Претражи Живе Речи Утехе

У параклису посвећеном Икони Млекопитатељници, који се налази у Храму Светога Саве у Краљеву, служили смо Свету Архијерејску Литургију којом је началствовао Епископ жички Господин Јустин. Владики су саслуживали протојереј-ставрофор Ненад Илић, архијерејски намесник жички, протојереј Радоја Сандо, старешина Храма Светог Саве, и протођакон Александар Грујовић уз појање братства храма, и прислуживање ипођакона Дејана Камиџорца. Пред почетак Свете Литургије, Владика је извршио чин благосиљања живописа. Прелеп живопис чије су обележје топле боје, ведри ликови и мноштво разиграних детаља осликаних у византијском стилу, дело је протомајстора Дејана Камиџорца и његових сарадника – Ненада Матовића и Стефана Новаковића. Господин Дејан Камиџорац је живописац који се учио код ученика пахомејске школе иконописа са Свете Горе и представник је надалеко чувене жичке школе живописа. У параклису су приказани централни догађаји Христове икономије спасења (Божић, Преображење, Распеће, Васкрс и Вазнесење тј. Други Христов Долазак), централни догађаји из животописа Пресвете Богородице (Мала Госпојина, Ваведење, Благовести, Успење) укључујући ту и велику сцену „Богородица Ширшаја Небес“ у златној позадини која се налази у олтарској апсиди, и ликови неколико одабраних светитеља. Данас смо сви као део литургијске заједнице овог храма били радосни и испуњени благодарношћу Богу на овом, за нас, великом догађају и на лепоти фресака које су осликане на зидовима параклиса. У оквиру Литургије мноштво људи се причестило, учествујући и на тај начин у данашњем празнику који је једна од слава нашег храму. Владика је благословио славски колач и жито и одржао је пригодну беседу у оквиру које је поручио да је Мајка Божија заштитница свих оних који верују да је Она родила Сина Божијег ради спасења света. Владика нас је пастирски позвао да следимо пример Светих стараца Порфирија и Пајсија који су позивали верне да Пресвету Богородицу не прослављају само умом већ и срцем и да јој приносе малу жртву тако што ће свакога дана издвојити по десетак минута свога времена како би прочитали Благовештенски Акатист Пресветој Богородици који почиње чувеним кондаком: „Теби Војвоткињи која се бори за нас, ми слуге твоје Богородице узносимо победне песме и захвалност за избављење од зла, а Ти пошто имаш моћ непобедиву ослободи нас од свих опасности да Ти кличемо: Радуј се Невесто Неневесна!“ – Чинећи тако осетићемо Њену заштиту и благодат која се излива у срца наша, рекао је на крају беседе Владика, и пожелео да нас у свим данима живота прати благослов Пресвете Мајке Божије. Извор: Епархија жичка

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у параклису манастира Свете Тројице посвећеном Преносу моштију светог оца Николаја, у петак 22. маја 2020. Владици су саслуживали архимандрит Козма (Радовић), игуман манастира Буково, протосинђел Захарија (Митић), настојатељ манастира Свете Тројице и архиђакон Илија (Јовановић), сабрат манастира Буково. У празничној беседи владика Иларион је говорио о догађaју из XI века, који Црква данас прославља, када се Свети Николај јавио једном благочестивом свештенику и заповедио му да пренесе његове свете мошти из Мале Азије у град Бари који је у то време био под православним епископом, и подсетио да на данашњи дан прослављамо и Светог пророка Исаију, једног од највећих старозаветних пророка који је свој живот дао за исповедање Истине и Живога Бога. Владика је потом приметио да је у данашње време, када су нам многе информације лако доступне, наше интересовање за духовне вредности у опадању и истакао да оно што нас православне хришћане треба да држи у јединству јесте вера у васкрслог Господа и свест о томе да је Он дошао да донесе мач којим раставља светлост од таме и лаж од истине. Имајући такво подсећање у својим срцима, морамо да се крепимо, најпре сами себе да утврђујемо у вери, да се смиравамо пред Господом, да се чувамо осуђивања и свега што нам се данас нуди кроз разне информационе технологије на разне начине. Једно је сигурно – Господ неће оставити Цркву Своју и оне који искрено и смирено верују у Њега, закључио је владика. Извор: Епархија тимочка

У недељу Антипасхе, Томину, 26. априла 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у Световазнесењско-милешевској обитељи. Саслуживали су парох прибојски протојереј-ставрофор Јово Андан, протођакон Никола Перковић и ђакон Иван Савић. Милешевско сестринство са игуманијом Аквилином одговарало је за певницом. Звучни запис беседе – Христово Васкрсење представља највећу радост за све хришћане а Он сам нас стално подсећа на Његово присуство међу нама. Ова недеља управо је посвећена Његовом сталном јављању и подсећању нас на Себе, рекао је Епископ Атанасије, и наставио: – И они који су свесни Његовога присуства и они који нису, могу се радовати Његовоме присуству. Данашње прочитано Јеванђеље нам сведочи да је за нас најважније управо Његово присуство међу нама. Ма шта се догађало у свету не може бити тако важно као Христово присуство међу нама, и ма какве трагедије се догађале у историји не могу поништити тај ефекат Христовог присуства међу нама. А Он је присутан не као било ко него је присутан као Бог, Богочовек, као Онај који нас воли, као онај који је све учинио за нас да бисмо живели, Онај који је жив, који је јачи од свакога зла, који је свако зло победио, и који нас води путем живота у васкрсење, да би нам дао живот вечни. – Господ се јавља и каже: Мир вам! То је Његов поздрав, поздрав свима уплашеним који верују у Њега. И Он тај свој поздрав упућује свакоме, али не могу се окористити од њега сви, него они који верују у Христа. Имају прилику сви да имају користи од таквог поздрава, али треба да поверују у Христа да би те Христове речи њих умириле и да би им дале снагу. Господ је сабрао међу својим ученицима људе различитих нарави, различито устројене, са различитим способностима, различитим талентима, различитим склоностима, баш тако да би заједно онда они представљали једну пуноћу, пуноћу целога света. – Добро је веровати када се види, али је много јаче и сигурније бити способан да верујеш на основу уверења од самог Господа, на основу оног што су рекли очевици Христови, Његови слушаоци, на основу оног што је пренела Света Црква, коју води Дух Свети. Овај догађај перфектно се повезује и са овим што се нама данас дешава. Господ је тада хтео а и сада хоће да каже да је заједништво са Њиме најбитније. А оно може да се оствари на сваком месту и у свим условима живота. Овај догађај, а и ово што нам се данас дешава, упућује нас да себи постављамо питање колико нам је важан Господ Христос. Да ли нам је Он све или је Он само на површини наше свести. Да поставимо себи питање колико је Он у нашем срцу, подсетио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

Савремени катихизис исписан на три стотине страница (са фотографијама) и у 66 целина под насловом У шта верују православни хришћани, аутора Митрополита волоколамског Илариона у издању Подворја Српске Патријаршије у Москви и издавачке куће „Православац“ из Шапца, представљен је 17. фебруара 2020. године у крипти храма Светог Саве на Врачару. Књигу је превео Епископ моравички Антоније. О катихизису Митрополита волоколамског др Илариона, председника Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, који једноставном методом и савременим језиком дозиђује јеванђељски и светоотачки темељ православне вере, говорили су: Епископ бачки др Иринеј, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Деврња, као и аутор. Био је то јединствен празник књиге, речи и богословске мисли. Интелектуалној позорности представљена је књига уваженог госта и искреног пријатеља српског народа, митрополита Илариона, који је ових дана у братској посети Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и Српској Православној Цркви. „Доласком у нашу средину Високопреосвећени Митрополит г. Иларион није само гост, већ је на известан начин и домаћин, будући да је носилац почасног доктората највеће и најрепрезентативније високообразовне и научне институције, Универзитета у Београду, на предлог Наставничког већа Православног богословског факултета као највише образовне институције наше помесне Цркве. У том смислу, увек када посећујете, драги Владико, Србију и Београд, и када долазите на наш Факултет, на наш Универзитет и у посету нашој Цркви, Ви долазите својима, у своју кућу, где целосно припадате својим обимним и високореферентним и највише вреднованим богословским и научним стваралаштвом,“ казао је доцент др Зоран Деврња и додао: „Књига У шта верују хришћани представља успешан покушај нашег Митрополита да своју далеко обимнију и садржајнију студију из области догматског богословља у форми сажетих објашњења, тема и питања који искрсавају у свакодневном духовном искуству верујућих, учини доступном и терминолошки појмовном приступачном и разумљивом сваком модерном, просечно верујућем, члану Цркве како у Русији тако и у Србији или било којој савременој држави и савременом друштву данас.“ Књига има карактер поступног приручника намењеног сваком ко је заинтересован да се упозна са темељним истинама хришћанског веровања и облицима живљења по тој вери, следи логику откривењске хронологије. Епископ бачки г. Иринеј је у надахнутом слову о самом госту, митрополиту Илариону, који је многе своје богословске теме уз све своје обавезе на задивљујући начин обрадио и приказао, изучио и објавио, али на начин који је за нас данас једини могући и спасоносни, казивао о његовој књизи У шта верују хришћани. „Ми морамо бити, ако желимо спасење себи и свету, верни светом предању, али то не значи ни у ком случају одустати од богословског истраживања и знања,“ казао је Преосвећени Владика и додао: „С друге стране, имамо искушење тзв. научне теологије. То је један нови, хибридни плод, нажалост, присутан и овде код нас у овом граду, нажалост и код нас на Богословском факултету, где се сматра да је богословље делатност интелектуална, научна и истраживачка, да је за њега надлежан Универзитет, а не Црква. Заборавља се да богословља нема без и ван Цркве, и не само то (пошто ће сутра наш гост на нашем Факултету о томе говорити) – нема га без личног и саборног опита...“ „Ми сада имамо проблем да велики број људи чезне за Христом, чезне за Богом, чезне за Истином Божјом, осећа да му је живот празан без Бога, али не зна како да се сретне са живим Богом. Да би се то десило, неопходна је поучна реч Цркве, неопходна је потврда Јеванђеља, јер и у време када је Господ Христос био на земљи, није било довољно што је Он као личност Богочовечанска сведочио о себи и што је о Њему сведочио истовремено Отац небески, Дух Свети и пророци Старога завета, него је било неопходно да и Његови ученици, Апостоли, сведоче о Њему. То је неопходно и данас. И ми данас, какви год да смо слаби, маловерни, морамо бити апостоли Христови у малом“, казао је Владика бачки Иринеј. О катихизису митрополита Илариона може се рећи да је свесни и својеврсни дијалог са образованим савременим младим човеком који је свесно и несвесно жедан и гладан Бога, и зато наслов књиге У шта верују хришћани нуди одговор на питање У кога верују хришћани. „Катихизис митрополита Илариона, сажет и разумљив, истовремено аутентичан, неће бити недоступан само неком најједноставнијем нашем вернику; биће много драгоценији нашем образованом, али још увек до хришћанства недораслом младом човеку“, истакао је владика Иринеј. Слово митрополита Илариона Ваша Преосвештенства, драги оци и драга браћо и сестре. Пре свега хтео бих да изразим искрену радост што сам по благослову Патријарха московског и све Русије г. Кирила и на позив Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја имао могућност да опет посетим мом срцу драгу српску земљу. Пре почетка ове презентације књиге имао сам могућност да врло детаљно погледам ток радова у горњем делу храму, где се наши изванредни мајстори, мозаичари из Русије, труде да украсе куполу храма. Имао сам могућност да се на грађевинарском лифту подигнем скроз до горе до врха, одакле сам видео куполу, поткуполни простор, пандатифе. Више пута сам у животу имао прилике да учествујем и у живописању храмова и рестаурацији храмова, и трудио сам се да увек искористим могућност да лифтом одем скроз до горе, јер кад буду уклоњене скеле, оно што је горе можете да видите једино одоздо. Тако нећете видети с којом брижљивошћу су мозаичари стављали сваки камичак да он по величини и по боји одговара својим суседним каменчићима. И сетио сам се како смо започињали овај пројекат, како је било тешко у почетку наћи мајсторе који би остварили овај грандиозни пројекат и средства за његову реализацију. И да будем искрен, када смо започињали, мислио сам да ће овај пројекат да траје 30 година. Али сад сам видео да мозаичарски радови у великој мери иду ка завршници. И веома ме је обрадовало то што ћемо врло брзо видети овај велелепни храм благоустројен и благоукрашен не само споља него и изнутра. И то ће бити не само изузетни споменик хришћанског грађевинарства и архитектуре, него и хришћанске ликовне уметности. Саграђен у славу Божју, он ће сваком да говори у славу Божју. И јако сам срећан што Руска Црква и руска држава дају свој допринос украшавању овог величанственог храма. И срећан сам што имам ту част да учествујем у овом пројекту. Данас Српска Православна Црква пролази кроз период тешких искушења. И та искушења су задесила Српску Православну Цркву у суседној земљи, у Црној Гори. Данас се у Црној Гори понавља прича која се пре годину дана дешавала у Украјини. У Украјини је тадашњи председник одлучио да створи нову цркву. Он је умислио да лично може да створи Цркву и да ће му стварање нове Цркве независно од Руске Православне Цркве помоћи у предизборној трци. Међутим, у својој предизборној трци је претрпео жесток пораз. Али успео је да својом делатношћу много оштети Цркву. Данас се нешто слично догађа у Црној Гори, где су власти усвојиле дискриминаторски закон који омогућује да се цркве (богослужбени објекти) одузимају од канонске Српске Цркве и дају коме било. Власт се окренула против свог народа и народ је изашао на улице. И ми видимо у Црној Гори на хиљаде и десетине хиљада људи који излазе на улице да подрже своју Цркву. Хтео бих све вас да уверим да ће у овој светој племенитој борби Руска Православна Црква бити уз Српску Православну Цркву. И хтео бих свима вама да пожелим да се што пре заврши овај тешки налет искушења која захвата Православну Цркву у различитим земљама. Прво су та искушења почела на канонском простору Руске Православне Цркве, а сада су прешла на канонски простор Српске Православне Цркве. Властодршци покушавају да управљају Црквом и да стварају Цркву по свом нахођењу. Али Цркву је створио сам Господ Бог. А чувар Цркве је црквени народ. Управо је тај народ данас изашао на улице. Нећу много говорити о овој књизи пошто је проф. Зоран Деврња врло детаљно изложио њену садржину, на чему сам му ја веома захвалан, а мој драги сабрат владика Иринеј је изложио којој врсти читалаца ова књига може бити занимљива. Хтео бих да захвалим владици Антонију, представнику Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, који је иницирао издање ове књиге на српском језику и лично је превео. Књига је написана за широку круг читалаца, а не само за стручњаке у области богословије. Написао сам више књига великог обима који су намењене управо богословима. Али увек кад се латим писања књиге, увек се трудим да пре свега одговорим на нека питања сам себи. И никад не записујем на папиру оне мисли које нисам до краја разјаснио. Трудим се да и на најсложенија богословска питања говорим максимално једноставно. У овој књизи дотичем се основних богословских истина на којима се темељи православно богословље. Када обичном човеку говориш о догматима, он мисли да је то нешто круто, залеђено, нешто што је од њега далеко. А ја се трудим да у својој књизи покажем да су догмати оно на чему се темељи Црква. Слично као што се купола у овом издању темељи на овим стубовима. А спомен-храм Светог Саве почива на темељу који у укопан дубоко у земљу. Исто тако Црква почива на догматима. Они могу бити не претерано приметни, али ако се губи тај догматски темељ, онда се читаво здање руши. И човек који се не разуме најбоље у догмате, тешко може да схвати зашто постоји Црква и на чему се држи. Наше православно богослужење је цело испуњено догматским истинама. Када служимо у храму свету Литургију или јутарње или вечерње богослужење, богослужбени текстови су препуни догматских истина. И ако се не познају и не воле догмати, онда је веома тешко разумети и волети православно богослужење. Али како ја то казујем у својој књизи, сами догмати нису некакви изуми богослова. Догмати се нису рађали у главама некаквих професора који су седели за столом са пером или оловком у руци, или за компјутерима - догмати су оно што је испочетка положено у сам темељ и у само срце Цркве. Задатак богослова свих епоха био је да те догмате формулишу и пренесу другима на језик који је њима приступачан. И веома често су Оци Цркве формулисали догматске истине као одговор на јереси који су се појављивале. Навешћу само један пример, а њих има много. У 4. и 5. веку много се дискутовало о томе како се у Господу Исусу Христу сједињује божанска и човечанска природа. И онда је један од богослова 4. века по имену Аполинарије измислио следећу теорију: да је Исус Христос имао људско тело, а да су његова душа и ум били божански. И, наизглед, шта је лоше у таквом објашњењу? Али оштар богословски ум Светог Григорија Богослова је у томе препознао опасну заблуду. Рекао је: како то, ако Господ Исус Христос није имао људски ум и људску душу, како је онда дошло до спасења човека. И он је формулисао принцип који је ушао у основу свеправославне христологије и целог православног учења о спасењу: оно што није преузето, то није исцељено. Ако је Господ Исус Христос преузео од нас људско тело, а његова душа, дух и ум су остали божански, значи да је само наше тело спасено. Не, каже Свети Григорије Богослов, он је преузео целу људску природу, и дух и душу и тело. А зашто је то за нас важно? Зато што је он преузео на себе наше људско тело, наш ум и нашу душу. Тај догмат се директно односи на наше лично спасење и на нашу личну судбину у вечности. Навео сам само један пример, а њих има јако много. И није то тако лако све објаснити савременом човеку, јер савремени човек живи о другим појмовима и размишља о другим категоријама. Зато је задатак савременог богослова да свете древне истине које су формулисане на древном језику пренесе савременом човеку. И треба пренети то тако да савремени човек не само то разуме, него да га то прожме и да то заволи. Дубоко сам убеђен да православно богословље треба да буде не само исправно, него и надахнуто. И хтео бих преко ове књиге да пренесем читаоцу макар делић тог надахнућа које сам осетио не само када сам писао књигу него када сам упознавао са догматским богословљем преко дела Светих отаца. Надам да ће због тога не само у Русији, него и у Србији наћи свој круг читалаца. Хоћу да свима вама пожелим Божју помоћ у вашим напорима и вашој служби. Нека Господ чува Србију, српски народ и Српску Православну Цркву! И знајте да су Русија и Руска Црква са вама! Гости на представљању књиге Представљању књиге присуствовали су Преосвећена господа Епископи: зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, архимандрит Јован (Радосављевић), београдски архијерејски намесници, свештеномонаштво Архиепископије београдско-карловачке и других епархија, старешина руске Светоторојичине цркве на Ташмајдану протојереј Виталиј Тарасјев; помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Амбасаде Руске Федерације, декан Православног богословског факутлета Универзитета у Београду др Зоран Ранковић, професори и студенти тог Факултета, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић, верни народ, личности из јавног и културног живота, представници медија. За представљање књиге У шта верују православни хришћани Митрополита волоколамског Илариона владало је велико интересовање, тако да је крипта заветног храма српског народа била испуњена до последњег места. Модератор програма била је драмска уметница Јасминка Стојиљковић, док је духовне композиције извео Хор Светог Саве под диригентском управом др Катарине Станковић. Публика је, између осталог, уживала у музичком извођењу Молитве Богородице Дјево коју је компоновао митрополит Иларион. Зорица Зец Извор: Инфо-служба СПЦ

Српски превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани", биће представљен у свечаној дворани спомен храма Светог Саве на Врачару, у уторак 17. Фебруара од 17. Часова. О књизи ће говорити Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и презвитер др Зоран Деврња.

На празник Богојављења, 19. јануара 2020. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару сабрало се мноштво верног народа. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештеног братства зајечарског Саборног храма. Епископ је окупљенима говорио о Крштењу Господа Исуса Христа, када се Бог пројавивши сва три своја лица јасно указао људима. Владика је истакао да је свака Литургија својеврсно богојављење јер нам се јавља живи Бог и даје нам се Господ наш Исус Христос Телом и Крвљу Својом. „Ми имамо још једно богојављење данас актуелно, а то је управо пробуђени народ у Црној Гори где се пројављује сила Божја у верноме народу. За оне који желе да виде, довољно је то што народ излази на улице молитвено, смирено, достојанствено и храбро, управо онако како се Господ некада појавио пред својим неправедним судијама“ – рекао је владика. По завршетку свете Литургије, у цркви је извршено велико освећење богојављенске воде након чега је уследила свечана литија до Попове плаже на Црном Тимоку где је организовано пливање за часни крст. Ове године је за часни крст пливао 21 такмичар а захваљујући витешком поступку мушких такмичара који су јој дали велику предност, победу је однела једина дама међу пливачима – Ивана Милојковић. Епископ тимочки г. Иларион је победници уручио богојављенски крст а у име Града Зајечара градоначелник Бошко Ничић је даривао златник и новчану награду. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

У сусрет празнику Христовог Рођења, светлост дана је угледао превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани". Књига представља скраћено издање уџбеника за догматско богословље под називом Тајна вере: увод у православно догматско богословље, први пут био објављеног давне 1996. године. За нешто више од две деценије ова књига, која представља зборник катихетских беседа, доживела је више издања и редакција, што сведочи о њеној популарности не само међу читаоцима у Русији, већ и широм света. Често се дешава да људи који се спремају за свето крштење, или желе да крсте своју децу, немају ту могућност да правилно схвате и да на прави начин приме православну науку. Управо због тога, многи људи – који тек почињу да усвајају православну науку, то чине од момента ступања у Цркву, при томе, учећи се на личним грешкама. Њихова жеља за знањем и трагање за истинама вере могли би се формулисати кроз само једно питање, које гласи: У шта верују православни хришћани? Из жеље да допре до широког круга људи, те да догматске истине Цркве пренесе у срца свих хришћана, митрополит Иларион је свој уџбеник из предмета догматско богословље, препричао једним савременим и прихватљивим језиком. Управо та његова способност, да сва тешка, компликована, па и апорична питања и места објасни једноставно и привлачно, указује на једну дубоку јеванђелску и светоотачку основу, на којима се темеље све његове књиге. Све ауторове мисли су поткрепљене мноштвом цитата и навода из Светог писма, дела Светих отаца, свештених канона и црквеног предања. Књига која се налази у вашим рукама, представља диван пример једног савременог катихизиса. Као такву, књигу је могуће препоручити свим људима, без обзира на њихово образовање и начитаност, као и онима који не само да желе да се упознају са учењем Цркве, већ и да смислено живе у њој. Митрополит Иларион (Алфејев) је председник Оделења за спољне црквене послове Московске Патријаршије и стални члан Светог Синода. Председник је синодске библијско-богословске комисије и ректор Општецрквене аспирантуре и докторских студија Светих Кирила и Методија, као и старешина храма чудотворне иконе Пресвете Богородице Свјех скорбјашчих радост у улици Бољшаја Ординка у Москви. Митрополит Иларион је богослов, композитор, црквени историчар и патролог. Аутор је више од 1.000 публикација. Његове књиге су преведене на десетине светских језика. Књигу је могуће поручити путем сајта: www.granicesrca.com Извор: Подворје Српске Православне Цркве у Москви

Празник Преображења Господњег у Епархији осечкопољској и барањској прослављен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини где се народ и свештенство окупило на челу са својим Епископом како би на овим просторима пројавили саборни дух нашег народа. Прослава Празника започета је вечерњим богослужењем којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије у присуству Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима, уз саслужење свештенства Епархије осечкопољске и барањске. Вечерњем богослужењу присуствовали су угледни чланови културног, политичког и просветног живота овога краја. Незапамћен број народа из свих крајева Епархије осечкопољске и барањске сабрао се у Светоуспенској светињи у Даљ Планини предвођен својим парохијским свештеницима. По одслуженом вечерњем богослужењу уприличено је послужење за окупљени народ. Славље је настављено културно-уметничким програмом Великог тамбурашког оркестра РТВ са солистима. На дан Празника, 19. августа 2019. године, светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима и свештенства Епархије осечкопољске и барањске. Светој Литургији присуствовали су угледни чланови политичког, културног и друштвеног живота Епархије осечкопољске и барањске. По прочитаном јеванђељском зачалу Владика Исихије је у својој богонадахнутој беседи поучио сабрани народ о значају празника Преображења Господњег. „Господе! Добро нам је овде бити; ако желиш, да направимо овде три сенице: Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији“. Када је свети апостол Петар то понудио Господ значи да је хтео да се тај тренутак продужи, да им се ту подигну скиније, да могу ту да обитавају, тј. да буду заједно са нама. Господ Исус Христос први пут пројављен са својим Божанством као Син Божји и са Њим славни Мојсеј Законопримац, који је примио Закон од Самог Господа, и Илија, највећи међу пророцима. Ово је браћо и сестре Богојављење. Овде се објавио Бог у Светој Тројици исто као што се објавио и на другим местима, а пре свега на Јордану у Крштењу Господњем којег празнујемо и називамо Богојављењем. Али ово је такође Богојављење и такође се овде открива Тројични Бог. Оно Богојављење је на почетку Исусове проповеди, а ово је на крају проповеди после три године како је обилазио Јудеју и Палестину. Када је народ, колико је то могуће, сазрео да види Исусово Божанство. Црквена песма каже да је показао ученицима својим славу своју Божанску онолико колико је могуће. Зато што људска природа не може да заједничари у потпуности са Божанском природу. Али као што нам ова Богојављења показују, по благодати Божјој, а не ни по каквој заслузи, Господ се открива онима који верују у њега, који се надају у Њега и који Га љубе. Открива се и показује своје Божанство на недокучив и надумни начин. Како се одвијало ово Богојављење? Господ је изабрао ученике и повео их са собом. Ово су изабрани од изабраних, јер од свег народа који је следио Господа, а знамо из светог Јеванђеља од пре две недеље да је само једном приликом пет хиљада људи, изузев жена и деце, ишло за њим у пустињу. Значи хиљаде људи су га пратиле и озбиљно слушале његову реч, просветљивали су се. Изабрао је Дванаесторицу Апостола да буду Његови најближи, Његови саслужитељи и први ученици. Од те Дванаесторице Он је изабрао ову тројицу – Петра и браћу Јована и Јакова, синове Зеведејеве, да само они као најизабранији могу да посведоче Христово Божанство. Та тројица нам симболизују три основе врлине уз које се открива Господ, а то су вера, нада и љубав. Петар је оличење вере, његова вера је доказана много пута. Јован је онај који је највише љубио Господа и за кога кажу да је возљубљени ученик Христов. А Јаков је син наде, први Епископ Јерусалима, онај који је увек био на утеху верном народу. Њих тројицу Господ изабире и води са собом на гору високу. Ту нам се показује да ове три врлине треба да спроводимо уз подвиг, јер треба да се попнемо до највиших висина следујући Христа Тамо на висинама, удаљени од световне гужве, у тишини молитве Господ показује Лице своје својим Апостолима. Дешава се Преображење по којем је овај догађај добио име, догађај по коме се празнује. Али Преображење значи да се неко мења у потпуности, да постаје нешто друго од оног што је био. То може мало да нас збуни. Преобразио се Господ пред својим ученицима, али су се ученици још више преобразили пред њим. Много је важно да разумемо да Исус Христос ни на који начин није променио себе у овом догађају. Он је одувек био Син Божји, а у времену је и Син Човечији рођен од Дјеве Марије. У потпуности са људском природом, али и у потпуности сједињен у истој Личности и са Божанском природом коју је вечно имао. Али Он је кроз свете Апостоле човеку постао спознатљив као Син Божји. Његова Божанска светлост нам је постала доступна. Ако се држимо ове три влине и подвига, браћо и сестре, и ми можемо заједно са Апостолима да доживимо то Преображење и можемо да будемо заједничари са Светлошћу Господњом коју су потоњи теолози назвали нетвореном светлошћу, Таворском светлошћу и Енергијом Божанском која није тварна. То је Енергија која припада самоме Богу, којом се Он објављује човеку и омогућује да човек заједничари са њиме. Ова света Литургија на којој смо сабрани је оличење и суштина те заједнице и директни настављач тог Преображења које се десило пре Страдања Христовог. На овој Литургији и ми такође са вером, надом и љубављу последујемо Спаситељу своме Христу, Који је Глава Цркве и Његовом благодаћу служимо благодарење Богу Оцу. Он нам се даје у својим Енергијама благодаћу Божјом. Хлеб и вино које приносимо Богу Оцу у име Исуса Христа, који уствари Он приноси за нас, постају Тело и Крв Христова и деле се свима који са вером, надом и љубављу приступају. То треба увек имати у виду када приступамо светима Тајнама, да тада заједничаримо са Самим Господом. Свети Апостоли су се у потпуности уподобили Господу, они су се такође преобразили. Они су лик Христов који је у њима и који је у сваком човеку уподобили. Они су тај Образ Божји остварили и уподобили се Самом Господу тако да су и они постали светлост. На икони Преображења приказује се Господ и приказује се Мојсеј и Илија као представници Старог Завета који стоје и разговарају са Господом. Приказују се тројица изабраних апостола, који су пали немогући више да гледају Славу, који су надвладани само одбљеском Славе Божје која им се показала. Господ се показује са неким прстеном светлости око Себе, не са обичним ореолом око главе, него око читавог Његовог Тела бљешти та светлост. То се зове нимбус или мандорла. То се у православној иконографији ретко користи. Али користи се онда када се Господ пројављује и када оно што се приказује на икони није било доступно обичном оку, него само ономе који је у благодати Божјој. Јер да се неко од непросвећених случајно нашао на тој сцени Преображења, не би видео оно што су Апостоли видели. Само би видео Исуса као човека, узвишеног али обичног човека. Видели би да се ту нешто догађа, али ништа од овога не би видели. Зато што је Светлост Христова доступна само онима који ту Светлост остваре у себи. А они је не стварају него је имају у себи, јер смо по стварању сви створени као иконе Божје и сви имамо у себи ту божанску светлост. Али својим немаром, грехом и одвојеношћу од Бога ми постајемо слепи и за своју светлост, а још више за Светлост Господа. Само они који се у подвигу и богољубљу уподобе у некој мери Господу и остваре своју људску природу, могу да виде Светлост Божју. То су светитељи Божји. Хиљаде и милиони светитеља од тог догађаја Преборажења па до данас, који су сведоци светлости Божје. Јуче смо чули о чувеном светом Серафиму, руском светитељу из 19. века који је са једним верником који је остао познат у историји – Мотовило, разговарао. Објашњавао му је шта је то благодат Божја и како то изгледа, али када је овај инсистирао да хоће то да доживи и да му није довољно то како му Старац објашњава, Старац који је сам препун благодати и који је препознао у Мотовилову ту решеност и отвореност за благодат, дохватио га је снажно и кроз молитву учинио да и Мотовилов доживи ту Светлост. Мотовилов је онда једва могао да гледа на Старца који је стајао пред њим. Старац му је објаснио да је и он сам у тој светлости, да и он сам тако светли. Зато се и каже у црквеној песми ”у светлости Твојој видећемо светлост”. Нека би Господ дао да сви будемо просветљени, да на овој светој Литургији свако ко прими свете Тајне буде прожет Светлошћу Господњом, а ко не прими да се достојно спреми и да се у догледно време и сам причести. И нека би дао да следујемо са изабраним Апостолима Господу на Гору Таворску у читавом свом животу. Да ону благодат коју примимо на светој Литургији по својој мери показујемо као светлост и онима у свету који су мање срећни и нису учествовали на Литургији. Да будемо достоји имена Христовог, да будемо достојни имена хришћана и да се нашим молитвама и други око нас заинтересују и загледају у свете Тајне које нуди Црква. Нека је благослов Господњи и Празник светла – Преображења Христовог са свима вама и нека сви у светлости прославимо Оца и Сина и Светога Духа! Амин. Радост заједничарења настављена је за славском трпезом, свечаним ручком који је испред конака манастира уприличен за све присутне. Извор: Епархија осечкопољска и барањска Епархија осијечкопољска и барањска | WWW.EPARHIJA-OSJECKOPOLJSKABARANJSKA.HR