Претражи Живе Речи Утехе

"Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња.Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба. И знам да тај човјек - да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити. Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим."(2 Кор. 12:1-5) Суштина божанске визије, или заједнице са Богом, даје искуство које је изнад људских могућности. Човек осећа да искуство превазилази његове природне и интелектуалне моћи. Зато се свети апостол може „похвалити“ тим искуством – јер осећа да оно није од њега, нити долази од његових сопствених способности. Духовни учитељ античког доба или хришћански духовни учитељ Запада поноси се оним што прима од Бога кроз свој ум и око тога ствара филозофију. Ми, с друге стране, разумемо да се ово духовно искуство не може схватити само умом, нити дефинисати кроз неколико појмова. Ово је веома важно за хришћански живот. Многи људи тај живот своде само на добра дела, а посебно ми, свештенство, то често чинимо. Неко би могао рећи: „ Добро сам, никоме ништа не дугујем, живим добротворним животом. Шта ми треба Бог?" Али врлина постоји да би се човек могао приближити Богу. Свети Максим Исповедник, као и многи други оци, каже да су добра дела људски начин приближавања Богу, односно пут који је Бог изабрао да нам се обрати и помогне да Му се приближимо. Врлине саме по себи нису праве вредности. Ово је веома осетљиво питање и Запад се због тога суочио са многим проблемима. Ту се развила „метафизика вредности“ – Бог се сматра првом и највишом вредношћу, а следе друге вредности, као што су правда, доброта итд. Дакле, ове вредности се виде као независна „божанства“, која долазе после Бога у свом вредносном реду. У православном богословљу вредности саме по себи нису апсолутне, већ се виде као нематеријалне енергије Божије – начини на које се Бог појављује и делује. Дакле, заједница са Богом превазилази и садржи ове вредности, и не може се у потпуности описати или ограничити у домену природних искустава. То је суштинска разлика и треба бити опрезан – теологија је у својој дубини и искуству сваког верника (не само монаха) нешто што се не може у потпуности исказати речима и објаснити анализом. Св. Симеон Нови Богослов нас поучава својим изванредним тумачењем како можемо ухватити искуство неизрецивог: „Једино искуство неизрецивих тајни које нам се даје јесте Света Евхаристија, као искуство Тела и Крви Христове." Он нам указује на ниво заједнице са Богом који је далеко дубљи и узвишенији од сваког рационалног схватања. „ Где год погледате, нећете наћи ништа узвишеније у овом свету од овог евхаристијског јединства између Бога и човека." Зато оци уче да се созерцање нестворене светлости обично дешава за време Свете Литургије или после Светог Причешћа. Свети Серафим Саровски је током Свете Литургије видео Бога, као и многи други светитељи. Зашто се ово дешава? Јер у Православној Цркви визија Бога није усмерена на одређене појединце, већ припада самој Цркви. Што више човек живи искуством Цркве, то се више приближава самој стварности виђења Бога. Можемо рећи – (и то је веома значајно) – да је за нас визија Бога искуствена еклисиологија, еклисиологија која се живи и која се даје онима који су спремни, попут апостола Павла, да се понизе и виде себе као једног од многих чланова Тела. Бог увек даје благодатне дарове Цркви, а не појединцу. Када се неко заиста укључи у живот Цркве, он добија духовне дарове и богопознање – тај човек жели да заволи свакога, да постане део Цркве, открије се у Телу и каже: „ Ја сам рука Тела и ја припадам Телу; Ја сам око Тела и припадам Телу ." Када човек почне да се тако предаје, и када православни подвиг постане уобичајен, тада почињу да се пројављују благодатни дарови. Нико не прима дар благодати као појединац ако не носи друге у себи. Зато је највише виђење Бога за Светог Симеона Новог Богослова Евхаристија, јер је она саборно општење. Свети Григорије Богослов каже да је Евхаристија у сабрању онтолошки много значајнији догађај од молитве појединца. А онај ко се моли на крају се враћа у заједницу. За нас нема молитве ван Евхаристије. Чак је и света Марија Египћанка чекала да се причести пре своје смрти, иако је та жена имала велике милости од Бога. Када човек општи са Богом, осећа да је то права и жива стварност. Не можете 'поседовати ' Бога само на теоријски начин. Бог се не може обухватити; Он је Тај који ме обухвата, а не обрнуто. Дарови благодати воде ка заједништву у Евхаристији, једином месту где се овај однос са Богом у потпуности остварује. На питање како је могуће да се пустињаци не причешћују, Св. Никодим Светогорац одговара да без Цркве не би постали оно што јесу и да су то су изузеци које Бог уређује у свом промислу. Ови људи се удаљавају од Евхаристије не зато што им није потребна, већ да би је доживели у још дубљој и скривеној димензији. Човек напушта свет не да би га мрзео, већ да би га волео још више. Удаљава се да га чистије воли, да се моли за њега и да му се потпуније посвети, а не зато што га одбацује. Данас нас је индивидуализам у великој мери обузео и то је жалосно. Рећи ћу ово на врло једноставан начин. Када се причешћујемо у цркви, многи од нас имају различита осећања о томе шта радимо, али колико нас има осећај да кроз догађај Светог Причешћа постајемо духовно једно лице? Једно биће, ново биће, ново братство, не биолошко, већ есхатолошко. Свештенике називамо „очевима“, иако они нису наши биолошки очеви, а друге „браћом“, иако нису наша крв; уопште улазимо у нови дух односа. Одакле ово и шта представља? Колико нас се тако осећа? Многи кажу: „Причестићу се да ми буде добро, да се осећам добро“. Или: "Ево – причешћујем се и не осећам се добро." И наравно, Бог није обавезан да се сложи са вашом идејом о индивидуалној срећи. Многи причешћивање сматрају као награду, а неки духовници га чак дају као награду за духовно напредовање. Другим речима, осећамо да Бог треба да нас награди. Постоји и природна љубав, љубав према неком интересовању итд. Али, онтолошка љубав према другима неопходна ми је за вечност. Стога, када је неко замолио старца Порфирија да се помоли за њега, он никада није рекао: „ Господе Исусе Христе, помилуј га “, него „ Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Молио је за милост према себи, чиме је показао да су проблеми друге особе и његови сопствени проблеми. Да ли и ми радимо исто? Очигледно не, јер смо научени да веома пажљиво одвајамо своје проблеме од проблема других. У Цркву улазимо кроз Свете Тајне, кроз Исповест и, пре свега, кроз Крштење. Улазим у Тело – Тело Христово – које је постојало и пре мог доласка. Улазим у заједницу, у мрежу међусобних односа. Исповест нас враћа у заједницу. "Оче, сагрешио сам!" У исповести се поново се обнавља очинство и синовство.Затим долази Света Евхаристија, где поново постајемо једно Тело. Где може бити места за индивидуалност? Нажалост, ми смо усамљени и грешни јер обожавамо себе, а корен тога је претерано самољубље. Када таква љубав пређе у патолошко стање, тада не успевамо да истински спознамо Бога, и почињемо да верујемо да је Бог крив, да је крива Црква, да су криве Свете Тајне. Често чујем да људи говоре: „Не разумем!“ Пропаст лежи управо у одбијању одговорности и окривљавању других, испољавању самољубља.играмо „богове“ једни против других. С највећом лакоћом судимо онима које волимо, не слутећи да то указује на нашу духовну болест. Не разумемо сопствено стање и слабост, али дозвољавамо себи да лако осуђујемо друге. Таквим ставом уништавамо једни друге, посебно у црквеним круговима. Хришћанин, пак, треба да буде онај који не суди, јер је свестан да је и сам грешан. Једино што нас хришћане разликује од осталих јесте то што смо ми свесни сопствене грешности, а они можда нису свесни своје, па стога не примају благодат. Ми примамо благодат јер смо свесни својих грехова. Али ако престанемо да их будемо свесни, милост ће се повући. Затим долазе све остале последице – заблуде, атеизам, који се често јављају заједно. Зато кажем да треба препознати Бога у ближњем. Овде лежи суштина читавог проблема. Тренутак када не видите Бога у свом брату је тренутак духовне болести и унутрашње смрти . То је право стање смрти – када нисмо успели да препознамо другог као слику Божију. „ Нигде Те нисмо видели, ни затвореног, ни гладног, ни жедног “, кажу они који нису волели Христа, јер Га нису препознали у страдању. Ми смо позвани да препознамо страдање ближњег. Хришћанско схватање милосрђа није: „ Имам и дајем вам, и осећам се добро због тога!“ већ спознаја да смо сви једно Тело. Хришћански заједничарски дух значи: „Дајем да живим“. „Снажна жеђ за животом коју сви осећамо долази од тога што не знамо како да дамо, предамо се и опростимо. Како је дивна реч - " опраштам " (остављам места за другог). протопрезвитер Николај Лудовикос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Данас је Дан републике. Ја сам седамдесетседмо. Рођена сам чак тамо у ’’оној Југославији’’. У земљи која се протезала од Триглава до Ђевђелије. У земљи у којој су наши дедови одлазили на радне акције, Брчко-Бановићи и тај рад. У земљи једног Ћопића, Андрића, једне Десанке, једног Крлеже, у земљи Бијелог дугмета, Азре и ЕКВ-а. На крају, у земљи Звезде, Партизана, Динама, Хајдука и Жеље… Одрастала сам без ајфона, фејсбука, без друштвених мрежа. Кад сам била мала, чувала ме баба, јер је мама морала на факултет. А моја баба баш и није имала Монтесори методе, ако ме разумете. Тачно се знало, шта сме и шта не сме. Кад баба није могла, ишла сам у вртић илити обданиште и дружила се с другом децом. Често су ме остављали и код комшинице, јер тада је комшилук био исто што и род рођени Пила сам чесмовачу, јела прженице, играла се ластиша и ишла у кревет у пола осам, после цртаног. И дан данас имам ожиљке на коленима од оне заборављене дечје занимације – верања по дрвећу. Нисам носила маркирано. Нисам ни знала шта је то ’’маркирано’’. Облачили смо се у Атексу и Вартексу. Носили смо ствари старије браће и сестара и никог није било срамота. Зимске јакне се нису носиле једну сезону, зимске јакне су се наслеђивале, бокте. Нисмо имали много, али би се увек нашло за оног ко има мање од нас. Нису ме дали на часове енглеског с две године. Моја основна школа звала се “Братство и јединство“. Нисам била вундеркинд, нити сам имала све петице, али те оцене што сам имала – биле су само моје јер, са мном нико није радио задаћу. Моја учитељица Сена, носила је боросане и имала пунђу као Јованка Броз. Гледала сам је као бога оца. Носили смо плаве кецеље и амблем школе на реверу. И гледали два-три програма на тевеу, од којих је културно-образовни био и културан и образован. Имали смо спикере. Праве, културне, школоване водитеље. Данку, Мићу, Дуњу, Млакара… И садржајне емисије. Бранка Коцкицу, и Коларићу Панићу. И Змајеве дечје игре. И Бајфорда који је више волео Београд него родни Солзбери. Моји су сваке године ишли на одмор у друго место. И свуда смо имали пријатеље. И у Љубљани, и у Сплиту и у Книну, Скопљу, Сарајеву… И није било никога ко није ишао на море. Ишли смо сви. Неко стојадином, неко возом, неко југићем, али – ишли смо. Јављали смо се наставницима на улици. Устајали старијима у превозу. Имали акције скупљања старог папира суботом. Школа и кућа су били једно. Родитељи и наставници на истој страни, са истим циљем – да од нас створе људе. Нисам смела да одбрусим мајци и оцу. Никада. Јер – знало се ко је кога родио. Наши су родитељи живели спокојно и неким устаљеним редом. Школа, факултет, војска, удаја, посао. И тако, дан по дан, од седам до три, лагано су стизали до пензије, начети али очувани, да поживе још коју деценију, негде тамо у завичају, међ’ шљивама. Од рака се ретко умирало. Кад умре когод млад, свет би се чудио. У оно време, имати или бити – није била ствар избора. Можда нисмо имали, али смо барем били. Људи. Кажу ми да нисмо испали добри и да је цела та наша генерација крива за оно што је дошло касније. Да смо, захваљујући нама таквима, управо ту где јесмо. Да нам је због нас таквих лоше. Јер нисмо знали да се изборимо за себе. Јер смо се, уместо да узвратимо, склањали. Јер смо имали ту неку субмисивну црту, која нас је, ето, скупо коштала. Добро. Нека буде да сте у праву, ако ће вам због тога бити лакше. Ево, ми смо криви. Ако ћете због нас ’’таквих’’ лакше поднети чињеницу да живите у земљи која је седам пута мања од оне у којој сте рођени. Ако ће вам бити лакше што од Грделице до Кузмина стижете за неколико сати, с чекањем на наплатним рампама и што је све пре и после тога нека друга географија. Нека буде, јер се стидите свега од пре, јер желите да заборавите стару историју, а да нову још нисте створили. Али… да ли баш можете да се закунете да нам је данас боље? Да нам је некада било баш толико лоше? Да ли сте сигурни да сте сигурни? И када сте задњи пут спавали у парку, на клупи…? Знам, ’’свакаквих будала има’’. Јер то више није иста земља. Нису исти људи. Чак се ни моја основна школа више исто не зове. И више нико не мари за Ћопића, Крлежу, тек ретки признају да су их некада читали. А и то само што су морали, било у лектири. Данас на сајму књиге продају старлете. Немамо кога да ставимо у уџбенике. На располагању су нам стотине канала на којима гости безобзирно упадају једни другима у реч, а водитељи говоре “чак штавише“. Данас живимо и дружимо се и одрастамо и умиремо на друштвеним мрежама. У ријалитима. Хранимо своје мале умове и велике сујете некаквим лајковима. Број пратилаца је постао мерна јединица за срећу. Живимо у свету у коме смо сви стручњаци. У свету у коме је потребна диплома да се одгаји дете. У свету који нам ограничава ресурсе, загађује воду, трује земљу, запрашује са свих страна… Удара на мозак. Презире емпатију. У свету у коме не знамо ко живи врата поред нас. У свету у коме нам је све доступно. На дохват руке. Ништа се не крије. И никог више није стид, нити се ико ичега плаши. Живимо у свету у коме наша деца нису неваспитана, наша деца су своја и напредна. Наша деца имају карактер. Наша деца су предмет нашег обожавања. Мали богови којима се клањамо. Испуњавамо жеље и жељице. Бранимо их, правимо од њих неспособне јединке. Псујемо све по списку оној учитељици, јер како је, забога, смела да му да тројку? Јесте, све је знао, сутра има да јој одем у школу, па ћемо да видимо… И што да му не купим патике од двеста евра? Па шта ако немају друга деца? Јесам им ја крив што немају? Чуј, не може мобилни у школу? Ко си ти да забраниш мом детету да носи мобилни? Је л’ то твој мобилни!? Где је директор? Желим да разговарам с директором. Како – ко сам ја? Е, сад ћеш да видиш ко сам ја… И нека буде да смо баш ми гајили баш ту децу која данас не устају ни рођеној мајци у превозу. И нека буде да то што скаче и дерња се на оца, није безобразлук већ право гласа. И нека буде да смо сви исти и равноправни. И да не мора баш све да иде редом. И нека буде да нисмо болесни. И да није сваки пети на онкологији. И да не умиремо од срца, са четрдесетидве. И да нас родитељи не сахрањују. И да се ето као не чудимо кад ко пребаци преко шездесет. Дочека пензију. Врати се у завичај. Уколико је завичај још увек на истом месту. Нека буде да су наши родитељи криви за то како смо ми испали. Нека и ми будемо криви за оно каква ће наша деца сутра бити. Нека буде. Ако је тако лакше. Али, имати или бити – данас јесте ствар избора. Можда више имамо, али све мање јесмо. И данас је Дан републике. Аутор: Даниела Бакић https://zelenaucionica.com/cuj-ne-moze-mobilni-u-skolu-ko-si-ti-da-zabranis-mom-detetu-da-nosi-mobilni-gde-je-direktor-e-sad-ces-da-vidis-ko-sam-ja/