Претражи Живе Речи Утехе

Божићна служба је прошла. Али Црква не жури да се опрости од празника. Верницима је дато божићно време. О чему Црква мисли у овом периоду? Божићно време је наставак прославе Божића. Црква пева оно што се пева за празник, чита прочитано за празник, а похвалу умножава новим стиховима и химнама. Она жели да консолидује ово знање. Да продуби и укорени у нама велику тајну Оваплоћења. Она говори о обнови: „Природа се обнавља, а Бог Човек јесте“. На дан Сабора Пресвете Богородице на стихирама чујемо: „Бестелесно се оваплоћује... Невидљиво се види, и неопипљиво се дотиче, и почиње Беспочетно. Син Божији, Син Човечији се догађа...”. Да би срце ценило важност догађаја – мора да га разуме. Бог је изнад свега постао оно што није био, постао је човек и није престао да буде Бог, а све то ради нас. На празник мученика Стефана у кондаку се напомиње: „Јуче си рођен да царујеш по телу“ – јуче се родио Цар сваке плоти. На Јутрењу после катизми на овај дан, чујемо продубљивање посете мудраца: „...мудраци долазе да се поклоне Животу“. Судећи по учесталости понављања, први ирмос канона, преузет из Божићне беседе Светог Григорија Богослова, треба да пређе из ума у срце и остане тамо заувек: „Христос се роди – славите, Христос силази са неба – дочекајте Га! Христос на земљи – уздигни се!” Први канон подсећа на драму на почетку приче. Човек се распао кршењем заповести, покварио лик Божији у себи. Али Бог није оставио Своју творевину, Он је Сам обнавља: Бог приклања небеса ради спасења човека; Бог се скрива у Детету ради спасења; Бог је у пеленама и мудраци Му приносе дарове као Богу и као човеку. Песник се позива на Стари завет, на причу о Грму који гори: сада су се слике обистиниле и Богородица је истински Горући грм, кроз Њу је освећена Евина утроба и ослобођена клетве. Трећа ода канона је такође христоцентрична. Христос остаје Бог и истовремено преузима земаљско тело Адамово после пада, које је постало распадљиво. Анђели певају хвалу оваплоћењу без семена. Нематеријални Бог, који је владао на небеским висинама, смиловао се и постао човек да би привукао палог првобитног Адама. Четврта ода канона проширује хоризонт Рождества Христовог. Не само Јевреји, већ сви народи позвани су да Му се поклоне. Служба даје егзегетску анализу пророчанства патријарха Јакова: Христос је избавитељ незнабожаца од њихових страсти. Највиши Бог се изједначио са људима, слободно примивши човечанство од Дјеве да очисти цело човечанство од отрова змије. Пагани се захваљују Христу као добротвору, а Јевреји? Пето певање наглашава великодушност Бога Оца, који шаље Сина да нам донесе „Божански мир“. Током пописа, Бог се уписао као роб римског цара, да би ми, робови греха и ђавола, могли бити ослобођени обожењем у Његовом богочовечанству. Шести спев враћа се Богородици и земаљском првом уточишту Божанственог Младенца. Заувек дјева Марија је „знак“ који је предвидео Исаија, и убедљив доказ да је Бог тај који је рођен. Рађа се безболно и без Евиног пропадања, као Нови Адам из Нове Еве. Стихови указују на пуну сувереност Христа: Он управља небеским силама и лежи у јаслама; Свемогући постаје младо Дете од Адамове крви; нас, који смо пали на земљу и у пакао, Господ ће нас подићи на небо. Црква празничном икосу даје дубоко значење. Можемо извући неколико мисли: Витлејем отвара рај; Бог из раја је у јазбини; као што расцветана гранчица говори о воћу, тако Божић показује скоро избављење; Бог је рођен да утоли жеђ за спасењем – похитајмо к Њему. После празника посебна пажња поклања се мудрацима и пастирима, непрестано се враћајући њиховој служби. Седма ода празничног канона поставља нас као поштоваоце Христа Богомладенца, пастира и мудраца. Али, теолошки апогеј песме је тумачење библијске приче о спасењу тројице младића у вавилонској пећи. Сви душмани око пећи спаљени су огњем - па ће Христос спалити и укинути грех, смрт и ђавола. Иако се огањ у пећи уздизао високо, младићи су остали неповређени, па ће Христос неизнуђеним Оваплоћењем збацити силу греха. Осма песма нас такође враћа Светом писму. Овде је дато алегоријско тумачење вавилонског ропства. Прво, понуђено је дословно значење. Некада је Божији изабрани народ одведен у вавилонско ропство, а сада су сами вавилонски краљеви „ухваћени и заробљени“ од стране Христа, доносећи Му дарове. Оно што следи је алегорија. Господ уништава вавилонско ропство, ропство греха, и нема више жалосних песама, и човечанство више није на туђој земљи, него опет на Господњој. Христос долази да врати своје створење стварном животу. Појавила се беба, муж и Бог - ово је промисао Божији за нас. Девета ода наставља доксологију: „Видимо несхватљиву мистерију: јазбина постаде небо, Богородица је престо Херувима, јасле држе Несадрживог Бога. Нематеријално постаје Дете – цела творевина се радује. Сада се тешимо поновним оживљавањем – достојанствено благосиљајући утробу Богородице! Међутим, ту је видљива и духовна проза живота. Не прихвата сваки човек радост Рођења Христовог. Ирод је лукави теомахиста, не очекује никаквог цара, нема откупитеља. Канон приказује две врсте царева – богољубиве мудраце и богоборце, попут Ирода. У време Божића Црква не престаје да слави Христа. Завршио бих ову кратку беседу о служби у време Божића Богородичиним речима, које јој Света Црква поверава. Она, дивећи се величини милости Божије, поставља питања: „Како ћу Те у пелене умотати као Дете? / Како ћу Те нахранити? / Како ћу се чудити сиромаштву твоме више него уму твом? / Како ћу Те звати, Сине мој, / велика је милост бити слушкиња Твоја" Христос је дошао да, нас, земаљскe, учини небеским. И ми, синови и кћери, заједно са Маријом Дјевом, од Тебе, Боже, изабраном, клањамо се пеленама Твојим и молимо: помози нам да живимо по светим заповестима Твојим! https://pravlife.org/sr/content/o-chemu-treba-da-razmishljamo-u-vremenu-od-bozhitsha-do-bogojavljenja

Пред нама је Божићни пост, који је Црква установила да бисмо што достојнији дочекали празник Рођења Христовог, очишћени од гријеха у мјери у којој је то човјеку могуће. Пред нама је четредесет дана поста и молитве, а то је изврсна прилика да сагледамо себе онакве какви заиста јесмо, али и могућност да сами спознамо какви можемо постати, кроз свакодневни подвиг. Пред нама је вријеме које не смијемо улудо потрошити, јер изгубљено вријеме ничим не можемо надокнадити. Дани су нам дати да постајемо бољи него што данас јесмо, да исправљамо себе а не друге, да праштамо волећи и волимо праштајући. Пред нама су дани у којима ће медији и даље плашити људе, селећи страх у наша срца, ширећи (не)истине о крвавим збивањима, несташицама и надолазећим кризама. Али Господ је рекао: „У свијету ћете имати невољу, али не бојте се, јер ја надвладах свијет (Јн 16, 33). Пред нама су дани током којих ће многе српске породице, током поста, славити своју Крсну Славу. Обиљежимо је скромно, молитвено, не једући мрсну храну и не гријешећи без потребе ни себе a ни госте које ћемо угостити. Пред нама су дани када ће се „славити“ међународна Нова година. Останимо у својим домовима, не прекидајмо пост и не подилазимо свјетским трендовима. Не губимо себе без потребе, не заробљујмо сопствено биће туђим обичајима. Пред нама је зима током које ће многима бити хладно. Угријмо их својом пажњом, охрабримо их својим човјекољубљем, показујући да смо хришћани, не само на уснама већ у добрим дјелима. Пред нама су, као и увијек, наши ближњи, које не смијемо заборавити, на чије се потребе морамо осврнути и у њиховим се срцима огледати, баш онако како је говорио Свети Силуан Атонски: „Мој брат је мој живот!“ Пред нама су наше слабости. Кротимо их, не дајмо им да нас савладају. Боримо се с њима и побиједимо их. Не одједном, не преко ноћи, већ упорном борбом која мора бити свакодневна. Пред нама смо ми сами. Истрошени од бриге, уморни од непрестаног чекања некога или нечега, подигнимо поглед од земље ка Небу, јер нас одозго гледа Онај који жели да тријумфујемо над сопственим слабостима. Пред нама је Богомладенац! Кренимо му у сусрет још данас, да бисмо у дану Рођења Његовог, у Христу препознали Исуса – Спаситеља свега и свих. Пред нама је Божићни пост! Нека нам је од Господа благословен, од Светих подржан, а од нас самих препознат као прилика коју не смијемо пропустити! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Благодарећи архиепископу Стефану и љубављу високопреосвећених митрополита данас и јуче овде, у Охриду, имали смо могућност да се поклонимо светињама, православним и хришћанским, истакао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије 21. јуна 2022. године приликом посете цркви Светог Климента и Светог Пантелејмона у селу Плаошник на обали Охридског језера. Пошто се заједно са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и македонским г. Стефаном поклонио светињама храма, патријарх Порфирије је поручио: -Данас смо имали прилику да видимо шта су православни хришћани пре много векова сматрали најважнијим у свом животу. Гледајући ове светиње разумели смо да им је важније од свега било да чувају своју хришћанску православну, веру, али не само да чувају него да и живе православном вером, а то значи по Jеванђељу. Ништа друго да немамо, него само искуство када обилазимо овакве светиње, имамо јасну поруку за нас данас који смо изложени разним изазовима који нуде неке нове вредности и нове погледе на свет. -Наравно, Црква је увек савремена. Oна не припада само прошлости, чак ни садашњости, па ни само будућности. Oна припада вечности. У том смислу, она је свевремена и труди се да буде увек актуелна, да дели све проблеме, сва искушења, све невоље, али и све радости са којима се суочава сваки човек живећи у овом времену. Поред тога, управо зато што је свевремена и надвремена, Црква није ни старомодна ни модерна. Црква нуди вертикалу, нуди смисао постојања сваком човеку у сваком времену и сваком простору. Црква даје могућност да разумемо да смо створни за вечност и да је љубав темељ нашег постојања и то баш онако како говори Јеванђеље читавим својим бићем према Богу, а кроз ту љубав према Богу и љубав према ближњем, а то значи према сваком човеку. Када Јеванђеље говори о односу према ближњем не подразумева само онога који је поред нас, подразумева наравно и њега и пре свега њега, али подразумева и све остале људе, истакао је патријарх Порфирије и нагласио: -Клањајући се светињама и долазећи на место светиња имамо најбољу могућу шансу и прилику да се загледамо у себе, да се дивимо ономе што су они пре нас живећи православном вером оставили као предање и духовну културу. Тако имамо и могућност да будемо укорењени у предању и да се наоружамо и да живимо у свом времену као савременици свих људи. Радост и благослов су велики да можемо да се поклонимо светињама, да упалимо свећу, да се помолимо Богу за спасење читавог света, за мир у свету, за мир међу људима, за међусобно разумевање и спремност да свако нађе своје место под сунцем. Нека сте сви благословени и хвала вам на љубави. http://www.spc.rs/sr/fotogalerija_makedonija

У свом ауторском тексту који носи назив “Тајни живот љубавне пјесме”, Ник Кејв промишља о јеванђељској слици Христа разапетог на крсту и окруженог двојицом разбојника. Разбојнику који се покајао, Господ је обећао да ће бити са Њим у Рају (Лк. 23,43). Христовим поступком праштања једном од двојице преступника, Кејв поткрепљује своју тезу према којој се не може вјеровати доброти која није удисала исти ваздух као и зло. По њему, само човјек који је егзистирао у патњи коју производи живот ван заједнице са Богом је способан да, попут разбојника на крсту, да у потпуности позитиван одговор на Христов позив на покајање. Међутим, бездан подсвјесне патње због одсуства заједнице са Творцем често зна да окује и дефинише човјека, те његово срце учини непријемчивим за Истину. Овакво стање у души човјековој порађа отпор према Христовој проповједи и потребу за сталним преиспитивањем основних хришћанских истина. Потврду ове тезе могли смо пронаћи прије неколике вечери у оквиру будванског Град театра, када је на тој престижној манифестацији гостовао Александар Радуновић Попај. Поменутог јавног дјелатника, потписник ових редова зна као гитаристу групе “Перпер” и хумористу монти-пајтоновске провинијенције, будући да је исти члан познате групе The Books Of Knjige. Међутим, у суботу вече смо могли сазнати да је господин Радуновић и књижевник, писац драмских комада, будући да се неколико његових дјела већ увелико изводе у Зетском позоришту, на Цетињу. Очито да је Попај на умјетничкој мејнстрим сцени, којом доминира језик политичке коректности, а којег је већ поменути Ник Кејв назвао најтужнијом религијом данашњице, већ увелико афирмисан као мултимедијални умјетник. Господину Радуновићу није први пут да у својим јавним иступима критикује Цркву, будући да се његова дјелатност овог типа простире још од времена неукусних шала и напада на блажене успомене митрополита Амфилохија па све до скорашњих критика на рачун митрополита Јоаникија, за кога је у једној од својих радио емисија рекао да му “Не изгледа као баш најбољи”, те да би “требао да поведе рачуна”. Но, чини се да је те вреле будванске вечери Попај отишао корак даље, будући да је увриједио и најтананија осјећања хришћанских вјерника. Но, кренимо редом. Најприје је уважени господин Радуновић Свето Писмо, које је у свијести и рецепцији православних хришћана богонадахнута књига над књигама, назвао метафором, алегоријом и фикцијом. Дакле, популарни гост будванског Град театра не узима у обзир чињеницу да Библија већ вјековима и миленијумима пружа утјеху многим људима у најтежим тренуцима њихових живота, као ни то да је баш она била инспирација за нека од најважнијих умјетничких дјела у историји човјечанства, те да је у сваком смислу те ријечи оплемењивала свијет и људску мисао. Свето Писмо је за њега тек обичан производ маште и фикције. Уважени господин Радуновић се ту не зауставља и износи пред своју публику следећи суд: “Ако мислите да сада неко диже људе из мртвих, онда сте потпуно промашили поенту”. Међутим, не чуди чињеница да од свих хришћанских догми Попају понајвише смета учење о васкрсењу мртвих. У новозавјетној књизи Дјела апостолских се налази свједочанство о томе како је на Ареопагу Св. ап. Павле атинским незнабошцима проповиједао хришћанску вјеру. Они су га пажљиво слушали све до момента у којем је почео да им говори о васкрсењу. За тезу да је за пагански ум античког човјека хришћанска догма о васкрсењу неприхватљива, потврду налазимо и у наредним вјековима. Незнабожачки полемичар против хришћанства Келс, хришћане назива “тијелољубиви род”, будући да хришћанство кроз учење о васкрсењу даје достојанство и есхатолошку перспективу људском тијелу. Кроз Попајеве јавне иступе препознајемо да и савремена незнабожачка мисао у својој основи садржи и наслаге античког паганизма. Према Радуновићу, хришћанство, попут неких других религија, је средство манипулације “да нас неки људи држе у страху”. Овом мишљу се овај јавни дјелатник сврстава у ред публициста, карактеристичних за наше поднебље, који не знају много о вјери својих предака. Да је Попај пажљивије читао књигу коју је назвао обичном фикцијом, свакако би наишао и на следеће Христове ријечи: “Познаћете истину и истина ће вас ослободити” (Јн.8,32). Дакле, вјера у Христа јесте познање Истине која ослобађа. Однос човјека према Богу, према хришћанском поимању, не може бити заснован на страху, будући да Христос од нас очекује да Га слободно и са љубављу следимо. За све критичаре хришћанске вјере је карактеристична чињеница да су, поред постављених питања намијењених хришћанима и хришћанству, нудили и одређене одговоре. За паганске полемичаре против хришћанства из прва три вијека после Христа, баш као и за апологете многобожачке религије из четвртог и петог вијека, карактеристично је и то што су као одговор нудили повратак на паганску праксу и мисао. Ниче је, критикујући хришћанску љубав према ближњем, говорио о љубави према даљњем – тј. према натчовјеку. Попај нам у својству одговора нуди следећи исказ: “Бог је увијек ствар људске перцепције и способни смо да га спознамо или не спознамо онолико колико смо способни да разумијемо да он зависи од наше свијести”. Ако се уважени господин Радуновић већ одлучио да се бар на тренутак измјести из свијета монти-пајтоновског сарказма и ироније на поље озбиљних наука које промишљају о смислу човјековог постојања, као што су теологија и философија, онда је свакако морао да зна да такво прегнуће тражи јасну и прецизно формулисану мисао. Слободни смо примијетити да поменути Попајев исказ, са којим је, ваљда, требао да поентира и задиви своје домаћине из Град театра и присутну публику, лишен потребне јасноће. Ако је Попајев циљ био да негира Божију егзистенцију, поставља се питање зашто није напросто изговорио да Бог не постоји. Ако му је циљ био да публици намјесто вјере у хришћанског Бога, понуди вјеру у философског, деистичког Бога, онда је његов исказ толико препун нејасних термина и синтагми, да је заиста премало и простора и времена да би се са њим полемисало. Свакако је најпроблематичнија теза према којој је Бог зависан од наше свијести. Творац, као апсолутно слободан не може ни на који начин зависити од своје творевине, па ни од човјекове свијести и перцепције. “Смрт и вријеме владају свијетом” – стих је из једне пјесме руског философа Владимира Соловјева. Господин Радуновић истиче да својим јавним дјеловањем, заправо, устаје против свих ауторитета. Но, слободни смо примијетити да ипак постоје два ауторитета пред којима Попајева мисао узмиче, показујући се као немоћна. Ти ауторитети су смрт и вријеме. Стога је јасна нетрпељивост и критицизам према православној хришћанској вјери у реалност Царства Небеског, у којем ће смрт и вријеме бити превазиђени. Но, остаје чињеница да се у својој критичности ни милиметар није помјерио од аргументације коју су нудили још пагански незнабошци из времена Римске империје. Ђакон Павле Љешковић, црква Св. Тројице, Стари град, Будва https://mitropolija.com/2021/08/04/reagovanje-slovo-o-robovanju-smrti-i-vremena/

“Човјек ће одустати од скоро свега, осим од своје патње” -Џон Клиз- У свом ауторском тексту који носи назив “Тајни живот љубавне пјесме”, Ник Кејв промишља о јеванђељској слици Христа разапетог на крсту и окруженог двојицом разбојника. Разбојнику који се покајао, Господ је обећао да ће бити са Њим у Рају (Лк. 23,43). Христовим поступком праштања једном од двојице преступника, Кејв поткрепљује своју тезу према којој се не може вјеровати доброти која није удисала исти ваздух као и зло. По њему, само човјек који је егзистирао у патњи коју производи живот ван заједнице са Богом је способан да, попут разбојника на крсту, да у потпуности позитиван одговор на Христов позив на покајање. Међутим, бездан подсвјесне патње због одсуства заједнице са Творцем често зна да окује и дефинише човјека, те његово срце учини непријемчивим за Истину. Овакво стање у души човјековој порађа отпор према Христовој проповједи и потребу за сталним преиспитивањем основних хришћанских истина. Потврду ове тезе могли смо пронаћи прије неколике вечери у оквиру будванског Град театра, када је на тој престижној манифестацији гостовао Александар Радуновић Попај. Поменутог јавног дјелатника, потписник ових редова зна као гитаристу групе “Перпер” и хумористу монти-пајтоновске провинијенције, будући да је исти члан познате групе The Books Of Knjige. Међутим, у суботу вече смо могли сазнати да је господин Радуновић и књижевник, писац драмских комада, будући да се неколико његових дјела већ увелико изводе у Зетском позоришту, на Цетињу. Очито да је Попај на умјетничкој мејнстрим сцени, којом доминира језик политичке коректности, а којег је већ поменути Ник Кејв назвао најтужнијом религијом данашњице, већ увелико афирмисан као мултимедијални умјетник. Господину Радуновићу није први пут да у својим јавним иступима критикује Цркву, будући да се његова дјелатност овог типа простире још од времена неукусних шала и напада на блажене успомене митрополита Амфилохија па све до скорашњих критика на рачун митрополита Јоаникија, за кога је у једној од својих радио емисија рекао да му “Не изгледа као баш најбољи”, те да би “требао да поведе рачуна”. Но, чини се да је те вреле будванске вечери Попај отишао корак даље, будући да је увриједио и најтананија осјећања хришћанских вјерника. Но, кренимо редом. Најприје је уважени господин Радуновић Свето Писмо, које је у свијести и рецепцији православних хришћана богонадахнута књига над књигама, назвао метафором, алегоријом и фикцијом. Дакле, популарни гост будванског Град театра не узима у обзир чињеницу да Библија већ вјековима и миленијумима пружа утјеху многим људима у најтежим тренуцима њихових живота, као ни то да је баш она била инспирација за нека од најважнијих умјетничких дјела у историји човјечанства, те да је у сваком смислу те ријечи оплемењивала свијет и људску мисао. Свето Писмо је за њега тек обичан производ маште и фикције. Уважени господин Радуновић се ту не зауставља и износи пред своју публику следећи суд: “Ако мислите да сада неко диже људе из мртвих, онда сте потпуно промашили поенту”. Међутим, не чуди чињеница да од свих хришћанских догми Попају понајвише смета учење о васкрсењу мртвих. У новозавјетној књизи Дјела апостолских се налази свједочанство о томе како је на Ареопагу Св. ап. Павле атинским незнабошцима проповиједао хришћанску вјеру. Они су га пажљиво слушали све до момента у којем је почео да им говори о васкрсењу. За тезу да је за пагански ум античког човјека хришћанска догма о васкрсењу неприхватљива, потврду налазимо и у наредним вјековима. Незнабожачки полемичар против хришћанства Келс, хришћане назива “тијелољубиви род”, будући да хришћанство кроз учење о васкрсењу даје достојанство и есхатолошку перспективу људском тијелу. Кроз Попајеве јавне иступе препознајемо да и савремена незнабожачка мисао у својој основи садржи и наслаге античког паганизма. Према Радуновићу, хришћанство, попут неких других религија, је средство манипулације “да нас неки људи држе у страху”. Овом мишљу се овај јавни дјелатник сврстава у ред публициста, карактеристичних за наше поднебље, који не знају много о вјери својих предака. Да је Попај пажљивије читао књигу коју је назвао обичном фикцијом, свакако би наишао и на следеће Христове ријечи: “Познаћете истину и истина ће вас ослободити” (Јн.8,32). Дакле, вјера у Христа јесте познање Истине која ослобађа. Однос човјека према Богу, према хришћанском поимању, не може бити заснован на страху, будући да Христос од нас очекује да Га слободно и са љубављу следимо. За све критичаре хришћанске вјере је карактеристична чињеница да су, поред постављених питања намијењених хришћанима и хришћанству, нудили и одређене одговоре. За паганске полемичаре против хришћанства из прва три вијека после Христа, баш као и за апологете многобожачке религије из четвртог и петог вијека, карактеристично је и то што су као одговор нудили повратак на паганску праксу и мисао. Ниче је, критикујући хришћанску љубав према ближњем, говорио о љубави према даљњем – тј. према натчовјеку. Попај нам у својству одговора нуди следећи исказ: “Бог је увијек ствар људске перцепције и способни смо да га спознамо или не спознамо онолико колико смо способни да разумијемо да он зависи од наше свијести”. Ако се уважени господин Радуновић већ одлучио да се бар на тренутак измјести из свијета монти-пајтоновског сарказма и ироније на поље озбиљних наука које промишљају о смислу човјековог постојања, као што су теологија и философија, онда је свакако морао да зна да такво прегнуће тражи јасну и прецизно формулисану мисао. Слободни смо примијетити да поменути Попајев исказ, са којим је, ваљда, требао да поентира и задиви своје домаћине из Град театра и присутну публику, лишен потребне јасноће. Ако је Попајев циљ био да негира Божију егзистенцију, поставља се питање зашто није напросто изговорио да Бог не постоји. Ако му је циљ био да публици намјесто вјере у хришћанског Бога, понуди вјеру у философског, деистичког Бога, онда је његов исказ толико препун нејасних термина и синтагми, да је заиста премало и простора и времена да би се са њим полемисало. Свакако је најпроблематичнија теза према којој је Бог зависан од наше свијести. Творац, као апсолутно слободан не може ни на који начин зависити од своје творевине, па ни од човјекове свијести и перцепције. “Смрт и вријеме владају свијетом” – стих је из једне пјесме руског философа Владимира Соловјева. Господин Радуновић истиче да својим јавним дјеловањем, заправо, устаје против свих ауторитета. Но, слободни смо примијетити да ипак постоје два ауторитета пред којима Попајева мисао узмиче, показујући се као немоћна. Ти ауторитети су смрт и вријеме. Стога је јасна нетрпељивост и критицизам према православној хришћанској вјери у реалност Царства Небеског, у којем ће смрт и вријеме бити превазиђени. Но, остаје чињеница да се у својој критичности ни милиметар није помјерио од аргументације коју су нудили још пагански незнабошци из времена Римске империје. Ђакон Павле Љешковић, црква Св. Тројице, Стари град, Будва Извор: Митрополија црногорско-приморска / Ризница литургијског богословља и живота

Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој Гори, био је 20. октобра 2020. године гост духовне трибине у Вазнесењском храму у центру Београда, где се са благословом старешине цркве, протојереја Арсенија Арсенијевића, пуних 17 година приређују оваква сабрања. Звучни запис предавања Овога пута отац Стефан је говорио на тему “Апостоли у времену и простору“, а драгог госта је у име старешине и управе храма поздравио и најавио ђакон мр Бошко Савић. Извор: Радио Светигора

У оквиру 5. Фестивала хришћанске културе, 11. септембра 2020. после вечерњег богослужења и Акатиста Пресветој Богородици, г. Драгослав Бокан је у порти Саборне зајечарске цркве одржао предавање „Светосавље у нашем времену“. Извор: Епархија тимочка

На празник Благовести у уторак, 7. априла 2020. године у Манастиру Светог Романа прослављена је слава манастирског храма посвећеног Благовестима Пресвете Богородице, Светом Литургијом и резањем славског колача. Благовести су, иначе, друга слава коју Манастир Светог Романа прославља, док је прва слава Свети Роман Ђунишки, кога молитвено прослављамо 29. августа. Звучни запис разговора "Прошле године су Благовести пале у недељу, служио је наш Владика Арсеније. Био је велики број људи. Никада до тада није било толико много људи, а ево ове године сходно приликама, никада није било мање људи. Надамо се да ће овај облак пошасти проћи брзо изнад нашег народа и да ћемо следеће године свечано са народом прославити нашу славу", каже отац Дамаскин. Како је за Радио Глас рекао високопреподобни архимандрит Дамаскин (Грабеж) игуман Светоромански, ове године је ова света обитељ славу прославила на веома скроман начин и то "из разлога што је наш народ, али и читав свет задесила ова пошаст". "Ими данас који смо имали радост да присуствујемо Светој Литургији, или они који су се молили у својим домовима, можемо да будемо пунога срца јер овим данашњим празником почиње спасење људскога рода, који почиње речима Светог Архангела Гаврила Пресветој Богородици: Радуј се Благодатна Господ је с тобом! И заиста у овим тешким тренуцима ми се сећамо тих речи које је поновио и Апостол Павле у посланици Филипљанима." Отац Дамаскин нас позива да се и ми, као Пресвета Богородица у тренутку када прима Благу Вест, "не бојимо ако је Бог и благодат Божија са нама" Баш као и Богородица и ми треба да кажемо "Ево слуге твојега или слушкиње твоје!", подсећа нас отац Дамаскин. Да говоримо "Господе, нека буде по Речи Твојој, па нека и ово искушење буде и нека прође, а ми на свему да захваљујемо Богу", јер, како каже отац Дамаскин, подсећајући нас на речи једног светогорског монаха "Више вреди једно `Слава ти Боже` у времену искушења, него стотину `Слава ти Боже` када нам иде све добро." Манастир Светог Романа један је од најстаријих у Србији, а први сачувани записани помен манастира налазимо у Хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године. Дивна Светиња Православне Епархије нишке налази се на десној обали Јужне Мораве, поред пута који спаја Ражањ и Крушевац, недалеко до села Ђунис, а ово Свето место вековима представља молитвено уточиште верном народу кроз каква год искушења пролазио. Извор: Радио Глас

IN MEMORIAM – Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина. У дане који су пуни неизвјесности за цијели свијет, задесила нас је и тужна вијест о одласку владике Милутина, ваљаног и честитог свештенослужитеља и доброг и искреног пријатеља, коме је била одвећ страна сујета овога свијета. Онако како је живио тако нас је и напустио, тихо и достојанствено. У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању, које је свагда било у служби других и за друге, превасходно Цркви којој је служио. Нека му стога Господ подари рајско насеље и живот вјечни, и да се, када настане час, Божијом милошћу поново сретнемо у Царству небеском. Амин. У Диселдорфу, 30. 03. 2020. Епископ диселдорфски и њемачки Григорије Извор: Епархија диселдорфска и немачка

У препуној сали парохијског дома Храма Св. Јована Владимира у београдском насељу Медаковић, 20. фебруара 2020. године одржано је духовно вече. На тему "Свештенство у савремено време" говорио је Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој гори. Звучни запис предавања Говорећи о свештенству уопште о. Стефан се дотакао и неких знаменитих свештеника у савременој историји, а међу њима говорио је и о почившем проти Дејану Дејановићу. О проти Дејану говорио је и протојереј Василије Војводић представљајући књигу "Наш прота - крстоносни протојереј Дејан Дејановић". Извор: Радио Слово љубве

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, парох Цетињски и ректор Богословије светог Петра чудотворца Цетињског, приликом посете Епархије шабачке говорио је за Телевизију Храм, Архиепископије београдско-карловачке. У свом надахнутом и надасве поучном излагању прота Гојко је говорио о Православљу у нашем времену, као и о изазовима са којима смо суочени данас.

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 31. августа у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, на тему: ”Свети Василије у свом времену”. Извор: Манастир Острог

Глобалне електронске мреже су омогућиле милионима људи који су међусобно удаљени десетинама хиљада километара да на једноставан и економски исплатив начин успоставе комуникацију. Но истовремено се створила једна парадоксална ситуација – упоредо са све већим умрежавањем и повезивањем порастао је и степен отуђења међу људима. Наиме, како то да је решавањем проблема просторних баријера и контаката са онима који су, просторно гледано, удаљени дошло до појаве отуђења од оних који су у нашој непосредној близини? Размотримо неколико простих примера тог парадокса. Најједноставнији је свакодневна слика у савременим породицама: родитељи који прате омиљене телевизијске емисије, док деца истовремено „сурфују“ на интернету. Ни трага од синергије и блискости директног односа, толико потребних у цивилизацији у којој је због пословних обавеза тако мало времена за окупљање породице. Други пример: популарна друштвена мрежа Facebook многима служи не само за успостављање комуникације са удаљеним личностима, већ и по правилу за контакт са онима који су у релативној близини (улица или кварт). Тако се млади све чешће поздрављају са „видимо се на Фејсу вечерас“ уместо са „видимо се у граду вечерас“. Шта тек рећи за пример наше црквене свакодневице и велики број хришћана који проводе сате на интернет форумима и друштвеним мрежама, окупљајући се око разних црквених тема, а одвајајући притом далеко мање времена за реална црквена сабрања у своме парохијском храму? Или за масовну појаву да се током службе у храму због „потребе“ доступности (која је у исто време одсутност са молитвеног сабрања) држи укључен мобилни телефон у џепу? А шта тек рећи за парадокс када у архиви интернет сајтова приметите да се неки хришћани укључују у елекронске дискусије управо у време када би требало да су на недељној или празничној Литургији? Не би било добро да на поменуте и сличне проблеме реагујемо бурно и детерминистички, окривљујући технологију као такву (чак су се и велики умови, попут Хајдегера, спотакли на томе камену). Исто тако не треба да прихватимо ни површне теорије које савремену технологију пореде са ножевима и виљушкама и њиховом употребом/злоупотребом. Савремене информационо-комуникационе технологије се од рудиментарних техничких средстава суштински разликују по могућности креирања виртуелног света који има сопствену логику и тежњу да замени реално окружење и због тога је према њима потребно концептуално одређење. Чини се да је у случају проблема отуђења пројављеног употребом савремених технологија најједноставнији одговор у афирмацији подвига директног општења. За православног хришћанина тај подвиг се очитује у односу према Светој Чаши, тј. према литургијском сабрању као таквом. Тежња ка што приснијем сједињењу са Христом кроз Свету Тајну Причешћа у реалној физичкој и духовној заједници са својим ближњима је најбољи одговор православног хришћанина на проблем отуђења у савременој технолошкој цивилизацији – нигде нема веће блискости од оне која се за вечност успоставља већ овде и сада у Цркви као Телу Христовом и која ће у свој пуноћи заблистати по Другом доласку Господњем, када смрт и свака даљина буду у потпуности надвладани. А такав литургијски етос треба да заблиста и ван храма, тако што ће људи за нас бити пре свега личности са именом и ликом, а не псеудоними са електронском IP адресом. *Уреднички уводник из Православног мисионара бр 6/2010 Извор: Човек и технологија

Љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди! Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Настала су страшна времена, о којима је и Сам Господ говорио, док је указивао на знаке Свог Другог доласка. Тада је, између осталог, и ово рекао: И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога, и омрзнуће један другога... и зато ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. У ово наше време, управо то и гледамо! То је оно што изазива патњу у нашем срцу, оно због чега нам се срце цепа. Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Народи живе по законима свеопштег непријатељства, уместо по закону Христове љубави. Онај ко у новинама прати шта се у свету догађа, згрозиће се кад види како сатанска лаж и неправда тријумфују и како велике државе подстичу на политичко насиље, које је заиста за сваку осуду. Шта треба да чинимо и како да живимо? Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Треба сачувати љубав Христову у срцима малог стада Христовог! Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Но, како то учинити и коме се уопште љубав дарује? На дар је добија само онај ко испуњава заповести Христове и ко ходи уским путем страдања, не скрећући с тог пута, без обзира на страдања и прогоне који му прете. Треба ићи до краја крсним путем, и то без освртања. Треба ићи ка светлости Христовој! А, будемо ли упорно и без стајања ишли ка светлости, онда ћемо до ње и стићи. Како је могуће волети људе који нас мрзе? Могуће је, ако не у потпуности, а оно макар у малој мери. Размислите о томе шта је то саосећање. То је један од облика свете љубави. Нисмо ли дужни да свим срцем жалимо људе који су одбацили Христа и који ходе путем погибли? Зар нисмо сви ми дужни да се сажалимо над таквима?! Тешко је волети их потпуном и чистом љубављу, али је могуће сажалити се над њима и свим срцем туговати што се ти несрећници налазе на путу погибли. Ако их не будемо презирали и проклињали, самим тим ћемо испунити Христов закон у односу према њима. Знате ли да су великог светитеља Серафима Саровског напали разбојници, неколико људи из села које се налазило поред самог манастира? На смрт су га претукли, главу му разбили и ребра поломили, тако да је изгубио свест и неколико месеци провео у манастирској болници, све док Пресвета Богородица није дошла и исцелила га. А, како се он понео према разбојницима? Њих су похватали и на суд предали, али је преподобни Серафим са сузама молио да их не кажњавају, него да их ослободе. Светитељ Божији је плакао због њих и било му је их је жао, што значи да их је волео. Такво осећање показивали су многи, заиста многи светитељи. Они су се управо на такав начин односили према онима који су им велико зло наносили. Управо тако и Сам Бог трпи грешнике. Трпео је чак и тако страшног разбојника какав је био Варвар, разбојника који је три стотине људи убио, а потом се покајао. Богу је принео такво покајање које ми ни замислити не можемо, и Бог му је опростио и тако га силно заволео да му је и дар чудотворења даровао. Будући да је Сам Господ тако дуготрпељив у односу на тешке грешнике, како онда да се ми усудимо да их мрзимо и проклињемо? Треба с њима да саосећамо, а саосећање је један од облика љубави. Ако је могуће сажалити се чак и над убицама и злочинцима, шта онда рећи о онима чији је грех много мањи, о несрећним крадљивцима и о свима онима који су у погибељном греху? Такве треба много више жалити него што је преподобном Серафиму било жао оних који су хтели да га убију. И, нека нико од вас не каже: како могу да волим те људе који нам трују живот и који брукају цео народ. Нека их нико од вас не проклиње, него нека их жали, па ће тада љубав Христова сасвим неприметно из дана у дан све више испуњавати ваша срца. Јер, љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова се улива у срце таквог човека тако да га до краја испуни, а испуни га тако да почне и на друге да се излива, као што се и код преподобног Серафима излила на хиљаде грешника који су код њега долазили. За такву љубав молите се сви речима Светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога, дух љубави даруј мени, слуги Твоме! И даће вам Бог дух љубави! Свети Лука Кримски Извор: Пријатељ Божији

Презвитер др Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске православне цркве одржао је у суботу, 22. децембра у крипти Саборног храма Сбветог Јована Владимира у Бару предавање на тему „Црква у времену глобализације“. Отац Оливер се током овог занимљивог предавања дотакао актуелних тема у савременом друштву.

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј учествовао је у уторак, 11. децембра 2018. године, у раду научног скупа: „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве – Историјско, богословско и културно наслеђе”, који је уприличен у просторијама Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Владика Иринеј је говорио на тему: „Изворна и савремена аутокефалија са посебним освртом на ону коју је издејствовао Свети Сава 1219. године”. Епископ бачки је оценио да је наше време – време дубоке кризе наше црквене и канонске самосвести. Теорија и пракса аутокефалије налазе се на клизавој низбрдици. Аутокефалија се више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне, Католичанске Цркве него све чешће представља камен спотицања, што конкретно значи узрок тешких неспоразума међу Црквама. Штавише, спорови око аутокефалије једне велике аутономне Цркве, довели су до прекида општења међу Црквама, што представља најтрагичнију могућу варијанту. Надајмо се да ће тај прекид бити привременог карактера, навео је владика Иринеј. Владика је истакао да се поставља питање како да појам и систем аутокефалног организовања живота Цркава Божјих у васељени поново постане фактор јединства, а не фактор нејединства и раскола, како је сад у наше дане.Мислим да из историје древне Цркве, из примера Светога Саве који је са толико мудрости, расуђивања и смирења радио, од његовог доба па надаље, у нашој помесној Цркви, хвала Богу, није било пучистичких стицања ранга и статуса, ни у погледу аутокефалије, ни у погледу уздизања на степен патријаршије. Имам утисак да у нашем времену, наша историја, поготово историја Светосавске епохе и његове свете личности, може и нама да буде учитељица живота, поручио је Епископ бачки. У част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219–2019), под покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду домаћин је, од 10. до 14. децембра 2018. године, Међународног научног скупа посвећеног догађају самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. У раду симпосиона учествује више од стотину истакнутих иностраних и домаћих истраживача. Сабрање је почело у понедељак, 10. децембра, тропаром Светом Сави и химном Боже правде, које је извео Камерни мушки октет Православног богословског факултета. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је симпосион, оценивши да је за аутокефалију Српске Цркве заслужан колико Свети Сава, толико и Стефан Немања. Отварању научног скупа присуствовали су Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Епископи: британско-скандинавски Доситеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, ваљевски Милутин, нишки Арсеније, ремезијански Стефан и мохачки Исихије. Такође, присуствовали су и г. Илија Елиадис, амбасадор Републике Грчке у Србији; др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, са помоћником др Марком Николићем; ректори богословија у Београду, Призрену и Крагујевцу; професори и студенти Факултета, професори и ученици богословија, представници јавних и друштвених институција, свештенство и монаштво Српске Цркве. Програм је доступан на интернет страници научног скупа Извор: Епархија бачка

Аутор и водитељ: Дејан Стојадиновић. Гости: брачни пар отац Марко и попадија професорка Наташа Јефтић из Младеновца, који су говорили о неповољним околностима одрастање данашње деце и омладине, која је препуштена губитку смисла и нихилизму. Православна породица треба, по овим изузетно занимљивим саговорницима да помогне деци да нађу пут живота у Христу.