битнијег у овом свету за човека него да спозна истину.” На крају Преосвећани Владика је позвао све да се помолимо, да Господ молитвама Светог Константина и Јелене, нам помогне да спознамо истину и да речи вере претварамо у дела. Да живимо истином којом су живели наши Свети преци, а чији су земни остаци у овој крипти. Извор: Епархија шумадијска -
Саопштење за јавност Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори - Цетиње, 5. фебруар 2020. Обавјештавамо јавност да је јутрос дошло до једностраног акта Управе полиције Црне Горе, у ком је мјесно свештенство Српске Православне Цркве у више црногорских градова обавјештено од локалних полицијских начелника да полиција више неће обезбјеђивати протестне литије свештенства и вјерног народа. Образложење полиције је од града до града и од случаја до случаја било различито и неразговјетно. Наведени разлози њиховог одустајања од досадашњег ангажовања кретали су се од заморености полицијског људства, преко информација о могућим инцидентима, до позивања на то како досадашње литије нијесу вршене по закону, те да је и сама полиција, учешћем у њиховом организовању, наводно кршила закон. Један број полицијских начелника се позивао на нетачно пренијету изјаву свештеника Гојка Перовића (дату у недјељу РТС-у) како Црква има тешкоћа са организацијом литија – што је велика обмана јавности ако се зна да та изјава у цјелости гласи да поред свих тешкоћа успијевамо да све организујемо уз Божију помоћ и прибраност и снагу народа. Из канцеларије Митрополије данас је тим поводом остварен контакт са директором полиције г. Веселином Вељовићем, и затражен хитан састанак, на ком би се заједнички сагледале све евентуалне потешкоће и гдје би се понудила кадровска помоћ полицији од стране редара – волонтера из редова Цркве. Састанак је био потребан тим прије што су велике и многољудне литије заказане за четвртак и недјељу вече, па нам једнострано повлачење полиције са црногорских улица прави велики организациони проблем. Сматрали смо да се у договору могу превазићи сви проблеми и да право грађана на мирно окупљање и показивање неслагања са политичким одлукама, не смије бити доведено у питање. Вељовић је одбио хитан састанак, наводећи да може да разговара тек послије недјеље, доводећи Цркву на тај начин, пред свршен чин у погледу организације литија сјутра вече и у недјељу. О овом једностраном и необјашњивом потезу црногорске полиције (сличном једностраном усвајању Закона о слободи вјероисповијести од стране Владе Црне Горе) у току дана ћемо обавјестити све амбасаде у Црној Гори као и представнике међународних организација, а од Управе полиције тражимо формално и правно утемељено образложење, како не бисмо били принуђени да сами закључимо како су наши протестни скупови напрасно и без повода, забрањени од стране власти. Напомињемо да је Црква досад имала врло коректну сарадњу и договоре са организационим дјеловима полиције у свим градовима, па овакву изненадну промјену става свих њих – од захвалности Митрополији због мирних окупљања до одбијања сарадње – можемо објаснити само политичким притиском на Управу Полиције. Позивамо Управу Полиције да врши своје дужности у складу са својим законским обавезама. Ту су да служе народу Црне Горе. Они који су у десетинама и стотинама хиљада у литијама, такође су порески обвезници и од њиховог новца се та иста полиција финансира. Истовремено обавјештавамо вјерни народ да ће се наша молитвена и протестна окупљања без изузетка наставити, будући да забране а о начину њиховог спровођења свештенство ће се договорити са својим епископима и о томе благовремено обавјестити вјернике. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- епископски
- савјет
- (и још 13 )
-
Пројекат "Кана Галилејска" успешно врши своју мисију
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Пројекат "Кана Галилејска" -упознавање ради хришћанског брака доноси нове резултате. Са радошћу доносимо ново сведочанство о успешној мисији наведеног пројекта. "Денис и ја смо ступили у брак на Духове ове године. Њему је тридесет девет година, а мени двадесет седам. Живимо у Београду, близу Вождовачке цркве, где смо се и венчали. Наша заједничка прича је почела годину и по дана пре тога на форуму Живе речи утехе. Денис је у то време већ био активан члан Цркве и молио је Бога да му подари супругу такву да једно другом буду на спасење. Пошто дуго није наилазио на "ону праву" уживо, сео је за рачунар и учланио се у клуб Кана Галилејска. Ја у то време нисам била активан члан Цркве али сам искрено желела да будем. Осећала сам потребу да се удам за православца, човека који искрено верује, воли молитву, пост, богослужење... и да уз њега добијем ту снагу да се цела предам Богу кроз служење мужу и ближњима. Била сам у веома лошем стању, изгледало ми је као да је испред мене непробојни зид, без врата и прозора, и ја немам куда даље да идем. Посећивала сам сајт "Има наде" и тако сам сазнала за Кану Галилејску. Идеја тог клуба ми се мотала по глави, али нисам била сигурна да је то право решење за мене. У једном одсудном тренутку сам одлучила да се учланим и оно што је уследило је мени равно Божијем чуду. Догодило се да је прво (и једино) представљање које сам прочитала било баш представљање мог будућег мужа. Уз Божију помоћ сам заједно са Денисом пребродила своје муке и отпочели смо нови, брачни, заједнички живот у Христу, баш као што смо желели. Слава Богу!" Посетите сајт пројекта Кана Галилејска -
Пројекат "Кана Галилејска" -упознавање ради хришћанског брака доноси нове резултате. Са радошћу доносимо ново сведочанство о успешној мисији наведеног пројекта. "Денис и ја смо ступили у брак на Духове ове године. Њему је тридесет девет година, а мени двадесет седам. Живимо у Београду, близу Вождовачке цркве, где смо се и венчали. Наша заједничка прича је почела годину и по дана пре тога на форуму Живе речи утехе. Денис је у то време већ био активан члан Цркве и молио је Бога да му подари супругу такву да једно другом буду на спасење. Пошто дуго није наилазио на "ону праву" уживо, сео је за рачунар и учланио се у клуб Кана Галилејска. Ја у то време нисам била активан члан Цркве али сам искрено желела да будем. Осећала сам потребу да се удам за православца, човека који искрено верује, воли молитву, пост, богослужење... и да уз њега добијем ту снагу да се цела предам Богу кроз служење мужу и ближњима. Била сам у веома лошем стању, изгледало ми је као да је испред мене непробојни зид, без врата и прозора, и ја немам куда даље да идем. Посећивала сам сајт "Има наде" и тако сам сазнала за Кану Галилејску. Идеја тог клуба ми се мотала по глави, али нисам била сигурна да је то право решење за мене. У једном одсудном тренутку сам одлучила да се учланим и оно што је уследило је мени равно Божијем чуду. Догодило се да је прво (и једино) представљање које сам прочитала било баш представљање мог будућег мужа. Уз Божију помоћ сам заједно са Денисом пребродила своје муке и отпочели смо нови, брачни, заједнички живот у Христу, баш као што смо желели. Слава Богу!" Посетите сајт пројекта Кана Галилејска View full Странице
-
Патријарх: Верујем да Вучић о Космету мисли исто што и народ (Фото) Владимир Митрић | 16. септембар 2017. 22:02 Поглавар СПЦ патријарх Иринеј, за “Новости”, о најави дијалога. Уздамо се и у Русе да ће нам помоћи да вратимо наше Патријарх Иринеј на свечаности код Лознице Фото: В. М. ВЕРУЈЕМ да оно што мисле Црква и народ мисли и наш председник. Изјавио је ово у суботу, ексклузивно за “Новости”, патријарх српски Иринеј, одговарајући, током прославе седам векова манастира Троноша, на питање шта мисли о унутрашњем дијалогу о решењу косовског питања. Поглавар Српске православне цркве каже и да се уздамо у Русију да ће нам помоћи да сачувамо оно што је увек наше било. - Наша трагедија и наш проблем јесте то што се народ није вратио. Прво решење и највећи задатак јесте вратити што већи број људи прогнаних с Косова и Метохије - рекао је патријарх Иринеј. У проповеди после свете архијерејске литургије поводом седам векова Троноше, манастира код Лознице, задужбине Немањића, и канонизације некадашњег архимандрита ове богомоље Стефана Јовановића, патријарх Иринеј је нагласио: - Никада нисмо, чини ми се, толико страдали као у нашем времену, почевши од стратишта у Јасеновцу и Јадовну из прошлог рата, па све до Косова и преко Косова, где смо својом крвљу и својим костима цементирали ову земљу. - И данас патимо и страдамо, али је наша велика нада у име Божје да нас неће оставити под условом да ми не оставимо Господа - подвукао је поглавар СПЦ. Манастир Троноша, задужбина Немањића Патријарх је нагласио да Господ неће оставити ни наше мученичко Косово. - Неће Господ оставити ту највећу светињу, заливену сву крвљу светомученика у толиким светима и светињама - рекао је српски патријарх. - Неће Господ дозволити да падну у руке некрста, који све чини да руши и пали, и не зна шта је историја и духовно наслеђe. Таквом народу таква блага не могу бити дата на чување. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:686187-Патријарх-Верујем-да-Вучић-о-Космету-мисли-исто-што-и-народ-Фото Михајловић: Очекујем од СПЦ да не врши притисак на Вучића недеља, 17. сеп 2017, 11:09 -> 11:31 Извор: Танјуг Потпредседница Владе Зорана Михајловић изјавила ја да очекује да Српска православна црква буде партнер током унутрашњег дијалога о Косову, као и да пре почетка разговора не врши притисак на председника Србије Александра Вучића. Зорана Михајловић је изразила очекивање да ће нова фаза дијалога о Косову, током које ће председник Вучић разговарати са свим најзначајнијим институцијама и појединцима, донети једну нову политику, наводи се у саопштењу Кабинета потпредседнице Владе. Зорана Михајловић (архивска фотографија) "У тим разговорима очекујем да ће Српска православна црква, као вековни чувар нашег народа и културе на Косову, бити добар партнер и да ће својим утицајем истински помоћи у успостављању нове врсте дијалога између Срба и Албанаца. Очекујем и да не врше притисак пре почетка разговора о Косову на председника Србије Александра Вучића", истиче се у саопштењу. Михајловићева је додала да су све досадашње политике довеле до тога да је Косово све даље од Србије. "Зато нам је потребна нова, мудра и рационална политика коју ће спроводити председник Србије Александар Вучић и Влада Србије", истакла је Михајловићева. У саопштењу се напомиње да је Србији потребна нова политика која за циљ има бољи живот наших сународника на Косову, политику заштите наше културне и верске баштине, очување економских интереса и помирења са албанским народом. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2872866/mihajlovic-ocekujem-od-spc-da-ne-vrsi-pritisak-na-vucica.html -
Патријарх: Верујем да Вучић о Космету мисли исто што и народ (Фото) Владимир Митрић | 16. септембар 2017. 22:02 Поглавар СПЦ патријарх Иринеј, за “Новости”, о најави дијалога. Уздамо се и у Русе да ће нам помоћи да вратимо наше Патријарх Иринеј на свечаности код Лознице Фото: В. М. ВЕРУЈЕМ да оно што мисле Црква и народ мисли и наш председник. Изјавио је ово у суботу, ексклузивно за “Новости”, патријарх српски Иринеј, одговарајући, током прославе седам векова манастира Троноша, на питање шта мисли о унутрашњем дијалогу о решењу косовског питања. Поглавар Српске православне цркве каже и да се уздамо у Русију да ће нам помоћи да сачувамо оно што је увек наше било. - Наша трагедија и наш проблем јесте то што се народ није вратио. Прво решење и највећи задатак јесте вратити што већи број људи прогнаних с Косова и Метохије - рекао је патријарх Иринеј. У проповеди после свете архијерејске литургије поводом седам векова Троноше, манастира код Лознице, задужбине Немањића, и канонизације некадашњег архимандрита ове богомоље Стефана Јовановића, патријарх Иринеј је нагласио: - Никада нисмо, чини ми се, толико страдали као у нашем времену, почевши од стратишта у Јасеновцу и Јадовну из прошлог рата, па све до Косова и преко Косова, где смо својом крвљу и својим костима цементирали ову земљу. - И данас патимо и страдамо, али је наша велика нада у име Божје да нас неће оставити под условом да ми не оставимо Господа - подвукао је поглавар СПЦ. Манастир Троноша, задужбина Немањића Патријарх је нагласио да Господ неће оставити ни наше мученичко Косово. - Неће Господ оставити ту највећу светињу, заливену сву крвљу светомученика у толиким светима и светињама - рекао је српски патријарх. - Неће Господ дозволити да падну у руке некрста, који све чини да руши и пали, и не зна шта је историја и духовно наслеђe. Таквом народу таква блага не могу бити дата на чување. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:686187-Патријарх-Верујем-да-Вучић-о-Космету-мисли-исто-што-и-народ-Фото Михајловић: Очекујем од СПЦ да не врши притисак на Вучића недеља, 17. сеп 2017, 11:09 -> 11:31 Извор: Танјуг Потпредседница Владе Зорана Михајловић изјавила ја да очекује да Српска православна црква буде партнер током унутрашњег дијалога о Косову, као и да пре почетка разговора не врши притисак на председника Србије Александра Вучића. Зорана Михајловић је изразила очекивање да ће нова фаза дијалога о Косову, током које ће председник Вучић разговарати са свим најзначајнијим институцијама и појединцима, донети једну нову политику, наводи се у саопштењу Кабинета потпредседнице Владе. Зорана Михајловић (архивска фотографија) "У тим разговорима очекујем да ће Српска православна црква, као вековни чувар нашег народа и културе на Косову, бити добар партнер и да ће својим утицајем истински помоћи у успостављању нове врсте дијалога између Срба и Албанаца. Очекујем и да не врше притисак пре почетка разговора о Косову на председника Србије Александра Вучића", истиче се у саопштењу. Михајловићева је додала да су све досадашње политике довеле до тога да је Косово све даље од Србије. "Зато нам је потребна нова, мудра и рационална политика коју ће спроводити председник Србије Александар Вучић и Влада Србије", истакла је Михајловићева. У саопштењу се напомиње да је Србији потребна нова политика која за циљ има бољи живот наших сународника на Косову, политику заштите наше културне и верске баштине, очување економских интереса и помирења са албанским народом. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2872866/mihajlovic-ocekujem-od-spc-da-ne-vrsi-pritisak-na-vucica.html View full Странице
-
Исусова Молитва - Отац Тадеј нам говори да је пуна Исусова Молитва у почетку гласила: Господе Исусе Христе, Сине Божији и Речи Божија, Богородице ради, помилуј ме (грешног/грешну) - Свети Нил Мироточиви говори да ако зажелиш да сажмеш у једну молитву све молитве Цркве и сво Богослужење, све вапаје и све жеље - која би то била молитва? Та свеобухватна молитва јесте Молитва Господу Исусу. Њом и ми треба да се молимо, по могућности без престанка. Ово су речи пуне савршене "Исусове молитве" коју објави посланик Божији, Свети Нил Мироточиви 1817. год. на Светој Гори - Грчка Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради помилуј ме грешнога (грешну) или у краћем облику: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога (грешну) - Најомиљенија Молитва свих Хришћана свих времена, посебно негована код Православних Монаха била је молитва Господа Исуса. Она се зове и "молитва ума" или "молитва срца", јер се непрестано понавља у уму и у срцу. Преподобни Јован Лествичник саветује: "Непрестано помињање и мисао на Исуса нека се сједини са твојим дисањем и онда ћеш јасно осетити корист од молитвеног тиховања". Учешће ума и срца припада свакој молитви. Ум треба да пази на речи а срце да их саосећа. Вежбање у молитви састоји се у томе да се ум васпитава у пажњи а срце у саосећању. "Не треба само речима да се моли, него и умом. Не само са умом, него такође и срцем. Тако да ум често и јасно схвати шта речи исказују, а срце да саосети оно што ум покреће. Све заједно је права молитва. Ако нешто од тога недостаје, онда је молитва непотпуна, или није никаква" (Теофан Затворник). Апостоли и искусни Оци захтевају од сваког Православног Хришћанина, да свим срцем призива име Исусово, против сваког искушења. Не напуштајте никако Исусову молитву, већ је изговарајте непрестано, при јелу и пићу, при раду или кад сте на путу, да бисте увек били наоружани. "Име Исуса Христа продире у дубину срца, тамо налази и везује непријатеља, ослобађа и оживљава душу. Зато пребивај увек у Имену Божјем, да 6и се срце сјединило са Господом. Ипак велики је труд док се непријатељ протера и Христос се усели у срце" (Јован Златоуст). - И рече Исус: "До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена" (Јован 16,24). Апостоли су се молили Исусовом молитвом и они нас уче: "А изнад свега узмите штит вјере о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; и кацигу спасења узмите, и мач Духовни који је ријеч Божија"(Ефесцима 6,16-17). Честим причешћивањем и "Исусовом молитвом" очистимо себе и онда ће најомиљенији гост Исус Христос доћи сам у срце наше. "Да се Христос вјером усели у срца ваша"(Ефесцима 3,17). Силом, нити било каквом техником, не можемо приморати позивајућег госта сместити у нечије срце. "Уселићу се у њих и живећу у њима", (2. Корин. 6,16). - Господ говори: "Именом мојим изгонићете демоне" (Марко 16,17). Као најснажније оружје против невидљиве борбе против невидљивог непријатеља, служи име Господње: "Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради, помилуј ме грешнога/ну" - Сила Исусове Молитве - Монахиња Татјана Послије јутарњег правила у пет сати ујутру, тек што сам успјела да прилегнем ради предаха, кад поче необично виђење. Видјех себе у Петербургу на Васиљевском острву. Спремајући се да пођем на службу у Саборну цркву Светог Николе, обукох монашке хаљине и мантију и седох у мале кочије. Изненада, обретох се на некаквом мрачном тргу. Од страха и ужаса грозничаво сам се освртала час на једну час на другу страну, тражећи излаз из тог положаја. Одједном видим, иду на стотине људи. Искључиво "мирјани", а лица им мрачна, убијена вјечном тугом, као и мени. "Ко сте ви?" питам их. Они одговорише: "Ми смо, попут тебе, у магновењу прешли у вјечност!" Шта сам у том тренутку осјетила, немогуће је описати! Страх и трепет овладали су мојим бићем. Ту ми приђе неки свијетли муж, чије је лице остајало скривено у сјају којим је зрачило, и рече:"Слиједи ме!". Затим ме поведе ка митарствима. Водио ме је кроз шуме, степе и неке зграде. Степе су биле безграничне и ја сам осјећала да сам прешла из земног живота у загробни. али неспремна, неочекивано. Затим ме уведе у собу, у којој се налазило мноштво "мирјана": мушкараца и жена, одраслих и дјеце. Сви су они били убијени вјечном тугом и болом. Насред собе код огромног стола стоји жена и говори ми: "Човјече, ово је мјесто за тебе припремљено до Другог Доласка Господњег". Ја се окренух ка свима који су били тамо и упитах: "Чиме се ви бавите, молите ли се Богу овдје?" Они тужно одговорише: "Занавјек нас Господ неће чути због нашег немарног држања за дане нашег земаљског живота. Ми занавијек нећемо имати смјелости да призивамо Име Господње. Док смо живјели на земљи, било нам је дато да се у животу трудимо а души је била дана молитва. Заповијест Христова о непрестаној молитви била је наша дужност. Обавезни смо били да цијелога свога живога оа сваким уздахом произносимо молитву Исусову, а ми нисмо обраћали пажњу на своја срца. Али, као што ми без ваздуха не можемо живјети тако је и душа без молитве - мртва. Ми смо људи споља гледано, најбољег владања, испуњавали смо све дужности, само једну. најважнију молитву нијесмо вршили " Чувши то ја се помолих и осијених крсним знамењем. И .... тада...? На свој ужас осјетих да се чак и звук мога гласа вратио к мени! Обазревши се, опазих железну таваницу, железне зидове и дрвени обојени под. Тада задрхтах од сипног страха и ужаса, од осјећања безизлазности сопственог положаја. Они поред мене рекоше: "За навјек нас Господ неће чути. Само они који живе на земљи могу да нас пред Њим помињу". Једна жена поче да ми говори: "Ови људи су били добри Хришћани, љубили су Бога и творили су добра дјела људима, али у души Господа стекли нису. Сви ви допали сте овде због свога равнодушног живота, мислили сте да тако сви живе" "Ах", рекох. Како се мучим и страдам. Као да ме огњем жежу!". Сруших се и осетих као да ми се тело дели од костију. "Какав 6и живот ти жељела?", упита жена. Одговарам јој са трепетом: "Жељела бих такав живот да умревши видим земаљско и небеско. Господа и Мајку Божију!" На то се жена осмехну и рече: "Само свети прелазе у Вечносг. Они који су за живота на земљи стекли Господа у срцу "Исусовом молитвом". А ти инокињо (монахињо), њој се ниси научила. Кроз ту молитву усељава се благодат Божија и душа се сједињује са Христом и не види такве страхове у каквима се ви налазите. Рај је у души човековој - где је Господ, тамо је и Рај. О својем виђењу ти треба да причаш свима монахујућима и у свијету живећим Хришћанима, који пропадају услед сопственог немара. О виђеном не причај једино невјерујућима и маловјернима. Свевишњи може да васкрсне и стогодишњег мртваца, а да 6и им свједочио о животу послије смрти, али они му неће повјеровати и убиће га!" Тек што жена произнесе те ријечи, у мени се јави нека нада у повратак у земаљски живот. Сви који су се налазили у жељезној соби, простријелише ме погледима, који као да су говорили: "Зар је могуће да ће изићи из ове тамнице? Жена настави: "Ако човјек умре, произносећи у тренутку смрти Исусову молитву, душа ће му стати пред Господа и бивати са Њим неразлучно у вјекове. Такође. ако произноси молитву "Пресвета Владичице моја, Богородице, спаси ме грешнога" у вијеке ће бити неразлучно са Мајком Божијом. Ако у својим последњим гренуцима човјек не буде у стању да изговори ни ријечи његова ће је душа, која је тој молитви тежила у време земаљског живота, сама произносити на самртној постељи. У каквом стању душа изађе из тела, таква ће у вијеке остати. Неће бити никаквог побољшања. Само помињање може измијенити удес душин." И још ми рече: "Ах, монахујући, монахујући", иноцима се називате, то јест - онима, другачијима од осталих у свијету живећих Хришћана. Али. да ли тако живите? Ви не полажете своје печали на Господа и Мајку Божију и овако размишљате: "Сама треба да постигнем, иначе му нема живота". О таквим иноцима не брине се Мајка Божија ни у овом ни у будућем животу. А брине се само о онима који своје печали полажу на њу, који трпе невоље, сиромаштво и болест у име Матере Божије и говоре: "Тако је зацијело, угодно Царици Небеској, све ми се даје по вољи Свевишњега!." Хоћеш ли да ти покажем немарне монахиње". настави жена. "погледај! " и ја видјех - иду монахиње које су служиле при цркви и крале новац - онај украдени новац носе на рукама у вијеке вијекова, заједно са хартијама на којима је назначено коме новац припада. Пролазе и друге - оне које нису дјевственост сачувале. У неких послушница била је прибадачама причвршћена раса. Међу њима су биле и оне са пјевнице - њихова лица била су мрачна, као и моје - убијена вјечном гугом. Ја ћу на то: "Појте пјесму Мајци Божијој, желим да је послушам!" Оне одговарају: "Немамо смјелости у вијека вјекова. Зато што јој, живећи у обитељи, нијесмо служиле чистим срцем". Ја горко заплаках над тим што смо због свога немара и лењости лишени среће да песмом славимо Господа и Његову Свету Мајку. После свега што сам чула и видела прилази ми човјек који ме је водио и каже ми: "Пођимо сада на мјесто на коме се твоја душа растала са тијелом. И магновено, ја се нађох у својој постељи. Било ме је страх да се померим, осмотрила сам све предмете у својој ћелији, дошла к себи и произниела молитву са пуним крсним знаком.. . Слава Богу, то је био сан! Тек што сам успела да изговорим те речи, кад одједном обрех се на овом свијету. И, гле онај који ме водио каже мени тада: "Не мисли да је све то било у сну. Ти си заиста била на оном свијету". Падох пред њим на кољена: "Тешко мени, како сам несрећна!" поново сам дошла овдје. И зашто сам толико разгледала предмете у ћелији, а нијесам на ноге скочила?" "Следи ме! рече он, "ходићемо још 20 дана и вратићемо се ту, гдје ти је суђено да проборавиш до Другог доласка Христовог". Ја сам међутим, све падала и никако нијесам могла да идем. Он је к мени окренуо лице и погледао ме милостиво. Упитах га: "Ниси ли ти мој Ангео?" - "Да! чух његов одговор. Стадох да га молим: "Умоли Свевишњега и врати моју душу да се покаје. Тада мој чувар рече: "Вратићу, али само под једним условом: ако будеш испричала о свему што си овде видјела и чула!". Падох на кољена, давши обећање да ћу све испунити, и у том тренутку осетих душевну радост, а Ангео ми још говораше: "У твоме срцу нема Господа. И ти си само обећала да ћеш Га задобити. Ако се подаш лажном стиду, вратићеш се на пређашње место. Ја ћу с тобом бити и гледаћу како ћеш све испуњавати!". У магновењу опет се обретох у своме кревету. Поскочих и видех - код постеље стоји човек. Потрчах својој келејници са ријечима: "Била сам на оном свијету!" А човек свеједнако стоји на ономе мјесту. Ја се страшно уплашим да се са мном нешто не деси! Отворих врата да се не бих постидела И устегла да све испричам, и видјех - човек се укри у зид! Изађох на ходник у ужасном трепету. Зовем сестре. Оне дотрчаше к мени са свих страна и чуде се необичној промени, која се код мене за тако кратко време збила. Јер, прије свега 20 минута виделе су ме на заједничкој молитви. Падох пред њима на кољена, увјеравајући их да сам се отада потпуно изменила. Никакав земаљски ужас не може се упоредити са ужасима које сам била преживела у животу послије смрти. И дан данас говорим о ономе што сам видјела без устезања. Амин. - Из архива Т.Коваљске (Светигора 6р. 34, стр. 42. Са руског В.Н.)". - Обратите пажњу на речи: Обавезни смо били да целога свога живота са сваким уздахом произносимо Молитву Исусову, а ми нисмо обраћали пажњу на своја срца. Али, као што ми без ваздуха не можемо живети, тако је и душа без молитве - мртва. Ми смо људи, споља гледано, најбољег владања, испуњавали смо све дужности, само једну, најважнију - молитву, нијесмо вршили..." Исто тако на следеће речи: Свевишњи може да васкрсне и стогодишњег мртваца, а да би им свједочио о животу после смрти, али они му неће поверовати и убиће га! Према томе Апостол Павле говорио је и писао: "Молите се без престанка" (1 Сол. 5,18). Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради, помилуј нас грешне. -
Проф. др Здравко Пено: Сви изговори зашто се не врши крштење погружавањем – бесмислени су
a Странице је објавио/ла Guest у Теолошки
Професоре, у Светом Писму налазимо сведочанство да је Св. Јован Крститељ крштавао у реци Јордан и да су при том људи исповедали грехе своје. Данас су ово две одвојене Свете Тајне, а Миропомазање је трећа. Можете ли нам рећи нешто у вези са историјским развојем Свете тајне Крштења из догматског угла? – Све три Свете Тајне су уствари једна Тајна – Тајна Христова. Крштења нема тамо где нема покајања, тј. метаноје или преумљења. Исто тако, ни Крштење није завршено без Миропомазања. А смисао Крштења је одувек у учешћу у Евхаристији. Из сведочанстава aпостолског периода сазнајемо да су Крштење, Миропомазање и Евхаристија сматрани једном и нераздвојном тајном. Познато је да су апостоли после Крштења на новокрштене полагали руке, а затим је вршено ломљење хлеба и причешћивање новопросветљених. У Православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштења и Причешћа, од седам година. Ово раздвајање није никада било прихваћено од Отаца Цркве, јер по речима Св. Симеона Солунског „ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен“. Тиме Св. Симеон наглашава да Крштење, као „живот у Христу“, и Миропомазање, као „живот у Светоме Духу“, нису одвојени видови духовности и не могу постојати засебно, будући да је реч о једној, двојединој реалности која новокрштеног уводи у Цркву. Да је Крштење, као тајна увођења верника у Цркву, неодвојиво од Евхаристије види се и по заједничком возгласу којим почињу обе тајне: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа… Дакле, основа Крштења и његов оквир јесте Евхаристија. Крстити се – значило је стећи право учешћа на евхаристијском сабрању. Св. Григорије Палама је указивао на то да, поред Евхаристије, посебно место међу Светим Тајнама припада Крштењу, јер је у овим двема тајнама суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека. У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу? – Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним. Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој гријех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“? Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве. У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна? – Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења. У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити? – Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15). У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман? – Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола. Реч је о реалности која је на првом месту онтолошка, а онда морална. То значи да сви они који су некрштени по аутоматизму не чине дела ђавола нити су ђавоимани. Међутим, постоје и они који су стигли и до таквог степена поробљености духовима таме, да се над њима врше егзорцистичке молитве. За све хришћане је од пресудне важности одбацивање служења сатани, а окретање од Запада ка Истоку, од старог ка новом животу и Другом доласку Христовом, управо представља чин вољног прихватања дарова новог живота и одбацивање служења злу. И када је извршено без сагласности човека, нпр. код малог детета, свако има могућност да потпуно прихвати Крштење када одрасте биолошки и духовно у вери, или када се после странствовања изван окриља Цркве, врати Богу. Тада до изражаја долази залог Духа који су добили у Крштењу. У сваком случају, сви који траже слободу од греха и од смрти, налазе је, јер Дух Свети никог не оставља у власти ђавола, без утехе, јер Он уводи љубитеље истине у заједницу са оваплоћеном Истином – Богочовеком Христом. У последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника и теолога стварају смушеност. Сведоци смо и да многи свештеници произвољно скраћују чин Свете тајне Крштења, Венчања и Исповести, те да се таква пракса не доводи у питање. Можете ли нам рећи нешто о томе? – И на плану духовног живота, као и многим другим сферама друштвене егзистенције, можемо рећи да нас „уби незнање“. Наш народ у великој мери карактерише, поред магијског приступа Богу, и незаинтересованост за саму суштину живота у Цркви, тј. за веру. Често видимо на руци малог детета, чак и када је крштено, црвени кончић, али и то да га родитељи приводе Причешћу? Георгије Флоровски је у своје време говорио за руски народ да је незаинтересован за догмате, тј. за истине вере. Александар Шмеман је критиковао индивидуализам и неосећање заједнице са другима у Цркви и убеђеност неких хришћана да напредују у вери, иако немају суштински додир ни заједнички живот са онима са којима у Цркви стоје. Све ово се може рећи и за Србе данас, с тим да код нас постоји и феномен идеологизације вере. У очима зилотски настројених верника, а зилотизам је најчешће други израз за помањкање вере и одсуство трезвености, Црква се доживљава као било која друга идеологија. Уместо да смирено уђу у Цркву, мислећи о сопственој недостојности и о великом дару спасења који им се даје, набеђени зилот ће прво гледати у правцу двери, да ли су отворене или затворене, као да Христос долази само кроз затворене двери. Иако критикују римокатолике a priori по сваком основу, не увиђају да на исти начин као и они морализам стављају испред онтологије, Закон изнад самог живота Цркве. Они притом уопште не познају своју веру, јер никада не би неко ко је трезвен због неке људске слабости презрео заједницу са Христом. Са људским слабостима, прво сопственим, а онда и слабостима других, на најбољи начин се боримо у Духу Светом, уједињени у Христу. А када се сучељавамо са погрешном праксом, онда проблемима не би требало да приступамо селективно, једне пренаглашавамо, а друге уопште не видимо. И нашој Цркви прети неко ново „старообрјадство“, јер се од слова не види смисао, не види се смисао Светих Тајни, и зашто је пресудна за сваку тајну њена веза са Св. Евхаристијом. Много је нагомиланих проблема, а њих ћемо на најбољи начин решавати ако поставимо добар почетак, а он је пре свега у испуњењу Христових речи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“. Пре свега потребна је обавезна катихизација, затим Крштење нових чланова погружавањем, а све то је увод у светотајински живот и подвиг, јер не постоји други начин да бисмо заиста окусили плодове новог живота у Христу. Разговарао: Ненад Јовановић Извор: Православи мисионар, број 334 (новембар/децембар 2013.) Фото: Епархија бачка http://www.mitropolija.com/prof-dr-zdravko-peno-svi-izgovori-zasto-se-ne-vrsi-krstenje-pogruzavanjem-besmisleni-su/ -
Света тајна крштења тема је новог броја Православног мисионара, из кога издвајамо интервју са проф. др Здравком Пеном под насловом Света тајна крштења из догматског угла. Професоре, у Светом Писму налазимо сведочанство да је Св. Јован Крститељ крштавао у реци Јордан и да су при том људи исповедали грехе своје. Данас су ово две одвојене Свете Тајне, а Миропомазање је трећа. Можете ли нам рећи нешто у вези са историјским развојем Свете тајне Крштења из догматског угла? – Све три Свете Тајне су уствари једна Тајна – Тајна Христова. Крштења нема тамо где нема покајања, тј. метаноје или преумљења. Исто тако, ни Крштење није завршено без Миропомазања. А смисао Крштења је одувек у учешћу у Евхаристији. Из сведочанстава aпостолског периода сазнајемо да су Крштење, Миропомазање и Евхаристија сматрани једном и нераздвојном тајном. Познато је да су апостоли после Крштења на новокрштене полагали руке, а затим је вршено ломљење хлеба и причешћивање новопросветљених. У Православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштења и Причешћа, од седам година. Ово раздвајање није никада било прихваћено од Отаца Цркве, јер по речима Св. Симеона Солунског „ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен“. Тиме Св. Симеон наглашава да Крштење, као „живот у Христу“, и Миропомазање, као „живот у Светоме Духу“, нису одвојени видови духовности и не могу постојати засебно, будући да је реч о једној, двојединој реалности која новокрштеног уводи у Цркву. Да је Крштење, као тајна увођења верника у Цркву, неодвојиво од Евхаристије види се и по заједничком возгласу којим почињу обе тајне: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа… Дакле, основа Крштења и његов оквир јесте Евхаристија. Крстити се – значило је стећи право учешћа на евхаристијском сабрању. Св. Григорије Палама је указивао на то да, поред Евхаристије, посебно место међу Светим Тајнама припада Крштењу, јер је у овим двема тајнама суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека. У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу? – Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним. Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој гријех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“? Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве. У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна? – Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења. У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити? – Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15). У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман? – Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола. Реч је о реалности која је на првом месту онтолошка, а онда морална. То значи да сви они који су некрштени по аутоматизму не чине дела ђавола нити су ђавоимани. Међутим, постоје и они који су стигли и до таквог степена поробљености духовима таме, да се над њима врше егзорцистичке молитве. За све хришћане је од пресудне важности одбацивање служења сатани, а окретање од Запада ка Истоку, од старог ка новом животу и Другом доласку Христовом, управо представља чин вољног прихватања дарова новог живота и одбацивање служења злу. И када је извршено без сагласности човека, нпр. код малог детета, свако има могућност да потпуно прихвати Крштење када одрасте биолошки и духовно у вери, или када се после странствовања изван окриља Цркве, врати Богу. Тада до изражаја долази залог Духа који су добили у Крштењу. У сваком случају, сви који траже слободу од греха и од смрти, налазе је, јер Дух Свети никог не оставља у власти ђавола, без утехе, јер Он уводи љубитеље истине у заједницу са оваплоћеном Истином – Богочовеком Христом. У последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника и теолога стварају смушеност. Сведоци смо и да многи свештеници произвољно скраћују чин Свете тајне Крштења, Венчања и Исповести, те да се таква пракса не доводи у питање. Можете ли нам рећи нешто о томе? – И на плану духовног живота, као и многим другим сферама друштвене егзистенције, можемо рећи да нас „уби незнање“. Наш народ у великој мери карактерише, поред магијског приступа Богу, и незаинтересованост за саму суштину живота у Цркви, тј. за веру. Често видимо на руци малог детета, чак и када је крштено, црвени кончић, али и то да га родитељи приводе Причешћу? Георгије Флоровски је у своје време говорио за руски народ да је незаинтересован за догмате, тј. за истине вере. Александар Шмеман је критиковао индивидуализам и неосећање заједнице са другима у Цркви и убеђеност неких хришћана да напредују у вери, иако немају суштински додир ни заједнички живот са онима са којима у Цркви стоје. Све ово се може рећи и за Србе данас, с тим да код нас постоји и феномен идеологизације вере. У очима зилотски настројених верника, а зилотизам је најчешће други израз за помањкање вере и одсуство трезвености, Црква се доживљава као било која друга идеологија. Уместо да смирено уђу у Цркву, мислећи о сопственој недостојности и о великом дару спасења који им се даје, набеђени зилот ће прво гледати у правцу двери, да ли су отворене или затворене, као да Христос долази само кроз затворене двери. Иако критикују римокатолике a priori по сваком основу, не увиђају да на исти начин као и они морализам стављају испред онтологије, Закон изнад самог живота Цркве. Они притом уопште не познају своју веру, јер никада не би неко ко је трезвен због неке људске слабости презрео заједницу са Христом. Са људским слабостима, прво сопственим, а онда и слабостима других, на најбољи начин се боримо у Духу Светом, уједињени у Христу. А када се сучељавамо са погрешном праксом, онда проблемима не би требало да приступамо селективно, једне пренаглашавамо, а друге уопште не видимо. И нашој Цркви прети неко ново „старообрјадство“, јер се од слова не види смисао, не види се смисао Светих Тајни, и зашто је пресудна за сваку тајну њена веза са Св. Евхаристијом. Много је нагомиланих проблема, а њих ћемо на најбољи начин решавати ако поставимо добар почетак, а он је пре свега у испуњењу Христових речи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“. Пре свега потребна је обавезна катихизација, затим Крштење нових чланова погружавањем, а све то је увод у светотајински живот и подвиг, јер не постоји други начин да бисмо заиста окусили плодове новог живота у Христу. Разговарао: Ненад Јовановић Извор: Православи мисионар, број 334 (новембар/децембар 2013.) Фото: Епархија бачка http://www.mitropolija.com/prof-dr-zdravko-peno-svi-izgovori-zasto-se-ne-vrsi-krstenje-pogruzavanjem-besmisleni-su/ View full Странице
-
Патријарх Кирил: Данас се на породицу врши јак притисак
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Православних помесних Цркава
И на крају се испоставља да је човек изгубио саму способност да воли другог истинском љубављу и да нема снаге да живи заједно с другим делећи радости и савладавајући тешкоће. Нема снаге ни за васпитавање деце, ни за то да се даје жени и деци, због тога што се формира слика живота само ради себе. Тако данас поступају и мушкарци и жене и ствара се утисак да је породица нека застарела институција која у данашњим условима више не функционише. Ако све ове лажне, опасне и греховне идеје заиста униште породицу, будућност људског рода ће постати непредвидива, зато што се у породици гради морални темељ човека, формирају се идеали, стиче се прво искуство љубави према ближњима, прво искуство пожртвованости и самоограничења, без којих нема љубави, истакао је поглавар Руске Православне Цркве. Извор: православие.ру Вести из сестринских цркава -
Патријарх Кирил: Данас се на породицу врши јак притисак
тема је објавио/ла JESSY у Духовни живот наше Свете Цркве
Данас се на породицу врши заиста врло јак притисак, истакао је Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил у својој проповеди на празник Сабора Пресвете Богородице, 8. јануара 2017. године. -Ствара се извесна псеудокултура, - истакао је Патријарх - мрачна и разорна, и млади људи се васпитавају мислећи да породицу могу да заснују другом приликом, касније. Појавиле су се опасне заблуде, на пример, представе о томе да прво могу просто да живе неко време заједно. И на крају се испоставља да је човек изгубио саму способност да воли другог истинском љубављу и да нема снаге да живи заједно с другим делећи радости и савладавајући тешкоће. Нема снаге ни за васпитавање деце, ни за то да се даје жени и деци, због тога што се формира слика живота само ради себе. Тако данас поступају и мушкарци и жене и ствара се утисак да је породица нека застарела институција која у данашњим условима више не функционише. Ако све ове лажне, опасне и греховне идеје заиста униште породицу, будућност људског рода ће постати непредвидива, зато што се у породици гради морални темељ човека, формирају се идеали, стиче се прво искуство љубави према ближњима, прво искуство пожртвованости и самоограничења, без којих нема љубави, истакао је поглавар Руске Православне Цркве. Извор: православие.ру Вести из сестринских цркава View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.