Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вирус'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Саопштење за јавност вернима Епархије диселдорфске и немачке Драги пријатељи, верни народе, обавештавамо Вас да је Епископ Григорије данас позитивно тестиран на корона-вирус, због чега се одмах самоизоловао и нажалост неће бити у прилици да учествује у богослужењима наредних дана. Владика Григорије осећа се добро, има веома благе симптоме заразе. Он вам жели сваки Божији благослов и још једном апелује да максимално пазите на своје и здравље својих ближњих. Извор: Епархија диселдорфска и немачка
  2. Држећи до друштвене одговорности и старања за здравље верног народа, обавештавамо јавност да је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије инфициран вирусом SARS- CoV2. Симптоми болести су веома благи и Владика Исихије се налази на кућном лечењу у Епархијском двору Епархије ваљевске. Према препорукама лекара, примењује терапију, а у складу са новонасталим околностима прилагођене су и његове обавезе у наредним данима. Празнике Крстовдан, Богојављење и Сабор Светог Јована Претече, иначе његову крсну славу, Владика Исихије обележиће скромно и молитвено у Епархијском двору. Такође, као брижни пастир, Владика Исихије приносиће молитве за оздрављење свих људи које је ова пошаст погодила, као и за лекаре и остале медицинске раднике, чијим се трудољубљем сваког дана спасавају животи. Информативна служба Епархије ваљевске
  3. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, осетивши благе симптоме прехладе, подвргнуо се тестирању на вирус SARS-CоV2. Резултат теста је био позитиван, те ће у складу са саветима лекара, Епископ шумадијски наредне дане провести на кућном лечењу узимајући одговарајућу терапију. Епископ је у самоизолацији, има благе симптоме и добро се осећа. Имајући ово у виду, Епископ са жаљењем одлаже раније заказана богослужења, пријеме и друге јавне активности у периоду до Светог Саве, али ће се свесрдно молити за исцељење оболелих и успех медицинских радника. Позивамо верни народ, нашу браћу и сестре, да се са вером и љубављу моле за брзо оздрављење Владике Јована и здравље и опоравак свих који су болесни. Извор: Епархија шумадијска
  4. С обзиром на то да је резултат данашњег тестирања Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на вирус SARS-CоV2 позитиван, у складу са одређеним протоколом и саветима лекара, предстојатељ Српске Православне Цркве ће предстојеће дане провести на кућном лечењу. Његова Светост има веома благе симптоме вирусне инфекције, одређена му је одговарајућа терапија и поштује све епидемиолошке мере. Путем електронских комуникација у сталном је контакту са сарадницима и административне послове обавља потпуно несметано. Такође, не престаје да молитвено подржава лекаре и медицинско особље у њиховом труду, а посебно се моли за исцељење свих који су захваћени епидемијом. Патријарх изражава жаљење што се јавне манифестације у којима је требао да учествује одлажу до даљег. Информативна служба Српске Православне Цркве
  5. Приликом редовног вечерњег љекарског обиласка Епископа Јоаникија, констатовано је да је владика непромијењеног (уредног) општег стања, те да су сви физикални налази по системима у физиолошком опсјегу. Витални параметри су стабилни (тјелесна температура, сатурација и крвни притисак), а његов субјективни осјећај добар. У току љекарског обиласка пристигао је и резултат јутрос спроведеног PCR тестирања на нови корона вирус, који је позитиван. У складу са тим, биће ординирана адекватна терапија. О здравственом стању Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникија јавност ће бити извијештена након спровођења планираних контролних лабораторијских налаза и снимака плућа. Информативна служба Епархије будимљанско-никшићке
  6. У склопу редовне процедуре тестирања, а након епидемиолошке процене, учињено је PCR тестирање на SARS CoV2 којим је потврђено да је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј позитиван, без симптома и одличног општег стања. Његова Светост је хоспитализован у COVID болници у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, ушао је данас у цетињску Болницу ”Данило I”, ради рутинске здравствене контроле а поводом планирања његових предстојећих пастирских активности. Претходне дане, Митрополит је провео у кућној изолацији и под непрекидним љекарским надзором. Иако је данас утврђено да је његово опште здравствено стање уредно (без значајнијих потешкоћа), а он се лично добро осјећа, ковид-тест је потврдио да је Владика инфициран овим вирусом, па је баш из тих разлога, он превезен у КБЦ Подгорица. Тамо ће, због повољнијих услова лијечења, бити смјештен све док траје инфекција. Опште мишљење љекара је да је Митрополитово здравствено стање, с обзиром на позитивни резултат поменутог теста, сасвим стабилно и под контролом. Позивамо браћу и сестре на усрдну молитву пуну вјере и љубави, како за Митрополитово што скорије оздрављење, тако и за здравље и напредак свих обољелих. Из Митрополије црногорско-приморске
  8. Патријарх васељенски Вартоломеј обратио се молитом за излечење заражених и подршку свима који пате од пандемије, у светилишту чудесне Агиазме (извор свете воде) у манастиру Зоодохос Пиги у Балукли, јуче у Недељу мироносица. Текст молитве је написан посебно за ову сврху и прочитан је после Божанске литургије, коју је у манастирском Католикону (саборној цркви) савршио митрополит филаделфијски Мелитон, док су се Васељенски патријарх и Митрополит сасимски молили код Горњег места. Претходно је Патријарх васељенски обавио Трисагион (помен) на гробу патријарха Димитрија, у знак сећања на све патријархе, архијереје и велике доброчинитеље народа који почивају у порти манастира. Током поклоничке посете светом манастиру Зоодохос Пиги у Балукли, патријарх Вартоломеј се у кратком говору осврнуо на иницијативу „Високог одбора људског братства“, који је основан у фебруару 2019. године, након што су заједничку декларацију потписао Папа и Велики имам ал-Азара о људском братству за светски мир и заједнички живот. Поводом ове иницијативе, све верске вође и верници многих религија позвани су да 14. маја појачају своје молитве Богу како би спасили човечанство од велике опасности од пандемије. Подсећа се да је прошлог фебруара „Високи одбор људског братства“ позвао Васељенског патријарха на јубиларну конференцију коју су организовали у Абу Дабију. Патријарх је у свом говору истакао важну улогу коју религије могу играти у успостављању светског мира и промовисање поштовања људског достојанства, у духу солидарности и очувању основних слобода. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. “Вјера у васкрсење Христово и његова славна побједа над смрћу је она основа на којој је све саграђено, вјера је највеће чудо и она се стално изнова обнавља“- казао је, између осталог, у емисији ,,Питајте свештеника“ протојереј-ставорофор Жељко Ћалић парох даниловградски, тумачећи Свето Јеванђеље на Томину недјељу. Звучни запис емисије Говорећи нашим слушаоцима о “блаженом невјеровању“ Светог апостола Томе отац Жељко је поучио слушаоце наше емисије о томе како да побиједимо маловјерје, и објаснио зашто су нам и данас потребна чуда да би повјеровали у Господа. „Вирус страха од смрти је много опаснији од вируса корона. Превише је страха у нама а премало страха Божијег“-каже отац Жељко, одговарајући на питање слушалаца, како да искористимо на духовну корист вријеме изолације изазване корона вирусом. Отац Жељко је објаснио и значај Побусаног понедјељка (први понедјељак након Томине недјеље), када наша Црква учи да је потребно обићи гробове наших ближњих, однијети васкршње јаје и поздравити се најрадоснијим поздравом наше вјере: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Свештеник Жељко Ћалић је потом одговарао и на бројна питања наших слушалаца, на која ћете чути одговоре ако одслушате ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора
  10. Црква је одувијек била прибјежиште, уточиште од зла овога свијета, а осим своје заштитничке улоге за све оне тлачене, обесправљене и прогоњене, Црква је била и остала Дарохранилница вјечних добара – Крви и Тијела Христовог, захваљујући чему смо могли, можемо и моћи ћемо присајединити се са Распетим и Васкрслим Христом, а тиме надвладати смрт, сагласно ријечима Господњим: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн. 6, 53-54). У цјелокупној историји људског рода, Христос је једини залог вјечности. Није Господ Марти, сестри Лазаревој, узалуд упутио ријечи: „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?“ (Јн. 11, 25-26). Питајући Марту, Христос пита све нас, у свим временима и у свим нараштајима, испитујући снагу наше вјере, желећи да разбије окове наше сумње. Један велики мислилац је рекао да ђаво управља свијетом тако што га обесмишљава. Ја бих још додао да нас Нечастиви плаши, страхом нас поробљава, желећи да нас зидом сумње одвоји од вјере. Тако је било у прошлим вијековима, а ни данас није другачије. Вирус познатији као Корона или Ковид 19 није ништа друго до испит наше вјере. Многи нас плаше да ће се вирус проширити и на нас ако приступимо Светој Чаши, ако путем исте кашичице примимо Свето Причешће након некога ко је, евентуално, заражен поменутим вирусом. На нивоу атеистичког размишљања ово би становиште имало своје мјесто, али за сваког вјерујућег хришћанина овај став је лишен било каквог смисла. Напротив, бесмислен је јер је ван Смисла. У дугој историји није никада забиљежен случај да је било ко икада заражен тако што је примио Свето Причешће, па чак ни онда када је куга односила у наручје биолошке смрти хиљаде наших сународника. Имајући на уму бројна историјска искуства у вези са многобројним заразним болестима, блаженопочивши патријарх Павле је записао: „Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просјеку свештеници су дуговјечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, прије увођења кашичице, сви вјерни, причешћујући се, пили из истог путира“. Уосталом, зар није Свети Порфирије Кавсокаливит велики дио живота провео исповједајући, храбрећи и причешћујући многобројне болеснике на Атинској поликлиници, па је поживио у свијету 85 година. Примјера је много, а нама чак није потребан ниједан од њих, под условом да вјерујемо Христу и у Христа. Ако Му не вјерујемо, наше Причешће је потпуно бесмислено. Ако Му вјерујемо, питања која се све чешће провлаче кроз медије неће дотаћи наше срце које пребива у Господу. Уосталом, зар није Христос, унапријед познајући нашу слободну вољу, избројао наше земаљске дане, рекавши: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без воље Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле: ви сте бољи од много врабаца“ (Мт. 10, 29-31). Вирус Корона, највјероватније вјештачки створен и проширен са злом намјером, неће поколебати нашу вјеру нити ће нас удаљити од Светог Причешћа, али ће свакако одвојити жито од кукоља, вјерујуће од невјерујућих, продубљујући већ предубок јаз између Добра и Зла. Остајући у вјери, као првој и посљедњој овоземаљској Тврђави нас хришћана, не остаје нам ништа друго него да заблагодаримо Господу на свему, па чак и на искушењима какво је ово, да бисмо сачували своју вјеру, као једино истинско богатство. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  11. Црква је одувијек била прибјежиште, уточиште од зла овога свијета, а осим своје заштитничке улоге за све оне тлачене, обесправљене и прогоњене, Црква је била и остала Дарохранилница вјечних добара – Крви и Тијела Христовог, захваљујући чему смо могли, можемо и моћи ћемо присајединити се са Распетим и Васкрслим Христом, а тиме надвладати смрт, сагласно ријечима Господњим: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн. 6, 53-54). У цјелокупној историји људског рода, Христос је једини залог вјечности. Није Господ Марти, сестри Лазаревој, узалуд упутио ријечи: „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?“ (Јн. 11, 25-26). Питајући Марту, Христос пита све нас, у свим временима и у свим нараштајима, испитујући снагу наше вјере, желећи да разбије окове наше сумње. Један велики мислилац је рекао да ђаво управља свијетом тако што га обесмишљава. Ја бих још додао да нас Нечастиви плаши, страхом нас поробљава, желећи да нас зидом сумње одвоји од вјере. Тако је било у прошлим вијековима, а ни данас није другачије. Вирус познатији као Корона или Ковид 19 није ништа друго до испит наше вјере. Многи нас плаше да ће се вирус проширити и на нас ако приступимо Светој Чаши, ако путем исте кашичице примимо Свето Причешће након некога ко је, евентуално, заражен поменутим вирусом. На нивоу атеистичког размишљања ово би становиште имало своје мјесто, али за сваког вјерујућег хришћанина овај став је лишен било каквог смисла. Напротив, бесмислен је јер је ван Смисла. У дугој историји није никада забиљежен случај да је било ко икада заражен тако што је примио Свето Причешће, па чак ни онда када је куга односила у наручје биолошке смрти хиљаде наших сународника. Имајући на уму бројна историјска искуства у вези са многобројним заразним болестима, блаженопочивши патријарх Павле је записао: „Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просјеку свештеници су дуговјечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, прије увођења кашичице, сви вјерни, причешћујући се, пили из истог путира“. Уосталом, зар није Свети Порфирије Кавсокаливит велики дио живота провео исповједајући, храбрећи и причешћујући многобројне болеснике на Атинској поликлиници, па је поживио у свијету 85 година. Примјера је много, а нама чак није потребан ниједан од њих, под условом да вјерујемо Христу и у Христа. Ако Му не вјерујемо, наше Причешће је потпуно бесмислено. Ако Му вјерујемо, питања која се све чешће провлаче кроз медије неће дотаћи наше срце које пребива у Господу. Уосталом, зар није Христос, унапријед познајући нашу слободну вољу, избројао наше земаљске дане, рекавши: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без воље Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле: ви сте бољи од много врабаца“ (Мт. 10, 29-31). Вирус Корона, највјероватније вјештачки створен и проширен са злом намјером, неће поколебати нашу вјеру нити ће нас удаљити од Светог Причешћа, али ће свакако одвојити жито од кукоља, вјерујуће од невјерујућих, продубљујући већ предубок јаз између Добра и Зла. Остајући у вјери, као првој и посљедњој овоземаљској Тврђави нас хришћана, не остаје нам ништа друго него да заблагодаримо Господу на свему, па чак и на искушењима какво је ово, да бисмо сачували своју вјеру, као једино истинско богатство. Извор: Епархија бихаћко-петровачка View full Странице
  12. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Велики четвртак Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије рукоположио је у чин ђакона апсолвента Богословског факултета Миливоја Бакића. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика Амфилохије је рекао да се отуђење од Бога стално догађа са човјеком и са људским родом. “Кнезови земаљски нападају Господа, одричу се Господа и Христа Његовог. То се догодило и са Јеврејима када су прешли пустињу послије њиховог ослобођења од египатскога ропства. А Пасха, празник који Јевреји и данас празнују је као такав управо спомен на то њихово ослобођење и пролазак кроз Црвено море”, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да је изабрани народ, кад га је пророк Мојсије призвао Богу на Гори сионској, створио златно теле. “Да се њему клања, а не живоме и истинитоме Богу који се јавио Мојсију и подарио му десет Божјих заповијести. Открио је правила живота и како треба да живи тај изабрани народ и како треба да живе сви људи на земљи. Али, Јевреји су направили златно теле, сјећајући се онога уживања које су имали у Египту као робови”, казао је он. Додао је да су се они тим чином вратили ропском стању изабранога народа Божјега. “Али, Господ је преко Мојсија открио прави и истински пут којим треба да ходи тај изабрани народ”, казао је Митрополит Амфилохије. Владика је подсјетио да је прије Свога распећа Господ с ученицима прославио Пасху, празник избављења и спасења. “И ту је показао својим ученицима својим бескрајним богочовјечанским смирењем пут којим и они треба да ходе. Скинуо је своју горњу хаљину, опасао се и опрао ноге својим ученицима”, рекао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је Господ тиме показао истински и прави пут онима који су Његови. “То је пут смирења бескрајнога, пут служења, пут љубави према Богу и према ближњима”, објаснио је Владика. Рекао је да се послије тога догодила Тајна вечера Христова са ученицима Његовим која се, ево, наставља двије хиљаде година. “И ми је настављамо овдје у престоном граду Црне Горе, у овој светињи Божјој”, закључио је Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је рекао да је Бог попустио и попушта вирусе због људскога гријеха, као што је у древна времена попустио на Содому и Гомору. “Тако и данас Он попушта на ову савремену Содому и Гомору, не да би уништио човјека него да би га спасио и да би га вратио у кивот спасења. Као што је у древна времена вратио изабрани народ у кивот Нојев, као што је вратио на Тајној вечери оне који исповиједају Њега”, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Причешће и вирус Поводом актуелне епидемије вируса популарно названог Корона, у јавности Србије али и земаља региона а као одјек одговарајућих светских трендова, јавило се питање може ли се вирус пренети током узимања Причешћа на литургијама Српске Православне Цркве. Није чудо што је ово питање злоупотребљено од стране милитантних антицрквених организација и група у класичним медијима и на друштвеним мрежама, али јесте необично то што су исто питање, на веома сличан начин, почели да врте (спинују) и многи теолози. И ово је одјек светских трендова. Ако је већ папа Фрања решио да на свој начин изрекламира вирус, а практично у исто време и англиканци и други протестанти, и део православних теолога је пожурио да буде у тренду и не пропусти ову јединствену прилику да се у баш свакој ситуацији када се постави дилема Црква-Свет (не свет као Божја творевина већ онај свет „који у злу лежи“ дакле симулација која у великој мери почива на умрежено медијској хистерији и која паразитира на реалном свету, једино постојећој творевини) сврстају на страну Света, а противу Цркве. Портал Теологија.нет је од почетка поменуте Хистерије испалио рафал текстова који су (махом) оријентисани антипричасно и у већој или мањој мери, прикривено или отворено сугеришу став да Причешће може да буде извор заразе. Просто је немогуће полемисати са сваким текстом који је тамо (и не само тамо) објављен, па ћемо ми у овоме чланку изабрати три текста и то: Вјера у доба короне Причешће и куга Што се тиче пандемије куге која је избила у месту Пелузиј у Египту и проширила се целим тадашњим Римским царством, извори које нам аутор приводи су историографски рад Прокопија Кесаријског De bellis (о ратовима) те Црквену историју Јована Ефеског, мада се у самом раду аутор више ослања на Прокопија. Већ једна од првих значајних и громопуцатељних тврдњи аутора да су епидемије куге добро историјски документоване је спорна. Можда то важи за Црну смрт која је Евроазијом беснела у 14. столећу, али смо о њој обавештени из значајно већег броја извора, пре свега (мада не нужно) јер је из периода који је историјски млађи од Јустинијанове куге за око 800 година али и зато што је обухватила већи део света него куга у доба цара светитеља. Аутор је пропустио да наведе историјске изворе првог реда ( директну статистику броја жртава, службене извештаје надлежних органа и слично) што је можда последица недостатка истих, и ослонио се на два историјска извора другог реда, давши акценат на Прокопија. Мали „проблемчић“ са овим извором је тај што је Прокопије непоуздан а пре свега зато што се у маниру античке историографије служи тешким претеривањима. Овај манир је донео у историографију њен „отац“ Херодот, који је познат по великим одвалама о димензијама бедема Вавилона али много више о броју персијских војника који су, у време краља Ксеркса, напали класичну Грчку. По Херодоту, Ксеркс је на Грчку послао више војника него Хитлер на Русију 1941, а ако се узме у обзир широка источноевропска равница преко које су у лето 1941 прешли милиони људи на Исток и опет страшан логистички кошмар са којим су се суочили Немци још током тог лета, лако је замислити како би уопште изгледало пробијање милионске инвазионе армије кроз македонске и тесалске кланце пар хиљада година раније. Овог манира претеривања (релативно) су остала поштеђена само три велика историчара класичне епохе (Тукидид, Ксенофонт и Полибије). Прокопије се у описима куге вероватно стилски и по обрасцу угледао на истинољубовог Тукидида, али се у претеривањима ослонио на Херодота. Има у Прокопија свега, од мотива карактеристичних за готичке и хорор романсе, преко мотива из савремених апокалиптичних антиутопија, где се ни мање ни више него „мајка природа“ (јел` те) обрачунава са злочестим људима који су својим конзумеризмом прешли сваку меру, до истинске трагедије. Али се између свега овога негде губи историјска истина. Да је куга имала такве димензије какве јој приписује Прокопије, то не би издржала ни нека савремена високотехнолошка велика сила, а камоли Јустинијанова Византија која је баш у време трајања куге била упетљана у рат на три фронта (западном у Италији, где је нови готски вођа Тотила покренуо велику контраофанзиву после Витигесовог пораза, северном на Дунаву, где су свако мало притискали варвари и источном где су вребали Персијанци). Немогуће је да је од епидемије умрло око 40% или чак 50% становника било Цариграда било Царства јер би то последично довело до слома свих фронтова, без обзира што би куга последично (и што донекле јесте и актуално) захватила и трупе њихових непријатеља. Друго што буди сумњу у Прокопијеву објективност је то што он у једном свом другом делу Тајној историји у маниру српских (на жалост и срамоту) таблоида Скандал и Информер сипа по Јустинијану и Велизару канте смећа прозивајући их за широк распон злочина од тога да су (Јустинијан) кнезови демонски до тога да су први папучари космоса. Не можемо овде улазити у мотиве Прокопијевих ставова изречених у последњем делу, али је чињеница да или Прокопије гадно претерује или куга некако (ка и друге болести, јел` те) има пик баш на литургијске вернике а прескаче војску и полицију. Управо је главна слабост Јефтићевог текста та што, упркос труду достојном поштовања, нигде није ишчепркао да је ико рекао да су литургије некаквим актом власти биле прекидане. Кренимо сад на Ховоруна. Држ` те јеретика Док се Јефтић губи у мутним лавиринтима магловите историје, Ховорун, мртав ладан и ничим изазван, одмах прелази у напад и оптужује заступнике става да Причешће не заражава и да не може заразити, за три јереси: докетизам, евтихијанство и манихејство. Докетизам учи да је тело Исуса Христа привидно јер је Христос чисто духовно биће и да је његово распеће, па последично и Васкрсење било чист привид. Ово учење је било присутно у готово свим гностичким системима, као и у исламу и неким монофизитским струјањима, о чему ћемо детаљније у анализи Ђуровићевог текста. Када је у питању ова јерес, тешко је не увидети бесмисленост Кирилове оптужбе. Ако је Христово тело реално привид, како би ми, ако је нешто привид, могли исто да једемо на литургијама и да верујемо да не може да нас зарази. Пре би се рекло да од (прикривеног) докетизма болује друга страна. Што се тиче евтихијанства, подсетимо овде да је реч о екстремној монофизитској струји која је сматрала да се Христова људска природа, практично одмах по оваплоћењу растопила у Божанској попут капи уља у бескрајном океану. О томе ко су монофизити начелно писаћемо у осврту на Ђуровићев текст. Но вратимо се на Евтихија. Када би заступници става да причешће не може бити извор заразе заиста веровали да се људска природа Господова просто истопила у Божанској, онда никако не би могли да заступају став да причешће не може бити извор заразе и то из следећег разлога: Христова људска природа се истопила у Божанској, дакле нестала је. Христос је само Бог, не и човек. (следи из један). Али Бог нема тело. (Теолошко откровење и метафизичка аксиома). Ако Бог нема тело, онда нема ни крв. Ако Бог нема тело и крв, причасни хлеб и вино су обични хлеб и вино. (Следи из 4) Ако су причасни хлеб и вино обичан хлеб и вино, они свакако могу пренети заразу(следи из 5) Али ми тврдимо да Хлеб и Вино не могу пренети заразу. (Контрадикција са шест) Дакле, имамо редукцију на апсурд Ховоруновог става. Осврнимо се сада на манихејство. Ово је посебно глупа оптужба, имајући у виду да никад нико ко је тврдио да Причешће не може бити извор заразе није рекао да је вирус сам по себи зло. Он може бити „зао“ за људе у својој патогеној функцији. Ово нам открива Ховорун у маниру најбољих откривача топле воде и рупа у саксији. О свему, свачему, ничему и још понечему Дођосмо сада и до Ђуровићевог текста (даље З.Ђ.). Има ту свега, прави коктел. И Артемија, и Наума, и приче о некаквим билдерима и истраживања да ли је и када хришћанска доктрина о Причешћу догматизована и томе слично. Али нигде нема убедљивих доказа да Причешће може (макар теоретски) бити извор заразе. Заправо остаје нејасно, а биће да је и самом ауктору нејасно, шта заправо заступа и шта жели да каже…ауктор је искрено убеђен (страшно би било да није) да је Хлеб и Вино Господово Тело и Крв, али се губи у покушају да некако докаже Свету (симулакруму кога смо описали у уводу) како ето кршћани нису баш толико задрти, па можда Причешће и може бити извор заразе. И маше добро познатим аргументом да се ето Причешће може и уплеснивити. Све и да може, у питању је Тело и Крв Бога који има и људску природу, чиме поседује и биолошки материјал. Али из тога не следи да било који биолошки агенс који иначе испољава патогене функције може исте те функције да испољава и када је у Телу Богочовека. Ово нас доводи до аукторове прилично занимљиве оптужбе упућене заступницима става да Причешће не може да зарази. Ничим изазван, З.Ђ. нас оптужује за афтхартодокетизам (ако неко мисли да се око овога ломи језик, нек погледа следећи одељак о пресуштаствљењу илити трансупстанцијацији-реч на српском за овај процес не постоји). Афтхартодокети су монофизитска струја предвођена Јулијаном (чини ми се халикарнаским) која је сматрала да је Христово тело и пре васкрсења било нетрулежно, или преведено на српски језик, неподложно умору, глади, жеђи и томе слично. Јер ето, ми који сматрамо да Причешће не може да зарази, уствари мислимо да је Христово предваскрсло тело нетрулежно, баш као и Јулијан. Ово је аукторов типичан манир да облати противника тако што ће му потурити нешто што овај нити је рекао нити помислио а као доказ (тј аргумент) за своју тврдњу приводи руског теолога који говори да се причешћујемо телом оваплоћеног Христа. Поред тога што је овде само реч о непрецизности (јер да се Христос није оваплотио не би било јасно како би васкрсао) реч је и о добро познатој фигури сламнати човек или старински речено замени теза. Међутим, ко другоме јаму копа сам у њу упада. Ауктор исправно примећује да се ми не причешћујемо Христовим предваскрслим Телом, већ управо васкрслим, које је већ нетрулежно. А ако је нетрулежно, биолошки агенси који би евентуално били присутни и у томе Телу не би могли да поседују своје патогене функције. Дакле, Причешће не може да зарази. Додајмо овде да цео монофизитизам, било онај екстремни (евтихијанство, тритеизам) било „умерени“ (Диоскор, Севир, Јулијан, Шенуда, Варсума, Барадај) падају на својој сотириолошкој димензији (сотириологија је наука о спасењу). Уколико је спасење обожење, а Исус Христос, како сви монофизити тврде, има једну природу, онда та природа јесте: Само Божанска (у том случају, будући да Бог нема тело, причасни хлеб и вино су обични хлеб и вино, па нема обожења па самим тим ни спасења) Само људска, у ком случају смо канибали, па опет нема спасења. Ни Божанска ни људска, у ком случају опет нема спасења у смислу обожења. Кренимо сада на другу аукторову оптужу, да заступамо јерес трансупстанцијације (која је, гле чуда, службена доктрина римокатоличке цркве догматизована на Тридентинском сабору, а под утицајем Томе Аквинског). Укратко, римокатолици верују, сходно свом догмату, да се хлеб и вино, по адекватној литургијској молитви, дословно претварају, односно, мењају своју природу или суштину, у Тело и Крв Господа Христа. Међутим, рећи ће Тома, Тело и Крв и даље задржавају атрибуте (акциденције) хлеба и вина. У Цркви пак учење на који је начин Бог присутан у причасном Хлебу и Вину, колико је нама познато, а тако и ауктор тврди, никада није догматизовано. Касније је, током вавилонског ропства православне теологије на неким помесним саборима Томино учење потврђено, а на некима одбачено.Ипак треба имати у виду да читав низ православних светитеља новог века и савременог доба употребљава термин пресуштаствљење. Овај термин је усвојен и на Јерусалимском сабору 1672, а користе га и свети Димитрије Ростовски, свети Теофан Затворник и свети Јован Кронштатски. То нас обавезује да одбацимо тврдњу З.Ђ да је у питању јерес. Начелан став је да нам се Христос даје реално у Причешћу (што нико не оспорава) под видом хлеба и вина. И акциденција односно атрибут (како би рекао Тома ) и вид, односно модус илити начин су метафизички појмови позајмљени из филозофије да би се боље концептуализовали неки теолошки искази. Иако ова два метафизичка појма нису семантички једнаки, за већину људи нема значаја ова суптилна разлика, тако да оно што јесте свима јасно јесте да је Христос реално присутан у причасном Хлебу и Вину, и да они јесу одистински Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, а начин како се то дешава остаје тајна. Ми не бисмо ишли даље од овога у Тајну, а евентуалну догматизацију ћемо оставити неком будућем васионском сабору, који би свакако ово морао уврстити у своју агенду, с обзиром на овако бруталан и до сада без преседана напад на Причешће и оптужбе да може да буде извор заразе који је упућен од дела научника и стручњака (свака сличност са књижевницима и фарисејима је намерна), политичара (свака сличност са главарима народним је намерна) и теолога (свака сличност са главарима свештеничким из озлоглашеног јудејског Синедриона је намерна). Иван Марковић Видовдан
  14. Страх од корона вируса нас паралише. Безбрoјни виновници смрти вребају у сваком делићу секунде. Корона вирус нас држи у страху, јер га не познајемо. Изненадио нас је и немамо начина да се одбранимо – немамо ни лек, ни вакцину. Статистичка вероватноћа да ћемо се заразити, доведена до врхунца, рађа панику – да ће нас задесити мучна смрт у болничком хаосу панике. Када будемо имали лекове и вакцину, страх ће утихнути – и то искључиво зато што ће се смањити статистичка вероватноћа да ћемо умрети. Хоћемо ли тобоже знати који је „смисао“ (узрок и циљ) постојања корона вируса? Не. Као што не знамо ни који је „смисао“ канцера свих врста, инфаркта, можданог удара и других безбројних узрочника смрти – на крају крајева ни који је „смисао“ смрти. Некада, у прошлим цивилизацијама, потреба за лековима-вакцинама, по свему судећи, била је на другом месту (не и маргинализована), а на првом је била потреба за „смислом“. Ко потврђује ово првенство? Пракса, људске институције и сачувана реч тих људи. О „смислу“ постојања они су веома ретко говорили у интелектуалним категоријама и језичким формама – њихови искуствени одговори отискивали су се у институцијама организованог друштвеног живота, као и у језику Уметности: сликарским и вајарским делима, музици, архитектонским остварењима, народним играма и драматургији. Данас, чини се, живимо у цивилизацији бе-смислености, непромишљене незаинтересованости за суштинске ствари, и очигледног одсуства „смисла“ – увереност да се смрћу „све завршава“ чини се несаломивом и монолитном. Овај установљени нихилизам потврђујемо начином организовања и функционисања живота – појединачног, колективног, глобалног. У мотивима и циљевима такозване „политике“, у системима функционисања економије, у логици односâ производње и размене, у примитивној доминацији приватног над јавним (друштвеним) сектором. А још уочљивије у срамно употребљаваним циљевима просвете, у комерцијализацији „информисања“ и уметности, у чињеници да су и једна и друга ухваћене у замку окрутног приоритета стварања „утисака“. Пре 133 године, Ниче је са пророчком, потресном јасношћу уверавао да нихилизам стоји пред нашим вратима… обезвређење сваке вредности, одсуство сваког смисла – недостаје циљ, недостаје одговор на питање „зашто“. Данас доживљавамо овај жељени и неумољиви, хладни нихилизам сваког „смисла“ – у физиономској експресији председника Трампа, у некрофилним осмесима госпође Меркел, у испразном кокетирању госпође Лагард, или напросто у комичној недостатности наших, привидно значајних, пајаца. Непобедиви и већ установљени нихилизам, по коме се „све завршава смрћу“, првенствено је пород отуђења догађаја Цркве и његовог свођења на индивидуоцентричну религију. Ниче је и ово кристално јасно дијагностификовао, његова дијагноза назире се у често енигматичној језичкој смелости. Једини начин изражавања који може да пренесе увереност да се смрћу не завршава све, него постоји могућност да смрт буде „уништена смрћу”, јесте практично, искуствено учешће. Не идеолошка измишљотина, не интелектуална увереност нити психолошка аутосугестија. То је Празник – искуство заједничарене уверености, дар радости која се рађа на начин неухватљив за дефиниције, какав је и сваки истински ерос. „Нећемо никада умрети, гробару преваранту“ – певао је некада Савопулос[1], сублимирајући, као што то често бива у уметности, опште (црквено) искуство. У животу Цркве, свако Евхаристијско сабрање је празник радости, јер смрт бива „згажена смрћу“. Уколико нема заједничарене радости, онда ни сабрање нема смисла. Вера је однос – однос који се изграђује поверењем, поверење које се рађа из ероса. Ни проповед, ни савети, ни легализам директиве не могу родити ерос. Ову очигледну реалност, чини се, већина епископа грчке Цркве више не може да препозна. Можда је то и природно. Већ 200 година Црква у Грчкој је подређена улози „доминантне религије“, самим тим поистовећена са интелектуализмом од опште користи, идеолошким дидактизмом и легализмом моралне ефикасности – поистовећена са смртношћу као законитошћу. Тако су епископи пристали на забрану конституисања и пројављивања Цркве у Евхаристији са циљем спашавања оних који су погружени (крштени) у васкрсну смрт. Прихватили су да се празник егзистенцијалне слободе изопачи у телевизијски спектакл[2]. Без сваке сумње, јерарси су то учинили јер верују да је улога Евхаристије искључиво проповедничка: да би индивидуа „имала корист“, да би била поучена, испунила се емоционалним набојем и саобразила се са деонтолошким директивама. Црква се данас бави понашањем, не и егзистенцијом [постојањем]. Зашто постојимо? Уколико постојање има узрок и циљ, зашто је ефемерно? Чему страх од непостојања? Црква као догађај одговара на ова питања, а не проповеђу. Мајчинској љубави или истинском еросу не учимо се кроз идеолошка разглабања. Познање и једног и другог рађа се, оно је искуствено и дарује се неосетно захваљујући непосредности односа. „Нећемо никада умрети, шупљоглави гробару“ – Црква то потврђује певајући: Христос васкрсе! Христо Јанарас Извор: Теологија.нет
  15. Јуче је на таласима васељенског радија "Светигора", као и званичној фејсбук страници и инстаграм профилу "Не дамо светиње", уживо говорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Високопреосвећени Владика је говорио о литијама, дискиминаторном закону, преговорима, итд. Слушаоци и гледаоци су му постављали питања.
  16. Пробао сам скоро све и сада испробавам Eset Smart Securiy ..
×
×
  • Креирај ново...