Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'века'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Књига ђакона Ненада Идризовића "Три века Библиотеке Српске Патријаршије - Откривено благо", биће представљена у Амфитеатру Народне библиотеке Србије у петак 19. маја 2023. године у 16 часова. Догађај приређују Архив Српске Православне Цркве, Библиотека Српске Патријаршије, Музеј Српске Православне Цркве и Народна библиотека Србије. Сви су добродошли! Извор: Информативна служба СПЦ
  2. "Дан 14. маја 2023. биће златним словима исписан на страницама историје Православне цркве у Пољској и наше отаџбине", саопштава Пољска православна црква. „После више од 10 година тешких подухвата усмерених добијању дозволе за подизање православне цркве у Варшави, и мање од 8 година након освећења камена темељца, захваљујући благодатној помоћи Створитеља, као и многим титанским напорима Његовог Блаженства митрополита Саве, прослављено је освећење Саборног храма Свете Софије у Варшави“. Нова Саборна црква, пројектована по угледу на знамениту цркву Свете Софије - Божанске премудрости у Цариграду, прва је православна црква која је подигнута у Варшави после једног века. А у складу са одлуком Архијерејског сабора Пољске православне цркве, освећењем Саборног храма свечано отпочиње прослава 100. годишњице аутокефалности Пољске цркве. Освећење се поклапа и са 25-годишњицом ступања на првојераршки престо митрополита Саве. „У срцу Европе, у храму Свете Софије звоне звона и служи се православна Литургија у славу Васкрслог Господа. Црква је настала у спомен и почаст жртвама депортације, логора, Операције Висла, рушења православних цркава у областима Хелма и Подласја, септембарске кампање, Варшавског устанка, као и деце у православном сиротишту у варшавској четврти Вола убијене 1944. године. „На тај начин ће зидови ове цркве заувек сведочити о нашим прецима, који су често проливали крв своју за верност Православљу и љубав према родном крају“, пише Црква. Освећење је одслужио пољски предстојатељ митрополит Сава заједно са свим архијерејима Пољске цркве и свештенством из целе земље. Дошло је толико поклоника да их црква није могла све птримити. Мошти невиних Витлејемских младенаца и Детета-мученика Гаврила Бјалисточког ношене су у опходу око цркве. У својој проповеди после прочитаног јеванђељског зачала архиепископ вроцлавски и шчечински Георгије означио је овај дан као тријумф мученичког пута Православља у Пољској, која је изгубила око 200 цркава, али се данас опоравља захваљујући напорима митрополита Саве. Са своје стране, на крају службе је митрополит Сава изразио своју захвалност: „У своје име и у име свих који су придружили молитви, благодарим Богу на 85-годишњицу мог овоземаљског пута, пуног многих изазова, и на 25 година служења као предстојатељ Православне цркве у Пољској. Данас захваљујем Богу на свему и данас је за мене радостан дан усред ових изазова.“ У име Архијерејског сабора архиепископ лублински и хелмски Авељ уручио је Његовом Блаженство комплет литургијских одежди и албум посвећен његовом архипастирском служењу. Извор: Ризница / Оrthochristian.com Извор: Епархија зворничко-тузланска
  3. Предговор (…) Уђоше у свет многи преластитељи који не исповедају Исуса Христа Оваплоћенога. Такви су обманитељ и антихрист. Чувајте себе, да не изгубите што сте стекли као добро, еда бисте примили потпуну плату. Ко год преступи, и не остане у учењу Христовом, Бога нема. Пребивајући пак у учењу Христовом, тај ће и Оца и Сина имати (…)(2. Јованова Саборна Посланица 7 – 9). Део I Црква и паклена преисподња Сами Пакао, мрачни Ад, ледени Тартар, Бездан и огњена Геена – све то разјапиће се и постаће стварна хазма у моменту пада у грех једне трећине Небеских бића, и примиће их или обухватити као усељенике, а касније и људе-непокајане грешнике. Та димензија постојања некада словесних, а сада обеју обесловешених врста бића, анђелских и људских, кроз једно квази-заједничење, указиваће на најосновнију одлику словесних бића – одлику црквености. Али, и сва та, и таква врста стварности и бића, ипак се неће налазити ван Промисла Божјег и мимо Светог Предања. Гледано у вези са егзистенцијом, опакљено стање људских бића – биће само резултат раскинуте везе са Божјим Законом, црквеном катихезом, заповестима и врлинама, Светим Тајнама укључујући и монаштво, те са светим Канонима и црквеним Установама. Чињеница је да душе крштене, но разблагодаћене деце Цркве, као и некрштених људи из света, допадају пакленог збитија и стања. Пакао као неизмерна дубина преисподње и најдоњих места и неугасивога огња и горчине, више неће бити укинут. Али исто тако он никада неће ни постати освештана, благодатна стварност, упркос Христовом силаску у њега и боравку у Аду душом као Бог (св. Литургија). Пакао даље егзистира као једно енергетско и огњено смотриште и сабиралиште страве и ужаса, односно бола, туге и уздисања; по допуштењу он постоји, и траје као сабиралиште душа које су испуњене и маглом неиздрживог нерасположења. Његов корен и „грађа“ пак јесу људска слободна воља и произвољење, усмеравани до тачке да се више није могло не грешити, и одатле немати другачије него страсно, небогопријемчиво и небогоугодно настројење и постојање. Један алгоритамски след демонизма би се састојао из ових компоненти: произвољења + безумне похоте + нерасуднога гнева + уображене брзоплетости; а то су компоненте равне = ђаволу. Шеол /Шаал Шеол првобитно, постојао је за душе и праведника и неправдника, јер је потраживао сва људска бића и подразумевао је дубину, дубоку рупу, јаму, место под земљом. Гравитирајући у сфери старозаветне космологије и теологије и оскудевајући у негативним значењима пакла, Шеол се јавља као саставни део космоса, створен и оприсутњен Богом: Ако се попнем на небо, Ти си тамо; ако се спустим у шеол, и тамо си Ти (Пс. 139, 8). Ко може избећи руке шеола (Пс. 89:48 – 49). Он је место извеснога полубитовања ниске динамике, без дефинисанога односа са Богом (Ослобођен међу мртве, као жртве које леже у гробу,којих се више не сећаш, које су одбачене од руке Твоје. Поставио си ме на дно јаме, у места мрачна у дубине… Еда ли ћеш мртвима чинити чуда? Или ће сенке васкрснуте па Те хвалити. Еда ли ће у тами бити познато чудо Твоје, и правда Твоја у земљи заборава?(Пс. 88, 6-7;11 – 13). (В.: Псалтир, превод Предраг Сaмарџић, Хришћанска мисао, Београд, 308 – 309). Шеол ипак није поље без божанске наде, и то још пре силаска Христовог у њега. До Христовог силаска пак, душе праведника су назирале могућност избављења из раља смрти. У њима је извесно струјао светли дах наде на избављење и на обећана добра везана за Доброга Бога. Пратећи библијско Предање запажамо да су Праведници штавише били настањени у недрима Авраамовим – истоветним Едену на Истоку: месту светлом. Ту у Едену, они су почивалии имали спомен, уснуће, олакшање, свежину и чистоту, те упокојење и опроштај грехова (И Некроосими аколоутхиа, ката тоус хеирографоус коодикес 10у-12у аиоонос, Тхива 2005, 39 – 64). А када је наступио сами чин избављења Васкрслим Христом, заједно са Праведницима и све душе добре воље – душе пријемчиве за Христово биће прихватиле су Васкрслога; или, оне које познаше да си Бог. (Стихира на стихове, глас трећи, Осмогласник). Чињеница је да су сви присутни „онде“ (у Аду) тек по проповеди светога Јована Претече могли да дочекају, и стварно сретну Христа, те да се лично определе за предстојеће им слободно постојање у Њему. С друге стране, свима је по закону слободе било допуштено и да Га не прихвате. Нада хришћана пак очитује се у томе да су сви сужњи смрти по Јовановој благовести у аду о Богу Јављеном у телу Који узима грехе света, као и по Христовом благодатном дејству и великој милости пројавили преумљење и веру у Њега као Спаситеља. У нашој васкршњој химнографској исповести предњачи такав став: Да се Анђелски Сабор задивио, видећи међу мртвима Спаса, који је силу смрти уништио, и са собом Адама подигао, те да је из акла све ослободио (тропар). Или: Адова врата и вереи сокрушивиј жизнодавче, воскресил јеси всја Спасе, вопијушчија: Слава востанију твојему (Блажена, гл.6). Чим је Исус на крсту издахнуо, гле, завеса у храму се расцепила надвоје, од горњега краја до доњега, и земља се затресла, и стене се распале, и гробови се отворили, те васкрснуше многа телеса умрлих светаца, и изишавши из гробова после његовога васкрсења, уђоше у Свети град, и показаше се многима (Матеј, 27, 50 – 53). Тако (…) заплени ад Онај који сиђе у ад (…) Ад се огорчи сусревши Те доле; огорчи се јер опусти (…) огорчи се јер би срушен (…) Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. (Васкршње слово светог Јована Златоуста). У једној атмосфери спокојства и коначне сигурности, црквени песници нам саопштавају да су се на крају збиле несхватљиве, преславне тајне: да је разбојниково покајање задобило Рај (Богородичан Ипакој гл. 1); да је Бесмртни Живот, сишавши у смрт, светлошћу Божанства умртвио ад, и да је Он из доњих дубина васкрсао умрле (Отпусни васкрсни тропар гл. 2); да је Господ показао моћ мишицом Својом; смрћу је уништио смрт, поставши прворођени из мртвих; из утробе адове нас је избавио, и свету даровао велику милост (тропар гл. 3). Када је устао, Он је и гробове испразнио! (Ипакој, гл. 3); док је пак васкрсавао све умрле васкрсењем Својим (тропар гл. 5), или док је заплењивао ад, Он није претрпео штету од њега (тропар гл. 6). Добровољном и животворном смрћу Својом Христос је као Бог скршио адове вратнице, и древни Рај нам отворио Својим васкрсењем, пројавивши (га) као Бог (Богородичан гл. 8, в.: Часослов). Тамнина и њене жртве Преко хришћана стално приспеваних у Пакао или Геену због обезблагодаћености, сами Пакао све досад није изгубио на актуелности, нити ће га губити све до краја историје осмрћеног рода људског. Црква се молитвено заузима и за своју опакљену децу, док за ону некрштену и неучлањену у њу, хришћани који живе у свету стално испољавају своје интересовање, и то управо из сажаљења, самилости и љубави. И све то бива са циљем да се једни, вером привилеговани, припреме за улазак у живот будућега века, а други да не остану ван Христовога домашаја; баш као што ван њега неће остати ни целокупно мноштво абортиране и убијане деце кроз векове и миленијуме. Опакљени хришћани не могу прећи из смрти у вечни блажени живот, него из смрти долазе на Страшни Суд. Од кајућих се хришћана опет, тражи се смиравање пред чињеницом да и нехришћани настањују пакао. Не мањка ни наде да ће Господ и у њиховој ствари пројавити вид свога штедрог и величанственог човекољубља, што је ствар свакако утешна по себи. А како би то могло бити, ствар је опет Христове воље и Промисла. Из нашег хришћанског угла гледано пак, никако не у смислу и опсегу апокатастасиса. Овде се дакле свако нецрквено, небиблијско и непредањско гледиште априори одбацује! Доведена до краја, једна од толиких мисли о Паклу гласи да он јесте самосвест без богосвести, као и да ће се по васкрсењу због богоодметнутости, број људских бића наћи у телесно-душевној тескоби, хаотичном стању и на мукама. И то због трајне раздвојености од Христа обема димензијама свога суштаства, телесног и душевног; увек и увек настројеног, или ненастројеног ка Оцу и Сину и Светоме Духу. Како год било, наша мисао се већма ужасава од могућности опакљивања, и зато се брже боље враћа савести, бивајући тихим ужасом покретана на будност и опрез, јер видимо да ствари имају и своју претећу страну. Сами духови злобе и нечистоте опет, ужасавају се Бездана, и приморани су да моле Господа као Исуса Сина Бога Вишњега (Лука 8, 28) да им не заповеди да иду у бездан (стих 31). Ово стање јесте стање једног активног потира, и оно треба да нас подсећа на одвојеност од Христа, дакле и на потребу бежања од пакла као нашег активног и незауставивог потиратеља (Прича о богаташу и убогом Лазару, Лука 16, 24 – 28). Наравно, ту је и стално и неизбежно присуство демона који полажу право на нас преко наших грехова против Христа, Цркве и ближњих; и то путем страсних веза са њима и путем падова у њихове замке. Њих се треба бојати, јер они пошто нас убију имају власт бацити нас у геену, или, и душу и тело упропастити у геени (в.: Лука 12, 5; Матеј 10, 28). Пре него ћемо се наћи пред описаним чином опакљивања и пред претњама од Геене, сву нашу пажњу нека привуче аналогија о враћању на грех као на враћање једног пса на бљувотину или једне окупане свиње у блато. Тако, поновно западање дела човечанства у геену и његова сопствена упропаштеност тамо, чин је наличан поништавању самог васкрситељног дела Васкрслога Господа Исуса Христа. Чин је гашења пасхалне радости због чињенице да је Христос једанпут васкрсао из гроба, да је смрћу смрт уништио и свима присутнима у гробу живот даровао. Тододатно оптерећује човечанство, чинећи га сада и неупоредиво одговорнијим; чини га и ругачем Христове Жртве, чиме и другој смрти подложним! Најзад га чини растргнутим између – првога братоубице Кајина и последњега братоубице Антихриста. Корен Пакла Произвољењем, енергијом, стањем и „сплином“ Пакла испуњени су и сви анатемисани јеретици: Јуда, Арије, Ориген, Севир, Диоскор… као и цео магијски круг партиципирајућих јереси на штету и кварење православне христологије и еклисиологије. Предукус Пакла сада и овде такође имају сви његови полазници, чиме и сви добровољци и кандидати, пројектовани за паклене подухвате. О онима који су се опаклилиу свету, први се прецизно огласио просвећени Готама Буда,истакнувши да је то било због лоших навика и погрешних ставова. Данас такође фигурирају имена јеретика и јеретички мислећих људи у свим нашим срединама. У вези са њима, поред горње, будистичке квалификације, треба додати и хришћанску одредницу која гласи, због упорствовања у греху и непокајању. Ревнитељи познања плода с дрвета усред врта Идући унатрашке од најновијих кандидата и питомаца пројектованих за једење плода са забрањеног дрвета усред врта (Постања 3, 3 – 7, 11), дакле дрвета доброг за јело, милине за гледање и пожељног ради знања (исто, стих 6), ми у овом часу треба да стрепимо и за све особе којима су се отвориле очи (стих 7). За шта? За светско – за пожуду тела, и пожуду очију, и охолост живота – (1. Јованова 2, 16). Међу њима данас предњаче и тзв. „другоправославци“: поједини савремени патријарси и архиепископи, митрополити, епископи и њихови послушници, свештеници, мислиоци и професори, расколници, те атеисти налик Стивену Хокингу. Хари Труман опет, заједно са Робертом Опенхајмером, активираће атомске направе ала Litle boy, и прогутати два насељена града – Хирошиму и Нагасаки. Труман и Опенхајмер ће тако сада постати Смрт, и заједно са Шивом – разарачи светова. Пре њих су у гутању силе и супстанце света доминирали јеретичествујушчи мислиоци попут Карла Маркса, Винстона Черчила, те психијатар Сигмунд Фројд. Идући све даље у прошлост, наилази се на људе девалвирале, и испале из оквира православнога хришћанства, попут мислиоца, књижевника и свештеника Сергија Булгакова, писаца Жозеа Сарамага, Никоса Казанцакиса и Лава Толстоја… те на неизбежног Јуду науке, неуспелог теолога, природњака и прелашћеног полутана Чарлса Дарвина. Газећи тако по дубокој старини, набасава се и на анатемисане ликове попут Акиндина и Варлаама, Диоскора и Севира, Несторија, Аполинарија и Македонија, Оригена, и најзад, Јуде… Разгледајући образине и одоре и костиме дегустатора прелести и смрти, заведених чулном пожудом, пожудом очију и разметањем земаљским благом (1. Јованова 2, 16), односно самовољом и гордошћу, ми наилазимо и на мноштво њихових тајних и јавних следбеника, рађајућих се у дослуху са лажним учитељима и антихристима (исто, 2, 18-19). А њихово насиље у разним видовима продужава се све до овога часа. И то је насиље оних који од нас изађоше, али не беху од нас; јер да од нас беху, остали би с нама; него требало је да се покажу да нису сви од нас. (Исто, 19). Ђаво и његово огледало Јован Дучић, први међу својим врсницима у речи о љубави (Благо цара Радована), цитира римокатоличку светитељку Терезу Авилску како ђаволу открива зашто је несрећан? Зато што не може да воли! А зашто не може? Зато што више нема власт и силу да воли, што је обоје, Божји дар. И још зато што ђаво више не испуњава предуслове за постизање љубави. А предуслови за њу су покајање, молитва и смирење. Предуслови за располагање влашћу и силом љубави нису такви да ђаво на пример све људске језике говори, па и анђелске, и да опет љубави нема, нити пак да као гвоздено звоно јечи и као кимвал звечи. Предуслови нису ни то што он бајаги и пророкује, и што све тајне и знања поседује. А није довољно ни то што веру има, и што и саме планине премешта али само опсенарски – јер и поред свега реченога, чак упркос томе, он је опет – ништа (уп.: 1. Коринћанима 13, 1-2)! Он чак и неке иметке има (сласт, славу и власт), и нуди их коме хоће, па и моћ да своје биће предаје на сажежење у изгарајућој мржњи према Богу и ради људске пропасти. Но пошто љубави нема, ни то му, као ни све претходно, ништа не користи (исто, стих 3)! А љубав је великодушна и дуготрпељива (исто, стих 4), док он није; она не завиди, не хвали се нити се надима (исто), а он све то чини у највећој мери; није непристојна, не тражи своје, није раздражљива, нити памти зло (стих 5), а он је првак у томе; не радује се неправди, а радује се истини (стих 6), док он неправду и неистину користи као оруђе уперено на нас; она све сноси, све верује, свему се нада, све подноси (стих 7), а он је оличење неподносивости, неверја и безнађа; љубав не престаје никада (стих 8), а код њега мржња опет никада не престаје; изузимајући све то, ми не знамо из његове прошлости колико дуго или имало, како и кога је он волео: свога ли Бога Творца, своје ли сабесплотне небеске ближње?! Пали херувим Сатанаил Колико дуго је отпали херувим Сатанаил преокретао дар и силу своје љубави у лицемерје и мржњу?! Познато је да је он био створен као добар, и да би био добар. Но он је доброту презрео, и тако се посуновратио. Бог га је протерао с Небеса у поднебесје да би се покајао, али се он све више настројавао гордошћу и завишћу према свом Творцу, према Богочовеку и према човеку! Најзад, сав је постао истрајни мрзитељ и злочинац. У том и таквом опстојавању он ће једанпут бити свучен у огњено језеро, заједно са Антихристом, Лажним Пророком, палим анђелима и са непокајаним људима. Завела те је гордост срца твога, тебе који у пукотинама стена живиш. У високом стану свом говориш у срцу свом: „Ко ће ме на земљу срушити?“ Да се винеш као орао, да међу звездама свијеш гнездо своје, и оданде ћу те оборити!“, говори Господ. (Књига пророка Авдије, 1, 3 – 4). (…) Овако говори Господ: „Ти си узор савршенства, мудрости пун и савршено леп! Живео си у Едену, врту Божјем, красило те све драго камење… Ти си био херувим помазани, за заштитника те поставих. Био си на светој гори Божјој, посред камења огњеног. Савршен си био на путевима својим, од дана рођења свога, док се у теби зло појавило није. Од велике трговине своје згрешио си и насилништвом се напунио. Тада сам те збацио с горе Божје. Уништићу те, херувиме заштитниче, усред камења огњеног. Узвисио си се у срцу свом лепотом својом. Уништио си мудрост своју красотом својом. На земљу те бацих пред цареве да ти се ругају. Мноштво безакоња свога, непоштеним трговањем својим, оскрнавио си светилишта своја. Пустићу огањ посред тебе да те прождере. Претворићу те у прах на земљи, пред очима оних који те гледају. Сви који те познају међу народима, згрожени су због тебе. Бићеш страшило и нестаћеш заувек.“ (Књига пророка Језекиља 28, 12 – 19). Како паде с неба, звездо јутарња, сине зорин? Како си на земљу оборен, владару варвара? Говорио си у срцу свом: „Попећу се на небеса, изнад звезда Божјих подићи ћу себи престо, сешћу на гору сабрања, на крајњем северу. Уздићи ћу се изнад облака, изједначићу се са свесилним!“ А ти у подземље паде, у дубину гробну! (Књига пророка Исаије, 14, 12 – 16). Паклено клеветање Цркве Данас свака прозивка Православне Цркве и њеног богословља за видове њене наводне кривице или погрешке или ускости, сваки вид неправљења разлике између Цркве као Тела Христовог и Њене јерархије и чланова, равна је хули на Њу, и изазивач је те хуле. Зато што је Црква једна, света, саборна и апостолска; она чиста невеста Христова, без мрље и мане! Међутим, за сваког члана њеног Тела пре покајања, очишћења и просветљења, не може се тврдити исто! И ову тему погледајмо конкретније. Конституисана и руковођена Духом Светим, Црква је своје свете чланове, на пример Апостола Јована, Григорија епископа сасимског па затим цариградског, и игумана манастира светог Маманта, Симеона, ословила Богословима и Новим. Паметовање неких особа земљаног ума, који нису ни започели да изграђују црквени живот, али авај, и оних који окончавају своје нејасно служење у Цркви, иде у правцу заговора непобожних ствари и издајстава православља; рецимо да се најпре ради о онима који доводе порекло човека у директну везу са мајмуноликим приматом, и то опет рецимо по кључу Керола Луиса и Френсиса Колинса. Односно, на основу генетике, код многих који је потежу недовољно познате, и нетачно интерпретоване! Ту је и нагађање, и гатање по звездама да је звање богослова уместо садашњима, требало дати другим црквеним ликовима, попут Оригена и Сергија Булгакова (?!). Оно прво (мајмунисање), ово друго (ниподаштавање), и редом (…) само су злураде провокације и сејање кукоља у заједници црквених богослова уопште, али и у нашој, Српској Православној Цркви данас! Зашто? У поменутом случају због непоштовања ума и критеријума Цркве у начелу, и код Отаца Петог Васељенског Сабора, те тиме и неуважавања одлуке да се Ориген означи и буде осуђен као јеретик, као и да се таквим сматра. Друго у вези са јересју, јесте смутња у верном народу Православне Цркве створена неуважавањем одлуке Московске Патријаршије да теолог који је ето „изнашао божанску софију као четврту Божанску Ипостас“, али и због других богословских застрањења, тзв. „теологуменона“, протојереј Сергије Булгаков – буде окривљен од стране своје Цркве и Митрополита Сергија. Иначе, овај Митрополит и потом Патријарх је заједно са Владимиром Николајевичем Лоским био задужен да поднесе Патријаршији Доклад или Извештај-Реферат о целом случају. Материјали о томе (Спор о Софии, 1935), итекако постоје (…), и ми ћемо их представити у њихој сржи. Каква се збрка или смушченије збива у главама и душама богословски још неуобличене генерације почетника, али и теолога познога звања, који су заједно умислили да су главешине теологије у нашој свеколикој црквеној просвети, и то без свести о штетности сопственог деловања и обазирања на њу, питање је сад?! Коловођама ћемо учинити милост тако што ћемо им помоћи да сагледају свој положај који су они изједначили, ни мање ни више него са неосвојивом тврђавом православног богословља. Сами су, дакле, умислили да са њених зидина могу безбедно да одапињу стрелице искричавога богословља на кога год хоће, и тако га обајавају, али и ућуткују. Ми ћемо им избистрити хоризонт у глави под једним условом: да њихова величина сиђе до спуштенице, односно енд-ноте. Ту ће они наћи себи драгоцен прилог (овом нашем ауторском тексту, кога смо и богословском пасијом морали поднасловити!*). Двојица најдостојнијих Богослова Цркве Свети Симеон Нови Богослов нас постојано поучава да ће мешање ступњева телесног, душевног и благодатног при узрастању у Христу, или покајног, очишћујућег и просветљујућег у обожењу, као и уколико хришћанин себе не савладава подвизима смиравања и подвизавања, сигурно одвести у фантазмагорију и демонизам. Свети Григорије Богослов опет, саветује све богословствујушче да хитајући ка циљу никако не претрче сами циљ, па да тако уместо созерцања лица и ствари они умују о наличју ствари. И опет, да су подједнако несавршени богословска теорија без делања, и богословско делање без теорије. У даљем излагању је неопходно стишати ум и срце да би рецимо речи Светог Апостола и Јеванђелисте Јована, првозваног Богослова Цркве, имале свој богословски одјек; то би дакле био први и основни услов читања његових текстова. Реч о томе можемо насловити овако: Изгон паклене таме из умова и душа, срдаца и бића Хришћанску радост чини потпуном наше заједништво са Оцем и Сином и Светим Духом. У Богу нема никакве таме, Цркву обдржава светлост. Наповеда ли ко да има заједницу са Христом, а ходи у тами, лаже, и не истинује. Ход у Његовој светлости даје нам моћ заједничења, док нас Његова крв чисти од греха и неправде; и то под условом да признајемо грехе своје. Ко негира грехе утерује Истинитога у лаж и празан је од Његове речи. Ко греши, једнако тако и свет, па се каје, има Помиритеља са Оцем. Вршење заповести је услов за обитавање у истини, а чување Његове речи усавршава нас у љубави Божјој и чини домаћим Богу. Остајање у Њему омогућује и ход стопама Његовим. Нова заповест прогони таму и доводи нам већ светлећу истиниту светлост. Обитавалац светлости не мрзи брата, а мрзитељ нити љуби нити светли нити обитава у њој; још је и од саблазни заштићен. Братомрзитељ тамнује и у тами ходи, лута, слепари, па је силом неприлика и џепарош (в. светлопис Робера Бресона). * Деци којој су греси опроштени у Имену, оцима познаваоцима Почетка, и младићима победитељима Злога написано је што је написано као познаваоцима Оца, и Исконскога, то јест њима као јакима; и опет њима као ризничарима и ризничким оставама речи Божје и победитељима Злога: да не љубе света, нити онога што је у свету. Зашто?! У љубитељима света нема љубави Очеве! Светско се састоји од пожуде тела, пожуде очију и охолости живота, и као такво – пролазно је. Док само Боговољци и Богољубитељи остају довек да трају. Многи су се антихристи појавили, и множе се нови. Од нас изиђоше, али не бијаху од нас, и не осташе с нама. А ми Помазање од Светога и знање имамо; као и да никаква лаж није од истине; као и да је обећање које нам је обећано – живот вечни. * Не постидети се пред Праведником, и будимо пуни поуздања кад се појави, заповеда нам се! Само онај који чини правду праведник је пред Њим, и од Њега је рођен. А када се Он буде појавио, Њему ћемо бити слични, и видећемо Га какав Он јесте; што је инако жарка жеља срца нашега. Ко год чини грех, чини и безакоње; ма, грех је безакоње. Господ се појавио да уклони грехе, а греха нема у Њему; ко год у Њему остаје, не греши, а ко год греши, није Га видео нит упознао. Ко чини грех, од демона је, неправедан је и заводи лакоумне. А демон греши од почетка. Син Божји је појавом разорио дела демонска. Затим, ко год не твори правду и не воли брата, дете је ђавола и није од Бога. * Ко не воли, остаје у смрти. Ко год мрзи брата, убица јест. А убице немају у себи трајнога, вечнога живота; не љуби се речју и језиком, већ делом и истином. По томе знамо да смо од истине. И умириће се пред Њим срце наше ако нас оно у било чем осуђује. Јер, Бог је већи од нашега срца и зна све. Ко чува заповести Његове, у Њему остаје, и Он у њему. По Духу којег нам је Он дао знамо да Он остаје у нама. Не може се веровати сваком духу, него треба проверавати духове, јесу ли од Бога, јер су многи лажни пророци изишли у свет. По овом се препознаје Дух Божји: Сваки дух који исповеда да је Исус Христос оваплоћен или Богочовек, од Бога је. А нити један дух који не исповеда таквога Исуса није од Бога: он је Антихристов (…) но моћнији је Онај који је у православним хришћанима него онај који је у свету. Људи од света по светски говоре и паметују и тргују, и свет их слуша (…) Ко познаје Бога, православне слуша, а ко није од Бога, не слуша их. По том се препознаје Дух истине и дух заблуде. Деца Божја су победитељи над децом са духом заблуде; моћнији је Онај који је у православнима од духа који је у свету. Деца заблуде су од света, зато по светски говоре и говоркају, и светина их слуша. Православни хришћани су од Бога. Ко тежи богопознању, њих слуша, а ко није од Бога, не слуша их. По том се, понављамо, препознаје Дух истине и дух заблуде или прелести. * Бог нас је први заволео, и тиме охрабрио, и научио да волимо истовремено: Бога невидљивог и брата видљивог. А штавише и највише, него да је Бог љубав, и да ко стоји у љубави у Богу стоји, и Бог у њему остаје. То је поуздање на Судњи дан, и да страха у љубави нема; а како би га било у њој када савршена љубав изгони страх, који је и сва наша мука. Бог нам је дао живот вечни; и тај је живот у Сину Његовом. Ко има Сина, има живот; ко нема Сина Божјега, нема живота. (Видети: 1. Јованова Саборна Посланица). https://eparhijabacka.info/2022/12/29/obaveznost-teme-pakla-u-teodiceji-xxi-veka-bogoslovska-pasija/
  4. Своје мисли не откривај свима, већ само онима, који могу да спасу твоју душу. - Преп. Антоније Велики Сви знају да постоји нешто што се зове Тајна Исповести, али обично из неког разлога сматрају да њу треба да чува само свештеник. Међутим то није тако. Тајна Исповести важи за све. Сам човек који се исповеда такође треба да се чува. Чини ми се да је Тајна Исповести пре свега повезана са појмом целомудрености, с целомудреним односом према свом духовном животу и духовном животу другог човека. Наравно, ми имамо пуно право да себе разоткривамо пред својим ближњима, и уопште тако је и било у древној Цркви, када су хришћани јавно исповедали своје грехе. Јер се човек не каје само пред Богом, већ и пред људима. Али Црква је врло брзо престала са јавном исповешћу, јер је она могла да буде саблазан за друге и искушење од ближњих. У ствари мало коме се може нешто поверити. Кажеш некоме: «Не говори никоме», – а он већ пренесе неком другом и каже: «Никоме не говори». А потом се догађаји из твог живота враћају до тебе у потпуно другој светлости и ти схваташ да су те одавно разоткрили, осудили и да пред свима сада стојиш у потпуно друкчијем, изопаченом издању. То је наравно веома сложено питање. Човек је слободан да прича о себи, то је његово право. Али у духовном смислу би било боље да се чува од тога још и зато што понекад прича о својим гресима без покјања, а понекад чак и са саосећањем ка греху. Чини ми се да је боље увек бити духовно целомудрен и прикривен. Та тајновитост је веома важна и због тога што зли дух не позање човека. Човек је скривен од нечастиве силе. Рецимо сатана није знао за Христово Оваплоћење, није знао да је Богочовек – Син Божији (Њега су називали Сином Божији, а Он је Себе називао Сином Човечијим). И зли дух не може да уђе у човека уколико он сам то не допусти преко неких својих грехова и страсти. «Демони не знају наша срца, како мисле неки људи, – каже авва Евагрије, – јер само један Срцевидац зна ум људски … Али нешто на основу речи, нешто по покретима они сазнају оно што је у срцу». И зато све што се човеку дешава, сва његова искушења, грешке које потом сваљује на демонску силу, дешавају се због тога што човек сам открива злом духу ствари о свом духовном животу. Некада можемо да се одамо чак и изразом лица. Зли дух може да прозре човека искушавајући га помислима. Он покушава да преко њих «начне» човека, и ако овај почиње да се бави том мишљу, почиње разговор, пут је прокрчен, срце и помисли су откривени, злом духу је све откривено и тада може да победи човека. Али ако човек уме да се чува, не празнослови, понаша се целомудрено и тајновито, онда је он недоступан злом духу и овај не може тако лако да приступи људском срцу. Човек је недоступан злом духу и у време исповести, када се врши Тајна Покајања. И зато се треба довољно тактично и посебно брижљиво односити према свом унутрашњем миру и чувати се разматрања Тајне Исповести и духовног руковођења у разговору са људима. Могу се наравно поделити духовна искуства са ближњима, али то опет треба да буде тајновито. Када су двоје или троје сабрани у Име Христово (Мт. 18, 20), тада зли дух не може да буде присутан. Али када се нешто важно избрбља у празнословљењу, у осуди, у похвали или сујети, тамо где се нашој искрености додаје и нека страст, тамо ће се одмах наћи и лукави, који ће то обавезно искористити. Уопштено говорећи, човеков духовни живот не може да буде јаван. Човек треба да чува себе и своје тајно општење са Богом … https://srpska.pravoslavie.ru/
  5. У манастиру Студеница заблистале су фреске из XIII века саопштио је ТАНЈУГ. Труд рестауратора, који већ 15 година враћају стари сјај фрескама из XIII и XVI века у Богородичиној цркви, сада је видљив, па се после дугог низа година, коначно може стећи слика о лепоти првобитног изгледа фрески из Немањићког доба. Ауторка пројекта и саветник у Реубличком Заводу за заштиту споменика културе, Стојанка Самарџић, подсетила је да је овај оригинални фрескопис из 1209. године пронађен током радова на поткуполном простору цркве 1953. године, када је откривен најзначајнији сегмент тог сликарства - ктиторски натпис исписан златним словима који говори о времену када је осликана црква, тачан датум и име ктитора. Сматра се да је текст осмислио Свети Сава, а управо је у манастиру Студеница по први пут коришћена ћирилица уместо дотадашњег грчког писма. Међу најпознатијим фрескама тог периода су Распеће Исуса Христа тзв. Плаво распеће, најважнији део јединствено остварене уметницке целине у Богородичиној цркви и Успење Пресвете Богородице које су сада рестауриране и пред очима посетилаца манастира Студеница. Манастир Студеница тешко је страдао током историје, делио је судбину српске државе. Мајка свих цркава увек је била на удару, али је увек и обнављана, Обнављали су је монаси и народ. Манастир Студеница је градитељско уметнички врхунац у свом времену изграђен у периоду од 1183 и 1196. године и посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Стефан Немања градио је манастир као место за свој вечни починак и подигнута као Немањин маузолеј, Богородичина црква постала је маузолеј и његових наследника. Овде се налази цело прво колено Немањића. Загробна задужбина Стефана Немање много пута је страдала кроз векове од непријатеља и често је остајала без куполе. Некада и по више од 100 година у континуитету. Временске прилике учиниле су да оригинално и монументално фрескосликарство буде тешко оштећеено, па је из не зле намере и крајњих побуда одлучено да 1863. године преко оригиналног фрескописа буде урађен нови и модернији. Да би се уопште у то време нанео нови слој живописа, мајстори су морали да користе зидарску технику, пиковања како би се малтер залепио и оштетили су првобитни фрескопис. Цео наос био је прекривен барокним фрескама и то је тако трајало све до 1951. године када су се стручњаци Републичког Завода за заштиту поменика културе упустили у свој први подухват, реконструкцију Богородичине цркве. Планирано је да за 4 године буде завршено све у Богородичиној цркви. Посао ће се наставити, рекла је Стојанка Самарџић, зато што су, поред Богородичине, ту и Краљева и Црква Светог Николе, са изузетно вредним фрескама значајним за српску културу, историју и народ, а њихова рестаурација и консервација захтева дуготрајан рад и пре свега. средства. Извор: ТАНЈУГ
  6. Модерна времена донела су, логично, и модеран начин живота. И док су неки аспекти тог модерног живота права благодат, други су изазов и врло често прикривени непријатељ. Одлично је што постоје машине да уместо нас оперу веш и судове. Сјајно је што имамо телефоне, па можемо да се чујемо са онима које волимо а нису нам близу. Одлично је и што постоји интернет, па нам је свака информација на дохват руке. Али, као и још неке благодати, тако и интернет уме да буде добар слуга, али зао господар. Нема никакве сумње да су паметни телефони узрок неколико врста проблема, а понајвише забрињава проблем зависности који погађа и одрасле и децу. И то све више. Нарушено ментално здравље, запостављени односи међу партнерима и застоји у развоју код деце морали би да упале црвени аларм и натерају нас да обратимо пажњу уместо што затварамо очи. А опет, поред свега набројаног (а сложићете се да звучи застрашујуће) постоји једна тема о којој се ретко расправља. Једна последица појаве интернета и друштвених мрежа која ће, у будућности, показати последице каквим се не надамо. Та последица могла би да се назове “расејано родитељство”. Дошли смо до јединствене тачке у историји, када мајке ефективно проводе с децом много више времена него икад раније у историји, како кажу истраживања. Некада давно, мајке су устајале врло рано а у кревет одлазиле касно како би успеле да заврше све обавезе око куће и породице. Времена за децу није било. Да се разумемо, нема га ни сад много, али захваљујући управо напретку технологије, многе ствари данас обављамо брже и једноставније, па нам остаје мало времена које можемо да посветимо деци. Али, квалитет тог времена врло је упитан. Ми смо са својом децом више него што су то биле маме шездесетих година прошлог века, али смо, ипак емоционално мање укључени. И ово није никакав текст осуде. Али већина људи заиста не разуме колико дигитални уређаји штете могу нанети међусобном односу. Све што виде је да сви око њих у рукама држе телефоне па их то наводи да помисле “па добро, да је то нешто тако страшно, већ би свет био у проблему или би телефоне забранили”. Али, није све тако једноставно. Ствар је у томе што је вашој деци која се развијају и уче потребна ваша пуна, неподељена пажња. Потребно им је да у тренутку будете стопостотно присутни. Ако потрче к вама са жељом да вам се пожале, испричају нешто или да их утешите, а ви то све радите скоро и не скидајући поглед с телефона, онда ви нисте ту. Нисте присутни. Према истраживању спроведеном у Мичигену, овакав облик “расејаног родитељства” има озбиљан утицај на друштвени и емоционални развој детета. Један од разлога за то је што нас деца гледају у очи тражећи контакт. И у тим моментима они уче о социјалној интеракцији. Ако је поглед родитеља прикован за телефон, онда дете не може ништа добро да научи. Осим тога, друга студија Бостонског Медицинског центра показала је да су родитељи врло често љути и изнервирани кад их дете прекине док гледају у телефон, па онда често и реагују бурно и грубо на дечје понашање. Па чак и ако све ове доказе ставите по страни и у помоћ призовете само здрав разум, он ће вам сигурно рећи: ако су вам очи приковане за смартфон, уместо према детету које вам се обраћа, зар не шаљете тиме детету јасну поруку шта вам је важније? Телефон неће побећи. Али је крајње време да почнемо да га користимо паметније и одговорније. Не морате бити посвећени детету 24 часа дневно, али се побрините за то да, док се с њима играте, разговарате или им читате причу за лаку ноћ, да ваша пажња не лута према том уређају који шаље нотификације и покушава да вам скрене пажњу са најважније ствари на свету – тренутака са вашим дететом који неће трајати вечно. https://zelenaucionica.com/tuzni-svet-rasejanog-roditeljstva-21-veka/?script=cir
  7. Са благословом Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Г.Г. Порфирија, изашло је друго издање душекорисне књиге "Сећање не сме да стане", чији је издавач је наша сестра у Христу - Зорица Ковачев. Књига је посвећена Блаженопочившем Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију и Блаженопочившем епископу захумско-херцеговачком Атанасију, и написана је са великом пажњом и љубављу. Књига представља сведочење многострадалних људи, жена и деце. Разлог за њихово страдање познат је само Богу и онима који су зло учинили. Житија светих из ове књиге недвосмислено указују на свецелу љубав наших Светих, славних предака према Православној вери и Отаџбини. Вечноживи Новомученици Српски су духовни оријентир надолазећим генерацијама у славу Христа Распетог и Васкрслог. Иначе, у књизи су заступљени новомученици које је Сабор СПЦ канонизовао до 2020.године. Ко жели књигу за себе или свештеници за своје парохијане, могу контактирати издавача Зорицу Ковачев на тел 066 201816 и добиће је бесплатно. Плаћају се само трошкови испоруке. Други начин је куповина у продавницама "Ризнице" у Земуну и код Храма Светог Саве, као и у књижари ПБФ. Нека би нам Свети Мученици Српски били подстицај да, непрекидно надахнути њиховом жртвом, пребивамо у спремности на жртву за Бога, ближњега свога и чистоту вере Православне. Амин, Боже дај. https://zivereci.com/874-12915
  8. Књига Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века. Зборник транскрипција Ане Рашковић објављена је у библиотеци Православно искуство издавача Јасен из Београда. Нотни зборник транскрипција песама из последовања Светом Симеону Мироточивом, Светитељима Сави и Арсенију, Светом краљу Милутину и Светом мученику кнезу Лазару са руске неумске на савремену нотацију, представља први овакав зборник на нашим просторима и прву обимну студију на ову тему у српској науци. Као резултат сеобе српских националних култова у Русију, који започиње још крајем XIV и почетком XV века, српска литургијска поезија у част српских светих добила је музички слој у виду руске знамене нотације већ почетком XVI века. Најпотпунији и најстарији нотни записи песама српским светима нашли су се у 54 руска стихирара из XVI–XIX века, које је ауторка пронашла, класификовала, дешифровала и анализирала током десетогодишњег научно-истраживачког рада у најзначајнијим библиотекама у Русији и Ватикану. Драгоцени музички материјал, који је учињен доступним савременом читаоцу, представља синтезу српске литургијске поезије и руске знамене црквенопојачке уметности који је резултат многовековних блиских духовно-културних српско-руских односа. Као такве, ове песме нису само нова мелодијска верзија неких од најлепших страница српске средњовековне црквене поезије, већ су оне пре свега драгоцени споменик музичког слоја српских светачких култова у музичкој култури Православне васељене. Уколико црквенопојачку уметност посматрамо на тај начин, шире од националних оквира једне помесне Православне Цркве, увиђамо да ови руски неумски записи попуњавају историјску празнину коју су у српским земљама оставили векови туркократије на Балкану и успостављају континуитет писмених музичких извора који сведоче о појању ових текстова у различитим традицијама разних помесних Православних Цркава. Нотни зборник Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века у коме је Ана Рашковић оживела древне напеве десетина српских поетских текстова који су били присутни у руском богослужбеном животу и црквеној уметности читава четири столећа, отвара савременом читаоцу – музикологу, теологу, појцу, црквеном музичару, културологу, религиологу, историчару или било ком другом профилу читаоца који је заинтересован за црквено појање и култове српских светих, непознат свет старог руског знаменог једногласног пјенија. Вредним рукама руских монаха из најзначајнијих обитељи које су представљале духовно-просветитељске светионике руске државе и Цркве, а касније и старообредника који су после сузбијања култова у време Никонове реформе наставили да поштују српске свете, заувек је остављен траг о српској средњовековној поезији обученој у руско музичко рухо и њеном веома значајном месту у богослужбеном животу Руске Православне Цркве. На тај начин руски неумски записи песама српским светима, прожимајући национално и универзално, припадају свим православним народима, као што српски свети и њихова бесмртна слава одавно превазилазе границе српске државе и Цркве. Ана Рашковић: Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS
  9. Некада острво које је извиривало изнад непрегледне површине Панонског мора, Фрушка гора је данас планина која се простире на око 260 квадратних километара и чине је прелепи пејзажи, шумски комплекси, као и споменици од непроцењивог значаја за нашу историју и културу. Због своје лепоте и богате природе, Фрушка гора је одувек привлачила љубитеље шетње и свежег планинског ваздуха, а у последње време постао је популаран и културно-верски туризам и организација тура у оквиру којих се обилазе манастири ове сремске планине. Изнајмљивање аутобуса или минибуса и организација туре у сопственој режији, са групом пријатеља, такође је доживело „бум“ последњих година, јер на тај начин не постоје ограничења у смислу времена проведеног на одређеном месту и локација које обилазите. На подручју Фрушке горе некада се налазило чак 35 православних манастира, те је ова планина с разлогом прозвана српским Атосом. Данас је на планинском простору дугом око 80 километара сачувано 17 манастира који сведоче о једној епохи борбе за очувањем идентитета и културног буђења током ког су створена нека од најпознатијих дела српског књижевног и ликовног стваралаштва. Током обиласка Фрушке горе, ово су неке од светиња које морате да обиђете: Крушедол Манастир Крушедол смештен је на југоосточним обронцима Фрушке горе, у атару села Крушедол и задужбина је породице последњих српских деспота у Срему – Бранковића. Један од најзначајнијих фрушкогорских манастира грађен је између 1509. и 1521. године и данас се састоји из два дела – мушког и женског манастира. У манастирској цркви леже и посмртни остаци многих знаменитих Срба међу којима су патријарх Арсеније ИИИ Чарнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније ИВ Јовановић Шакабента, митрополит Викентије Поповић, гроф Ђорђе Бранковић, пуковник Атанасије Рашковић, војвода Стеван Шупљикац, кнегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић. Велика Ремета Међу најстаријим фрушкогорским манастирима истиче се манастир Велика Ремета који је изграђен у источном делу Фрушке горе у 14. веку. Манастир је посвећен Светом Димитрију, а према предању основао га је краљ Драгутин, када је пао с коња и остао тром. Светиња је преживела велика оштећења 1716. године приликом повлачења Турака када је изгорео део библиотеке и манастирски архив, а обнова је започета четири године касније. Друго велико страдање манастир је претрпео током Другог светског рата, када је територија Срема пала под управу НДХ. Манастир је темељно опљачкан, а потом и разрушен. Део реликвија данас се налази у Хрватском повијесном музеју у Загребу. Ново Хопово Манастир Ново Хопово подигнут је у 15. веку и задужбина је српског архиепископа Максима Бранковића. Овај манастир најпознатији је по томе што се у њему замонашио Димитрије Обрадовић, који је добио монашко име Доситеј. Наш велики просветитељ боравио је у овом манастиру три године. У Новом Хопову налази се велики број реликвија од непроцењиве вредности, а међу њима се издвајају две: фреска Покољ Витлејемске деце и мошти римског војсковође, Светог великомученика Теодора Тирона, које се чувају у кивоту у цркви. Мошти Теодора Тирона су уједно и најстарија реликвија која се чува на територији Србије. Гргетег Према предању, манастир Гргетег основао је деспот Змај Огњени Вук 1471. године и назвао га по свом оцу Гргуру. На припрати је накнадно дописано: Вук деспот основатељ сеје св. обитељи Гргетега љета 1471. Манастир је више пута спаљен у својој историји, а специфичан је по томе што током последње обнове аустроугарске власти нису дозволиле да буде фрескоосликан. Треба напоменути да се у манастиру Гргетег чува једна од највернијих копија иконе Мајке Божје Тројеручице са Хиландара. Гргетег је данас женски манастир. Шишатовац У близини извора поточића Ремета и села Шишатовац у 13. веку подигнут је манастир, задужбина краља Драгутина, који је био посвећен Светом Николи. Првобитно име манастира било је Реметица или Реметски манастир. Како је записано у „Свитку завешталном“, монаси манастира Жиша Иларион и Висарион, предвођени игуманом Теофаном бежећи од турског зулума стигли су у Срем и ту пронашли малу, стару црквицу посвећену Светом Николи, коју су порушили и око 1520. године подигли нову. Нова светиња од 16. века носи назив Шишатовац. Шишатовачка библиотека била је чувена по својим старим рукописним и штампаним књигама, међу којима се налазио Шишатовачки апостол из 1324. године. На овом месту је од 1812. до 1824. године боравио архимандрит Лукијан Мушицки, који је исто претворио у стециште најзначајнијих представника српске интелектуалне елите тог доба. Манастир Шишатовац је и данас активан и мушки је. Током обиласка Фрушке горе не пропустите да обиђете и манастире Привина Глава, Дивша, Кувеждин, Петјовица, Светих Архангела, Врањаш, Бешеново, Беочин, Мала Ремета, Јазак, Раковац, Врдник и Старо Хопово. https://hronograf.net/2022/03/14/srpski-atos-fruska-gora-kao-steciste-srpske-kulture-srednjeg-veka/
  10. У четвртак, 27. маја 2021. године у Великој сали Руског културног центра Руски дом, са почетком у 18 часова одржаће се промоција књиге Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века Ане Рашковић. Нотни зборник транскрипција песама из служби Светом Симеону Мироточивом, Светитељима Сави и Арсенију, Светом краљу Милутину и Светом мученику кнезу Лазару са руске неумске на савремену нотацију, представља прву антологију оваквог типа на нашим просторима и прву обимну студију на ову тему у српској науци. Као резултат сеобе најзначајнијих српских националних култова у Русију који почиње још крајем XIV века, српска литургијска поезија у част светих личности улази у руске богослужбене књиге, да би већ почетком XVI века добила музички слој у виду руске неумске нотације изнад текстова. Током једне деценије истраживачког рада у Русији и Ватикану, ауторка књиге је сакупила, класификовала, транскрибовала и објавила записе песама српским светима из 56 руских богослужбених неумских рукописа насталих претежно у руским манастирским срединама између XVI и XIX века. Ови драгоцени записи представљају најбројније, најпотпуније и најварнијантније, а безмало и најстарије неумске записе српских химнографских текстова у читавој Православној Цркви. Иако је замишљена као део ширег пројекта посвећеног изучавању српских култова у Русији, књига је оформљена као самостални нотни зборник, у коме су све песме класификоване, транскрибоване и представљене у богослужбеном поретку у упоредном неумском и савременом нотном запису. Допуњене интересантним фототипским репродукцијама и описима делова руских рукописа у којима се налазе руски преписи српске химнографије, ове транскрипције оживљавају јединствену синтезу српске литургијске поезије и руске знамене црквенопојачке уметности, која је резултат многовековних блиских духовно-културних српско-руских односа. На представљању књиге Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века Ане Рашковић говориће Мр Предраг Миодраг, професор Богословије у пензији и црквени диригент, Др Тамара Адамов Петијевић, диригент, Мр Јован Стојановић, професор црквеног појања у Карловачкој богословији, као и ауторка књиге. Излагања ће бити обогаћена пригодним музичким програмом у оквиру кога ће се чути транскрипције изабраних песама српским светима, као и визуелном презентацијом најзначајнијих неумских преписа српских химнографских текстова који су објављени у овој књизи. Др Ана Рашковић (1984) пијаниста, професор клавира, литургички музиколог и вокални извођач црквене музике. Дипломирала је и специјализирала на Катедри за клавир Факултета музичке уметности у Београду, завршила постдипломске студије клавира и докторирала музикологију на Државном конзерваторијуму М. И. Глинка у Нижњем Новгороду, усавршавала се у области музикологије-медијевистике на Државном конзерваторијуму Н. А. Римски-Корсаков у Санкт Петербургу. После положених диференцијалних испита основних студија, завршила је докторске академске студије на Православном богословском факултету у Београду, на коме тренутно ради на другој докторској тези. На овој институцији изабрана је у звање научног сарадника, а ради као професор клавира у ОМШ Владимир Ђорђевић у Београду. Написала је преко 50 научних радова и текстова о црквеном појању и учествовала на преко тридесет међународних научних конференција на Балкану и у Русији.
  11. Ратови, болести и природне катастрофе привлачиле су пажњу људи од пера прошлих векова. Састављачи старих српских записа и писци старих летописа обраћали су пажњу на болести и о њима писали као о пратећим појавама других друштвених и елементарних непогода. Прожетост страхом нагонила је писмене људе да у астрономским феноменима виде такође неке наговештаје несрећа које су долазиле на српску земљу. Звезде репатице би често „најављивале“ болештине, понекад су се комете тумачиле као предзнаци „промене царстава и власти“, а за ратне прилике узимала су се помрачења и друге приказе „великих светила“ – Сунца и Месеца. Од средњег века, од времена цара Душана памти се куга, која је харала већим делом Европе и као „црна смрт“ ушла у историографију. Симптоми куге су биле грозница, главобоља, отицање лимфних чворова, упала плућа и мозга, а све то је изазивано упалом, тј. инфекцијама бактерије pasteurella pestis, од друге половине XIX познатије као yersinia pestis. Речено језиком савремених епидемиолога, „пик“ куге у Југоисточној Европи, а тако и на територији Српског Царства је био у зиму и пролеће 1348. године. У српском језику се за кугу, али и друге тешке смртоносне заразне болести, користи пре израз „чума“ који има један митолошки призвук. Он означава оно зло митско биће које вреба ноћу жртве да их загребе и инфицира својим прљавим ноктима или стреља отровним стрелама из зеленог лонца, а можда се и, по неким веровањима ноћу преко оџака и тавана шуња у кућу „да однесе ђецу“. У време браће Јакшића који су владали Сремом у једном српском летопису је забележено да је 1509. године била и „суша и глад и куга“, а неколико лета раније, једна „година је била гладна, а друга морна“. То друго име „Морија“ које се такође односи на кугу, са великим „М“ је такође митска персонификација болештине, а име јој потиче од општераспрострањеног индоевропског корена. Морија није штедела људе и њихово благо, један запис из око 1540. године сведочи: „Бист мор овцам на Шар-планину и по всем планинам“, а белешка са Цетиња из 1541. каже како: „Бист смртоносије“.... Тај интервал болести на Балкану захватио је Тројанске планине, Крстац Гору, Матору Планину и Мокренску Гору, односно, по данашњој номенклатури Проклетије, Шару, Водно код Скопља и Стару Планину. Нарочито су занимљиве летописачке белешке: (7060 = 1552) „Јави се опашита звезда, (7062 = 1554) Бист Киропасха, (тј. Благовести су пале на сам дан Васкрса), (7063 = 1555) Бист чума по всеј земљи српској, (7064 = 1556) Бист смртоносије, (7063 =1555) Бист трус велиј, и Скопље град низложи се и ини гради и зданија многа и храми низложише се“. И године 1585. „бист чума по всеј земљи српској“, како саопштава један запис, а у исто време на другом месту вели се да је „била јака глад и погубљење од Исмаиљћана да језик није могао да искаже толико зло и пакошћење“. И пред крај XVI века помињала се једна „опашита звезда“, која имаше „опаш прилика“, а чији су краци ишли из правца Цариграда. Библијска представа о четири јахача из Откривења, тј. четири јахача Апокалипсе, говори о коњаницима који излазе након отварања печата, и то: Први јахач са стрелама на коњу белцу, Други јахач на риђану са великим мачем, Трећи јахач на вранцу са мерилима (вагом, теразијама) и Четврти јахач на коњу сивцу, а „коме је име Смрт“. Та четири јахача Апокалипсе представљају самог непомјаничког Антихриста, а а јесу персонификације рата, глади и болсети, а на крају и страшне смрти која узима данак у људским душама идући за прва три коњаника. (Отк, 6, 1-7). Сви српски записи који говоре о глади и несташици хране, бележе по правилу том приликом и текућу цену жита, као да су имали за упутство речи последње новозаветне књиге у којој се за трећег јахача, тј. Глад још каже: „мјера пшенице за динар, и три мјере јечма за динар, а уље и вино немој ускратити“. (Отк, 6, 6). Атанасије даскал, Србин, који је писао у Русији, може се назвати и српским повесничаром Велике Сеобе и пратећих околности Великог бечког рата 1683–1699. године. Наиме, он је ситуацију у српском земљама око 1691. године описао на следећи начин, где се може видети извесна стилизација 6. главе Откривења Јовановог: „И тако Господ све оне три напасти, – од којих је Давид само једну на град свој примио, – у садашње време пустио је на српску земљу; прво помор, затим мач и помор заједно, и ропство и глад жестоку, тако да су људи српски јели месо пасије и месо људи мртвих који су умрли од глади. Све је ово било у моје дане и очи моје видеше. Лежаху лешеви помрлих људи српских по свим улицама великог Београда. И по свим пољима његовим и на свим путевима његовим лежаху мртви и не бејаше никога да их покопа“. Атанасије даскал свему даје једну богословско-интинуитивну димензију: „Слушајте, вољени, да вам кажем каква знамења и страховања бејаху тада. Тих дана јавише се најпре са небеса многа знамења, а затим земљотрес, у ваздуху промена и међу људима многа пометња и негодовања и глад. И чудна нека прорицања говораху“. Немогућност редовног црквеног живота, пустошење храмова и страдање свештенства тога времена урезало се у народно предање Западне Србије, каже се да је један јеромонах и древне Петрове цркве у Расу одлазио на вис са кога би се молио Господу Богу: „Боже, нека је крштено све што се родило; нека је венчано све што се узело и нека је опојано све што је умро. Амин“! Према сарајевском хроничару Мула-Мустафи Башескији куга (животињска болест) јавила се у Сарајеву и околини 1761. године, а болест се најпре јавила у „селу Слатина код Горажда“. Овај јаничарски ветеран је сматрао да су неминовни предзнаци и весници ове болести следећи: „кад се много света роди, кад се зачну свађе по махалама, кад небо зацрвени, кад се не поштују стари обичаји“. Баш тада се не треба чудити што зараза не престаје. Крајем XVIII и почетком XIX века има неколико спорадичних помена куге и мањих описа помора, а најзанимљиви је опис куге у околини Кратова из 1814. године: „Ово је писаније мене грешног Теодосија јеромонаха Дечанца игумана манастира Лесновског са братијом. Била је ове године велика чума по свој земљи турској и по градовима и по селима и по морским обалама и тада су бежали Кратовци у Лесновски манастир, 14 кућа са све чељади, и седеше 5 месеци и у том гневу Божијем и страху саградисмо келије доле испод куле са молитвама Светога архангела Михаила и Светог преподобног оца Гаврила“. Овај запис сведочи о народном поверењу у црквену јерархију као и о одговорности црквених лица за време изградње карантина уз манаситр за придошлице погођене епидемијом. Извор: Православие.ру
  12. Литургијски календар Православне цркве обогаћен је именом новог светог. Сабрани у Кијевско-печерској лаври, под председавањем Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, 6. децембра 2019, Свештени Синод Украјинске Православне Цркве одлучиоје је да Сабору светих приброји Свету Серафиму, игуманију Коретско-Светотројичног манастира (+ 1633) , извештава Савез православних новинара. Синод је на истој седници прославио и Вилијску икону Матере Божје „Знамења“. Комисија за канонизацију светих Украјинске Православне Цркве састала се у Успењској кијевско-печерској лаври 30. октобра како би испитала материјале у вези са светом игуманијом и чудотворном иконом. После проучења материјала, они су предати на разматрање Свештеном Синоду (Сабору) Украјинске Православне Цркве, који је решио да их обоје прослави. Игуманија Серафим је била кнегиња која је служила као прва игуманија манастира Свете Тројице после инвазије Кан Менли I Гираја крајем 15. века. Манастир је првобитно саградио 1064. године св. Варлаам Кијевско-печерски, иако је током своје дуге историје више пута био разорен и обновљен. Након што су га ханске хорде опустошиле, манастир су 75 година касније обновили кнез Евтимије и његов син Јоаким Коретцки. Јоакимова ћерка Софија, која је при монашењу добила име Серафима, изабрана је за игуманију. Главна црква, Васкрсења Христовог, подигнута је 1580. године. После 16 година закључена је Унија у Бресту, а током наредних 20 година само су 9 мушких манастира и манастир Свете Тројице остали православни од 57 манастира у Волнији. Манастир је почео да води антиунијатске активности и убрзо је постао упориште Православља и уточиште сестара које су унијати избацили из других манастира. Временом је под управом Мајке Серафиме изграђен нови, скупљи манастир, који је убрзо предат фрањевцима. Такође је познато да је мајка Серафима била упозната са великим светим Јовом Почајевим, који је 1628. провео неколико дана у манастиру служећи богослужења и водећи духовне разговоре са сестрама. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. На празник Ваведења Пресвете Богородице, Епископ рашко-призренски, Г. Теодосије, служио је свету Архијерејску Литургију у Липљану. Саслуживали су му намесник приштевски, протојереј-ставрофор Светислав Трајковић, са свештеницима овог намесништва. Ваведење Пресвете Богородице, један је од највећих празника посвећених Богомајци. Слави се као успомена на дан када је Богородица први пут уведена у Храм Божји у Јерусалиму и потпуно се заветовала Богу да би по Божијем предвечном промислу постала она која је као девица родила самог Спаситеља Христа, оваплоћеног Бога Логоса. Прослава у липљанском храму Ваведења Пресвете Богородице из 14. века увек је посебан доживљај: “Тај храм је до наших дана опстао на овим светим просторима и опомиње нас да и ми треба да опстанемо, али не својом силом, снагом, памећу већ силом Божијом и молитвама Пресвете Богородице, онако како је наш народ у прошлости живео и опстајао, имајући веру и наду у Господа тражећи заступништво Пресвете Богородице. Тако и ми данас треба да своје очи уперимо ка небу и да од Бога тражимо помоћ. Да бисмо могли чисте савести од Бога тражити помоћ треба да испуњавамо реч Божију и заповест Божију”, казао је Владика Теодосије. Данашњи празник у Липљану посебно су улепшала деца, која су својим присуством и радости због празника, али и првог снега обележила на свој начин. Учитељ у основној школи “Браћа Аксић” у Липљану каже да има деце, не као некада, мање је људи, али сматра да је са мало добре воље могућ опстанак Срба у Липљану. “Довели смо децу из прве смене од првог до четвртог разреда, дошли су и људи из околних места. Сваке недеље се одржава служба у цркви, не буде толико људи, али данашњи дан посебан због празника. Тако да је овде могућ живот, има нас још овде на овим просторима”, каже Славомир Мирић. Председник Привременог органа Липљан Златко Лазић напомиње да безбедносна ситуација није баш најбоља, али се нада да ће се у будућности људи осећати сигурније. Истиче, да за мештане овај празник представља једно јединство. “Ови верски објекти много значе, показују да је вера православља присутна овде и да ће Срби и опстати на овим просторима, то се види и по овом скупу и литургији која је служена данас. Деца су радост, злато које свака породица цени, и ово окупљање овде у цркви много значи”, истиче Лазић. Мештанин Липљана Љубомир Јовановић каже да се Срби у Липљану углавном окупљају око своје цркве и да тако проводе дане. “Мало је нас у Липљану, окупљамо се овде око цркве и тако проводимо дане од јутра до сутра. Сутра се понавља исто до неке свечаности када се мало више нас окупи. Липљан треба да се сачува, да се одржи, много је леп град, не треба да се напусти”, каже мештанин Љубимир Јовановић. Ваведење је један од пет највећих празника посвећених Пресветој Богородици. Овај православни празник је и крсна слава поједниних мештана у Липљану у коме данас живи око 400 Срба. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  14. Из ове књиге сазнајемо да ће верни који задобију вечну заједницу у Богу вечно славити Бога, као што то чине и анђелске силе: "И падоше двадесет и четири старјешине, и четири жива бића, и поклонише се Богу који сједи на пријестолу, говорећи: Амин! Алилуја! И од пријестола изиђе глас који говори: Хвалите Бога нашега све слуге његове, и који га се бојите, мали и велики. И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, гдје говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова и жена се његова припремила." (Отк 19.4-7) Али како то да разумемо? Човеку у садашњем стању постојања није лако појмити ту вечну благодарност и слављење Бога јер је човек падом изгубио созерцање Бога као природни начин постојања. Наш ум функционише одвојен од срца као органа познања Бога и самим тим одвојено од Бога. Наш ум функционише као аутономни центар постојања и расуђивања и све ван себе објективизира, анализира и покушава да објасни у координатама информација које добија искључиво преко телесних чула. Непрестани ток мисли ми погрешно доживљавамо као богатство наше личности, а заправо реч је понајвише хаотичном унутрашњем дијалогу који се код многих који живе у опсесији знања и "мудрости овога света" претвори у потпуну конфузију и лудило. Насупрот томе, Господ нам сам и преко својих светитеља открива тајну "непрестане молитве" као живота у сталној свести о присуству Божијем и благодарности Богу за све. У таквом молитвеном животу Бог није објекат наше пажње и молитве, већ он сам благодаћу Духа Светога живи у срцу човековом и чини га делом свог живота и вечног постојања. Они који су живели у созерцању Бога и након телесне смрти настављају свој молитвено-созерцатељни живот узрастајући стално у љубави и премудрости Божијој. Пуноћа ове тајне испуниће све након васкрсења свих, у реалности Новог Јерусалима. Мудрост оних који опитују тајне Божије не долази од логичких силогизама палог разума, већ од надахнућа Духа Светога. Зато они који теже познању Бога труде се да ослободе свој ум сталне пометње, хаотичног размишљања да би преко трезвоумља (пажње) и молитве очистили свој ум од помисли и вратили га као блудног сина у срце као његов очински дом. Загрејано љубављу Божијем срце човеково постаје као врућ восак на коме Дух Свети утискује премудре тајне Божије. Човек више не познаје ни Бога ни свет око себе умом, већ срцем. Он себе испражњује да би га Бог испунио премудрошћу која није скуп информација, већ енергија (дејство) Светог Духа. То је сасвим другачији начин постојања од онога што је данас у овоме свету уобичајено, да живимо у сталном сабирању информација како би својим умом овладали тајном овог света па чак и вечности иако то није могуће. То трагично настојање редовно завршава разочарењем и губитком вере, јер ништа на крају није логично и уклопиво у ограничене оквире нашег ума, колико год сакупљали информација преко својих чула. Када се човеков ум устали у непрестаном пребивању у Богу његово природно својство постаје непрестана благодарност (евхаристија) и славословље Бога. Човек са трепетом стоји пред неизрецивим тајнама Божијим и диви му се јер је све тако премудро саздано. Палом човеку који живи у ригидном дуализму између нас и других, при чему и Бога објективизује у свом уму (неретко пројектујући у Богу свој его), потпуно је неразумљиво какав смисао и радост могу бити у славословљу Бога јер пали човек стално покушава да себе природно обожи и све прилагоди себи. Ум палог човека је стално у лутању, расејаности и тражењу чулних подстицаја. Отуда је борба нашег ума да заживи у молитви и ослободи се конфузије помисли јако тешка јер морамо да одбацимо тај најстрашнији идол који нас одваја од Бога, а то је наш сопствени ум коме се клањамо као златном телету и свакодневно га хранимо информацијама у неком суманутом веровању да ћемо тако разумети и себе и друге, па чак и Бога. Онај који је кренуо подвигом очишћења свог ума, који је осетио дах Духа Светога, обиље помисли и информација доживљава као сметњу и буку која му смета да чује тихи глас Божији јер се он опитује једино у ћутању ума и срца. Таквоме је молитва и славословље Бога не губитак времена већ најприроднији начин постојања и истинско богатство. Човек се како нас уче светитељи не труди да позна каква је тајна сунца или месеца, већ да упозна и сједини се са оним који је створио видљиве и невидљиве светове. То је потпуно друга перспектива која је већини нас обремењеним страстима и сујетом овога света пријемчива само у измаглици. У вечности, након васкрсења мртвих и суда Божијег, све ће бити сједињено у Христу и истовремено сви ће бити и једно у Христу и многи. Бог ће пројављивати свој вечни живот у пуноћи кроз све и у свима. Некима ће то бити вечна радост, а некима вачна мука и патња у зависности од тога како су својом вољом себе припремили за вечни живот. "И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видјех Свети град, Јерусалим нови, гдје силази са неба од Бога, припремљен као невјеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више.... А страшљивима и невјернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт." (Отк 21.1-4,8) Они који су живели овде на земљи и прошли врата телесне смрти настављају да живе било у привременој радости раја или у привременом мраку ада (што су различита стања у зависности од начина живота који су изабрали) чекајући васкрсење тела и будуће царство. За разлику од овог привременог стања, о коме се у Светом писму не говори много јер човек без тела није потпун човек, пуноћа вечног живота пројавиће се тек након суда Божијег и у сједињењу новог неба и нове земље, у Новом Јерусалиму. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  15. Фонд Црквено-археолошког музеја Кијевске духовне академије обогаћен је, 20. новембра 2019. године, новим експонатом који има значајну црквено-историјску и културну вредност. Музеју је даривана стара штампана књига – Псалтир, који датира из 17. века. Црквено-археолошки музеј Кијевске духовне академије основан је 1872. године, као прва прва музејска збирка такве врсте у Руском царству. Почетком 20. века, збирка Црквено-археолошког музеја обухватала је музејску грађу од 3. века пре Христа до 19. века. Након доласка совјетске власти скоро сви екпонати су изгубљени или однети у иностранство. Музеј је обновљен 2009. године, по благослову митрополита кијевског и све Украјине г. Владимира, који је за музејску поставку даривао предмете из своје личне колекције. Данас, као и у моменту оснивања, Фонд чине предмети које Музеју дарују епископи, свештенство, као и друге личности. Музеј се налази у здању Кијевске духовне академије и семинарије на територији Светоуспенске Кијево-Печерске Лавре. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Рravlife.org
  16. Pola veka leteceg cirkusa Montija Pajtona ... Прошло је тачно педесет година од тренутка када се свет премијерно упознао са култном британском групом комичара који су потпуно променили поглед на комедију као жанр. У питању је, наравно, емисија позната као Летећи циркус Монтија Пајтона. Џон Клиз, Грејем Чепмен, Мајкл Пејлин, Тери Џонс, Ерик Ајдл и Тери Гилијам су постали део историје комедије 5. октобра 1969. године, када је на ББЦ каналу емитована прва епизода обожаваног серијала скечева. Летећи циркус Монтија Пајтона трајао је четири сезоне, током којих је изашао велики број неописиво генијалних скечева различите дужине. Након тога је филм А сада нешто потпуно другачије поново приказао неке од најбољих на великом екрану. Ту су наравно и чувени филмови Монти Пајтон и Свети грал, Житије Брајаново и Смисао живота који се и данас сматрају непоновљивим. Иако су сви учесници шоуа већ учествовали у разним врстама скечева и изузетно се ценили међусобно, тек овде су добили простор и средства да своју креативност искажу у потпуности. Тек пола века касније сазнају се разне анегдоте повезане са емитовањем прве епизоде, у којој су као реквизите тражили 6 брусхалтера, 6 пари женских гаћица, 5 пари хеланки и једну заставу са кукастим крстом, посебних димензија. Напомена за једног од тражених статиста била је „без голуба на рамену“, што ће касније постати штос који се понавља. А пре свега тога имали су проблема са називом емисије, јер су пре коначног решења имали предлоге које многи нису успевали ни да изговоре, а камоли да се сложе са њима. Компромис је постигнут на време и прва епизода емитована је у 22:50 тог 5. октобра 1969. Иако гледаност није била огромна, реакције су биле махом позитивне, а тек када су се Пајтоновци размахали у новоствореној креативној слободи, људи су полако постали просто навучени на сваки нови скеч. И дан данас, многи уметници наводе Пајтоновце као своју највећу инспирацију и радо се сећају када су их први пут открили. Ми ћемо вас подсетити на 5 нама омиљених скечева, а уколико се први пут сусрећете са њима, крајње је време да откријете и остале!
  17. За неколико дана, тачније 20./21. јула (због временске разлике у толмачењу "универзалног" времена са аспекта наших страна, односно Хјустона као контролног центра мисије и реперне тачке), навршиће се 50 година од како је поручник корвете америчке морнаричке авијације - пробни пилот и ваздухопловни инжењер Нил Армстронг напустио сигурност лунарног модула - "парчета Земље на Месецу" и изговорио чувену реченицу "That's one small step for a man, one giant leap for mankind". Као допринос "округлој" годишњици тог догађаја, отварам тему на нашем Форуму како би се присетили тог догађаја и свих див-јунака који су својим делом обележили једну еру у развоју људског рода.
  18. Током радова на изградњи платоа у манастиру Жича пронађена је изгубљена мермерна плоча с натписом о обнови овог манастира, а која је први пут била откривена 1925. године у манастирској порти. Занимљиво да је реч о фрагментованој загубљеној плочи која је послужила као подлога за поплочавање из времена владике Николаја (Велимировића). Натпис говори о последњој средњовековној обнови Жиче, 1562. године, у време митрополита Захарија. Он је највероватније у запустелом манастиру обновио монашке келије, палату у северозападном делу манастира и спољну припрату Спасове цркве. У сусрет обележавању великог црквеног и државног јубилеја, осам векова од аутокефалности српске православне цркве, министарство културе Србије представило је данас у порти манастира Жича ово вредно откриће, али и пројекте који се и даље одвијају у манастиру. Имајући у виду свеукупан значај манастира Жича за националну историју, министарство културе је у јубиларној години подржало пројекат радова на обнови српске царске лавре манастира Света Жича, који обухвата истраживачке радове на фасади манастирске цркве, партерно уређење порте и пројекте статичке санације најугроженијих пратећих грађевина. Министар културе и информисања Владан Вукосављевић рекао је данас у Жичи да је у периоду од 2016. до 2019. године за више пројеката на манастиру, министарство културе издвојило око 37 милиона динара. „У протекле две деценије било је ствари које су могле педантније да се ураде. Било је и експеримената са малтером на спољној страни манастира Жича који траје осам векова. Али, нема више старих мајстора а ни материјала. Ситне грешке које се јављају јесу поука и искуство уа убудуће. У Србији имамо врсне стручњаке из области заштите културног наслеђа, а ту је и брига државе која ће да се повећава“, рекао је Вукосављевић. Министар културе је напоменуо да у сусрет јубилеју 800 година аутокефалности српске цркве имају чему да се радују, и напоменуо да се посебна брига води и о културним споменицима на КиМ. „Министарство ће подржавати и реконструкцију и обнову српског блага на Косову и Метохији. На сталној смо вези са органима Унеска и осталима који о томе одлучују, јер тај део територије није под нашим пуним суверенитетом. Упркос тим отежаним околностима, министарство културе чини напоре да се све оно што је потребно и уради. Не постоји цена и те ситуације у којима ћемо смањити бригу и пажњу према нашем идентитету“, нагласио је Вукосављевић. Професор Мирко Ковачевић казао је да је манастир Жича у својој историји доживео судбину већине манастира у Србији, односно да је био оштећен и у рушевинама. Осим статичке санације грађевине која је доживела да у својој историји остане без чак 60 одсто дела манастира и порте, према речима Ковачевића, битан детаљ представља и фасада. „Фасада је првобитно била црвене боје. Свети Сава је боравећи на Светој Гори донео црвену боју којом је већина манастира обојена. Жича је у ствари била малтерисана црвеном бојом, односно малтером који је био те боје“, рекао је Ковачевић. Монахиња Нектарија из манастира Жича рекла је данас да има утисак да министарство по први пут има целовити увид проблема објеката који се налазе у порти манастира. „Само министарство је иницирало низ истраживачких радова, што, чини ми се, до сада није био случај. Први пут имамо озбиљан приступ свим објектима који се налазе у порти“, рекла је монахиња Нектарија. Централна прослава обележавања 800 година аутокефалности српске православне цркве биће одржана од 6. до 9. октобра. Свечаност ће почети 6. октобра окупљањем свих архијереја и молитвеним прослављањем у манастиру Жича, после чега ће програм бити настављен у манастиру Студеница и у Краљеву. Архијереји ће 7. октобра боравити у духовном седишту СПЦ – Пећкој патријаршији, а свечана академија биће одржана 8. октобра у Центру „Сава“ у Београду у 20 сати. Извор: РТВ Војводине
  19. Дана, 7. септембра на празник Светих апостола Вартоломеја и Тита Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић обиљежиће 50 година свештеничке службе. Овим поводом Свету архијерејску литургију у цркви Светог Николе у Котору служиће Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије уз саслужење оца Момчила и свештенства. Звучни запис разговора О свом педесетогодишњем свештеничком труду на њиви Господњој, стању у нашој Митрополији у то вријеме, разговарали смо са оцем Момом коме дугујемо велику захвалност за очинску љубав, за тренутке радости које нам је пружио гостујући на таласима нашег Радија, посебно у емисији „Питајте свештеника“ гдје је наш веома драг гост. Извор: Радио Светигора
  20. Данас сам купио четврто том Патрологије нашег владике Атанасија Јевтића. Том је послевећен латинским Оцима и писцима. Оно што ме је одмах заинтригирало је део о Светом Августину. Потпуно сам разочаран начином на који је владика писао о овом Светом Оцу - свега пет страна!? Надао сам се да владика Атанасије има петљу да изађе из те, од ХХ века, преовлађујуће егзгетске парадигме (тзв. де Рењонова парадигма) кроз коју се говори о Августиновој тријадологији, али нажалост није. Оно што ми је посебно запало за око је та чувена, назвао бих је мантра, по којој Августин не разликује богословску и икономијску Тројицу, како су то чинили источни, кападокијски Оци. Аман! То је тешки анахронизам! Разликовање вечних односа Тројице (богословља) и њиховог односа према свету (икономија) бива актуелно најраније од деветог века, када крећу филиоквистички спорови. Кападокијски Оци о томе не говоре! Ја сам у својој дисертацији детаљно, до последњег изговореног слова, истражио шта један Свети Григорије Богослов подразумева под разликовањем богословља и икономије и све то упоредио са ставовима Светог Августина. Све то сам јасно документовао изворним текстовима и то ћу са вама сада поделити. Заиста, нашој савременој теологији потребно је темељно преиспитивање неких уврежених ставова који се некритички усвајају као неспорни, а који као такви не стоје.
  21. Протојереј-ставрофор Милун Фемић прославио јубиларних пола вијека свештеничке службе одслуживши Литургију у подгоричком Саборном храму. Звучни запис беседе протопрезвитера-ставрофора Далибора Милаковића Звучни запис беседе протопрезвитера Милуна Фемића У Недјељу девету по Духовима, 18. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Милун Фемић. Прота Милун је овом приликом прославио јубилеј, 50 година свештеничке службе. Проти Милуну су саслуживали: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Пред Свету Тајну Причешћа, свима сабранима обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је говорио овом приликом о истакнутом врлинском свештеничком животу који је водио и примјеру који тим животом даје отац Милун Фемић: ,,Сви смо се овдје окупили у заједници љубави, али и да прославимо један јубилеј. Данашњи јубилеј јесте јубилеј нашег уваженог проте - оца Милуна Фемића који данас слави пола вијека - 50 година свештеничке службе. И заиста Бога га је даривао да служи 50 година неуморно и Богу и народу без имало страха, са много љубави, пажње и жртве. Оно по чему се још прота Милун истиче, јесте да пише дјелују поезију и прозу, а таква је и његова душа. Пуна љубави - дјечије љубави." - нагласио је отац Далибор. ,,Није му лако било током његове службе. То најбоље зна он и његова породица - попадија и 4 сина. Он је кроз ових 50 година прошао многа страдања, али, носио је крст, достојанствено, тихо и скромно." - подсјетио је он. Отац Далибор се у даљем обраћању осврнуо и на једну дирљиву анегдоту коју му је прота Милун испричао, повлачећи сликовито паралелу између тешког времена безбожног комунизма и страха народа и овог сада, када је нвјера у народу пробуђена, када је васкрснула у срцима људи: ,,Прота ми је причао да је било тада такво вријеме, да када је долазио на станицу Беранску да путује, људи су се од њега склањали, прелазили су на другу страну. Не због тога што није био добар и цијењен човјек, већ због тога што је такво вријеме било, народ је био у страху и зазирао. Но, данас, у данашње вријеме Богу хвала, да дође у Беране, сви би прешли на његову страну и узели благослов од њега и да га поздраве." Отац Далибор је на самом крају честитао јубилеј проти Милуну пожељевши проти дуг живот, да буде здрав, да га Бог благослови. Након обраћања протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, свима сабранима се обратио и протојереј-ставрофор Милун Фемић. Он је у свом пастирском слову говорио о свим искушењима, мукама, недаћама, неприликама и подвизима које је носила његова свештеничка служба и његов живот у вријеме безбожног комунизма, али говорио је и о значају вјере, о значају имања повјерења и чврстог уздања у Бога, будући да Бог никда није заборавио народ свој и цркву своју, па и у најтежим временима. ,,Ево нас је Господ све заједно сабрао овдје у овом светом храму у девету недјељу по Духовима у великом броју. Окупио нас је да заједнички молитвено учествујемо, да уздижемо хвалу Богу, будући да само постом и молитвом и исправном вјером можемо да савладамо препреке које су пред нама. Сви они који мисле да нам праве неку незгоду, коју ми њима не само да нећемо да радимо, него нећемо ни да помислимо да урадимо. Суд и правда су Божији, а наше је да се молимо и да чувамо своју вјеру и то ће нас водити исправним путем и бићемо побједници. Може неко да буде јачи, па нека буде и да је бољи, али, Бог је изнад свих." - поручио је прота Милун. ,,Било је вријеме када је свега било 4-5 активних свештеника у читавој Црној Гори, а када је народа још мање од тога било у црквама за вријеме службе. Но, ево се Богу хвала изродише нове генерације које се уздижу и духовно и молитвено и образовно. Баш онда када се мислило да Цркве више неће бити, да ће се угасити и да више неће бити црквених служитеља - свештеника, ето баш тада, у преломном моменту све поче да васкрсава." - присјећао се отац Милун. Он је у даљем свом излагању нагласио да није лако бити свештеник ни у једном времену, будући да су црква и свештенство увијек прогоњени, као што је и Господ био прогоњен, али је подсјетио да је снага у Богу и да је Бог изнад свега и свих: ,, Бог је дао да имамо сада ове дивне генерације свештеника, заиста достојних свог позива. А требате знати да свештеник није лако бити ни у једном времену, јер ми смо на таквом простору гдје смо увијек имали људи који су нас прогонили. Али, сјетимо се, прогоњен је и Христос, прогоњени су апостоли, али у немоћи се сила Божија пројављује, Бог кад хоће и од малих људи учини велике људе." Он је пак нагласио да је најважније да се хришћани држе своје тврде Божије вјере, да пребивају у милости и љубави Божијој и изразио да је увјерен да ће ситуација и код нас и усвијету бити боља: ,,Надајмо се у Бога, без обзира на то каква времена могуће долазе, знајмо да кад смо са Богом, ако искрено вјерујемо, ако држимо пост, ако пребивамо у милости и љубави - онда Бог је на нашој страни и даће Бог да буде све боље и боље." ,,Нека је слава Богу који нас држи, који нас кријепи, и који нам безусловно даје љубав и многе дарове, јер без Њега, без помоћи Божије ништа не може да се дешава на Земљи, нека је Њему слава и сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин!" - закључио је тиме своје пастирско обраћање прота Милун Фемић. Протојереј Милун Фемић који је данас молитвено прославио са свештеним братством Храма и вјерним народом свој полу-вјековни јубилеј свештенослужења, предано служи својој Цркви и роду 50 година. Од голобрадог младића и прве парохије, па до мирног свештеничког живота он је морао да прође носећи бреме тешког времена невјере. Он је своју службу започео у својим родним Беранама, у манастиру Ђурђеви Ступови, рукоположен је у чин ђакона 1969. у Острогу, на Преображење Господње, а убрзо, на Госпођиндан, у манастиру Морачи, у чин презвитера. Рукоположио га је митрополит Данило Дајковић, а око престола водио стари, фини свештеник Душан Радовић, којег су након девет година од упокојења ископали читавог, несатрулог, и пренијели у манастир Дајбабе. Одмах је постављен на парохију, Трећу и Четврту бјелопољску, да буде старјешина цркве Светих апостола Петра и Павла. Био је млад, тек му је било 20 година. Био је зелен и неискусан, а одмах по постављању на парохију неки засљепљени људи су га гледали као да је дошао да изврши преврат, да руши комунизам. Након своје богате службе током које је несебично служио Богу, цркви и народу, по пензионисању почео је да пише, тачније, почео је да пише збирке за дјецу. Аутор је њих многих, објавивши до данас чак девет књига: Поезију за дјецу „Радознале пјесме” и „Јутарње сунце”, роман „Нес” у три књиге, роман „Украдена маца” на српском и енглеском, роман „Лептир који говори” и приче „Срећкови несташлуци” у двије књиге. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици Протојереј-ставрофор Милун Фемић прославио јубиларних пола вијека свештеничке службе одслуживши Литургију у подгоричком Саборном храму Саборни храм Христовог Васкрсења - Подгорица WWW.HRAMVASKRSENJA.ME У Недјељу девету по Духовима, 18. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је...
  22. У Цркви Светог Јована у Хановеру је у петак вече у присуству неколико стотина гостију и верног народа одржана свечана академија поводом пола века постојања Епархије диселдорфске и немачке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Госте је на почетку академије, по први пут на немачком језику поздравио Његово преосвештенство епископ Диселдорфа и Немачке Григорије. "Све што славимо и у овој години и у идућој, биће повезано са 800 година постојања Српске православне цркве и њене аутокефалности и ово је заиста велики догађај за нас, јер 50 година једне епархије у Немачкој исто је као отприлике 500 година у неким православним земљама", рекао је Владика Григорије. Епископ Григорије рекао је да је на симпозијум дошао и председник Православне епископске конференције митрополит Августин, као и председник бискупске конференције Немачке Герхард Фајге, наравно и многи други људи који су Епархији Диселдорфа и Немачке учинили велику част и показали поштовање према српском народу и Српској православној цркви. Протојереј-ставрофор Слободан Милуновић рекао је да је сваки јубилеј важан у животу било појединаца, било заједница, а посебно црквених заједница и још више важан у дијаспори, ван граница отаџбине. "Временом се стварају и овакви јубилеји као што је 50 година Епархије, чији сам ја сведок од оснивања епархије 1969. године у Немачкој", рекао је протојереј-ставрофор Слободан Милуновић који је био и први рукоположени свештеник ове Епархије. У чин свештеника рукоположио га је Преосвећени Епископ шабачки Лаврентије који је био први Епископ Српске православне цркве на овом простору. Присутнима су се обратили и високопреосвећени митрополит Немачке Августин из Цариградске патријаршије, преузвишени покрајински бискуп Хановера Ралф Мајстер из Евангелистичко-лутеранске цркве, преузвишени бискуп Магдебурга Герхард Фајге, председавајући Екуменске комисије Немачке Бискупске конференције и преузвишени бискуп Николаус Швертфегер, викарни бискуп Хилдесхајма. Након поздравних говора епископа и бискупа услиједила су излагања епсикопа Григорија и бискупа Фајгеа, који су говорили о теми "Православље и Католичка црква у Њемачкој у дијалогу". Владика Григорије одржао је предавање на Немачком језику. У дискусији, коју су водили професор Томас Бремер са Католичког теолошког факултета Универзитета у Минстеру, учествовали су и пастор Евангелистичке цркве у Немачкој Волдемар Флаке и протојереј-ставрофор Слободан Милуновић који је иначе и први рукоположени свештеник у Епархији немачкој још давне 1969. године када га је рукоположио тадашњи Епископ немачки Лаврентије који је и основао ову Епархију. Извор: Телевизија Храм
  23. Српска Православна Епархија диселдорфска и немачка прославља ове године 50 година постојања. Од 28. до 30. јуна 2019. године тим поводом организује тродневне свечаности у Хановеру, у оквиру којих ће бити одржан научни симпосион под називом „Српска православна црква у Немачкој у прошлости, садашњости и будућности“. У петак свечана академија и пријем у Хановеру На Видовдан, у петак 28. јуна, од 18:00 часова у Цркви Светог Јована (Neustädter Hof- und Stadtkirche St. Johannis) биће одржана свечана академија поводом пола века постојања Епархије диселдорфске и немачке, након чега ће за све госте уследити и свечани пријем. На самом почетку академије поздравно слово, и то по први пут на немачком језику, упутиће Преосвећени Епископ Диселдорфа и Немачке др Григорије Дурић. Присутнима ће се обратити и Високопреосвећени Митрополит Немачке Августин из Цариградске Патријаршије, Преузвишени Покрајински Бискуп Хановера г-дин Ралф Мајстер из Евангелистичко-лутеранске цркве, Преузвишени Бискуп Магдебурга др Герхард Фајге, председавајући Екуменске комисије Немачке Бискупске Конференције и Преузвишени Бискуп др Николаус Швертфегер, викарни бискуп Хилдесхајма. Након поздравних говора Епископа, Бискупа и кратког музичког интермеца уследиће излагања: - Преосвећени Епсикоп Диселдорфа и Немачке др Григорије Дурић говориће на тему „Теолошке перспективе Српске Православне Цркве у Немачкој“. - Преузвишени Бискуп Магдебурга др Герхард Фајге, председавајући Екуменске комисије Немачке Бискупске Конференције говориће на тему „Православље и Католичка Црква у Немачкој у дијалогу“. У дискусији, коју ће модерирати проф. др Томас Бремер са Католичког теолошког факултета Универзитета у Минстеру, учествују: пастор Евангелистичке цркве у Немачкој г-дин Волдемар Флаке, Бискуп др Герхард Фајге и протојереј-ставрофор Слободан Милуновић. У суботу научни симпосион у Хановеру Дан касније, у суботу, 29. јуна, Епархија диселдорфска и немачка организује симпосион под називом „Српска православна црква у Немачкој у прошлости, садашњости и будућности“. Симпосион ће се одржати у Црквеном центру Светога Саве у Хановеру (Mengendamm 16 c, 30177 Hannover) између 09:15 и 19:30 часова. Научни савет симпосиона чине проф. др Данијел Бенга са Православног богословског факултета у Минхену, проф. др Томас Бремер са Католичког теолошког факултета Универзитета у Минстеру и проф. др Мартин Тамке са Евангелистичког теолошког факултета Универзитета у Гетингену. У недељу Владика Григорије богослужи у Хановеру У недељу, 30. јуна, у 10:00 часова, Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке г-дин Григорије служиће Свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у Хановеру (Mengendamm 16 c, 30177 Hannover). Извор: Телевизија Храм
  24. Древна старохришћанска црква откривена је у археолошким искапањима на подручју турске покрајине Невşехир односно Kападокије. Према првим истраживањима, подземна црква уклесана у стене настала је у 5. веку, а према речима археолога скрива и фреске на којима су досад невиђени призори попут цртежа рибе која пада из Христове руке, Исусова васкрсење и смрти злих душа. – Црква је већа од осталих пронађених на подручју Kападокије. Изграђена је под земљом, а њене изворне фреске преживеле су све до данас. Kад смо кренули са радовима нисмо ни сањали да ћемо пронаћи овакве подземне комплексе. Ископавање и чишћење иде даље и надамо се да ћемо ускоро имати нове податке о историји Kападокије која ће тако постати још значајније ходочасничко одредиште – изјавио је градоначелник Невşехира Хасан Üнвер. Древна црква откривена је у археолошким истраживањима у склопу пројекта обнове старог језгра овог турског града у чијем се средишту некада налазила. Археолошко подручје покрива готово 360 хиљада квадратних метара и укључује 11 квартова који окружују центар града. С обзиром да се откриће догодило у јануару, археолози су због неповољних временских услова цркву испунили замљом да би је заштитили. – Зауставили смо радове да бисмо заштитили фреске и саму цркву. У пролеће, кад отопли, чекаћемо да влага најпре испари, а затим ћемо уклонити земљу. Након рестаурације и чишћења фреске ће бити враћене у изворно стање – објаснио је Али Аyдин, један од археолога који учествује у истраживањима и рестаурацији. Ово откриће само је једно у низу фасцинантих археолошких открића на подручју некадашње Kападокије. Наиме, према досадашњим истраживањима откривено је око 200 подземних градова из различитих историјских раздобља, у којима је свеукупно живело око 100 хиљада становника. Већина градова има барем два подземна спрата, а њих 36 има три или више спратова. Највећи подземни град је свакако Деринкују, откривен 1963. године. Са својих 18 спратова, протеже се до дубине од 85 метара, а потиче из 8. века пре Христа. Kроз њега протиче питка вода, има низ вентилацијских система, станове, трговине, бунаре, оружарнице, гробље и посебне отворе за бег. У граду је пронађена и школа и посебне просторије у којима су се држале животиње. Тражећи уточиште пред римским прогонима, хршћани су на подручју Kападокије изградили 36 подземних градова и око 600 цркава од којих многе и данас привлаче бројне туристе и ходочаснике. Извор: Архео-аматери.рс
  25. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 6. маја 2019. године, на празник Светог великомученика и победоносца Георгија, свету архијерејску Литургију у манастиру Гомионици, Епархија бањалучка. У молитвеном присуству Преосвећеног Епископа бањалучког г. Јефрема, Патријарху су саслуживали протосинђел Платон, настојатељ манастира Гомионице јеромонах Методије и протођакон Радојица Жагран. У цркви испуњеној верним народом појале су сестре манастира Гомионице. Светој Литургији је присуствовао и градоначелник Бања Луке г. Игор Радојчић. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Креирај ново...