Претражи Живе Речи Утехе

На празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, 24. aприла 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свечано Пасхално вечерње у Саборном храму Светог Саве на Врачару. Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи ремезијански Стефан и марчански Сава, викари Патријарха српског, архимандрит Нектарије, протосинђел Данило, протојереји Витали Тарасјев, старешина цркве Свете Тројице и Подворја Руске Православне Цркве, Ненад Јовановић, Бранислав Кличковић, јереји Панајотис Карастасиос, Мирослав Чолаковић, Иван Штрбачки и Далибор Стојадиновић, протођакони Младен Ковачевић и Радомир Врућинић и ђакони Владан Таталовић и Ђорђе Петровић. По устаљеном типику, након вечерњег входа и великог прокимена, прочитан је одељак из светог Јеванђеља по Јовану на српском, црквенословенском, руском, грчком, енглеском, латинском, италијанском, немачком, француском и македонском језику. На крају вечерњег богослужења сви су целивали Часни Крст, светог Јеванђеља и икону Васкрсења Христовог, које су у рукама држали патријарх Порфирије и архијереји. По отпусту вечерњег патријарх Порфирије је честитао Васкрс и појаснио по чему се пасхално вечерње разликује од других у току године: ”Браћо и сестре, служили смо вечерње љубави, тако се зове ова служба. А зове се због тога, што се на овој вечерњој служби, на дан Васкрса само, а то је једанпут у години, чита Јеванђеље на многим језицима, због тога што је Господ наш Исус Христос Бог Сведржитељ, један и једини Бог свих људи. Који је дошао у овај свет, распео се и васкрсао победивши смрт ради свих људи. Зато се Јеванђеље чита на многим језицима, а говори овај одломак, који смо управо чули о Васкрсењу Христовом, то јест о васкрслом Христу кога ученици препознају. И једино Тома апостол је онај који није био када је Господ дошао и јавио им се и није веровао. И тек када је ставио своје своје прсте, своју руку, на ране од клинова онда је исповедио: ”Господ мој и Бог мој”. Дакле, ово вечерње љубави служили смо зато што сви народи су позвани да славе Господа и због тога што је Он дошао да спасе све људе независно од тога ко је одакле, где се и када родио и ком народу припадао.” Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин у понедељак 14. фебруара у поподневним часовима посетио је град Бор поводом предстојеће прославе Патрона (славе) Епархије тимочке. Епископа Јустина у борском Светогергијевском храму дочекао је архипастир Епархије тимочке - Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион са свештенством поверене му епископије и многобројним верним народом. У навечерје прославе празника Сретења Господњег, који се прославља као Патрон Епархије тимочке, Епископ хвостански Јустин је у молитвеном присуству предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој - Епископа г. Илариона, уз саслужење многобројног свештенства Епархије тимочке, служио празнично вечерње богослужење са петохљебницом, којим је отпочело молитвено прослављање празника Сретења Господњег који се прославља као Патрон (слава) Епархије тимочке и као дан оснивање ове знамените Епархије која је основана на Сретење Господње 1834. године. Извор: Телевизија Храм

У Загребу је вечерас Његова Светост Патријарх српски Порфирије, началствовао вечерњим богослужењем. Са званичне интернет странице Митрополије загребачко-љубљанске доносимо видео снимак беседе коју је изговорио по завршетку вечерње.

”У времену постистине и свеопште релативизације свих вредности многи не разумеју да Црква није скуп мишљења и ставова. Црква је вера, вера у Христа, вера у истину, која се не мења, не може се модернизовати, али није ни конзервативна. Вера је увек савремена”, казао је патријарх Порфирије у интервјуу за Вечерње новости. Преносимо интегрални текст интеврјуа објављеног 2. маја 2021. године, који је Његова Светост патријарх српски Порфирије дао новинару београдског дневног листа Вечерње новости, Радету Драговићу. Ваша светости, у беседи после прве литургије коју сте служили као српски патријарх вернике сте замолили да се моле за вас, јер сте „свесни какво је место на коме сте се нашли“. Које задатке конкретно видите као најважније који су пред Српском црквом и вама лично? Искуство молитве познато ми је целог живота. Начин на који она чини основу свега што предузимам и живим библијски је, у молитвеном уздаху младог Растка пред монашење, сажео животописац Светога Саве, хиландарски монах Доментијан: „На Теби се утврдих од утробе; из утробе матере моје Ти си покровитељ мој.“ Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости, у које се на почетку своје чувене песме тако дирљиво баца Тин Ујевић: „Бескрајни Боже, чујеш ли где Ти на прљаву поду лелече љуту молбу схрван малиш?“ Преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи. Снага молитве проистиче из способности међусобног повезивања: као што се патријарх моли за све, тако и сви треба да се моле за патријарха. Дајући молитвом предност Богу и благодати његовој, почињемо да гледамо духовним очима и тако стичемо способност да помогнемо свету око нас. А коме је благодат Духа Светога потребнија од онога ко предстоји у винограду Господњем који је у нашем народу засадио Свети Сава? У светлу реченог један од најважнијих задатака који ме чека јесте да снажим делатну веру у народу и да код свих подстичем молитвени однос према свету и животу. На тај начин ће до напретка црквеног живота доћи изнутра, из самог бића Цркве, а промене које ће уследити биће трајне и благословене. У делу јавности, махом опозиционе оријентације, претходних месеци често се чуло да је власт лобирала за кооперативног патријарха који се суштински неће противити њеној косовској политици. Ваш претходник патријарх Иринеј је јавно говорио да се „Вучић лавовски бори за Косово“. Како оцењујете досадашњи учинак дипломатске борбе Србије за КиМ и тренутну позицију наше земље у овом процесу, посебно у светлу све снажнијих притисака, који не заобилазе ни Цркву? Блаженопочивши патријарх Иринеј, мудар и трезвен каквог га је Бог дао, није био склон исхитреним судовима и лакореким закључцима. Он је, с једне стране, упорно инсистирао на томе да су Косово и Метохија за нас Србе наш небески Јерусалим, а са друге је умео да, попут Аристотела, сагледа политику као вештину могућег. Из таквог сусрета ума и срца извирале су његове речи. Желим да подсетим да је, како је то тачно пре 175 година написао Његош, „Косово грдно судилиште“ на коме се све и свако мери посебним аршином. Тако измерено, пабирчење политичких поена на косовскометохијском распећу српског народа, поготово од стране оних који тај крст нису олакшали када су имали прилике за то, оставља горак укус у устима. Сигуран сам да ће искуство и мудрост владике Теодосија и његових свештеника и монаха, уз помоћ наше државе, допринети да се та страдања смање и на што бољи могући начин разреше. Прву посету као патријарх предузели сте на Банији и у Јасеновцу. Епархије СПЦ у Хрватској имају задужење да пре свих негују молитвено сећање на жртве усташког режима током Другог светског рата. Да ли је сазрело време да српски народ у пуној мери спозна размере страдања у Јасеновцу и другим логорима смрти и коначно свенародно почне да негује успомену на страдале? Прве литургије су служене у катакомбама, на гробовима мученика за веру Христову. Бескрвну жртву приносимо и на гробу Христовом. А то исто чинимо и у великомученичком Јасеновцу. То што се у Јасеновцу налази православни храм Божји, што је владика Јован основао манастир на том месту, прави је, и по моме мишљењу, једини начин на који Црква негује успомену на страдале. Сабирањем у Јасеновцу и на другим сличним местима, молитвом, служењем литургије, стицањем благодати Духа Светога, ми преображавамо себе. А преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи. Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости Православни хришћанин ће градити мир, пријатељство, а не злопамћење или, не дај Боже, освету. Парадокс хришћанске вере је да на местима попут Јасеновца, молитвом Христу, првом мученику и страдалнику, али и началнику спасења и живота, добијамо снагу да се свим духовним и људским капацитетима боримо за мир, добро и разумевање међу људима, да се боримо за сваког човека. Говорим о ономе у шта Црква верује и што чини. Међутим, ни оно што чине историчари – проширивање и утемељено испитивање знања о злу демонских размера које је претрпео наш народ у НДХ у Другом светском рату – што Црква, наравно, подстиче, а што после формира просвету и школство, не треба да служи злопамћењу, него да буде опомена свима да се никада и нигде не понови. У том смислу помињем и мисао доброга, страдалог Бонхефера, да се улога хришћана у свету не може свести на превијање рана насталих под точком неправде, него да је тај точак неопходно зауставити. Чека ме да снажим делатну веру у народу и да код свих подстичем молитвени однос према свету и животу. На тај начин ће до напретка црквеног живота доћи изнутра, из самог бића Цркве Наше колективно сећање треба да се руководи мишљу блаженопочившег патријарха Германа да ћемо опростити, али нећемо и не смемо заборавити. Нећемо заборавити не да бисмо се некоме светили, наметали кривицу поколењу које кривице за то нема, него зато што су побијени наши најближи рођаци и суседи, а ми верујемо у васкрсење мртвих и у оно што је Његош рекао: „Душа људска јесте бесамртна“. Неговати молитвену успомену је исто што и неговати веру у васкрсење мртвих. Утисак је да односи СПЦ и Ватикана никада нису били бољи – Света столица није признала једнострану независност Косова, процес канонизације кардинала Степинца папа је зауставио, а из Рима редовно стижу поруке да су вољни да успостављени темељни дијалог са Српском црквом наставе и продубе. Сматрате ли да би било корисно и оправдано да се евентуално и лично сретнете са папом Фрањом? До сада сам се са папом Фрањом срео три пута, посебно или заједно са другим нашим угледним архијерејима. Сваки наш сусрет, као и наша комуникација у целини, засновани су на духу Христовог Јеванђеља, у духу разумевања и међусобног поштовања. У свету у којем живимо, за који смо и једни и други одговорни, суочени истовремено са проблемима савременог доба, дијалог, штавише и сарадња су нужни обема странама. Чињеница је да су хришћани упућени једни на друге и да заједно морамо одговорити на изазове од суштинске важности за свет. Уосталом, апостол Павле нас опомиње да нико не може рећи да му други није потребан. Велики одјек добила је ваша изјава о писмима Алојзија Степинца. Очекујете ли да исплива још нових доказа о његовој директној или посредној умешаности у злочине на тлу НДХ? Отварање ватиканског архива за заинтересоване истраживаче сигурно ће допринети бољем сагледавању тешких времена Другог светског рата на простору НДХ и Степинчевог места у њима. Није искључено да се током истраживања појаве резултати које је могуће тумачити pro et contra. Наравно, далеко сам од тога да поверујем да је он био директно и непосредно умешан у било коју врсту злодела. Међутим, морам рећи да, не само као епископ, свештеник, хришћанин, него пре свега као било који обичан човек, не могу да сакријем да, у најмању руку, имам дилему, да имам проблем са одређеним Степинчевим поступцима, речима, ставовима. Жао ми је ако то неког узнемирава, али обавеза ми је да будем искрен. У исто време, потпуно сам свестан да ужасне околности у којима је живео, за њега нису биле нимало једноставне. Што се, пак, досадашњих ставова наше Цркве, као и закључака Комисије установљене за истраживање овог важног и деликатног питања тиче, они су јасни, неизмењени и јавности познати. Рећи ћу и то, да када разговарамо о оваквим темама увек се трудим да пажљиво користим речи. Сведоци смо нових политичких, али и националних тензија у Црној Гори. Верујете ли да ће наследник митрополита Амфилохија успети да Цркву у Црној Гори сачува од духа подела, али и успостави дух мира и поверења са световним властима? Не само да верујем, него сам сигуран. Прво, наша Црква нема ништа против слободног националног изјашњавања – она је данас и увек у служби јединства, свугде и на сваком месту, па и у Црној Гори. Природно је да Црква настоји да у Црној Гори, као и у Србији, конструктивно и на истинско добро свих, а поштујући свачију слободу, сарађује са државним властима у оним сферама где је та сарадња потребна. Свети синод је саопштио своје мишљење поводом контроверзног закона о истополним заједницама, а истог су става и остале традиционалне верске заједнице које делују у Србији. Очекујете ли да ће власт по овом питању уважити аргументе цркава, или ће дати предност ултимативној „бриселској агенди“ чији саставни део чини и корпус права ЛГБТ особа? Питање брака и истополних заједница, није питање некаквог „става“ Цркве, него израз дубоке вере у Богом откривену истину о људској природи и начину њеног функционисања, која је, на првим страницама Светог писма, описана речима: „Зато ће оставити човек оца и матер своју, и прирашће уз жену своју, и биће двоје једно тело“. Мислим да моје залагање за потпуну равноправност свих људи на пољу личних, имовинских и других права није непознато. Разумем их и подржавам. Међутим, сва та права, објаснили су ми правни експерти, могуће је у потпуности остварити у постојећем правном систему Републике Србије или уз минималне допуне постојећих закона. У времену постистине, свеопште релативизације свих вредности, одсуства уверења, многи не разумеју да Црква није скуп мишљења и ставова. Црква је вера, вера у Христа, вера у истину, која се не мења, не може се модернизовати, али није ни конзервативна. Вера је увек савремена. У првим јавним иступима по избору за поглавара СПЦ нагласили сте да нисте политичар, али да ћете на својој одговорној дужности „учинити све да међу људима отупљују све могуће оштрице“! Утицај српског патријарха јесте огроман, али шта је оно што ћете у поменутом смислу ви, својим ауторитетом, најпре чинити и учинити? Шта је то што је најважније (у данашњем дубоко сукобљеном свету уопште и могуће) људима говорити – да би поверовали да су добро, љубав и човекољубље моћнији од мржње, да су изнад свих „оштрица“ које сада, нажалост, владају нашом стварношћу? Отупљивање оштрица је дужност свих људи. Сви смо позвани да радимо на остварењу идеала заједничког живота који је још Свети пророк Исаија сликовито описао као „раскивање мачева на раонике“, претварања „оружја смрти у оруђа живота“. Такво „откупљивање времена“, које је, како је то назвао апостол Павле, дар Божји људима, могуће је само ако су наши животи осмишљени вечношћу и њеним вредностима. То што се у Јасеновцу налази православни храм Божји, што је владика Јован основао манастир на том месту, прави је и једини начин на који Црква негује успомену на страдале Не либим се ни бављења политиком, али не у смислу странчарења, пуке борбе за власт, него у оном изворном смислу одговорне бриге за polis и све што је у хришћанском смислу добро и лепо. Међутим, понекад је само интервенцијом више могуће учинити да бесне ериније постану помирљиве еумениде, како је то Есхил приказао говорећи о једном битном обрту у животу атинског демократског друштва. Зато се трудим да говорим исто што и Црква од силаска Духа Светог на апостоле у Педесетници. У речи Божјој, речи Јеванђеља Христовог, сабрана је једина снага која нам може помоћи да надиђемо искушења пролазности и да коначно победимо нашег најгорег напријатеља – смрт. Утицај и ауторитет патријарха неодвојив је од целе Цркве јер је он њен првојерарх, а она њему поверени духовни виноград. Патријарашка служба је саборно сочиво свега што је добро и корисно за човека, друштво, природу, државу, свега што чини једну помесну Цркву – свих епископа, свештеника, монаха и целог народа Божјег. То је систем спојених судова. Што је, на пример, више монаха и монахиња у манастирима, то је духовна снага Цркве већа, а тиме и утицај њеног поглавара, како је говорио Свети Ава Јустин Поповић. Када би храмови били пусти, без верника на молитви, манастири били без монаха и благочиног поретка, богословске школе без црквеног духа и благослова, чему би онда вределе речи патријарха и владика? Тада би се ауторитет морао градити на сили закона, канона, или уз помоћ маркетинга, односа са јавношћу, медија и сличних вештина и алата, што је супротно природи Цркве. Али, то би све било кратког века. Достојевски је, с правом, говорио да смо „сви одговорни за све“, а апостол Павле да „ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови“. Догађаји који су обележили протеклу деценију, а поготово минулу 2020. годину, стварају утисак да се савремени свет незаустављиво упутио у опасном правцу, и да тај пут никако не обећава мир и благостање за човечанство. Толико је противречја, беспућа, подељености и отворене мржње, да се чини да је сукоб великих размера неминован. Верујете ли да постоје снаге, да постоји довољно моћна воља која би могла одлучити да ове трагичне прилике буду превладане, а будућност срећнија него што нам се сада то чини? Време у којем живимо неодољиво подсећа на доба Хладног рата и великих криза, попут кубанске и корејске, рата у Вијетнаму и других напетих ситуација од којих су неке окончане ратним насиљем. И данас се понегде гомилају војне трупе, ратни бродови и авиони крстаре стратешки важним подручјима. Некима такво стање личи на зору трећег светског рата, док други, попут папе Фрање, мисле да он већ поодавно траје, то јест да се као вођен интересима мултинационалних компанија континуирано води широм света. Бог поставио Адама у створени свет да га ради и да га чува, а не да га бесомучно експлоатише Мени је ово папино размишљање веома блиско. Томе бих додао да Америка и Русија нису никада међусобно ратовале, као и да су заједнички предупређивале продубљивање светских криза. Две водеће светске силе су, у основи, хришћанске земље, са сличним државним устројством. У односу на раније доба, у Русији се сада, Богу хвала, много више држи до хришћанских вредности, негује се хришћански етос, остварује се блиска сарадње Цркве и државе. Не делим мишљење неких аналитичара који америчко друштво карактеришу као постхришћанско, јер знам колико је вера изградила ту земљу, колико у њој има верних, а међу њима и православних хришћана, као што знам и да је њихов садашњи председник активни хришћанин, римокатолик. Због свега тога гајим дубоку наду да ће мир превладати, и да она изрека Џорџа Сантајане, о томе да само мртви „доживе“ крај рата, неће бити задуго актуелна. Свестан сам да се великим уношењем у катаклизмична размишљања о биолошком, хемијском и нуклеарном оружју, уз чињеницу великих миграција и економских потреса, развија својеврсна цивилизација страха. Страх се увлачи у људска срца, а у страху нема слободе. Страх је ропство. Не треба вам спољни окупатор, не треба вам рат. Сами себе заробите. Таквој цивилизацији страха супротстављен је васкрсли Христос, који како је представљен на барокним иконама уз које сам растао, уздиже барјак коначне победе над страхом и смрћу, знак вечне радости. Из тог искуства васкрсења Христовог потекле су и речи апостола Павла, које на најбољи начин резимирају горе речено: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се!“ Шта бисте издвојили као најважније у одговору и утицају којим се православље може супротставити свету какав је он данас? Шта је оно што би се у нашем националном идентитету и карактеру могло показати као спасоносно, као снага која би нас у искушењима која живимо, једнако као у искушењима која нам предстоје, могла заштитити и сачувати? Мислим да хришћанство не треба да стоји насупрот свету, него да у околностима које у свету преовлађују сагледава могућности за своју мисију; да реч Јеванђеља упути сваком човеку. Тако су чинили и апостоли. Без обзира на то што је Римско царство прогањало Цркву Христову, апостоли су глобални поредак тог доба искористили да блага реч допре до читавог тада цивилизованог света. Апостоли су, значи, у најбољем смислу речи, били аутентични глобалисти. Страх се увлачи у људска срца, а у страху нема слободе. Страх је ропство. Не треба вам спољни окупатор, не треба вам рат. Сами себе заробите. Таквој цивилизацији страха супротстављен је васкрсли Христос. Рећи ћемо, парафразирајући Момчила Настасијевића, да су у нашем, српском идентитету најлепши цветови глобални, универзални, а да је њихов корен изникао из дубина локалног, народног искуства и културе, која је у основи православна. А свака култура се развија у зависности од онога што јој је примарно. Православна култура даје апсолутни приоритет смислу постојања, принципу бити над принципом имати, принципу љубави над принципом успеха, човеку над профитом. Из искуства такве културе, у чијем срцу је Христос распети и васкрсли који исцељује и надахњује, увек се рађа спремност да се нешто ново научи и да се кроз изграђивање личних квалитета успех јеванђелског идентитета одрази и на свакодневну егзистенцију. Због тога снагом која би се могла показати спасоносном, сматрам образовање, пре свега надахнуто јеванђелским духом, али и свако знање и образовање које доприноси добру појединца и заједнице. Добар и поштовања вредан пример за то на нашим просторима је подухват господина Александра Кавчића, који је, по прописаном плану и програму, свим основцима у Србији ставио на располагање све бесплатне уџбенике. Све је више забрињавајућих вести о угрожавању животне средине у Србији, али и гласова који све снажније позивају на „еколошки патриотизам“. Како видите шансе за победу у овој новој борби за воду, ваздух и здравље, насупрот које стоје огроман капитал, интереси, моћни капиталисти? Да ли је и то тема која чека на јасно формулисан став наше Цркве? Свест о значају еколошке проблематике није нова ни за етос Цркве, ни за њено искуство ни за њену бригу и старање. Од самих својих почетака, од библијских темеља сопствене вере и учења, Црква учи о динамичком односу између човека и света у коме живи, о својеврсној примењеној екологији. Још је у првој књизи Старог завета описано да је Бог поставио Адама у створени свет да га ради и да га чува, а не да га бесомучно експлоатише. Та човекова брига о свету као основној кући, дому човечанства, месту и простору где се одвија људски живот, подвучена је много пута и на страницама Новог завета. Тамо свети апостоли Петар и Павле људе с правом називају управитељима односно домоуправитељима, који се старају о свету, свом дому, надзиру га, управљају њиме и свештенослуже тајну Божје творевине намењену животу света, како овом историјском тако и вечном. Ново у животу Цркве, како Истока тако и Запада, јесте увођење посебног дана, 1. септембра, посвећеног еколошкој проблематици – Светског дана молитве за заштиту Божје творевине. Овај дан је 1989. године унео у литургијски календар Цариградске патријаршије патријарх Димитрије, да би се он потом пренео и у друге средине, а 2015. године га је у молитвену праксу Римокатоличке цркве увео папа Фрања. Хришћанске цркве, као што видимо, позивају и подсећају, поучавају и храбре, молитвено крепе и подржавају еколошку свест и еколошки однос према свету у коме живимо. Говори се да је православни свет близу тачке подела после које ће повратак на старо бити немогућ. Сматрате ли да ће опредељење Српске цркве које сажето гласи „ни Цариград, ни Москва, већ канонски поредак“ бити одрживо у условима укрштања моћи и утицаја две древне и важне патријаршије какве су Московска и Васељенска? Мишљења сам да уверење о постојању тачке са које није могућ повратак у нормалан црквени живот не узима у обзир чињеницу да Црква није обична људска организација којом управљају различити интереси и на њу утичу претежно људски фактори, него је једна, света, саборна и апостолска, небоземна стварност. Православна култура даје апсолутни приоритет смислу постојања, принципу бити над принципом имати, принципу љубави над принципом успеха, човеку над профитом. За живот Цркве је од пресудне важности очување њеног канонског поретка, начина на који Црква живи и дела у свету. Имајући то на уму и у срцу, наша Црква се није опредељивала за било коју „страну“, московску или цариградску или било коју другу, него је остала заувек верна и опредељена за поштовање и сведочење тог поретка. Због тога, с вером у Бога, нећемо жалити труда да се, колико до нас стоји, васпостави нарушени канонски поредак, а две велике и значајне патријаршије, Цариградска и Московска, поврате евхаристијско јединство. После упокојења митрополита Амфилохија и вашег избора за патријарха СПЦ се нашла у ситуацији да су јој упражњене две изузетно значајне митрополитске катедре – на Цетињу и у Загребу? Када очекујете да буду изабрани нови митрополити и какве личности видите на њиховом челу? Уколико се не догоди нешто непредвиђено, браћа архијереји ће се на заседање Светог архијерејског сабора, на моју велику радост, окупити у мају. Све друге одлуке, укључујући и одређене тачке дневног реда, зависиће од самог Сабора. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

На празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, 19. aприла/2. маја 2021. године, са почетком у 18 часова, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије служио је свечано Пасхално вечерње у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, у присуству Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Ђорђа Ђурђева, настојатеља Светогеоргијевског храма, јерођакона Јустина (Живанића) и ђакона Милована Крстића. Током празничног вечерњег богослужења, по устаљеном типику Саборног храма у Новом Саду, прочитан је одељак из светог Јеванђеља по Јовану на седам језика. На крају вечерњег богослужења, верни народ Божји приступио је целивању Часног Крста, светог Јеванђеља и иконе Васкрсења Христова, добивши том приликом благослов Божји преко руку Епископа, поздрављајући се сверадосним васкршњим поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Услед греховне бујице овога света; која помрачује душе, сваком члану Цркве Христове потребна је истинска и суштинска светлост Христова која „просвeтљује и освећује свакога човека који долази на свет“, што нам потврђује молитва Првог часа. Разговор о Светлости је увек разговор о Богу, који јесте једина истинска Светлост. У Литиргији пређеосвећених Дарова, коју служимо у данима свете Четрдесетнице, произноси се возглас: „Светлост Христова просветљује свеˮ. Врло су занимљива светоотачка тумачења о овом благослову; неки га доводе у везу са читањем Старога Завета, говорећи да благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просветљени истом светлошћу Божјом која и данас све просветљује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили. Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових тајанствено поучава о Сину Божјем, а тог Сина називају Премудрост и кажу да ће „Премудрост себи саградити дом“, тј. Пресвето Тело Његово. Премудрост је, дакле, сâм Син Божји који нас просветљује и освећује. Светлост Христова помиње се још у 4. веку, и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. На једном месту свети Василије Велики сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији пређеосвећених Дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује на то да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену. Овај древни возглас је неодвојив од чина уношења вечерње светлости. Генезу уношења светлости у богослужбено сабрање налазимо у јеврејској традицији, јер су Јудејци благодарили Богу на светлости коју им је даровао. Хришћани су касније преосмислили овај чин гледајући у њему символику оприсутњавања Сâмог Господа који је Светлост истинита. У древном спису из 3. века под називом „Апостолско предањеˮ, у 25. поглављу налазимо сведочанство о чину уношења вечерње светлости: „Када је Епископ присутан и вече је дошло, ђакон доноси лампу и, стојећи испред свих присутних, он благодари…ˮ И потом чита следећу молитву: „Благодаримо ти, Господе, преко Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег си и нас просветлио откривајући нам Светлост непропадљиву, пошто смо прешли ток дана и дошли на почетак ноћи, наситивши се светлошћу дана коју си Ти саздао за наше задовољство и пошто сада благодаћу твојом не оскудевамо у светлости вечерњој, хвалимо Те и прослављамо кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег Теби слава, моћ и част са Светим Духом, сада и увек и у векове векова аминˮ. По речима професора Јована Фундулиса, у древном времену Хришћанске Цркве паљење и уношење вечерње светлости задобило је карактер чина и повезивано је са благословима, химнама и радосним поздравима. С друге стране, св. Василије Велики сводочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ свечано изговарао приликом дочекивања вечерње светлости, и каже: „Наши оци су сматрали да благослов вечерње светлости не треба дочекивати у ћутању, него да се благодари чим се вечерња светлост појави“ (дело „О Светом Духуˮ, гл. 29). Св. Симеон Архиепископ Солунски сведочи о древној пракси да је ђакон произносио возглас „Светлост Христова просветљује свеˮ приликом уношења вечерње светлости, и у практичном смислу то је био знак за паљење свих светиљки у храму. Пре овог возгласа у храму није било светла; чак је и вечерњи мали вход вршен без светла, а то алегоријски, по светом Симеону Солунском, представља Христов први долазак у ћутању, када смо били у мраку. По сведочењу Етеријиног Путописа из 4. века, на Гробу Христовом у Јерусалиму у току вечерњег богослужења светлост није уношена у храм споља, већ је њено паљење вршено унутар храма, а потом су од ње паљене друге светиљке и кандила у храму Гроба Господњег. По светом Григорију Ниском, светиљке паљене у храму кориштене су ван храма, и у хришћанским домовима. Из свега овога можемо доћи до закључка да светлост у богослужењу има како символички значај, тако и практичну намену. Светлост у храму омогућава да богослужење буде део сведочења Тајне присуства Бога међу људима – Бога Који је Сâм Светлост. Светлост омогућава да богослужење изрази духовну радост и славу Цркве и да буде предзнак будуће невечерње светлости Царства Божјег. „Светлост Христова просветљује све и сва. У тим кратким речима је садржана сва истина људског живота. У њима је садржана истина о овом свету у којем ми живимо и у којем се рађамо. У њима је садржана истина о човечанству, о роду људском, о ономе на шта је призван и позван род људски; род људски и свако људско биће и свако створење призвани су да их обасја светлост Лица Христова. Да их обасја и да их испуни та светлост Христова која просвећује и освећује све и сва.1 катихета Бранислав Илић ---------------------------------------------- 1 Митрополит црногорско–приморски Амфилохије (Радовић), Светлост Христова просвећује све, Манастир Хиландар – Београд, 2009, стр. 313.

Следујући благослову и устаљеној пракси да се емисије средом посвећују подршци свештенству, монаштву и верном народу у Црној Гори, ново издање емисије "Живе речи" на програму "Живе речи ТВ" биће уживо емитовано из барског Саборног храма Светог Јована Владимира на празник Преображења Господњег, у среду 19. августа 2020. Лета Господњег од 20:00ч. Након директног преноса вечерњег богослужења специјални гост-домаћин биће протопрезвитер-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намесник барски и настојатељ Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Модератор емисије је катихета Бранислав Илић

На Велики петак, 4/17. априла 2020. године, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, са почетком у 12 часова служено је свечано вечерње богослужење са изношењем плаштанице. Уз појање стихире ,,Тебе одјејушчагосја свјетом јако ризоју”, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење братства Саборног храма, предводио је део Вечерње службе, када се износи и полаже плаштаница у Христов гроб. У наставку вечерњег богослужења служено је Мало повечерје, а потом и Јутрење Велике суботе са статијама. На крају Јутрења, после троструког опхода око храма са плаштаницом, владика Иринеј је прочитао јеванђелски одељак из Јеванђеља по Матеју. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Презвитер Срђан Вукић служио је вечерње богослужење са малим повечерјем у Недељу сиропусну, 17. фебруара/1. марта 2020. године, у Саборном храму Светога великомученика Георгија у Новом Саду. Молитве из Великог требника пред почетак Часног поста прочитао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, који је благословио присутни народ и пожелео свима да у здрављу душе и тела дочекају празник Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе На крају богослужења, уз појање стихира Пасхе, како налаже пракса Цркве пред почетак Васкршњег поста, приступило се међусобном опраштању греха, свештенослужитеља и присутног верног народа Божјег. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У понедељак, 20. маја 2019, служено је велико вечерње на празник светих Константина и Јелене у цркви њима посвећеној у Колоносу. Епископ еврипоски Хризостом служио је на вечерње, уз саслужење настојатеља цркве, архимандрита Исидора Бајрактариса, других свештеника при храму и свештенства свештене Атинске Архиепископије. У уторак, на дан празника, одслуженаје Божанска Литургија, а после подне служено је вечерње и уређена литија са иконама. Извор: Romfea (са енглеског Инфо служба СПЦ)

На празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, 15/28. априла 2019. године, са почетком у 18 часова, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, служио је свечано Пасхално вечерње храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, у присуству Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог и новосадских ђакона. Током празничног вечерњег богослужења, по већ устаљеном типику Саборног храма Светог великомученика Георгија у Новом Саду, прочитан је одељак из Светог Јеванђеља по Јовану на осамнаест језика. Својим умилним појањем у славу Васкрслог Господа, братство Светоархангелске обитељи из Ковиља и студенти Православног Богословског факултета Универзитета у Београду, молитвено су разгалили душе свих сабраних у Саборном храму на Пасхалну радост. Гост Владике Иринеја био је и Монсињор Филипо Колнаго, саветник апостолске нунцијатуре. На крају вечерњег богослужења, верни народ Божји приступио је целивању Часног Крста, Светог Јеванђеља и иконе Васкрсења Христовог, добивши том приликом благослов Божји преко руку Епископа, поздрављајући се сверадосним Васкршњим поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Извор: Епархија бачка

На Велики петак, 13/26. априла 2019. године, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, служено је свечано вечерње богослужење са изношењем плаштанице. Уз појање стихире ,,Тебе одјејушчагосја свјетом јако ризоју," Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење братства Саборног храма предводио је део Вечерње службе, када се износи и полаже плаштаница у Христов гроб. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Вечерње Великог петка, служи се у трећи час дана, тј. у време распећа Спаситеља. Све оно ка чему је водила ноћ која је претходила Христовом страдању сада се остварује. Чаша за коју се Господ моли да га мимоиђе сада је ту, и Он је испија до дна, до смрти, до силаска у ад и погребења. Господ оставља своје ученике са срцем које је преплашено и искидано тугом. Чаша сладосног пића вечног живота на Вечери Господњој, сада је за Христа и Његову Мајку Пресвету Богородицу, чаша смртне жалости. Да би напунио ту чашу Богочовек је био понижен, а да би је оживотворио, Он умире на Крсту, да би све нас привео из смрти у живот, од земље ка небу. Да би Адама избавио из ада, сам Господ силази у њега. Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! Извор: Епархија бачка

Вечерњим богослужењем началствовао је Архиепископ чикашки и средњеамерички г. Петар из Руске Православне Цркве, у молитвеном присуству Епископа новограчаничко-средњезападноамеричког г. Лонгина и умировљеног Епископа славонског г. Саве. Прва недеља Великог и Часног поста - Недеља Православља молитвено и свечано је прослављена у Саборном храму Васкрсења Христовог у Чикагу. Свету Литургију служили су парохијски свештеници протојереји Дарко Спасојевић и Добривоје Милуновић и јереј Николај Костур. На Литургији је певао хор Бранко Радичевић којим диригује Јелена Стојаковић. После заамвоне молитве свештенство, чтечеви и велики број деце са иконама у рукама, учествовали су у литији саучествујући у победи праве вере над јересима, расколима и свим искушењима са којима се Православна Црква сретала од почетка до краја света. Истога дана увече, у Саборном храму служено је свеправославно вечерње које се у Недељу Православља сваке године служи у Чикагу и на тај начин видљиво показује и сведочи саборни карактер свете Православне Цркве. Вечерњим богослужењем началствовао је Архиепископ чикашки и средњеамерички г. Петар из Руске Православне Цркве, у молитвеном присуству надлежног архијереја, Епископа новограчаничко-средњезападноамеричког г. Лонгина, и умировљеног Епископа славонског г. Саве. У богослужењу је учествовало преко педесет свештеника и ђакона и неколико стотина верника из свих православних јурисдикција који живе у државама Илиноис, Индијана и Висконсин. Одговарао је хор Бранко Радичевић којим је дириговао др Петар Јермихов, а за певницом су певали студенти Богословског факултета Свети Сава из Либертивила. Надахнуту проповед одржао је архимандрит Серафим, игуман манастира Покрова Пресвете Богородице на Трећем језеру (Нова Грачаница). Осврнувши се на суштину празника Победе Православља и истине над иконоборством и свим другим јересима, отац Серафим је подсетио и на годишњицу страдања православних светиња и живих икона Божјих на Косову и Метохији. -Једини начин да се сачувамо и избегнемо чељусти греха јесте да трезвеноумно чувамо и увек обнављамо лик Божји у себи, остајући верни православној вери и њеном етосу. У томе нам помажу покајање, пост, молитва, милостиња и, пре свега, благодат Божја, беседио је игуман Серафима о изазовима са којима се православни хришћани сусрећу у савременом друштву. По завршетку вечерњег богослужења, архиепископ Петар је захвалио надлежном епископу Лонгину на гостопримству и братољубљу. Он је позвао сабране да наставе да се моле за све православне који страдају, посебно за свештенство, монаштво и вернике Православне Цркве у Украјини и њеног предстојатеља митрополита Онуфрија. Протојереј Дарко Спасојевић, старешина храма, заблагодарио је архијерејима и гостима и верном народу и позвао их на послужење које су припремиле вредне чланице Кола српских сестара у Црквеном дому. Извор: serbiancathedral.org

Прва и основна карактеристика Литургије пређеосвећених дарова у томе је што је то вечерња служба. С формалне тачке гледишта то је служба Причешћа, која се одржава после вечерње. У свом најранијем развоју она је била лишена свечаности коју има данас, тако да је њена веза са свакодневним вечерњем била још изразитија. Намеће се, стога, прво питање у вези вечерњег карактера Литургије. Већ нам је познато да у православној традицији Евхаристији увек претходи период поста. Овај општи принцип објашњава чињеницу да Евхаристија, различита по овоме од свих осталих служби нема свог утврђеног часа, јер време њеног служења првенствено зависи од природе дана, у коме треба да буде одслужена. Типик прописује да се на велике празнике Евхаристија служи врло рано, јер бденије врши функцију поста или припреме. На мање празнике без бденија, Евхаристија се помера за касније тако да - бар теоретски - у данима преко недеље она треба да се служи у подне. Најзад, у данима када је прописан строг и потпун пост у трајању од једног дана, Св. Причешће - које на одређен начин „прекида" пост - прима се увече. Значење свих ових прописа, који су, данас, сасвим заборављени или занемарени, је просто: Евхаристија, будући да је увек крај припреме и испуњење очекивања, има своје време служења или каирос, у зависности од дужине потпуног поста. А овај последњи или је изражен у свеноћном бденију или у индивидуалном посту. А пошто су среда и петак за време Великог поста дани потпуног уздржавања, служба причешћа, која је испуњење тога поста, постаје вечерња служба или вечерњe славље. Иста је логика примењена и за Бадње вече и навечерје Богојављења, такође дане потпуног поста, када се Евхаристија служи после вечерња. Ако се Бадње вече или навечерје Богојављења догоди у суботу или недељу, који су по православној традицији евхаристички дани, „потпуно" уздржавање се продужава до петка. Још један пример: Ако сс Благовести догоде у било који дан Великог поста од понедељка до суботе, прописано је да се Евхаристија служи после вечерњег богослужења. Ова правила, која се многима данас чине архаичним и неважним откривају основни принцип православне литургичке духовности: Евхаристија је увек крај припреме и испуњсњс очекивања, а дани потпуне уздржљивости и пост, будући да је најинтензивнији израз Цркве као припреме, бивају „крунисани" вечерњим причешћем. За среду и петак Великог поста Црква прописује потпуно уздржавање од хране до заласка сунца. Због тога су ови дани издвојени као подесни за посно причешће, које је као што смо напоменули, једно од суштинских средстава или „оружја" посне духовне борбе. Дани усредсређеног духовног и телесног напора обасјани су очекивањсм предстојећег причешћа Телом и Крвљу Христовом. Ово очекивање подржава наш напор, духовни и телесни. Оно га чини усмереним на радост вечерњег причешћа. „Подигнућу очи моје према висини откуда ми долази помоћ". И тада, у светлу сусрста са Христом, како је озбиљан и свечан дан који треба да проведем у свакодневном послу. Како сићушне и незнатне ствари, које испуњавају моју свакидашњицу, на које сам толико навикао да на њих и не обраћам пажњу, добијају потпуно ново значење. Свака реч коју изговорим, свако дело које учиним, свака мисао која прође кроз мој ум, постаје важна, јединствена, неопозива. Она је или „на линији" мога очекивања Христа, или јој је противна. Само време, које ми тако лако траћимо, открива се у свом пуном значењу као време спаса или осуде. Цео наш живот постаје онаквим каквим га је Христос учинио када је дошао у овај свет - вазнесење к Њему, или бежање од Њега у таму и пропаст. Нигде није боље и пуније откривено право значење уопште поста, и Великог поста, него у данима вечерњег Причешћа - значење не само Поста него и Цркве и хришћанског живота у њиховој свеобухватности. Целокупан живот, целокупно време, нада, узношење, сама васељена - у Христу су постали очекивање, припрема, нада и узношење. Христос је дошао, Царство Божије наступа! У „овом свету" можемо само наслућивати Славу и радост Царства небеског, а ипак као Црква, ми у духу већ живимо у томе Царству и окупљамо се за трпезом Господњом, где у дубини срца сазерцавамо Његову нестворену светлост и сјај. Ово нам је наслућивање дано да бисмо могли желети и волети Царство Божије и жудети за савршенијим заједничарством са Богом у предстојећем „дану без вечери", и сваки пут, опет, пошто смо окусили „мир и радост Царства нeбеског", враћамо се у овај свет и поново се налазимо на дугом, уском и тешком путу. Од славља се враћамо у живот поста, у живот припреме и очекивања. Очекујемо вечер овог света у коме ћемо учествовати у „тихој светлости свете Божијe славе", почетку који неће имати краја. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

-Као што Бог свима нама опрашта тако и ми да опраштамо и не осуђујемо једни друге. У молитви Светог Јефрема Сирина молимо се Богу да нас ослободи духа лењости, чамотиње и унинија, или како народ преводи духа тугоморе, властољубља и празнословља, беседио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на вечерњој служби праштања у Цетињском манастиру. -Молимо се да нам Бог подари духа целомудрености, здравоумља, смиреноумља, трпљења и љубави и да не осуђујемо брата свога, јер је благословен Господ Бог који нама опрашта, и то је оно што непрекидно и у Јеванђељу и у Оче наш понављамо: И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. То је основно својство правог истинског човјека, сваког истинског хришћанина, а нико није без гријеха сем једнога Бога, рекао је митрополит Амфилохије. Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 6. јануара 2019. године, на Бадње вече, вечерње са освећењем бадњака у храму Светог Саве на Врачару.Поред многобројног верног народа престонице, молитвеном чину прсуствовали су министар спољних послова г. Ивица Дачић и министар одбране Александар Вулин. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква