Претражи Живе Речи Утехе

Безброј пута се поставља питање (у таблоидима детаљно описаног) "возног парка испред Патријаршије" и тога шта треба учинити са тим, изгледа, "питањем свих питања" савремене српске лаичке теолошке мисли. Па се већ неколико пута, више или мање шаљиво предлаже да се сви ови "социјално некоректни" и више него покретни луксузни објекти - полупају безбол палицама. И тако, наводно, "реши ствар", успут усрећивши српски верни народ. Па да, ето, и ја прокоментаришем, из свог угла, ову бучну и све наметљивију тему. Почео бих са констатацијом да је у Србији (и некадашњој Југославији) толико других лимузина пре заслужило да буду полупано, али, ето, нису. Ни пре, ни после Титовог времена, а посебно током његове истовремено карневалске и окрутне (изразито безбожне) диктатуре - али се не нађе тај јунак да ово уради. О нашим актуелним временима и да не говоримо. То као прво. А као друго: шта би се добило тим осветничким лупањем и овом безбол-утакмицом са епископским аутомобилима (који су, да подсетим, ипак и само: обично превозно средство)? Шта? Осим невиђене радости свих локалних безбожника и јеретика који би скакали од среће и задовољно трљали руке, видевши где су то кренули Срби, по ко зна који пут у својој историји (из често најбољих намера, а у пакленом смеру). Ко би па био срећнији због тога? Да ли би се, можда, радосније прилазило причесном пехару, након овакве герилске акције? Да ли би се некако лакше исповедали директни учесници у овом казненом карамболу (са и без ”фантомки” на лицу)? Да ли би лепше певао црквени хор, гледајући кроз прозор разлупане остатке каквог десетак година старог ”аудија” у дворишту?... То је наша тема. Шта би било ко међу нама добио оваквим конкретним "истеривањем (наводне) правде"? Који би био ефекат таквог насилног и неконтролисаног показивања крајњег непоштовања, и силеџијског понашања према српским владикама и њиховим СЛУЖБЕНИМ ВОЗИЛИМА? Шта би се то па поправило у овом случају, док би извршиоци казненог похода задовољно гледали колону српских епископа како уплашено иду пешке од Патријаршије узбрдо ка Кнез Михаиловој улици? Гледајући успут у пролазнике као у могуће џелате и тражећи погледом где ли су сакрили металне шипке, безбол палице и импровизоване буздоване... А шта ако кренемо још корак даље и пожелимо да, рецимо, преселимо српску Патријаршију у неко удаљено сеоце, а, уместо постојећих (по многима: сувише раскошних) митри и панагија, архијерејима доделимо, на реверс, неку мало јефтинију позоришну реквизиту? И што ће им, ако боље размислимо, толика вода и струја коју немилице троше, па и тоалет папир (кад постоји коприва) и тоалет (кад имамо толико шибља и слободних пашњака)? И тако редом, све до поновне обнове убилачког комунизма и носталгичног пребацивање све те силне уживанције и луксуза у руке народних комесара и диктаторових удворица... А већ смо гледали сличне акције народног (црвеног) терора и непосредног кажњавања сваког ко би осветницима упао у очи. Само је корак, поштовани пријатељи, од на речима привлачне утопије до конц-логора опасаног бодљикавом жицом и од наводне правдољубивости до стварне бездушности. То немојте никада да заборавите у овако олаким и у најмању руку претераним предлозима и размишљањима ! Нису свештеници наши заробљеници и таоци, а ми њихови садистички иследници, па да се овако слободно и како нам на ум падне иживљавамо над њима. Јер би се то нама касније вишеструко повратило, и то са дебелим разлогом. Као што нам се, уосталом, већ и дешава (све од 1945-те). Мило за драго, бол за бол, бездушност за бездушност, ударац за ударац и неправда за неправду. Па једва некако претекосмо у оваквом плаћању предачких цехова и рачуна. Још нам само фали овај лумпен-пролетерски карневал насиља над модерном верзијом епископских кочија, па да закуцамо и последњи ексер у свој мртвачки сандук. Још да неки паметњаковић предложи и улазак у цркве, хитно одузимање сувише светлуцавих предмета и њихову аукцијску продају после оваквог слојевитог "чишћења терена", а у корист разноразних хуманитарних, социјалних и ко зна све каквих акција и удружења. Тако се некада, а са истом овом пролетерски огорченом аргументацијом, уместо садашњег светосавског Храма, а унутар предратних остатака започете саборне цркве читавог српског народа - налазила велика гаража под ведрим небом. са све магацином неке овдашње фирме. И хиљаде пролазника је ужурбано корачало крај те наше заједничке срамоте, не примећујући сву перверзију оваквог кориштења места на коме су, по Предању, спаљене мошти Светог Саве. Њима то није сметало, као ни толике штале, складишта и слични објекти под сводовима (од усташа и комуниста разрушених) српских манастира и цркава. Данас им неподношљиво сметају поменути епископски аутомобили, али им оваква ”ситница”, са тешким камионима пакираним одмах уз олтар - није сметала толике године! Да би комунистичка власт у Београду 1981. године решила да "улепша" пејзаж око Народне библиотеке и једноставно поруши (1895. замишљени и 1935. започети) Храм, а на његовом месту сагради један монументални Дом културе са именом првог српског ахиепископа (типично комуњарска иронија!). Срећом, томе се активно и ”са безбол-палицом у руци” (то јесте метафора, али веома блиска истини) супротставио мој пријатељ, др Жарко Гавриловић, у то време старешина мале светосавске цркве, јавно и без пардона обећавши властима озбиљне грађанске протесте и, ако буде потребно, крваве уличне нереде, са све ватреним оружјем на баријадама, код бранилаца светиње из свих крајева Србије. И ја сам био саставни део ове очајничке акције још преосталих београдских и српских верника, са претњом властима од стране проте Гавриловића да ћу ја, тада студент друге године филмске режије на Факултету драмских уметности, урадити документарни филм на ову осетљиву тему, који ће ”после бити приказан у читавом свету” и тако обелоданити и разгласити ову срамоту. Филм нисам снимио, под претњом избацивања са факултета од стране мог професора Документарног филма, извесног Александра Мандића (касније познатог по томе да је, у студију РТС-а, урадио први интервју са Војиславом Коштуницом, одмах након петооктобарског пуча), тада шокираног и поприлично разљућеног оваквом ”сулудом идејом”. Али храм, ипак, није избрисан са лица земље, нити је на његовом месту никнуо планирани објекат синдикалне културе (са све Радничким универзитетом). Претња је, Богу хвала, успела. А Жарко Гавриловић је своју храброст платио хитним премештајем у другу парохију и етикетом ”националног екстремисте” (која га је пратила све до смрти). Док је мој случај већ познат: од снимања дугометражних филмова о српским средњовековним манастирима, преко боравка на ратишту и још којечега, све до ових овде мојих текстова и упорних полемика са свим критичарима Цркве и бацачима камења тамо где за то има најмање разлога. Укратко, немојте допустити да вас од учесника претворе у посматрача и од верника у инквизитора опште праксе. И користите своје безбол палице у неке много боље, храбрије и смисленије сврхе од оних са почетка мог текста.