Претражи Живе Речи Утехе

Последњих деценија улажу се велики напори, споља, а делом и у Србији, да се наш традиционални систем вредности, проверен и потврђен вековним искуством нашег народа, замени новим. Шта је лице, а шта наличје увезених вредности? - Нажалост тај систем и у земљама из којих је извезен и из којих се другима намеће, што на мекан, што на тврд начин, показао се трагичним по друштвени морал, по осећај припадности и одговорности за заједницу. Једини параметар који показује тај систем, барем засада је економски. Разлог за то је чињеница да нагонско понашање људи (тзв. конзумеризам) заиста повећава потрошњу, а она доприноси економском расту. Међутим, наличје ових процеса, које се не може избећи, јесу разврат и агресија у друштву. Које најузвишеније вредности ђаци имају прилику да спознају и усвоје на часовима веронауке? - Реч је пре свега о љубави према Богу који нам се открива кроз љубав према ближњима - породици, друговима. Свима нам је неопходно међусобно уважавање и поштовање које треба да се код ученика развија из односа према родитељима и наставницима. Међутим, иако је прича о вредностима важна, треба имати на уму да је она од секундарног значаја и да има тек дескриптивну улогу. Нормативу, пак имају, пре свега дела и поступци нас старијих. Са патријархом Порфиријем током хиротоније у чин епископа, Фото З. Јовановић Каква дела старијих најблаготворније утичу на децу? - Најважније је да се деца образују у духу љубави од стране родитеља и наставника, који пре свега треба да им преносе утеху коју су сами примили од Бога. Сврха хришћанског образовања је развој људске личности која себе остварује кроз однос у изворној слободи и љубави према Богу, човеку и свој творевини. Према прошлогодишњим подацима Министарства просвете, у Србији верску наставу похађа 60 одсто основаца и средњошколаца, док је 40 процената као изборни предмет узело грађанско васпитање. Јесте ли задовољни одзивом? - Када говоримо о квантитету, подаци су још за нијансу повољнији у прилог одзива ђака на верску наставу. Међутим, када је реч о учинку верске наставе, тј. о квалитету, резултати нису једнако повољни. Поред тога што се и путем медија и друштвених мрежа промовишу садржаји који растачу јавни морал и подстичу нагонско понашање људи, учинку верске наставе у школама који не одговара објективним потребама друштва доприноси и њен формално-правни статус. На почетку увођења верске наставе у школе, новембра 2001. године, било је великих отпора у самом образовном систему. Да ли је у међувремену решен статус веронауке? - Отпори и данас постоје, и не јењавају. У таквој атмосфери не само да није решен статус предмета, радно-правни статус вероучитеља, него је све учињено да се директорима омогући избацивање верске наставе из распореда часова. Ако узмемо у обзир поменуте проблеме, јасно је да се од било ког предмета у таквим условима не може очекивати да донесе толико велике и дубоке промене које су потребне нашем друштву. На које начине се у школама ђаци и њихови родитељи обесхрабрују у опредељивању за веронауку? - Проблем је настао оног тренутка када је одлуком Министарства просвете наметнуто решење по којем се групе за верску наставу и грађанско васпитање не формирају на нивоу једног одељења, него на нивоу читавог разреда. Том одлуком је одзив деце почео да утиче на висину плате наставника једног и другог предмета. Нажалост, грађанско васпитање представља средство које директори школа неретко користе за стицање наклоности колега и чувања мира у колективу, јер могу да га предају сви наставници у школи. У таквим околностима, манипулација избором родитеља и ученика се одвија на најразличитије начине. Неретко се ученици, без њиховог знања, а од стране одељенског старешине, пребаце на грађанско васпитање, како би се сачувао фонд часова наставнику тог предмета или се просто не дозволи прелазак на верску наставу. Имамо ли довољан број вероучитеља за наставу у школама? - Ако узмемо у обзир чињеницу да су вероучитељи запослени на одређено време, да се свако мало прети укидањем верске наставе, да Министарство просвете незаконитим мерама, без одобрења Комисије за верску наставу у школама, смањује број група за верску наставу из године у годину, јасно је да прави проблем не лежи у броју дипломираних теолога, него у условима рада на радном месту вероучитеља. Као илустрацију навешћу само један пример: од 14 београдских вероучитеља из Одељења за дијалог у култури, од којих су готово сви имали по два свршена факултета, у просвети је остало њих двоје. Како бисте описали тренутни положај верске наставе у српским школама? - Практично смо, од могућности да се избор предмета врши на почетку сваког разреда, преко могућности да се изабрани предмет промени једном у току циклуса, дошли у ситуацију да се родитељима и ђацима избор дозвољава само на почетку образовног циклуса. Међутим, ни то није било довољно, него су из посебних закона избачене одредбе о обавезном представљању изборних премета и предавача родитељима и ђацима. Тиме је заправо озакоњен механизам у којем се манипулише избором родитеља и ђака. Бројни су конкретни примери недостојне манипулације и притиска на родитеље и ђаке овим поводом. Пре две године традиционалне цркве и верске заједнице затражиле су од надлежних органа враћање статуса верске наставе из изборног програма у изборни предмет. Да ли је икада стигао одговор са тих адреса? - Формални одговор никада није стигао мада има назнака да постоји добра воља да се овај, потпуно беспотребно настали, проблем реши. Од добре воље, наравно, нема користи ако не резултира добрим делима. Наш циљ је да, ослањајући се на искуство европских земаља и обраћајући пажњу на особености нашег друштва, чувајући конфесионалност верске наставе да што присније сарађујемо са просветним органима и заједнички радимо на њеном унапређењу. Сигурни смо да верска настава може дати значајан допринос остваривању васпитних циљева нашег образовног система, и допринети хуманијим односима у нашем друштву. ВЕРА Иларион био дугогодишњи старешина манастира Драганац на КиМ, Фото СПЦ У војним школама омиљена A У КОЈОЈ мери је веронаука прихваћена у Војсци Србије? - По завршетку епохе коју је, у нашој земљи, обележавао, између осталог разорни утицај тоталитарне идеологије, друштво је спонтано почело да се враћа изворним традицијама на којима је кроз историју почивало. Улога СПЦ је суштински у вези са настанком наше средњовековне државе и њених институција као и са њиховом обновом у новијој историји. Један од најбољих примера је Војска Србије у којој данас постоји јасна свест о значају војних свештеника и богослужбених места у војним објектима док је одзив у војним школама деведесет процената од укупног броја ученика. И Европска унија учи о вери A ГОТОВО све државе Европе имају верску наставу, а у Грчкој и Аустрији она је обавезна. Какав облик веронауке примењују школе у Европи? - Најчешћи облик веронауке у ЕУ управо је онај који влада код нас, конфесионални. То значи да су најважнија питања - питања наставних курикулума, наставних средстава и лица која изводе саму наставу - под ингеренцијом цркава и верских заједница. Наш модел је јединствен у Европи у погледу нивоа међусобне сарадње цркава и верских заједница на плану веронауке. Ниједно од наведених питања није у ингеренцији само појединачне цркве и верске заједнице у нашој земљи, него свих њих заједно. То је гарант да се у наставим плановима или уџбеницима не могу наћи садржаји који су увредљиви или дискриминаторни у односу на било коју верску заједницу. У КНЕЖЕВИНИ Србији и у Црној Гори веронаука је у школским сведочанствима била први наведени предмет под именом Наука хришћанска. Иза ње следили су Српски језик и остали предмети. Године 1905. Глас Црногорца објавио је оглас у којем је један од услова за уписивање у Гимназију на Цетињу било полагање пријемног испита "из вјеронауке, српског језика и математике". Уредник листа Лазар Томановић критиковао је Светозара Прибићевића, министра просвете Краљевине СХС, због наредбе да учитељи питају родитеље да ли желе да им деца похађају веронауку. Традиционалне вредности, по Томановићу, "нису ствар избора". Комунистичка власт није оставила избор - избацила је веронауку из школа. Извор: ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ: Епископ новобрдски Иларион, викар патријарха Порфирија, говори за "Новости" WWW.NOVOSTI.RS ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година...

Пише: Јелена Чалија Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке добио је пријаве неправилности за 58 основних и средњих школа на подручју архиепископије и 11 на територији Жичке епархије, а још им пристижу подаци из других епархија Веронаука је поново узбуркала јавност. Након објаве патријарха српског Порфирија на званичном инстаграм налогу да директори појединих школа обесхрабрују ученике да се определе за Верску наставу, те да се разматра објављивање имена директора школа у којима се то чини, поново су покренута питања о статусу овог изборног програма у школама, а као и у време њеног увођења у наставу 2001. године, јавили су се гласови за и против, који изгледа од тада несмирено воде расправу за веронауку у школама и против ње. Јавна расправа је почела чак и пре него што је објашњено у чему је, у ствари, проблем. А ово је већ други пут да поглавар СПЦ указује да постоје озбиљни проблеми са организовањем и извођењем Верске наставе у школама и позива надлежне на тражење заједничког решења. Проблем у вези са опредељивањем ученика за Верску наставу или Грађанско васпитање почео је од 2008. године, од стране Министарства просвете, које је једностраним решењима, без сагласности владине Комисије за верску наставу, из домена законâ преместило у домен подзаконских аката питање избора и обавезности представљања Верске наставе, односно Грађанског васпитања родитељима и ђацима, објашњава за „Политику” викарни епископ топлички Јеротеј, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. До тада је била пракса да вероучитељ или наставник Грађанског васпитања, у времену од једног школског часа, представља свој предмет родитељима (основне школе) и ученицима (средње школе). Након представљања предмета педагошко-психолошка служба школе вршила је анкетирање, на коме су се они опредељивали који предмет желе да изаберу. Пошто је Министарство просвете од 2008. године дефакто укинуло представљање предмета, обавезно опредељивање ученика за Верску наставу или Грађанско васпитање свело се, по правилу, само на анкету коју је вршила педагошко-психолошка служба. Неправилности које су се појавиле приликом анкетирања родитеља и ученика, а на које је реаговао патријарх српски господин Порфирије на свом инстаграм налогу, своде се на четири главне: педагошко-психолошка служба не анкетира, већ сугерише који предмет да се одабере, уместо педагошко-психолошке службе, учитељица или одељењски старешина не анкетирају, већ сугеришу који предмет да се одабере, што по закону немају право да раде. Такође, педагошко-психолошка служба или одељењски старешина (учитељица) обесхрабрују, а понекад и не дозвољавају прелазак ученика с једног предмета на други иако закон говори да имају на то право у току једног образовног циклуса, а уочено је и да педагошко-психолошка служба или одељењски старешина (учитељица), без знања родитеља и деце, пребацују децу с једног предмета на други, истиче владика Јеротеј. Он додаје да за све ове неправилности имају одговорност, пре свега, директори школа и истиче да је до сада Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке добио пријаве неправилности за 58 основних и средњих школа на подручју архиепископије и 11 на територији Жичке епархије, као и да им још пристижу подаци из других епархија. – Напоменуо бих да смо пријаве и притужбе добили не само од вероучитеља већ и од незадовољних родитеља. До сада је Национални просветни савет Републике Србије званично реаговао овим поводом, а у припреми су и дописи традиционалних цркава и верских заједница свим релевантним институцијама у нашој земљи – каже владика Јеротеј. Он подсећа да су традиционалне цркве и верске заједнице крајем новембра прошле године са скупа посвећеног двадесетогодишњици од враћања Верске наставе у школски систем, одржаног на Православном богословском факултету, послале допис надлежним органима, председнику републике, премијеру, председнику Народне скупштине и министру просвете, са пет захтева, међу којима се један тиче и омогућавања представљања предмета и могућности промене, решавања радноправног статуса око 2.100 вероучитеља, враћања статуса Верске наставе из изборног програма у изборни предмет... – Нажалост, до сада нисмо добили никакав одговор ни са једне од ових адреса – истиче владика Јеротеј. Ђакон Стеван Јовановић, помоћник председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, додаје и да велики системски проблем представља то што владино тело које је кључно када је у питању Верска настава у школама, Комисија за верску наставу, коју чине представници просветних власти и традиционалних цркава и верских заједница, а које одобрава наставне планове и програме, уџбенике, листу вероучитеља и остало што се тиче организације и извођења Верске наставе, није конституисано већ две године. – У нашој земљи сарадња Министарства просвете, као државног органа који је задужен за образовање, и традиционалних цркава и верских заједница одвија се унутар комисије, која је орган Владе Републике Србије. Ако узмете у обзир чињеницу да она није конституисана већ две године, онда је јасно да изостаје сарадња. Другим речима, отворен је простор за доношење једностраних одлука. Међутим, то не би био тако велики проблем да су питања која се тичу организације Верске наставе регулисана у нивоу законâ. Министарство просвете је кроз подзаконске акте, без сарадње с традиционалним црквама и верским заједницама, донело одлуке којима је укинуло обавезност представљања Верске наставе и Грађанског васпитања родитељима и ђацима и увело нова правила за формирање група – каже ђакон Стеван Јовановић. Та нова правила подразумевају да се Верска настава, као и Грађанско васпитање не организује на нивоу одељења, како је то било предвиђено 2001. године. – Не обазирући се на питања квалитета, Министарство просвете је почело да захтева од директора школа да контрахују како групе за Грађанско васпитање, тако и групе за Верску наставу. У претходне две године смо стигли до тога да је министарство захтевало од директора школа да формирају најмањи могући број група и за један и за други предмет, не обазирући се на апеле, не само представника традиционалних цркава и верских заједница него и многих директора школа и наставника, да таква решења утичу на квалитет рада и онемогућују да се настава ових предмета одржава у оквиру редовне наставе. У четвртак се овим поводом огласио Национални просветни савет, јасно захтевајући од Министарства просвете да поништи све једностране одлуке и да сва питања која се тичу Верске наставе решава у сарадњи с традиционалним црквама и верским заједницама, тј. кроз Комисију за верску наставу – истиче Јовановић. Преименовање из изборног предмета у изборни програм омогућило је директорима школа да пошто Верску наставу и Грађанско васпитање избаце из распореда часова, тим чином не прекрше закон, објашњава наш саговорник. – Наиме, завршивши на тзв. листи бе – листи слободних активности и изборних програма – избацивање Верске наставе и Грађанског васпитања из редовне наставе, посматрано са формалноправне стране, више није незаконит чин. Другим речима, учињено је све да се настава ових предмета избаци из распореда часова и онемогући остваривање њихових образовно-васпитних циљева – наглашава ђакон Стеван Јовановић. Извор: СПЦ: све је учињено да се веронаука избаци из распореда часова WWW.POLITIKA.RS Веронаука је поново узбуркала јавност. Након објаве патријарха српског Порфирија на званичном инстаграм налогу да директори појединих школа обесхрабрују ученике да се определе за Верску...

У наставку можете да видите распоред предавања при Мисионарској школи храма Светог Александра Невског за месец мај - традиционална трибина суботом увече обухвата теме недељних Јеванђеља, као и информацију о верској настави за одрасле - "Разговор са свештеником о вери", која почиње 16. маја 2022: МИСИОНАРСКА ШКОЛА ПРИ ХРАМУ СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ РАСПОРЕД ПРЕДАВАЊА ЗА МЕСЕЦ МАЈ СУБОТА, 7. МАЈ ТЕМА: ЖЕНЕ МИРОНОСИЦЕ И УЛОГА ЖЕНЕ У ЦРКВИ Предавач: јереј Бранислав Кеџић, проф. Богословије СУБОТА, 14. МАЈ ТЕМА: БАЊА ВИТЕЗДА –ИСЦЕЛЕЊЕ РАСЛАБЉЕНОГА Предавач: јереј др Оливер Суботић СУБОТА, 21. МАЈ ТЕМА: РАЗГОВОР ХРИСТА СА ЖЕНОМ САМАРЈАНКОМ Предавач: протојереј-ставрофор Вајо Јовић СУБОТА, 28. МАЈ ТЕМА: ИСЦЕЛЕЊЕ СЛЕПОГ ОД РОЂЕЊА У ЈЕРУСАЛИМУ Предавач: протојереј Бранислав Јелић Предавања се одржавају у великој сали парохијског дома, после Бденија, око 18, 30 часова. ** РАЗГОВОР СА СВЕШТЕНИКОМ О ВЕРИ Сви који желе да се крсте, као и они који су крштени, а нису поучени у вери, имају прилику да се, кроз десет часова веронауке, поуче и разговарају са свештеником. Разговори почињу у понедељак 16. маја, и трају до петка 27. маја 2022. године, сваког дана осим суботе и недеље, после вечерњег богослужења, око 18:30 часова. Вероучитељи: Протојереј-ставрофор Вајо Јовић презвитер Оливер Суботић Извор: Радио Слово љубве

Православну веронауку на нивоу целе Хрватске тренутно похађа 3500 ученика. Ове школске године, први пут у новијој историји, ученици у Републици Хрватској добили су и уџбенике за православну веронауку. Годинама уназад вероучитељи су наставу православне веронауке у Хрватској изводили према застарелим наставним плановима, без адекватних уџбеника, импровизовано, ослањајући се на сопствену креативност. У јануару 2019. године израђена је коначна верзија курикулума за основне школе и гимназије у Хрватској, јединствена за све основне школе, гимназије и све друге средње школе у РХ. А ове школске године ученици су добили и нове уџбенике. О раду Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске, о православној веронауци и положају вероучитеља у Републици Хрватској, изради курикулума за овај предмет и штампању првих уџбеника за основне и средње школе у новијој историји, говорио је за П-портал јереј Вукашин Цветојевић – водитељ Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске и координатор за православну веронауку на нивоу целе државе. *Представите нам за почетак Катихетски уред Епархије осјечкопољске и барањске. Када је основан и с којим циљем? Катихетски уред је основан 2003. године на предлог Епископског савета са циљем унапређења и организације наставе православне веронауке и стручног усавршавања вероучитеља. Епископски савет чине епископи свих епархија на територији Хрватске, а то тело именује водитеља катихетског уреда. У Републици Хрватској имамо пет епархија: Осјечкопољску и барањску, Славонску, Горњокарловачку, Далматинску и Загребачко-љубљанску митрополију и свака од њих би требала имати свој катихетски уред, плус један национални. Али пошто нема довољно вероучитеља на тим подручјима, нема ни уреда. Тако да је Катихетски уред Епархије осјечкопољске и барањске једини катихетски уред у Републици Хрватској и самим тим има статус националног тј. државног. Епископски савет је у име Српске православне цркве склопио Уговор између Владе Републике Хрватске и Српске православне цркве у Хрватској о питањима од заједничког интереса, закљученог 2002. године. Тим уговором је, између осталог, предвиђено именовање стручне особе која ће кореспондирати између Епископског савета и тадашњег Министарства просвјете и шпорта РХ о питањима веронауке. То је главни разлог оснивања катихетског уреда. Настава православне веронауке може се изводити свуда где се укаже потреба Улога катихетског уреда јесте пре свега коресподенција са Министарством знаности и образовања РХ, затим рад на изради курикулума и унапређењу наставе православне веронауке и свих текућих питања и кадровирања вероучитеља. Званично седиште Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске је у Даљу, где је и седиште епископа. Уред има просторије и на адреси Епархијског центра у Вуковару у новоизграђеном простору. Катихетски уред сачињава Епископ осјечкопољски и барањски господин Херувим као председник свих управних тела и Катихетски одбор који броји пет чланова: водитељ уреда јереј Вукашин Цветојевић, протојереј Марко Шукунда, јереј Горан Тодоровић, јереј Срђан Лукић и веоручитељ Мирослав Мишановић. У склопу уреда делују и координатори за православну веронауку присутни у другим епархијама. Јединствени курикулум за све основне и средње школе *Која бисте све постигнућа истакнули од када сте преузели место водитеља уреда? Катихетски уред је заједно с епископом Херувимом радио на повезивању и умрежавању вероучитеља у РХ. Пружили смо им помоћ и подршку у едукацији и стручном усавршавању, пошто неки од њих нису полагали стручне испите који су прва лиценца за рад. Такође, били смо активни у пројекту Школа за живот, где смо се укључили у израду методичких приручника и видео-материјала. Снимали смо видео-лекције и видео-материјале за онлине платформу. Учествовали смо у преради и доради курикулума за православну веронауку. Наша идеја је била да се изради јединствени курикулум за основне школе, гимназије и све остале средње школе, за шта смо се на крају и изборили. Истакао бих и рад на припреми нових уџбеника за православну веронауку, чиме смо дали снажан допринос свеукупној курикуларној реформи. *Православна веронаука се у основним и средњим школама Епархије осјечкопољске и барањске предаје још од 1991/92. у континуитету без прекида, дакле пуних 30 година. Колико ученика данас похађа наставу из овог предмета и где се све изводи настава? У овом тренутку око 3500 ученика основних и средњих школа на нивоу целе државе похађа наставу из православне веронауке. Православна веронаука је данас као предмет у РХ заступљена у основним школама са по два часа недељно као изборни предмет, док је у средњим школама заступљена са по једним часом недељно као обавезан изборни предмет, где ученици бирају између етике и веронауке. Веронаука није мањински предмет, већ спада у редовне предмете у систему школства без обзира на модел образовања који ученици похађају. Али је већином похађају припадници мањинске заједнице. Настава православне веронауке може се изводити свуда где постоји интерес или се укаже потреба за овим предметом, било у школама које имају организоване моделе мањинског образовања (А, Б или Ц), било у школама које немају мањинске моделе. У многим школама у РХ веронауке уопште нема, јер нема коме да се предаје. Да би се формирала група за наставу веронауке потребно је седам ученика. У пракси имамо разне примере. Тако рецимо у Медицинској школи у Осијеку, где не постоји модел мањинског образовања, ученици похађају наставу православне веронауке. Да се разумемо, то су ученици који су припадници српске заједнице, православне вероисповести. *Од школске 2019/20. заживела је православна веронаука у образованом систему у Осијеку први пут након Другог светског рата. Како је дошло до тога? Тамо су се појавили ученици који су изразили жељу за наставом православне веронауке. То су претежно ђаци који су већ похађали веронауку у основној школи, а онда су уписали средњу школу у којој није била организована настава православне веронауке. Они су заједнички са својим родитељима предложили овај предмет и створила се минимална група од 7 ученика, довољна да се покрене настава. Катихетски уред Епархије осјечкопољске и барањске је потом упутио молбу управи Медицинске школе и Министарству знаности и образовања, које је одобрило формирање разреда. Тренутно имамо групу од 46 ђака из разних медицинских смерова у тој школи који похађају наставу православне веронауке. Задовољни смо садашњим одазивом и очекујемо да ће тај број из године у годину расти. Мисија веронауке је продужетак литургије, која је центар хришћанског живота Такође, у Осијеку последњих неколико година постоји група деце, тренутно њих око 25, узраста од првог основне до четвртог средње који похађају парохијску веронауку, организовану при осјечкој парохији чију наставу изводи осјечки парох, протојереј Александар Ђурановић. Реч је о деци за коју настава не може бити организована у редовним школама јер их нема довољно за формирање одељења. *Према чланку 13. Уговора између Владе Републике Хрватске и Српске православне цркве у Хрватској о питањима од заједничког интереса, наставу из православне веронауке је могуће изводити и у предшколским установама/вртићима. Каква је ту ситуација? Ситуација је таква да веронауке у вртићима једноставно нема. Тешкоћа за извођење овог програма лежи у малом кадровском потенцијалу и специфичности вртића као установе. Особа која би одржавала предшколско верско васпитање требала би бити васпитачица/васпитач по струци и имати довољно теолошко образовање. С друге стране се поставља питање финансирања, тако да све то заједно онемогућава провођење овог програма. Љубав, поштовање и разумевање *У чему је значај изучавања православне веронауке за ђаке и друштво у целини? Веронаука пружа могућност духовног развоја ђака, упознавања са основама вере, васпитава ђаке у љубави, поштовању и разумевању других и другачијих. Упућује их да у сваком људском бићу могу и треба да препознају лик Божји. Води их ка литургији која је центар живота, а живећи литургијски можемо преобразити цео свет у Царство Небеско. Мисија веронауке је продужетак литургије, која је центар хришћанског живота. Задатак веронауке је да усмери ученика на долазак у цркву. Веронаука је јеванђелски позив кроз институцију школе. Сматрамо да школа треба да пружи могућност развоја свих потенцијала ученика, па тако и духовних, како би они постали целовите личности. Циљ веронауке би могли дефинисати као жељу ученика да постане активни верник. Лично, за мене је веронаука живот, а не само предмет у школи. *Колико су ученици заинтересовани за наставу православне веронауке и које их теме највише занимају? Све зависи, како кад, али углавном су заинтересовани. Занимају их разне теме. Често су то актуелна дешавања о којима се прича у јавности. Најчешће су то животне теме које се тичу свакодневице и неких важних одлука. У принципу, све што живот носи може се посматрати са „веронаучне“ стране. Бољи статус вероучитеља у Хрватској него у Србији *Веронауку у оквиру образованог система предају вероучитељи. На који начин их се именује и какав је њихов положај? Према Уговору између владе РХ и Српске православне цркве у РХ о питањима од заједничког интереса, православну веронауку могу предавати особе са високом или вишом стручном спремом теолошког садржаја, које осим тога морају имати и педагошко-психолошку и дидактичко-методичку оспособљеност за предавача. Уколико таквих нема, наставу може изводити и друга особа којој епископ изда исправу о канонском мандату. Канонски мандат је документ којим се уз благослов цркве именује вероучитељ. Дакле, почетна позиција за овај позив је високо/више образовање. Вероучитељи се не запошљавају на конкурсима као остали наставници, већ их поставља епископ, односно епархија којој припадају. Потом полажу стручни испит да би добили лиценцу за рад, чак и ако већ формално раде у школама. Веронаука пружа могућност духовног развоја ђака, упознавања са основама вере. Васпитава ђаке у љубави, поштовању и разумевању других и другачијих Тренутно на нивоу целе Хрватске имамо 48 вероучитеља, међу којима је и неколико вероучитељица. Статус вероучитеља је у систему образовања бољи и у бољем смо положају него колеге у Србији. Вероучитељи у Србији склапају сваке школске године нове уговоре о раду са школама и немају стално запослење. Најчешће не добијају разредништва, док код нас вероучитељи могу бити и разредници. Наши вероучитељи склапају уговоре о раду са школама који важе до опозива канонског мандата од стране епископа. Стручно усавршавање вероучитеља православне веронауке је прописано законом као и за све остале предмете. Постоје жупанијска и међужупанијска стручна већа на којима се вероучитељи усавршавају. Предавачи су вероучитељи већ доказани у струци или се налазе у звању ментора саветника. Стручни скупови се одржавају 2 до 4 пута годишње на жупанијском нивоу. Једном годишње или једном у две године организује се државни скуп свих вероучитеља. До сада смо имали два државна скупа. Први је био у Загребу 2017. године, а други 2021. године у онлине окружењу због прописаних епидемиолошких мера. Прво у Хрватској, па тек онда у Србији *Годинама уназад вероучитељи су наставу православне веронауке изводили према застарелим наставним плановима, без адекватних уџбеника, импровизовано, ослањајући се на сопствену креативност. Колико је доношење курикулума за православну веронауку и штампање првих нових уџбеника допринело бољој организацији наставе из овог предмета? У великој мери. То је променило читаву ситуацију, која је била прилично хаотична. Прво да објасним неке ствари. У СФРЈ и за време комунизма није било веронауке у школама. Од 1991. до 1998. године веронаука се на овом нашем подручју предавала импровизовано, јер нисмо имали адекватне уџбенике, иако је постојао наставни план и програм за православну веронауку, који је 1994. године верификован од Епископског савета и блеженопочившег Митрополита загребачко-љубљанског Јована и одобрен од тада надлежног министарства у Хрватској. Међутим, имамо ситуацију да је православна веронаука као предмет тек 2001. године уведена у школски систем у Републици Србији. И ту настаје вакуум од три године, период од 1998. до 2001. године у којем ми овде имамо веронауку, а ученици у Србији је немају. Због тога се 1998. године у Хрватској почео примењивати пилот пројекат, тј. наставни план и програм припреман за увођење веронауке у Србији. Тај пилот пројекат, увезен из Србије, који је касније дорађиван и верификован од стране Светог архијерејског синода Српске православне цркве у Београду и надлежног министарства у Хрватској, примењивао се у хрватском школском систему све до почетка курикуларне реформе у Хрватској школске године 2014/15. Пошто је курикуларна реформа улазила постепено у разреде, још увек се у настави примењивао пилот пројекат из Србије, све до коначног увођења курикулума у све разреде наших школа школске године 2019/20. Вероучитељима је сада лакше радити, а ученици ефикасније усвајају градиво Дакле, у јануару 2019. године добили смо коначну верзију курикулума за православну веронауку за основне школе и гимназије у РХ, који је имплементиран у образовани систем школске 2019/20. Овај курикулум је јединствен за све основне школе, гимназије и све друге средње школе у РХ и верификован/одобрен прво од Светог архијерејског синода СПЦ-а из Београда а потом од Министарства знаности и образовања РХ. Израда курикулума у Хрватској ишла је паралелно са израдом курикулума у Србији, јер се и тамо мењао наставни план и програм. Наш курикулум је врло сличан курикулуму у Србији, јер смо током курикуларне реформе доста сарађивали са колегама из Србије. Курикулум за православну веронауку је важан, јер је разрешио бројне проблеме и изазове с којима смо се сусретали у настави и представља велики искорак у складу са модерним тенденцијама образовања. Доношењем курикулума створени су услови за писање уџбеника. *Коначно, појавили су се и ти дуго очекивани уџбеници за православну веронауку. У чему се огледа њихов значај? Први пут у новијој историји у РХ после Другог светског рата добили смо уџбенике за православну веронауку, који су одштампани у августу 2020. године. Издавач је издавачка кућа Просвјета д.о.о. из Загреба. Од школске године 2021/22. имамо комплетиране уџбенике за православну веронауку за све разреде основних и средњих школа. Почетком ове школске године поделили смо свим средњошколцима у РХ нове уџбенике који су бесплатни, јер су новац за куповину заједнички донирале српске институције: Српска православна црква, Заједничко веће општина, Српско народно вијеће и Просвјета. Пре тога смо уџбенике увозили из Србије, али задњих неколико година ни тамо више нема уџбеника јер се више не штампају. Аутори нових уџбеника су вероучитељи из Србије. Главни уредник издања је тадашњи Митрополит загребачко-љубљански, а сада патријарх српски господин Порфирије. Уџбеници су штампани на ћирилици и српском језику, јер је званично писмо Српске православне цркве ћирилица, а језик српски. Значај ових уџбеника је драгоцен и немерљив. То говорим из искуства рада у настави као вероучитељ. Стари уџбеници су у многоме били мањкави, предвиђени за само један час недељно веронауке, са методичким приговорима на њих, компликовани за практичну наставу, садржавали су претешке текстове, што је изискивало прилагођавање речника ђацима, а њихова тематика и терминологија били су захтевни и апстрактни. У новим уџбеницима градиво је поједностављено и приближено ученицима, јер су уџбеници израђени по методичким стандардима. Вероучитељима је сада лакше радити јер имају предлоге задатака, а ученици ефикасније усвајају градиво. *Нови уџбеници су штампани у Републици Хрватској, а аутори су из Републике Србије. Можете ли то објаснити? Реално и искрено, немамо довољно компетентног кадра за ту врсту посла, ни кадровских капацитета за то. Нема нас пуно. Кадровски потенцијал у Србији је пуно већи за квалитетну израду уџбеника и инфраструктура је на њиховој страни. *Чијим заслугама и на чију иницијативу су штампани ови уџбеници? Жеља свих вероучитеља је била да имају адекватан радни материјал. Иницијатива је морала да потекне од Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске као институције која је задужена за организацију писања и издавања уџбеника, уз благослов свих епископа. Лично сам уложио доста напора преко својих контаката на терену да ова реформа буде започета. Снимили смо 320 видео-лекција за све разреде основних и средњих школа Катихетски уред је на челу са епископом Херувимом у оперативном и техничком смислу одиграо кључну улогу у процесу настајања уџбеника, уз сагласност, подршку и благослов свих епископа у РХ, на челу са председником Епископског савета тадашњим Митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем који је у Светом архијерејском синоду СПЦ-а био задужен за просвету. Модернизација предмета *Учествовали сте у пројектима Школа за живот и и-настава Министарства знаности и образовања РХ. С којим сте се активностима представили? Школа за живот је пројекат Министарства знаности и образовања као интегрални део курикуларне реформе. У оквиру овог пројекта радили смо прву верзију курикулума за православну веронауку. У другој фази дорађиван је документ у који су унесене неке мање промене. У наставку реформе израђивани су методички приручници који су служили за лакшу имплементацију курикулума у настави. У међувремену, услед нових околности изазваних корона кризом, прешло се на онлине наставу. Почело се са снимањем видео-лекција за све предмете и ми се нисмо нашли у тој првој фази. Убрзо је Агенција за знаност и образовање поставила онлине платформу за националне мањине у сарадњи с Министарством знаности и образовања. Када се почело са снимањем видео-материјала за мањинске предмете, убацили су и нас у ту причу и пребацили нас аутоматски на ту платформу, иако ми нисмо мањински предмет. Када је пројекат Школа за живот завршен, долази до новог пројекта под називом и-настава, актуелног од школске године 2020/21. И-настава је наставак реформе образовања у РХ и базиран је на снимању видео-материјала уколико се укаже потреба за онлине наставом. У оквиру тог пројекта направљен је годишњи изведбени курикулум за све разреде основних и средњих школа на бази блок часова. Предложили смо да изведбени курикулум код свих разреда буде једнак, тако да уколико би у неком моменту дошло до заустављања живе наставе у школама услед погоршања епидемиолошке ситуације, сви ученици могу да наставе тамо где су стали. Током рада на том пројекту снимили смо 320 видео-лекција за све разреде основних и средњих школа. На Јутјуб мрежи постоји канал и-настава, на којем се могу погледати сви видео-материјали које смо снимили. Видео-лекције су предавали вероучитељи наше епархије и један водитељ из Загреба. *Какви су Вам даљи планови? Планови су нам да се настави са израдом додатних видео-садржаја у смислу некаквих квизова или апликација, тако идемо у корак са модерним захтевима образовања, јер већина предмета има додатне дигиталне садржаје. Ово је генерално план за наш уред. У многим стварима су други предмети испред нас, па зато желимо веронауку да модернизујемо као предмет, да не заостаје за осталим предметима у том смислу, иако је јеванђелска порука коју доноси веронаука увек савремена, а заправо свевремена. Оно што свакако треба нагласити јесте да ништа не може заменити живу реч тј. живи контакт вероучитеља са ученицима. Пише: Тијана Шашић (П-Портал) Извор: П-портал

Са занимањем смо у медијима прочитали изјаву неименованог лица из Mинистарства просвете да je покренуто низ састанака на захтев Патријарха да веронаука добије статус редовног изборног предмета, као и да се морају сагледати и последице такве одлуке за друге изборне предмете и правни оквир. У исто време наведено је да се тако важне ствари не могу мењати преко ноћи, као и да се формира шира комисија која би се искључиво бавила овим питањем, итд. итд. итд. Да немамо поверење у добре намере Министарства просвете закључили бисмо да је на делу стара бирократска смицалица: када нећеш нешто да обавиш формираш комисију... Мада смо уверени да то сада ипак није случај, морамо констатовати да такав сериозан приступ није постојао када је исти орган одлучио да Верску наставу са изборног предмета сведе на наставни програм. То јесте учињено преко ноћи, без икаквог озбиљног расматрања, без икаквих консултација, чак ни формалног, писменог обавештавања Цркава и верских заједница. Још мање се мислило, или можда јесте, о последицама. А последице су: да је веронаука најчешће избачена из редовног распореда часова и изводи се као претчас или као седми или осми час, а не би нас чудило да је тада намера била да Верска настава не постоји у школском распореду. Повремено смо дужни и да све надлежне државне органе подсетимо да питање извођења наставе веронауке, није ствар нечије добре воље. По демократским и по начелима правне државе, којој и у овом погледу треба да тежимо, ради се о реституцији, јер Верска настава није укинута неком демократском процедуром, спровођењем закона, него је из школских програма у Србији ликвидирана у исто време када и десетине хиљада људи међу којима је било и стотинак православних катихета, као и других вероучитеља. Дужни смо да овим поводом скренемо пажњу на конфузију коју стварају овакве информације јер као орган Владе Републике Србије (Владе, а не једног министарства), постоји Комисија за верску наставу у школи чији је задатак да прати организовање и остваривање верске наставе у школи. Ова Комисија је по саставу, начину рада и одлучивања, вероватно један од најстручнијих, а свакако најдемократичнији орган у држави и као таква је спремна да надлежним службама Министарства просвете помогне у разјашњењу свих питања која изазивају недоумицу. Епископ топлички Јеротеј, Председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке Извор: Инфо-служба СПЦ

Благословом Епископа зворничко-тузланског Фотија, у Епархијском културном центру у Бијељини 25. августа 2021. године, а у организацији Катихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и Федерацији БиХ и Канцеларије за вјерску наставу Епархије зворничко-тузланске, одржано је савјетовање за вјероучитеље Православне вјеронауке са простора наше Епархије. Савјетовању су, поред координаторâ за вјерску наставу, присуствовали скоро сви вјероучитељи Епархије зворничко-тузланске. Домаћин сабрања Епископ зворничко-тузлански Фотије на почетку сабрања поздравио је и поучио све присутне истакавши три компоненте које су, између осталих, потребне да би настава вјеронауке уродила плодом. ''На првом мјесту то је личност вјероучитеља, затим план и програм предмета православна вјеронаука и на крају, али не и најмање битно је потреба да се обједине школска и литургијска вјеронаука'' – рекао је Епископ Фотије у својој уводној ријечи. У току предавања предавачи су изложили интересантна искуства која ће помоћи вјероучитељима да се боље припреме за мисију која их очекује у току школске године. Предавањем је модерирао епархијски координатор за вјерску наставу протојереј Синиша Шаренац. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Велико ми је задовољство што се данас, налазим међу вама. Примећујем, да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима. Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали, нити небитни, и свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру. Веронаука и парохијски катихизис Дозволите ми да вам, још за који тренутак, задржим пажњу на важности вашег посла. Катихизација је процес који кроз целу историју прати Цркву. Незамисливо је да неко може ући у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације. А, ипак, искуство и реална ситуација нам говоре да је значајан проценат наших верника без икакве катихизације, или, у најбољем случају, са елементарном катихизацијом. Питамо се како је могуће, с једне стране, тврдити да је катихизација толико битан елемент, да је без њега тешко замислити функционисање Цркве, а с друге стране, уочавамо да је у наше време катихизација недовољно заступљена у Цркви? У Римокатоличкој цркви, говоре о насушној потреби за новом евангелизацијом. Руска Православна Црква говори о новој христијанизацији, о томе да је простор њене канонске јурисдикције мисионарски простор, наглашавајући важност веронауке и катихизације. Ситуација није боља ни у осталим помесним православним Црквама. Потребно је, даље, при овом разматрању, направити разлику између онога што радите ви, вероучитељи, и онога што би требало да буде посао парохијских свештеника. То нису истоветни процеси. А, ипак, можемо приметити да ми, клирици, врло радо препуштамо улогу катихете вероучитељима, лаицима, са образложењем бриге о вашем „ухљебију“. Међутим, оно што се дешава у школи, није, и не може бити, истоветно са оним што би требало да се дешава у парохији. То су комплементарни процеси, а не процеси који искључују један други. Катихетски посао у школи има додатну нијансу мисионарске делатности. Деца у школама нису у потпуности опредељена за веру – треба их за њу заинтересовати, што парохијски катихизис не подразумева јер у парохији треба радити са људима који су се јасно определили за веру и који су свесни хришћани. У једном процесу је акценат на мисионарској делатности, а у другом на увођењу у Тајну Цркве. Обратимо сада пажњу на поменути мисионарски аспект. Катихизација се дешава у школи, у конкретном а не безваздушном простору. Деца која долазе на веронауку већ имају делимично формиране вредности, представе, које су процесом васпитања и социјализације усвојила и донела из својих породица али и из шире средине. Рад вероучитеља, стога, треба да узме у обзир два елемента: а) психологију детета и б) друштвени контекст у коме се одвија катихизација а који је и животни контекст свих нас. Постоји једна социолошка изрека која каже да сви ми много више личимо на време у коме живимо него на своје родитеље. Ово је, изгледа, начело људске егзистенције и катихета то треба да има у виду. Другим речима, наша теолошка промишљања неизоставно треба да узму у обзир друштвене и културалне околности које одређују, никада, наравно, у потпуности али, свакако, у значајној мери, свакога од нас. Зато је неопходно за наше даље излагање да кажемо нешто о друштвеном контексту у коме живимо и вредностима које усвајамо из нашег животног окружења, а тичу се религије, општих животних вредности и односа према ближњима. Савремени друштвени контекст Током двадесет векова Црква је прошла кроз различите периоде. Наше време карактерише оно што бисмо могли именовати као промена епохе. Наше друштво је транзиционо. Нешто смо напустили тј. још увек напуштамо и идемо ка нечем другом. Старо губи значење, а ново се још није искристалисало. У том међупроцесу нису ни вредности јасне, несумњиве и стабилне. Зато је тешко живети транзициона времена, што врло добро осећамо и ми сами али, не заборавимо то, и наша деца. У нашем садашњем српском друштву можемо идентификовати упоредо постојање елемената три епохе – предмодерне (традиционалне), модерне и постмодерне. У несигурним временима сигурно је само напуштање традиционалног, предмодерног друштва, његових (не свих) вредности и схватања што све уопштено гледајући, оставља озбиљне последице и на нашу религиозност. Хришћанство и хришћански поглед на свет нису више нешто подразумевано, посебно не међу младима. Сигуран сам да то искуство већ имате у свом раду. Модерност значи прекид и негацију свих традиција, које су усмерене ка очувању и настављању предмодерних елемената. Модерни човек, а посебно постмодерни човек је окренут ка „промени“ и будућем. Ни хришћанство није поштеђено од таквих процеса, те се наше време, између осталог, карактерише и као постхришћанско време. Хришћанске вредности се налазе на општем „духовном“ тржишту међу осталим вредностима и нити су општеобавезне нити опште подразумеване за разлику од епохе традиционалног друштва у коме су се оне усвајале васпитањем и социјализацијом. Време више није такво! Ако бисмо желели да поредимо епохе, што је, углавном, незахвално, онда бисмо рекли да наше време много више личи на доникејски период историје Цркве, него на постконстантиновски, или на средњовековни период историје. Дакле, ништа хришћанско се више не подразумева и није саморазумљиво – појмови којима баратамо, вредности које покушавамо да пренесемо деци, све је упитно и подложно процени. Деца ништа неће примити „здраво за готово“. Ово је општа карактеристика свих модерних, плуралистичких друштава ка ком моделу се и ми крећемо. Тај историјски модел, наглашавајући човекову слободу, јасно одбија могућност да само једна космотеорија, један светоназор, било које природе он био укључујући и религиозну, може у потпуности да осмисли људску стварност. Али, да се вратимо још за тренутак, карактеристикама транзиционих друштава. Прва од њих је несигурност. Транзициона друштва су несигурна друштва. Људи не знају шта ће се десити сутра, у смислу њихове свакодневице. Да ли ће остати на послу, хоће ли, уопште, бити посла, хоће ли моћи да отшколују децу, шта ће бити ако се разболе итд. Све је непредвидљиво. То осећају и наша деца, а то осећате и ви. Реакције на несигурност су врло различите. Једна од њих, која је шаблонски раширена и честа не само међу хришћанима, јесте бег из садашњости, са образложењем да је у прошлости све било идеално или макар боље него што је данас. Хришћани, на тај начин, чак и несвесно постају апологете прошлих времена, традиционалних друштвених система, хомогеног друштва, те, тако, стају на страну противника модерног друштва. Ја бих се, овде, усудио да вас замолим, да тако нешто никако не чините! Историја се не може вратити, ма колико замишљали да су нека друштва (византијско, античко…) била идеална. Узалуд сва наша носталгија! Негативна последица оваквог става јесте то да нас деца неће слушати јер немамо да им кажемо ништа од онога што се односи на њихов конкретан живот и на њихове проблеме. Она могу бити знатижељна и вољна да чују нешто о одређеном историјском периоду али то суштински не утиче на њихов живот. Одредица „носталгичари прошлости“, каквима нас понекад представљају у јавности, не сме да буде наша карактеристика, а то треба да препознају и наша деца. Никада не може бити спорна чињеница да се хришћанство ослања на историју. Када говоримо о Богу, о оваплоћењу и сл., говоримо о историјским догађајима и о њиховом тумачењу. Говоримо о догађајима који формирају историју спасења. Исто тако се треба односити и тумачити и различите, до сада нама познате, друштвене формације. Али, смисао историје није враћање. Смисао и циљ нашег постојања је у будућности. Унесите ту динамику ишчекивања Царства Небеског и у ваше односе са децом. Историја се није зауставила. У том смислу треба афирмативно посматрати садашњу епоху и савремено друштво. Оно је простор наше хришћанске одговорности и нашег хода ка Царству. Према њему се треба трезвено односити, као према епоси која, у односу на претходну, има и своје предности и своје мане јер свака историјска епоха има и своје добре и своје лоше стране. А идеалних епоха нити је било нити ће бити. То би бар нама, хришћанима, требало да буде кристално јасно. Сви они који остану, тј. покушају да остану, у прошлости, осуђени су на нестајање из живота у виду „музејских експоната“ прошлих времена. Такав став према вери не сме бити и наш став. Друштво знања или друштво вредности? Да пређемо сада на ваше конкретно школско окружење и опште циљеве образовног процеса. Запитајмо се да ли се можемо сложити око дефинисања тог циља? Сматрам да би циљ образовања требало да буде вођење појединаца и целог друштва ка Добру, а нама је потпуно јасно шта и Кога подразумевамо под тим. Међутим, неразрешена дилема нашег школства је да ли образовни процес тежи формирању друштва знања или друштва вредности. Врло често се дешава да је образовни процес готово у потпуности усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности, ка појединцу који, у најбољем случају, барата информацијама али који се тешко сналази у области чак и основних људских вредности. Друштво у транзицији му у томе ни мало не помаже јер оно само има недоумице управо у погледу вредности. Нама данас није потпуно јасно, тј. тешко нам је да се сложимо, шта је добро, а шта је лоше. Но, ствари ће доћи на своје. Ниједно друштво не може за дуго времена да буде у дилеми око кључних вредности. Равнотежа ће се пре или касније успоставити. Али то може да се деси мимо или независно од нас. У једном тренутку будуће стабилизације вредности у друштву може се показати да хришћани забављени својим унутрашњим проблемима, нису дали допринос том процесу и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства. Предупређујући један такав развој догађаја, треба да се потрудимо да урадимо оно што и јесте нераскидиви део катихизације – да васпитавамо децу за вредности. Независно од наше сагласности о циљевима образовног процеса – знање или вредности или обоје, постоји нешто у наставном процесу што бисмо могли назвати скривеним курикулумом. Другим речима, кад год уђете у разред и затворите врата за собом, ви утичете на децу, хтели то или не, па чак и ако чврсто одлучите да не желите да им пренесете никакве вредности. То се не може избећи. А што се тиче вере, тј. наше конкретне ситуације, на децу можемо утицати само аутентичношћу наше сопствене вере. Заиста је јако битно да вероучитељ не преноси само информације везане за хришћанство, него да деци преноси и своје искуство. Разлог је, како смо поменули, у потпуној упитности свега у нашем времену. Сви, па и деца, проверавају свачије ставове, па и ставове вероучитеља. Како је хришћанство само једна од животних опција ако се не излаже аутентично мале су шансе да дете прихвати баш ту опцију. Неке од вредности савременог друштва Да се позабавимо надаље, појединачним вредностима савременог друштва. Једна од њих, преузета из сфере економије, коју деца врло рано усвоје јесте такмичарски дух, односно дух конкуренције. Ситуација конкуренција и борбе за животне позиције може у човеку да покрене многе добре, па чак и скривене снаге, могућности и таленте. Међутим, такмичарски дух има и своју негативну страну, уколико животни успех доживљавамо као победу над другим јер „на врху“ нема места за све већ само за „најбоље“. У том случају неизоставно и по сваку цену треба бити бољи од других јер је мало оних који остварују пожељни животни циљ који се састоји у томе да буду лепи, успешни, богати, познати, здрави, срећни. Глумци, забављачи, музичари и спортисти представљају иконе животне успешности. Пред вероучитељем је, дакле, врло крупан проблем: како деци говорити о Христу ако се она од почетка усмеравају ка другачијем разумевању животног успеха и животних вредности. Проблем има два аспекта. Најпре, сам Господ Исус Христос се никако не уклапа у представљену схему. Први је Он животно „неуспешан“, остављен и разапет, без иједног од поменутих атрибута животне среће. Други аспект проблема је de facto друштвена ситуација у којој је мало успешних, а много животних „looser“-a, према понуђеним критеријумима среће. А онај ко није успео у животу, ко нема довољно новца, ко нема довољно знања, ко себи не може да приушти одређени животни стандард, тај је заиста животни лузер. И како ће онај који жарко жели да „успе“ уопште моћи да прихвати Христа, а да Га не доживи као неправедног Бога, који једнима даје, а другима не? Прочитајмо део из једног малог чланка из „Политике“ од прошлог лета (2011.), који се односи на скорашње немире у Енглеској: „Тек се назиру контуре портрета вандала осветљених ових дана ватром на Британском острву. Тај дечко (има и девојака али много мање) не мора да буде из Лондона, или из Манчестера. Он нема нацију. Може се појавити у Београду или у Лиону, у Ђенови или у Хамбургу. Носи капуљачу. Прекрива лице марамом. Куца на Blackberry-ју, или на неком другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф. Зна време и место кад нови тип „Nike“ патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се не нађу на путу. Не треба му хлеб, а још мање млеко. Дакле, главна мета у општини Хакни су продавнице са мобилним телефонима, као и радње са спортском одећом и обућом – фирмирана роба… Главна погонска снага бунтовника двадесет првог века јесте фрустрација зато што немају пара да купе оно што многи други већ имају… Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у „Nike“ дуксерицу или у плазма телевизор!?“ Овом опису одговара и приличан број наше деце. То је друштвени контекст у коме живимо али у коме се одвија и црквена катихизација. Врло би погрешно било сматрати да су ово већ много пута у историји виђени знаци атеизма. А ради се заправо о специфичном и постмодернистичком саморазумевању данашњег човека. У његовом свету и друштвеном контексту који ствара и те како има места за религиозност али за специфичном врстом и типом религиозности коју називамо „new age“ или алтернативна религиозност. То је тип религиозности који је примерен савременом човеку и који се формира од седамдесетих година прошлог века. То нам даје за право да закључимо да савремени човек није нерелигиозан, и још општије да човек никада није био нерелигиозно биће. Све анкете и истраживања у свету показују врло висок степен религиозности – скоро деведесет процената у свим друштвима. Међутим, та религиозност није исто што и традиционална религиозност. Према томе, катихизација ако желимо да буде успешна, не може бити иста као пре сто или двеста година, она мора да узме у обзир поменуте чињенице о друштвеним променама али и променама у типу религиозности. Карактеристике савремене религиозности Карактеристика религиозности данашњег времена је заокупљеност сопственом личношћу. Савремени човек, па самим тим и савремено дете, крајње је нарцисоидно и заокупљено сопственом земаљском срећом. Верујем да сви имате проблема кад говорите деци, нпр. о Царству небеском а у дечијим очима читате мисао: „Дај ти мени сада, а пусти то шта ће бити! Хоћу сада! Хоћу овај живот да проведем на најбољи могући начин, онако како замишљам да га треба провести…“. Савремено дете хоће да ужива свој живот, да буде здрав, да што дуже буде млад и безбрижан, да буде леп и да удобно живи. Али исти такво дете, а и одрастао човек, хоће да верује уколико је могуће да веру прилагоди поменутим животним циљевима. Ово је кључна и најопаснија тачка у процесу катихизације. Хоћемо ли ми нашу веру да прилагодимо потребама и тежњама савременог детета и савременог човека или ћемо да останемо, или да се трудимо да останемо аутентични хришћани, под условом наравно, да знамо шта је то аутентични хришћанин. Велика је разлика између некритичког прихватања духа света и прилагођавања његовим захтевима и прихватања, у љубави и са расуђивањем, савремене епохе у циљу њеног преображавања. У циљу да друштво у коме живимо буде бар за нијансу хуманије и лепше место за живот и сада и у будућности. О сатанизацији и одбацивању савремености не желим ни да говорим јер то није хришћански став. Као илустрацију за наведени став искористићу наше савремено разумевање здравља. Здравље је свакако врло важно свакоме од нас али је оно и стање од пресудног значаја за савременог човека зато што је предуслов земаљске среће. Услед некритичког и неаутентичног тумачења вере може да нам деси да се наша вера у спасење окрене у религију здравља која је свима разумљива и одлично се уклапа у велику индустрију „производње“ здравља. Друга илустрација је потреба савременог човека да се забавља и да све претвара у забаву. Није другачије ни са религијом. И она треба да буде у функцији забаве. Готово сваке дневне и периодичне новине имају неку врсту хороскопа. При том је мало људи који заиста верују да им је будућност записана у звездама, али, опет, доста велики проценат људи чита хороскоп из забаве. Уколико савремени човек жели да се забавља, жели да лепо и у здрављу проведе свој живот, како ћете да му говорите о патњи, крсту и смрти? Како ћете му говорити о аскези? Оно што је опасност коју сам поменуо је да и хришћанство представимо у new age кључу, да је то вера радости, среће и задовољства, да не постоји патња, да смрт није побеђена већ да она и не постоји и представља прелазак у бољи и вечни живот. Болест и старост су, такође, појмови које савремени човек не жели да чује или да о њима разговара. Стари су негде изван живота, све више у старачким домовима, болесни су у болницама, смрт се не дешава овде и нама, већ негде на неком другом месту. А опет је све то део живота и ми не можемо да веру озбиљно преносимо деци, а да не поменемо све фазе људског живота. Васпитање за хришћанске вредности Желео бих да се, закључујући, вратимо на хришћанске вредности и да се запитамо које би, од читавог спектра, могле да буду оне за којима савремени човек често у потаји жуди и које би могле да му испуне срце, а што не успева духу „овога света“. Насупрот менталитету успеха и такмичења какав влада у савременом друштву и који ствара победнике и губитнике можемо да предложимо деци визију и напор у изградњи друштва солидарности. Појам солидарности све више и више налази своје место у теолошком речнику и поприма, између осталих, и хришћанска обележја. Не мора људско друштво неизоставно да буде такмичарско. Ми га таквим чинимо, а оно може бити и друштво солидарности. При томе не мислим на целокупно друштво јер би то спадало у сферу утопије али мислим на мале заједнице, мала острвца солидарности каква би требало да буду наше парохије и да тако буду и пример за шире друштво и места наде. Формирање таквих заједница али и васпитавање за њих спада у домен хришћанске одговорности како клира тако и катихета. Мислим да вама образлагати теолошко утемељење овог става није потребно. Једина чињеница на коју вам скрећем пажњу је новост Христове поруке - да се Бог открива у ближњему. Да не можемо, дакле, ићи директно ка Богу, већ пут ка Богу води преко ближњега, да се заједно са њим спасавамо и стојимо пред Господом. У литератури се појам хришћанске солидарности разликује од предањског појма љубави према ближњем. Солидарност се означава и као истрајно залагање хришћана за све оне који су на било који начин угрожени. Она има у савременом друштву изразито друштвену димензију. Још једна вредност на коју бих желео да скренем пажњу, за коју исто тако сматрам да је важна и компатибилна данашњем времену и у духу је солидарности је обраћање пажње на друштвено маргинализоване групе. Већ више пута сам поменуо такмичарски дух овог времена који ствара мали број животних добитника и велики број губитника, али нисам поменуо оне људе који никако не могу да се укључе у то такмичење, који су од почетка из њега искључени, а то су различите категорије друштвено маргинализованих и хендикепираних људи. То су „мала Христова браћа“ са којима је Господ провео време свог земаљског живота, како читамо у Јеванђељима, и нама ставио на душу да се о њима старамо. Развијати осетљивост и солидарност са „малима“ је хришћанска вредност коју треба деци преносити. Господ није са силницима овога света већ са „малима и немоћнима“. Мислим да је то простор где Црква и те како може да да допринос стабилизацији друштва и што би било признато и од стране самог тог друштва, макар оних искрених, да на тај начин Црква остварује и одређену друштвену мисију. У свом излагању сам се определио само за ове две вредности. Избор је могао да буде и другачији али, ипак, сматрам да су ове вредности важне за данашње време и за допринос који Црква, а са њом и веронаука може да да садашњем нашем друштву. Да поновим, једна је изграђивање и залагање за друштво солидарности, а друга, обраћање пажње на маргинализоване друштвене групе које немају никакву шансу у овој суровој животној утакмици каква нам се намеће. Протопрезвитер-ставрофор др Зоран Крстић Извор: Саборност

На Марка Радаковића би се умногоме могла примијенити она изрека да велики људи чине част малим мјестима јер је својим ангажманом у школама у Сомбору и Бачком Грачацу привукао пажњу многих који се баве вјерском наставом, a занимљивим и квалитетним садржајима о хришћанској вјери и култури, на веома читаном блогу Авденаго, је допро до најразличитије интернет публике. Шта бисте укратко и једноставно могли рећи ученицима који се опредијеле да уче вјеронауку, шта су они заправо одабрали да уче, о чему се ту ради? Веронаука или Православни катихизис је труд да се Христово Јеванђеље лично усвоји и спроведе у живот. Она нам казује ко је Бог, шта жели од нас, ко смо ми и ко можемо да будемо. На друштвеним мрежама и другим интернет платформама активно објављујете садржаје инспирисане хрићанским етосом који развијају љубав према животу, величају разумијевање међу људима и подижу друштвену одговорност , па колико је по Вашем мишљењу важно погодити фреквенцију којом млади људи данас спознају и вреднују свијет да би се они заинтересовали за оно што им предајете и колико је то захтјевно за једног вјероучитеља? Сви хришћани су позвани да ослушкују и разумеју друге и то не само да бисмо им приближили Јеванђеље, већ да бисмо били ту за њих. Некад ни не можемо разумети другог али ако имамо љубави и то је довољно да се пројавимо као сведоци Јеванђеља и то је вид мисионарења. Катихетама је, наравно, важно да разумеју интересовања младих. То често није једноставно. Време се брзо мења и млади са њим. Вероучитељ не треба да буде онај који тек сриче неке опште истине, треба да учини да слушалац заиста доживи да се истина тиче њега лично. Желим да ђаци изнесу своја виђења, повежу православно учење са својим искуством. Ако осећају потребу, сматрам да треба да се без бојазни успротиве реченом, јер су слобода и искреност увек најбољи начин да се особа ухвати у коштац са стварношћу. Вероучитељ једну исту наставну јединицу пренесе на четири различита начина у четири различита одељења. И тако сваке године. Јеванђеље је увек исто, Христос је исти, али је приступ увек другачији и настава је увек изазов зато што сваки пут прилагођавамо наставу живим личностима. Ако настава престане да буде изазов, онда у нечему грешимо. То је живљење речи Св. Апостола Павла „Свима сам био све да како неког спасем” (1.Кор.9, 22) У чему се разликује начин преношења јеванђелских порука ванвременских вриједности савременим ученицима у односу на раније епохе? Свака епоха има своје изазове и наша није драстично другачија од претходних. Захваљујући интернету начин комуницирања и ширења Јеванђеља је додатно олакшан. У ванредним ситуацијама вероучитељи и катихете су размењивали материјал за наставу на начин који је раније био немогућ. Али је тај велики проток информација уједно и опасан, будући да се сличном брзином и већим опсегом шире и лажи, деловање секти, промовишу хедонистичке вредности, итд. Упркос изузецима, Црква генерално мало ради на том пољу и мени је жеља да још браће и сестара вероучитеља схвате колико је потребно мисионарити на интернету, језиком и начином који омладина схвата и прихвата. Што се тиче саме наставе у учионици, мислим да је суштина остала иста: усмеравање на православни етос од којег је најважније активно литургијско учешће. Судећи по Вашем ангажману може се закључити да спадате у неуморне ентузијасте по питању вјерске наставе, што је задивљујуће ако имамо у виду по много чему ,,климав” статус вјеронауке и вјероучитеља у школском систему у Србији. Гдје проналазите мотивацију? Мотивише ме жеља да јеванђељску радост доживе многи, како они који су ми поверени као ђаци, тако и они који читају моје текстове на друштвеним мрежама. Боли ме што многи не могу јасно да уоче Христа јер су Га „сакрила” разна погрешна схватања и сујеверја, веома присутна у нашем народу. Прихватио сам да ми је Господ дао скроман дар и могућност да другима разјасним њихове недоумице. Уједно схватам да имам одговорност да умножим дарове, по причи о талантима (Мт.25, 14-30). Чињеница је да је позив вероучитеља тежак и несигуран али је најважније да не заборавимо због чега то радимо. Највећи мотив је живљење Васкрсне радости. Веронаука је наш начин како ту радост сведочимо. За Стојану Валан занимљиво је да ради као православна вјероучитељица у Католичком школском центру ,, Блажени Иван Мерц” у Бањалуци. Истанчаног укуса за естетику и умјетност, она пише књиге за дјецу, те огледе на филосовске и теолошке теме. Једном приликом сте слушајући своју кћерку како се преслишава лекцију из вјеронауке прокоментарисали да заиста предајете један од најљепших предмета. Зашто то мислите? Плашим се да не могу да одговорим на ово питање, а да не увриједим колеге које предају друге предмете, али ево покушаћу бити искрена. Мислим да смо сви свјесни да услови у којима радимо и школски систем који представљамо нису савршени и да је потребно много труда и довијања да бисмо избјегли замке сувопарности, неразумљивости и што је најгоре, стварања тензије, анксиозности и одбојности код ученика. Једном приликом сам чула своју кћерку како прича лекцију из вјеронауке, мислим да се радило о некој ричи из Старог Завјета. Она је, након неколико сати учења и писања различитих домаћих задатака, опуштено и са лакоћом препричавала Библију и ја сам први пут заиста осјетила у срцу (мислим да је нормално да сумњамо у себе), како је то лијеп предмет, предах од свакодневних тензија, а на коме се ипак стиче важна општа култура. Јер хтјели ми то признати или не, читава западна цивилизација почива на јудео-хришћанским вриједностима, а упознати их, разумјети и покушати примјенити јесте, а приори, задатак Православне вјеронауке. У неким својим радовима често се осврћете на рањивост као битну карактеристику сваког човјека. Да ли вјеронаука може помоћи да спознамо сопствене слабости и мотивисати на борбу за достојанствен живот по мјери Јеванђеља, прије свега са самим собом ? Пуноћа људске природе у Богочовјеку Христу, показана је управо кроз рањивост коју је искусио. Рањивост је инхерентна створеној природи и колико год човјек покушавао да се дисанцира од ње, да се учини снажнијим него што јесте, коначност и бол коју она са собом носи ће га на неки начин кад – тад стићи. На вјеронауци, често помињемо људску несавршеност, јер је јеванђељска порука, порука која се преноси нама таквима и коју могу да разумију, управо и само, рекла бих, несавршени. Учећи да је прихватимо и да се носимо са њом постајемо способни да саосјећамо и са рањивошћу другог људског бића и прихватимо га онаквим какво јесте, па и саме природе која такође вапије за људском наклоношћу. А рекла бих да је управо и једино то, предуслов за, како сте га назвали „достојанствен живот по мјери Јеванђеља“. Које теме на вјеронауци највише интригирају средњошколце? Морам признати да ме је заинтересованост средњошколаца за наставу вјеронауке изненадила и обрадовала. У први мах била сам уплашена да ће можда бити засићени вјеронауком из основне школе, међутим показало се да су слобода мишљења и разговора, коју настава вјеронауке његује, изнимно добродошле и њиховом узрасту. Вријеме у коме живимо је страховито убрзано, тако да се и интересовања младих људи мијенјају вртоглавом брзином и врло је тешко бити „у току“. Међутим, оно што је мени важно, јесте да на часовима створим атмосферу повјерења у којој можемо међусобно да учимо једни од других. Ја од њих о модерном свијету, а они од мене (наравно, не увијек једнако успјешно) о јеванђељском одговору на питања које тај свијет поставља. Који библијски стих или причу бисте издвојили као мото који најчешће прожима Ваше часове? Постоје двије приче којима се заиста најчешће враћам на својим часовима, још од времена док сам радила у основној школи. То су Прича о милостивом Самарјанину и Прича о блудном сину. Без обзира на узраст коме припада било ко од нас, Христове ријечи у овим причама преносе универзалне хришћанске вриједности, на врло упечатљив начин, и никада нисам примјетила да је ученицима досадно када их се поново присјећамо и примјењујемо у различите контексте у које нас уведе час. Зорица Гојачић је наставила славну и узбудљиву традицију православних вјероучитеља у долини Неретве међу којима је један кратак период био и Јован Дучић. Као хоровођа црквеног хора са својим ђацима организује приредбе и игроказе или одговарања на Литургији у најљепшем херцеговачком храму из овог вијека – цркви Васкрсења Христовог у Пребиловцима. Као ученица основне школе и сами сте похађали вјеронауку. Да ли се сјећате шта Вам је на тим часовима било нарочито привлачно па сте касније одлучили да постанете вјероучитељица? Били смо школарци у тешком времену. Прве двије године школовања обиљежио је рат, а остале исцрпљујући напори да се осмисли ново сутра, нажалост за многе нови дом, нови опстанак. Ми, дјеца, нисмо били свјесни колики терет, вољно или невољно, су морали да поднесу наши родитељи, јер су се на све начине трудили да то не осјетимо. Баш као и учитељи. Лијепа сјећања ме вежу за период основне школе. Било је ту наставника загонетних, шаљивџија, строгих, принципијелних, дружељубивих, а посебно драго сјећање чувам на вероучитељицу. Мислим да читаве генерације ОШ „Јован Јовановић Змај“ нису и неће заборавити Наташу, жену која нас је причом водила кроз вијекове и градове. Чак се сјећам потпуне тишине у разреду док нам је причала о храму, чудима, светитељима, Богу, својим искуствима, тако слатко и занимљиво да смо на тим часовима замишљали колики је живот дар и колика је Божја љубав; одмарали смо „душом“ . На матури, док бираш наставнике са којима желиш да се сликаш, она се подразумијевала. Али, најважније што је она је учинила за нас било је да требињски храм постане наше мало скровиште и уточиште, што на великом одмору, пред контролни (мало шале), што недјељом и великим празницима. Послије тога је дошло пјевање у црквеном хору, незаборавна учитељица и друштво за цијели живот, предивни свештеници и владике, а самим тим и карта за оно што је данас мој позив и животна мисија. Предајете у 6 школа у Чапљини, Мостару и Љубушком које раде по различитим плановима и програмима у комбинованим одјељењима, али не пропуштате прилику да напоменете како Вам је тамо изузетно лијепо. На шта тачно мислите? Рад вјероучитеља из долине Неретве није једноставан, прије свега због разлога које сте навели – по аутоматизму се подразумијева велики број школа да би се оформила недјељна норма, рад у комбинованим одјељењима, проналажење термина и просторија за извођење наставе, додатни материјали и литература – адаптација годишњег плана и програми из Републике Српске, два плана и програма према којима школе раде – бошњачки и хрватски, различити годишњи календари … Међутим, дугогодишње искуство показује да се школске управе труде да нам помогну у превазилажењу потешкоћа у организацији наставе православне вјеронауке. Сусрет са много колегијалних људи, упознавање са посебностима сваког колектива – промјене које разбијају некада евидентну колотечину, упознавање различитих приступа раду и могућност да повежемо физички удаљене групе наше деце су параметри који су друга страна наше мисије. У позицији сте да свакедневно комуницирате са вјероучитељима и ученицима других конфесија и који је Ваш најдубљи утисак, да ли можемо научити нешто једни од других? Са радошћу могу да опишем однос са вјероучитељима других конфесија не као просту комуникацију, већ као дивно и пријатељско дружење у којем учимо једни од других, дијелимо исте недоумице и проблеме, али и идеје и циљеве. Сусрет са толико различитих и добрих вјероучитеља је можда и додатак на претходни одговор. Управо то јединство у различитости је највидљивије и најљепше у вероучитељском позиву. Више пута смо заједнички правили пројекте у којима су учествовала дјеца са двије вјеронауке, с циљем да се међусобно упознају и ако је гледати семантику те ријечи, заволе. А љубав и јесте схватање да не постојимо само ми, већ и други, да им укажемо поштовање и мјесто у нашем срцу. Увијек је дивно гледати како то неко други поштује живот и Бога, јер само тако можемо оплеменити своју вјеру и начин на који остварујемо од Бога дати нам дар и циљ. Колико садржаји који се обрађују на часовима вјеронауке отежавају или олакшавају младим људима да прихвате и заволе и људе другачијих настројења? Ако бисмо однос између људи могли да дефинишемо као прихватање (нисте сами, постоје други, датост времена и простора) и позив на међусобну љубав (оплемењивање тих односа, свијест о једнакости и боголикости сваке особе), онда је вјеронаука сва у служби овог задатка. Овај предмет управо даје одговоре на таква питања, и то ни мање ни више него кроз примере из живота Сина Божјег. Мислим да би стварање свијести код дјеце да смо сви подједнако вриједни и љубљени од Бога, са свим својим манама и потешкоћама, била само подршка развојној психологији којом се воде и остали наставници. Разумијевање да су негативни ликови и појаве производ недостатка љубави, сљедовање примјерима пожртвованости (што и јесте љубав, без лежерне сладуњавости) и разумијевања које можемо уочити свуда око нас, не само кроз освједочене примјере светитеља, жеља за дијалогом и уважавање туђег мишљења пут је који вјеронаука утире пред младим људима. Разговoр водила: Миља Тупањанин Извор: Епархија Захумско Херцеговачка и Приморска

ЈАВНИ ПОЗИВ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ АМФИЛОХИЈА Цетиње, 20. јун 2020. године Драга дјецо духовна! С Божијим благословом, молитвама Светог Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, на празник свих Светих, 14. јуна ове године, након проглашења престанка епидемије, обновили смо свенародне литије са молитвама за здравље, спасење и напредак Црне Горе и свега свијета, на исцјељење од коронавируса, али и од још дуготрајнијег и опаснијег вируса богомржње и братомржње, уз то и са захтјевом да се, уклањањем спорних антицрквених одредби Закона о слободи вјероисповијести, из правног поретка Црне Горе спријече насиље и неправда према Цркви и свенародним Светињама, као и елементарним вјерским правима. Позивамо вјернике и остале учеснике молитвених литија да се и у литијама и у свакодневном животу придржавају здравствених мјера које се односе на личну хигијену и здравствену заштиту, о чему је јавност довољно упозната преко Института за јавно здравље и медија. Јер, дужност нам је да, чувајући себе, чувамо и све око себе. Јер, брат, а сваки човјек нам је брат, највећа је светиња на земљи. Крај ћивота Светог Петра Цетињског, истинског државотворца и миротворца, упућујемо и позив Државном тужилаштву и Управи полиције, као и другим надлежним органима, да се прије и послије литија понашају законито и да не доносе, као прошле недјеље и раније, незаконите акте против свештенства, монаштва и вјерног народа због учешћа на литијама. Они су дужни да заштите, а не да крше Уставом загарантована људска права и слободе. Молимо се Светој Тројици да нас исцијели и заштити од свих вируса, а посебно од вируса неправде, богомржње и братомржње. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Велико ми је задовољство што се данас налазим међу вама. Примећујем да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима, и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима. Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо, и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали нити небитни, и који свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру. Веронаука и парохијски катихизис Дозволите ми да вам још за који тренутак задржим пажњу на важности вашег посла. Катихизација је процес који кроз целу историју прати Цркву. Незамисливо је да неко може ући у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације. А, ипак, искуство и реална ситуација нам говоре да је значајан проценат наших верника без икакве катихизације, или, у најбољем случају, са елементарном катихизацијом. Питамо се како је могуће, с једне стране, тврдити да је катихизација толико битан елемент, да је без њега тешко замислити функционисање Цркве, док с друге стране уочавамо да је у наше време катихизација недовољно заступљена у Цркви? У Римокатоличкој цркви говоре о насушној потреби за новом евангелизацијом. Руска православна црква говори о новој христијанизацији, о томе да је простор њене канонске јурисдикције мисионарски простор, наглашавајући важност веронауке и катихизације. Ситуација није боља ни у осталим помесним православним Црквама. Потребно је, даље, при овом разматрању направити разлику између онога што радите ви, вероучитељи, и онога што би требало да буде посао парохијских свештеника. То нису истоветни процеси. А ипак можемо приметити да ми, клирици, врло радо препуштамо улогу катихете вероучитељима, лаицима, са образложењем бриге о вашем „ухљебију“. Међутим, оно што се дешава у школи није и не може бити истоветно са оним што би требало да се дешава у парохији. То су комплементарни процеси, а не процеси који искључују један други. Катихетски посао у школи има додатну нијансу мисионарске делатности. Деца у школама нису у потпуности опредељена за веру – треба их за њу заинтересовати, што парохијски катихизис не подразумева, јер у парохији треба радити са људима који су се јасно определили за веру и који су свесни хришћани. У једном процесу је акценат на мисионарској делатности, а у другом на увођењу у тајну Цркве. Обратимо сада пажњу на поменути мисионарски аспект. Катихизација се дешава у школи, у конкретном а не безваздушном простору. Деца која долазе на веронауку већ имају делимично формиране вредности, представе, које су процесом васпитања и социјализације усвојила и донела из својих породица, али и из шире средине. Рад вероучитеља, стога, треба да узме у обзир два елемента: а) психологију детета и б) друштвени контекст у коме се одвија катихизација, а који је и животни контекст свих нас. Постоји једна социолошка изрека која каже да сви ми много више личимо на време у коме живимо него на своје родитеље. Ово је, изгледа, начело људске егзистенције, и катихета то треба да има у виду. Другим речима, наша теолошка промишљања неизоставно треба да узму у обзир друштвене и културне околности које одређују – никада, наравно, у потпуности али, свакако, у значајној мери – свакога од нас. Зато је неопходно за наше даље излагање да кажемо нешто о друштвеном контексту у коме живимо и вредностима које усвајамо из нашег животног окружења, а тичу се религије, општих животних вредности и односа према ближњима. Савремени друштвени контекст Током двадесет векова Црква је прошла кроз различите периоде. Наше време карактерише оно што бисмо могли именовати променом епохе. Наше друштво је транзиционо. Нешто смо напустили тј. још увек напуштамо, и идемо ка нечем другом. Старо губи значење, а ново се још није искристалисало. У том међупроцесу ни вредности нису јасне, несумњиве и стабилне. Зато је тешко живети транзициона времена, што врло добро осећамо и ми сами али, не заборавимо то, и наша деца. У нашем садашњем српском друштву можемо идентификовати упоредно постојање елемената три епохе – предмодерне (традиционалне), модерне и постмодерне. У несигурним временима сигурно је само напуштање традиционалног, предмодерног друштва, његових (не свих) вредности и схватања што све уопштено гледајући, оставља озбиљне последице и на нашу религиозност. Хришћанство и хришћански поглед на свет нису више нешто подразумевано, посебно не међу младима. Сигуран сам да то искуство већ имате у свом раду. Модерност значи прекид и негацију свих традиција које су усмерене ка очувању и настављању предмодерних елемената. Модерни, а посебно постмодерни човек окренут је ка „промени“ и будућем. Ни хришћанство није поштеђено од таквих процеса, те се наше време, између осталог, карактерише и као постхришћанско време. Хришћанске вредности се налазе на општем „духовном тржишту“ међу осталим вредностима и нити су општеобавезне нити општеподразумеване, за разлику од епохе традиционалног друштва у коме су се оне усвајале васпитањем и социјализацијом. Време више није такво! Ако бисмо желели да поредимо епохе, што је, углавном, незахвално, онда бисмо рекли да наше време много више личи на доникејски период историје Цркве него на постконстантиновски, или на средњовековни период историје. Дакле, ништа хришћанско се више не подразумева и није саморазумљиво – појмови којима баратамо, вредности које покушавамо да пренесемо деци – све је упитно и подложно процени. Деца ништа неће примити „здраво за готово“. Ово је општа карактеристика свих модерних, плуралистичких друштава, ка чијем моделу се и ми крећемо. Тај историјски модел, наглашавајући човекову слободу, јасно одбија могућност да само једна космотеорија, један светоназор, ма које природе он био, укључујући и религиозну, може у потпуности да осмисли људску стварност. Али, да се вратимо још за тренутак карактеристикама транзиционих друштава. Прва од њих је несигурност. Транзициона друштва су несигурна друштва. Људи не знају шта ће се десити сутра, у смислу њихове свакодневице. Да ли ће остати на послу, хоће ли, уопште, бити посла, хоће ли моћи да одшколују децу, шта ће бити ако се разболе итд. Све је непредвидиво. То осећају и наша деца, а то осећате и ви. Реакције на несигурност су врло различите. Једна од њих, која је шаблонски раширена и честа не само међу хришћанима, јесте бег из садашњости, са образложењем да је у прошлости све било идеално или макар боље него што је данас. Хришћани на тај начин чак и несвесно постају апологете прошлих времена, традиционалних друштвених система, хомогеног друштва, те тако стају на страну противника модерног друштва. Ја бих се овде усудио да вас замолим да тако нешто никако не чините! Историја се не може вратити, ма колико ми замишљали да су нека друштва (византијско, античко...) била идеална. Узалуд сва наша носталгија! Негативна последица оваквог става јесте то да нас деца неће слушати јер немамо да им кажемо ништа од онога што се односи на њихов конкретан живот и на њихове проблеме. Она могу бити знатижељна и вољна да чују нешто о одређеном историјском периоду, али то суштински не утиче на њихов живот. Одредица „носталгичари прошлости“, каквима нас понекад представљају у јавности, не сме да буде наша карактеристика, а то треба да препознају и наша деца. Никада не може бити спорна чињеница да се хришћанство ослања на историју. Када говоримо о Богу, о оваплоћењу и сл., говоримо о историјским догађајима и о њиховом тумачењу. Говоримо о догађајима који формирају историју спасења. Исто тако се треба односити и тумачити и различите, до сада нама познате, друштвене формације. Али, смисао историје није враћање. Смисао и циљ нашег постојања је у будућности. Унесите ту динамику ишчекивања Царства небеског и у ваше односе са децом. Историја се није зауставила. У том смислу треба афирмативно посматрати садашњу епоху и савремено друштво. Оно је простор наше хришћанске одговорности и нашег хода ка Царству. Према њему се треба трезвено односити, као према епохи која, у односу на претходну, има и своје предности и своје мане, јер свака историјска епоха има и своје добре и своје лоше стране. А идеалних епоха нити је било нити ће бити. То би бар нама, хришћанима, требало да буде кристално јасно. Сви они који остану, тј. покушају да остану, у прошлости осуђени су на нестајање из живота у виду „музејских експоната“ прошлих времена. Такав став према вери не сме бити и наш став. Друштво знања или друштво вредности? Да пређемо сада на ваше конкретно школско окружење и опште циљеве образовног процеса. Запитајмо се да ли се можемо сложити око дефинисања тог циља? Сматрам да би циљ образовања требало да буде вођење појединаца и целог друштва ка Добру, а нама је потпуно јасно шта и Кога подразумевамо под тим. Међутим, неразрешена дилема нашег школства је да ли образовни процес тежи формирању друштва знања или друштва вредности. Врло често се дешава да је образовни процес готово у потпуности усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности, ка појединцу који, у најбољем случају, барата информацијама, али који се тешко сналази у области чак и основних људских вредности. Друштво у транзицији му у томе ни мало не помаже јер оно само има недоумице управо у погледу вредности. Нама данас није потпуно јасно, тј. тешко нам је да се сложимо, шта је добро а шта лоше. Но, ствари ће доћи на своје. Ниједно друштво не може дуго да буде у дилеми око кључних вредности. Равнотежа ће се пре или касније успоставити. Али, то може да се догоди мимо или независно од нас. У једном тренутку будуће стабилизације вредности у друштву може се показати да хришћани, забављени својим унутрашњим проблемима, нису дали допринос том процесу и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства. Предупређујући један такав развој догађаја, треба да се потрудимо да урадимо оно што и јесте нераскидиви део катихизације – да васпитавамо децу за вредности. Независно од наше сагласности о циљевима образовног процеса – знање или вредности или оба, постоји нешто у наставном процесу што бисмо могли назвати скривеним курикулумом. Другим речима, кад год уђете у разред и затворите врата за собом, ви утичете на децу, хтели то или не, па чак и ако чврсто одлучите да не желите да им пренесете никакве вредности. То се не може избећи. А што се тиче вере, тј. наше конкретне ситуације, на децу можемо утицати само аутентичношћу наше сопствене вере. Заиста је јако битно да вероучитељ не преноси само информације везане за хришћанство, него да деци преноси и своје искуство. Разлог је, како смо поменули, у потпуној упитности свега у нашем времену. Сви, па и деца, проверавају свачије ставове, па и ставове вероучитеља. Како је хришћанство само једна од животних опција, ако се не излаже аутентично мале су шансе да дете прихвати баш ту опцију. Неке од вредности савременог друштва Да се позабавимо, даље, појединачним вредностима савременог друштва. Једна од њих, преузета из сфере економије, коју деца врло рано усвоје јесте такмичарски дух, односно дух конкуренције. Ситуација конкуренције и борбе за животне позиције може у човеку да покрене многе добре, па чак и скривене снаге, могућности и таленте. Међутим, такмичарски дух има и своју негативну страну, уколико животни успех доживљавамо као победу над другим јер „на врху“ нема места за све већ само за „најбоље“. У том случају неизоставно и по сваку цену треба бити бољи од других, јер је мало оних који остварују пожељни животни циљ, који се састоји у томе да буду лепи, успешни, богати, познати, здрави, срећни. Глумци, забављачи, музичари и спортисти представљају иконе животне успешности. Пред вероучитељем је, дакле, врло крупан проблем: како деци говорити о Христу ако се она од почетка усмеравају ка другачијем разумевању животног успеха и животних вредности. Проблем има два аспекта. Најпре, сам Господ Исус Христос се никако не уклапа у представљену схему. Први је он животно „неуспешан“, остављен и разапет, без иједног од поменутих атрибута животне среће. Други аспект проблема је de facto друштвена ситуација у којој је мало успешних, а много животних „лузера“, према понуђеним критеријумима среће. А онај ко није успео у животу, ко нема довољно новца, ко нема довољно знања, ко себи не може да приушти одређени животни стандард, тај је заиста животни „лузер“. И како ће онај који жарко жели да „успе“ уопште моћи да прихвати Христа, а да га не доживи као неправедног Бога, који једнима даје, а другима не? Прочитајмо део из једног малог чланка из Политике од прошлог лета (2011), који се односи на скорашње немире у Енглеској: „Тек се назиру контуре портрета вандала осветљених ових дана ватром на Британском острву. Тај дечко (има и девојака, али много мање) не мора да буде из Лондона, или из Манчестера. Он нема нацију. Може се појавити у Београду или у Лиону, у Ђенови или у Хамбургу. Носи капуљачу. Прекрива лице марамом. Куца на Blackberry-ју, или на неком другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф. Зна време и место кад нови тип ,Nike‘ патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се не нађу на путу. Не треба му хлеб, а још мање млеко. Дакле, главна мета у општини Хакни су продавнице са мобилним телефонима, као и радње са спортском одећом и обућом – фирмирана роба... Главна погонска снага бунтовника двадесет првог века јесте фрустрација зато што немају пара да купе оно што многи други већ имају... Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у ,Nike‘ дуксерицу или у плазма-телевизор?!“ Овом опису одговара и приличан број наше деце. То је друштвени контекст у коме живимо, али у коме се одвија и црквена катихизација. Врло би погрешно било сматрати да су ово већ много пута у историји виђени знаци атеизма. А ради се заправо о специфичном постмодернистичком саморазумевању данашњег човека. У његовом свету и друштвеном контексту који ствара и те како има места за религиозност али за специфичном врстом и типом религиозности коју називамо „New Age“ или алтернативна религиозност. То је тип религиозности који је примерен савременом човеку и који се формира од седамдесетих година прошлог века. То нам даје за право да закључимо да савремени човек није нерелигиозан, и још општије – да човек никада није био нерелигиозно биће. Све анкете и истраживања у свету показују врло висок степен религиозности – скоро деведесет процената у свим друштвима. Међутим, та религиозност није исто што и традиционална религиозност. Према томе, катихизација ако желимо да буде успешна, не може бити иста као пре сто или двеста година, она мора да узме у обзир поменуте чињенице о друштвеним променама, али и променама типа религиозности. Карактеристике савремене религиозности Карактеристика религиозности данашњег времена је заокупљеност сопственом личношћу. Савремени човек, самим тим и савремено дете, крајње је нарцисоидан и заокупљен сопственом земаљском срећом. Верујем да сви имате проблема кад говорите деци нпр. о Царству небеском, а у дечијим очима читате мисао: „Дај ти мени сада, а пусти то шта ће бити! Хоћу сада! Хоћу овај живот да проведем на најбољи могући начин, онако како замишљам да га треба провести...“ Савремено дете хоће да ужива свој живот, да буде здраво, да што дуже буде младо и безбрижно, да буде лепо и да удобно живи. Али исто то дете, па и одрастао човек, хоће да верује и, уколико је могуће, да веру прилагоди поменутим животним циљевима. Ово је кључна и најопаснија тачка у процесу катихизације. Хоћемо ли ми нашу веру да прилагодимо потребама и тежњама савременог детета и савременог човека, или ћемо да останемо (или макар да се трудимо да останемо) аутентични хришћани, под условом, наравно, да знамо шта је то аутентични хришћанин. Велика је разлика између некритичког прихватања духа света и прилагођавања његовим захтевима са једне стране, и прихватања у љубави и са расуђивањем савремене епохе у циљу њеног преображавања са друге стране, у циљу да друштво у коме живимо буде бар за нијансу хуманије и лепше место за живот и сада и у будућности. О сатанизацији и одбацивању савремености не желим ни да говорим, јер то није хришћански став. Као илустрацију за наведени став искористићу наше савремено разумевање здравља. Здравље је свакако врло важно свакоме од нас, али је оно и стање од пресудног значаја за савременог човека, зато што је предуслов земаљске среће. Услед некритичког и неаутентичног тумачења вере може нам се десити да се наша вера у спасење окрене у религију здравља која је свима разумљива и одлично се уклапа у велику индустрију „производње“ здравља. Друга илустрација је потреба савременог човека да се забавља и да све претвара у забаву. Није другачије ни са религијом. И она треба да буде у функцији забаве. Готово сваке дневне и периодичне новине имају неку врсту хороскопа. При том је мало људи који заиста верују да им је будућност записана у звездама, али, опет, доста велики проценат људи чита хороскоп из забаве. Уколико савремени човек жели да се забавља, да лепо и у здрављу проведе свој живот, како ћете му говорити о патњи, крсту и смрти? Како ћете му говорити о аскези? Оно што је опасност коју сам поменуо је да и хришћанство представимо у New Age кључу, да је то вера радости, среће и задовољства, да не постоји патња, да смрт није побеђена већ да она и не постоји, већ представља прелазак у бољи и вечни живот. Болест и старост су, такође, појмови које савремени човек не жели да чује нити да о њима разговара. Стари су негде изван живота, све више у старачким домовима, болесни су у болницама, смрт се не дешава овде и нама, већ негде на неком другом месту. А опет је све то део живота и ми не можемо веру озбиљно преносити деци а да не поменемо све фазе људског живота. Васпитање за хришћанске вредности Желео бих да се, закључујући, вратимо на хришћанске вредности и да се запитамо које би, од читавог спектра, могле да буду оне за којима савремени човек често у потаји жуди и које би могле да му испуне срце, што не успева духу „овога света“. Насупрот менталитету успеха и такмичења какав влада у савременом друштву и који ствара победнике и губитнике, можемо да предложимо деци визију и напор у изградњи друштва солидарности. Појам солидарности све више и више налази своје место у теолошком речнику и поприма, између осталих, и хришћанска обележја. Не мора људско друштво неизоставно да буде такмичарско. Ми га таквим чинимо, а оно може бити и друштво солидарности. При томе не мислим на целокупно друштво, јер би то спадало у сферу утопије, али мислим на мале заједнице, мала острвца солидарности каква би требало да буду наше парохије, представљајући тако пример за шире друштво, места наде. Формирање таквих заједница али и васпитавање за њих, спада у домен хришћанске одговорности како клира тако и катихета. Мислим да вама образлагати теолошко утемељење овог става није потребно. Једина чињеница на коју вам скрећем пажњу је новост Христове поруке – да се Бог открива у ближњему. Да не можемо, дакле, ићи директно ка Богу, већ пут ка Богу води преко ближњега, да се заједно са њим спасавамо и стојимо пред Господом. У литератури се појам хришћанске солидарности разликује од предањског појма љубави према ближњем. Солидарност се означава и као истрајно залагање хришћана за све оне који су на било који начин угрожени. Она у савременом друштву има изразито друштвену димензију. Још једна вредност на коју бих желео да скренем пажњу, за коју исто тако сматрам да је важна и компатибилна данашњем времену и у духу је солидарности, јесте обраћање пажње на друштвено маргинализоване групе. Већ више пута сам поменуо такмичарски дух овог времена, који ствара мали број животних добитника и велики број губитника, али нисам поменуо оне људе који никако не могу да се укључе у то такмичење, који су од почетка из њега искључени, а то су различите категорије друштвено маргинализованих и хендикепираних људи. То су „мала Христова браћа“ са којима је Господ провео време свог земаљског живота, како читамо у Јеванђељима, и нама ставио на душу да се о њима старамо. Развијати осетљивост и солидарност са „малима“ је хришћанска вредност коју треба деци преносити. Господ није са силницима овога света, већ са „малима и немоћнима“. Мислим да је то простор где Црква и те како може да да допринос стабилизацији друштва, што би било признато и од стране самог тог друштва, макар његових искрених чланова. На тај начин Црква остварује и одређену друштвену мисију. У свом излагању сам се определио само за ове две вредности. Избор је могао да буде и другачији, али ипак сматрам да су ове вредности важне за данашње време и за допринос који Црква, а са њом и веронаука, може да да садашњем нашем друштву. Да поновим, једна је изграђивање и залагање за друштво солидарности, а друга обраћање пажње на маргинализоване друштвене групе које немају никакву шансу у овој суровој животној утакмици каква нам се намеће. *Са предавања одржаног на семинару за вероучитеље - Крагујевац 11. фебруар 2012. године Извор: Епархија шумадијска

ЗАТИМ СЕ ОБРАТИО ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ХРИЗОСТОМ У СВОЈСТВУ ПРЕДСЈЕДНИКА КО СПЦ ЗА РС И ФБИХ, КОЈИ СЕ ЗАХВАЛИО ЕПИСКОПУ ЈЕФРЕМУ НА ГОСТОПРИМСТВУ. ЕПИСКОП ХРИЗОСТОМ ЈЕ ИСТАКНУО ДА ЈЕ САВЈЕТОВАЊЕ ПРИЛИКА ДА ВЈЕРОУЧИТЕЉИ РАЗМИЈЕНЕ ИСКУСТВА И МИШЉЕЊА. ПОЖЕЛИО ЈЕ ДА СЕ ШТО ВИШЕ УКЉУЧЕ ВЈЕРОУЧИТЕЉИ ИЗ НАСТАВЕ. ТАКОЂЕ, ГОВОРИО ЈЕ О НОВИМ УЏБЕНИЦИМА И НОВОМ НПП-у ТЕ О САВРЕМЕНИМ ТОКОВИМА И СТАТУСУ ВЈЕРОУЧИТЕЉА. НАКОН ОБРАЋАЊА ЕПИСКОПА ХРИЗОСТОМА ОКУПЉЕНИМА СЕ ОБРАТИО И ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКИ Г. АТАНАСИЈЕ, КОЈИ ЈЕ ПРЕНИО ПОЗДРАВЕ И ПОРУКЕ ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА. ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ ЈЕ ИЗРАЗИО ВАЖНОСТ ДА СЕ ТОКОМ САВЈЕТОВАЊА ОБРАТИ ПАЖЊА И НА ПРАВОСЛАВНУ ВЈЕРОНАУКУ У ФЕДАРАЦИЈИ БИХ. ЧЕТВРТИ ПО РЕДУ ОКУПЉЕНИМ ВЈЕРОУЧИТЕЉИМ, ОБРАТИО СЕ ДИРЕКТОР РПЗ РС ДР ПРЕДРАГ ДАМЈАНОВИЋ КОЈИ ЈЕ ГОВОРИО О НОВОМ ЗАКОНУ О ОБРАЗОВАЊУ КОЈИ ЋЕ БИТИ У НАРЕДНОМ ПЕРИОДУ УСВОЈЕН И У КОЈЕМ ЋЕ ВЈЕРОНАУКА ИМАТИ СВОЈЕ МЈЕСТО И УЛОГУ ТЕ СЕ ЗАХВАЛИО МР СЛАВОЉУБУ ЛУКИЋУ НА ДОПРИНОСУ У ВЕЗИ СА ОВИМ ПИТАЊЕМ. ПРВИ ПРЕДАВАЧ НА ДАНАШЊЕМ САВЈЕТОВАЊУ БИО ДР РАСТКО ЈОВИЋ, ПРОФЕСОР БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ, КОЈИ ЈЕ 6 ГОДИНА РАДИО КАО ВЈЕРОУЧИТЕЉ. ПРОФЕСОР ДР РАСТКО ЈОВИЋ ОДРЖАО ЈЕ ЈАКО ЗАНИМЉИВО, НАДАХНУТО, ЈАСНО ИСПРИЧАНО И ОТВОРЕНО ПРЕДАВАЊЕ СА ДОЗОМ ХУМОРА, КОЈЕ ЈЕ ОД СВИХ ПРИСУТНИХ НАГРАЂЕНО ДУГОТРАЈНИМ АПЛАУЗОМ. ПРОФЕСОР ЈЕ, ПОУЧЕН СВОЈИМ ИСКУСТВОМ, ГОВОРИО О ВЈЕРОУЧИТЕЉСКОМ РАДУ И ПРОБЛЕМИМА СА КОЈИМА СЕ ВЈЕРОУЧИТЕЉ СУСРЕЋЕ У СВОМ РАДУ. ДАО ЈЕ ИДЕЈЕ ЗА ПОБОЉШАЊЕ НАСТАВЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ (НПР. ПОКРЕТАЊЕ ЧАСОПИСА...) ТЕ ИСТАКНУО ДА ТРЕБА ПОДСТИЦАТИ КРЕАТИВНОСТ КОД УЧЕНИКА. ПРОФЕСОР ЈЕ ЦИТИРАО ИЗРЕКУ ДА: "ДУХОВНО ЛИЈЕН НАСТАВНИК ОСТАВЉА ДЈЕЦУ ДУХОВНО НЕРАЗБУЂЕНУ". СВОЈЕ ПРЕДАВАЊЕ ПРОФЕСОР ЈОВИЋ ЈЕ КОНЦЕНТРИСАО НА ТРИ СТАВКЕ: а) ОСВЈЕШЋЕЊЕ ЦРКВЕ, б) ОСВЈЕШЋЕЊЕ ВЈЕРОУЧИТЕЉА, в) ОСВЈЕШЋЕЊЕ УЧЕНИКА. ДРУГО ПРЕДАВАЊЕ НОСИЛО ЈЕ НАСЛОВ "Усавршавање комуникационе компетентности", а одржали су га ђакон Бојан Чечар и протојереј-ставрофор Љубомир Самарџић; У УВОДУ ПРЕДАВАЊА ПРЕДАВАЧИ СУ ГОВОРИЛИ ШТА ЈЕ КОМУНИКАЦИЈА. НАГЛАШЕНО ЈЕ ДА ВЈЕРОУЧИТЕЉИ МОРАЈУ ДА КОРИСТЕ ИНФОРМАЦИОНО- КОМУНИКАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ. ИСТАКНУТО ДА ВЈЕРОУЧИТЕЉ НЕ СМИЈЕ ДА ЗАНЕМАРИ СВОЈ БОГОСЛОВСКИ НАЧИН РАЗМИШЉАЊА. ТОКОМ ПРЕДАВАЊА НАГЛАСАК ЈЕ СТАВЉЕН НА ОБЈАШЊАВАЊЕ БОГОСЛОВСКОГ АСПЕКТА КОМУНИКАЦИЈЕ, ПЕДАГОШКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ ТЕ СУ У НАСТАВИ ПРЕДАВАЧИ ГОВОРИЛИ О СВОЈИМ ИСКУСТВИМА, ПОТРЕБИ И ИЗАЗОВИМА КОРИШЋЕЊА ИНТЕРНЕТА И МОБИЛНИХ ТЕЛЕФОНА У НАСТАВИ. ТРЕЋИ ПРЕДАВАЧ БИО ЈЕ ЈЕРЕЈ МР СРЂАН РОЉИЋ КОЈИ ЈЕ ГОВОРИО О ТЕМИ: " ЛИЧНО СВЈЕДОЧЕЊЕ И НАСТАВНИ САДРЖАЈИ КАО НЕОДВОЈИВИ АСПЕКТИ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ". НА КРАЈУ ДАНАШЊЕГ САВЈЕТОВАЊА ОБРАТИО СЕ ИНСПЕКТОР-ПРОСВЈЕТНИ САВЈЕТНИК ЗА ВЈЕРОНАУКУ МР СЛОВОЉУБ ЛУКИЋ КОЈИ ЈЕ ГОВОРИО НА ТЕМУ "Нови Наставни програм и нови уџбеници Православне вјеронауке у основној школи". НАКОН СВАКОГ ПРЕДАВАЊА СЛИЈЕДИЛА СУ ПИТАЊА И КОМЕНТАРИ. ЗАВРШНИМ РИЈЕЧИМА ПРИСУТНИХ ЕПИСКОПА ЗАВРШИЛО ЈЕ ОВОГОДИШЊЕ ВЕОМА ЛИЈЕПО И КОРИСНО САВЈЕТОВАЊЕ ВЈЕРОУЧИТЕЉА ОВЕ ДВИЈЕ ЕПАРХИЈЕ. опширније на сајту Православна вјеронаука за ОШ РС

Тиме је настављена вишегодишња традиција да се првих септембарских дана најмлађе старешине наше Војске саберу са својим претпостављенима како би са јерарсима Српске Цркве узнели благодарност Богу за сва доброчинства током њиховог дугог пута до официрског чина. Простор испод купола светосавског храма, заједно са својим народом, испунило је и око 100 дипломираних припадника Војне академије и њихових старешина, предвођени генерал-мајорем Младеном Вуруном. Велики број њих се причестио. У својој пастирској беседи, Владика Атанасије је истакао велику радост која влада у Српској Цркви поводом завршетка школовања нових официра Војске Србије. Владика је пренео благослов Патријарха српског будућим полазницима војних школа. Он је назначио да је данашње сабрање потврда чврстине темеља сарадње која већ годинама постоји између Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке и Војне академије, односно Војне гимназије. Владика је рекао да је управо ова сарадња поље на којем се сакупљало оно најбоље што капацитети српског народног бића чувају у себи и да се то веома успешно размењивало међу припадницима војне и црквене просвете. Будуће старешине је подсетио колико је за њихов позив важно непрестано усавршавање, и посебно им указао на снагу духовног усавршавања. Упозорио их је да ако у човеку нема хтења за духовним усавршавањем, тада он постаје лак плен злу које жели да га испуни и обузме. Као један од најсветлијих примера снаге коју војнику даје духовно усавршавање, Владика је истакао је малу српску војску у Првом светском рату и њихов победоносни пробој Солунског фронта који се догодио у ноћи 14/15. септембра 1918. године. Иако физички далеко слабији, због своје духовне снаге, поразили су непријатеља и нису могли да се зауставе приликом повратка у своју Отаџбину, јер их је љубав коју су осећали у грудима, просто вукла да јуришају. На крају је Преосвећени Владика честитао генералу Вуруни и свим присутнима на још једном успеху и истакао да ће Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке наставити да пружа подршку Војној академији и Војној гимназији. Начелник Војне академије генерал Младен Вуруна захвалио се Владици и Одбору за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке на подршци коју су пружали протеклих година Војној академији и истакао важност улоге духовног образовања и васпитања у обликовању личности будућих официра. Генерал је истакао да ће се овако квалитетна сарадња наставити на обострано задовољство. Управа Храма Светог Саве на Врачару даривала је младе официре иконицама, крстићима и душекорисним књигама, а поклоне им је уручио Владика Атанасије. Свештеник Јован Бабић Извор