Претражи Живе Речи Утехе

Доносимо ауторски текст Бранке Бешевић Гајић, филмске редитељке и сценаристкиње, који је написала за интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота", наглашавајући да је њено успешно делање у области уметности и културе утемељено на хришћанском начину постојања. Повезан садржај: Бранка Бешевић Гајић: Црква је потребна уметницима и уметници су потребни Цркви Трудим се да се моји филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. Стварам по узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао да значи не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” Чувам свој мир и не дам га ни за шта на свету. Након много разочарања током мог одрастања, распада домовине СФРЈ, у којој сам рођена, затим као дете из “другог” брака, које нигде није осећало припадност јер ни једној ни другој страни није било довољно добро, у вези са тим, још од најранијег узраста молитва је мој разговор са Богом, осећам мир у цркви. Кроз преиспитивање сопствених поступака, кроз исповест осетила сам и сама своје преумљење где сам одавно схватила да је “проклет човек који се ослони на човека” и да без благодати духа Светога наш живот није могућ, тако сам и пронашла свој пут где сам схватила да је уметност дар и да је она поента мог битисања, ту сам осетила припадност и академија је била мој дом, где сам изградила своје самопоуздање и где сам свој дар обликовала. Све даље је усавршавање и надоградња. Током студентских дана гледала сам непрестано филмове Андреја Тарковског и у њима сам проналазила инспирацију. Док за разумевање лика и дела великог Тарковског веома ми је помогла књига “Недоречености Андреја Тарковског” као и сам аутор, редитељ Мирослав Бата Петровић, који је посветио шест деценија свог живота проучавајући Тарковског који га и дан данас проучава, поред факултета, такође и рад у Фикс Фокусу веома је утицао на мене, тако да сам веома захвална својим драмским педагозима и дивним професорима који су заслужни за истрајност на мом професионалном путу. Тежим ка томе да се мој рад заснива на слици доживљаја, такође по узору на Тарковског с идејом да филм не треба да препричава литерарне садржаје јер то је посао литературе. Тарковски је рекао: „Литерарни садржаји су најчешће наметнути филму као арматурно ткиво које држи филм (тј. пажњу гледалаца), а у суштини то је потпуно неприродно и непримерено филму као аутохтоном и аутономном медију и уметничком језику.“ То је злоупотреба филма због комерцијалних потреба. Такође уметничко-истраживачки рад је један од веома битних елемената када је у питању метода на којој заснивам свој рад јер треба склопити и заокружити једну целину аутентичних чињеница и као плод дати уметност као есенцију свог бића и као резултат инкорпорирати и елементе фикције, утемељити их у времену, и у простору у којем се радња одвија. Материјалне грешке су недопустиве и истраживачки поступак је веома битан процес рада на филму јер филм је истина. Доживљај узвишености завршава се враћањем од утиска природе величине ка моралном достојанству човека, које је веће од сваког броја, али веће и од снаге у природи. По њему Бог је апсолутно узвишен, као бесконачно и недостижно, пробија се кроз сву делимичну узвишеност у природи и духовном животу. Метод Андреја Арсењевича Тарковског пре свега је у тајни, духовности, недоречености и моралу кроз те елементе он гради свој јединствени метод који кроз ликове и кадрове имплементира у своја дела. Инспирисана његовим делима издржала сам најтеже животне ситуације попут одласка у вечност блиских и вољених, али тако и оне животне околности када вас људи у које сте веровали повреде, то је можда чак и гора бол од смрти блиских јер смрт не постоји, то је само растанак привремен. Моје срце је било више пута сломљено, издато и изневерено од људи у које сам заиста веровала и које сам веома волела, упркос томе борила сам се са собом и тежила да свима опростим и да све што ме тишти избацим из себе, али са тим људима иако сам им опростила растанак је заувек, не желим их више ни на који начин у својој близини иако се молим за своје непријатеље, тачка је стављена за сва времена са тенденцијом да не генерализујем да су сви људи исти и са вером да на овом свету ипак постоји она мањина која овај свет чини лепшим и моје срце је и даље препуно љубави и отворено за све људе добре воље. Тежим ка новим сазнањима и трудим се да сваким даном нешто ново научим, уметност ми даје снагу да се издигнем изнад сваке ситуације. Волим све људе добре воље на овом свету без обзира на веру, националност и боју коже. Бог је један и сходно томе треба да волимо све добре људе јер они су иконе Божије. Управо у томе је мисија мог стваралаштва и сходно том приступу филм је пре свега морално дело и сваки човек бавећи се уметношћу првенствено доживљава катарзу своје душе и као такав се духовно усавршава и зри, пењући се лествицама ка Царству небеском. Као и увек за крај цитираћу великог Андреја Тарковског, па свако нека извуче своју поруку: “Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Позваћу се и на великог Толстоја који је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем. Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи.” Крај цитата. др. уметник Бранка Бешевић Гајић, филмски редитељ * * * *Животопис филмске редитељке и сценаристкиње Бранке Бешевић Гајић, којој благодаримо на овом надахнутом и поучном тексту, можете прочитати ОВДЕ. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Доносимо ауторски текст Бранке Бешевић Гајић, филмске редитељке и сценаристкиње, који је написала за интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота", наглашавајући да је њено успешно делање у области уметности и културе утемељено на хришћанском начину постојања. Повезан садржај: Бранка Бешевић Гајић: Црква је потребна уметницима и уметници су потребни Цркви Трудим се да се моји филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. Стварам по узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао да значи не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” Чувам свој мир и не дам га ни за шта на свету. Након много разочарања током мог одрастања, распада домовине СФРЈ, у којој сам рођена, затим као дете из “другог” брака, које нигде није осећало припадност јер ниједној ни другој страни није било довољно добро, у вези са тим, још од најранијег узраста молитва је мој разговор са Богом, осећам мир у цркви. Кроз преиспитивање сопствених поступака, кроз исповест осетила сам и сама своје преумљење где сам одавно схватила да је “проклет човек који се ослони на човека” и да без благодати духа Светога наш живот није могућ, тако сам и пронашла свој пут где сам схватила да је уметност дар и да је она поента мог битисања, ту сам осетила припадност и академија је била мој дом, где сам изградила своје самопоуздање и где сам свој дар обликовала. Све даље је усавршавање и надоградња. Током студентских дана гледала сам непрестано филмове Андреја Тарковског и у њима сам проналазила инспирацију. Док за разумевање лика и дела великог Тарковског веома ми је помогла књига “Недоречености Андреја Тарковског” као и сам аутор, редитељ Мирослав Бата Петровић, који је посветио шест деценија свог живота проучавајући Тарковског који га и дан данас проучава, поред факултета, такође и рад у Фикс Фокусу веома је утицао на мене, тако да сам веома захвална својим драмским педагозима и дивним професорима који су заслужни за истрајност на мом професионалном путу. Тежим ка томе да се мој рад заснива на слици доживљаја, такође по узору на Тарковског с идејом да филм не треба да препричава литерарне садржаје јер то је посао литературе. Тарковски је рекао: „Литерарни садржаји су најчешће наметнути филму као арматурно ткиво које држи филм (тј. пажњу гледалаца), а у суштини то је потпуно неприродно и непримерено филму као аутохтоном и аутономном медију и уметничком језику.“ То је злоупотреба филма због комерцијалних потреба. Такође уметничко-истраживачки рад је један од веома битних елемената када је у питању метода на којој заснивам свој рад јер треба склопити и заокружити једну целину аутентичних чињеница и као плод дати уметност као есенцију свог бића и као резултат инкорпорирати и елементе фикције, утемељити их у времену, и у простору у којем се радња одвија. Материјалне грешке су недопустиве и истраживачки поступак је веома битан процес рада на филму јер филм је истина. Доживљај узвишености завршава се враћањем од утиска природе величине ка моралном достојанству човека, које је веће од сваког броја, али веће и од снаге у природи. По њему Бог је апсолутно узвишен, као бесконачно и недостижно, пробија се кроз сву делимичну узвишеност у природи и духовном животу. Метод Андреја Арсењевича Тарковског пре свега је у тајни, духовности, недоречености и моралу кроз те елементе он гради свој јединствени метод који кроз ликове и кадрове имплементира у своја дела. Инспирисана његовим делима издржала сам најтеже животне ситуације попут одласка у вечност блиских и вољених, али тако и оне животне околности када вас људи у које сте веровали повреде, то је можда чак и гора бол од смрти блиских јер смрт не постоји, то је само растанак привремен. Моје срце је било више пута сломљено, издато и изневерено од људи у које сам заиста веровала и које сам веома волела, упркос томе борила сам се са собом и тежила да свима опростим и да све што ме тишти избацим из себе, али са тим људима иако сам им опростила растанак је заувек, не желим их више ни на који начин у својој близини иако се молим за своје непријатеље, тачка је стављена за сва времена са тенденцијом да не генерализујем да су сви људи исти и са вером да на овом свету ипак постоји она мањина која овај свет чини лепшим и моје срце је и даље препуно љубави и отворено за све људе добре воље. Тежим ка новим сазнањима и трудим се да сваким даном нешто ново научим, уметност ми даје снагу да се издигнем изнад сваке ситуације. Волим све људе добре воље на овом свету без обзира на веру, националност и боју коже. Бог је један и сходно томе треба да волимо све добре људе јер они су иконе Божије. Управо у томе је мисија мог стваралаштва и сходно том приступу филм је пре свега морално дело и сваки човек бавећи се уметношћу првенствено доживљава катарзу своје душе и као такав се духовно усавршава и зри, пењући се лествицама ка Царству небеском. Као и увек за крај цитираћу великог Андреја Тарковског, па свако нека извуче своју поруку: “Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Позваћу се и на великог Толстоја који је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем. Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи.” Крај цитата. Бранка Бешевић Гајић * * * *Животопис филмске редитељке и сценаристкиње Бранке Бешевић Гајић, којој благодаримо на овом надахнутом и поучном тексту, можете прочитати ОВДЕ. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Са занимањем смо у медијима прочитали изјаву неименованог лица из Mинистарства просвете да je покренуто низ састанака на захтев Патријарха да веронаука добије статус редовног изборног предмета, као и да се морају сагледати и последице такве одлуке за друге изборне предмете и правни оквир. У исто време наведено је да се тако важне ствари не могу мењати преко ноћи, као и да се формира шира комисија која би се искључиво бавила овим питањем, итд. итд. итд. Да немамо поверење у добре намере Министарства просвете закључили бисмо да је на делу стара бирократска смицалица: када нећеш нешто да обавиш формираш комисију... Мада смо уверени да то сада ипак није случај, морамо констатовати да такав сериозан приступ није постојао када је исти орган одлучио да Верску наставу са изборног предмета сведе на наставни програм. То јесте учињено преко ноћи, без икаквог озбиљног расматрања, без икаквих консултација, чак ни формалног, писменог обавештавања Цркава и верских заједница. Још мање се мислило, или можда јесте, о последицама. А последице су: да је веронаука најчешће избачена из редовног распореда часова и изводи се као претчас или као седми или осми час, а не би нас чудило да је тада намера била да Верска настава не постоји у школском распореду. Повремено смо дужни и да све надлежне државне органе подсетимо да питање извођења наставе веронауке, није ствар нечије добре воље. По демократским и по начелима правне државе, којој и у овом погледу треба да тежимо, ради се о реституцији, јер Верска настава није укинута неком демократском процедуром, спровођењем закона, него је из школских програма у Србији ликвидирана у исто време када и десетине хиљада људи међу којима је било и стотинак православних катихета, као и других вероучитеља. Дужни смо да овим поводом скренемо пажњу на конфузију коју стварају овакве информације јер као орган Владе Републике Србије (Владе, а не једног министарства), постоји Комисија за верску наставу у школи чији је задатак да прати организовање и остваривање верске наставе у школи. Ова Комисија је по саставу, начину рада и одлучивања, вероватно један од најстручнијих, а свакако најдемократичнији орган у држави и као таква је спремна да надлежним службама Министарства просвете помогне у разјашњењу свих питања која изазивају недоумицу. Епископ топлички Јеротеј, Председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке Извор: Инфо-служба СПЦ

Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама. Извор: https://youtu.be/9GyBpF9YfwU Званична презентација: https://mullmonastery.com/

У Патријаршијски двор у Београду претходних пар дана стигле су стотине и стотине честитки упућених Српској Патријаршији, Светом Сабору и Синоду, васцелом српском православном раду, а наравно највише новоизабраном првојерарху најсветије Српске Православне Цркве, Архиепископу пећком Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Г. Г. Порфирију. Долгоденствије на престолу Светога Саве предстојатељу Српске Патријаршије пожелели су поглавари и великодостојници Православних Цркава, највиши представници Римокатоличке Цркве, Исламске верске заједнице и Јеврејске верске заједнице, појединих протестантских Цркава и деноминација, највиши представници власти Републике Србије, државници и значајне политичке личности из Европе и света. Светејши г. Порфирије је са највећом љубављу и пажњом прочитао честитке нашег православног народа из Србије, Српске, Црне Горе, Хрватске, Северне Македоније, али и из Европе, Северне и Јужне Америке и Аустралије. Овом приликом навешћемо само најзначајније поглаваре Православних аутокефалних и аутономних Цркава, верске високодостојнике и представнике држава и значајних институција. Честитке су упутили патријарси: цариградски г. Вартоломеј, александријски и све Африке г. Теодор, антиохијски и свег Истока г. Јован, московски и све Русије г. Кирил, бугарски г. Неофит, румунски г. Данило; затим архиепископи: кипарски г. Хризостом, атински и све Јеладе г. Јероним, тирански и све Албаније г. Анастасије; митрополити: варшавски и све Пољске г. Сава и Чешких земаља и Словачке г. Растислав, кијевски и све Украјине г. Онуфрије, амерички и канадски г. Тихон, амерички и њујоршки г. Иларион, предстојатељ Руске Православне Заграничне Цркве, Архиепископ хелсиншки и све Финске Лео. Поред наведених поглавара Православних Цркава Патријарху Порфирију избор и устоличење су честитали Митрополит волоколамски и председник Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије Иларион, Архиепископ канадски г. Сотирије, Архиепископ подољски и берлинско-немачки Московске Патријаршије Тихон, Митрополит камерунски Григорије, Митрополит неапољски Порфирије, представник Православне Цркве Кипра у европским институцијама, Митрополит лариски и тирнавоски Јероним, Митрополит крфски Нектарије, Митрополит аустријски Арсеније, Митрополит буеносајрески и јужноамерички Јосиф, Митрополит бориспољски и броварски Антоније, руководилац послова Украјинске Православне Цркве, Митрополит хантимантијски и сургитски Павле. Пристигле су и честитке игумана и настојатеља православних манастира са Свете Горе Атонске и васцелог православља; декана и ректора српских православних просветних завода, али и православних факултета и семинарија широм православне васељене; председника и часника српских црквених и црквено-школских општина из Отаџбине и расејања. Срдачне честитке Светејшем г.г. Порфирију су упутили Папа римски Фрања и други најзначајнији високодостојници Римокатоличке Цркве, међу њима Кардинал Курт Кох, председник Папског савета за унапређење јединства хришћана, Надбискуп Вићенцо Паља, председник Заједнице „Свети Еђидио“, надбискупи: загребачки кардинал Јосип Бозанић, врхбосански кардинал Винко Пуљић, београдски Станислав Хочевар, сплитско-макарски Марин Баришић, задарски Желимир Пуљић, коадјутор ријечки Мате Узинић, затим бискупи: пожешки Антун Шкворчевић, љубљански Станислав Зоре, Председник Словеначке бискупске конференције и многи протестантски бискупи и истакнуте вође хришћанског света у Европи и свету. Новоустоличеном предстојатељу Српске Патријаршије срдачне честитке су упутили и председница Републике Грчке Катерина Сакеларопулу, највиши представници власти Републике Србије, Републике Српске, чланови влада и народних скупштина: председник Републике Србије Александар Вучић, председница Владе Републике Србије Ана Брнабић, председавајући Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, председница Републике Српске Жељка Цвијановић, председник Владе Црне Горе др Здравко Кривокапић, председник Скупштине Црне Горе Алекса Бечић, председник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, председавајући Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине др Никола Шпирић, председник Скупштине АП Војводине Иштван Пастор, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, командант Гарде Војске Србије генерал-мајор Миломир Тодоровић, престолонаследник Александар Карађорђевић. Из влада Републике Србије и Репубике Српске честитке су упутили: потпредседница и министар рударства и енергетике проф. др Зорана Михајловић; потпредседница и министар културе и информисања Маја Гојковић, потпредседник и министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Бранислав Недимовић, министар спољних послова Никола Селаковић, министар унутрашњих послова Александар Вулин, министар правде Маја Поповић, министар за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић, министар за бригу о селу Милан Кркобабић, министар унутрашњих послова Републике Српске мр Драган Лукач, као и директор Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије Петар Петковић и др Владимир Рогановић, в.д. директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије, директор Републичког секретаријата за вере Републике Српске Драган Давидовић. Поред осталих честитке су упутили бројни народни посланици из Србије, Српске и Црне Горе, градоначелници Београда, Загреба, Новог Сада, Ниша и званичници других градова у Републици Србији и Српској Републици, председник Српског народног већа у Хрватској др Милорад Пуповац, као и предводници српског народа у Црној Гори: председник Нове српске демократије Андрија Мандић и председник Демократске народне партије Црне Горе Милан Кнежевић. Од чланова дипломатског кора новоизабраном Патријарху српском су честитали: Апостолски нунциј Лучиано Суриани; амбасадори: Руске Федерације Александар Боцан Харченко, Савезне Републике Немачке Томас Шиб, Демократске Народне Републике Алжира Абделхамид Чебчуб, Исламске Републике Иран Рашид Хасанпур, Републике Грчке Георгиос Дијакофотакис, Палестине Мохамед Набхан, Мјанмара Турен Тант Зин, Републике Кипра Димитриос Теофилакту, Израела Илан Мор; као и Представник UNICEF-а у Републици Србији Дејана Костадинова, Шеф делегације Европске Уније у Републици Србији Сем Фабрици, амбасадор Републике Србије у Републици Црној Гори др Владимир Божовић и амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији Мирослав Лазански. Стотине честитки свом патријарху и оцу, Његовој Светости г. Профирију, пристигле су од благочестивог српског народа са свих страна земаљског шара. Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом незапамћене несреће изазване јаким земљотресима дана 28. и 29. децембра 2020. године који су погодили парохије глинску, петрињску и костајничку, Епархија горњокарловачка отворила је намеснки жиро-рачун за нацонална и међународна плаћања за помоћ људима, обнову домова, храмова и парохијских домова који су претпели разарања. Епархија горњокарловачка позива све људе добре воље који желе и могу да помогну страдалим житељима поменутих парохија. Овим путем, још једном искрено благодаримо свима који су у овим тешким данима упутили поруке подршке као и финансијску помоћ за страдале. Епархија горњокарловачка уз сарадњу стручних институција пажљиво прати догађаје на терену и усмерава помоћ угроженим житељима поменутих парохија. RAIFFEISEN BANK AD IBAN: HR8824840081500147900 SWIFT: RZBHHR2X SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA U HRVATSKOJ, EPARHIJA GORNJOKARLOVAČKA MAŽURANIĆEVA 4 47000 KARLOVAC SA NAZNAKOM: POMOĆ POSTRADALIMA OD ZEMLJOTRESA MODEL: HR00 POZIV NA BROJ: 2020-12 SA NAZNAKOM: POMOĆ ZA OBNOVU SAKRALNIH OBJEKATA MODEL: HR00 POZIV NA BROJ: 1824-65 Извор: Епархија горњокарловачка

„Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мученици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.“ Дана 30. 12. 2019. године, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Благовештењу, који се налази у близини Чачка у селу Трнава, на обронцима планине Јелице. Манастир су основали Немањићи у XIII веку. Храм је обновљен 1554. године. У њему је 1814. године подигнута Хаџи-Проданова буна. Храм је поново обновљен 1837. године. Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протонамесник Слободан Алексић, парох белановички, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереј Радиша Сеочанац, парох атенички, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић. Епископ жички Г. Јустин се беседом обратио сабраном монаштву, свештенству и верном народу. Ево неколико дана нас још дели од Рођења Господа нашег Исуса Христа, празника који се у народу зове Божић. Бог наш је примио људско тело и родио се у пећини повијен у јаслама, јер није било места за њега у свету. Такво смирење је показао Господ који је примио све грехе рода људскога на себе и понео, и све то изнео Васкрсењем својим и Вазнесењем својим и поставио са десне стране Бога Оца. Када је васкрсао ученици његови нису за то знали, него су се окупили у Јерусалиму у једној просторији. Они су били уплашени, видели су да је њихов Учитељ разапет, да су и њих почели да гоне. Господ да би их оснажио пролази једним надприродним путем кроз врата, јер је Њему све могуће. Улази међу њих и храбри их говорећи: „Мир вам, не бојте се!“. Он, Син мира, љубави, утехе и свакога добра данас нама говори још нешто што нисмо знали. Очекујемо од њега само мир, свако добро, а он овде данас каже: „Нисам дошао на земљу да донесем мир него мач“ (Мт 10,32). То не значи да донесе сукобе, него да раздели светлост од таме, истину од лажи, правог Бога од лажних богова, јединог Цара од осталих господара. Зар није Господ рекао да будемо послушни родитељима својим? А зар није Свети Сава све слушао своје родитеље док није дошао тренутак да пође ка Господу, јер га је Господ призвао? Иако се цео живот из љубави и смирења покоравао својим родитељима, када га је Господ позвао пошао је за Њим. И имамо Светога Саву. Игуман Пајсије и ђакон Авакум који су страдали, били су житељи овог светог манастира. Ми имамо ту благодат да данас пред велики празник Рођења Господа и Спаситеља нашега дођемо овде да се оснажимо њиховом вером, њиховом истрајношћу за веру и отечество. И ђакону Авакуму је мајка саветовала да се одрекне своје вере да би спасао свој живот, а он јој каже: “Мајко моја на млеку ти хвала! Ал’ не хвала на науци таквој“. Он није послушао своју мајку у овом случају, хвала Богу . Шта то значи онда када данас каже Господ да је донео мач, да раздвоји у самој породици децу од родитеља? Ако родитељи одвараћају своју децу од вере, од цркве, од благочешћа – ту је раздор, ту је мач, и ту не можемо да слушамо. Све можемо, али када је у питању вера, кад је у питању наше спасење не можемо никога да слушамо ако нас противно томе саветује. А Господ је знао какви су људи. Још у Старом Завету, у књизи Постања, када се описује како Каин убија Авеља, до дана данашњега то непријатељство је у свету. А знате откуд непријатељство у свету? Зато што нису сви људи хтели да приме Спаситеља као Сина мира и утехе, да им Он буде путовођа у животу, да им Он буде светлост живота овога. Да су сви прихватили, овде би било Царство небеско већ на земљи, и не би било потребно да Господ долази, на земљи би био рај. Али пошто људи имају своју слободну вољу да живе како год хоће, апостол Павле каже: Све ми је слободно, али ми није све на корист, све ми је слобoдно али нећу да што овлада мноме (1Кор 10,23). Тако и ми слободни смо све да чинимо, али је питање да ли нам је све на корист. Једино што је на корист јесте да са Богом заједно сабирамо, да његову реч слушамо, да се напајамо светлошћу истине Његове. Јер ко пребива у истини он не може да слуша лаж, он мора да штити свој народ, своју веру. То су чинили сви наши преци, и баш због тога што су због вере и отечества страдали они су прослављени пред Богом. Није мали подвиг страдати, велики је подвиг и живети за Христа, највећи подвиг. Морамо свакодневно да се одричемо своје воље, да остављамо грешни живот пун сласти и варљивих жеља, и да прихватимо трновит пут који води у Царство небеско. А да би то могли да испунимо потребно је да држимо реч Божију, заповести Његове, да постимо, да се молимо, да чинимо добра дела, да кад грешимо исповедамо грехе своје и да обећамо Господу да то више нећемо чинити, и да се полако управимо на прави пут. Данас је школа и поука свима нама, јер имамо од кога да научимо за ових 800 година наше Српске Цркве. Много је било искушења, прогонстава, страдања. Ако би поређали главе свих страдалника, та Ћеле кула би досегла до неба. То су сведоци праве вере, они нас треба да ободре да се уздигнемо, и да се ничег не бојимо, јер је Господ рекао: Не бој се мало стадо. Ми живимо и данас у тешким временим, доста има мржње међу људима, баш зато што су заборавили Христа, Који је због превелике љубави страдао за нас. Господ се рађа за нас, страда за нас грешнике и то је највећа жртва. Том жртвом инспирисани и остали следбеници његови сведочећи праву истину дадоше животе своје, рекао је Епископ Јустин. Након заамвоне молитве, Владика је пререзао славки колач и честитао славу игуманији Февронију са сестринством. Торжествености Литургије је допринело појање Немање Старовлаха, професора појања у Богословији “Светог Јована Златоустог“ у Крагујевцу, као и хора “Слово љубве“. Сестринство ове свете обитељи заједно са свештеником Миланом Тодорићем, уготовило је трпезу љубави за све присутне. Извор: Епархија жичка

“Мали повод дај да примиш сјајни опроштај. Јер једно произилази од Бога, а друго морамо ми да придодајемо – и Он своју милост јавља. И премда је Бог оно што је до њега – као сунце и месец – одавно дао – и као што је утврдио разна сазвежђа звезда, ваздух пролио, земљу простро, мора опасао копном, горе, долине, брежуљке, изворе, језера, реке, и дрвеће и траве безбројних врста и све остало изнео – потребно је да се и ти постараш, да ти се небеска блага не учине недоступним“. Свети Јован Златоусти, Беседа трећа (о покајању) Извор: Ризница литургијског богословља и живота Поука о садејству воље Божије и воље човечије BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM “Мали повод дај да примиш сјајни опроштај. Јер једно произилази од Бога, а друго морамо ми да придодајемо – и Он своју милост јавља. И...