Претражи Живе Речи Утехе

Срби га не памте... Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941 Навршила се још једна тужна годишњица од бруталног „прозивања"V-3“ и стрељања ђака у Крагујевцу. Међутим Србија је потпуно заборавила свог хероја, који је пале ђаке осветио! Марта 1943. године, у Врњачкој бањи, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941, када је стрељано 3.000 цивила, од којих 300 ученика. Веселин Шијаковић је рођен 1924. године у Никшићу где су се његови родитељи доселили из Андријевице. Други светски рат затекао га је у Крагујевцу где је учио Војно-техничку школу. Када су запосели зграду Војно-техничког завода, Немци су заробили све питомце, па и њега. Убрзо су, међутим, пустили Хрвате, Муслимане и Словенце, а Србе су упутили на принудни рад. НА ЧЕЛУ ТРОЈКЕ Са два друга, Веселин је успео да побегне у шуму, где су сусрели припаднике Југословенске војске у отаџбини, и то Јеличког корпуса који се већ био прославио ослобађањем Горњег Милановца, Ужица, Чачка, Пожеге. Одлучили су да остану са њима и распоређени су у јединицу задужену за диверзије. Јединица је била састављена од тројки. Веселин је постављен на чело једне тројке. И тако је крајем јула 1941. започело његово ратовање. У јесен 1942, Врховна команда је, по предлогу Равногораца из Београда, одлучила да ликвидира гестаповског мајора који је имао кључну улогу у стрељањима цивила и ђака у Крагујевцу. За тај задатак је одређена једна тројка с највише искуства. Ушли су у зграду у Београду у којој је живео тај мајор, кроз отворен прозор подрума, али их је на степеништу које је водило на спрат, дочекао немачки стражар и побио их. У међувремену, гестаповски официр прешао је у Врњачку бању, где су Немци имали јако упориште, око десет хиљада војника. Шијаковић је сам пријавио своју тројку за ликвидацију немачког официра. У исповести за ревију Исток, лета 2005. године, Веселин Шијаковић је детаљно описао како је то успео: „Ноћу смо се прикрали вили у којој је живео гестаповски официр. Чекали смо у дворишту да дође са седељке у оближњем хотелу. Око један сат после поноћи, у пратњи тројице војника, појавио се, тетурајући се, очигледно пијан. Војници су му помогли да се попне уз унутрашње степениште и вратили се да патролирају улицом. Када је отворио прозор од своје спаваће собе, посао нам је био знатно олакшан. Први пут су ми руке задрхтале, и то тако јако да су стубе почеле ударати о зид. Рекао сам себи: Ипак, ја нијесам за овакве задатке! Успео сам некако да се попнем у уђем неопажено. Левом руком сам га шчепао за косу и главу му прибио уз јастук, а десном руком му зарио нож у срце. Умро је... Пошто главу није могао да мрдне, ноге су му отишле у вис и непрестано копрцале! У истом тренутку, одјекнуо је врисак жене која је лежала у суседном кревету, на моје запрепашћење. Збуњен, извадио сам пиштољ и упуцао је са пар метака! Моји другови, који су чекали у дворишту, мислили су да је немачки официр пуцао на мене, јер је договор био да не употребљавамо ватрено оружје, па је један од њих похитао уз стубе. Сударили смо се на стубама, низ које сам ја више падао, леђима, него што сам корачао. Засвирале су сирене, позив на узбуну, а ми смо се дали у бег кроз суседна дворишта. Тек тада сам схватио да сам заборавио да узмем торбицу немачког официра, што ми је био један од задатака. Мислио сам да ћу због тога бити кажњен, међутим, од Врховне команде сам одликован Обилића медаљом, коју ми је касније, пред 20.000 бораца, уручио велики јунак Јездимир Дангић, командант Дринског корпуса. Заробили су ме партизани на Ђурђевдан 1946. године на Устиколини. Опколили су кућу у којој смо се налазили нас тројица, као и укућани. Гађали су кућу и бацачима, па је рањено дете од једне године. Када сам видео да ће побити и ту породоцу, одлучио сам да се предамо. Три месеца је вођена истрага. Суђење је било у Војном суду у Нишу. Оптужили су ме да сам ратовао против партизана, што сам ја негирао, јер на њих, сем оног дана када су ме ухватили, никад а нисам метка испалио. Ипак, осудили су ме на смртну казну. После три месеца, пресуду су ми преиначили у доживотну робију, и 1948. су ме пребацили у подгорички затвор Јусовача. Ту су ме држали у тоталној изолацији од других затвореника, у најгорим условима, иако сам био тешко болестан. Када сам био на издисају снага, 1952. године, пустили су ме да умрем кући. Сазнали су за мој случај пријатељи из Београда, и пребацили ме тао, где ме спасио лекар др Веселин Савић. Исте те 1952 године сам се оженио са Даринком Шарановић, која је дошла да ме обиђе, пошто је знала да сам робијао са њеним братом. Веселин Шијаковић је од Српске православне цркве, за допринос православљу, добио Орден Светог Саве првог реда, а од патријарха јерусалимског Диодора – грамату „Витез православља“, за подвиг који је учинио на Васкрс 2000. године. Наиме, те 2000. године успео је да уђе, заједно са свештеницима, у Христову ћелију, што прије тога није успело ниједном цивилу. Након молитве у Христовој ћелији, дограбио је крст од 100 килограма, висок три метра, понео га 20 метара и предао свештеницима који су кренули ка Христовом гробу. Свештеници нису могли да верују својим очима – да један старац носи толики крст, испричали су то патријарху који га је позвао у госте и уручио му грамату „Витез православља“. Веселин Шијаковић је умро 27. септембра 2009. године. Остала су му два сина Драгољуб и Богољуб (професор Универзитета, био је министар вера у Београду, у два мандата и професор философије на Православном богословском факултету), и четворо унучади. Извор: Србија Данас Опрема текста: постављач теме

Срби га не памте, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941. године Веселин Шијаковић Навршила се још једна тужна годишњица од бруталног „прозивања V-3“ и стријељања ђака у Крагујевцу. Међутим Србија је потпуно заборавила свог хероја, који је пале ђаке осветио!, подсјећа портал Отаџбина. Марта 1943. године, у Врњачкој бањи, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941, када је стријељано 3.000 цивила, од којих 300 ученика. Веселин Шијаковић је рођен 1924. године у Никшићу где су се његови родитељи доселили из Андријевице. Са бивше и садашње студенте познатији је као отац универзитетског професора и некадашњег министра вјера у Београду Богољуба Шијаковића. Други свјетски рат затекао га је у Крагујевцу гдје је учио Војно-техничку школу. Када су запосјели зграду Војно-техничког завода, Њемци су заробили се питомце, па и њега. Убрзо су, међутим, пустили Хрвате, Муслимане и Словенце, а Србе су упутили на принудни рад. На челу тројке Са два друга, Веселин је успео да побегне у шуму, где су сусрели припаднике Југословенске војске у отаџбини, и то Јеличког корпуса који се већ био прославио ослобађањем Горњег Милановца, Ужица, Чачка, Пожеге. Одлучили су да остану са њима и распоређени су у јединицу задужену за диверзије. Јединица је била састављена од тројки. Веселин је постављен на чело једне тројке. И тако је крајем јула 1941. започело његово ратовање. У јесен 1942, врховна команда је, по предлогу Равногораца из Београда, одлучила да ликвидира гестаповског мајора који је имао кључну улогу у стријељањима цивила и ђака у Крагујевцу. За тај задатак је одређена једна тројка с највише искуства. Ушли су у зграду у Београду у којој је живео тај мајор, кроз отворен прозор подрума, али их је на степеништу које је водило на спрат, дочекао њемачки стражар и побио их. У међувремену, гестаповски официр прешао је у Врњачку бању, где су Њемци имали јако упориште, око десет хиљада војника. Шијаковић је сам пријавио своју тројку за ликвидацију немачког официра. Спомен обиљежје у Шумарицама У исповијести за ревију Исток, љета 2005. године, Веселин Шијаковић је детаљно описао како је то успио: „Ноћу смо се прикрали вили у којој је живио гестаповски официр. Чекали смо у дворишту да дође са сједељке у оближњем хотелу. Око један сат послије поноћи, у пратњи тројице војника, појавио се, тетурајући се, очигледно пијан. Војници су му помогли да се попне уз унутрашње степениште и вратили се да патролирају улицом. Када је отворио прозор од своје спаваће собе, посао нам је био знатно олакшан. Први пут су ми руке задрхтале, и то тако јако да су стубе почеле ударати о зид. Рекао сам себи: Ипак, ја нисам за овакве задатке! Успио сам некако да се попнем и уђем неопажено. Лијевом руком сам га шчепао за косу и главу му прибио уз јастук, а десном руком му зарио нож у срце. Рикнуо је као лав! Пошто главу није могао да мрдне, ноге су му отишле у вис и непрестано копрцале! У истом тренутку, одјекнуо је врисак жене која је лежала у сусједном кревету, на моје запрепашћење. Збуњен, извадио сам пиштољ и упуцао је са пар метака! Моји другови, који су чекали у дворишту, мислили су да је њемачки официр пуцао на мене, јер је договор био да не употребљавамо ватрено оружје, па је један од њих похитао уз стубе. Сударили смо се на стубама, низ које сам ја више падао, леђима, него што сам корачао. Засвирале су сирене, позив на узбуну, а ми смо се дали у бијег кроз сусједна дворишта. Тек тада сам схватио да сам заборавио да узмем торбицу њемачког официра, што ми је био један од задатака. Мислио сам да ћу због тога бити кажњен, међутим, од Врховне команде сам одликован Обилића медаљом, коју ми је касније, пред 20.000 бораца, уручио велики јунак Јездимир Дангић, командант Дринског корпуса“. За храброст робија у Јусовачи „Заробили су ме партизани на Ђурђевдан 1946. године на Устиколини.Опколили су кућу у којој смо се налазили нас тројица, као и укућани. Гађали су кућу и бацачима, па је рањено дијете од једне године. Када сам видео да ће побити и ту породоцу, одлучио сам да се предамо. Три месеца је вођена истрага. Суђење је било на Војном суду у Нишу. Оптужили су ме да сам ратовао против партизана, што сам ја негирао, јер на њих, сем оног дана када су ме ухватили, никада нисам метка испалио. Ипак, осудили су ме на смртну казну. После три мјесеца, пресуду су ми преиначили у доживотну робију, и 1948. су ме пребацили у подгорички затвор Јусовача. Ту су ме држали у тоталној изолацији од других затвореника, у најгорим условима, иако сам био тешко болестан. Када сам био на издисају снага, 1952. године, пустили су ме да умрем кући. Сазнали су за мој случај пријатељи из Београда, и пребацили ме тамо, гдjе ме спасио лекар др Веселин Савић. Исте те 1952. године сам се оженио са Даринком Шарановић, која је дошла да ме обиђе, пошто је знала да сам робијао са њеним братом“. Витез православља Веселин Шијаковић је од Српске православне цркве, за допринос православљу, добио Орден Светог Саве првог реда, а од патријарха јерусалимског Диодора – грамату „Витез православља“, за подвиг који је учинио на Васкрс 2000. године. Наиме, те 2000. године успио је да уђе, заједно са свештеницима, у Христову ћелију, што прије тога није успјело ниједном цивилу, подсјећа портал Србија данас. Након молитве у Христовој ћелији, дограбио је крст од 100 килограма, висок три метра, понио га 20 метара и предао свештеницима који су кренули ка Христовом гробу. Свештеници нијесу могли да вјерују својим очима – да један старац носи толики крст, испричали су то патријарху који га је позвао у госте и уручио му грамату „Витез православља“.

Кад се душе селе, плаче се данима, годинама, деценијама. Кад се људи селе, плаће се вијековима, генерацијама. То знају Војвођани са коријенима у Лици и Херцеговини, Србијанци и Крајишници рођени у Франкфурту, знају то сви рођени и живствујући тамо гдје им нису коријени. Када Херцеговину саму оставе људи попут преосвештеног владике Григорија, народу се нешто стисне од губитка, као од зиме, као од неизвјесности или најаве рата. Није опраштање посао за свакога. Неспремнима попут мене, поготово. Нађе се понеко и да ликује над болом заједнице. Рекао би владика, оним старим језиком, његошевским: „Ма пусти их, немој се препуцават’ ш њима, праштај им и моли за њих“. Тако то буде, лав устане и крене некуда а миш изађе из рупе, почне ликовати и викати како га је он лично, главом и мусавом њушкицом, отјерао. Литургија тог јутра је била попут узнесења. Скупило се свијета, не само православног већ и католичког, муслиманског, чак и атеистичког. Нису хтјели пропустити тих неколико ријечи владикиних пред одлазак. Свијетло, сунчево, божанствено, обасјавало је у незавршеном храму преосвештеног владику Григорија, по мени скоро па светог владику Атанасија, новог владику и присутно свештенство. Ноге најстаријих су стајале два сата као и ноге најмлађих, уморних и слабих као да није било. Знало је то свијета да то није обичан одлазак ни опроштај, да не одлази ни обичан човјек ни обичан владика.

Од самог догађаја је прошло пар дана, али нема ниједне теме на форуму везане за сам догађај. За оне који су пали с Марса, на трибини коју је организовао општински одбор СНС је говорио Веселин Шљиванчанин, бивши официр ЈНА, осуђен у Хагу за ратне злочине, који је казну одлежао. Он је држао промоцију своје књиге. На трибину су упали активисти Иницијативе младих за људска права, развили транспарент и дували у пиштаљке, са жељом да спрече Шљиванчанина да говори, сматрајући да људима осуђеним за ратни злочин нема места у јавном животу. Шта се тачно десило тада, остаје предмет спекулација: познато је једино да су активисти Иницијативе склоњени од стране присутних, и да се трибина одржала до краја. Активисти Иницијативе тврде да су неки од њих повређени и да су им кола оштећена зато што су мирно протестовали, док представници организатора тврде да активистима Иницијативе нико ништа није урадио, док су активисти псовали мајку присутнима. На снимку који је Иницијатива младих поставила се не види ни пребијање ни псовање мајке било коме. Шта мислите о овоме? Да ли је овде повређено право на слободу говора, право на протест, или можда оба? Да ли људи који су осуђени за такве ствари као што су ратни злочини треба да имају право и простор да јавно износе своје ставове? Ево га снимак, да илуструјемо целу причу: