Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вечно'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Доносимо текст писма Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, које је упутио поводом упокојења Епископа западноевропског Луке. На литургијском сабрању у Саборном храму Светог Саве у Паризу, 23. децембра 2021. године, писмо је прочитао патријархов изасланик на овом молитвеном сабрању, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Молитвени испраћај новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Крај нашега живота се не мора неминовно поклапати са даном наше смрти. За неке он наступа много раније, али за онога ко у Христа Васкрслог верује он никада неће ни наступити, јер ко Живот Христов учиним својим животом, онда ће и сама његова смрт постати усхођење у живот. У само предпразништво светог оца Николаја, којег је славио као своју крсну славу, узе Господ себи душу драгог нам брата и саслужитеља епископа западноевропског Луке, да тамо горе у Царству небеском, заједно са светим Николајем, светим Анђелима и свима светима узноси вечни славопој Христу победитељу смрти, којем је читавог свог живота, тихо, скромно и ненаметљиво служио. Може неко да буде увек ћутљив, да не прича много, да не беседи, али истовремено да се дотиче срца људи, да улази дубоко у нечије срце, да постане драги човек и искрен пријатељ. Јер некада нису ни потребне многе речи, ако наша дела објављују нашу доброту, смирено срце, снагу вере и љубави. Владика Лука је са мало речи могао много тога да каже. Био је мудар, искусан, разуман, рекли бисмо једноставан и топао човек, спреман сваког да саслуша, посвети једнаку пажњу и буде равноправан саговорник било да се ради о обичном вернику, свештенику, епископу или неком интелектуалцу. Ведрог духа, смиреног срца, али одлучног става живео је скромно, монашки, без да је и једног тренутка сматрао да то мора неком бити познато. Од далеке Аустралије где је започео своје монаштво и епископство, па до западне Европе био је онај који је дошао да служи Богу и своме роду, а не да му служе. Знао је и живео тако: да Епископ ниси ни влашћу, ни првенствовањем, ни господарењем, већ христоликим служењем у Цркви на спасење народа Божијег. Задњих година свога живота суочен са искушењима телесних болести, које су нападале његово тело, остајао је крепког духа, вазда радостан и на свему благодаран. Владика је јововски- трпељиво прихватио своју телесну болест као Богом даровану лествицу духовног узрастања, кao своју личну Гетсиманију, кроз коју се уподобљавао Христу Гетсиманском, у којој он лије крвави зној срца, у којој се моли да га „мимоиђе ова чаша, ако је могуће да је не пије“, у којој схвата да је тело слабо, а дух срчан, у којој се кроз агонију бори за Амин свога спасења: не како ја хоћу, него као Tи Господе... нека буде воља Твоја! Данас испраћамо Владику Луку у нашу земаљску отаџбину, у мајку Србију, да тамо у манастиру Пресвете Богородице у којем је и хиротонисан за епископа 1992. чека Васкрсење мртвих и живот будућег века. Испраћамо Га у наручје Божије, у “Дом Оца небеског”, у „место где нема болести, ни жалости ни уздисаја“, да почине и одмори своје уморно тело, да се утеши и радује гледањем Лица Божијег и да се моли за нас који остајемо, још мало овде на земљи. Сећање и молитва за Тебе драги брате наш Лука, биће једна вечно пламтећа воштаница за покој Твоје душе, док се поново не сусретнемо у Дану без краја, у Царству небеском. Хвала Ти за све што си учинио за своју свету Цркву и свој народ: својим зрачењем, љубављу, вером и побожношћу, скромношћу, честитошћу и својом боголиком човечношћу. Нека Tи је, драги брате и саслужитељу, вечан помен и Царство Ти небеско. Амин. ПАТРИЈАРХ СРПСКИ + ПОРФИРИЈЕ
  2. Вечно зелени – Разговор о инфантилности Данас многе проблеме савременог друштва психолози, социолози, педагози и други специјалисти објашњавају све већом инфантилношћу. Сматра се да од ње пате углавном млади људи. Да ли је могуће да нас чека страшна будућност у инфантилном друштву? Шта је то инфантилност, у каквим случајевима се може о њој говорити? Пробаћемо да пронађемо одговоре уз помоћ психолога, кандидата за доктора наука, Јелене Николајевне Корневе. Инфантилност и… инфантилност а почетку разговора о инфантилности, треба рећи да постоје као минимум два различита схватања. Једно је научно схватање, које истражују научници, не само психолози, већ и педагози, социолози. Друго је схватање које користимо у свакодневном животу, такозвано животно схватање. Наши свакодневни разговори о инфантилности су увек врло конкретни-једни се тичу конкретне младе особе, односно мужа/жене итд. Увек се односе на конкретне ситуације: муж мало зарађује и не може да нађе добро плаћен посао, млада не може да изађе на крај са децом и ангажује дадиљу, радници уместо да раде свој посао играју пасијанс, итд. Инфантилост у свакодневном животу – начин да се објасни без објашњења. Зашто улагати напоре да се разуме други, још и да се подржи, много је лакше окачити „етикету“ инфантилности, и сва питања су решена. При томе, свако ко користи реч „инфантилност“ ставља у њу свој садржај. Велика је вероватноћа да професионални психолози, разматрајући те исте ситуације са „инфантилним“ херојима, не морају у њима да пронађу праву инфантилност. У свакодневном разговору инфантилност има разнолико и вишеслојно схватање. Носи у себи интуитивни карактер, а свако долази до закључка о њој на основу личног искуства. Како психолози дефинишу схватање „инфантилности“? Први пут су научници овим термином описали понашање особе 1864. године, када је француски доктор Е. Ш. Ласег (Ernest-Charles Lasègue) назвао инфантилношћу посебан застој у развоју личности у раном, младалачком стадијуму. Овај застој се манифестовао у неустаљености расположења, у специфичностима емотивних сфера, у незрелости размишљања, итд. Од тада, истраживања у домену инфантилности су отишла далеко напред, и само схватање „инфантилности“ задобило је много контекста и значења. Најраспрострањеније је-застој у развоју организма, који се манифестује у физичком и психичком заостатку. Може да се појави застој у развоју детета, да се сачувају дечје пропорције тела или појединих делова (на пример, полних органа), други знаци полне зрелости могу бити недовољно изражени или да у потпуности одсуствују. Све то може пратити застој у психичком развоју детета. Слично схватање инфантилности се може наћи у литератури из психијатрије. Тек крајем ХХ века, инфантилност су почели да доживљавају као застој социјалног развоја младих људи, у односу на њихов биолошки развој; као застој моралног и социјалног развоја и тако даље. Инфантилност или вечна младост Бити инфантилан и осећати се младим, не доживљавати свој реални узраст-то су сасвим различите ситуације. Истраживања су показала да више од 50 % популације се осећа млађим него што јесте. Ствар је у непоклапању различитих значења узраста: хронолошког, биолошког, социјалног и психолошког. Како разликовати осећај младости од реалне инфантилности? Критеријум разликовања може дефинисати степен зрелости. Инфантилног човека често описују као незрелог у разним аспектима. Незрелост емотивно-вољне сфере се манифестује у „дечјим“ емоцијама, које са једне стране, могу бити врло привлачне- таква особа је жива, привлачи пажњу, задивљује попут титравог лептира. Незрелост мотивационе сфере се пројављује у одсуству хијерархије мотива, у ниској образовној или радној мотивацији, итд. Уопштено, може се говорити о незрелости личности у целини. Шта означавају ове речи? Описујући развој личности, национални психолози говоре да се човек не рађа као личност, већ да то постаје. А.Н. Леонтјев помињао је два рођења личности; прво, које се догађа у узрасту од 3 године и наставља се до школе, и друго- у младалачком добу. „Отприлике“, с обзиром да нису тако јасне границе тих процеса, ови стадијуми се могу разликовати код деце. Као резултат првог рођења личности, мотиви детета се групишу у одређени систем, где су једни важнији и значајнији, а други мање. Као ретултат првог рађања за дете је много важније испуњење социјалних норми, које му одређују родитељи и њему значајни одрасли. У тинејџерском добу код детета се значајно проширује круг контаката, и хијерархија мотива све чешће доводи до противречних ситуација: „Морам да слушам одрасле и о свему да им причам, али ако им испричам како је мој друг пробао да пуши, друштво ће ме сматрати за издајника“ или „родитељи говоре да треба добро да учим, али ми се деца у школи смеју због тога“, и томе слично. Дете се налази пред неопходношћу преиспитивања те хијерархије. У томе се управо и састоји друго рођење личности, чији је критеријум први самостални и одговорни поступак у животу. Међутим, други психолог-В.В. Петухов- говори о томе да у резултату другог рођења још увек се не појављује личност, већ само социјални субјекат, то јест, особа способна да предузима самосталне и одговорне одлуке у складу са општим нормама. Може ли се назвати личношћу фашиста који се не поколеба пред избором, и дозвољава (потпуно самостално и одговорно) у складу са нормама свог социјума, да пошаље у логор смрти сиротиште „Јануша Корчака“? Можемо ли личношћу назвати нашег протојереја Ломакина, о којем пише светитељ Лука и који не само да се одрекао Бога, него је и предводио антирелигиозну пропаганду у Средњој Азији? То је био потпуно самосталан и одговоран поступак у складу са нормама тог друштва… Одговор је, чини ми се, очигледан: не. Значи, човек који доноси одлуку у складу са друштвеним нормама, још увек није личност, пошто се вредности и друштвене норме могу много разликовати у зависности од времена, културе… Права личност је онај човек који доноси самосталне и одговорне одлуке, само у складу са општим друштвеним нормама. Управо се таква личност може назвати зрелом. Да ли је одувек постојала инфантилност? Одмах се намеће питање: дакле, да ли је инфантилност болест ХХ и долазећих векова? А до ХХ века није било инфантилних личности? Ту ће нам интернет дати много одговора на задато питање, од којих већина потврђује ту претпоставку, а неко ће отићи и даље, па ће повезати инфантилност са специфичностима политичког система државе. На пример, може се сусрести став по коме ауторитарне државе само што нису расадници инфантилних субјеката. Да ли је то тако? Потрудићемо се да нађемо самостални одговор на ово питање, без помоћи свезнајуће мреже. Да се подсетимо примера. „Од тада многи од ученика његовијех отидоше натраг и више не иђаху с Њим.“ (Јн. 6:66) А зашто су отишли? Ево и одговора: „Тада многи од ученика који слушаху рекоше: ово је тврда бесједа! Ко је може слушати?“ (Јн. 6:60). Или богати младић „а кад чу младић ријеч, отиде жалостан; јер бијаше врло богат“ (Мт. 19:22) Или пет девојака које нису узеле уље са собом. Или роб који је закопао талант. А када је Ирод умртвио Јована Крститеља, због немоћи да изабере између нарушавања пијаног обећања и убиства Пророка? Не личи ли то на незрелост, на исту ону инфантилност? Не мора се ићи тако далеко. Почетком ХХ века К. Г. Јунг је описивао своје време као „обданиште које се преко мере раширило и распршило“. Можда се некоме ови примери неће учинити довољно убедљивим, али је тешко оспоравати сличне аргументе. Сами примери говоре о томе да је и за време Исуса било доста инфантилних људи, једно опште, заједничко „распни“ колико кошта… Ко је инфантилнији: мушкарци или жене? Ко је инфантилнији? Како је просто и брзо доћи до одговора на ово питање, а најважније, како је лако – јер има много примера… „Лежи на каучу и ништа не ради, не обезбеђује породицу, не гради каријеру, све сама морам да радим….“ Познате речи? Наставак- „…сама све радим, и у кући и на послу морам да успевам све…“ Некако се одговор сам намеће, ко је инфантилнији…Али ако бисмо узели у обзир све што је већ речено, да ли је одговор тако очигледан? Са једне стране, заиста, инфантилност се манифестује у одсуству жеље за одрастањем, у маштању уместо у реалном деловању. Онда наша активност, наш рад „и код куће и на послу“, наше настојање да узмемо на себе што више, и не само своје (шта да се ради, да обучем наранџасти прслук и одем на железничку станицу, јер нема ко други) оправдава се-ко ће ако не ја… Са друге стране, није ли то иста она инфантилност као и социјална незрелост- неразумевање своје улоге, својих деловања, неумеће да се носи сопствена одговорност и као последица, нарушавање туђих граница-јер онда постоји оправдање зашто нису испуњене личне обавезе? Најважније, што се све то одвија несвесно: у нашој представи ми смо хероји, који спасавају своју породицу/своју организацију/ (у оквирима) своју државу „са себе и за оног другог“. Према научним истраживањима не постоје подаци ко је инфантилнији-мушкарци или жене. Занимљиво је то да се у друштву инфантилност код жена више толерише него инфантилност код мушкараца. Женама се много тога опрашта: њен егоцентризам-добро, она је жена! И мрзовоља: девојке могу да дозволе себи да буду слабе. Њена невољност да узима на себе одговорност-да, она је девојка… Стереотип женског лика подразумева слабост и неопходност туђе подршке. Према инфантилним женама се могу односити иронично, шалити се са њима, али их нико неће оптуживати за овај страшни грех, услед чега се стиче утисак да жене нису ни мало инфантилне. Стереотип мушкарца је сасвим другачији и одступање од тог стереотипа наилази на оштар прекор жена и у најблажем случају етикетирање „он је инфантилан“. Како се ослободити инфантилности? Да ли је уоппште могуће избавити се? Рекло би се да јесте. Психолози говоре да је први корак спознаја. Спознаја човека да његове несреће нису случајне, да његово понашање не одговара у потпуности понашању зрелог човека. Али! То мора бити сопствена одлука, сопствени „инсајт“ како кажу психолози, сопствена спознаја- никаква спољна настојања неће натерати човека да „спозна“, просто, јер су такви закони психологије. Овде је боље да се сами запитамо у којој мери је наше лично понашање инфантилно, колики је степен незрелости у њему. Можда некада покушавамо да урадимо нешто што желимо, не обазирући се на околину. Или се жалимо на друге, не покушавајући да пронађемо свој удео кривице у ономе што се догађа. Или не дозвољавамо себи да погрешимо, да имамо тежак карактер или неке недостатке…. Почнимо од себе. Колико је наше понашање инфантилно? Да ли сам спреман(а) да створим породицу, или немам доброг кандидата и боље ми је да будем сам(а), док се не појави идеални? Или, одговарајући кандидат постоји, али треба и каријеру градити-а како без тога? Да ли сам спреман(а) да родим децу, или треба чекати да се одбрани дисертација/сакупи довољно новца/постићи звања/купити стан итд.? Да ли сам спреман(а) да одмарам на Криму/ на селу/ или морам да отпутујем на егзотичну дестинацију, без обзира на препреке? А онда још теже- да ли сам спремна да послушам и обучем сукњу/мараму у храму, а да не видим то као назадништво Цркве? И тако даље. Почнимо од себе! Јелена Корнева Са руског Ива Бендеља Часопис «Виноград» бр.5 (73) 2016 г. https://podviznickaslova.wordpress.com/2019/04/28/vecno-zeleni-razgovor-o-infantilnosti/https://podviznickaslova.wordpress.com/2019/04/28/vecno-zeleni-razgovor-o-infantilnosti/
  3. Древни манастир Дубница у селу Божетићи код Нове Вароши свој највећи процват доживео је у време Светог Патријарха српског Гаврила. Поводом прослављања успомене на овог знаменитог првојерарха, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је у овој светињи Божанску Литургију у суботу 26. децембра 2020. године. Саслуживали су протојереј Никола Перковић, јереј Мишел Мемишевић и ђакон Иван Савић. Звучни запис беседе Верни народ нововарошког и ивањичког краја сабрао се да прослави Бога и Његовог угодника, Светог Гаврила Српског. У току свете службе освештано је славско жито и преломљен славски колач. У својој беседи, Епископ Атанасије је најпре похвалио веру и љубав коју исказују мештани села Божетићи и околине својим трудом и настојањем да веру православну сачувају сталним доласцима и учествовањем у богослужењима у овој древној светињи: – Видећи како ви волите овај свети храм, овај свети манастир Свете Тројице, и слушајући како лепо певате Господу Богу и светима Његовима, како не дозвољавате да се молитва, песма, вера и љубав овде угасе него да вечно, трајно, овде светли вера у Господа, закључујемо да на првом месту треба макар данас, макар овде, похвалити вас, јер јесте за похвалу то што чините. Свако време за нас хришћане има своје потешкоће, подсетио је Владика говорећи о Светом Гаврилу који је предводио српски народ у бременито време робовања под Турцима: – Због свега онога што је радио на просвећивању и утврђивању српског народа у вери, Патријарх Гаврило је од стране Турака био ухапшен и одведен у Турску и тамо му је суђено. И као онај који је био присталица вере православне и није хтео да се потурчи осуђен је на смрт, и смртна казна је извршена вешањем. Патријарх Гаврило је остао вечно да светли као човек, као хришћанин, као Патријарх, као пастир. Пример од кога и из кога се учи. – И ово наше време има своје испите, питања која треба положити. Искушења су разна али је задатак свих нас да се сви заједно Богу помолимо да нам Господ да мудрости да правилно, адекватно, одговоримо на сва питања. Од свакога се тражи такав допринос да се Богу помолимо, да се духовно напрегне целокупно српско православно биће, и да нас Бог ту погледа и помилује, нагласио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  4. Мати Аквилина рођена је 9. фебруара 1962. године као Зорица Стокић у Малом Градишту код Пожаревца у дому благочестивих и богољубивих родитеља оца Стојадина и мајке Радинке. У Манастир Сретење долази 14. новембра 1977. године. Детиња душа, жедна Живога Бога, од најранијих дана се ту у манастиру, напајала и хранила духовно, кроз богослужења и искуство старијих сестара. Када је напунила 17 година живота, 11. новембра 1979. године блаженопочивши Епископ жички Стефан (Боца), замонашио је искушеницу Зорицу у расу под монашким именом Аквилина. Заједно са сестринством манастира, монахиња Аквилина је изграђивала Манастир Сретење. Након шест година уочи храмовне славе Манастира Сретење 14. фебруара године блаженопочивши Епископ жички Стефан монаши мати Аквилину у малу схиму са још четири монахиње. Након смрти игуманије Минодоре 2005. године, мати Аквилина бива изабрана од сестринства за настојатељицу сретењске обитељи. Уочи манастирске славе 14. фебруара 2007.године од блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) добија игумаски чин који је часно носила до свршетка овоземаљског живота. Мудро и са љубављу је мати Аквилина водила манастир и управљала њиме и сестринством. Својом добротом је завредила пажњу целе околине Драгачева, града Чачка, Пожеге, Ужица и Краљева, те су се верници везали за ову светињу и свесрдно је у разним облицима помагали, долазећи на света богослужења, доживљавајући овај манастир као своју кућу. Мати Аквилина је боловала од тешке болести. Иако је ова њена болест била тешка, нико је није видео да је нервозна или љута, нико није трпео због њене болести. Носила је болест са смирењем и захвалношћу Богу. На дан Светог Симеона Дајбабског, са радошћу мати се упокојила у својој келији у манастиру са молитвом на уснама окружена сестринством. Из руку свештеника примила је Свету тајну Причешћа, и тако наоружана, душом својом кренула у загрљај Господу, Кога је свим срцем љубила и верно Му служила. Опело мати Аквилини, у Манастиру Сретење, 03. априла 2020. г. служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије жичке у сабрању монаштва, свештенства и верног народа, поштоваоца ове светиње и игуманије Аквилине. “Нека јој је миран и благословен пут ка Царству небеском, да се тамо настани и одомаћи, да и нас када за то дође време прими да се сви заједно радујемо са Оцем и Сином и Светим Духом кроз све векове и сву вечност“, завршио је Владика. Вјечнаја памјат игуманији Аквилини! Извор: Епархија жичка
  5. Дана 08. 01. 2020. године, када наша Црква прославља Сабор Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин је началствовао Светом Архијерејском Литургијом у Храму Светог кнеза Лазара на Љубићу. Преосвећеном су салуживали: архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, протојереј Србољуб Стојковић, протојереј Љубиша Јанковић, протојереј Милан Филиповић, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић. У својој беседи Владика је поучио верни народ да је овај дан посвећен Пресветој Богородици јер је она повезала небо и земљу, она је лествица низ коју је сишао Господ Бог у овај свет. Кад је дошло време да се Богородица породи све гостионице биле су пуне, и ниједна кућа није била спремна да их дочека. И Господ наш при самом рођењу није имао где главу да склони. По Божијем промислу, једино место на овој земљи које је достојно примило Богомладенца јесте пећина где су пастири затварали стада. Повијен је у јасле да се покаже да наш цар Спаситељ света долази смирено да изврши сав домострој нашега спасења. Временом Јосифу се јавља анђео у сну и каже му да се склоне у Мисир јер ће Ирод тражити Богомладенца да га убије, где видимо и сами да је овај свет био непријатељски расположен према Богу Спаситељу. Они одлазе за Египат и били су тамо све док Ирод није умро. Опет се по гласу анђела враћају, и настањују се у граду Назарету да се испуни Писмо да ће се Назарећанином назвати. Такав натпис на крсту написан је био, али посрамно јер су се Јудеји подсмевали и говорили: Ето га ваш цар јудејски. Како није могао сад да призове дванаест легиона анђела да га спасу? Ако је Бог нека сиђе са крста! И испитујући, као и ми данас, ако је Бог како је страдао? Страдао је као човек јер је примио човечанску природу. Заиста је страдао на крсту, није било привиђење, и пролио је своју Пресвету крв. И натпис је био „Исус Назарећанин цар јудејски“. Он јесте био цар јудејски, али је он цар царева и господар господара. Његово царство није од овога века, нити нас призива у царство овога века. Он нас припрема за Царство небеско. Зато је дошао у нашу таму, зато је пригрлио људску палу природу и понео је на својим плећима, и зато је тог истог човека толико почаствовао после свога Васкрсења да га је узео и поставио са десне стране Бога Оца приликом свога Вазнесења на небо. То је пут свакога човека на свету, пут који се дели на оне који су Христови следбеници и они који су гонитељи Његови. Од тада до данас ми смо хришћани прогањани у свету, иако привидно нема прогонстава овога момента можда, али ми се боримо са духовима таме у поднебесју. Никада хришћанин нема миран период, он се увек бори са собом, са својим страстима, са својим гресима, са својим грешним и сујетним жељама у овоме свету. Јер нама је остављено да примимо закон Божији, закон који се у Цркви даје кроз Свете Тајне, а то је да примимо све врлине Христове, да чинимо све што је Христос чинио за нас, да постимо, да се молимо и да се клонимо од зла. Није довољно само да се клонимо од зла, већ да чинимо добро свима, да светлимо овоме свету. Заиста, овај свет који сав у злу лежи не може да прими Христову истину и не може да прими нас. Зато такве невоље имају наша браћа у Црној Гори, који су обесправљени, понижени, гоњени баш због вере Христове. А Господ Христос је рекао: Најпре су омрзнули мене, па ће онда вас моје ученике. Зато што његова истина, његова љубав, његова жеља и воља да се сви спасу не могу да стану у свако срце. Није свако срце припремљено да прими Господа. Оно се припрема постом, молитвом, исповешћу, читањем светих књига, дела светих отаца, житија светих, који су примери за нас како треба да живимо. Господ је још рекао: У свету ћете имати невоље, али не бојте се, јер ја победих свет. Дакле, порука Христова данас и увек јесте: Не плашите се, ја победих свет, у свету ћете имати привремене невоље, и не бојте се оних који убијају тело, бојте се онога који може душу да погуби и да вас пошаље тамо где није ваше одређење. Наше одређење је да живимо вечно у Царству небеском са Оцем, Сином и Духом Светим и са свима Светима. И то је нама поука да треба да се трудимо, да не маримо за тешкоће овога света. Онај који прими Спаситеља света у душу своју, у срце своје, за њега рај почиње овога момента још на земљи. Зато што има мир и радост у Духу Светоме, он живи у љубави Божијој, а та љубав треба да светли свима који су око нас да виде наша добра дела, да виде да нећемо овакав свет, да виде да хоћемо свет истине, правде, Божији свет. Извор: Епархија жичка
  6. Велико мноштво побожног народа сабрало се у селу Вукушици на празник Светог Стефана Дечанског ради присуства и учествовања у Светој Архијерејској Литургији. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслуживање архијерејског намесника жичког протојереја – ставрофора Ненада Илића, протонамесника Александра Јевтића, пароха краљевачког, јереја Милана Костића, пароха грачачког, јереја Младена Миливојевића, пароха вукушичког, као и протођакона Александра Грујовића. Након прочитаног Светог Јеванђеља Владика Јустин је поучио присутне указавши на величанствено преизобиље Божије славе која се нама људима открива преко анђела и светитеља, јер су је они први угледали, препознали и у њој слободно и непрекидно обитавају. Сваки човек који допусти да се благодатно дејство Божје љубави дотакне срца, спреман је да вечно остане у заједници са јединим Човекољупцем. Насупрот томе, они који ту љубав и благодат не поседују, бивају лак плен свим ђавољим лажима и понудама. Они постају површни симпатизери и „поштоваоци“ православља, остајући ван заједнице са Богом, која се по дару задобија само онда када себе уронимо постом, молитвеним животом и делима љубави у живот који нам Бог открива и у потпуности прихватимо све што је Његово. Повод за сабрање народа Божјег под сводовима Цркве брвнаре Светог Јована Крститеља из 19. века био је завршетак обнове црквене порте. У току ове године парохијани вукушичке парохије (којој припадају села Вукушица, Отроци и Вранеши са засеоком Јелошница) потрудили су се заједно да простор око ове светиње уобличе и улепшају. Порта је ограђена тарабом каква је некад била, а унутрашњост порте је рукама радника „Бањског зеленила и чистоће“ добила нови изглед сејањем траве и сађењем разних вишегодишњих украсних биљака. Ангажовањем Месне заједнице Вукушица и њеног председника Милана Ердоглије, као и Општине Врњачка Бања асфалтирана је комплетна деоница пута који води ка цркви, проширен и асфалтиран паркинг, и оно што је најважније за вернике који долазе из даљине – постављени су туристички путокази који воде ка овој јединој цркви брвнари на територији бањске општине. У претходном периоду извршена је електрификација звона и обновљена звонара из 1951. године. Владика је после заамвоне молитве поделио архијерејске захвалнице онима који су највише допринели у обнови овог духовног простора. Међу њима су били: у име Општине Врњачка Бања председник општине господин Бобан Ђуровић, господин Предраг Иричанин, привредник из Отрока који је исфинансирао обнову звонаре, господин Ивица Лазаревић, директор предузећа „Шуме Гоч“, због даривања грађе за ограду, и господа Славољуб и Ненад Сеизовић, мештани села Вранеши, због вођења послова ограђивања. Уз празничну трпезу коју су приредили парохијани поменута су и многа друга имена и институције који су кроз јединство и сарадњу показали да воле своју цркву и тиме дају добре резултате – пријатне људском оку и души. У повратку из Вукушице, Владика је посетио Цркву Светог Саве у Вранешима, видео нови жртвеник, нови електрични систем за грејање цркве и обишао недавно укровљену црквену салу која се од маја прошле године зида заједничким напорима парохијана из Вранеша и Општине Врњачка Бања. Извор: Епархија жичка
  7. На празник Свете Марије Магдалине служена је Света Литургија у Влашкој цркви на Цетињу. Началствовао јереј Анђелко Боричић, а саслуживали протојереј-ставрофор Гојко Перовић, свештеник Роман из Каљињинграда и јереј Игор Балабан. После Светог Јеванђеља бесједио је отац Игор Балабан. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  8. Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама: одсутна мајка и вечно недорасле ћерке Непосредно пре, али и након доделе Томоса такозваној Православној Цркви Украјине, то јест, уједињеним расколницима две украјинске фракције, Денисенковој и Малетичевој, 5. јануара 2019. г., у неким црквеним круговима су могле да се чују две фразе, које се и данас често понављају. Једна укључује помињање „мајке Цркве“, под чиме се подразумева Цариградски Патријархат, а друга помињање „ћерке Цркве“, под чиме се подразумева новооснована структура у Украјини. Покушаћу делимично да расветлим употребу ових термина позивајући се на неколико званичних докумената и изјава, као и могуће дубље разлоге за њихово учестало и упорно коришћење, и последице које из тога проистичу. Још у октобру 2018.г. сам коментарисао одлуку Фанара да се, противно свим принципима црквеног устројства умеша у канонску територију Руске Православне Цркве.[1] Будући да је горе поменута терминологија већ увелико била у јавном дискурсу послужио сам се једном аналогијом мајке која оставља (и запоставља) своје дете (ћерку), док је ћерка још сасвим немоћна беба, да би на сликовит начин представио суштину односа Цариграда и Кијева. По овој аналогији, након много година, када је ћерка већ постала пунолетна и самостална, мајка долази на њена врата са речима ‘ја сам твоја мајка дошла сам да ти будем мајка’[2]. Тако је Цариградска Патријаршија, која за себе тврди да је мајка украјинској Цркви, оставила своје „дете“ на 330 година,[3]да би потом закуцала на врата своје кћери, и рекла јој ‘ја сам твоја мајка, донела сам ти Томос’. При томе јој уз овај дар и „радосну“ објаву саопштава и следеће ‘ти имаш неко имање у иностранству које од сада мени припада, и неке некретнине у земљи са којима ћу ја располагати, и када будеш хтела нешто важно да урадиш, ја ћу ти говорити шта и како да радиш, од сада па на даље’. Међутим, занемарујући свеукупни бесмисао оваквог поступања Фанара, и дрско прекрајање историје, желим да се за тренутак усредсредим на сам наратив мајка-ћерка који је свеприсутан у изјавама и документима цариградског трона. Цариградски Патријарх Вартоломеј, у своме обраћању на почетку заседања Архијерејског Сабора 1. септембра 2018. године, на којем је архијерејима представио свој пројекат доделе аутокефалије украјинским расколницима, чак 16 пута спомиње „Мајку Цркву“! Цариградски Патријарх тврди за себе „ми нисмо дошли до познавања канона читајући о њима у књигама, него смерно служећи Мајку Цркву, која уређује и брани православне каноне“[4]„…Мајка Црква преузима водећу улогу у ширењу свете науке и богословског учења…“, „Васељенска Патријаршија носи одговорност за успостављања црквеног и канонског реда зато што само она има канонску привилегију, као и молитву и благослов Цркве и Васељенских Сабора да носи ову изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава“. На сличан начин, у своме писму у спомен на 85. годишњицу Голодомора,[5] Патријарх Вартоломеј пише „Црква Цариграда, као Мајка Црква је оваполоћење слободне љубави Христове“, „…велика обавеза Мајке Цркве нема ограничења…“. Очигледно је из готово свих новијих изјава Патријарха Вартоломеја да је одредница „Мајка Црква“ постала свеприсутна одредница и синоним за Цариградски Патријархат. То није случај само са изјавама Патријарха. Исту одредницу налазимо и у изјавама других архијереја цариградског трона, као што су, на пример, Митрополит Емануил Галски, Митрополит Елфидофорос Ламбриниадис, Архиепископ Јов Геча, и други. Да ствар буде још гора, ово инсистирање на одредници „Мајка Црква“ није присутно само у дискурсу који се тиче доделе аутокефалије, када се говори о томе да „Мајка Црква“ додељује аутокефалију своме једном делу (ћерки), већ овакав речник налазимо у разговору на све теме које се тичу односа Цариграда са свим другим аутокефалним Црквама, и са светом уопште. Оно што је јасно, из горе наведених примера, јесте да је реч о становишту цариградског трона које превазилази све историјске канонске оквире, и залази у сферу еклисиологије, и још дубље у сферу општег богословља и учења Цркве. Имајући ово у виду, немогуће је пренебрегнути овај моменат само као неку лингвистичку особеност Фанара. Реч је очигледно о много дубљем проблему. Ова тематика, титулације Цариградске Патријаршије и осталих Цркава, је уско повезана са широм тематиком која се тиче начина на који Цариград тумачи свој положај у Православној Цркви. Из само једног текста (већ поменутог обраћања архијерејима цариградског трона) навешћу само неколико илустративних примера који нам могу помоћи у расветљавању тога како Фанар види себе у односу према (а не „са“!) другима. Патријарх Вартоломеј каже: „Васељенски Патријархат је за Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“ Васељенски Патријархат „ужива канонску јурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“ Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“ „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусу кроз свет у свакој епохи“. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не и Васељенски Патријархат, заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6] “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“ „…сви треба да се чвршће повежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“ Дакле, из наведеног видимо покушај теолошког осмишљавања наратива о „Мајци Цркви“. Цариградски трон себе сматра за трон са посебним привилегијама „у свакој епохи“, који делује „кроз [цео] свет“, Фанар је „квасац“ који све тесто Цркве и историје укисели, који је „светлост“ и „живот“ Црквама, и „без којег нема Православља“ јер је „Мајка Црква“ једина црквородица! Насупрот свој овој „узвишености“ „Мајке Цркве“ представљеној првенствено кроз уста њеног предстојатеља, који за себе каже да свако онај који жели да пије са „светог извора“ „побожне нације“ и „беспрекорне вере“ треба што чвршће да се повеже са њим, насупрот, дакле, тој и таквој узвишености стоји једна недорасла ћерка. Та недорасла ћерка је првенствено, ако говоримо о аутокефалији, новооснована парацрква „Православна Црква Украјине“, иако Цариград о њој говори са суперлативним изразима побожности. У Томосу о «аутокефалији» који је предат господину Думенку (тзв. Епифанију) стоји следеће: «…признајемо и објављујемо ову Аутокефалну Цркву, основану у границама суверене територије Украјине, … као нашу духовну ћерку, ….». [7] У Томосу даље стоји: «…објављујемо да Аутокефална Црква у Украјини има за своју главу најсветији Апостолски и Патријарашки Васељенски Трон, као што то имају и остали Патријарси и Предстојатељи» Најпре, јасно је да ћерка не само што је ћерка, него је, као што рекох, истински недорасла, и то изгледа вечито недорасла. Зато, како у Томосу стоји, она има за своју главу, неку другу и туђу главу, то јест, глава јој је њена «Мајка Црква». И као што недораслој деци не приличи да доносе обзиљне одлуке, нити им закон признаје урачуњивост за доношење таквих одлука, већ у њихово име одлучују родитељи или старатељи, тако и цариградски трон, својој ћерки цркви налаже: «у погледу озбиљних тема еклисиолошке, доктринарне и канонске природе, Његово Блаженство Митрополит Кијевски и све Украјине, мора, у име Светог Синода његове Цркве, да се обрати најсветијем Патријарашком и Васељенском Трону, тражећи његово ауторитативно мишљење и коначну подршку…». Међутим, очигледно је да се порука Томоса не завршава само са напоменама својој украјинској ћерки. Томос јасно наглашава, да не само што ова новорођена ћерка није зрела да самостално доноси одлуке, нити ће икадa бити, него ни једна друга аутокефална Црква није зрела, нити то икадa може бити. Јер сви други Патријарси и Предстојатељи, како стоји у Томосу, имају за своју главу неку другу и туђу главу, то јест «Мајку», Цариградску Патријаршију! Сасвим је видљиво да је истицање и понављање термина «Мајка Црква» претерано учестало. Шта нам то говори? Па свакако да нам говори, о апсурда (!), да то да је Цариград «Мајка Црква» свима Црквама није нека опште позната (и призната) ствар. Јер општепознате ствари није потребно претерано учестало истицати. Са психолошког аспекта, веома је чудно када неко у разговору са другим, за себе понавља у трећем лицу одредницу која проистиче из његовог односа са тим другим. Да будем конкретнији, ево један пример. Када брат разговара са братом, уколико један од њих, причајући о себи, своме брату непрестано говори «твој брат каже…», «твој брат мисли…», «твој брат осећа…», «ја сам твој брат…», врло брзо постане очигледно да нешто није у реду. Брата није потребно непрестано подсећати да си му брат, јер он то зна. Једини изузетак од овог јесте када постоји нека когнитивна потешкоћа (било развојна или дегенеративна), или уколико је брат још много мали и тек учи о међуљудским односима (то јест, када је то за њега новост). На пример, често се могу чути мајке које својим бебама говоре «мама ће сад да ти спреми…», «мама ће сад да те нахрани…», «…пресвуче…», «…. окупа…» итд. Нормалној и зрелој особи ова подсећања на односе кроз употребу именица као што су «мама», «брат», и слично, у самореферентном разговору у трећем лицу, нису неопходне. И, наравно, детету родитељ интуитивно врло брзо престаје да прича на овакав начин, чим осети да дете схвата концепт другости. Будући да помесне Цркве, немају ни развојне ни дегенеративне потешкоће у истом смислу у којем то људи имају, које би утицале на њихову способност разумевања односа са другима, остаје као једина отворена могућност да Фанар сматра да смо сви потпуно недорасли да схватимо појам другости и(ли) да је ова концепција односа међу Цариградом и Црквама (мајка-ћерке) огромна новина коју је потребно увести у црквени ‘мејнстрим’, кроз наше уздизање на ниво разумевања «другости» по фанарском моделу. Наравно, када говоримо о мајкама Црквама постоји један семантички аспект који уопште није проблематичан. Он се тиче чињенице да је Цариград, у историјском смислу, мајка Црква неким помесним Црквама. То је опште позната ствар која није спорна. На пример, ми у Српској Православној Цркви знамо да смо добили нашу аутокефалију управо од цариградског трона, пре 800 година. И ми нашу Цркву у сврху историјског наратива зовемо «ћерком Црквом» Цариграда, и последично, Цариградску Патријаршију зовемо нашом «мајком Црквом». Дакле, ми можемо да будемо ћерка Црква Цариграду само у контексту историјског наратива. Другачије речено, ми смо цариградска ћерка у смислу нашег еклисијалног порекла, али не и у смислу нашег статуса. И док, са једне стране, Цариградски Патријаршија јесте наша «мајка» у историјском смислу, Цариградска Патријаршија не може чак ни у историјском смислу да буде «Мајка» другим патријаршијама које су настале пре ње! Украјински Томос и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја сведоче да Цариград сматра да они јесу Мајка свим Црквама и то у еклисиолошко-богословском смислу! Али већ сама нападност и претерано истицање свога «Мајчинства» одаје чињеницу да то што желе јесте непредањско тумачење. Јер да јесте предањско, не би било потребно то усиљено истицати, као што сам већ рекао. Јер општепознате ствари не треба непрестано да се истичу. А Цариград је «приморан» на супротно јер је реч о нечему што не извире из Црквеног етоса и самосвести, него представља велику новину. Ако ово питање размотримо у још ширем контексту, Јерусалимска Патријаршија је позната као Мајка Црква свим Црквама због чињенице да се на њеној канонској територији остварио домострој нашег спасења. Јер, управо тамо се оваплотио, на крсту умро, и васкрсао, наш Спаситељ и Господ Исус Христос. И док је Цариградска Патријаршија, у историјском смислу, Мајка Црква само оним Црквама које су од ње добиле аутокефалију, Јерусалимска Патријаршија је Мајка Црква свима Црквама због побожног сећања на домострој нашег спасења. Али ни једна ни друга (нити било која трећа) аутокефална Црква није и не може никада бити мајка у смислу еклисијалног устројства. Дакле, овај однос мајка-ћерка не постоји као нека чињеница црквеног устројства, еклисиолошког поретка, или, не дај Боже, догматско-богословског оквира, што, како изгледа, Цариград упорно жели да постигне. У интервјуу Вечерњим Новостима из 2017. године Преосвећени Епископ бачки Иринеј био је упитан о тада актуелном проблему тзв. «Македонске Цркве» и веома сажето је објаснио целу проблематику назива «Мајка Црква». Преосвећени Владика је објаснио да: «Назив Црква Мајка не производи, наиме, никакво црквеноправно дејство у међусобним односима аутокефалних Цркава: аутокефални статус, сâм по себи, чини све Цркве сестринским Црквама, у свему једнаким и пуноправним, а назив Црква Мајка фигурира као Titel ohne Mittel (титула без садржаја), као знак захвалног сећања на време стицања аутокефалности. Главни проблем је у томе што се духовно материнство не може проглашавати по нечијем нахођењу него се може само констатовати као историјска датост. Може ли ко од нас, као физичко лице, да бира и одређује себи мајку или, хтео-не хтео, мора да зна да има мајку откако је жив?»[8] Јасно је дакле да је наратив «мајка-ћерка» у црквеним односима само артефакт историјског сећања и побожног поштовања, а не некаква еклисиолошка и догматска ствар. Међутим, Владика Иринеј запажа и још један важан елемент, а то је да аутокефалност чини све Цркве једнаким и пуноправним, то јест «сестринским». То да су све аутокефалне Цркве по добијању аутокефалије међусобно сестринске Цркве сведочио је до недавно и сам Фанар. Да изнесем само неколико доказа у потврду ове чињенице. Из Томоса о аутокефалији наше, Српске Православне Цркве 1879. г.[9] «Зато овим Синодским Актом Цркву Српску признајемо и објављујемо као нашу духовну сестру, …» Из Томоса о аутокефалији Румунске Православне Цркве 1885.г.[10] «…на основу свега тога наша света и Велика Христова Црква благосиља из дубине душе аутокефалну и у Христу љубљену сестру– Цркву Румунску…» Из Томоса о аутокефалији Бугарске Православне Цркве 1945.г.[11] «…ми благосиљамо аутокефално устројство и управљање Свете Цркве у Бугарској, и одређујемо да се назива «Св Православна Аутокефална Бугарска Црква» и да од сада она буде призната као наша духовна сестра…» Из Томоса о аутокефалији Пољске Православне Цркве, 1924.г.[12] «и дајемо свој благослов за то да се она од сада управља као духовна сестра, и решава своје послове независно и аутокефално, саобразно рангу и неограниченим правима других Светих Аутокефалних Православних Цркава…» Из Томоса о аутокефалији Албанске Православне Цркве, 1937.г.[13] «Ова Црква, која је наша духовна сестра, од сада проводи своје управљање независно и аутокефално, сагласно поретку и сувереним правима која су својствена свим Светим Православним Аутокефалним Црквама» У свим наведеним Томосима издатим од стране цариградског Патријархата помињу се аутокефалне Цркве само и искључиво као сестре Цркве. Никада као кћери Цркве. Не помињу се као потчињене, него као равночасне, са свим прерогативима који припадају и свима осталим аутокефалним Црквама. У неким Томосима је тај сестрински однос вишекратно поменут на разне начине. Тако, илустрације ради, у бугарском Томосу се на крају упућује молитвено доброжеланије Бугарској Цркви уз речи да буде «на радост наше Велике Цркве и других сестринских Православних Аутокефалних Цркава…». Нема никакве сумње да украјинска «аутокефалија» потпуно одступа од овог еклисиолошког принципа да су аутокефалне Цркве равночасне. Као што целокупна реторика Цариграда везана за аутокефалију и уздизање «Мајке Цркве» изнад свих осталих аутокефалних Цркава одступа од православног еклисиолошког устројства. Својом реториком и учењем Цариград уздиже свој Трон и израз «Мајка Црква» пребацује у еклисиолошко-догматску сферу, уместо да је он, као што је увек до сада био, само израз пијететног односа према историјском току. Све ово представља озбиљан проблем и изазов за Цркву нашег времена. Тај проблем је Руска Црква уочила и о њему је разговарано на високом нивоу. У Синодском записнику од 14. септембра 2018.г. читамо: «Иза последњих једностраних дејстава и изјава Патријарха Вартоломеја, стоје еклисиолошке идеје које су стране Православљу. Недавно, иступајући пред сабрањем јерараха Константинопољског Патријархата, Патријарх Вартоломеј је тврдио да «Православље не може постојати без Васељенског Патријархата», да «за Православље Васељенски Патријархат јесте квасац који «укисели све тесто» (Гал. 5.9) Цркве и историје». Те изјаве тешко је проценити другачије осим као покушај да се православна еклисиологија изгради по римокатоличком моделу.»[14] На жалост, овај наратив мајка-ћерка, и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја и других фанарских јерараха, нису једини начин на који нам данашњи Фанар пројављује непредањску еклисиологију. Изгледа да је то само део систематског програма деловања. Без дубљег залажења у историју, присетимо се зашто је питање аутокефалије скинуто са дневног реда Сабора у Криту,[15] присетимо се фанарског мењања титулације наших епископа на критским и другим документима, [16] присетимо се да је фанарско ословљавање појединих предстојатеља помесних Цркава другачије од њихових званичних титула,[17] присетимо се објављивања студија о примату које уводе нову терминологију, primus sine paribus, насупрот општепознатој primus inter pares,[18] или студија које реинтерпретирају историју украјинске Цркве и шире прерогативе Цариграда и легитимишу њихов упад на туђе канонске територије,[19] итд. Међутим, оно што је заједничко за ово целокупно деловање јесте да се кроз промену наратива или кроз измену језика на суптилан начин врши покушај промене свести и реинтерпретација предања. А затим кроз тврдо (и тврдокорно) деловање које произилази из те нове еклисиологије, као што су потези везани за Украјину, та нова еклисиологија бива оваплоћена. А већ видимо горке плодове које она доноси. Видимо пребијене и уцвељене Православне Хришћане у Украјини, видимо отете, опљачкане, похаране и запаљене храмове, видимо вернике са поломљеним рукама и ногама који стојећи промрзли на снегу и леду достојанствено бране своје светињу, видимо законитог Епископа УПЦ, рођеног у Украјини, коме је одузето држављанство и који је изгнан из своје земље. А шта не видимо, не видимо и не чујемо ни једно слово, ни један глас, ни једну реч жаљења, или позив на мир, макар и формално, од стране онога који је главни виновник свега што се дешава. Оно што је сигурно јесте да овде није крај плодовима посејаног семена. Што се конкретно наше помесне Цркве тиче, а имајући у виду још један „детаљ“ (на који ћу се укратко осврнути у овом завршном делу) овог еклисиолошког психо-лингвистичког рата, поменута нова еклисиологија ставља под знак питања и само постојање наше помесне Цркве. Одувек су сви знали да се аутокефалија додељује Цркви. Реалној канонској Цркви која постоји на одређеном простору, која у одређеној фази свога развоја за своју успешнију мисију тражи од „Мајке Цркве“ да буде самовозглављујућа и самоуправна тј. аутокефална. Међутим, данас имамо прилику да слушамо говор о томе да се аутокефалија додељује држави.[20]Тако Патријарх Вартоломеј каже да као релевантну ствар „имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности“[21] па на основу тога и додељују аутокефалију Украјини (!). Уосталом, у Украјини није ни постојала Црква која је тражила и стога могла да добије аутокефалију. Али, као што је случај са свим наведеним наративима или боље рећи пропагандним тачкама (talking points), њих не изговара само Цариградски Патријарх. Оно што посебно жалости јесте што у овом случају фанарски наратив континуирано и упорно понавља и један наш Архијереј, Епископ Максим западноамерички.[22] Тако Владика Максим скоро у свакоме своме јавном обраћању, било усменом или писменом, не пропушта да напомене да је аутокефалија СПЦ додељена држави. У интервјуу под насловом „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“ он два пута помиње да је Цариградски Патријарх 1219.г. доделио аутокефалију „српској држави“,[23] у другом свом интервјуу под насловом „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“[24], каже да Цариград уважава тражење аутокефалије од стране државе, а у трећем интервјуу за ТВ Храм[25] он каже да је Св Сава тражио од Патријарха „е да би српска Црква…“ што је затим брзо, уз јасну гестикулацију, ‘исправио’ у „српска држава, добила своје право за самостално, на самостално, управљање“ завршавајући тако реченицу у бесмислу, али никако не пропустивши да још једном напомене да држава (а не Црква) добија аутокефалију! Нема никакве сумње да ово нису случајне ствари. Али поставља се питање зашто је ово део фанарског наратива? Цео текст: https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/зап
  9. Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама: одсутна мајка и вечно недорасле ћерке Непосредно пре, али и након доделе Томоса такозваној Православној Цркви Украјине, то јест, уједињеним расколницима две украјинске фракције, Денисенковој и Малетичевој, 5. јануара 2019. г., у неким црквеним круговима су могле да се чују две фразе, које се и данас често понављају. Једна укључује помињање „мајке Цркве“, под чиме се подразумева Цариградски Патријархат, а друга помињање „ћерке Цркве“, под чиме се подразумева новооснована структура у Украјини. Покушаћу делимично да расветлим употребу ових термина позивајући се на неколико званичних докумената и изјава, као и могуће дубље разлоге за њихово учестало и упорно коришћење, и последице које из тога проистичу. Још у октобру 2018.г. сам коментарисао одлуку Фанара да се, противно свим принципима црквеног устројства умеша у канонску територију Руске Православне Цркве.[1] Будући да је горе поменута терминологија већ увелико била у јавном дискурсу послужио сам се једном аналогијом мајке која оставља (и запоставља) своје дете (ћерку), док је ћерка још сасвим немоћна беба, да би на сликовит начин представио суштину односа Цариграда и Кијева. По овој аналогији, након много година, када је ћерка већ постала пунолетна и самостална, мајка долази на њена врата са речима ‘ја сам твоја мајка дошла сам да ти будем мајка’[2]. Тако је Цариградска Патријаршија, која за себе тврди да је мајка украјинској Цркви, оставила своје „дете“ на 330 година,[3]да би потом закуцала на врата своје кћери, и рекла јој ‘ја сам твоја мајка, донела сам ти Томос’. При томе јој уз овај дар и „радосну“ објаву саопштава и следеће ‘ти имаш неко имање у иностранству које од сада мени припада, и неке некретнине у земљи са којима ћу ја располагати, и када будеш хтела нешто важно да урадиш, ја ћу ти говорити шта и како да радиш, од сада па на даље’. Међутим, занемарујући свеукупни бесмисао оваквог поступања Фанара, и дрско прекрајање историје, желим да се за тренутак усредсредим на сам наратив мајка-ћерка који је свеприсутан у изјавама и документима цариградског трона. Цариградски Патријарх Вартоломеј, у своме обраћању на почетку заседања Архијерејског Сабора 1. септембра 2018. године, на којем је архијерејима представио свој пројекат доделе аутокефалије украјинским расколницима, чак 16 пута спомиње „Мајку Цркву“! Цариградски Патријарх тврди за себе „ми нисмо дошли до познавања канона читајући о њима у књигама, него смерно служећи Мајку Цркву, која уређује и брани православне каноне“[4]„…Мајка Црква преузима водећу улогу у ширењу свете науке и богословског учења…“, „Васељенска Патријаршија носи одговорност за успостављања црквеног и канонског реда зато што само она има канонску привилегију, као и молитву и благослов Цркве и Васељенских Сабора да носи ову изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава“. На сличан начин, у своме писму у спомен на 85. годишњицу Голодомора,[5] Патријарх Вартоломеј пише „Црква Цариграда, као Мајка Црква је оваполоћење слободне љубави Христове“, „…велика обавеза Мајке Цркве нема ограничења…“. Очигледно је из готово свих новијих изјава Патријарха Вартоломеја да је одредница „Мајка Црква“ постала свеприсутна одредница и синоним за Цариградски Патријархат. То није случај само са изјавама Патријарха. Исту одредницу налазимо и у изјавама других архијереја цариградског трона, као што су, на пример, Митрополит Емануил Галски, Митрополит Елфидофорос Ламбриниадис, Архиепископ Јов Геча, и други. Да ствар буде још гора, ово инсистирање на одредници „Мајка Црква“ није присутно само у дискурсу који се тиче доделе аутокефалије, када се говори о томе да „Мајка Црква“ додељује аутокефалију своме једном делу (ћерки), већ овакав речник налазимо у разговору на све теме које се тичу односа Цариграда са свим другим аутокефалним Црквама, и са светом уопште. Оно што је јасно, из горе наведених примера, јесте да је реч о становишту цариградског трона које превазилази све историјске канонске оквире, и залази у сферу еклисиологије, и још дубље у сферу општег богословља и учења Цркве. Имајући ово у виду, немогуће је пренебрегнути овај моменат само као неку лингвистичку особеност Фанара. Реч је очигледно о много дубљем проблему. Ова тематика, титулације Цариградске Патријаршије и осталих Цркава, је уско повезана са широм тематиком која се тиче начина на који Цариград тумачи свој положај у Православној Цркви. Из само једног текста (већ поменутог обраћања архијерејима цариградског трона) навешћу само неколико илустративних примера који нам могу помоћи у расветљавању тога како Фанар види себе у односу према (а не „са“!) другима. Патријарх Вартоломеј каже: „Васељенски Патријархат је за Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“ Васељенски Патријархат „ужива канонску јурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“ Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“ „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусу кроз свет у свакој епохи“. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не и Васељенски Патријархат, заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6] “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“ „…сви треба да се чвршће повежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“ Дакле, из наведеног видимо покушај теолошког осмишљавања наратива о „Мајци Цркви“. Цариградски трон себе сматра за трон са посебним привилегијама „у свакој епохи“, који делује „кроз [цео] свет“, Фанар је „квасац“ који све тесто Цркве и историје укисели, који је „светлост“ и „живот“ Црквама, и „без којег нема Православља“ јер је „Мајка Црква“ једина црквородица! Насупрот свој овој „узвишености“ „Мајке Цркве“ представљеној првенствено кроз уста њеног предстојатеља, који за себе каже да свако онај који жели да пије са „светог извора“ „побожне нације“ и „беспрекорне вере“ треба што чвршће да се повеже са њим, насупрот, дакле, тој и таквој узвишености стоји једна недорасла ћерка. Та недорасла ћерка је првенствено, ако говоримо о аутокефалији, новооснована парацрква „Православна Црква Украјине“, иако Цариград о њој говори са суперлативним изразима побожности. У Томосу о «аутокефалији» који је предат господину Думенку (тзв. Епифанију) стоји следеће: «…признајемо и објављујемо ову Аутокефалну Цркву, основану у границама суверене територије Украјине, … као нашу духовну ћерку, ….». [7] У Томосу даље стоји: «…објављујемо да Аутокефална Црква у Украјини има за своју главу најсветији Апостолски и Патријарашки Васељенски Трон, као што то имају и остали Патријарси и Предстојатељи» Најпре, јасно је да ћерка не само што је ћерка, него је, као што рекох, истински недорасла, и то изгледа вечито недорасла. Зато, како у Томосу стоји, она има за своју главу, неку другу и туђу главу, то јест, глава јој је њена «Мајка Црква». И као што недораслој деци не приличи да доносе обзиљне одлуке, нити им закон признаје урачуњивост за доношење таквих одлука, већ у њихово име одлучују родитељи или старатељи, тако и цариградски трон, својој ћерки цркви налаже: «у погледу озбиљних тема еклисиолошке, доктринарне и канонске природе, Његово Блаженство Митрополит Кијевски и све Украјине, мора, у име Светог Синода његове Цркве, да се обрати најсветијем Патријарашком и Васељенском Трону, тражећи његово ауторитативно мишљење и коначну подршку…». Међутим, очигледно је да се порука Томоса не завршава само са напоменама својој украјинској ћерки. Томос јасно наглашава, да не само што ова новорођена ћерка није зрела да самостално доноси одлуке, нити ће икадa бити, него ни једна друга аутокефална Црква није зрела, нити то икадa може бити. Јер сви други Патријарси и Предстојатељи, како стоји у Томосу, имају за своју главу неку другу и туђу главу, то јест «Мајку», Цариградску Патријаршију! Сасвим је видљиво да је истицање и понављање термина «Мајка Црква» претерано учестало. Шта нам то говори? Па свакако да нам говори, о апсурда (!), да то да је Цариград «Мајка Црква» свима Црквама није нека опште позната (и призната) ствар. Јер општепознате ствари није потребно претерано учестало истицати. Са психолошког аспекта, веома је чудно када неко у разговору са другим, за себе понавља у трећем лицу одредницу која проистиче из његовог односа са тим другим. Да будем конкретнији, ево један пример. Када брат разговара са братом, уколико један од њих, причајући о себи, своме брату непрестано говори «твој брат каже…», «твој брат мисли…», «твој брат осећа…», «ја сам твој брат…», врло брзо постане очигледно да нешто није у реду. Брата није потребно непрестано подсећати да си му брат, јер он то зна. Једини изузетак од овог јесте када постоји нека когнитивна потешкоћа (било развојна или дегенеративна), или уколико је брат још много мали и тек учи о међуљудским односима (то јест, када је то за њега новост). На пример, често се могу чути мајке које својим бебама говоре «мама ће сад да ти спреми…», «мама ће сад да те нахрани…», «…пресвуче…», «…. окупа…» итд. Нормалној и зрелој особи ова подсећања на односе кроз употребу именица као што су «мама», «брат», и слично, у самореферентном разговору у трећем лицу, нису неопходне. И, наравно, детету родитељ интуитивно врло брзо престаје да прича на овакав начин, чим осети да дете схвата концепт другости. Будући да помесне Цркве, немају ни развојне ни дегенеративне потешкоће у истом смислу у којем то људи имају, које би утицале на њихову способност разумевања односа са другима, остаје као једина отворена могућност да Фанар сматра да смо сви потпуно недорасли да схватимо појам другости и(ли) да је ова концепција односа међу Цариградом и Црквама (мајка-ћерке) огромна новина коју је потребно увести у црквени ‘мејнстрим’, кроз наше уздизање на ниво разумевања «другости» по фанарском моделу. Наравно, када говоримо о мајкама Црквама постоји један семантички аспект који уопште није проблематичан. Он се тиче чињенице да је Цариград, у историјском смислу, мајка Црква неким помесним Црквама. То је опште позната ствар која није спорна. На пример, ми у Српској Православној Цркви знамо да смо добили нашу аутокефалију управо од цариградског трона, пре 800 година. И ми нашу Цркву у сврху историјског наратива зовемо «ћерком Црквом» Цариграда, и последично, Цариградску Патријаршију зовемо нашом «мајком Црквом». Дакле, ми можемо да будемо ћерка Црква Цариграду само у контексту историјског наратива. Другачије речено, ми смо цариградска ћерка у смислу нашег еклисијалног порекла, али не и у смислу нашег статуса. И док, са једне стране, Цариградски Патријаршија јесте наша «мајка» у историјском смислу, Цариградска Патријаршија не може чак ни у историјском смислу да буде «Мајка» другим патријаршијама које су настале пре ње! Украјински Томос и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја сведоче да Цариград сматра да они јесу Мајка свим Црквама и то у еклисиолошко-богословском смислу! Али већ сама нападност и претерано истицање свога «Мајчинства» одаје чињеницу да то што желе јесте непредањско тумачење. Јер да јесте предањско, не би било потребно то усиљено истицати, као што сам већ рекао. Јер општепознате ствари не треба непрестано да се истичу. А Цариград је «приморан» на супротно јер је реч о нечему што не извире из Црквеног етоса и самосвести, него представља велику новину. Ако ово питање размотримо у још ширем контексту, Јерусалимска Патријаршија је позната као Мајка Црква свим Црквама због чињенице да се на њеној канонској територији остварио домострој нашег спасења. Јер, управо тамо се оваплотио, на крсту умро, и васкрсао, наш Спаситељ и Господ Исус Христос. И док је Цариградска Патријаршија, у историјском смислу, Мајка Црква само оним Црквама које су од ње добиле аутокефалију, Јерусалимска Патријаршија је Мајка Црква свима Црквама због побожног сећања на домострој нашег спасења. Али ни једна ни друга (нити било која трећа) аутокефална Црква није и не може никада бити мајка у смислу еклисијалног устројства. Дакле, овај однос мајка-ћерка не постоји као нека чињеница црквеног устројства, еклисиолошког поретка, или, не дај Боже, догматско-богословског оквира, што, како изгледа, Цариград упорно жели да постигне. У интервјуу Вечерњим Новостима из 2017. године Преосвећени Епископ бачки Иринеј био је упитан о тада актуелном проблему тзв. «Македонске Цркве» и веома сажето је објаснио целу проблематику назива «Мајка Црква». Преосвећени Владика је објаснио да: «Назив Црква Мајка не производи, наиме, никакво црквеноправно дејство у међусобним односима аутокефалних Цркава: аутокефални статус, сâм по себи, чини све Цркве сестринским Црквама, у свему једнаким и пуноправним, а назив Црква Мајка фигурира као Titel ohne Mittel (титула без садржаја), као знак захвалног сећања на време стицања аутокефалности. Главни проблем је у томе што се духовно материнство не може проглашавати по нечијем нахођењу него се може само констатовати као историјска датост. Може ли ко од нас, као физичко лице, да бира и одређује себи мајку или, хтео-не хтео, мора да зна да има мајку откако је жив?»[8] Јасно је дакле да је наратив «мајка-ћерка» у црквеним односима само артефакт историјског сећања и побожног поштовања, а не некаква еклисиолошка и догматска ствар. Међутим, Владика Иринеј запажа и још један важан елемент, а то је да аутокефалност чини све Цркве једнаким и пуноправним, то јест «сестринским». То да су све аутокефалне Цркве по добијању аутокефалије међусобно сестринске Цркве сведочио је до недавно и сам Фанар. Да изнесем само неколико доказа у потврду ове чињенице. Из Томоса о аутокефалији наше, Српске Православне Цркве 1879. г.[9] «Зато овим Синодским Актом Цркву Српску признајемо и објављујемо као нашу духовну сестру, …» Из Томоса о аутокефалији Румунске Православне Цркве 1885.г.[10] «…на основу свега тога наша света и Велика Христова Црква благосиља из дубине душе аутокефалну и у Христу љубљену сестру– Цркву Румунску…» Из Томоса о аутокефалији Бугарске Православне Цркве 1945.г.[11] «…ми благосиљамо аутокефално устројство и управљање Свете Цркве у Бугарској, и одређујемо да се назива «Св Православна Аутокефална Бугарска Црква» и да од сада она буде призната као наша духовна сестра…» Из Томоса о аутокефалији Пољске Православне Цркве, 1924.г.[12] «и дајемо свој благослов за то да се она од сада управља као духовна сестра, и решава своје послове независно и аутокефално, саобразно рангу и неограниченим правима других Светих Аутокефалних Православних Цркава…» Из Томоса о аутокефалији Албанске Православне Цркве, 1937.г.[13] «Ова Црква, која је наша духовна сестра, од сада проводи своје управљање независно и аутокефално, сагласно поретку и сувереним правима која су својствена свим Светим Православним Аутокефалним Црквама» У свим наведеним Томосима издатим од стране цариградског Патријархата помињу се аутокефалне Цркве само и искључиво као сестре Цркве. Никада као кћери Цркве. Не помињу се као потчињене, него као равночасне, са свим прерогативима који припадају и свима осталим аутокефалним Црквама. У неким Томосима је тај сестрински однос вишекратно поменут на разне начине. Тако, илустрације ради, у бугарском Томосу се на крају упућује молитвено доброжеланије Бугарској Цркви уз речи да буде «на радост наше Велике Цркве и других сестринских Православних Аутокефалних Цркава…». Нема никакве сумње да украјинска «аутокефалија» потпуно одступа од овог еклисиолошког принципа да су аутокефалне Цркве равночасне. Као што целокупна реторика Цариграда везана за аутокефалију и уздизање «Мајке Цркве» изнад свих осталих аутокефалних Цркава одступа од православног еклисиолошког устројства. Својом реториком и учењем Цариград уздиже свој Трон и израз «Мајка Црква» пребацује у еклисиолошко-догматску сферу, уместо да је он, као што је увек до сада био, само израз пијететног односа према историјском току. Све ово представља озбиљан проблем и изазов за Цркву нашег времена. Тај проблем је Руска Црква уочила и о њему је разговарано на високом нивоу. У Синодском записнику од 14. септембра 2018.г. читамо: «Иза последњих једностраних дејстава и изјава Патријарха Вартоломеја, стоје еклисиолошке идеје које су стране Православљу. Недавно, иступајући пред сабрањем јерараха Константинопољског Патријархата, Патријарх Вартоломеј је тврдио да «Православље не може постојати без Васељенског Патријархата», да «за Православље Васељенски Патријархат јесте квасац који «укисели све тесто» (Гал. 5.9) Цркве и историје». Те изјаве тешко је проценити другачије осим као покушај да се православна еклисиологија изгради по римокатоличком моделу.»[14] На жалост, овај наратив мајка-ћерка, и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја и других фанарских јерараха, нису једини начин на који нам данашњи Фанар пројављује непредањску еклисиологију. Изгледа да је то само део систематског програма деловања. Без дубљег залажења у историју, присетимо се зашто је питање аутокефалије скинуто са дневног реда Сабора у Криту,[15] присетимо се фанарског мењања титулације наших епископа на критским и другим документима, [16] присетимо се да је фанарско ословљавање појединих предстојатеља помесних Цркава другачије од њихових званичних титула,[17] присетимо се објављивања студија о примату које уводе нову терминологију, primus sine paribus, насупрот општепознатој primus inter pares,[18] или студија које реинтерпретирају историју украјинске Цркве и шире прерогативе Цариграда и легитимишу њихов упад на туђе канонске територије,[19] итд. Међутим, оно што је заједничко за ово целокупно деловање јесте да се кроз промену наратива или кроз измену језика на суптилан начин врши покушај промене свести и реинтерпретација предања. А затим кроз тврдо (и тврдокорно) деловање које произилази из те нове еклисиологије, као што су потези везани за Украјину, та нова еклисиологија бива оваплоћена. А већ видимо горке плодове које она доноси. Видимо пребијене и уцвељене Православне Хришћане у Украјини, видимо отете, опљачкане, похаране и запаљене храмове, видимо вернике са поломљеним рукама и ногама који стојећи промрзли на снегу и леду достојанствено бране своје светињу, видимо законитог Епископа УПЦ, рођеног у Украјини, коме је одузето држављанство и који је изгнан из своје земље. А шта не видимо, не видимо и не чујемо ни једно слово, ни један глас, ни једну реч жаљења, или позив на мир, макар и формално, од стране онога који је главни виновник свега што се дешава. Оно што је сигурно јесте да овде није крај плодовима посејаног семена. Што се конкретно наше помесне Цркве тиче, а имајући у виду још један „детаљ“ (на који ћу се укратко осврнути у овом завршном делу) овог еклисиолошког психо-лингвистичког рата, поменута нова еклисиологија ставља под знак питања и само постојање наше помесне Цркве. Одувек су сви знали да се аутокефалија додељује Цркви. Реалној канонској Цркви која постоји на одређеном простору, која у одређеној фази свога развоја за своју успешнију мисију тражи од „Мајке Цркве“ да буде самовозглављујућа и самоуправна тј. аутокефална. Међутим, данас имамо прилику да слушамо говор о томе да се аутокефалија додељује држави.[20]Тако Патријарх Вартоломеј каже да као релевантну ствар „имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности“[21] па на основу тога и додељују аутокефалију Украјини (!). Уосталом, у Украјини није ни постојала Црква која је тражила и стога могла да добије аутокефалију. Али, као што је случај са свим наведеним наративима или боље рећи пропагандним тачкама (talking points), њих не изговара само Цариградски Патријарх. Оно што посебно жалости јесте што у овом случају фанарски наратив континуирано и упорно понавља и један наш Архијереј, Епископ Максим западноамерички.[22] Тако Владика Максим скоро у свакоме своме јавном обраћању, било усменом или писменом, не пропушта да напомене да је аутокефалија СПЦ додељена држави. У интервјуу под насловом „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“ он два пута помиње да је Цариградски Патријарх 1219.г. доделио аутокефалију „српској држави“,[23] у другом свом интервјуу под насловом „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“[24], каже да Цариград уважава тражење аутокефалије од стране државе, а у трећем интервјуу за ТВ Храм[25] он каже да је Св Сава тражио од Патријарха „е да би српска Црква…“ што је затим брзо, уз јасну гестикулацију, ‘исправио’ у „српска држава, добила своје право за самостално, на самостално, управљање“ завршавајући тако реченицу у бесмислу, али никако не пропустивши да још једном напомене да држава (а не Црква) добија аутокефалију! Нема никакве сумње да ово нису случајне ствари. Али поставља се питање зашто је ово део фанарског наратива? Цео текст: https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/ View full Странице
  10. Детиња душа, жедна Живога Бога, од најранијих дана се ту у манастиру, напајала и хранила духовно, кроз богослужења и искуство старијих сестара. Сестринство је било малобројно! Манастир прилично сиромашан и у материјалној оскудици. Поред цркве брвнаре у манастиру је био један мали конак са три просторије. Одавде је Зорица завршила основну школу. Потом је донела одлуку да остане у манастиру и да прими монашки лик. Када је напунила 19 година живота, блаженопочивши Епископ жички Василије, замонашио је искушеницу Зорицу, под монашким именом Аквилина. Заједно са сестринством манастира, на челу са тадашњом игуманијом мати Ефросинијом, монахиња Аквилина је изграђивала манастир. Подигнута је нова зидана црква посвећена Преподобној мати Параскеви 1967. године, анови већи конак 1974. године. Смиреном нарави и кротким духом, монахиња Аквилина је освојила љубав сестара и оболеле игуманије Ефросиније, која ју је назначила за свога живота за наследницу у старешиновању, видевши у њој доброг домаћина и управитеља. Блаженопочивши Епископ Стефан је 1990. године именовао монахињу Аквилину за игуманију манастира Вољавче. Мудро и са љубављу је мати Аквилина водила манастир и управљала њиме и сестринством. Својом добротом је завредила пажњу мештана и целе околине до града Чачка и Краљева, те су се верници везали за ову светињу и свесрдно је у разним облицима помагали, долазећи на света богослужења, доживљавајући овај манастир као своју кућу. Мати Аквилина је боловала од диабетиса (шећерне болести). Иако је ова њена болест била тешка, нико је није видео да је нервозна или љута, нико није трпео због њене болести. Носила је болест са смирењем и захвалношћу Богу. На дан Светог пророка Илије, са радошћу је, на болничком оделењу у Београду, из руку свештеника примила Свету тајну Причешћа, и тако наоружана, душом својом кренула у загрљај Господу, кога је свим срцем љубила и верно Му служила. Опело мати Аквилини, у манастиру Вољавчи, 04. августа 2018. г. служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије жичке у сабрању бројног монаштва, свештеника и верног народа, поштоваоца ове светиње и игуманије Аквилине. Владика је посебно истакао монашки подвиг мати Аквилине, наглашавајући да монашки подвиг прате бројна искушења, али је она у свему јеванђелски ревновала и истрајавала, знајући да је Господ рекао да ко верује у Њега има живот вечни, и да је још рекао: “Тамо где сам ја тамо ће бити слуга мој.“ Још је Владика рекао да је највећа радост, кад монах одлази у достојанству, које је обећао Господу Богу. Радостотворна туга је, јер је више нећемо видети у овом животу, али она је испунила свој завет достојним монашким животом као невеста Христова, и одлази Њему Женику, који је својим крстоваскрсним подвигом кроз проливену крв, пропутио и нама пут у живот вечни. Владика је посећивао у болести мати Аквилину и каже да ју је тешио у њеној болести, а она опет са смирењем тешила њега у његовим тешкоћама и борбама. “Тешећи се храбрили смо се увек речима Господњим“. “Нека јој је миран и благословен пут ка Царству небеском, да се тамо настани и одомаћи да и нас кад за то дође време прими да се сви заједно радујемо са Оцем и Сином и Светим Духом кроз све векове и сву вечност“ завршио је Владика. Вјечнаја памјат игуманији Аквилини! Духовник архимандрит Јаков Лазовић и Љубинко Костић, протојереј ставрофор Извор: Епархија жичка
  11. На празник Светог пророка Илије, у вечерњим сатима уснула је у Господу мати Аквилина, игуманија манастира Вољавче код Краљева Рођена је и крштена са мирским именом Зорица, 1950. године у дому благочестивих и богољубивих родитеља Десимира и Милијане Чукановић у селу Распоганче код Штавља у сјеничком крају. После упокојења оца Десимира, деветогодишња девојчица Зорица, дошла је у манастир Вољавчу са мајком, где је већ имала две тетке, очеве сестре, монахиње. Манастирски храм Светог великомученика Прокопија, црква брвнара, подигнута је у време сеобе Срба под патријархом Арсенијем трећим Чарнојевићем. Детиња душа, жедна Живога Бога, од најранијих дана се ту у манастиру, напајала и хранила духовно, кроз богослужења и искуство старијих сестара. Сестринство је било малобројно! Манастир прилично сиромашан и у материјалној оскудици. Поред цркве брвнаре у манастиру је био један мали конак са три просторије. Одавде је Зорица завршила основну школу. Потом је донела одлуку да остане у манастиру и да прими монашки лик. Када је напунила 19 година живота, блаженопочивши Епископ жички Василије, замонашио је искушеницу Зорицу, под монашким именом Аквилина. Заједно са сестринством манастира, на челу са тадашњом игуманијом мати Ефросинијом, монахиња Аквилина је изграђивала манастир. Подигнута је нова зидана црква посвећена Преподобној мати Параскеви 1967. године, анови већи конак 1974. године. Смиреном нарави и кротким духом, монахиња Аквилина је освојила љубав сестара и оболеле игуманије Ефросиније, која ју је назначила за свога живота за наследницу у старешиновању, видевши у њој доброг домаћина и управитеља. Блаженопочивши Епископ Стефан је 1990. године именовао монахињу Аквилину за игуманију манастира Вољавче. Мудро и са љубављу је мати Аквилина водила манастир и управљала њиме и сестринством. Својом добротом је завредила пажњу мештана и целе околине до града Чачка и Краљева, те су се верници везали за ову светињу и свесрдно је у разним облицима помагали, долазећи на света богослужења, доживљавајући овај манастир као своју кућу. Мати Аквилина је боловала од диабетиса (шећерне болести). Иако је ова њена болест била тешка, нико је није видео да је нервозна или љута, нико није трпео због њене болести. Носила је болест са смирењем и захвалношћу Богу. На дан Светог пророка Илије, са радошћу је, на болничком оделењу у Београду, из руку свештеника примила Свету тајну Причешћа, и тако наоружана, душом својом кренула у загрљај Господу, кога је свим срцем љубила и верно Му служила. Опело мати Аквилини, у манастиру Вољавчи, 04. августа 2018. г. служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије жичке у сабрању бројног монаштва, свештеника и верног народа, поштоваоца ове светиње и игуманије Аквилине. Владика је посебно истакао монашки подвиг мати Аквилине, наглашавајући да монашки подвиг прате бројна искушења, али је она у свему јеванђелски ревновала и истрајавала, знајући да је Господ рекао да ко верује у Њега има живот вечни, и да је још рекао: “Тамо где сам ја тамо ће бити слуга мој.“ Још је Владика рекао да је највећа радост, кад монах одлази у достојанству, које је обећао Господу Богу. Радостотворна туга је, јер је више нећемо видети у овом животу, али она је испунила свој завет достојним монашким животом као невеста Христова, и одлази Њему Женику, који је својим крстоваскрсним подвигом кроз проливену крв, пропутио и нама пут у живот вечни. Владика је посећивао у болести мати Аквилину и каже да ју је тешио у њеној болести, а она опет са смирењем тешила њега у његовим тешкоћама и борбама. “Тешећи се храбрили смо се увек речима Господњим“. “Нека јој је миран и благословен пут ка Царству небеском, да се тамо настани и одомаћи да и нас кад за то дође време прими да се сви заједно радујемо са Оцем и Сином и Светим Духом кроз све векове и сву вечност“ завршио је Владика. Вјечнаја памјат игуманији Аквилини! Духовник архимандрит Јаков Лазовић и Љубинко Костић, протојереј ставрофор Извор: Епархија жичка View full Странице
  12. Црква има, не само учење о души, него и дубоко искуство о њој. Она има, не само мишљење по том питању, него и доживљај истине, чије се откривење преноси, не само учењем, него се и искуством потврђује. Црква говори, не оно што зна, већ преноси (пресађује) оно што доживљава. Посматрајући свакога човека, она у њему препознаје, не само тело и његово присуство у времену, већ и икону Божију, која се одсликава у души његовој и препознаје његове вечне димензије. Како да се Црква одрекне тога? Човек није само тело, здравље, оно што видимо. Нити је душа, опет, расположење, психичке особине, пројава можданих функција, природни елемент понашања – оно што можемо да схватимо. Ризница људског бића је душа као личност, као слика божанске славе, као самовласност, као могућност учешћа у вечности, као благодат превазилажења себе. Све што је у вези са душом представља свештени догађај. Тај елемент има везе са спасењем, освећењем, сједињењем са Богом, са доживљајем вечне перспективе човека. Душа је елемент који, будући да постоји, чини човека свештеним. Митрополит Месогејски и Лавреотски Николај (Хаџиниколау) Душа је, у том смислу, окружена телом које она преображава у свој храм. Тело, које чува ризницу душе, није за њу тамница. Тело, пак, које у животу нисмо поштовали, нити га из љубави према животу одржавали, које смо, са једне стране, неговали у лабораторијама, али смо га у суштини животним делима упропастили, тело за које је медицина позвана да излечи на њему, не само последице природног пропадања, него и у њему неправославан начин и схватање живота; тело које је сама душа наша занемарила, и уместо да заједно са њим изврши свој свештени циљ, оно задовољава сладострасна стремљења и грешна расположења – и то уз прихватање и законито покривање од стране друштва – једноставно је, дакле, да то тело, такво друштво и душа, желе да спале, како би довршили своје дело и уклонили своју нечасност. За Цркву, ствари су сасвим другачије. Човек, докле год живи, гледа на тело као на жртвеник. Зато и брутална интервенција на њему и потчињење нагонима, који потчињавају самовласност (=слободу), показује непоштовање и представља оскрнављење и грех. Одржавање и храњење тела увек бива уз молитву – молитве за трпезу – старање о његовом здрављу везано је за Свету Тајну Јелеосвећење; размножавање – за Свету Тајну Брака – и на крају, освећење – које се постиже причешћем Христовим Телом и Крвљу. Када се човек упокоји, његово тело видимо као мошти. Тада се и наше поштовање према телу повећава. Мошти представљају успомену на свештенодејство које се у њему збивало – спасење душе – и подсећање на оно друго, које се сада незнано наставља изван њега – прослављење душе. Тело не очекује сопствено уништење, већ своје друго обличје (Мк.16, 12), пресаздање у древну красоту. To je разлог због кога Црква приступа телу са посебним поштовањем и свештеним осећањима. Ми ни зидане храмове не спаљујемо, а камоли храмове душе. Речено наравно значи, не да је тело нешто што не сме да се дотакне и да одричемо било какву интервенцију на њему. Тело је елемент у човеку који је подложан пропадљивости. Природно пропадање је можда најснажнији подсетник на нашу палу природу. Сваки насилни покрет који заступа ниподаштавање тела, ниподаштава и душу. Зато на телу интервенишемо само када га лечимо, заустављајући напредовање пропадљивости, када и колико можемо. Процес пропадања треба да буде потпуно природан и никада принудан. Њега предузима само Бог у околностима о којима Он сам промишља, у оквиру одговорности коју је задао природи. То је други разлог зашто Црква негира спаљивање мртвих. Она препушта природи да преузме одговорност разлагања тела, не спаљујући га, него га остављајући да се угаси. Што значи да, од тренутка када природа дозволи да неки део остане, то има свој разлог. Када се и природа одриче потпуног распадања људског тела, зар онда озакоњено спаљивање тела није дело незаконитог насиља? Земни остаци указују на то да су сва тела, са једне стране, истоветна, али и да међу њима има разлике. Мале дечије кости другачије су од костију одраслог човека. Људске кости другачије су од животињских костију. Када се, пак, спале, прах све изједначава. И у случају да се прах не проспе, него да се чува, разлике нема, јер су оне (спаљивањем) заувек нестале. Заједно са особинама личности, нестала је и слика човека, макар остатке пепела и не просули; заједно са мрвицама друштвеног поштовања, дефинитивно се брише сваки траг његовог присуства. Егзистенцијална смрт потписала је природну смрт. Човекови остаци нису сравњење и одсуство, већ идентитет и врсте и личности и његово присуство. Борба за очување земних остатака, моштију људских, у колико год је могуће већој мери на овом свету, подједнако је важна као и потреба да се очува, колико год је више могуће, његов лик у другом. Наше поштовање моштију упокојених потврђује нашу веру у бесмртну душу. Умрли нису мртви, већ упокојени. Полажу се са поштовањем у гроб, окренути према истоку са надом и ишчекивањем свога васкрсења са Христом. Црква свесно одбацује назив «νεκροταφεία» за гробља (тј. места где се мртви сахрањују), и инсистира на називу «κοιµητήρια» (тј. почивалишта). И то чини, не из психолошких разлога – да не бисмо дивљали – већ из разлога чисто духовних: мртав не значи скончао (=τελειωµένος), већ савршен (=τετελειωµένος). Кончина не значи крај, већ усавршење. Остаци упокојених представљају спомен на њихов прошли живот, сећање на њихово садашње стање, али и подсећање на нашу будућу перспективу, што се никаквим законом не може спалити. Црква поштује, не тело засебно од душе, већ и тело и душу у јединству, човека у целини. У опасности да човек буде заборављен, будући да се његова душа не види, чувамо тело, које нас подсећа на душу, не само када је тело делатно, већ и када само постоји. Дефинитивно уништење тела, његово спаљивање, није спаљивање мртвог човека – онога што је сагориво – већ покушај спаљивања његове живе душе – онога што је неуништиво. Душа живи. Види се по томе што мошти имају живот, наравно не биолошки, већ извесни вид духовног живота, који је потврђен. Када имамо личности чији је доживљај духовне реалности био толико снажан, да су још и док су живели у времену и одебљалости овога света, дејствовали на фреквенцијама другога, онда је њихова смрт – уснуће које се отпечаћује на њиховим моштима. Драгоцено је искуство Цркве, непрестано потврђивано, да велики број моштију показује посебну благодат. Познато је да мошти светогорских монаха, као и других освештаних људи, чији је живот почаствовао тело и чија је душа пројавила већу снагу и живост од тела, често задржавају задивљујућу гипкост, сатима после упокојења. Не коче се! Такође и доказан миомирис, боја воска, чудотворна благодат, као и природна нетрулежност целога тела Светих, елементи неуобичајени и природно необјашњиви – очекивани су феномени духовне реалности. Те мошти, за Православно предање и савест, представљају имање драгоценије и од њеног учења; ризнице неопходније и од њених сасуда. На моштима Светих Мученика постављају се Свете Трпезе. Ако би их спалила, Црква би жртвовала своје Свештене Жртвенике, уништавајући своју животворну утробу. Душа постоји, живи и препознаје своје тело и после смрти. Она види и може да гледа спаљивање свог тела. Да ли се, дакле, усаглашава? Она сама, у стању у коме се налази, не може да буде оштећена нашим дејствима, па ни када она уништавају њено тело. Међутим, непоштовање према њој штети нама. Етички критеријум, у тако пресудној одлуци за Цркву, духован је, и нема везе са изборима умртвљеног друштва, које се одриче сопствене бесмртности, али има везе са жељама бесмртне душе, душе која потврђује своју вечност. Ако би нас упитали на који начин бисмо желели да са овог света оде неко наш: од можданог удара, престанка рада срца, деформисан опекотинама, или да буде спаљен у пламену и пожару, имам утисак да бисмо признали да је, од наведених начина, најтрагичнији последњи. Природно је за човека, када се опрашта од некогa свога, да жели да последњи пут види себи близак лик, а не одвратан, доспео до нечовечног, одбојног и безличног праха. Суптилна љубав тих тренутака изражава се као потреба да се загрли, пољуби, да се насити погледом, да се испољи нежност на телу без душе. Ако нас рањава насиље природе, како ми изабирамо насиље сопствене самовласности? Када је нешто што губимо драгоцено, ми се трудимо да од тога задржимо колико год више можемо. Никада не озакоњујемо насилно ниподаштавање последњег непроцењивог његовог остатка. Одлука да на нашим гробљима нема места, равна је увреди. Ако немамо, онда да направимо. Љубав прави и место и услове. Хришћанска потреба никада није суштинска, и увек потврђује тесан простор у срцу. Потреба за поштовањем је много већа за онога који додељује, него за онога који прима. Овако како иде наше друштво, не да ће имати само недостатак простора, него неће моћи да нађе ни људе који би сахрањивали, можда и кремирали, упокојене. У непрегледном старачком дому нашег «цивилизованог» света, у коме постоји тенденција да младих буде мање него старих, а рађања много ређа од смрти, биће мртвих, које неће имати ко да сахрани. Уместо да се наше друштво заинтересује за почетак живота, на пример, за демографски проблем, превише се занима за крај, кремирање. Исти менталитет који избегава рађање, то јест живот, такође одбацује старе, предлаже еутаназију, не подноси упокојене, одриче се стварања и изабира кремирање. Тај менталитет потписује дефинитиван крај краја, крај сврхе, крај човека. Они који су пренебрегли право човека на Бога и погазили неотуђива Божија права на човека, само они могу да се позивају на такозвана људска права, да би озаконили своје непоштовање човека. Кремирање упокојених није индивидуално право човека који је већ покојан. Очување његовог тела представља друштвену обавезу поштовања и очувања његове личности. Није могуће да се воља једног – макар се то назвало и правом – сукобљава са потребом поштовања целине. Не може нечије право да буде.- да га ми спалимо! Није питање да ли неко жели да буде спаљен, него: да ли ће друштво пристати да га спали. Кремирањем упокојених друштво потписује сопствени крај: своје поништење. Друштво које не прихвата човека ни у болести, ни у слабости, ни у смрти, друштво које спаљује своје упокојене, друштво које уништава спомен живота и сећање на своје чланове – њихове мошти – друштво које почетак човека чини вештачки и технички, и његов крај дефинитивним и неповратним, друштво које се одриче даха вечности и барикадира се у загушљивом простору пролазности, какве везе то друштво може да има са животом? Чак су и атеисти наглашавали сећање на своје земаљске богове, мумифицирајући њихова тела (случај са Лењином), или где то није било могуће, правећи скулптуре и лажне слике. Изгледа да су резултати хуманости без Бога, цивилизације без вредности и нихилизма без сврхе, резултат збрке атеизма – нестајање човека, спаљивање његовог последњег остатка. Спаљивање упокојених води у спаљивање људског достојанства. Након свега реченог, не да Цркви није допуштено, него она не може, и одбија да прихвати просто употребно, а нимало убедљиво, решење минорне практичне тежине, и да жртвује доживљај свог поштовања божанствености личности свакога човека, шта више, човека кога је она у својој крстионици крстила, почаствујући истовремено и душу и тело. Оно што је највеће не може да се покори ономе што је најмање. Немогуће је да онај који верује у Христа и Цркву и прихвата њен предлог живота, који доживљава стварност душе и поштује човека – не поштује и тело. Телу је од стране друштва потребно више части и поштовања после упокојења, више од свег старања и заштите које је оно примило од самог човека током његовог живота. Митрополит Месогејски и Лавреотски Николај (Хаџиниколау) Изворник: http://sabornost.blogspot.rs/2017/04/blog-post_21.html
  13. За православну хришћанску веру постоје две основне истине у вези са човеком. Прва је, да човек има психосоматско биће, и друга, да је његова душа вечна у природи својој. Тело људско је нераскидиво повезано са душом, а душа са божанском стварношћу. Црква има, не само учење о души, него и дубоко искуство о њој. Она има, не само мишљење по том питању, него и доживљај истине, чије се откривење преноси, не само учењем, него се и искуством потврђује. Црква говори, не оно што зна, већ преноси (пресађује) оно што доживљава. Посматрајући свакога човека, она у њему препознаје, не само тело и његово присуство у времену, већ и икону Божију, која се одсликава у души његовој и препознаје његове вечне димензије. Како да се Црква одрекне тога? Човек није само тело, здравље, оно што видимо. Нити је душа, опет, расположење, психичке особине, пројава можданих функција, природни елемент понашања – оно што можемо да схватимо. Ризница људског бића је душа као личност, као слика божанске славе, као самовласност, као могућност учешћа у вечности, као благодат превазилажења себе. Све што је у вези са душом представља свештени догађај. Тај елемент има везе са спасењем, освећењем, сједињењем са Богом, са доживљајем вечне перспективе човека. Душа је елемент који, будући да постоји, чини човека свештеним. Митрополит Месогејски и Лавреотски Николај (Хаџиниколау) Душа је, у том смислу, окружена телом које она преображава у свој храм. Тело, које чува ризницу душе, није за њу тамница. Тело, пак, које у животу нисмо поштовали, нити га из љубави према животу одржавали, које смо, са једне стране, неговали у лабораторијама, али смо га у суштини животним делима упропастили, тело за које је медицина позвана да излечи на њему, не само последице природног пропадања, него и у њему неправославан начин и схватање живота; тело које је сама душа наша занемарила, и уместо да заједно са њим изврши свој свештени циљ, оно задовољава сладострасна стремљења и грешна расположења – и то уз прихватање и законито покривање од стране друштва – једноставно је, дакле, да то тело, такво друштво и душа, желе да спале, како би довршили своје дело и уклонили своју нечасност. За Цркву, ствари су сасвим другачије. Човек, докле год живи, гледа на тело као на жртвеник. Зато и брутална интервенција на њему и потчињење нагонима, који потчињавају самовласност (=слободу), показује непоштовање и представља оскрнављење и грех. Одржавање и храњење тела увек бива уз молитву – молитве за трпезу – старање о његовом здрављу везано је за Свету Тајну Јелеосвећење; размножавање – за Свету Тајну Брака – и на крају, освећење – које се постиже причешћем Христовим Телом и Крвљу. Када се човек упокоји, његово тело видимо као мошти. Тада се и наше поштовање према телу повећава. Мошти представљају успомену на свештенодејство које се у њему збивало – спасење душе – и подсећање на оно друго, које се сада незнано наставља изван њега – прослављење душе. Тело не очекује сопствено уништење, већ своје друго обличје (Мк.16, 12), пресаздање у древну красоту. To je разлог због кога Црква приступа телу са посебним поштовањем и свештеним осећањима. Ми ни зидане храмове не спаљујемо, а камоли храмове душе. Речено наравно значи, не да је тело нешто што не сме да се дотакне и да одричемо било какву интервенцију на њему. Тело је елемент у човеку који је подложан пропадљивости. Природно пропадање је можда најснажнији подсетник на нашу палу природу. Сваки насилни покрет који заступа ниподаштавање тела, ниподаштава и душу. Зато на телу интервенишемо само када га лечимо, заустављајући напредовање пропадљивости, када и колико можемо. Процес пропадања треба да буде потпуно природан и никада принудан. Њега предузима само Бог у околностима о којима Он сам промишља, у оквиру одговорности коју је задао природи. То је други разлог зашто Црква негира спаљивање мртвих. Она препушта природи да преузме одговорност разлагања тела, не спаљујући га, него га остављајући да се угаси. Што значи да, од тренутка када природа дозволи да неки део остане, то има свој разлог. Када се и природа одриче потпуног распадања људског тела, зар онда озакоњено спаљивање тела није дело незаконитог насиља? Земни остаци указују на то да су сва тела, са једне стране, истоветна, али и да међу њима има разлике. Мале дечије кости другачије су од костију одраслог човека. Људске кости другачије су од животињских костију. Када се, пак, спале, прах све изједначава. И у случају да се прах не проспе, него да се чува, разлике нема, јер су оне (спаљивањем) заувек нестале. Заједно са особинама личности, нестала је и слика човека, макар остатке пепела и не просули; заједно са мрвицама друштвеног поштовања, дефинитивно се брише сваки траг његовог присуства. Егзистенцијална смрт потписала је природну смрт. Човекови остаци нису сравњење и одсуство, већ идентитет и врсте и личности и његово присуство. Борба за очување земних остатака, моштију људских, у колико год је могуће већој мери на овом свету, подједнако је важна као и потреба да се очува, колико год је више могуће, његов лик у другом. Наше поштовање моштију упокојених потврђује нашу веру у бесмртну душу. Умрли нису мртви, већ упокојени. Полажу се са поштовањем у гроб, окренути према истоку са надом и ишчекивањем свога васкрсења са Христом. Црква свесно одбацује назив «νεκροταφεία» за гробља (тј. места где се мртви сахрањују), и инсистира на називу «κοιµητήρια» (тј. почивалишта). И то чини, не из психолошких разлога – да не бисмо дивљали – већ из разлога чисто духовних: мртав не значи скончао (=τελειωµένος), већ савршен (=τετελειωµένος). Кончина не значи крај, већ усавршење. Остаци упокојених представљају спомен на њихов прошли живот, сећање на њихово садашње стање, али и подсећање на нашу будућу перспективу, што се никаквим законом не може спалити. Црква поштује, не тело засебно од душе, већ и тело и душу у јединству, човека у целини. У опасности да човек буде заборављен, будући да се његова душа не види, чувамо тело, које нас подсећа на душу, не само када је тело делатно, већ и када само постоји. Дефинитивно уништење тела, његово спаљивање, није спаљивање мртвог човека – онога што је сагориво – већ покушај спаљивања његове живе душе – онога што је неуништиво. Душа живи. Види се по томе што мошти имају живот, наравно не биолошки, већ извесни вид духовног живота, који је потврђен. Када имамо личности чији је доживљај духовне реалности био толико снажан, да су још и док су живели у времену и одебљалости овога света, дејствовали на фреквенцијама другога, онда је њихова смрт – уснуће које се отпечаћује на њиховим моштима. Драгоцено је искуство Цркве, непрестано потврђивано, да велики број моштију показује посебну благодат. Познато је да мошти светогорских монаха, као и других освештаних људи, чији је живот почаствовао тело и чија је душа пројавила већу снагу и живост од тела, често задржавају задивљујућу гипкост, сатима после упокојења. Не коче се! Такође и доказан миомирис, боја воска, чудотворна благодат, као и природна нетрулежност целога тела Светих, елементи неуобичајени и природно необјашњиви – очекивани су феномени духовне реалности. Те мошти, за Православно предање и савест, представљају имање драгоценије и од њеног учења; ризнице неопходније и од њених сасуда. На моштима Светих Мученика постављају се Свете Трпезе. Ако би их спалила, Црква би жртвовала своје Свештене Жртвенике, уништавајући своју животворну утробу. Душа постоји, живи и препознаје своје тело и после смрти. Она види и може да гледа спаљивање свог тела. Да ли се, дакле, усаглашава? Она сама, у стању у коме се налази, не може да буде оштећена нашим дејствима, па ни када она уништавају њено тело. Међутим, непоштовање према њој штети нама. Етички критеријум, у тако пресудној одлуци за Цркву, духован је, и нема везе са изборима умртвљеног друштва, које се одриче сопствене бесмртности, али има везе са жељама бесмртне душе, душе која потврђује своју вечност. Ако би нас упитали на који начин бисмо желели да са овог света оде неко наш: од можданог удара, престанка рада срца, деформисан опекотинама, или да буде спаљен у пламену и пожару, имам утисак да бисмо признали да је, од наведених начина, најтрагичнији последњи. Природно је за човека, када се опрашта од некогa свога, да жели да последњи пут види себи близак лик, а не одвратан, доспео до нечовечног, одбојног и безличног праха. Суптилна љубав тих тренутака изражава се као потреба да се загрли, пољуби, да се насити погледом, да се испољи нежност на телу без душе. Ако нас рањава насиље природе, како ми изабирамо насиље сопствене самовласности? Када је нешто што губимо драгоцено, ми се трудимо да од тога задржимо колико год више можемо. Никада не озакоњујемо насилно ниподаштавање последњег непроцењивог његовог остатка. Одлука да на нашим гробљима нема места, равна је увреди. Ако немамо, онда да направимо. Љубав прави и место и услове. Хришћанска потреба никада није суштинска, и увек потврђује тесан простор у срцу. Потреба за поштовањем је много већа за онога који додељује, него за онога који прима. Овако како иде наше друштво, не да ће имати само недостатак простора, него неће моћи да нађе ни људе који би сахрањивали, можда и кремирали, упокојене. У непрегледном старачком дому нашег «цивилизованог» света, у коме постоји тенденција да младих буде мање него старих, а рађања много ређа од смрти, биће мртвих, које неће имати ко да сахрани. Уместо да се наше друштво заинтересује за почетак живота, на пример, за демографски проблем, превише се занима за крај, кремирање. Исти менталитет који избегава рађање, то јест живот, такође одбацује старе, предлаже еутаназију, не подноси упокојене, одриче се стварања и изабира кремирање. Тај менталитет потписује дефинитиван крај краја, крај сврхе, крај човека. Они који су пренебрегли право човека на Бога и погазили неотуђива Божија права на човека, само они могу да се позивају на такозвана људска права, да би озаконили своје непоштовање човека. Кремирање упокојених није индивидуално право човека који је већ покојан. Очување његовог тела представља друштвену обавезу поштовања и очувања његове личности. Није могуће да се воља једног – макар се то назвало и правом – сукобљава са потребом поштовања целине. Не може нечије право да буде.- да га ми спалимо! Није питање да ли неко жели да буде спаљен, него: да ли ће друштво пристати да га спали. Кремирањем упокојених друштво потписује сопствени крај: своје поништење. Друштво које не прихвата човека ни у болести, ни у слабости, ни у смрти, друштво које спаљује своје упокојене, друштво које уништава спомен живота и сећање на своје чланове – њихове мошти – друштво које почетак човека чини вештачки и технички, и његов крај дефинитивним и неповратним, друштво које се одриче даха вечности и барикадира се у загушљивом простору пролазности, какве везе то друштво може да има са животом? Чак су и атеисти наглашавали сећање на своје земаљске богове, мумифицирајући њихова тела (случај са Лењином), или где то није било могуће, правећи скулптуре и лажне слике. Изгледа да су резултати хуманости без Бога, цивилизације без вредности и нихилизма без сврхе, резултат збрке атеизма – нестајање човека, спаљивање његовог последњег остатка. Спаљивање упокојених води у спаљивање људског достојанства. Након свега реченог, не да Цркви није допуштено, него она не може, и одбија да прихвати просто употребно, а нимало убедљиво, решење минорне практичне тежине, и да жртвује доживљај свог поштовања божанствености личности свакога човека, шта више, човека кога је она у својој крстионици крстила, почаствујући истовремено и душу и тело. Оно што је највеће не може да се покори ономе што је најмање. Немогуће је да онај који верује у Христа и Цркву и прихвата њен предлог живота, који доживљава стварност душе и поштује човека – не поштује и тело. Телу је од стране друштва потребно више части и поштовања после упокојења, више од свег старања и заштите које је оно примило од самог човека током његовог живота. Митрополит Месогејски и Лавреотски Николај (Хаџиниколау) Изворник: http://sabornost.blogspot.rs/2017/04/blog-post_21.html View full Странице
×
×
  • Креирај ново...