Претражи Живе Речи Утехе

Европски Савет за спољне послове је неформална група, која има збуњујуће име које подсећа на важне ЕУ институције. Ипак, иако није званична институција, у њој су чланови секретар НАТО Солана, шведски министар Карл Билт и други утицајни и моћни. Овакве групе обично јавно исказују оно што званичници мисле тајно, или полутајно говоре на састанцима. На Божић су објавили подужи текст у коме су таргетирали СПЦ као једног од главних криваца за проблеме Балкана. Текст је на енглеском и може се наћи овде The power of perspective: Why EU membership still matters in the Western Balkans WWW.ECFR.EU The EU should demonstrate its commitment to the Western Balkans by encouraging countries there to resolve their outstanding disputes Но укратко, већина медија је пренела најзанимљивије делове који се тичу СПЦ. СПЦ је приказана као манијакални реликт прошлости, који угрожава мир и стабилност, потиче мржњу према мањинама ЛГБТ, муслиманима итд, Социјално неадаптирана за 21. век СПЦ угрожава чак и Преспански Споразум о имену Македоније којим је избегнут рат Албанаца и Македонаца итд. Оптужбе су такве какве су, нама је јасно какве су, но моје питање је шта можемо учинити да се решимо беде да нас најмоћније организације на свету не прогањају. СПЦ теолошки нема никакве потребе да буде у конфликту са ЕУ и НАТО. НАТО и ЕУ нису наши непријатељи, ни литургички ни догматски нити по било чему што се тиче самог бића Цркве. Беда која нам је навучена јесте искључиво политички став појединих Епископа, који су своју идеологију и политичке идеје наметали целој Цркви, и добрим делом деценијама неумереним изјавама и ничим изазвани нама стезали омчу око врата, и хушкајући народне масе. Ми сад већ у Црној Гори плаћамо губитком светиња сваку Амфилохијеву беседу против НАТО, Атанасијеве коментаре о еврослинавцима и против људских права и демократије итд. Нажалост нису њих двојица једини. Ако се нешто не промени, плаћаћемо и у другим крајевима. Питање је да ли нам је то требало? Као Цркви, не као политичком етносу? Мора нам бити јасно да су то политички ставови, а не црквени, и да ма како нама лично блиски били, они нису нити тема нити став Српске православне цркве, немају везе са догматима, са канонима или богослужењем. Исто тако, политичко навијање смо имали од Николаја и Гаврила Дожића за Енглезе 1941., а скупо смо их платили. Овај пут нико други до наш епископат који нам је навукао ову беду на врат, својим изјавама и ставовима мора под хитно да престане да коментарише политику, иако им је то веома тешко, али морамо поредати приоритете: то је Црква као богослужбена заједница пре свега. Лако је са туђом патком у коприве силазити, и да неко други плаћа туђе рачуне. Ово је велик проблем и сви ми можемо очекивати проблеме, који су сасвим непотребни. Наравно, не требамо се окривљивати, него морамо гледати како да се извучемо. Тема није да ли је све ово тачно зашта нас оптужују, него како можемо да се извучемо. Конкретно како заштити нашу канонску територију у Македонији, а да не будемо оптужени да минирамо Македонску државу и нацију? Упали смо у проблеме преко главе и ово је само наговештај.