Претражи Живе Речи Утехе

– Код нас је ситуација таква да је неколико генерација одрастало без Бога, а сада смо се ми верници нашли окружени „православним“ паганима и атеистима, чак и међу нашим најближим рођацима. Како можемо помоћи овим људима да пронађу прави пут и светлост? Како се носимо са ситуацијама у којима нас могу одбацити или прогонити због наше вере? – Не треба да радимо ништа више него да будемо као светлост, као загрљај, као миловање, као разапети...Проблем није у другима , проблем је у нама . Ствар је да постајем пример Христов – то значи хришћанин. Свети Серафим Саровски је говорио: „Хоћеш да помогнеш свету? Стекни унутрашњи мир и помоћи ћеш хиљадама људи око себе." Ми покушавамо да друге убедимо речима, а не делима. Оно што је потребно, није да се говори о љубави, већ да се воли. Када контролишемо друге, а са друге стране говоримо о праштању, кротости, понизности, на тај начин показујемо да болујемо од „менталне шизофреније“. Човек Божији помаже другима својим благим присуством, својим скромним духом, својим отвореним држањем, утешним речима, својом учтивошћу и тактом. Заиста, има људи који се боре против наше вере, против Православне Цркве. Па шта с тим? Таквих је увек било и увек ће их бити. Међутим, нашу веру нико и ништа не угрожава, јер је вера лично стање сваког човека. У годинама прогона, вера не само да није била угрожена, већ је и цветала. А доказ је број мученика и ширење хришћанства. Како се то догодило? Не ратом, већ жртвом. Погрешили смо неке ствари. Христос нас не позива да разапнемо невернике, већ ако морамо, да будемо распети због Његове љубави. Христос је победио губитком! Не знам да ли су хришћани то разумели. Христос се препознаје као Цар славе на свом крсту, а не када чини чуда и хода по води. Нажалост, ми покушавамо на светски начни да заштитимо Његову Цркву. И то је поражавајуће. Није поента победити невернике или антихристе, већ се молити за њих. Најлакше је почети од богохуљења, али оно што је Богу угодно је толерисати, праштати... Да заиста имамо Христову љубав у себи, постили бисмо и за оне који не посте, уместо да их критикујемо, и ишли у цркву за оне који не иду. Ако заиста верујемо у Христа Распетог и Васкрслог, онда погледајмо како је Он поступао са онима који су били против Њега и добићемо одговор. Све остало је себичност и злоба коју желимо да обучемо у одежду „цркве-исповедника“ и изговор за слабост да сведочимо Христа као распетог. - Јасно је да је молитва важна, али постоји ли још нешто што вам помаже и инспирише вас да пишете на овако леп начин? Да ли сте размишљали о издавању књиге? – Хвала вам на лепим речима и на овом вашем труду. Веома сам почаствован што ми посвећујете толико пажње. Не сматрам да пишем нешто посебно. Скоро сви текстови које сам написао су актуелни. Не знам како да то опишем, то су само неке мисли које је покренуо неки догађај или нешто што сам прочитао или видео. И само тако дигитално снимам шта мислим. Нисам озбиљно размишљао о књизи, али не искључујем је за будућност. Има времена, показаће Бог. – Ваша жеља свим православним хришћанима ...? - Желим им да упознају благо нашег православља. Почнимо да живимо као православни хришћани који су са теорије прешли на праксу. Пођимо путем покајања. Без покајања не можемо напредовати, јер покајање је наша намера да се развијамо, али прво је потребно смирење. Чак и ако знамо напамет свето Јеванђеље, чак и ако дођемо до највећих духовних пракси, ако немамо смирења, ништа нисмо успели. Ако су врлине драго камење, понизност је ланац који спаја све ово камење и претвара их у прелепу огрлицу. Ако ланац пукне, драгуљи ће се распршити и изгубити. Понизност можемо стећи у свакодневном животу, могућности има колико хоћемо - када ће неко сумњати у нас, када ће нас клеветати, понижавати, издати, неправедно поступати према нама... Могућности је много, али је питање да ли желимо да живимо овако. А овај пут смирења је пут Христов. „Учите се од мене, јер сам ја кротак и понизан у срцу“ (Матеј 11:29).

Радина Рајкова: Хвала, оче, што сте пристали да урадимо овај интервју. Можете ли нам рећи како сте одлучили да кренете путем монаштва? Колико је тежак овај пут? Ο . Πавел Пападопоулос: Тежак је пут монаштва, као што је тежак и брак. Сваки пут има своје потешкоће, али и своје благодати. Много пута ме питају „како сте донели ту тешку одлуку да се замонашите?“ а ја им одговарам „како сте донели ту тешку одлуку да се ожените?“. Монаштво је животни избор који се не може извршити без позива одозго, односно без позива Бога човеку. Наравно, у човековом срцу може постојати склоност, привлачност, ентузијазам да иде монашким путем, али без благодати Божије не може да следи, нити да остане чврст у својој одлуци да обуче и поштује ризу. Мислим да ми се тако нешто догодило. Било је и личних искустава која не могу да поделим, али сигурно није тешкоћа само у одлуци, већ у томе да се те одлуке држим. Исто је и са браком. Најтежи део је остати јак и веран у свом браку. - Шта мислите на који начин можемо не само да привучемо младе, већ и да их задржимо у Цркви? Да ли Црква данас успева да буде адекватна у свим питањима која се тичу младих? – Црква, по мом мишљењу, не треба да ради ништа другачије од онога што је радила хиљадама година. Требало би да каже: "Дођи и види." Не треба да паднемо у замку покушаја да убедимо друге. Ако човек не жели да иде за Христом, чак и ако му се дешавају чуда, он ће остати неверник. Свакако да Црква може да користи технологију да њену реч чују млади, али то не би требало да буде реч која ће се модификовати само да би се то „свиђало“ младима. Наша Црква је речима и текстовима својих светих отаца, али наравно и светим Јеванђељем, дала одговор на сва питања која се тичу човека и нашег друштва. Нажалост, ови одговори нису свима по вољи, јер су у супротности са самољубљем, плотским жељама, злобом, себичношћу, лењошћу, мањком вере и покајањем код људи. То не значи да је Црква конзервативна, већ да су људи духовно заостали. Црква веома напредује са стварима које говори. Мислим, понекад се ми људи у Цркви бринемо како да убедимо младе, невернике итд. за истину Јеванђеља, али се силом човек не може спасти. Помолимо се за све и нека наш сопствени начин живота буде живо сведочанство да вреди бити Христов. Јер колико год да причамо, ако не живимо истински хришћанским и православним животом, окаљаћемо Христа. Мислим да посебно млади не желе да слушају празне приче, већ истину. Истина која ће бити изражена с љубављу, нежношћу и тактом, а не фанатизмом и контролом. А с друге стране, наша љубав мора служити истини, јер ако љубав не постане средство кроз које ће истина заблистати, онда је то љубав која није Богу угодна, већ лажна, горка и болесна. – У ужурбаној свакодневици и сталном стресу у којем живимо, како да саберемо своје мисли да нам молитва буде чиста, да се усредсредимо на оно што читамо и шта желимо да кажемо Богу? - Треба да пазимо током целог дана шта наше очи виде и шта чују уши. То су портали преко којих спољне информације улазе и пуне наш мозак. Дакле, када нам се ум напуни разним непотребним стварима, све оне долазе током молитве као подсетници и мењају нашу молитву, одвлаче нам пажњу. Ово је природан развој ствари. Стога, ако желим да имам чисту молитву и да не будем расејан нечим другим, морам да будем опрезан током целог дана. Разумем да је живећи у свету тешко не чути и не видети непотребне и свакодневне ствари, али овде је потребан наш труд да схватимо опасности и спречимо ствари пре него што загаде наш унутрашњи свет. Треба приступити молитви као ономе што нам даје живот, кисеоник. Не треба да посматрамо молитву као радњу која је део нашег свакодневног живота. То би требало да постане наша свакодневица. Можемо то постићи ако желимо. „Молите се без престанка“ није само побожна жеља, већ нешто што сваки човек може да оствари све док је Бог центар његовог живота и зато Га назива својим Господом. Дакле, није разумно, с једне стране, називати Христа Господом наших живота, а с друге стране, оставити Га негде по страни. Није лако молити се непрекидно и без ометања, али смо за то одговорни, јер смо у свакодневном животу опуштени и постоји равнодушност. Треба да схватимо да молитва не може ући у наш живот и постати наша свакодневица, ако из нас не изађу неке ствари које нам штете. Није могуће да желим дуге сате у бесмисленим дружењима са групама и пријатељима и да имам чисту молитву. Не треба нам много речи у нашој молитви. Само да поновимо молитву „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Међутим, ми треба и да ћутимо. Јер, и у молитви говоримо и не слушамо. Како ћемо чути Бога ако непрестано говоримо? Морамо да ћутимо, не уснама, већ умом и срцем. Имамо превише захтева. То није молитва. Молитва је чежња за односом са Богом, да отворимо своје срце ка небу. Молитва је тражење милости, помирење са Богом, врисак тишине у којој нас Бог прима и води у вечност. Треба да се осврнемо на себе и да се запитамо: Зашто се молим? Да изградим однос са Христом? Или можда да добијем нешто од Христа? – Шта је то што нам данас највише недостаје, због чега савремени човек може пасти у очај и депресију? - Недостатак поверења у Бога, вере. Савремени човек је навикао на лако и брзо. Не може да чека и не жели препреке. И, наравно, корен очаја и депресије је себичност. Егоиста не може да призна да није успео, да је нешто пошло наопако, да је неко сумњао у њега. Недостаје вере, али и понизности. Скроман човек лако се носи са тестом. Уместо да каже "зашто ја, Господе?", он каже "а зашто не ја?" Верујући и смерни човек на све гледа другачије, кроз призму вечности. Али да нагласим још једну ствар – недостаје дух захвалности. Научили смо да гунђамо, да се жалимо, али не и да будемо захвални. Фокусирамо се на потешкоће, а не на благослове које имамо у животу. Држимо се проблема и не тражимо решење. Знате, исто се дешава и у нашем духовном животу. Фокусирамо се на грех, несрећни смо, разочарани јер смо пали и не идемо напред. Покајање не значи да се држимо свог греха, да га схватимо и да паднемо у „туговање“, већ да га признамо и да гледамо напред. – Често пишете о улози духовника и односу између њега и његовог духовног чеда. Шта је потребно на обе стране да би се постигла здрава, јака и права веза, однос међусобне љубави у Христу? – Потребно је поштовање, љубав и поверење, али и одређена „дистанца”. Покојни старац Емилијан Симонопетриски је говорио о „даљини која зближава“. Да задржимо одређену дистанцу у нашој вези, која ће, међутим, благотворно утицати. То значи поштовање, а не да смо хладни једни према другима. Јер заиста је веома опасно да се зближавање претвори у везивање и да се изгуби поштовање, развијајући тако извесну ароганцију. Свештеник није наш пријатељ, већ особа која нас повезује са Богом. Свака веза има своје карактеристике, у зависности од њене природе и особа које је чине. Међутим, сваки однос мора бити заснован на слободи, поштовању и љубави, иначе не може довести до духовног усавршавања. Такав је наш однос према свештенству, однос који за своју основу има слободу. Колико год да је важан наш однос са духовником, важно је и разумети да одређени „култ личности“ према духовнику може довести до екстремних ситуација. Добар духовник је онај кроз кога се верник не фокусира на његов лик, већ кроз њега види лик Христов. Потражимо духовника који ће нам помоћи да духовно растемо, да се повежемо са Христом, а не само да нам ублажи бол. А од наше намере зависи хоћемо ли да се покајемо или не. Ово кажем зато што људи много пута желе да нађу духовника, не зато што се кају и желе духовно руководство, већ зато што траже некога ко ће им пружити менталну равнотежу или једноставно тражити утеху – некога ко ће их саслушати. Наравно, свештеник ће слушати о нашим проблемима и болу, али у контексту Тајне зване исповест, његов задатак је другачији: да чује наш грех и посаветује нас. Задатак духовника је једно, а психолога друго, као што је тамјан једно, а мирис друго. https://hristianstvo.bg/о-павел-пападопулос-животът-ни-тряб/

Марија Стајић из "Центра за живот" при Богородичином храму у Земуну, преводилац, коаутор портала Међународне породичне вести и уредник портала "Православни родитељ", говори о више него бројним активностима овог Центра посвећеног здравој породици и здравом друштву и у веома садржајном разговору, указује на последице бројних пошасти којима је један савремени хришћанин изложен. Чућете више о овогодишњој Летњој духовној школи за децу и омладину, затим Школи припреме за живот и грађењу културе живота, а гошћу смо замолили да нам осветли и разјасни законодавну проблематику која се дужи временски период одвија у Сједињеним Америчким Државама у вези насилног одузимања живота нерођеном детету, односно прекиду трудноће. Зашто постоји термин "абортивна индустрија", шта подразумева, има ли границе у тзв. "за избор" (енгл. "pro choice") покрету? Поред изузетне поуке блаженопочившег Патријарха Иринеја о чедоморству, чућете и шта је то све "ушло на главни улаз" у наше друштво а да то људи углавном нису ни приметили. Питамо и да ли смо ми данас у нашој сопственој земљи доведени у ситуацију да се запитамо шта представља "здрава породица", шта означава израз "промена пола" и кроз шта све особе које се упусте у тај поступак пролазе? Емисија је на нашем програму у четвртак 25. августа 2022. године премијерно од 14 часова и 30 минута и у репризном термину од 23 часа. Ваш радио "Слово љубве" Извор: Радио "Слово љубве"

Већ дуже време слушам о др Хедрину. Познат и некако тајанствен уролог, с изузетном способношћу реконструктивне хирургије на малој деци која су дошла на свет с урођеним уролошким поремећајима. На упечатљив начин и генијалним техникама лечи оболења као што су: дислокација бешике, хипоспадије и еписпадије, итд. Веома је тешко приближити му се. Одаје утисак недодирљивости, но сви кажу да чини чуда. Истрајност ненадмашна. Прошлог уторка је отпутовао у Франкфурт. Извео је операцију коју на целом свету једино он обавља. У петак се вратио у Бостон, а данас, у недељу поподне, одлази у Хонг Конг, одакле се враћа у среду. У четвртак имамо договорени састанак. После много сусрета са њим, на себе узима обавезу да прегледа Хрисоваланта, једног дечачића с Крита који има тек две и по године. Родио се, јадничак, с неколико анатомских поремећаја на уринарном тракту. Његови родитељи, обични људи, нису знали шта им је чинити. Отишли су код лекара у Ираклио, овај их је послао у Атину. Све индикације су биле обесхрабрујуће. Када лекари не дају јасне одговоре, када почну да говоре о Богу, када ти говоре да се стрпиш, схватиш да су ствари узнемирујуће. Хрисовалант је напунио годину дана и ускоро би прославио и свој други рођендан. Ни од куда се не назире ни трачак наде. Једног дана госпођа Андроника, његова мајка, одлази у супермаркет. Док стоји испред неких рафова, непосредно иза ње неке две жене започињу разговор: — Чудесно је ово што се догађа. Моја рођака има девојчицу која је рођена без бешике. Одрасла је с канилама и инфекцијама мокраћних путева. Људи су се заиста напатили, док је малецка преживљавала пакао. На крају су се организовали и отпутовали у Бостон. Тамо постоји неки лекар који чини чуда; прави бешике и материце од дебелог црева. Пронашли су га, и помогао им је. Операција је трајала шеснаест сати. После недељу дана девојчица изгледа одлично. Чак им је рекао да може и мајка постати, када одрасте. Госпођа Андроника прекида куповину и жури да сустигне жене. Казује им свој проблем, сакупља информације, и за две седмице заједно с Хрисовалантом нађе се у Америци. Једно за другим започињу испитивања. Лекар још увек не казује ништа, само пита, испитује дете и размишља. Ни разочарања, нити наде. Саопштава им да најпре жели размислити, не би ли видео вреди ли ишта покушавати. Свако детенце је посебан случај. Прича се да овај лекар прихвата само оне случајеве за које процени да их може решити. Заказује фамозни састанак за четвртак. Из болнице од мене траже да се мајци нађем око превода. Гледао сам да се пре тога упознамо. Једна проста, симпатична жена, с видљивим знацима агоније и муке на себи. Њен супруг је с новорођенчетом остао у Грчкој, а Она је допутовала у Америку. Без сигурности, без новца, без познавања енглеског, без икаквог познанства, једино у пратњи љубави и наде за своје дете. Питах за дечаково име, и рече ми да се зове Хрисовалант. Детенце је заветовано, помислих. Какав благослов! Нисмо сами. Однекуд Бог нарочито гледа на нас. Неће нас напустити. Мајка говори о лекару и о болници, али каткад помиње и Богородицу и Свету Ирину. Очевидна је вера народног карактера, но доброг квалитета. Све што је потребно за наш случај. Дође и четвртак. Лифтом се успињемо на пети спрат болнице. Тамо је ординација познатог лекара. Да видимо шта ће рећи. Хоће ли прихватити операцију, или ће нам рећи да не може? Госпођа Андроника потресена, крсти се. Можда баш и не разуме зашто. Долазимо до ординације. Очекује нас секретарица, споља насмејана, али у суштини хладна. Чекамо око десетак минута. Јадну госпођу Андронику никако не држи место. Само жели потврду да овај човек нешто може учинити. Ускоро се појављује и лекар. Помпезан, наметљив, озбиљан, непревазиђен у наступу. Описује цело стање, аналитички износи свој проблем, значајно објашњава свој став, но никако се не жури. Коначно, одређује датум операције и каже да ће покушати. Мајка експлодира, окомивши се на лекара, и пита: — Дакле, докторе, шта ћете учинити? Лекар хладнокрвно одговара: — Верујеш ли у Бога? — Верујем — одговара она. – Ја сам бог. Застаје и наставља: — Дакле, када неко верује у Бога, не пита шта ће Он чинити; једноставно има поверења у њега. Ни ја не знам шта ми је чинити. Одлучићу у тренутку операције. У сваком случају, Хрисоваланту ће бити добро. Човек тка. Операција траје готово 22 сата. Три смене техничара и болничара се смењују. Он будан. Накратко се одмори и поново наставља. Гледа, размишља, смишља, планира, одлучује и наставља. Нико не зна шта ће на крају учинити. Чак ни он сам. Почео је у једанаест ујутру а завршио следећег дана у 8.30. Све је истерао до краја. Међутим, Током наредних осам месеци требало је да мали Хрисовалант прође кроз ужасне процедуре и да се након тога подвргне још трима операцијама. Незамислива патња за једно мало дете. Огромна физичка и психичка мука и за родитеље његове. Много је неодговорених питања везаних за дететову будућност. Коначно, успех хируршке интервенције је несумњив. Дете ће живети. Али како? То нико не може ни знати ни гарантовати. Чему такав живот ако га треба имати само да би се рекло да си жив? С друге стране, ако овај покушај науке да дарује живот није заснован на сујети, него њоме господари љубав, ко онда може негирати њен успех? Ко може устврдити да се човеков живот унижава по мери његове инвалидности? Колико се само пута богатство личности показује чак и у величини човековог умног недостатка? Данас је Валант читав човек. Прелепи муж. Недавно се оженио. Нашао је себи изузетну жену. Очекује да ускоро постане и отац. Његово рођење је једно Божје чудо. Бог само живот даје. Његово преживљавање је чудо науке; нажалост она даје и смрт. Да се родио двадесет година раније, не би преживео. Али да је његова аномалија могла да се дијагностикује пренатално, највероватније бисмо га лишили живота. Сва ова љубав, изражена кроз борбу за живот овог малог детета, била би жестоко угушена нељудском жељом да не живи онако како ми желимо, онако како ми сматрамо да вреди. Хрисовалант би избегао операцију и… изгубио би живот. Његови родитељи би избегли патњу и… изгубили би своју љубав. А изгубили би и његову љубав. https://manastirpodmaine.org/mitropolit-nikolaj-hadzinikolau/

На празник Благовести у уторак, 7. априла 2020. године у Манастиру Светог Романа прослављена је слава манастирског храма посвећеног Благовестима Пресвете Богородице, Светом Литургијом и резањем славског колача. Благовести су, иначе, друга слава коју Манастир Светог Романа прославља, док је прва слава Свети Роман Ђунишки, кога молитвено прослављамо 29. августа. Звучни запис разговора "Прошле године су Благовести пале у недељу, служио је наш Владика Арсеније. Био је велики број људи. Никада до тада није било толико много људи, а ево ове године сходно приликама, никада није било мање људи. Надамо се да ће овај облак пошасти проћи брзо изнад нашег народа и да ћемо следеће године свечано са народом прославити нашу славу", каже отац Дамаскин. Како је за Радио Глас рекао високопреподобни архимандрит Дамаскин (Грабеж) игуман Светоромански, ове године је ова света обитељ славу прославила на веома скроман начин и то "из разлога што је наш народ, али и читав свет задесила ова пошаст". "Ими данас који смо имали радост да присуствујемо Светој Литургији, или они који су се молили у својим домовима, можемо да будемо пунога срца јер овим данашњим празником почиње спасење људскога рода, који почиње речима Светог Архангела Гаврила Пресветој Богородици: Радуј се Благодатна Господ је с тобом! И заиста у овим тешким тренуцима ми се сећамо тих речи које је поновио и Апостол Павле у посланици Филипљанима." Отац Дамаскин нас позива да се и ми, као Пресвета Богородица у тренутку када прима Благу Вест, "не бојимо ако је Бог и благодат Божија са нама" Баш као и Богородица и ми треба да кажемо "Ево слуге твојега или слушкиње твоје!", подсећа нас отац Дамаскин. Да говоримо "Господе, нека буде по Речи Твојој, па нека и ово искушење буде и нека прође, а ми на свему да захваљујемо Богу", јер, како каже отац Дамаскин, подсећајући нас на речи једног светогорског монаха "Више вреди једно `Слава ти Боже` у времену искушења, него стотину `Слава ти Боже` када нам иде све добро." Манастир Светог Романа један је од најстаријих у Србији, а први сачувани записани помен манастира налазимо у Хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године. Дивна Светиња Православне Епархије нишке налази се на десној обали Јужне Мораве, поред пута који спаја Ражањ и Крушевац, недалеко до села Ђунис, а ово Свето место вековима представља молитвено уточиште верном народу кроз каква год искушења пролазио. Извор: Радио Глас

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Епископ рашко-призренски г. Теродосије и Епископ Каракаса и Јужне Америке Руске заграничне цркве г. Јован служили су јутрос са свештенством Свету службу Божију у светогеоргијевском храму манастира Бешка на Скадарском језеру. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Теодосије је рекао да нас данашња јеванђелска прича о блудном сину учи о превеликој Божанској љубави. „И покајању као почетку нашег спасења“, рекао је Епископ рашко-призренски. Нагласио је да без покајања нема спасења. „И Господ је рекао да је дошао у овај свет ради грешника, а не ради праведника. Под праведницима подразумевао је фарисеје и књижевнике, подразумевао је оне који су споља испуњавали закон Божји који је Мојсије предао људима, а нису имали љубави, самилости, нису припремили срце своје за Господа“, објаснио је Владика Теодосије. Владика је, тумачећи данашње Јеванђеље, рекао да је Црква Божија очев дом, а отац Господ наш. „А овај млађи син представља оне људе који се у гресима удаљавају од самога Бога“, рекао је он. Нагласио је да нам ништа не вреди ако животом својим угађамо Богу, а немамо љубави према ближњем, према грешнику који исто треба да се спасе. „Ето, то је порука данашње приче јеванђелске пред свети и велики пост за који нас Господ припрема смирењем, покајањем, уздржањем, да и ми будемо носиоци његове љубави“, закључио је Владиока Теодосије. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је рекао да је вишеструк благослов данашњег богослужења – поред саме Литургије, благослов је и присуство Епископа Јована преко кога је стигао благослов велике Руске цркве, Владике Теодосија и дечанских монаха који су донијели благослов косовско-метохијских светиња, оца архимандрита Данила Љуботине из Пероја. „Данас имамо посебан благослов и у томе што је овдје и крст у коме је дио Часнога крста Господњега – крст старца Никанора Хиландарца, светитеља наших времена, првога светитеља аустралијскога“, рекао је Владика Амфилохије. Игуманија Фотина, поклонила је Епископима Теодосију и Јовану по икону- Епископу Каракаса Јелене Балшић, а косовско-метохијском Владици Светог пророка Јеремије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данашња Света Недеља, пета Недеља Великог Поста, слави чудну и чудесну подвижницу, Преподобну матер Марију Египћанку. Њоме нам је Господ казао ко је велики човек. Данашње Свето Еванђеље открива нам дивну и чудесну Благовест, Благовест која чини човека (великим). Кад је човек велики? Како човек постаје велики пред Богом? Служећи другима. Тако објављује Благи Господ кроз данашње Свето Еванђеље: „Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам служи“.[2] Ето правила, небеског правила за земљу. И још, данашње Свето Еванђеље открива и казује Благовест о првенству у овоме свету. Како се постаје први, како се стиче првенство у овоме свету? Опет служећи другима. Благи Господ вели: „Ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга“.[3] Нека свима буде слуга! Ето пута ка првенству. Како то постићи? Како постати велики пред Богом? Угледајући се на Господа Христа. Ето примера, ето свепримера. Јер Он, Син Божији, Бог, сишао је с Неба, постао човек – ради чега? Да служи људима. Зато се вели у данашњем Светом Еванђељу: „Син човечији није дошао да му служе, него да служи, и да душу своју да у откуп за многе“.[4] И заиста, Господ (Христос) непрекидно служи људима, непрекидно служи човеку. Ради чега је дошао у овај свет? Какву то услугу Он чини нама, услугу коју нам нико учинити не може? Он служи нама непрекидно да нас спасе – од кога? Од греха! Да нас спасе од смрти, да нас спасе од ђавола, да нас спасе до пакла – то је Његова служба нама. А ко нас осим Њега може спасти тога? Ко? Нико! И Он, беспримеран пример смирења, и понижења, и служења ближњима, служења људима – сва Његова служба човеку и роду људском није ништа друго него вађење и вођење човека из блата до престола Божанског. Какве нас је затекао Господ поставши човек на земљи? Затекао нас је као робове смрти, као смрад и гној? Шта је на земљи Он нашао? Човека иструлелог у гресима, човека иструлелог у својим залима, човека иструлелог у страстима, човека иструлелог у пороцима. И таквог човека Он је постепено оживео из мртвих, спасао га греха, васкрсењем спасао га од смрти, исчупао из страшних канџи и загрљаја ђавољег и узнео тело човечије на Небо, изнад свих небеса, и упрестолио га, устоличио га на Престолу Оца Небеског. Ето какву је службу, какав подвиг Господ учинио за нас! Из смрада, из трулежи, из пролазности, ето начинио је човека бесмртним бићем, бићем које побеђује смрт, бићем које Он узноси изнад Херувима и Серафима, и посађује на Престо Оца Небеског. Како служити људима? То што Господ каже кроз данашње Еванђеље, како остварити? Ближњем да се служи, људима да се служи служећи њиховом спасењу. То је једини добар пут и једина служба, права служба коју можемо учинити један другоме. Служити спасењу ближњег, а то значи – шта? То значи брата свог, сестру своју, увек им помоћи да савладају свој грех, своју страст, своје зло, свог ђавола. Трудити се и служити своме брату и својој сестри, и браћи и сестрама да искорене свако зло, да ишчупају из себе грех, да ишчупају из себе оно што је смртно, да ишчупају из себе и избаце из себе оно што је од ђавола, и засаде у душу ближњих својих оно што је од Бога. Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату свом и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи. Ако ми мислимо да служимо брату и сестри када подупиремо њихов грех и њихову страст, напротив, ми негујемо заједно са њим убицу његовог. Јер грех када порасте у човеку, он убија душу човекову; страст када се развије у човеку, разара све боголико, све христолико у њему. Служимо ли греху брата свог, служимо његовој смрти, служимо његовом највећем непријатељу, ономе који убија душу његову. Родитељи, шта ће са својом децом? Њима је Бог дао децу да их спреме за Живот Вечни, да од њих учини Божје слуге. Често родитељи децу своју убијају сами, напуштајући их или запуштајући. Уместо да их уче добру, упућују их да чине свако зло. И често праве изговор: ма деца су, па дете је, па млад је! Уствари, ви родитељи гајите грех у својој деци, убиство васпитавате у својој деци, ђавола њиховог браните. Читамо у данашњим новинама страшне ствари о силеџијама, о деци, и о ђацима од дванаест, петнаест, осамнаест година. Чуда праве, убијају милицајце, напаствују. Сва зла и нечувена дела чине. Ко то ради? Школа без Бога, школа која учи децу да су људи постали од мајмуна, од животиње. И тако све редом, и биоскопи, и позоришта, све то чему данас несрећни човек и несрећни Србин хрли и трчи. Ето, убија се омладина, убија се сваки човек који тим путем иде. А Господ објављује човеку да се ослободи греха, да се ослободи ђавола, да се ослободи смрти. Зато је Господ дошао у овај свет! То нам Он Једини даје, нико нам више не може дати. А ми, у шта смо претворили свој живот? Деца наша, омладина, људи наши, несретни Срби издадоше све то што Еванђеље Христово тражи од нас. Безброј мртваца и лешева око нас. А ми хришћани треба да знамо свој пут. Господ нам указује да само служећи ближњем свом, помажући му да свој грех уништи у себи, да се ослободи греха, да се ослободи од свега греховног што има, само тако радећи, ми заиста постепено и сами постајемо велики пред Богом и служимо оно што је велико пред Богом. Пред Богом, шта је највише у овоме свету? Господ је објавио, Господ Христос, да је душа човекова највећа вредност за Бога у овоме свету. Душа људска више вреди него сви светови.[5] Кад ти неко поклони сва сунца, душа је твоја важнија за тебе. Ето, то је вечно у теби. Ако ти је душа у гресима и у страстима, тешко теби! Вечне муке и пакао предстоје теби! Данас се помео свет, данас људи измишљају разне величине човеку. Шта смо ми прогласили за величину човека? Уствари велико је у човеку само оно што је од Бога, велико је само оно што је с Неба. То је душа. Она нам је дата за Живот Вечни, али исто тако и тело. Није нам дато тело да тоне у блату, да заврши гробом. Не, васкрсао је Господ и пропутио пут телу нашем у Живот Вечни. Васкрснуо тела наша. Зато, сав је човек од Бога, сав је човек с Неба, и тело и душа, и моја и твоја су од Бога. И са једним и са другим, и са душом и са телом, и ти и ја постајемо велики само служећи Богу. Ако не могу да служим Богу, служим ближњима. Ко су велики људи у овоме свету? На првом месту Свети Апостоли. Нико није више служио роду људском од њих. Њих Дванаесторица и њих Седамдесеторица, све је то непрекидно целог живота свог служило Господу Христу, служило људима. Они су продужили посао, посао којим се у души убија грех. Дакле, њихов посао је спасавати људе од греха, спасавати људе од смрти, спасавати људе од ђавола, спасавати их из пакла. То је посао Господа Христа. Тај посао врше Свети Апостоли, целог живота само то и раде. Спасавају свет, спасавају и данас с Неба, толико година и година, толико векова и векова. А они, они су спуштали себе у све поре свих грехова људских, спасавајући грешнике највећих падова њихових. Као што је Господ Закхеја спасао из његовог пакла,[6] тако су они спасавали све људе, све грешнике. И Апостоли трудили су се непрекидно да људе спасавају од греха, учећи их еванђелских врлинама, еванђелској молитви, посту. „Свима сам био све да како год спасем кога“ – вели Свети Апостол Павле.[7] Свима сам био све. Нема већих људи, браћо и сестре, од Апостола. А они су радили посао Христов, продужили посао Христов. Нема већих људи од Светитеља Христових. Сви раде тај исти посао, раде Спаситељево спасавање људи од греха, од смрти, од ђавола, од пакла. То раде Светитељи: целог живота су служили Богу, цео живот им ]е богослужење. Служили Богу – како? Служећи ближњима! Служећи њиховом спасењу! Он (светитељ) и данас служи нама, служи нашем спасењу, с Неба нам помаже да се ослободимо греха, да се ослободимо ђавола, да се ослободимо свих зала. То је посао сваког Христовог следбеника. И ми, знајући шта је величина човека и да смо позвани на служење човеку, брату, знамо: само онда и јесмо велики пред Богом када служимо ближњем свом. Велики си онда пред Богом када служећи љубиш браћу своју. Први, први си само онда када сав живот свој проводиш у служењу другима. Погледајте саму природу. Све што је велико служи мањем. Сунце, највећа сила у природи видљивој, оно служи свему. Њему нико није премален и незнатан. Тако исто и међу људима: што већи човек, он више служи ближњима. Ето Господа Христа! Сав живот Његов је служба, непрекидна служба човеку и роду људском! Такав је живот не само Господа Христа, не само Светих Апостола и свих Светитеља, него и сваког правог хришћанина. Велики си онда када служиш брату своме. Први си онда, први си онда кад си свима слуга, искрени слуга, свим срцем слуга. А у свету сасвим друкчије стоје ствари. Чули сте шта је Господ рекао Апостолима, а преко њих и свим хришћанима: „Знате да владари владају народом и управљају њиме. Али међу вама да не буде тако.[8] То јест, све то што се ради у свету често служи на погибао власти, често и на погибао и самог човека. Међу вама да пе буде тако. Ви хришћани гледајте у човеку прво душу његову, оно што је вечно у њему и то помажите у њему. Помажите да очисти душу своју од греха, од нечистоте невидљивих. Помажите му да очисти душу своју од убица својих. Сваки је грех убица у души, свака страст непокајана, неисповеђена, убица је у твојој души. Спасавајући њих од греха, спасаваш себе. Пример: Света Марија Египћанка. Шездесет и седам година она није видела створење живо у пустињи страшној, ни човека, ни звер, ни птицу. Шездесет и седам година живела је у неисказаном посту и молитвама непрекидним. Њене подвиге нико не зна осим Анђела Божјих и Самога Господа. Ми нешто, нешто знамо од тога. Гле, како је она била велика, како је служила људима, како је била с људима кад је у пустињи живела, није видела шездесет и седам година људско биће? Да, несумњиво она је баш испунила (Еванђеље) живећи у пустињи, јер молитве њене још за живота њеног, и од тада до данашњег дана, хиљаду и (четристо) шездесет седам година, њене молитве држе васељену, њене молитве помажу свакој души такорећи, свакоме који хоће да се бори против греха, против страсти, онако како се он борила на земљи и однела победу. И ето, служи, непрекидно служи молитвама својим роду људскоме до данашњега дана. Пустињаци служе више него они који су у градовима, служе роду људском, служе сваком човеку. Ево Пресвете Богомајке као Челника свих Светитеља, а за Њом и свих Светих Подвижница, каква је Марија Египћанка. Ето њих да нас помажу непрекидно и сваки дан. Тешко је Христа и Светитеље следити, тешко је бити слуга другима. Трновит је пут спасења, али зато на том путу имате безбројне помоћнике, имате Светитеље чудесне и дивне, и човекољубиве, увек готове да на сваки вапај твој притекну, слете с Неба и помогну ти. Ето чудесне и дивне Светитељке, Преподобне Мати Марије Египћанке, готове увек да помогне свакоме од нас, нарочито за време Великог Поста, када се ми хришћани свом душом боримо против свих непријатеља спасења свога. Она нам помаже, увек помаже, само треба свим срцем прићи, завапити. Славећи њу данас, ми уствари славимо свакодневну, сваконоћну Помоћницу нашу, Помоћницу која нас води путем спасења, и која нам невидљиво даје силе да победимо све што је грешно у нама, све што је страшно, све што је од демона, све што је од ђавола, и да тако осигуравамо себи непрестаним молитвама спасења у Вечном Царству Небеском, у ономе свету. Молитвама њеним, нека нас Благи Господ води кроз овај Свети Пост, и доведе до Васкрса, и преда у руке Васкрслом Господу. Да и ми, заједно са њом, славимо Њега, Чудесног Победитеља смрти и свих непријатеља нашег спасења, Васкрслог Господа Христа. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Православие.ру

За Григорија, владику Диселдорфа и Немачке, могло би се рећи да је човек речи и од речи. Обично је у новинарству сувишан детаљ причати како је до неког интервјуа дошло, али овај пут ћемо направити преседан управо зато што је то потврда тврдњи из прве реченице. Дуго је договаран овај разговор, још је у то време господин Григорије био владика захумско-херцеговачки, али некако се није пружала прилика да се реализује. Онда је владика отишао у Немачку, па се интервју нашао на још дужем штапу него што је био, али он се сваки пут уредно јављао, често и самоиницијативно. До новинске славе му сигурно није било стало, али до испуњења обећања очигледно јесте. Тако се јавио прошле недеље, само који сат пре него што ће кренути у Немачку. Ово је тај разговор. Вредело је чекати и на саговорника и на оно што је имао да каже. Изгледа да сте отишли на право место. Kако је кренуло, ускоро ће сви Срби у Немачку? Kажу да нас је из ове земље за последњих десет година отишло близу пола милиона. Kако на то гледате? - Тек када сам дошао у Немачку схватио сам размере егзодуса који још траје и чија је директна последица досељавање великог броја наших људи на европске просторе, али исто тако сам спознао и величину изазова који се ођедном нашао преда мном. С друге стране, уочио сам и нешто мени веома интересантно - једну државу која држи до своје уређености и једну администрацију која је веома организована. Свакако да не треба ништа, па ни то идеализовати, али оно што сам тамо до сада имао прилику да доживим несумњиво спада у најпријатнија искуства у мом животу, јер живећи у Босни и Херцеговини и носећи гене својих предака, те терет ондашњег менталитета и дубоко укорењених навика, постао сам помало уморан од непостојања уређене државе. Иако сам у Требињу имао могућност да урадим много тога, све то је пре свега био резултат моје упорности, урођеног непристајања на пораз и положаја на којем сам се у том тренутку налазио. И у Немачкој имам могућност да урадим те исте ствари, али уз потпуну подршку законâ, који се поштују, система и државе, који ће моје напоре знатно олакшати. Да будем искрен, та спознаја је веома пријатна и утешна. Kако живи наш свет тамо, јесу ли задовољни, је ли то оно што су хтели и очекивали? - Наши људи у Немачкој су добри и вредни и труде се да то чиме се баве обављају најбоље што могу и умеју. Важно је напоменути и то да су то људи који помажу и народу у матици, својим сродницима и пријатељима у првом реду, премда све чешће имамо породице чији су сви чланови у Немачкој. У сваком случају, сви они су свесни свог порекла и поносе се тиме, али имају немачке пасоше и узорни су грађани те државе. Њихов живот тамо је лепо уређен, али је несумњиво да им у срцима тиња носталгија, али и жеља да овде буде добро онима који су остали - њиховој земљи и њиховом народу. Све то може веома лако да се препозна и осети у њиховом понашању. С друге стране, они су тамо географски разбацани и није тако једноставно да се састану и саберу. Живот изван завичаја и отаџбине, као и изван свог матерњег језика, собом носи многа искушења, али наши људи тамо чине све да се адаптирају чувајући притом своја идентитетска обележја. Предност је свакако и у томе што је немачка култура европска култура и што смо и ми, како год неко други на то гледао, ипак европски народ, а наше везе са немачком културом сежу дубоко у прошлост, будући да је наш народ кроз своју историју готово увек имао додира са том великом културом. Морам вас питати хоће ли нас ипак остати за под једну шљиву како је давно пророковано? - Верујем да сви о томе размишљамо и да се тога прибојавамо. Међутим, ипак настојим да овај свет посматрам као једну целину и да људе у том свету видим као своју браћу, сестре и пријатеље. Оно што је, по мом мишљењу, забрињавајуће кад је реч о нашем народу јесте чињеница да ми према категоријама простора и времена немамо онакав однос какав оне заслужују. И простор и време су конституенти нашег постојања, дакле они нас конституишу и одређују, а с друге стране нас, на известан начин, раздвајају и пресецају. Стога данас не водити рачуна о простору и времену јесте наивно али и забрињавајуће, тачније, то је луксуз који не бисмо смели да дозволимо себи. Илустрације ради, ни у једном спорту не смете дозволити да противнички играч освоји простор који је вама важан, јер ће тиме он добити простор који ће му омогућити да вам дâ гол или кош или да вас спречи да то ви урадите њему. С друге пак стране, не смете занемарити ни време, јер не вреди давати кошеве кад је судија већ одсвирао крај. Добар пример тога је и историјски договор између Македонаца и Грка о називу некадашње Републике Македоније. Свет је био изненађен постигнутим договором, али суштина је заправо у томе да ничији простор тим договором није угрожен или нарушен. Промењено је име које сада свима одговора, али простор је остао нетакнут, што је круцијално. Јер кад се заузме нечији простор, то је веома болно за оне о чијем простору је реч, што врло добро знамо на основу примерâ из обичног живота. Наиме, није уопште пријатна ситуација ни кад нам се неко унесе у лице, а камоли када нам неко без питања уђе у кућу или двориште. Шта је са нашим простором? - Наши простори се, нажалост, и у селима и у градовима празне практично преко ноћи. А европски простори се попуњавају људима, док се време које они проводе на тим просторима настоји осмислити на најбољи могући начин, пре свега радом, трудом, изградњом и оплемењивањем тих простора. Простор се, између осталог, чува тиме што се култивише, оре, коси, засађује. Дакле, за разлику од наших простора који се великом брзином расељавају и празне, у Немачкој и остатку Европе имамо супротан процес - простор се насељава људима, а притом је очигледно да ту није реч само о настојању да се тиме постигне што већи економски напредак, већ и о свести о значају култивације тих простора, из чега онда природно произлазе и узорна култура, образовање и све остало што нас суштински одређује у свету у којем живимо. Ми имамо и другу врсту проблема са простором, у наш простор се ушло. Kосово? - Да, али ту је битно да имамо у виду и чињеницу да тај простор не припада само нама већ и људима који исто тако живе на њему, дакле Албанцима. Основно је питање заправо то зашто ти људи неће да живе заједно са нама и зашто бисмо ми били неспособни да прихватимо осам или већ колико одсто Албанаца у Србији, те зашто нико не очекује од Албанаца да прихвате и интегришу осам одсто Срба који живе на територији Kосова и Метохије? Поменута питања су веома озбиљна и сложена и ми им увек, рекао бих, приступамо са погрешне стране. Ако кажемо да је то наш простор, али не и албански, онда тиме поручујемо да не желимо те људе на нашој територији и да нећемо да живимо с њима и онда ту, по природи ствари, долази до конфликта. Али ако кажемо да је то и наш и њихов простор, онда је ситуација битно другачија. Стиче се утисак да ми заправо непрестано сами себе доводимо у незгодан положај. Ако се пажљиво осврнемо око себе, видећемо да ни у Француској, Италији или Немачкој нису сви срећни због досељеника из Африке и Азије, па и оних са Балкана, али нико не мисли да је добра гетоизација или раздвајање људи, него и једна и друга страна интензивно ради на интеграцији. Све гласније се помиње разграничење са Албанцима. Kакав је ваш став? - Садржан је, донекле, у претходном одговору. Немам ни зрно вере да би такво нешто било коме донело добро. С друге стране, много зла и несреће би снашло већ ионако унесрећене људе. Kад се осврнемо на наше национално биће, овде као да је превладао дефетизам, готово безнађе. Зашто је то тако и видите ли барем трачак реалног оптимизма? - Дефетизам се рађа оног тренутка када се изгуби поверење у некога или нешто. У рату кад се изгуби поверење у свог старешину, пуковника или капетана, кад се изгуби поверење у друга који је поред нас, тада се рађају помисли о бекству. Kад пак постоји поверење, онда, упркос свим опасностима, нема одступања и нема дефетизма. Овде се, нажалост, лако уочава да је друштво поларизовано и да најмање 50 одсто људи нема поверења у капетана, у своје другове и у своје комшије, и зато је дефетизам логична последица тог неповерења. Свако друштво и свака власт требало би да раде на постизању узајамног поверења, а не на усрдном ширењу подозрења. Чак и један манастир, дакле заједница која је састављена од људи посвећених Богу, биће растурен и распашће се оног тренутка кад њиме завлада подозрење, било да је реч о подозрењу према духовнику, игуману или подозрење између браће и сестара. Kако вам сада из перспективе развијене Европе изгледа Србија? - Реч је, заправо, о веома сличној ситуацији као када је неко у нешто заљубљен и то нешто воли, па му то увек изгледа много лепше из даљине него што то у ствари објективно јесте. Међутим, реч је углавном само о једном доживљају простора - природе, река, планина, поља, језера, који је савршен, али га, с друге стране, исто тако можете пронаћи и у другим европским земљама. Било где да одемо наћи ћемо природну лепоту којој ћемо се дивити, али је суштинско питање шта ми у тој лепоти радимо и како се понашамо, какви су односи међу људима у том простору и какви су односи према самом простору. То је, на концу, једино битно. Ако пак из другог угла посматрамо ствари, запазићемо да смо ми заправо веома ретко били у средишту светске пажње, а када би у тим ретким тренуцима свет уперио поглед у нашем правцу, то је најчешће било због ствари и појава које су негативне и за нас веома болне. Истина, чињеница је да за многе од тих ствари нисмо само ми криви, али наше је да учинимо све оно што је до нас како би дошло до промена набоље. Зато је важно да поставимо ствари тако да нас људи почну посматрати и доживљавати на основу онога што је лепо и добро. На пример, присетимо се кошаркаша који играју у Америци или чувеног Новака Ђоковића. Kад год бих се у Немачкој представио као неко ко је сународник или ко је по пореклу исто то што су Јокић или Ђоковић, моји саговорници би широм отворили очи посматрајући ме пријатељски и с поштовањем. Међутим, када бих им рекао само то да сам Србин из Босне и Херцеговине, они би слегнули раменима и потрудили се да брзо прескоче ту тему те да усмере разговор у другом правцу. Дакле, морамо све учинити да нас људи препознају и памте по добру. Kад ће Срби престати да се крве око власти и, за почетак, да се измире између себе? - Одмах на почетку треба нагласити да то о чему говорите није нека ексклузивна особина само нашег народа. Напротив, то је једна нелепа и тужна заједничка карактеристика читавог људског рода. Људски род је у свом цивилизацијском развоју дошао до неких решења, као што су устави, закони, правила, смењивост власти, али нисмо ми једини код којих та решења не функционишу како треба и стога је неправедно инсистирати на искључиво нашој недоследности у том погледу. Но није наше да се бавимо другима, јер и тако имамо превише посла сами са собом. Дакле, истина је то да код нас, пре свега, треба поставити питање поштују ли се правила и закони у правом смислу те речи. Упознао сам, наиме, у Немачкој једног човека који је докторирао на пореском праву Србије. На моје питање каква је разлика између нашег и немачког пореског права, дао ми је потпуно неочекиван одговор, а то је да је пореско право боље дефинисано у Србији, али док се у Немачкој компликованије и лошије пореско право поштује и извршава, оно практичније и једноставније у Србији се, нажалост, не извршава и не поштује. Људи ће јако тешко доћи до тако дубоке самосвести и сами од себе престати да се боре за власт и моћ. Зато за почетак предлажем да се поштују правила. И то она правила која су већ потврђена као добра. Понашамо се као заточеници политике и историје. Може ли се неки здравији однос успоставити и према једном и према другом? - Човек може постати заточеник било чега - сујете, среброљубља, властољубља, себичности, може бити заробљеник и несебичности, па на крају и историје и политике. Али све то зависи од нас самих. Истина је заправо да не смемо пристати на то да будемо заробљеници било чега, јер, као што каже мој Алекса Шантић, волови трпе јарам, а не људи. Међутим, чак и волови трпе јарам до извесне мере. Мој деда Петар увек је говорио да према воловима не треба бити престрог, не сме се претеривати, јер ако се они побуне, тек ће у том тренутку човек видети каква снага их заправо одликује. Другим речима, није мудро искушавати границе њихове издржљивости. Ако је тако са животињама, како ли је тек с човеком, који је мислеће биће и који не трпи понижавања. Српски народ је подељен вештачким али прилично зацементираним границама. Kаква му је судбина у контексту те расцепканости? - Док сам живео у Босни и Херцеговини и Требињу, где год бих кренуо, наилазио бих на неку границу и морао сам стално да показујем пасош, такорећи на сваких пет минута. То је огроман терет, губљење времена и једно присилно раздвајање људи. Kад бих, примера ради, ишао у Херцег Нови, не бих ишао у госте неком другом народу који говори другачијим језиком него сам ишао у госте код својих рођака, код браће и пријатеља. Kад бих пак ишао у Дубровник код људи који су Хрвати и католици, прелазећи те границе увек сам осећао да та граница, у поређењу с нашим искреним и пријатељским односима, нема никакву снагу. Другим речима, не постоји земаљска граница која може да подели људе уколико су они уистину људи. Стога мислим да су границе колико год у појединим ситуацијама потребне, толико и опасне. Не смемо сметнути с ума да укидањем граница суштински нико неће изгубити свој идентитет, као што га нико неће ни задобити постављањем граница. Неретко у последње време путујем у Холандију, будући да није много удаљена од града у којем живим, и увек ми неко од мојих сапутника мора скренути пажњу на то да смо стигли у Холандију, јер ја то иначе не примећујем. Ми смо пак овде на микроплану направили десетине граница које су велики издатак, а немају никаквог смисла. На концу, кроз све те границе најбоље пролазе лопови и криминалци, сумњива роба пролази шумама, па је само постојање граница, усуђујем се рећи, постало једна велика фарса. Људи цркве морају бити спремни на жртву Kаква је улога Цркве у модерном времену? - Уколико Цркву посматрамо из перспективе Новог завета и Христа те из перспективе у којој Бог улази у овај свет из једног другачијег света, у којем нема простора, времена ни подела, онда не треба да се плашимо за Цркву и њену улогу у свету. Уколико пак Цркву сводимо на наш простор и време, односно не допуштамо да Бог у њој дејствује, онда морамо бити уплашени са њу. Оно што се кроз историју лоше догађало у Цркви догађало се управо када су људи себи приписивали божанске улоге, кад су узимали имена Цркве, Бога, јеванђеља, а притом то што су чинили у њихово име није било у сагласности са оним што је Бог говорио. Исус Христос је, да се подсетимо, у овај свет дошао и показао се славан и силан управо у својој немоћи пред земаљским властима. Kао што знамо, оне су га заробиле, осудиле и разапеле на крст, а он им је љубављу и речима са крста узвратио: "Опрости им, Боже, не знају шта раде", и управо том својом везом са Богом, који није окован у границе времена и простора, спасао је свет. У том контексту је улога Цркве увек иста, али није исти начин на који ми, људи из Цркве, ту улогу носимо. Ми, наиме, морамо да је носимо са свешћу о спремности на жртву, а нипошто с намером да нешто приносимо себи на жртву. Нико не може изван правила Питање Босне и Kосова су гнојне ране Балкана. Има ли ваљаног одговора? - Босна и Kосово, као и читав овај регион, захтевају, пре свега, мир и стабилност. А мир подразумева толеранцију, демократију и примењивање закона. Јер када, заправо, долази до рата? Онда када неко пређе границе закона, а онај други, о коме год да је реч, почне да се осећа угроженим и покушава да се брани. Тако долази до немира, потом до ратова и на крају до одлагања решења. Зато је моја мисија у Босни и Херцеговини била пре свега постизање мира, јер ми је било јасно да без мира никада неће доћи до било каквог решења. Али исто тако у миру не сме да се постигне неправедно решење, јер ће такво решење генерисати нови рат. Дубоко сам уверен да овај простор, који је још изван Европске уније, мора да постигне и достигне најбоље европске вредности. Да ли ћемо или нећемо ући у Европску унију након постизања тих вредности - биће мање битно. За нас би погубније било да уђемо у Европску унију, а да останемо у својим патолошким мржњама и нерегуларностима свакојаке врсте, у освајању моћи по сваку цену, у ниподаштавању другога, било да то ниподаштавање проистиче из припадности различитим нацијама, религијама или партијама. Нико никог не би смео, нити има право да угњетава или да се над њим узвисује. Једино чега би неизоставно требало да се придржавамо, поред Божјих закона, јесу управо та правила на основу којих можемо да играмо фер игру и унутар којих треба да се крећемо како бисмо напредовали не угрожавајући притом никог другог. Извор: Блиц