Претражи Живе Речи Утехе

Прича из Манастира Св. Антонија у Аризони. Пре неколико месеци један наш српски ходочасник дошао је у Манастир Св. Антонија у Аризони, којег је основао Свети Старац и Исихаста Јефрем Филотејски - ученик Св. Јосифа Исихасте. Била је субота и он је, као и сва братија, за ручак јео неку мрсну храну са сиром и јајима. Када је дошло време за вечеру свим ходочасницима је била постављена мрсна вечера, опет са сиром и јајима. Међутим, монаси су вечерали нешто на води. После вечере тај наш брат Србин питао је садашњег игумана Манастира јеромонаха Пајсија зашто су монаси вечерали на води а мирјани мрсну храну. Игуман му је кротко и са љубављу одговорио: "Брате, нама је благослов старца Јефрема да суботу вече једемо на води, да би се што боље спремили за Причешће". На те речи брат Србин је рекао: "Јао оче, и ја сам сутра желео да се причестим. Значи ли то да сутра за мене нема Причешћа? Игуман му је опет кротко и са пуно смирења и љубави одговорио: "Драги брате, наравно да можеш, јер наш вечерашњи пост на води јесте само нама лични благослов старца Јефрема, а не благослов за вас мирјане. Ви сте имали благослов да мрсите јер то је благословено у суботу. Међутим, ми смо монаси, и имамо завет послушности, па ручак мрсимо, да би смо испунили опште правило Цркве, а вечеру постимо на води да би смо као монаси били послушни нашем старцу Јефрему и да би смо из љубави према Богу принели и неку малу лепту монашког подвига. Тако да ћемо се сви сутра причестити. И ви који сте мрсили и ручак и вечеру и ми који смо мрсили ручак а постили на води вечерас. Нашег брата Србина је много обрадовао тако смирен, мудар и човекољубив одговор јеромонаха Пајсија, садашњег игумана Манастира Св. Антонија у Аризони. Тако раде сви свети старци. Они су благи и снисхидљиви према људима а строги само према себи. Показујући на тај начин истински етос Еванђеља Богочовека Исуса Христа. Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман Манастира Пиносава.

Када је наше срце спремно за нешто, оно нам даје сигнал. Оно зна шта хоће, зна шта треба да уради. Наша логика, наше знање и наши страхови обично постају препрека да се нешто оствари. Неодлучност је људски квалитет. Овај квалитет поседују не само кукавице, већ и зли. Човек који верује Богу, ризикује. Не плаши се неуспеха, није плашљив, не осећа неизвесност за сутра. Наравно, Бог нам је дао и памет да не чинимо ствари које ће нас довести у пропаст. Другим речима, немојмо рећи: „Верујем у Бога, Он ће ми помоћи...“, и скочити из авиона без падобрана. Многи људи, док живе у крилу цркве, оклевају у доношењу одлука. Стога много пута ту одговорност пребацују на своје свештенство. И то је грешка. Човек може добити савет од духовника, али мора сам да донесе одлуку о свом животу: чиме ће се бавити, са ким ће се венчати, колико деце ће имати, која имена ће им дати, итд. Много је људи – можда сте међу њима – који желе да се венчају, али то не чине (а као разлоге наводе то што немају новац или добар посао); желе да се замонаше, али то не чине (као аргумент истичу да нису добили знаке); желе да покрену сопствени посао, али се не усуђују. Они нешто желе, али у пракси показују да то уствари не желе. Крију се иза разних изговора. Њихова неодлучност им изазива психичке проблеме. Често постају нервозни. Падају у депресију, иако ми много пута мислимо супротно – да је депресија та која их чини неодлучнима. Људи с правом кажу: „Превише анализе води до парализе“. То је оно од чега патимо. Божији човек ће спустити ствари на земљу, размишљати логично и донети одлуку са Богом напред. Многи људи се стално жале на своје животе, а разлог томе је заправо њихова неодлучност. Као што знамо, једно мислимо, друго говоримо, треће осећамо а четврто радимо. Па, после тога, кривимо живот, нисмо криви ми, криви су нам други други! Свако води своје битке и свако има право да бира. Боље је донети одлуку, чак и ако ти не помаогне, него ништа не чинити. Коначно одлучено! Уради то и Бог зна. Молите се, препустите све Богу и идите даље! Онај ко оклева, лаке ствари доживљава као тешке и недостижне. Како народ каже, "ако", "можда" и "али" никога никуда нису довели. архим. Павел Пападопулос https://www.bogonosci.bg

ЧОВЕK је склон да сваку ситуацију још више "замрачи", учини гором него што стварно јесте. То свако може препознати код себе и приметити код других, али ми некако прећутно то превиђамо товарећи свакодневно нове терете на себе. Тако да нам је постало нормално да очајавамо у себи и прозивамо друге, не трудећи се да промишљамо оно о чему износимо недоречене и неутемељене закључке. Због тога је безнађе савременог човека достигло неподношљив степен бесмисла и бесциља. Скоро сви говоре да је "све лоше и сви су лоши". Овај став као својеврсна дијагноза о себи и другима дубоко се укоренио у многе појединце и подрива темеље бића у многим случајевима. Да је заиста тако, показују нам свакодневне лоше вести о многим трагедијама које односе невине животе. Неумесно је ћутати пред овом појавом и руководити се себичношћу која почива на лажној сигурности да је то далеко од нас. Потребно је храбро се суочити с проблемом и определити се за одговорно живљење и не пристајати на бесмисао преживљавања у страху или лажној нади. Никако није добро подлећи безнађу и тескоби због поступака појединаца који настоје да другима ускрате слободу самопроглашавајући се њиховим заштитницима и спаситељима. То треба препознавати и разобличавати тако што није умесно водити борбу против другога. Свако треба да се избори у себи и са собом, да порази у себи истовремено и диктатора и поданика, и постане стваралац који превазилази себичност. Тако је човек стварно слободан од свих страхова и спреман на себедавање без двоумљења и дволичења. Kад се на овакав начин у себи боримо са собом свако наше отварање једних према другима постаје одговорно промишљање које омогућава заједничко тражење добрих решења. Тада по оном јеванђелском принципу да "већи служе мањима", онај који претендује на високе друштвене функције стварно даје себе и све од себе. Није му примарно да узме или присвоји за себе, него да стварно да и себе и своје, чиме своју високу функцију осмишљава. Тако се ствара поредак слободе и одговорности у коме правда и једнакост нису јуридичке категорије него су одреднице које се надограђују одговорношћу и оптимизмом. Добро је да немају сви људи исте дарове, иста интересовања и пођеднаке реализације. Само је потребно ту евидентну различитост осмислити подстицањем сваког појединца да да самога себе и све од себе, никако да неодговорно присваја све за себе. Такође је важно да свако превазиђе у себи стање пасивног следбеника и задивљеног посматрача који припада публици - маси истомишљеника. То самообезвређивање је опасно јер доводи до опасности нестваралачке масификације која обезличава појединце и читаве народе. То су биле најпре освајачке хорде окупаторских армија које су кроз векове пркосиле смислу и добром начину постојања. Тако је људско достојанство сведено на најнижи могући ступањ. Разуларене масе припадника поразитеља, заведене бесмислом и безумљем, следовале су самовољу безумних појединаца који су умишљали да могу постати владари света. Скупо је човечанство платило цену тог безумља и крајње је време да се човек ослободи таквих лудости у себи и поред себе. За то је потребно бити просвећен и освешћен човек који не пристаје на слепо следовање ни за ким. Kонкретно, свако од нас треба да промишља шта најбоље може да ради, и то већ од најранијег детињства. Ако бисмо успели да у први план ставимо радост других а не своју корист, сигурно је да би све било много лакше, јер би међуљудски односи били слободни од корупције и непотизма. То би нас подигло изнад спорења о татиним синовима и зависти према њима и довело у стање препознавања стварних квалитета и капацитета свакога појединца. Не би стари и добри занати нестајали да би се отварали неки чудни локали с роком трајања од неколико дана или недеља. Ниједан посао не био био за подсмевање и омаловажавање. Али све док децу плашимо да ће "чистити улице ако не уче", ми их, у ствари, хушкамо против наших комшија које се труде да нам улице буду чисте. Важно је, дакле, препознати ову и сличне "ситнице" како бисмо избегли крупне пропусте којима се превише и предуго оптерећујемо. Сиђимо дубоко у себе, што дубље сиђемо у себе моћи ћемо више и даље да кренемо једни према другима и стигнемо заједно до правог циља. Видећемо да бољи живот није привилегија посебних појединаца, нити је илузија немоћних и фантазија неуспешних, него стварна могућност свих који то стварно желе. Стварно желети значи и непрестано се трудити и не пристајати на безнађе, увек тражити излаз са беспућа и пут... Проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:609656-Прави-циљ-води-до-смисла

Црква постоји са једном сврхом – да приведе човека Христу. А бити у Цркви подразумева свесну жељу да свој живот градиш око Христа и да Га ставиш изнад свега. Христос је Глава Тијела, Цркве и њен врховни ауторитет (Кол 1,18). Цркву води Дух Свети и у свакој духовној служби не зависимо од људског разумевања, већ од силе Духа Божијег. Тело Христово – Црква – није организација, већ живи организам, који је нераскидиво повезан са Главом и своје руководство и правац добија искључиво од Христа: «…Него да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава – Христос. Од кога све тијело, састављано и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један другог потпомаже по мјери сваког појединог члана, чини да тијело расте на изграђивање самога себе у љубави» (Еф 4,15–16). У најтежим временима, Савршени Пилот – Господ наш и Бог Исус Христос – водио је Црквени брод кроз олује и невреме. Тако ће без сумње бити и сада. У наше дане је Црква опет клеветана, прогањана, а силе ђавоље се на њу наоружаваjу, покушавају да је растргну, унесу раздор, искриве Истину, али она ће, као и пре, опстајати. Прави верник који свим срцем тражи Бога не може отпасти од Бога и Његове Цркве. Немогуће је изгубити Оца Небеског за оне који Њему свим срцем теже и Њиме живе. Господ ће свакако дати све што је потребно за спасење сваком тражитељу. Ми, верници, треба да следимо Христа и да стојимо у истини. Учитељ Цркве, Свети Василије Велики, учио је да је „одбрана истине чак и до смрти директна дужност и највећа заслуга хришћанина“. Оданост Истини је и оданост својим обећањима, принципима. Крштени смо у Цркви земаљској, која води људе у Цркву Небеску, Тријумфалну у Вечности, заклели смо јој се на верност. А изневерити заклетву значи издати Бога и изгубити Његовог Утешитеља – Светог Духа. Дух Свети не живи у зидовима, него у Цркви. Црква је била, јесте и биће. «И врата пакла неће је надвладати» (Мф 16,18). Нико не може да уништи Цркву Христову, да је уништи и однесе. Главно је да ми сами не одступимо од Христа. И Он нас никада неће оставити. «…Jа сам са вама у све дане до свршетка вијека» (Мф. 28:20) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkvu-vodi-duh-sveti

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је на празник Света Три Јерарха свету архијерејску Литургију у Балатуну код Бијељине. Говорећи о јединству српског народа Преосвећни владика је нагласио да су ''Света Три јерарха заиста учитељи пута који води у вечни живот као што певамо у тропару Светом Сави. Свети Сава је учио нас Србе да идемо путем који води ка Богу и истини и ка свему оном што је благословено. Зато ако хоћемо да идемо правим путем тај пут знамо - то је пут православља и светосавља – то је пут истине.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска

Вода која је освештана у навечерје празника Богојављења и на сам празник назива се великом агијазмом, тј. великом светињом јер је кроз Духа Светога она обрела Божанску и чудесну силу. Агијазма (Αγίασμα) у буквалном преводу значи светиња. Освештана вода је образ благодати Божије: она чисти вјернике од духовне нечистоће, освећује их и јача за дјело спасења у Богу. Пониремо у њу први пут на Крштењу, када, по примању те тајне, три пута бивамо погружени у крстионици која је напуњена светом водом. Света вода у Тајни крштења испира греховну нечистоћу човјека, обнавља га и препорађа за нови живот у Христу. Света вода је нужно присутна код освећења храмова и свих предмета који се користе у богослужењу, код освећења стамбених зграда, кућа, било ког предмета за домаћинство. Кропимо се светом водом на литијама, током молебна. Препоручују се узимање свете водице наште срца послије јутарњег молитвеног правила. Богојављенска водица је светиња коју треба да има сваки православни хришћанин и да је брижно чува у светом углу са иконама. На дан Богојављења сваки православни хришћанин носи кући посуду са светом водом, пажљиво је чува као највећу светињу, молећи се, узимајући свету воду у болести и свим врстама слабости. „Освештана вода“, како је писао свети Димитрије Херсонски, „има моћ да освети душе и тијела свих који је користе. Узета са вјером и молитвом, она лијечи наше тјелесне болести. Затворник Георгије Задонски је говорио да када човјек узима просфору и свету водицу тада му се не приближава нечисти дух, душа и тијело се освећују, мисли се освјетљавају да би угодиле Богу, а човјек бива склон посту, молитви и свакој врлини. Преподобни Серафим Саровски, послије исповјести ходочасника, увијек им је из чаше давао да окусе свете богојављенске водице. Свети Амвросије Оптински послао је флашу свете воде неизлечивом болеснику и, на запрепашћење љекара, неизлечива болест је нестала. Старац јеросхимонах Серафим Вирицки увијек је савјетовао да се намирнице и храна попрскају јорданском водом (богојављенском), која, према његовим ријечима, „све освештава“. Када би се неко разболио, старац Серафим је благосиљао да узима кашику освештане воде сваког сата. Старац је говорио да нема бољег лијека од свете воде и освештаног јелеја. Чин освећења воде, који се обавља на празник Богојављења, назива се великим због посебне свечаности обреда, прожетог сјећањем на Крштење Господње, у којем Црква види не само тајанствено прање грехова, већ и стварно освећење саме природе воде кроз уроњење у њу Бога по плоти. Велико водоосвећење врши се два пута – на сам дан Богојављења, а такође и уочи Богојављења (на Крстовдан). Неки вјерници погрешно вјерују да је вода која је освештана на Крстовдан другачија. Али заправо на Крстовдан и на сам дан празника Богојављења чин освећења воде је исти. Чак је и Свети Јован Златоусти рекао да света богојављенска вода дуги низ година остаје непокварена, може бити свјежа, чиста и пријатна, „као да је овог часа захваћена из живог извора“. То је чудо Божије благодати, које сви виде и сада! Према вјеровању Цркве, агијазма није проста вода од духовног значаја, већ ново биће, духовно-тјелесно биће, међусобна повезаност Неба и земље, благодати и материје. Због тога се велика агијазма, према црквеним канонима, посматра као нека врста нижег степена Светог причешћа: у оним случајевима када се члану Цркве за грехове које је починио намеће епитимија и забрана приближавања Светом Тијелу и Крви Христовој, износи се уобичајена канонска примедба: „Нека пије агијазму“… Поред богојављенске воде, православни хришћани често користе освећену воду на молебнима (мало освећење воде), који се обављају током цијеле године. Обавезно мало освећење воде Црква обавља на дан Изношења дрвета Животворног крста Господњег и на дан Преполовљења, када се сјећамо ријечи Спаситеља, пуних најдубљих тајни, које је Он говорио Самарјанки: „А ко пије од воде коју ћу му ја дати, неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни.“ (Јеванђеље по Јовану, глава 4, стих 14) С руског превела и приредила Марија Живковић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Глас, Епархије нишке. Разговор водила новинар Маријана Прокоповић. Звучни запис разговора *Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди Господ, који нас је у празничној радости сабрао на таласима Радија Глас, да благовестимо ту велику радост празника рождества Његовог, али и да поновимо у оквиру овог разговора ону ангелску песму: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра вољаˮ (Лк 2, 14) , и да вођени тим речима једним устима и једним срцем дамо свој допринос, будући да је Господ и подарио овај вид наше комуникације и овај вид мисије, да и ми дамо свој допринос у погледу данашњег празника, да се сви заједно једни са другима радујемо и да у љубави Христовој прославимо рођење Онога Који се нас ради и спасења нашега ради родио у пећини и сишао са неба да бисмо се ми обожили и узрасли у меру раста висине Његове. *Шта нам поручује празник Рождества Христовог који са љубављу и богослужбеним торжеством прослављамо? Божић је Празник када осећамо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас приликом празновања Божића. Прaзнoвaњe Божића није просто само неки обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу. Од дана Христовог рођења свет више није и не може бити оно што је био. Људска природа и свет, испуњени квасцем вечног Живота, стичу могућност да буду нови човек, ново небо и нова земља, ново вечно човечанство. Зато је само Христос изговорио и могао да изговори речи: „Гле, све творим ново" (ср. Отк 21, 5). Он, као „Једино ново под сунцем", вечно обнавља све што постоји; Светлост Његова просвећује све и сва, обасјавајући сваког човека који долази на свет (ср. Јн 1, 9). Као такав, Христос је и „Пуноћа Закона и пророка" како Сâм за Себе каже: „Нисам дошао да укинем Закон и пророке него да испуним" (Мт 5, 17). Ова реч - „да испуним" - има двојако значење: да извршим Закон, с једне стране, и да свету подарим пуноћу, савршенство, с друге стране. Тиме се и ми људи „испуњујемо", извршујући заповести и Њиме, Христом се испуњујући и узрастајући, све док, по речима богомудрог Апостола Павла: „не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у мери раста пуноће Христове" (Еф 4, 13). На овој свеобухватној истини о Христовој личности, као почетку и бескрају свега постојећег, темељи се свакодневни људски живот и њоме осветљава човеков начин живљења и понашања. Зато се ми увек враћамо Рођењу Богомладенца, Његовом богочовечанском делу, којим осветљујемо своја дела и своје односе једних према другима, према Богу и према творевини Божијој. У Њему као Сину Божијем и Сину Човечијем, савршеном Богу и савршеном човеку „ми смо познали и поверовали љубав коју Бог има према нама" (1. Јн 4,16). Од када нам се Бог јавио Својим Рођењем, и са нама поживео, ми знамо да је заиста „Бог љубав, и Који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. Тиме се љубав показала савршеном у нама..." (1. Јн 4, 16-17). Уз то: „И ову заповест имамо од Њега: Ко љуби Бога, да љуби и брата свога" (1. Јн 4, 21). *У недељу пред празник Рождества Христова, коју називамо недељом светих Отаца, Црква пред нас износи Јеванђеље о родослову Господа нашег Исуса Христа. У чему је сагледан значај ове јеванђелске приче која нас уводи у радост прослављања Божића? Хвала Вам на овом питању и на овом важном подсећању. Блага и најрадоснија вест у Христу Господу, почиње речима светог Јеванђеља по Матеју: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Аврамова сина” (Мт. 1, 1). Та вест открива и сведочи нама и свима, небу и земљи, свим видљивим и невидљивим световима, двоједину тајну и истину. Сведочи нам истину о јединственом двоједном Родослову у историји рода људског. Сваки родослов наводи претке и потомке по једној - човечјој линији. Једино овај Родослов чини непоновљиви изузетак. Он представља не само Родослов човечји него и Божји. У њему је садржан родослов Сина Божјег и Сина Човечјег, конкретно речено Родослов Богочовека Христа. Овај Потомак царске Давидове лозе, изникао из светог Аврамовог корена, именује се именом Исус, што значи Спаситељ, и именом Христос, што значи Помазаник Божји, изабраном Народу Божјем и свему роду људском од Бога обећани Месија, Искупитељ и Избавитељ од греха, смрти и ђавола. Ово је, дакле, истовремено Родослов Јединородног Сина Божјег и Сина Човечјег, Рођеног од Духа Светог и Пресвете Дјеве Богородице. Тако нам се у Исусу из Назарета јавља и дарује савршени Бог и савршени Човек. Отуда, ко Њега воли, испуњава прву заповест Божју, заповест о љубави према Богу свим срцем и свом душом, али испуњава и ону другу Његову заповест о љубави према ближњем. Јер, Он је Бог и Господ наш, Он је и најближи ближњи наш. У Њему препознајемо истинског Бога, али и истинског Човека и уз то истинску свечовечност: сазнајемо шта и како да волимо у сваком људском бићу, носиоцу једне и јединствене боголике човечанске природе. У Њему, Богочовеку, утемељују се и дарују три основне светиње људског живота: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детиње безазлености и чистоте. Управо зато наш благочестиви народ посвећује тим светињама три недеље уочи Божића под називом Детинци, Материце и Оци. Прво, Рођењем Јединородног Сина Божјег открива нам се тајна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца који ме је послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаје: „Ја и Отац једно смо”. Према томе, земаљско очинство, само кад је укорењено у том вечном небеском очинству, задобија смисао и постаје светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божјег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаје рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило. Друго, прослављајући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећује се и осмишљује свако рођење: „Срце сваке мајке”, по песнику, „постаје срце Богомајке". Толико је материнство свето и узвишено да је и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомајке и да њену утробу учини „широм од небеса”. Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божјег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота којима је Бог обдарио свеколику Своју творевину. Тако нам се, са једне стране, Христовим Рођењем открива и дарује величанствена и надумна тајна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанској заједници и у породици као језгру ове заједнице остварује небоземна пуноћа светотројичне Тајне љубави. *Када говоримо о Божићу често истичемо да је то празник породице, љубави, али и празник заједнице. У духу Божићног усхићења лепа је прилика да пажњу посветимо и овом аспекту? Песмом ангела Божјих – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14) – на дан радосног празника Рођења Христовог испуњена су сва хришћанска срца. Овај Дан je за цео свет велика радост „јер вам се данас роди Спас, који je Христос Господ, у граду Давидову” (Лк 2, 11). Рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Никада човек није тако близак човеку као на Божић. Никада одрасли и деца нису толико блиски једни другима као приликом величања Богомладенца Христа. Никада човек не осећа тако снажно потребу да се мири и зближава са другим људима као на празник рождества Христовог. Ангелска песма у част Рођења Христовог јесте истинска песма која нам језгровито исказује суштину Христове поруке, садржај Његовог Јеванђеља и мисију Цркве Његове која није од овога света, али је делатно и свештено присутна у овом свету како би га преобразила. Слављење Бога, мир и добра воља међу људима представљају најсветији триптих божићне поруке. Славећи Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Једино добром вољом, у несебичном давању себе Богу и ближњима, може се постићи истинска љубав према другом човеку и истинско заједништво. Својим доласком Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самог његовог стварања, а она се своди на истину да најважније створење под сунцем јесте управо човек. Наравно, човек је најважнији зато што је Бог у Христу постао човек. По речима Светог Иринеја Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава, светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило у нашем животу. Рођен у јаслама у Витлејему, Христос је зауставио време у Својој Личности и око Себе – још тачније: у Себи – сабрао све оне који су жељни љубави и вечности. Јавивши се у свету, Он нам једини доноси истинску и непролазну радост. Рођење Христово је унело мир Божји у свет, а време повезао са вечношћу. Мир и вечност неће више никада напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења. *Како црквене песме прослављају празник у којем прослављамо рођење Спаситеља света? Свети Јован Златоуст каже да је „Мајка свих празника Божић као дан рођења Христова по телу. Од њега су добили свој почетак и основ Богојављење, и свето Васкрсење. Да се Христос није родио по телу, он се не би ни крстио, а крштење јесте Богојављење: не би ни распет био, а распеће и јесте васкрсење; не би послао ни Духа Светога, а силазак Светога Духа и јесте Педесетница. Тако су од рођења Христова као различни потоци са једног извора, потекли сви ови празници.“ Новозаветни наратив о Христовом рођењу у јевађељима по Матеју и Луки обликовао је божићно богослужење Цркве као и хришћанску иконографију. Бог Логос оваплотио се да би обновио нашу од греха овешталу природу, јер није могао да подноси и гледа како ђаво мучи људски род, него је дошао и спасао на“. Зато Црква, славећи чудесно рођење Сина Божијег и пева Богородици: Чудо над чудима у теби гледајући твар се радује, јер си зачела без семена и родила си неизрециво онога кога вођство анђела видети не може. Њега моли за душе наше. У првим хришћанским вековима Црква је славила празник Богојављења, када се Друго Лице Свете Тројице објавило на Јордану. Касније је Богојављењу додато и богослужбено прослављање Христовог рођења. Тако се истог дана славило крштење и рођење, а заједнички празник називао се општим именом Богојављењâ. Службе Христовог рођења и Богојављења имају велику сличност са службама Велике и страсне седмице, Христове пасхе, смрти и васкрсења. Господње рођење и крштење у директној вези су са Његовом смрћу и васкрсењем, о чему сведоче речи које појемо: „Он је рођен с тим да умре. Он је крштен с тим да би васкрсао.“ Сличност се опажа не само у богослужбеним песмама већ и у црквеним гласовима којима се певају песме пред Божић и Васкрс, а што је сасвим природно када знамо да је почетак Христовог понижења и страдања у Витлејему, а свршетак на Голготи. На тај начин је божићна радост донекле помућена, а што се види и из једне црквене предбожићне песме: Приносећи Теби на дар прве жртве (мисли се на побијену витлејемску децу) Теби, рођеном у витлејемској пећини од Дјеве која није искусила мужа, цареви народа, мудраци, предсказали су смирном - смрт, златом - царску власт, а тамјаном - преимућство божанства. Сличност о којој говорим још је јасније наглашена у тропарима који се певају на деветом царском часу на Велики петак и на навечерје Божића - на Бадњи дан: „Данас виси на крсту... Клањамо се страдањима твојим Христе... Покажи нам и славно твоје Васкрсење!ˮ * * * „Данас се рађа од Дјеве... Клањамо се рођењу Твом, Христе... Покажи нам и Твоја божанска богојављења!ˮ Из прве стихире на вечерњу којом у навечерје Божића почиње Литургија светог Василија Великог, сазнајемо какав је одраз у свету имало Христово рођење. У другој стихири, чији је аутор Анатолије, говори се о ближим сведоцима Рождества. Трећа стихира говори о утицају празника на све нараштаје, а четврта изражава благодарност за сва добра примљена Христовим доласком у свет. На крају се пева стихира знамените византијске песникиње - монахиње Касије, која у божићним стихирама представља прави бисер. Касија у овој стихири, прожетој дубоким промишљањем и искреним осећањем, разматра догађај у Витлејему у историјској светлости. У божићном тропару помињу се два имена Месије: Сунце правде и Исток. О првом имену говори свети пророк Малахија и каже: „А вама, који се бојите имена мојега, грануће Сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовим, и излазићете и скакаћете као теоци од јасалаˮ (Малахија, 4, 1-3). У тексту ексапостилара Спаситељ се назива Исток истока, јер је Он превечно Сунце које је изашло пре обичног сунца (Прва Мојсијева, 1, 16). На Литургији навечерја Христовог рођења чита се Јеванђеље које говори о самом догађају у Витлејему, док се на божићној Литургији чита одељак који говори о поклоњењу мудраца и значају Рождества за цео свет. *Која би била Ваша божићна порука слушаоцима Радија Глас? Увек је незахвално давати поруке, сматрам да је целокупан наш разговор једна велика порука, пре свега нама самима, како Вама Маријана, тако и мени. У духу Вашег питања, и Вама и Вашим поштованим слушаоцима поручио бих оно што и себи поручујем поводом данашњег празника. Празник Божића је празник који нас увек сабира у заједницу, празник који нас увек сабира у бесмртни загрљај са Богом и једних с другима, са својим ближњима. Као Празник Божије љубави и промисла за човека и свет, Божић је атмосфера у којој је човек као икона Божија призван да постоји, да осмишљава и остварује свој живот. Својим рођењем Богомладенац Христос уноси светлост и топлоту у мрак и хладноћу људског срца, преображавајући га, уводећи нас, који смо седели у тами незнања да угледамо светлост велику (Мт. 4,16). Божић је прави тренутак да окренемо нови лист у својим животима и да на себе и на друге почнемо да глeдамо новим погледом, благословеним погледом који је лишен горчине и мржње. Живети духовним животом значи спасавати се, исцељивати се, бежати од греха и трагати за љубављу. Љубав која је од овога света не води нас никуда до у смрт; једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Зато би моја порука Вама и Вашим уваженим слушаоцима, драгој браћо и сестрама, била да љубимо све око себе и свима да сведочимо Наду нашу, како каже Свети Апостол Петар (1. Пет 1, 3 и 3, 15). Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило. Тим речима љубави данашњег празника, Вама Маријана, целокупној редакцији Вашег радија, али и свим уваженим слушаоцима, нашој драгој браћи и сестрама, желим срећан Божић и да божићна радост буде радост васцелог Вашег бића, и да од Божића до Божића постојано корачамо ка радости Царства небеског, не заборављајући да заједница са Богом увек води преко другога човека. Данашњи празник нас подсећа да не смемо да окрећемо лица једни од других, да не смемо да окрећемо леђа једини другима, већ да заједно као истинска браћа и истинске сестре у Христу, у тој заједници, сагласју и синергији, учинимо свој живот лепшим, али и да осмислимо свој живот оним истинским смерницама које нас позивају да имамо љубав Христову. Са тим речима громогласно из васцелог свог бића, а превасходно из свога срца које је испуњено љубављу према свима Вама, понављам чудесни поздрав: Мир Божји-Христос се роди! *Заиста се роди Господ! Браниславе, хвала Вам што сте у овим минутима нашим слушаоцима и нама пренели суштину Божића, а то је љубав. Богу хвала и хвала Вама! Да се радујемо данашњем празнику! Разговор водила: Маријана Прокоповић (Радио-Глас, Епархије нишке) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, у петак, 9. јула 2021. године, у свечаној дворани Месне заједнице у Гајдобри, на позив Црквене општине у Гајдобри, а у оквиру свечаности поводом славе Петропавловског храма, новосадски катихета Бранислав Илић одржао је предавање на тему „Свети Василије Острошки – наставник пута који води у живот вечниˮ. Уваженог госта и предавача бираним речима представио је презвитер Миладин Божиловић, надлежни парох, који је, између осталог, истакао да је увек радост говорити о великом чудотворцу острошком, те да је ово предавање велика част за парохију гајдобранску која на овај начин даје допринос молитвеном обележавању 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког. У уводном делу свог излагања катихета Бранислав Илић је говорио о детињству, одрастању, монашењу и архијерејској служби светога Василија Острошког. „Свети Василије има три места рођења: село Мркоњићи, у коме је дошао на овај свет; Тврдош, у коме се замонашио; и Острог, одакле је отишао да постане члан небеске породице светих. У пределу омеђеном тим местима, осим кратких боравака на Цетињу, на Светој Гори и у Русији, и три путовања у Пећ, одвијао се сав његов живот, који је био непрестано служење, богослужење и непрестано хођење оним путем који нам је пропутио Сâм Господ”, истакао је предавач. „Као што светитељ није имао мира за живота, тако ни по своме упокојењу његове мошти нису у миру почивале. Први пут су острошки монаси морали да скривају мошти светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана”, подсетио је катихета Бранислав Илић говорећи о моштима великог чудотворца Острошког. У оквиру свог излагања предавач је предочио неколико важних писаних сведочанства које су у острошкој светињи, између осталих, оставили преподобни Јустин Ћелијски, свети Мардарије Либертивилски, и свети исповедник Варнава Настић. „Свети Василије Острошки се уткао у живот нашег народа пре свега као светитељ и чудотворац. Његов значај је према томе на првом месту харизматични и са тог аспекта треба првенствено проучавати његово присуство у духовном животу српског народа у току протекла три века. Тако свети Василије остаје трајно отворена капија милости Божије за све људе без разлике, онај који зна да је Господ тај који ће дати последњи суд о сваком човеку, који ће врлину прославити а зло посрамити”, указао је катихета Бранислав. На крају свог излагања предавач је говорио о светом Василију Острошком као наставнику пута који води у живот вечни, између осталог говорећи да нас овај угодник Божји својим животом, својим делима и молитвеним покровитељством позива на делатну љубав. „Љубав никада није само огољена реч, она подразумева делање које врхуни у жртви. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку као вечном брату који је саздан по лику и по подобију Божјем. Свети Василије нас подсећа, да је критеријум наше вере управо љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и праштање”, закључио је катихета Бранислав Илић. Љубављу и добротом презвитера Миладина Божиловића, после одржаног предавања у парохијском дому, приређена је трпеза хришћанске љубави, те настављено прослављање Господа и Његовог угодника светога Василија Острошког, који је љубављу својом све сабрао. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, Црквена општина у Гајдобри, у оквиру свечаности поводом престоног празника Петропавловог храма у Гајдобри, организује предавање катихете Бранислава Илића, на тему „Свети Василије Острошки – наставник пута који води у живот вечниˮ Вести из Цркве за 06.07.2021. (online-video-cutter.com).mp4 Предавање ће бити одржано у петак, 9. јула 2021. године, са почетком у 19:00 часова, у читаоници месне заједнице у Гајдобри. Будући да су пароху гајдобранском на духовно старање поверена два храма, храм Светих апостола Петра и Павла у Гајдобри и храм Светог Василија Острошког у Новој Гајдобри, овим предавањем Црквена општина гајдобранска даје свој допринос молитвеном обележавању великог јубилеја који се у току ове године прославља на нивоу наше помесне Цркве – 350 година од упокојења светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца Острошког. Позивамо верни народ Гајдобре и осталих крајева Богом чуване Епархије бачке да својим присуством узму учешће и обогате ово молитвено-катихетско вече у сусрет храмовној слави, а у славу и част светога Василија Острошког. Црквена општина у Гајдобри Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Без јединства у Цркви, међу архијерејима, свештенством и народом, неће бити јединства ни ван Цркве, а то је сигуран пут у амбис. Ово поручује епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије (Карановић). У ексклузивном интервјуу за “Вести”, овај архијереј прича о тешком положају Срба у Федералном делу БиХ, али и одговара на оптужбе о томе да је “Вучићев владика” податком да Србија пре Вучића није “ни чула ни знала за вапаје” сународника из овог дела Босне. Брига о народу *Кључна реч управо завршеног пролећног Сабора СПЦ била је јединство. Зашто је то била најважнија порука и новог патријарха, Порфирија, али и свих архијереја? – Јединство нам није потребно само данас, јединство нам треба сутра и прекосутра, наредних година и деценија, да бисмо у будућности корачали сигурније, свесни себе и своје историјске улоге. Када год нисмо били јединствени у прошлости, плаћали смо прескупу цену. То је закон природе, јер опстају групе које се држе заједно. Наравно, патријарх Порфирије је мислио на национално, а нарочито на духовно јединство, које је предуслов не само опстанка већ и напретка, како народа тако и Цркве његове. Јединство Цркве и јединство у Цркви је неопходно како бисмо сачували себе, свој духовни идентитет, своју националну самобитност, као и све оно друго што нас чини православним Србима. Још памтимо време када није било слоге, што је за последицу имало фрагментирање нашег бића, а управо је то оно што нам желе они који нас не воле. У том контексту треба схватити речи Његове светости, као молбу, али и као вапај, да нам се не би поновиле грешке из прошлости. *Прошле године сте упутили отворено писмо у коме сте указали на тежак положај Срба у Вашој епархији. Како Срби тренутно живе у овом делу БиХ? – Ја сам духовни пастир, а моја улога је да опомињем, храбрим, подстичем, надзирем, па и да, у име свих, упутим вапај када је то потребно. Од тога нисам бежао и нисам се скривао иза народних леђа када му је чињена неправда. Због тог народа сам се обраћао и опет ћу, када то затраже прилике и неприлике. Овдашњи Срби живе тешко, углавном у руралним срединама и мањим градским центрима, далеко од богатства и луксуза. То је, чини ми се, наша предност, јер смо у дотицају са природом, завичајем и прецима. Хвала председнику Вучићу *Који су то горући проблем са којима се народ свакодневно суочава и где је најтеже? – Младих људи је све мање. Они у потрази за бољим животом одлазе у веће градске центре и у иностранство, а на огњиштима остају њихови дедови и баке, да бар на кратко сачувају имања, успомене, корене… Међутим, време чини своје. У села се више не улаже, па путеви пропадају, њиве и ливаде обрастају у коров, а закључане куће пропадају. Храмови, које смо обновили, још се држе, сабирају нас бар током летњих месеци, када печалбари дођу у завичај током годишњег одмора. Страхујем да ће и тај тренд полако јењавати, јер нове средине напросто гутају идентитет младих људи, тако да завичај постаје све мање битан, а све или готово све подређује се конформизму. То је прескупа цена глобализације. Ипак, дужни смо сачувати свако наше село, сваки наш храм, сваки гроб, па са тим не сме бити компромиса. Корени, завичај и светиње су део нас самих, па ако то изгубимо узалуд смо се родили. То је задатак свих, то је, тачније речено, битка свих нас. Због тога нећемо и не смемо одступити чак ни онда када се све чини безуспешно и бесмислено. *Ипак, било је и негативних реакција на то Ваше писмо. Многи су га оценили као отворену подршку председнику Србије. Шта ти Ваши критичари не схватају или не виде? – Никада не можете учинити било шта, а да се то свима допадне. Моја жеља није да се додворавам било коме, већ да говорим истину, по сваку цену. Похвалио сам ангажман председника Србије, који је за врло кратко време учинио много за овај крај. То јесте, још мало и недовољно, али улива наду овдашњем становништву да их се коначно неко сетио. И то не било ко, већ председник Србије. То је за сваку похвалу. Што је још важније, Влада Србије и председник Србије нису уручили једнократну помоћ овдашњим општинама (Грахову, Дрвару, Гламочу и Петровцу), већ су то почели да чине континуирано, што нас додатно охрабрује. Онима које до сада готово нико није помагао знају да цене братску помоћ и подршку, јер и ми овде смо Срби, који смо остали да Крајину сачувамо од заборава, од пропадања, од нестанка. Србија до доласка председника Вучића није ни знала да постојимо, али то није само похвала за садашњег председника, већ је срамота оних који су, управљајући Србијом, тада мислили да су председници Србије, али и свих Срба, а нису знали за наше потребе, нису чули наше вапаје и није их занимала наша судба. Хвала Богу, данас је другачије, боље, са много више наде и вере у неку бољу и праведнију будућност. Нема радости без завичаја *Владика сте епархије у којој су многи житељи у дијаспори. Долазе ли на своја огњишта, шта је оно што их највише тишти, а шта највише радује? – Мноштво је оних који су отишли у свет, али је мало оних који се враћају. Сада одлазе комплетне фамилије и то нас плаши да ћемо трајно изгубити оне који су нам најпотребнији. Мало тога можемо учинити да то спречимо. Остаје нам да их, колико је то могуће, вежемо за завичај, за храмове, за огњишта и гробља. То је један од аспеката наше мисије овде у Крајини. Током летњих месеци многи од њих се враћају у завичај, бар на кратко, али вођени својим животом и обавезама, они одлазе, остављајући нас саме до идућег лета. Све док је тако имамо бар зрно наде да нас неће заборавити, али ни сами себе, јер човек без корена није ништа до само статистичка цифра. Зато је неописиво важно да сваки наш човек у дијаспори сачува себе тако што ће у себи сачувати свој завичај и своје претке. Њих радује да виде живот, какав-такав, у срединама из којих су отишли, а посебно их веселе сусрети са драгим лицима, рођацима и пријатељима, а тишти их што живот није онакав какав би требао да буде. Ипак, док је Цркве Христове и православних храмова у Крајини они ће увек и заувек имати где и коме да дођу. *Влада Србије је недавно издвојила средства за помоћ неколико епархија, између осталог и Ваше. Колико је та помоћ значајна? – Влада Србије помаже нашу Епархију бихаћко-петровачку и рмањску, јер је подручје ове Епархије готово у потпуности испражњено ратом, тако да је свака помоћ од непроцењивог значаја. Преостало становништво је вољно да помаже своју Епархију, али услед сиромаштва то није у могућности, па то, уместо верног народа, чине институције. Благодарни смо Влади Србије на помоћи коју нам пружа, а нарочито због тога што нам је та помоћ неопходна како бисмо и даље несметано испуњавали своју јеванђелску мисију. Потреба је много, у сваком манастиру и у свакој парохији, тако да није потребно размишљати где ћемо уложити новац који смо добили. У сиромашној кући, чак и пре него што стигне помоћ, зна се у шта је најпотребније улагати. Ми се сиромаштвом не хвалимо нити се због њега жалимо, али смо свесни ко смо, где смо и, што је најбитније, од кога смо, па сваки дар домаћински примамо, знајући да тиме нећемо изневерити оне који нам помажу. То знају и они, па се наша сарадња са сваким добронамерним човеком или институцијом не прекида. Напротив. Грчка нас неће издати! *Грчки сте ђак. Тамо сте завршили студије. Како гледате на могућност да ова држава призна Косово? – Грци и Хеленска Република били су уз нас кад нам је било најтеже, не само током Великог Рата, већ и током протекле три деценије, када смо били изложени неправди западног света, који нас је оптуживао за сва зла под капом небеском. Грчка нас је тада, иако чланица Европске уније и НАТО, несебично подржавала, ризикујући да угрози сопствени статус. Чини ми се да им нисмо довољно захвални, а дужни смо тај дуг одужити колико год будемо могли, а причу о грчкој љубави пренети на будуће нараштаје. Због тога не верујем у грчко признање нелегалне независности Косова и Метохије, иако је жрвањ светске политике окрутан, немилосрдан и неправичан. Верујем да се на Грчку врши страховит притисак западних центара моћи, али исто тако верујем да ће наша једноверна браћа смоћи снаге да не поклекну под тим притиском. Рат је сурова прича *Својим очима сте гледали рат и то још док сте били ученик Богословије у манастиру Крка. Како памтите тај период? – Растући и стасавајући у Богословији Света три Јерарха у манастиру Крка слушао сам ратне приче, гледао оне који су желели само једно – да сачувају себе и своја огњишта, да буду оно што јесу и да их нико због тога не прогони. Нажалост, прогнане су хиљаде и хиљаде наших сународника. Један број их се вратио, али већи део њих је остао у Србији, Републици Српској и у иностранству. Рат је сурова прича са много страдалих, а ратни ожиљци и даље су видљиви око нас, али и у нама. То нас обавезује да чинимо све да рата никад и нигде више не буде, а нарочито не међу онима који у истог Бога верују и истим језиком говоре. Зато је сећање на рат позив на мир међу људима, а мира међу људима неће бити док год немир носимо у себи. Зато је истински повратак Богу повратак у оазу мира који надилази немир овога света. Непроцењиво искуство из Немачке *У више наврата сте живели у Немачкој, на крају и као епископ средњоевропски. Како памтите тај период? – Сваки период у животу човека оставља свој траг, који човека или гради или разграђује. Моја искуства боравка у Немачкој непроцењиво су ме обогатила, јер сам стекао бројна и нераскидива пријатељства, али и сагледао добре и лоше стране живота у туђини, али сам и спознао тајну успеха немачке нације, која, подређујући се раду, реду и поретку, и сама представља окосницу Европе какву је познајемо. Зато је важно прихватити и усвојити добре стране немачког друштва, а с друге стране остати свој. То је задатак свих оних који су расејани широм дијаспоре, али и велико искушење, нарочито за оне најмлађе који ће прихватити иностранство као своју родну груду. Брига за душу сваког војника *Скоро четири године обављате и дужност епископа војног при Оружаним снагама БиХ. Како сте задовољни односом према СПЦ и колико је православних војних свештеника? – То је некада била традиција у војсци пре Другог светског рата, па је пола века није било, да би поново била настављена. Данас је то регулисано Законом, али и подзаконским актима који нам остављају довољно простора да се посветимо бризи за душу сваког православног војника, подофицира и официра. Постоје православни храмови и други богослужбени објекти у касарнама широм БиХ. Током свих празника врше се редовна богослужења, а нарочито је радосно током божићних и васкршњих празника, када се окупљамо, делећи радост једни са другима. Управо то заједништво потребно је у војсци. *Колико је та служба за свештенике СПЦ тешка с обзиром на блиску прошлост која се, чини се, веома тешко заборавља? – Војни свештеници су искусни духовници, истински пастири, па ми је, као епископу војном, доста лакше да обављам службу која ми је поверена. Сви ми веома добро знамо шта је било у недавној прошлости, па зато свему приступамо на “голубијим ногама”, да радимо и урадимо оно што се од нас очекује, а да притом никога не повредимо на било који начин. Мислим да у томе успевамо, због чега велику захвалност дугујем војним свештеницима. *Да ли сте задовољни одзивом православних верника при Оружаним снагама? – Традиција се поштује, до вере се држи. Наравно, све може бити боље, али и овим смо задовољни, јер смо свесни околности у којима живимо, као и полувековног атеизма у којем смо живели. Наши храбри војници, подофицири и официри на сваки начин баштине традицију Војске Републике Српске, која је, с вером у Бога, створила и сачувала Републику Српску. Сведочимо веру, језик и име *Колико је Срба у Вашој епархији? – Срба је на подручју Епархије бихаћко-петровачке и рмањске неупоредиво мање у односу на период пре почетка последњег рата. Нарочито је тај број мањи у односу на период пре Другог светског рата, током којег смо доживели библијско страдање, али то је наш усуд. Од неумитне стварности не можемо побећи, нити је можемо на било који начин игнорисати. Има нас колико нас има, довољно да нас буде, да јесмо оно што јесмо, да сведочимо своју веру, језик и име. То је наша мисија у историји и на том пољу не смемо обрукати своје претке. Зато смо истрајни у сваком напору да нас буде више, да живимо боље неголи данас, у миру са собом и са другима. Мигрантска криза – непознати циљеви *Претпостављамо да је ситуација још тежа усред мигрантске кризе и чињенице да је један од највећих центара управо у Бихаћу? – Мигрантска криза, како се овај проблем сада популарно назива, додатно је погоршала и онако тешко стање. Тој кризи се не назире крај, а чини се да је овај проблем генерисан из неких центара моћи који не желе добро овој земљи и њеним народима. Наравно, саосећамо са мигрантима и њиховом муком, али не можемо схватити ни сврху ни смисао ове кризе, чији је крајњи циљ нама још увек непознат. У већим градским центрима, као што је Бихаћ, мигранти праве велике проблеме, задајући муку већинском бошњачком становништву, које не осећа слободу у својим домовима и на својим улицама као пре. Људи се из страха затварају и закључавају, што омеђава њихов осећај слободе. Очигледно се злоупотребљава нечија мука како би се постигли непознати циљеви, али преко наших нејаких плећа. Наравно, није нам то страно, али као што смо издржали разна искушења у прошлости, издржаћемо и ово. Извор: Vesti-online

Будући да је наступило време Божићног поста и усрдног подвига којим се припремамо за празник Оваплоћења очовеченог Логоса Господа нашег Исуса Христа, Слободанка Грдинић разговарала је са катихетом Браниславом Илићем о овој благословеној и важној теми, о којој није довољно само говорити и промишљати, већ је потребно да је актуализујемо у делатном плану свог хришћанског етоса. Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић за Радио "Светигору" о Божићном посту (аудио) -На сâмом почетку, реците нам нешто о значају поста уопште? Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности што за последицу има јачање снаге човекове воље. Не бисмо смели да изгубимо из вида да је посни период везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Најраније помињање поста налазимо на првим страницама Светога писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: "И запрети Господ Бог човеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш." (Пост. 2, 16-17). У Новом завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је средство нашег сједињења са Њим, јер према речима сâмог Спаситеља „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: "Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе." Према учењу Светог Симеона Архиепископа солунског „пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти." Свети Симеон нови богослов о посту благовести: "Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непобедиве над потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши." -Због чега је важан овај пост који претходни празнику Рождества Христовог? Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина, зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима светима који су својим подвигом просијали угодивши Господу. Како бисмо на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост старозаветних патријараха и праведника који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане, као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело људима неисказана блага, па и само Царство небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. -Реците нам нешто о установљењу Божићног поста? Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века Свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо Сина Божијег који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово божанско и спасоносно учење. Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после свете Четрдесетнице, а по строгости долази после свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље, као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље: Праотаца и Отаца. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученика, пророка, апостола, светитеља и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У Недељи праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј нас. На дан Светог Андреја Првозваног и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се оваплотио нас ради и спасења нашега ради. -Споменули сте Недељу праотаца и Недељу отаца, за које нас вежу и бројни обичаји који су проистекли из богослужења? У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља праотаца, Недеља отаца и Недеља богоотаца. У Недељу праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Светог Јована Крститеља. У Недељу отаца (познатој као Оци) прослављамо све претке Господа нашег Исуса Христа по телу који се наводе у родослову у јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу богоотаца, после празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог. -Како је могуће да савремени човек који је оптерећен бројним искушењима, бригама и многобројним свакодневним обавезама, зарони у тајну Божићне четрдесетнице и постојано ходи овим благословеним путем духовног препорода? Хвала Вам на овом питању. Ваистину, свако од нас би самоме себи могао да постави исто ово питање, јер живимо у времену „брзогˮ начина живота који потребује свеукупну лагодност. Међутим, као припадници Цркве Божје, као сигурне лађе спасења, требали бисмо да свој начин живљења ставимо у оквире црквеног ритма. Шта желим овим да кажем? Драги моји, сваки нови пост је прилика за нас да се клонимо пуког формализма и законског (фарисејског) испуњавања поста реда ради, већ смо позвани, да васцелим својим бићем заронимо у суштину овог свештеног периода, односно, да изађемо из овог поста као бољи људи који су се одрекли лоших навика, а пригрлили врлине које нас приближавају Богомладенцу чије Рождество са љубављу ишчекујемо. У току ове Божићне четдесетнице наша Црква савршава молитвене спомене на многе свете угоднике који су просијали у свом подвигу, нека нам они буду на помоћи, да угледајући се на њих управимо своје духовне кораке на праву стазу, корачајући постојано и храбро, не само ка Божићу, већ поврх свега, ка радости вечне заједнице са Господом нашим и свима светима који су од памтивека угодили Господу. -Закључујемо да овај благословени период Божићног поста и усрдног подвига својим током већ указује на спасоносни значај празника Божића? Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели: "Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство небеско." Друга литијска стихира празника (коју ћемо чути на богослужењу у навечерје Божића) јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу ангелским ускликом: Слава на висини Богу, а на земљи мир! Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно, догодивши се једном у историји, изнова обнавља у сваком човеку који прилази Христу. Ми тајанствено Христа срећемо у молитви, када откривамо да је Бог дошао да се усели у нас и испуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа сусрећемо у Евхаристији, када причестивши се Телом и Крвљу Христовом, осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом божанском енергијом. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима, када видимо да у сваком од њих сија лик Божији. Ми сусрећемо Христа у нашем свакодневном животу, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас како нас зове. Управо се тако Он изнова јавља у душама хиљада и хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи од неверника вернике, од грешних праведнике. -За крај, Ваша поука слушаоцима Радио Светигоре? Данас су нам, више него икад, потребни мир на земљи и добра воља међу људима. Али, неће бити мира међу људима, докле год не испунимо себе хришћанским човекољубљем, а први корак задобијања истинског хришћанског човекољубља јесте љубав према ближњима. Дакле, потребно је да у овим благословеним данима умножимо љубав према ближњима, како бисмо били достојни да се у Божићној радости чистим срцем сусретнемо са Богомладенцем. Поред љубави, данас нам је потребан еванђељски мир који нам се роди у Витлејему – новорођени Богомладенац Исус Христос, који је вечни мир. Услед убрзаног начина живљења савременом човеку постаје све теже да свој живот усмери ка правим и истинским вредности, оним вечним вредностима које нам је даровао Господ. Стога, нека нам овај Божићни пост буде путеводитељ да и поред бројних искушења и „брзогˮ живота, не скренемо са јединог сигурног пута који води ка радости Царства небеског. Богомладенац Христос је дошао на земљу да се у Њему обнављамо и препорађамо и да у Њему нађемо себе и једни друге. Завршавајући своје скромно, али искрено слово, поштованим слушаоцима васељенског Радија Светигоре, желим срећан и Богом благословен почетак Божићне четрдестнице, да препорођени, облагодаћени, и радошћу испуњени, припремимо дом своје душе за Богомладенца Христа, коме нека је слава са Оцем и Духом светим. Амин, Боже дај! Разговарала: Слободанка Грдинић (Радио Светигора) Извор: Митрополија црногорско-приморска / Радио Светигора

Зашто Бог једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање? Који је главни задатак хришћанина? Како правилно исповедање вере утиче на молитву и наш земаљски живот? Зашто је спасење немогуће без испуњавања заповести Божјих? На ова и друга питања „Црквене православне газете“ одговара Његово блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Информационо-просветитељско одељење УПЦ објављује интервју с поглаварем уочи имендана блажењејшег владике. — Ваше Блаженство, Бог све воли подједнако, зашто онда једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање? — Да, наравно, Бог све воли једнако и не гледа на то ко је ко. То значи да Он у Свом односу према човеку не гледа на лепоту лица, на његову одећу и друштвени положај... Али су Богу пријатнији они који Га воле, односно они који испуњавају Његове заповести. Сам је рекао: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби“ (Јн. 14: 21). А што се тиче могућности и талената – нема човека без талената и способности. Сваки човек има своје способности, сваки човек је у том смислу јединствен. Животни задатак човека јесте да не закопа своје таленте, већ да их развије и употреби у славу Божју и људима на корист. Таленат се може упоредити са зрном које је Господ посејао у сваком човеку, а човек већ треба да га гаји како би добио духовне плодове. Помоћу талената треба да учимо да се молимо, да праштамо, да трпимо, да волимо, да благодаримо Богу, да славословимо Бога и да се кајемо пред Богом – таленти нам се дају како бисмо кроз њих гајили у себи хришћанске врлине које човека воде ка вечном спасењу на Небу. А што се тиче тога зашто Господ не даје сваком човеку исти број талената рећи ћу следеће: то је Божја, а не људска ствар. Са захвалношћу треба да примимо од Бога таленте којих нас Господ удостоји и да се потрудимо да их молитвено умножимо. — У чему се састоји главни задатак хришћанина према Богу? — Хришћанин треба стално да се духовно усавршава. Ако се умешан лекар или уметник стално усавршавају како би избрусили своје мајсторство, како би побољшали своју вештину, и хришћанин треба непрекидно да ради на себи како би побољшао свој лик који му је Бог дао. — Шта је најважније у духовном раду хришћанина? — Молитва је најважнија у животу хришћанина. Молитва има огромну снагу – она приближава човека Богу, руши зид који сами подижемо између Бога и себе, омогућава човеку да осети Истину и даје му прилику да схвати вољу Божју. А кад схвати вољу Божју човек је исправно твори и тако постаје сличан Богу. Ипак, не приближава свака молитва човека Богу, већ само она која се заснива на правилној вери и на правилном знању о Богу. — Без правилне вере не може бити правилне молитве? Како правилна вера може да помогне у молитви Богу? — „Правилна вера је основа свег човековог духовног живота. Ако човек има правилну веру, из ове вере се рађа правилна нада – човек се не узда у себе и богатство, већ у Бога. Из правилне вере се рађа и правилна љубав – не комерцијална, већ пожртвована љубав. И на правилној вери се твори правилна молитва – смирена молитва, молитва покајања, управо она приближава човека Богу. — Бог је савршен и нису Му потребне никакве наше додатне услуге. Зашто нас Господ Исус Христос упозорава: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме воли“ (Јн. 14: 21)? — Заповести које нам је дао Господ наш Исус Христос потребне су самом човеку, а не Богу. Позивајући нас да поштујемо заповести Бог нам објављује Своју божанску вољу. Господ нас упозорава да је како бисмо постали учесници и становници оних предивних обитељи које је припремио за оне који Га воле, потребно да живимо по Његовим заповестима. Господ нам је ове заповести дао за наше добро, оне су нама потребне. Ако човек вара, краде и чини друге грехове, он самим тим повређује себе, рањава своју душу, наноси штету себи. Бог не жели да грешник пропадне, зато нам даје заповести као лекове, помоћу којих можемо да се сачувамо од греховних падова и да се исцелимо од греховних рана како бисмо овде на земљи и у вечности били с Богом. Господ жели да сваки човек буде заједничар Његовог добра, Његовог блаженства. Човек је створен за блажени живот, да живи у миру, радости и срећи, он није створен за мучење. Нажалост, ми то губимо кад чинимо оно што је штетно по нашу природу. Божански закон нас подсећа на то какав човек треба да буде, како треба да поступа, шта треба да ради живећи на овој земљи. — Неки људи кажу да су заповести Божје толико узвишене и тешке за испуњавање (љуби брата свог, окрени леви образ...), да је врло мало оних који могу да их испуне и да се спасу у вечности. И да би их због љубави према човеку на неки начин требало олакшати и прилагодити нашем свету... — Такво мишљење је погрешно. „Оно што је немогуће за човека – могуће је Богу“ (Лк. 18: 27). Бог спасава човека ако човек то жели, ако човек све своје напоре улаже у то да испуњава заповести Божје. „Царство Небеско се на силу осваја и подвижници га освајају“ (Мт. 11: 12). Међутим, труд који човек улаже у своје спасење не одговара величини којом ће Бог украсити оне који се удостоје да буду спасени у Царству Небеском. Господ наш Исус Христос је рекао „онога ко долази к Мени нећу истерати“ (Јн. 6: 37). Свакоме ко жели да се спаси Он пружа Своју свесилну руку и води га ка спасењу. Господ нам је у Својој Цркви оставио сву пуноћу благодати за наше спасење. И кад се човек духовно труди, чисти своје срце и тако постаје способан да прими благодат Божју, све заповести за њега постају жељене, радосне и лаке, зато што благодат Божја теши човеково срце и даје му снагу да их испуњава. Ако човек данас не испуњава заповести и правила на које нас подсећа Јеванђеље, али признаје ове заповести, он још увек има шансе да буде спасен. Он може, као разбојник на крсту, да каже у последњем тренутку: „Опрости!“ – и Бог ће опростити. Али за то треба спознати Господа. Разбојник није био индиферентан, није му било свеједно шта мисли о Бог. Рекао је: „Ти си Господ, Ти невино страдаш, а ја страдам по заслугама“ (в. Лк. 23: 42) – ово правилно поимање Бога је учинило разбојника способним да буде спасен у последњи час. — Кажете да је за спасење важно да се признају заповести Божје које се садрже у Јеванђељу и чувају у Православној Цркви. Шта човек за то треба да ради? — За то треба чувати чистоту свете православне вере која садржи неокрњене заповести Божје, никуда не одступати од православне вере, ни налево, ни надесно. Данас неки покушавају да нас залуде, мешају се у послове Цркве, говоре куда треба да идемо и шта треба да радимо. Оно што треба да радимо одавно је написано у светим законима и имамо тумаче ових закона – свете оце. Управо они правилно тумаче свете законе, а не људи, далеки од Цркве који због свог духовног неискуства наводно желе да учине добро, али се испоставља да је ово добро заправо зло. Свети Јован Крститељ је спремајући људе за долазак Спаситеља позивао „поравнитеЈзе путеве своје“ (в. Мк. 1: 3). Криви пут не води до Бога. Зато треба да чувамо чистоту свете вере, како се не бисмо изгубили у овом животу и како бисмо се удостојили да у вечности будемо с Богом. Извор: Православие.ру

Одломак Светог јеванђеља по Јовану, зачало 27, описује дане уочи доласка Духа Светога, које се, по обећању Оца, збива пошто се Син прослави. Писац на врло интересантан начин приказује атмосферу и односе међу људима и њихово препознавање Христа, односно неповерење у Њега које испољавају фарисеји. Речи Сина Божјег:“Ја сам светлост свету…“ указују нам да управо том светлошћу треба да будемо обасјани да бисмо примили благодат Духа Светога. Та благодат води Цркву Христову у земаљском свету, а светитељи Божји су обасјани светлошћу божанском која их је извела на пут спасења. Благодат Божја нас води спасењу, слобода би нас можда одвела негде где не треба, неке су од поука које је у емисији „Сведочења“ упутио протонамесник Живојин Кнежевић, свештенослужитељ при Храму Ваксрсења Христовог у Ваљеву. Извор: Радио Источник

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије светог Петра Цетињског, посетио је Епархију тимочку и узео учешће у празничним богослужењима и свечаностима поводом прославе Савиндана. У навечерје празника, 26. Јануара 2020. Лета Господњег прота је на свечаној Светосавској академији произнео празничну беседу: "Свети Сава - наставник пута који води у живот вечни". Повезана вест: Прота Гојко Перовић у Бору: Свети Божији људи о свакоме брину!

Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности, поручио је вечерас у бесједи на Светосавској академији у препуној цркви Светог Николе у Котору Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије. Он је рекао да је Свети Сава учинио све да израстемо у народ Божији, Нови Израиљ, како бисмо се отели сваком ропству – „Пута који води у Живот био си и јеси учитељ, Светитељу Саво“. „Свезавши свој идентитет Христом и уподобивши своје лице Образу Христовом, најмлађи Немањин син Сава Немањић нас води путем Христа у живот који је Христос. Тај пут сазријевања нашег народа до његовог историјског и духовног пунољетства овјенчаног Христом, Пут који води у Живот, та философија Живота, како је насловио Ава Јустин – то ми данас зовемо Светосављем. Светосавље је икона оваплоћене божанске љубави која даје смисао и душу Савином светом дјелу – охристовљењу свога рода и народа. На тај начин је православно Светосавље постало суштина историјског опстанка српског народа и славећи Светог Саву славимо радост свог трајања и клицамо учитељу највиших вриједности које потврђују један народ који рађа свеце. Оно прво и најважније што нам је Свети Сава дао и пренио јесте живо присуство Божије кроз икону и Литургију на богослужбеном језику нашег народа држећи опитно да је литургијски етос суштина хришћанског идентитета и предуслов сједињења са Христом. Учећи нас литургијском, евхаристијском и причасном односу као благослову и залогу будућности који, по Савиним ријечима, ако сачувате, бићете блажени од Бога у вијекове ви који сте примили вјеру Божију и сачували је у чистоти“, казао је владика Методије. Сљедујући учењу Светог Саве, појашњава и кризу идентитета српског народа и сваког појединца у њему, што препознаје управо као кризу поистовјећења са Исусом Христом. „Сва наша страдања, лутања и отпадања прије свега су посљедица кидања односа са Богом љубави, а самим тим и са његовим Равноапостолним архијерејем и пастиром Савом. Једино се Евхаристијом можемо у потпуности поистовјетити са Христом и са светима Његовим. Једино тако можемо обнављати Свети услов идентитета, светости и утемељења у сили Божијој. Напуштајући Литургију одвезали смо своје душе из мирне луке родитељског дома и испратили их попут блудног сина безобалним морима туге и страдања. Наш идентитет дубоко је везан за Литургију и уколико се од ње одвојимо изгубићемо литургијско виђење свијета, и то ће вандалски избити крајеугаони камен као ослонац и темељ наших живота. На крају, тиме се и сам идентитет једног бића и једног народа мијења уколико се мијења однос на ком је тај идентитет изграђен. Али изазови су велики“, рекао је Преосвећени Епископ Методије. Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. вијек и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности. „Криза хришћанства у Европи је у ствари криза саме Европе. Секуларизам је данас у кризи јер је већ дуго занемарено јеванђелско правило Богу Божије, цару царево, што је основна дефиниција секуларизма. Данас неки од цара настоје да направе Бога, а од Бога цара. И овдје се сјетимо ријечи Светог владике Николаја Велимировића да је једина права револуција, она хришћанска која нас подстиче да се мијењамо изнутра и да су синовима Божијим названи не они који брата осуде него они који мир граде. Многи су узроци и разлози девијација, те кривци за кризу садашњег друштва које корача путем гријеха и отпадништва од Христа нису само модерни безбожници и богохулници, него и хришћани затворени у сопствени свијет самодовољности и гордости, откинути и отуђени од Бога и Литургије као живог сјећања на Сина Божијег, Сина љубави и саборности, а то значи и Светосавља. Јер, основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав. Јер Христос узакоњује и заповиједа управо љубав према другима и о љубави висе сав закон и пророци. Није нимало лако у атмосфери попут ове у којој се као друштво већ извјесно вријеме налазимо, да свако од нас бар на тренутак застане и загледа се у тамну страну своје личности и свога постојања. И биће у праву који ако нам каже, ко је у овом свијету без гријеха нека први баци камен и њему ћу рачун да положим? Ипак, Рана која се крије споро и тешко зацјељује, вели Иво Андрић, те смо ми своје ране открили јер свако одлагање продубљава проблеме и продужава општу агонију, а ови се рачуни, браћо мила, не полажу само људима. Овдје се сјетимо Јосифа из истоименог романа Томаса Мана којега су браћа бацила у бунар. Заточен и сурван у безизлаз, Јосиф у тој страшној ситуацији почиње да сазријева и најприје да скида са себе бреме инфантилне трибалне нарцисоидности. Ми, овдје и данас, не знамо колико је наш бунар дубок, али не будемо ли се попут Јосифа кроз ову мјеру страдања усавршили и сазрели, тешко ћемо свјетло са дна бунара угледати“, поручио је владика Методије. Како наводи, према изворном грчком значењу ријечи, криза означава преокрет, обрт, наступање одсудног тренутка или још и суд, ријеч коју ових дана често чујемо. „Криза коју данас уочи Савиндана проживљава наше друштво управо кроз живот и дјело Светога Саве, добијају свој пуни смисао. Владика Николај у свом осмом Мисионарском писму управо и настоји на овом значењу ријечи и вјероватно је у праву, јер зар није свака јача криза у човјеку или друштву, као и у природи, нека врста суда Божјег који Бог попушта на људе да би их пробудио, освјестио, одуховио и к Себи повратио?! Поменуто мисионарско писмо завршава се ријечима: Кажи и ти, часни оче, суд Божји, мјесто криза, и све ће ти бити јасно. Немамо ли довољно религијског идентитета, национални порасте до фанатизма и цијело биће народно потопи се пред бујицом егоцентризма и равнодушности. Један од видова кризе нашег доба јесте појава патологије духа времена која произилази из људске егзистенције и почива на конфликтима савјести, на сукобима вриједности, на егзистенцијалној фрустрацији и егзистенцијалној празнини, што разумијемо као озбиљно оштећење воље за смислом у данашњег човјека, а која је најдубљи и заправо основни покретач сваке људске дјелатности“, истакао је владика. Зато се поставља питање, наставља даље, како да тај човек и то друштво, тешко погођено и рањено, опет поврати вољу за смислом. „Свака је криза и сваки Јосифов бунар у који је бачен или је пао, у ствари шанса за преображај, за исповијест и покајање. Све је то прилика за корјенито преиспитивање које тражи од нас дорастање, узрастање, прогрес и Христу уподобљавање. Преиспитивање сваке појединачне личности и друштва у цјелини, преиспитивање духовности и саборности, преиспитивање историје и просвјете, преиспитивање власти црквене и државне, преиспитивање нас и садашњости наше. Не сумњам и знам да је човјеков пут испуњен кризама, мањим и већим, да је најчешће трновит, каткад без оријентације и клонутог духа када не видимо ни смисла и ни рјешења, па ипак, ако смо испуњени вјером, надом и љубављу, ако смо по упуту нашег оца Светог Саве свепричасници у свељубави, Економ који управља нашим животима просијаће смислом гријући и милујући вјечног просјака на путу измећу два живота. Увјерен сам и као хришћанин и као свештеник да ниједна криза, психичка или физичка, појединачна или друштвена, ниједна крупна несрећа која нас снађе није дошла изненада. О овој истини још је отац медицине, славни грчки љекар Хипократ написао: Болест не долази одједном, из ведрог неба, него је посљедица дугог низа малих незнатних грешака које се надовезују једна на другу и расту као ваљајућа грудва снега, док се једног дана не свале на главу грешника. Криза је онај нагао преокрет, на боље или на горе, који одлучује о даљој судбини болесника. Али, ако је за утјеху и нама данас, Криза је благотворна , док се стабилизатори кризе морају потражити у дуготрајној човјековој историји и то би се питање ваљало теолошки формулисати. Наш одговор иде управо у том правцу и обратићемо се, попут Светог Саве, ријечима ап. Павла – Који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине и Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање“, нагласио је владика Методије. Сматра и да су веома упрошћене тврдње по којима је млади Растко Немањић, син великог рашког жупана Стефана Немање, својеглаво донио одлуку да оде у Свету Гору, Богородичин врт, и да се зарад монашког живота одрекне дворског сјаја и лакомисленог и многометежног свјетовног живота. „Ту романсираност и упрошћеност у тумачењу Житија Светог Саве донио нам је XIX вијек, који је сву српску духовну обнову заснивао на романтици. Писци првих житија говоре да је Растка водила Божја воља за коју сви знамо да је далекосежна, неприкосновена и свеобухватна. Познавањем животописа Растка Немањића, Светога Саве, управо бисмо термине попут наведених: преокрет, обрт, одсудни тренутак, могли употријебити описијући силовиту и сложену промјену коју је овај свети човјек посијао и оставио у насљедство своме роду. Ни олује, ни громова, не бива без атмосферских услова, исто тако не бива ни великих догађаја, пресудних преокрета и ниједна промјена није дошла сама од себе. Она је дошла јер је све било спремно за њу и за Њега. Све ће се, дакле, догодити у тренућу ока. И сада нама када пјевамо и причамо дјеци о Светом Сави звучи бајковито прича о светоме принцу који је прошао пут од дворског сјаја до монашке аскезе, али не заборавимо, овако грандиозна дјела морала су бити плод великог преумљења, велике потребе, великог повода, великог праска духа и на крају велике кризе. Крштење једног цијелог народа исто је као и крштење Господа на Јордану и овакав догађај преумљења цијелог једног народа исто је као Преображење Господа на Тавору, и овај долазак једног принца у манастир исто је као рођење Сина Божијег у пећини. И зато, није све то ни тада, а ни сада, нити онда у Христово вријеме, бивало без велике кризе која је најприје изњедрила и родила Сина Божијег и дванаест вијекова касније један крштени народ на земљи засијаној свецима“, рекао је владика Методије. Првобитна Црква, истиче, није била никакво “добровољно удружење”, већ “Ново друштво” и “Ново човјечанство”. „Први хришћани су на своју припадност Цркви гледали екстериторијално и ванвременски, али је каснијим признавањем хришћанства за слободну религију, овакво становиште “разводњено” и потиснуто од стране земаљског царства. По мишљењу Св. Јована Златоустог побједом хришћанства нису се само створили услови за ширење јеванђељске истине, него је опала и будност хришћана који се удомљују и почињу да мисле на овоземаљске ствари, заборављајући да су на свијет дошли да би се изборили за вјечност, а не да би уживали у ситним задовољствима. Једине оазе чистог јеванђеоског живота постали су манастири, као вантериторијалне државе у овом свијету таштине. Монах Сава, најчувенији монах Свете Горе, због свога поријекла и одрицања, због своје посвећености Господу, због највишег познавања светих књига и знања многих језика, изашао је на чувење и глас о њему ширио се са Свете Горе. Тај глас је звечао и великодушним обдарницама које је монах Сава чинио светогорским манастирима, почев од Русика и Ватопеда, па све пут и до Јерусалима. Куд се ђеде цар-Немање благо вели пјесма о силном и небројеном благу великог господара ришћанског Немање које је Сава дијелио манастирима нештедице. Цареви земаљски даривали су Цркву Божију знајући да смо без Бога и без утемељења у Богу, како личног тако и свенародног, налик на гордошћу надуване мјешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења. Основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав и за то Свети Сава наводи ријечи Светог апостола Павла да се држе један за другог као златном веригом и да се сауде у једно тијело и под једну главу, неимарством Духа. Кад су људи браћа, онда им је све заједничко. И наводи сљедеће ријечи, које су по свему судећи парафраза Светог Максима Исповједника, да је почетак гријеха; моје и твоје; И нека се не унесе ова зла и проклета ријеч и твоје веће и мање. То никада да не буде међу вама, никада. И ми смо дужни да сљедујемо том житију. Драга браћо и сестре, завршимо и ријечима Светога Саве, нашег оца и учитеља, нашег молитвеника и жртвеника пред Господом, ријечима које је изговорио у својој бејседи: О правој вјери на сабору у Жичи на дан Светог Цара Константина и Царице Јелене, 21. маја 1221. године: Спасава вјера која кроз љубав дјела, или старосрпски превод: Вјера је она која спасава кад кроз љубав ради, јер само тако може да буде савршен човјек Божији„, казао је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије. У богатом музичком програму (Светосавска химна, О српска млада невина чеда, Химна СПД Јединство…) наступили су дјечији, омладински хор (диригент Ивана Кривокапић) и мјешовити хор (диригент ђакон мр Михајло Лазаревић) СПД Јединство. Солисти: Александра Магуд, Катарина Кривокапић, Војислав Марковић, Никола Вукшић, Ања Ункашевић, Јована Мршуља, Милена Мијановић, Уна Пајић, Јелена Ојданић. Клавирска пратња Ана Михаљевић, гитара Петар Букилица, флаута Јована Мршуља, кахон Милан Букилица. Рецитатор Михајло Станишић. Изненађење вечери била је још једна, с’правом речено, химна, коју је Јединство спремило за један дан, али од срца. Ријеч је о пјесми „Не дамо Светиње“, коју наш народ ових историјских дана пјева широм Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести)

„Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мученици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.“ Дана 30. 12. 2019. године, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Благовештењу, који се налази у близини Чачка у селу Трнава, на обронцима планине Јелице. Манастир су основали Немањићи у XIII веку. Храм је обновљен 1554. године. У њему је 1814. године подигнута Хаџи-Проданова буна. Храм је поново обновљен 1837. године. Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протонамесник Слободан Алексић, парох белановички, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереј Радиша Сеочанац, парох атенички, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић. Епископ жички Г. Јустин се беседом обратио сабраном монаштву, свештенству и верном народу. Ево неколико дана нас још дели од Рођења Господа нашег Исуса Христа, празника који се у народу зове Божић. Бог наш је примио људско тело и родио се у пећини повијен у јаслама, јер није било места за њега у свету. Такво смирење је показао Господ који је примио све грехе рода људскога на себе и понео, и све то изнео Васкрсењем својим и Вазнесењем својим и поставио са десне стране Бога Оца. Када је васкрсао ученици његови нису за то знали, него су се окупили у Јерусалиму у једној просторији. Они су били уплашени, видели су да је њихов Учитељ разапет, да су и њих почели да гоне. Господ да би их оснажио пролази једним надприродним путем кроз врата, јер је Њему све могуће. Улази међу њих и храбри их говорећи: „Мир вам, не бојте се!“. Он, Син мира, љубави, утехе и свакога добра данас нама говори још нешто што нисмо знали. Очекујемо од њега само мир, свако добро, а он овде данас каже: „Нисам дошао на земљу да донесем мир него мач“ (Мт 10,32). То не значи да донесе сукобе, него да раздели светлост од таме, истину од лажи, правог Бога од лажних богова, јединог Цара од осталих господара. Зар није Господ рекао да будемо послушни родитељима својим? А зар није Свети Сава све слушао своје родитеље док није дошао тренутак да пође ка Господу, јер га је Господ призвао? Иако се цео живот из љубави и смирења покоравао својим родитељима, када га је Господ позвао пошао је за Њим. И имамо Светога Саву. Игуман Пајсије и ђакон Авакум који су страдали, били су житељи овог светог манастира. Ми имамо ту благодат да данас пред велики празник Рођења Господа и Спаситеља нашега дођемо овде да се оснажимо њиховом вером, њиховом истрајношћу за веру и отечество. И ђакону Авакуму је мајка саветовала да се одрекне своје вере да би спасао свој живот, а он јој каже: “Мајко моја на млеку ти хвала! Ал’ не хвала на науци таквој“. Он није послушао своју мајку у овом случају, хвала Богу . Шта то значи онда када данас каже Господ да је донео мач, да раздвоји у самој породици децу од родитеља? Ако родитељи одвараћају своју децу од вере, од цркве, од благочешћа – ту је раздор, ту је мач, и ту не можемо да слушамо. Све можемо, али када је у питању вера, кад је у питању наше спасење не можемо никога да слушамо ако нас противно томе саветује. А Господ је знао какви су људи. Још у Старом Завету, у књизи Постања, када се описује како Каин убија Авеља, до дана данашњега то непријатељство је у свету. А знате откуд непријатељство у свету? Зато што нису сви људи хтели да приме Спаситеља као Сина мира и утехе, да им Он буде путовођа у животу, да им Он буде светлост живота овога. Да су сви прихватили, овде би било Царство небеско већ на земљи, и не би било потребно да Господ долази, на земљи би био рај. Али пошто људи имају своју слободну вољу да живе како год хоће, апостол Павле каже: Све ми је слободно, али ми није све на корист, све ми је слобoдно али нећу да што овлада мноме (1Кор 10,23). Тако и ми слободни смо све да чинимо, али је питање да ли нам је све на корист. Једино што је на корист јесте да са Богом заједно сабирамо, да његову реч слушамо, да се напајамо светлошћу истине Његове. Јер ко пребива у истини он не може да слуша лаж, он мора да штити свој народ, своју веру. То су чинили сви наши преци, и баш због тога што су због вере и отечества страдали они су прослављени пред Богом. Није мали подвиг страдати, велики је подвиг и живети за Христа, највећи подвиг. Морамо свакодневно да се одричемо своје воље, да остављамо грешни живот пун сласти и варљивих жеља, и да прихватимо трновит пут који води у Царство небеско. А да би то могли да испунимо потребно је да држимо реч Божију, заповести Његове, да постимо, да се молимо, да чинимо добра дела, да кад грешимо исповедамо грехе своје и да обећамо Господу да то више нећемо чинити, и да се полако управимо на прави пут. Данас је школа и поука свима нама, јер имамо од кога да научимо за ових 800 година наше Српске Цркве. Много је било искушења, прогонстава, страдања. Ако би поређали главе свих страдалника, та Ћеле кула би досегла до неба. То су сведоци праве вере, они нас треба да ободре да се уздигнемо, и да се ничег не бојимо, јер је Господ рекао: Не бој се мало стадо. Ми живимо и данас у тешким временим, доста има мржње међу људима, баш зато што су заборавили Христа, Који је због превелике љубави страдао за нас. Господ се рађа за нас, страда за нас грешнике и то је највећа жртва. Том жртвом инспирисани и остали следбеници његови сведочећи праву истину дадоше животе своје, рекао је Епископ Јустин. Након заамвоне молитве, Владика је пререзао славки колач и честитао славу игуманији Февронију са сестринством. Торжествености Литургије је допринело појање Немање Старовлаха, професора појања у Богословији “Светог Јована Златоустог“ у Крагујевцу, као и хора “Слово љубве“. Сестринство ове свете обитељи заједно са свештеником Миланом Тодорићем, уготовило је трпезу љубави за све присутне. Извор: Епархија жичка

“Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији. Јер не примисте Духа ропства да се опет бојите, него примисте Духа усиновљења” (Рим.8,14) Звучни запис беседе У понедељак, двадесет и седми по Духовима, када наша света Црква слави светог Јована Деспота, сина Стефана Бранковића и свете Ангелине, Преосвећени Владика Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић и г. Владан Степовић. Свето сабрање у нашем храму посебно су украсили ученици Друге крагујевачке гимназије, које су на свету Литургију повели вероучитељ Ђурђе Јанковић и професорка српског језика и књижевности Александра Радовановић. Јерођакон Јован прочитао је јеванђелску причу о томе како је Христу све предао Отац, и “Нико не зна Сина до Отац” (Мт.11,27). Исту је Преосвећени Владика протумачио верном народу: “Данас нам свети апостол Павле говори: “Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији, они су деца Божија”. Шта то значи браћо и сестре? То значи да ти људи живе Духом Светим. Дух Свети је треће лице Свете Тројице, и то је Дух који очишћава све наше грехе, који нас упућује како да живимо, како да се спасавамо, који очишћава све наше грехе ако живимо Духом Божијим. Дух је тај који носи човека и доводи човека у познање истине. И заиста, браћо и сестре, Дух је тај који води и руководи Црквом. Зато је Црква непогрешива. Ми људи јесмо погрешиви који смо у Цркви, али Црква није погрешива зато што је Дух Свети води и руководи. Предивна је реченица апостола Павла: “Не примисте духа ропства него Духа усиновљења”. Цело човечанство било је под ропством греха до доласка Исуса Христа, али доласком Христовим, Његовом жртвом на Крсту ми смо усиновљени, и зато смо деца Божија. Деца шта раде? Слушају родитеље. А шта раде родитељи? Жртвују се за децу, и уче децу уколико су они научени”. У наставку је преосвећени говорио о речима апостола Павла да Дух сведочи да смо деца Божија. Губљење Духа доводи до губитка благодати Божије. Зато таквог човека руководи дух овога времена који нас одвраћа од Бога. “Дух овога света нама говори да се рађамо у овоме свету и да умиремо у овоме свету, и говори нам да изван овога света нема ништа и да нема Бога. Дух овога света поставља човека изнад Бога. Човеку не треба много да падне у гордост... Бог нас је послао у ово време да посведочимо и да живимо Духом Светим. Онај који живи Духом Светим, њега Дух учи да разликује шта је добро а шта зло. Зато апостол каже: “Духа Божијега не гасите у себи”. Преосвећени је истакао да човек испуњен Духом има многе дарове, радост Духа у себи. Само нам Дух помаже да нам открије шта нам је од Бога даровано, јер нам је Бог дарован. “Дух Свети даје силе духу нашему да сазнамо који су то дарови Божији. Дар Божији је то што нам је даровао Цркву и свете тајне и свете врлине. Дух нас све то учи и да се Бог познаје само Богом. То је управо оно апостолско и светоотачко правило, без Бога не можемо сазнати Бога, браћо и сестре. Уколико више имамо Духа Божијега у себи, утолико више знамо Бога и оно што је Божије. Само духоносци, они знају потпуно шта нам је у Христу Богочовеку даровано. Зато да се молимо Богу Духу Светоме, Којег стално призивамо у богослужењу: “Дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте”. Човек је духовно прљав зато што је грешан, зато што је његова човечанска природа огреховљена. Пред Богом, Духом Светим, нема ништа што се не може очистити. Зато се помолимо да дође Дух Свети да нас води и руководи. Ако нас Дух Свети не буде водио и руководио залутаћемо. Човек када изгуби веру губи компас живота. Када човек изгуби веру он хода по тами и по мраку. А по мраку не знамо где ћемо стати, да ли на тврдо тле, или да пропаднемо... Дух нас осветљава и просвећује, и зато морамо да се молимо Духу да нас просветли, да нас помилује и да нас спасе. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска

Ове године навршава се 25 година од препорода монашког живота у Сретењском манастиру. Покретач и организатор рада на обнављању обитељи, духовни васпитач браће, студената богословије и парохијана у току свих ових година био је владика Тихон (Шевкунов), тадашњи архимандрит и садашњи Митрополит псковски и порховски – намесник манастира у периоду 1994-2018. године. Владика Тихон нас ни данас не напушта својом молитвеном бригом, саветима и помоћи, на чему смо му дубоко захвални. Поводом значајног датума припремили смо мали избор цитата владике Тихона као извесну поуку, као духовне оријентире по којима хришћани данас треба да граде свој живот. Кад смо започињали манастирски живот у Сретењској обитељи отац Јован (Крестјанкин) је рекао: „Сваки дан – Литургија!“ Сваки дан. Тада сам био сам. Испочетка ми се учинило да је овакав благослов претеран. Зашто сваки дан? Народ се неће окупити, сасвим је довољно служити два-три пута недељно, тим пре што стално треба да трчим и обављам разноразна економска питања и послове. Међутим, нисам се усудио да не послушам – и веома ми је драго што се нисам оглушио о очев благослов. За манастир је врло важно да се свакодневно служи Света литургија. За парохију вероватно – више пута недељно. Литургија је темељ над темељима духовног живота, и заједнице, и свештеника. *** Има једна стара руска пословица: „Две најтеже ствари на свету јесу да човек негује старе родитеље и да се моли Богу.“ Како је говорио један подвижник: „Молити се Богу значи крв проливати.“ Манастирски послови и дани Сваки монах има потребу за осамљивањем, унутрашњим и спољашњим. Да ми је неко на почетку рекао да ћу се, побегавши из главног града и дошавши у манастир, поново наћи, не само у Москви, већ у њеном центру, вероватно бих се ужаснуо. Мислим да исто тако сви они који сањају о монаштву, не могу чак ни да претпоставе где ће се временом наћи и на каквим послушањима ће бити. Али Господ нас милостиво води Својим путевима ка ономе што треба да испунимо. *** Живот свештеника је стални труд. У манастиру је сваки монах веома заузет од понедељка до суботе: сталне службе, осим тога послушања, а често их има по два-три. У суботу увече је бденије. У недељу су једна или две Литургије. Нема слободних дана. *** Мислим да је за манастира исправно и корисно – између осталог, усудићу се да кажем и духовно корисно – кад монаси у већој мери или у потпуности сами издржавају своју обитељ. *** Иако се Сретењски манастир налази у центру града и око нас има мало стамбених зграда, код нас на службе долазе људи из целе Москве, често долазе и из Подмосковља. Наравно, то нас веома радује, али је истовремено и велика одговорност. Главни задатак манастира се састоји у томе да помогне монаху да остави свет и све што је у свету ради служења Богу и људима на спасење своје душе. Ако се манастир по Божијем Промислу налази у центру великог града и ако је Господ довео монаха у њега он не треба да се одриче духовног и просветитељског служења, уколико га Црква позива на такво служење. Савремени манастир у граду, у насељу, мора имати просветитељску мисију. И она је тесно повезана с путем личног спасења којим овде иде сваки сабрат – исто као што је пут спасења свештеника, духовника, нераскидиво повезан с људима који долазе код њега: Се, аз и дјети, јаже ми даде Бог (Ис. 8: 18). Господ нас призива да градимо Христову Цркву На шта Господ позива све нас, који смо се овде окупили да бисмо почели рад на Божијој њиви, на припрему за служење Богу? Шта у овом свету раде разни људи? – Научници граде науку, грађевинци граде зграде, политичари граде државу, лекари граде здравље људи. А на шта смо ми позвани? – Само на једно: Господ нас позива да градимо Христову Цркву. Никога другог Бог није поставио на ова дела осим епископа, свештеника и ђакона. Да приводимо људе Богу – то је посао за сву историју човечанства, за све генерације хришћана без изузетка. Да говоримо, да сведочимо својим животом, да благовестимо о Богу Који је Отац свих људи, Који васкрсава сваког човека, Који је за свакога припремио Своје бесконачно Царство. Како треба говорити о томе? То је питање које се поставља сваком хришћанину. И свако треба и својим животом, и речју да одговори на њега, зато што је то Христова заповест. То је оно што је Он свима нама заповедио пре Свог одласка из света. Свештенство је велики благослов Божији Нека би дао Господ да предстојеће служење, предстојећи живот хришћанина и свештеника Бога Вишњег за вас представљају радосну свест о томе да је све то велики благослов Божији, да све то није ништа друго до посебан пут, пут божанске спознаје, с којим се ниједна спознаја не може упоредити. Нека би дао Господ да овај пут за вас буде пут Живота, пут у Царство Небеско, које је Господ Бог одредио за свакога ко иде за Њим. *** У делу служења Цркви Божијој које вам предстоји све зависи само од сваког од вас. Да ли ћете моћи да схватите шта је потпуно поверење у Божији Промисао? Да ли ћете моћи да схватите шта је послушање, да схватите сву његову узвишеност, да схватите шта је самоодрицање, шта је смирење? Ако будете успели да стекнете ово разумевање, ловац на људске душе – ђаво – никад неће моћи тако да се дотакне нашег срца да га освоји. Ђаво ће прићи свакоме без изузетка, али смо упозорени на ово предстојеће искушење. И зато, уздајући се у силу Божију, смело идите овим дивним путем. И не заборавите: мало је оних које је Господ призвао да Му служе. И имајући то на уму, благодарите Богу. Још једном ћу поновити речи из Јеванђеља: Он је „призвао оне које је хтео“, апостоле и вас, њихове будуће наследнике. Он ће вам корак по корак откривати лепоту усхођења ка Богу и разумевање како да ка овој божанској висини водите људе које вам поверава. Пришао ми је један младић који се спремао да постане свештеник и рекао да из све снаге, свом својом душом жели да се подвизава у стицању љубави према Богу и ближњем, да сву своју снагу жели да посвети управо томе. Упитао је да ли исправно чини. Одговорио сам му: „Боље је да своју снагу употребиш за стицање смирења. А Господ ће ти послати истинску и непролазну љубав, која се не подвргава никаквим променама, због тога што ћеш посветити свој труд стицању смирења, сазнаћеш шта је то.“ Пронаћи вољу Божију Свештеник, духовник, има један задатак: да заједно с човеком који је дошао код свештеника као код духовника, тражи и пронађе вољу Божију за њега. Не да исхитрено каже: „Ево, то је воља Божија,“ већ да је постепено проналази у овим или оним човековим животним околностима. Самоуверено је у глупо кад човек тврди: „Откривена ми је воља Божија.“ Отац Јован (Крестјанкин), старац којем је по мом дубоком уверењу Господ заиста откривао вољу Божију о људима само ми је једном рекао: „То је воља Божија за тебе.“ У појединим животним околностима није нимало тешко пронаћи вољу Божију, зато што је врло јасно изложена у Јеванђељу. Међутим, понекад су околности тако замршене да је врло тешко схватити како човек треба да поступа. Да, духовнику понекад није нимало лако да доведе човека до тога да схвати вољу Божију. Није случајно што су свети оци писали да је пастирско служење – „уметност над уметностима и наука над наукама“. Моћ вере Постоји највећа, и најсвемоћнија сила у човеку. То није моћ власти, то није снага убеђивања, није то моћ ума и није моћ новца. То је моћ вере. У човечанству не постоји ниједна већа сила. Али је то посебна вера. Вера која Самог Господа подстиче да учини оно за шта човек моли. Господ нас води Цео наш живот је учење и лекција, „наказаније“ на црквенословенском, зато што ове лекције понекад уопште нису тако лаке, већ су покаткад, напротив, болне, строге и тешке. Међутим, увек треба да имамо на уму да нам их, сваком човеку, Својој творевини, Свом чеду – увек даје Сам Господ Бог. *** Пут хришћанина у Царство Небеско увек ступа у противречност, увек је у супротности с путем у овом свету. Управо то чини крст – пут у Царство Небеско и пут овог света. Управо то је наш крст. Управо то су оне неизбежне тешкоће, наш неизбежни нонконформизам, односно принципијелан поглед у којем нема никаквог пристајања на оно с чим се не слажеш, што је у супротности с твојим убеђењима – управо то чини наш крст. Заповести Божије и наше страсти и живот по законима овога света су наш крст свакога дана и свакога тренутка. *** Нас, немоћне и раслабљене, подржавају, воде нас. Господ по Свом Промислу и преко Својих верних ученика – светаца, све у животу уређује тако да нас води ка спасењу. Само да не покваримо овај сопствени пут. *** Господ свако пало биће, сваког од нас води кроз искушења, која јачају у нама веру, истину и духовну слободу. Међутим, не дозвољава да нас задесе искушења која превазилазе наше снаге. Он као Отац Који нас воли зна кад је дошло време да посрами наше греховне људске наде и слабе, немоћне снове. И зна кад постајемо спремни за то да се пред нама открију истине божанске љубави како бисмо видели бесконачно изобиље онога што је Бог припремио свакоме ко Га воли. *** Мајка Божија је посебан, бесконачно свети и велики дар хришћанском свету. У животном искуству генерација и генерација хришћана, свих хришћанских народа, дошло је до спознаје особитог места Пресвете Богородице у животу хришћана и појединих људи – Христових ученика. Зато Јој се тако посебно молимо, зато се с таквим поверењем и уздањем односимо према молитвама упућеним Пресветој Богородици. *** Шта је чудо? Чудо је кад Господ неправилно поступа. Уместо да тоне у води Он иде по њој. Уместо да пусти да жена мирно умре од крварења Он је исцељује. С тачке гледишта овог света оно што Бог чини је неправилно. С тачке гледишта света не треба окретати други образ својим личним непријатељима, већ им се треба окрутно осветити и тако даље. Али видимо како је дивно, праведно и савршено оно што Господ с тачке гледишта овог света чини неправилно. Нека се љубав Божија одазива и у нашим срцима Шта човека може да повезује с Богом? Само једно – љубав. Само њу Он очекује од нас. Ако смо ученици Христови треба да имамо на уму да сва наша искушења нису ништа у поређењу с благодаћу и силом, свемоћи, милосрђем и љубављу Божијом. Нека би дао Бог да овде, у Сретењском манастиру, међу братијом, студентима, сарадницима и парохијанима владају љубав, ватрена вера, искрена и жарка међусобна брига које нам је Христос заповедио. Да увек владају мир и радост у Христу. А за то је потребно само једно: да Господ Исус Христос, да верност Њему, испуњавање Његових заповести, буду главни циљ у животу и братије, и парохијана. Тада ће се све туђе, све завидљиво, зло и кушачко што се појављује на човековом животном путу, повући и неће имати никаквог битног значаја, претвориће се ни у шта – у пару, у маглу поред Исуса Христа Господа и Бога нашег. Да знамо само Бога Господа Исуса Христа, да тежимо само ка Њему. И тек онда ће сви проблеми, невоље и потешкоће, сва искушења бити лако савладани. Ми живимо у другим вредностима, у другим димензијама, живимо као једна породица. То ни из далека није савршена, земаљска породица. Да бисмо прошавши кроз искушења, кроз свест о греховима и покајање за њих постали потпуно другачија породица, породица светих, породица у којој постоји само једно осећање – љубави, захвалности, радости у Богу, и како би сва егоистична осећања и свака заблуда остали иза нас. *** Бог показује Своју љубав у нади да ће се ова љубав одазвати и у нашим срцима. Љубав према људском роду до страдања и саме смрти. Треба лако праштати Праштати треба лако и с радошћу. С таквим душевним расположењем да нам у души остане светло осећање да смо, по милости Божијој напокон учинили нешто што је заиста веома потребно и важно и за нас саме, и за нашег ближњег. И јесте управо тако! Пустили смо, колико је од нас зависило, човека на слободу из вечне смрти. Исцелили смо, колико нам наше ограничене могућности допуштају, човека од вечне смрти и пакла. Бојте се незахвалних људи! Родитељи, васпитавајте захвалност у деци. То је главна ствар коју можете да одгајите у њима. Не говорим о спољашњим знањима. Већ духовно васпитавајте у својој деци веру и захвалност, а све остало ће се придодати. Али ако се због неких околности збуњујете и сматрате да захвалност сама треба да никне у срцу вашег детета – тешко грешите: ђаво неће седети скрштених руку и почеће да насађује незахвалност, коју сам има, у срца ваше деце. А ви ћете пожњети плодове свог нерада и најстрашнијег људског порока – незахвалности, која ће у вама самима изазвати ужас и збуњеност. Сви хришћани су задивљујуће стваралачки људи Уметник украшава платно и доноси га људима на дар. Композитор ствара уметничко дело. А хришћанин покушава да очисти и преобрази своју душу и да је принесе Богу. То је најдивније и најзанимљивије стваралаштво од свих која постоје на земљи. Зато ми се чини да су сви хришћани задивљујуће стваралачки људи. *** Онај који је узео пет талената и онај који је узео два талента од свог Господара двоструко су Му умножили ове таленте. Али их Господар није узео. Њему ови таленти нису потребни, опет их је дао... А шта Му треба? Потребно Му је стваралаштво, какво год било зато што су ове слуге створене по Његовом лику и подобију. Моја генерација је, световним језиком речено, имала среће. А ако кажемо с црквене тачке гледишта, задесила нас је велика милост Божија: ми смо свештеници, монаси и епископи, удостојили смо се да обнављамо епархије, манастире и храмове. Ми смо срећни људи. Лекције стараца Пре свега, поуке нам је давао отац Јован (Крестјанкин), који је благословио да се оснује московско подворје. Недавно сам био у Печорама, отишао сам код њега на гроб, на један дан. После тога смо архимандрит Таврион, садашњи манастирски духовник, и ја стајали заједно у храму на служби, и он за време катизме одједном каже: „Слушај, сећаш ли се који је данас дан?“ – „Који?“ – „Празник „Иверске“ иконе Мајке Божије. Отац Јован нас је 1993. године, баш на овај дан благословио да оснујемо подворје Псково-Печерског манастира.“ Осетио сам велику топлину и радост кад сам чуо за ову значајну подудартност и ове речи. Заиста, управо пре седамнаест година, отац Јован ми је потпуно неочекивано, и за мене, и за све, одједном рекао: „Ти ћеш основати подворје Псково-Печерског манастира у Москви. Ничега се не бој!“ Кад је подворје почело да расте отац Јован је благословио да се оснује манастир који ће свеједно остати повезан с Псково-Печерским манастиром. Код нас коначе браћа из Печора, и ми често одлазимо код њих, и као и раније Псково-Печерски манастир, његова духовна традиција и духовни завети његових стараца умногоме одређују наш живот. Отац Јован је врло много писао о уређењу манастирског живота, пратио је, посебно у првим годинама, како се манастир развија, пратио је сложену ситуацију у којој се подворје налазило због познатих догађаја 1994-1995. године у црквеном животу у Москви. И за нас је његова пажња, наравно, била од непроцењиве важности. Отац Јован нам није говорио у принципу ништа што би се разликовало од онога што је написано у његовим писмима о монаштву. Али су то биле његове скривене мисли, стечене у страдању и у искуству проверени путеви уређења монашког живота. У књизи „Невести, а свети“ документовано се говори о свету који се налази поред нас. У непосредној близини нашег свакодневног и уобичајеног. Само што то ми у важним и испразним пословима не примећујемо овај свет. Док се не испостави да проведемо живот не примећујући главно. Главна ствар о којој се говори у „Несветима, а светима“ јесте општење између Бога и човека и како се то дивно и прекрасно одвија. *** Пошто сам слаб човек често ми је потребна утеха, између осталог, и у борби с помислима сумње, маловерја и чамотиње... Књигу „Несвети, а свети“ сам, између осталог, написао и за самог себе, како бих је поново читао и говорио себи: „Слушај, пријатељу, а да ли се сећаш каквих је било догађаја, какве догађаје ти је Господ слао у животу? И још се усуђујеш да нешто лупаш?!“ То је победа светих новомученика Мисао о томе да изградимо храм и да га посветимо новомученицима у нама се родила одавно, практично од почетка препорода обитељи. Место на којем се манастир налази – Бољшаја Лубјанка – је место заточеништва, страдања и мученичке смрти многих исповедника, православних хришћана верних Богу – јерарха, свештеника и мирјана. За нас је био веома важан духовни задатак да подигнемо храм који прославља њихову верност, храброст, духовну лепоту и подвиг, да призовемо њихове молитве за нас. *** На територији Сретењског манастира који је затворен 1920-их година такође су се налазиле јединице ЧК и НКВД-а. И овде је било каземата, и овде је било мучења. Ми за земљу Сретењског манастира кажемо да је антиминс. У антиминс на којем се служи Света литургија – посебно платно које благосиља архијереј и које се ставља на престо у олтару, ушивају се мошти светих мученика. А земља на Бољшој Лубјанки је један велики антиминс. *** Шта може бити боље за осмишљавање трагичних догађаја у нашој историји од храма Божијег? Речима се не може осмислити. Па, рећи ће правилне речи, изразиће правилне мисли, даће тачне оцене. Али је овде у питању нешто веће. Треба да постоји храм-споменик нашим новомученицима – дивно светао. Храм, чија идеја ће бити прелазак из патње у радост, из таме на светлост, од трулежног ка нетрулежном, од нашег времена ка оном стању кад, као што је Господ рекао, времена више неће бити – ка Царству Небеском. Зар то није светао и радостан догађај? Победа светих новомученика! Као епиграф би се могле навести речи оца Јована (Крестјанкина) који је говорио да су дани које је провео у логору били најсрећније године у његовом животу, кад је Христос био поред њега. Нови храм Сретењског манастира је назван у част свепобеђујућег Христовог Васкрсења и у част верних ученика Господа Исуса Христа – Његових светих новомученика и исповедника. Осмишљавамо пут који су прешли наша земља и народ, пажљиво слушамо лекције које треба да извучемо и схватамо главно: све је само у рукама Божијим. Господ свргава у пакао и изводи из њега. Управо то се десило нашој отаџбини, која је била свргнута у пакао и поново изведена ка Христовом Васкрсењу, ка васкрсењу живота у Богу за многе милионе наших сународника. Треба да запамтимо: живимо у Светој Русији Верујем да ће се по молитвама новомученика, под покровом Мајке Божије Русија обновити! Наравно, само ум пун предрасуда и злобе може да тврди да се у Русији ништа не дешава набоље, да су узалудне молитве новомученика. Сећам се покојног сабрата из Донског манастира, оца Данила, који се често чудио: „Како можете да не верујете у препород Русије? А молитве збора новомученика?! Оних који су пролили крв за Христа, који се сад моле пред престолом Божијим за нас, за нашу Русију, за нашу Цркву?!“ Говорио је: „Верујем да ће се по молитвама новомученика, под покровом Мајке Божије Русија обновити!“ Поновићу, само пристрасан ум који не воли Русију може да тврди да се у Русији не дешава ништа позитивно. наравно да се дешава. У храмовима видимо већ нову генерацију омладине која је одгајена у православљу. Таквих младих људи има и има их много. Видимо мноштво људи који су стекли веру, који се спасавају и кају. Видимо и спољашњи препород. Кад бисмо само позлаћивали куполе, а кад би Православна Црква духовно умрла, то би било ужасно. Али на срећу, Црква остаје верна свом Учитељу, Господу Исусу Христу. Она иде за Њим, она мноштво људи води у Царство Небеско. Главни задатак Православне Цркве јесте да испраћа своје грађане у Царство Небеско. Један светитељ који се упокојио у ХХ веку је рекао: „Не треба тражити свету Русију, треба живети у њој.“ И ми, по милости Божијој, живимо у њој, у светој Православној Цркви која једина може да нам дарује мир, утеху, смисао овог живота и вечно спасење. Извор: Православие.ру

Нема никакве сумње да је украјинска авантура Васељенскога патријарха Вартоломеја изазвала велике турбуленције у цијелом православном свијету. Нарушивши јавно, на очиглед Бога и људи канонски поредак свете Цркве давањем Томоса украјинским расколницима и тим самим изазвавши прекид евхаристијског општења са Руском Православном Црквом, Цариград је ставио у незахвалан положај све Помјесне Православне Цркве и тим самим изазвао кризу дубоких размјера. Од званичне осуде која је дошла од стране Српске Православне Цркве до појединачних укора многих архијереја скоро свих помјесних православних цркава, Фанар се нашао на пустом и изолованом острву усамљен и одбачен. Да је заиста тако свједочи чињеница да ни једна од Православних Помјесних Цркава није признала украјинске расколнике који су новцем од Вартоломеја купили Томос о независности. За разлику од Цариграда који ношен мотивима политичког карактера и самовољом патријарха Вартоломеја, поглавари сестринских Цркава и не помишљају да се изложе искушењу канонског нарушавања – гријеха који по својој суштини носи страшне посљедице. Овакав развој ситуације у Цариграду нису очекивали, због чега је сада наступила друга фаза или офанзива Вартоломеја која се сада испољава кроз политику страшних притисака на Помјесне Православне Цркве. Умјесто неприкосновеног чувара канона Васељенски Патријарх се претворио у грубог нарушиоца. Умјесто политике помирења која је увијек красила Цариград, сада видимо политику притисака и условљавања. Из САД, преко Вартоломеја се врши страшан притисак на Грчку Цркву и Атинског архиепископа, да управо они буду први који би признали тзв. Украјинску православну Цркву. Важно би било предуприједити такве нежељене и штетне активности. Можда би то било најбоље урадити сазивањем сабора поглавара помјесних православних цркава, на коме би се Вартоломеј позвао на покајање. Евентуални сабор би показао јединство Правослвне цркве и досљедност канонима. Пожељно је, да кроз искрен братски дијалог међу помјесним црквама, подржати једни друге, да би без обзира на тешка искушења и политичке притиске, Православна Црква остала јединствена. Такав сабор би посвједочио народу и вјерницима спремност поглавара Православних Цркава, да кроз личне напоре очувају канонски поредак и устројство Цркве Христове, као једне, свете, саборне и апостолске. А, осуда расколника у Украјини, показала би да је одлука Вартоломејева о давању томоса неканонска и искључиво политичке природе. Тако би се ограничила самовоља Вартоломеја, а Црква показала да са истинама вјере нема трговине, те да се оне чувају вјековним канонским поретком, који је увијек красио Православље. Патријарх Вартоломеј има прилику да слободном вољом изабере изолацију и пад или пут очувања јединства Православља. Уколико, не дај Боже, се не успије одупријети америчким притисцима и покуша испунити њихов налог, онда би било важно да Помјесне Православне Цркве, с великом братском љубављу подрже и помогну Грчку цркву и Атинског архиепископа, да се, уз Божију помоћ, одупру злим намјерама протврелигиозног центра свјетске моћи. Извор: Православие.ру

Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као ослонцем. Из Жиче у Пећ. То је био пут српске цркве у раном периоду Немањића, у доба када је стајала на своје ноге. Осам векова касније, чини се, исти је пут. Народ стиже у древну Патријаршију и историјски најважније седиште Српске православне цркве. Рани је јутро и први мраз у Метохији. Мало магле на пољима, са патријаршијских ораха опада лишће, односи га канал реке Бистрице који тече кроз овај комплекс. У три цркве, повезане припратом, од владика први улази архиепископ Јован из Охридске архиепископије. Тешко хода и треба му помоћ, ожиљци робовања по македонским затворима виде се у сваком његовом покрету. Има нешто и симболично у том његовом раном уласку у Патријаршију и склањању од студени. Свети Сава је из Охридске архиепископије издвојио Српску цркву, а данас, осам векова касније, њен поглавар архиепископ Јован, улази у овај храм, скроман и тих. Он ће у Цркви Светих Апостола, између ћивота српских архиепископа и патријараха, дочекати двадесет епископа предвођених митрополитом Амфилохијем који у свечаној поворци, уз патријаршијска звона улазе у храм. Иако је било најављено, патријарх српски Иринеј није дошао у Пећ. Древни зидови су сачували нешто од јучерашње топлоте. Деца из Гораждевца уносе жамор, док владика Атанасије покушава да им објасни како је он млађи од њих, и како је однедавно „има тли и по године” Гости су стигли са разних страна, епископи са свих континената, а митрополит црногорско-приморски Амфилохије говори о сведочењу вере и потреби да се савремени човек одазове позиву Бога и вере. – И ова црква Христова црква, црква божја црква Светосавска, она ће наставити да свједочи Христа Бога нашега и спасења свему свијету. Да сведочи свему царству небеском свуда, а нарочито овдје на овом косовском простору, овдје где је склопљен код овога народа косовски завјет са Христом Господом. Шта је косовски зајвет? Неки кажу то је митологија. Митологија је помућена њихова савјест и свијест, а косовски завјет није ништа друго, него изданак светога Новога завјета, Христовога завјета, као што је Нови завјет сведочанство Христа распетога и васкрслога. Тако је и косовскометохијски завјет распетога Христа у бићу овога народа – рекао је митрополит и додао да „снага није у броју него у Господу”. – Није снага у онима колико их има овим просторима него је снага у онима који су, нека их је и мало, живи свједоци истине и који својим свједочанством просвећују и оне који живе заједно са њима – закључио је митрополит Амфилохије. У самој цркви, која је под заштитом Унеска, међу фрескама изузетне лепоте срећу се расељени, пријатељи, неке давне комшије и познаници. Бака Ката Грујић, из Петрича код Пећи, живи сама у свом селу, украли су јој до стотине кокошака, покућства и свега што се могло однети. Живих покрета и радосна због оволиког броја људи и донела дарове за Патријаршију. Служба је завршена, напољу је топлије, епископ западноамерички Максим Васиљевић игра се са децом из Осојана. Из велике кесе баца слаткише, високо према крошњама столетног дрвећа. Готово да нема места на Косову и Метохији где овај човек није стигао и делио помоћ и поклоне деци. Тако је 68 малишана јуче добило новчану помоћ коју је прикупило Коло српских сестра из Сан Франциска. Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као најсигурнијим ослонцем. Од политичких представника и званичника нико није био присутан. Извор: Политика

Свето јеванђеље по Матеју, зачало 59, (14, 22 – 34) говори нам о чуду ходања по води које Господ Христос чини, показујући Својим ученицима да је све могуће уколико имамо снажну веру. Поуке ове приче слушаоцима Радија Источник приближио је протођакон Бранимир Терзић, свештенослужитељ при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. Извор: Радио Источник РадиоИсточник-RadioIstočnik | Протођакон Бранимир Терзић гост „Сведочења“ RADIOISTOCNIK.INFO