Претражи Живе Речи Утехе

- Реч Епископа треба да се темељи на вери у живог Бога. Ништа боље и ништа лакше, јер Епархија у коју долазите јесте Епархија вере, Епархија молитве и Епархија љубави, поручио Патријарх српски г. Порфирије новоустоличеном Епископу ваљевском г. Исихију. - Епископ Исихије је данас је постао Епископ Епархије ваљевске, која је у јединству са помесном Српском Православном Црквом, а то значи - не представник једне људске организације, која је у комуникацији са другим организацијама овог света, јер Црква није напросто људска организација, ни најважнија организација у једном народу и држави. Црква је тело Христово, чија је глава сам Господ Христос, а сви они који су крштењем сједињени чине један организам. Стога, Епископ је на месту и обличју Христовом и он је представник Христов, поучио је у беседи о узвишености епископске службе Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије приликом увођења Епископа Исихија у трон Епархије ваљевске. - Увели смо владику Исихија у трон Епархије, која је 2006. године обновљена на челу са блажене успомене епископом Милутином, који је био Епископ Цркве Христове онако како су апостоли проповедали, Свети оци сведочили и како ми православни хришћани верујемо. Уведен је у трон Епархија, која је у другој половини 20. века била извор и стециште истинске и аутентичне вере и богословља, али и стециште људи са свих страна који су били жељни живог Бога, истакао је патријарх Порфирије. - Одавде су поникли пре свега Свети владика Николај, Нови Златоусти, затим онај који се наслањао на владику Николаја и у истом духу у ком је он, а пре њега Свети оци Цркве, сведочио реч Христову, Преподобни отац Јустин Поповић. Мало је данас православних Срба које није дотакла реч владике Николаја или оца Јустина, а најчешће реч обојице, и који нису њиховом речју обогаћени. Реч Епископа треба да се темељи на вери у живог Бога. Ништа боље и ништа лакше, јер Епархија у коју долазите јесте Епархија вере, Епархија молитве и Епархија љубави. Народ ове Епархије јесте честит и побожан, лепе су речи патријарха Порфирија о завичајцима новопросијавших светитеља, које завређују благодарје свих који живе у ваљевском крају, али и на нова прегнућа у славу Божју обавезују. - Честити и побожни народе овог краја, добијате, сигуран сам, достојног наследника владике Милутина, великих старих Епископа ове Епархије, али и човека који је израстао у истом духу којим ви живите. То је дух Светога Саве, Светог владике Николаја и оца Јустина. Кажем „дух“, а то значи начин живота – однос према Богу и ближњем, јер то двоје не може да буде раздвојено, поручио је патријарх Порфирије, благосиљајући владику Исихија и његове епархиоте – народ који је, према његовим речима, „украс Цркве Христове“. По благослову Патријарха српског г. Порфирија, одлуку Светог Архијерејског Сабора о избору владике Исихија за Епископа ваљевског прочитао је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. У тексту одлуке се обнародује његов избор и позива верни народ да му својим молитвама помогне у тој узвишеној служби. Извор: Инфо-служба СПЦ

„Српски коштан“ у дворишту Покровске цркве 10. НОВЕМБРА 2020. Ботаничар Небојша Стојановић из Београда, аутор и реализатор еколошко – духовне акције „Небеска ботаника“, у порти Храма Покрова Пресвете Богородице данас је засадио једно стабло гинко билобе и два питомог кестена, којег је назвао „српски коштан“ и њиме марљиво украшава црквене порте и школска дворишта широм Србије. Некада сте њиме добра и услуге могли платити као дукатом, сребрњаком и којечиме скованом од племенитих метала што је вредност овоземаљског мерило. На трпези је заузимао место као укусан слаткиш, али се од његовог хранљивог и здравог плода правило и брашно за хлеб и друге домаћичке рукотворине старих времена. Међу љубитељима здраве хране, питоми кестен и данас је на цени, јер садржи угљене хидрате који погодују и дијабетичарима. Његове раскошне крошње вековима наткриљују Високе Дечане, Српску царску Лавру у долини Бистрице испод планинског масива Проклетија. Духовно благо Метохије, сведочанство српског постојања и светску културну баштину. Чувају и красе њену околину, питоми кестени, простирући се некад на двадесетак хектара. Данас само на осам. Тек неколико пута годишње, када војници КФОР –а обезбеде пратњу, дечанска братија могу да покупе ове благодатне плодове. А дешавало се и да шуму секу они који би да српско постојање на светој земљи затру. И то нас многе боли, а и правду бисмо. Нека је ипак Господња последња… За нас је стварати најбоље. У славу Божју и на добро људи. Управо како то чини ботаничар из Београда Небојша Стојановић, неуморни прегалац у узгајању садница и њиховом ширењу свим крајевима где Срби живе. Питоми кестен из метохијске равнице назвао је „српски коштан“. Из зрна стабала донетих из Дечана произвео је саднице, којима из дана у дан украшава дворишта храмова и школа широм Србије. Почео је јуна ове године у манастиру Хиландар. Поред кестена ту је и гинко билоба, кедар и дрен – „Едиција светих“ у акцији Небеске ботанике. Дрвеће које штити, храни, лечи,улепшава… Дечанска шума„српског коштана“, односно питомог кестена, некада је била највећа на Балкану. То је иначе најређа врста кестена на свету. У жељи да млађе генерације упознам са овом биљком, која је печат на српској тапији на Косово и Метохију, произвео сам саднице и почео да га садим широм Србије. Садићу где год Срби живе, јер на тај начин можемо да сачувамо везу са светом српском земљом. Задатак нас старијих јесте да младима оставимо у наслеђе запис, љубав према светињама и свему ономе што о њима говори. Ако то уграде у себе док су мали, никада неће заборавити – каже Небојша Стојановић, аутор и реализатор „Небеске ботанике“, акције чији су печати лепоте утиснути од Хиландара, преко Београда, Новог Сада, Ваљева па све до…докле буде оних којима је важно везати претке са онима који долазе, оставити траг трајања док мрви пролазност. У дворишту Покровске цркве Небојша Стојановић засадио је и гинко билобу, најстарије дрво на планети, пореклом са Далеког истока. Управо њиме, пре двадесетак година, овај врли градинар почео је са стварањем дрвећа из зрна. До данас је створио четири врсте, вишеструко корисне за човека. Вођен жељом да чини оно што је добро за све, не тражећи ништа заузврат, верујемо да неће стати. Једно добро рађа друга нова. И то је законитост. Неписана, али вишеструко у пракси потврђена. Ј. Ј. ИЗВОР: „Српски коштан“ у дворишту Покровске цркве – Епархија ваљевска WWW.EPARHIJAVALJEVSKA.RS

Радио „Источник“ који је основан 2009. године са благословом блаженопочившег Епископа ваљевског г. Милутина прославио је 24. априла славу – Источни петак. У храму Покрова Пресвете Богородице је служена Света Литургија којом је началствовао јереј Душан Ђаковић, докторанд на Богословском факултету Атинског Универзитета, некадашњи професор Призренске богословије, Ваљевац. Након службе преломљен је славски колач и освештано жито са запосленима на челу са протонамесником Слободаном Алексићем, главним и одговорним уредником радија. Отац Душан честитао је славу и празник свечарима са жељама да наставе да раде и стварају у славу Божју. Извор: Радио Источник

Опроштајно слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске од блаженопочившег епископа Милутина. Како просвјетитсја свјетилник свјета, како руку положит раб на Владику? Са овим речима, драги наш оче и Владико, Ваш небески заштитник Свети Јован Крститeљ излази пред Спаситеља света. А са којим речима ми, Ваша духовна деца, да станемо пред Вас и да говоримо о нечему о чему нам никада нисте дозвољавали да говоримо – о Вама лично? Мање је страха што треба беседити пред Вама – беседником Николајевског кова и богомољачког духа – а више је несигурности због саме теме. Били сте Епископ који је волео празнике и прослављања, па смо заједно у Епархији ваљевској стално нешто прослављали. Од 17 векова слободе хришћанства (2013), преко 10 година од обнове Епархије ваљевске (2006), 800 година аутокефалности Српске православне Цркве (2019) и тако редом. И поред свега тога никада нам нисте дали, јер то нисте искрено желели, да се славе Ваши спомендани, да се пишу речи похвале о Вама, да прослављамо у Вашу част. Сваки је човек тајна, сваки велики човек је још већа тајна, а Ви сте из велике скромности Ваше, остали тајна за многе око вас. Стога, опростите оче и Владико, на овом првенцу писаном о Вама у тренутку када треба да се поздравимо, када нас гуши и кочи наш привремени растанак. Када је богобојажљиви четрнаестогодишњи младић Михаило кренуо да иде уским и тешким путем монашког живота, био је то истински редак пут. Овај луди избор, најлепше описује песник речима које се у потпуности односе и на нашег Владику: А у време јагме о значке и прње, своје голо тело обуче у трње. Дошавши у манастир Каону, млади искушеник се одмах заљубио у овај манастир, оном искреном дечачком љубављу. Манастир Каона врло брзо постаје његова кућа, а он један од добрих и верних слугу Божијег дома. Владика Милутин је до краја живота неизмерно волео, не само манастир Каону, већ уопште манастире и монаштво, тишину и бројаницу. Верни слуга Христов, монах Милутин, као негда Његов Господ воду у вино, стрпљиво је у Каони претварао земаљску у небеску лепоту. Тако манастир Каона до тада само „средњовековни споменик културе”, постаје огледало небеске лепоте и духовна лавра. Запустели сеоски поточић, постаје мали Јордан шабачког краја, место у чијој су крстионици, коју је изградио отац Милутин, крштени многи, а крштавају се исто тако и данас. Већ у овим првим монашким корацима видимо карактер овог младог монаха: био је храбар, вредан и са смислом за лепоту. Тај га смисао није напустио до краја, јер је све чега би се дотакао, волео да украшава и уређује. Са једнаком је љубављу прилазио птици, цвету или детету, видећи у њима огледало лепоте Божје. Још више је, наравно, волео лепоту храма и богослужења. Насмејан и стрпљив, био је неуморни указатељ те небеске лепоте. Друга одлика вредног каонског монаха била је његова служба да увек, од ране младости, буде учитељ и духовник. Његово учење ницало је, не из жеље за знањем или славом овога света, већ из његове бриге о другима, из његове љубави према другима. Владика Милутин је један од првих који је у српској Цркви, још седамдесетих година прошлог века, организовао школу веронауке, тако што је извео шест генерација и стотине младих људи, који су у хладу манастирске порте први пут чули за Христа. Ови катихетски дани остаће најлепше животно сећање многих данашњих лекара, професора и обичних радника, који сваке недеље испуњавају храмове широм земље, памтећи и понављајући и данас наизуст речи које им је њихов учитељ усадио у душу. А увек их је учио о побожности, смирењу, лепоти и љубави. Братство каонско постало је прозор у небо и свет многим младим душама које данас, верујемо и знамо, детињски плачу за њим. Ова школа веронауке и живота у Христу била је само припрема за ону праву духовну школу коју је у манастиру водио владика Милутин. Када је наша Црква била суочена са великим бројем кандидата за богословију, игуман манастира Каоне отвара врата за све богочежњиве душе богослова које су прошле ову специфичну духовну академију. Од тада, манастир Каона ће увек бити кошница која врви од духовности, лепоте, молитве и живота. И колико год је отац Милутин у свом манастиру био активан и предузимљив, подједнако је толико био послушан и смирен пред својом Светом Црквом, никада и ништа не тражећи од ње, већ само слушајући и радећи. Зато је требало да протекну четири деценије од када је први пут закорачио у порту каонског манстира, до оног момента када је позван на апостолску службу у својој Светој Цркви. Тако је промислом Божјим владика Милутин први епископ у нашој Цркви посвећен у 21. веку. Када историчари после нас буду помињали ову важну чињеницу, треба да знају да у њој има много више симболике и значења него што се то на први поглед чини. У мехове новог времена, било је потребно преточити старо вино мудрости и побожности које је каонски духовник поседовао. Наша Света Црква послала га је да пастирствује на Петом континенту, да тамо настави, како је сам волео да каже, своје служење Богу и роду. У овом ритму – Богу и роду – одзвања сав животни пут и труд Владике Милутина. Волео је Бога, био му је веран, али је одмах после тога волео неизмерном снагом и свој српски народ. Велика је штета што многи који данас агресивно говоре против верности и љубави према свом народу, нису били у прилици да упознају великог родољуба, владику Милутина. Врло брзо би схватили да – волети свој народ, заправо, значи служити му и чинити да он буде бољи и лепши. Владика Милутин је искрено био поносан на то што је Србин, и баш зато умео је да цени сваки народ и сваког човека на свету, од Канаде, Аустралије па све до Африке, куда га је Божја промисао водила. У тој љубави према свом народу, према српском језику и имену, према српским светитељима (име једног српског светитеља је и сам носио), крила се она истинска хришћанска љубав, која од појединачног иде ка општем, а од локалног ка универзалном. Тако је наш владика Милутин био велики и прави Србин, а то је исто што и велики и прави човек и хришћанин. Зато није чудно што је и у далеком свету петог континента, свету туђем и другачијем, владика Милутин оставио исто онолико трага, као и у маленој каонској светињи. Да је овај далеки пут владике Милутина ипак био по Божјем промислу, сведоче и плодови његовог тамошњег рада. Ипак један плод се својим значајем издваја од осталих, а то је једно духовно родитељство које је довело до тога да и данас владика Милутин, у лику и делу свог духовног сина, владике Силуана, помаже и води Цркву Српску у Аустралији. Ако се икада и ичим скромни владика Милутин дичио и поносио, то је онда својим духовним сином вВладиком Силуаном, којем је, са правом, увек могао рећи: Ви сте наша посланица, коју познају и читају сви људи; који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама него на таблицама срца (2. Кор 3, 2-3). Ваљда баш због те његове несагориве љубави према свом роду, после нешто више од три године проведене у Аустралији, промисао Божја владику Милутина враћа тамо одакле је и кренуо, у његово Ваљево. Овде се владика Милутин нашао у загрљају и под благословом двојице светитеља које је посебно волео, Светог владике Николаја и Преподобног оца Јустина. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске владика Милутин је, безмало деценије и по, неуморно радио и борио се, водећи се само мишљу да угоди Богу и народу, али и да буде достојан наследник двојице духовних горостаса. За нас, његову духовну децу, он је то несумњиво и био. Готово се никада није могло догодити, за сво ово време пастирске службе у Епархији ваљевској, да Владика одржи једну беседу, говор, јавно обраћање или кратку поуку, а да се не позове на речи Светог Николаја или Преподобног Јустина. Ми, његова духовна чеда, данас бисмо тешко, од свега онога што смо научили од нашег Владике, могли да раздвојимо шта је николајевско, шта јустиновско, а шта његово. Вредност тог његовог учења можда и јесте у томе што оно никада није било само његово, јер владика Милутин је црквено живео и црквено мислио. Али није то случај само са његовим речима. До самог краја свог живота, Владика није имао ништа, нити је ишта присвајао само за његово. Али то не значи да је у нечему био сиромах, живео је и понашао се као онај који све има али нипта не поседује. Све своје духовно богатство, своје полувековно прегнуће, своју жртвену љубав коју је неуморно умножавао, свој дар за лепоту који је ширио, све је то једно велико богатство које је он оставио и својој Цркви и своме народу. По том труду нека га Господ и награди. И на крају οвог привременог растанка, једино што осећамо као дужност јесте да замолимо опроштај пред лицем Његовим, за све ране и проблеме које смо му као некда нехотице наносили. Уз ову молбу за опроштај приносимо и речи благодарења, које данас иду из душа и срца свих Ваших свештеника, монаха и верног народа. Речи благодарења Господу што нам је послао Божјег човека. Благодарења и Вама, Владико Свети, што сте нас чували очински, а штитили и волели мајчински. Знамо да Вам то није било тешко, знамо да сте све из љубави радили. Хвала Вам што сте Господњи били, што сте из сопственог кандила вере изливали доброту и незлобивост и у наша срца. Последњи дани Ваши, сведоче о Вама оно што ниједна реч није кадра да искаже. Смирено сте и стрпљиво дочекали и последњег непријатеља, без бојазни и страха. И онда када су нам из болнице јављали да се дешава нешто необјашњиво, она нека чудна игра живота и смрти, да сте кретали Господу у наручје и враћали се. Није то за нас било ништа необично, јер знамо да сте на тој лествици између неба и земље цео живот и ходили. Сада сте само закорачили који степеник више, и из земаљске прешли у небеску Србију, лепи и уређени кварт Царства небеског. Тамо где је непрестано ликовање оних који празнују и бескрајна сладост оних који гледају лице Божије. Ликуј са њима и наслађуј се и Ти, добри наш оче и Владико. Срећно ти Царство небеско. Амин. Дарко Ђурђевић, протонамесник архијерејски намесник први ваљевски Извор: Епархија ваљевска

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Милутина (Кнежевића), за администратора упражњене Епархије ваљевске постављен је Његово Преосвештенство Епископ шабачки г. Лаврентије. Владика Лаврентије је као епископ шабачко-ваљевски (до 2006. Године), заорао дубоку бразду архипастирског служења на територији садашње Епархије ваљевске која је у време блаженоуснулог Епископа Милутина доживела препород, особито у погледу духовног живота и градитељства. Садашњи администратор Епархије ваљевске одлуком новопрестављеног Епископа ваљевског Милутина, а поводом педесет година архипастирске службе, одликован је орденом Светог Владике Николаја 2017. Лета Господњег на литургијском сабрању у ваљевском Саборном храму Ваксрсења Христова. Да је сваки сусрет архијереја епархија Шабачке и Ваљевске протицао у обиљу братске љубави и срдачним разговорима о бројним темама везаним за живот Цркве, доказано је и 28. Фебруара ове године када је блаженопочивши владика ваљевски Милутин посетио Епископа шабачког Лаврентија. Том приликом евоциране су успомене на догађаје и људе које их повезују током вишедеценијског служења Богу и свом народу.

У молитвеном присуству свештенства Храма Покрова Пресвете Богородице и верника у понедељак 30. марта, протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник ваљевски први, служио је помен новопрестављеном служитељу Божјем, Његовом Преосвештенству Епископу ваљевском г. Милутину. Поред Храма Покрова Пресвете Богородице, помен Епископу Милутину служен је и у осталим светињама богомспасаване Епархије ваљевске. Извор: Радио Источник

Епархија ваљевска овим путем обавештава све своје епархиоте и целокупну јавност да је код Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина потврђено присуство вируса корона, као и код још двојице свештенослужитеља наше Епархије. Епископ Милутин и двојица клирика тренутно се налазе у КБЦ „Др Драгиша Мишовић” у Београду. Овим путем позивамо све свештенство, монаштво и верни народ Епархије ваљевске и наше Мајке Цркве уопште да још усрдније узнесу своје молитве за оздрављење нашег Архипастира, оболелих свештенослужитеља и свих оболелих у нашој Отаџбини и у читавом свету. Епископ Милутин је коронавирус задобио тако што је као вредни пастир ходио и служио у својој Епархији, онако како већ више од пола века служи Богу и роду. Насупрот овој непобитној чињеници, Епархија ваљевска са жаљењем констатује да су се појавиле неистините и злонамерне тврдње о узроку појаве вируса корона у граду Ваљеву, које на најсрамнији начин повезују и самог Епископа са том чињеницом. Наиме, најпре је са самог врха градске власти у Ваљеву послата нетачна информација о томе да је један од узрока појаве вируса корона у Ваљеву „скорашња посета једног свештеника из Италије Епархији ваљевској”. Ову неистиниту вест одмах су многи, брже-боље, без провере раширили по целом медијском простору Србије. Како то обично бива, свака лажна вест добија своје метастазе, тако да смо могли чути много тога — од тога да је ,,почетком марта дошла неколицина свештеника из Италије” до тога да је читава једна „делегација из Италије посетила Епархију ваљевску”. Поводом ових бескрупулозних неистина, Епархија ваљевска износи следеће чињенице: 1. Никаква делегација, никакви свештеници, ниједан верник или било која особа из Италије или било ког другог кризног подручја на свету није у последње време била у посети Епархији ваљевској. 2. Епископ Милутин, као и сви свештеници Епархије ваљевске, у последњих неколико месеци нису путовали ни у једно кризно подручје на свету које је заражено коронавирусом. 3. Све активности које је, као Архипастир своје епархије, епископ Милутин вршио, служећи и вршећи канонске посете у Епархији, везане су искључиво за период пре било каквих мера које је донела Влада Србије, а односе се на ограничено кретање, односно у исто време када су на пример, градски оци били веома активни у предизборној кампањи, пре појаве било каквих симптома болести. 4. Од тренутка проглашења ванредног стања, епископ Милутин ни за један метар није напустио седиште Епархије ваљевске и од почетка је поштовао правила самоизолације, одговорно дајући пример свим свештеницима и верницима. 5. Епископ Милутин је први у Српској Православној Цркви донео одлуку о прекиду освећења домова пред празник Васкрса (свећење васкршње водице), имајући у виду информацију да се у Ваљеву појавио вирус и старајући се и на тај начин да се спречи ширење заразе. Из свега реченог јасне су две непобитне чињенице: прва да Епархија ваљевска и епископ Милутин немају никакве везе са појавом вируса корона у граду Ваљеву, а друга да је Епархија ваљевска благовремено и одговорно предузела све потребне мере за спречавање ширења вируса. Уосталом, наш Преосвећени епископ Милутин са двојицом својих клирика, спада међу прва оболела лица, за што не сноси никакву личну одговорност, како га поједини медији злонамерно клеветају, него је, напротив, угрожен због неодговорности неких других људи. Уколико се настави ова медијска хајка против Епархије ваљевске и њеног епархијског архијереја и свештенства, бићемо приморани да против свих клеветника поднесемо одговорајуће кривичне пријаве. Из канцеларије Епископа ваљевског Повезан садржај: Обавештење Епархије ваљевске упућено верном народу Извор: Епархија ваљевска

Заседање је почело призивом Светог Духа у храму Силаска Светог Духа на Апостоле, који су служили архијерејски намесник посавски протонамесник Слободан Илић и протонамесник Александар Вучај. Епископ Милутин покропио је освећеном водом чланове одбора, а потом је у парохијском дому одржана седница. -Секретари, благајници, рачуноиспитачи, намесници и све епархијске службе раде савесно и добро, и на мени је да им заблагодарим, овим речима је eпископ Милутин отворио редовно годишње заседање епархијских органа управе. Из агилности служби проистичу исцрпни и добри извештаји који су и ове године једногласно усвојени. У Епархији ваљевској у 2019. години урађено је много тога на разним мисионарским пољима, а начињени су и планови за предстојећи период, које су чланови епархијских тела радо подржали. У оквиру боравка у Обреновцу епископ Милутин посетио је Геронтолошки центар и благословио запослене и оне који у установи бораве. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, и ове године, у Хотелу „Дивчибаре“ са великом радошћу сусрео се са директорима и основних и средњих школа са подручја Епархије ваљевске у понедељак 10. јуна, у знак благодарја на одличној сарадњи. Састанку је присуствовао и Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан, који је присутне упознао о томе како се настава веронауке организује на Петом континенту. Песма Српског хора „Свети Серафим Саровски“ из Зрењанина дала је посебну лепоту овом сабрању. Дружење директора школа и архијереја Епархије ваљевске постало је традиција, јер му се сви радо одазивају, сматрајући га пријатним и вишеструко корисним. Овде се чују лепе речи, размењују искуства и идеје, како би живот веронауке у школама и образовање нових нараштаја били што квалитетнији. Одзив ученика за верску наставу у Ваљевској епархији (преко 80 одсто) највећи је међу епархијама Српске Православне Цркве. „Дивно је када се састанемо и чујемо једни друге“, рекао је Владика Милутин у изјави за радио „Источник“. Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан ове године први пут је присуствовао састанку Епископа Милутина са директорима школа. „Сарадња која овде постоји је изванредна, јер сви смо на истом задатку – да образујемо и васпитавамо децу која ће оплеменити човечанство“, рекао је он приликом обраћања присутнима. Извор: Радио Источник

Четврте недеље по празнику Васкрсења Господњег, у Недељу раслабљеног, Преосвећена господа Епископи аустралијско-новозеландски Силуан и ваљевски Милутин служили су свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Ваљеву. Том приликом, у чин јеромонаха рукоположен је јерођакон Герасим (Девић), сабрат манастира Лелић. -Јеванђељска прича о Бањи Витезди, читана данас у светим храмовима, говори нам о једном чудесном месту у коме је анђео Господњи пројављивао милост Божју узбуркавајући воду и човеку који би у њу први ушао даривао исцељење, ма од какве болести да је боловао. Управо у овој бањи догађа се сусрет Господа Христа са човеком који је 38 година био одузет, немајући кога да га спусти у воду. Заправо, немајући Богочовека, Онога чији је долазак пророковао Свети пророк Исаија, Онога чијом ћемо се раном излечити. Свето Јеванђеље нас овом причом из историјских догађаја уводи у духовне и ова бања постаје центар света, велика крстионица кроз коју ћемо ми људи жртвом „јагњета“ заједно са Њим умрети за „старог човека“, а васкрснути обновљеном природом „новог човека“, поука је епископа Силуана. -Господ Христос кроз овај догађај нам указује да је једини начин да човек задобије целовитост у овом свету крштење у име Оца и Сина и Светога Духа. Да прође кроз воду благодатног крштења и роди се за нови живот у Богочовеку Христу. Кроз ову јеванђељску причу учимо се да је грех често разлог зашто човек страда. Наравно, постоје и други разлози. Знамо из Старог завета о страдању праведног Јова. У већини случајева, ми страдамо због нашег греха, носећи рањену природу наших праотаца и падајући сами. Господ Христос дозвољава да се кроз разне болести вратимо себи, а тиме и Њему. Јер, човек који нема проблема у животу лако може да залута и заборави на своју улогу у овоме свету, за свој огромни призив којем се диве анђели. Они, који су на највишим висинама созерцања живог Бога. Браћо и сестре, ми смо иконе Господа Христа, односно иконе Бога Оца и Духа Светога. Господ Христос је урамио Себе у нашем лику у овоме свету, истакао је епископ Силуан. -Зато је важно да не падамо под искушењима и теретима пролазних ствари овог света, већ Христовим умом да анализирамо појаве у друштву и са стрпљењем носимо свој крст, а Господ Христос зна какав је крст српског народа, који не живи у изобиљу овоземљаском. Али, многа богата западна друштва би учинила све да имају виталност и енергију духа српског народа. Желели би да имају радост српског народа, који поред толике голготе уме да се смеје. Који уме да заигра коло, да се обрадује другом, почасти га. То је српски човек! Зато што су му корени свети и снажни, јер извиру из светог Јеванђеља Христовог, које је проповедао Свети Сава, кога посебно прослављамо у овој години. Осам стотина је година од аутокефалности Српске Цркве и то обележавамо не само овде, већ и на Петом континенту. Наша Светосавска Црква чини српски народ снажним и бесмртним у ма каквим околностима. Зато што онај ко има Бога – има све. Онај који има све, а нема Бога, нема ништа, истакао је епископ Силуан. Као и приликом сваког богослужења у Ваљевској епархији, владика Силуан изразио је неизмерну радост што је поново са верним народом у крају у ком је духовно поникао, замонашио се и рукоположио, стасавајући поред свог и духовног оца овдашњих верних епископа Милутина. На свакој Литургији коју служи на територијално најудаљенијим олтарима Српске Цркве, своје духовне завичајце молитвено помиње. Епископ Милутин, свештенство и благоверни народ Ваљевске епархије су му увек у срцу и увек смо сви заједно у молитви ма где били. Епископ Милутин заблагодарио је епископу Силуану на служењу свете Литургије и упутио духовне поуке свима који су у њој учествовали. -Владика Силуан је овде духовно стасао. Духовно су га водили и учили великани Свети владика Николај и отац Јустин. Надахнуо се великим светитељима и писао о њима. Данас просвећује наш благочестиви народ Петог континента. Ја бих волео да остане овде бар два месеца, али остаје само још петнаест дана и онда се враћа у далеку земљу. Мора, такав је наш крст. Како је говорио Свети владика Николај, сваки владика је самац и пустињак. Радујемо се што је дошао и добро нам увек долазио у наш град Ваљево, у Пустињу где је положио монашки завет, писао о оцу Јустину и дивио се великом владики Николају, јерарху Цркве Христове и човеку сличном Светом Сави, дирљиве су речи епископа Милутина. На светој архијерејској Литургији у чин јеромонаха рукоположен је сабрат манастира Лелић отац Герасим (Девић). Исповедно писмо прочитао је чувар кивота владике Николаја, игуман Георгије. После полагања заклетве оца Герасима и обнародовања Арипастирске грамате, епископ Милутин је благословио новорукоположеног јеромонаха и позвао верни народ да за њега узноси молитве Господу, а он ће Му служити угледајући се на владику Николаја и све свете из рода српског. Извор: Епархија ваљвеска

Ученици осмог разреда Основне школе „Милован Глишић“ Иван Томић, Ђурђина Павловић и Јована Јевтић, заједно са својим вероучитељем Миланом Јанковићем, обрадили су тему „Седмице Великог поста“ и слушаоце емисије „Кад анђели проговоре“ поучили о томе шта је важно за овај подвиг у хришћанском животу. Како се у овој школи кроз рад фолклорне секције много пажње посвећује традицији нашег народа, Иван Томић, који уједно похађа и музичку школу, емисију је украсио извођењем на виолини песама из Великог рата „Тамо далеко“ и „Марш на Дрину“. Утиске о раду са децом поделио је вероучитељ Милан Јанковић, који однедавно предаје у овој школи.

Шестогодишњи мандат новоизабраног Епархијског управног одбора отпочео је, а са њим и редовно годишње заседање тог тела, крај кивота Светог владике Николаја у његовој задужбини манастиру Лелић. Седница је отпочела молитвом да благодат Духа Светога просветли све учеснике како би радили у славу Божју, на добро свете Цркве и корист верног народа Епархије ваљевске. Обраћајући се учесницима, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин заблагодарио је члановима претходног сазива Епархијског управног одбора, који су чинили све добро и епархија је напредовала: -Имали смо људе различитих струка, са знањем и мудрошћу. Свако је радио колико је могао, ослањајући се на милост и благодат Божју, јер без њих нема мудрости за решавање проблема било које природе. Владика Милутин срдачно је поздравио нове чланове Епархијског управног одбора. -Драго ми је да сте започели свој рад овде поред светих моштију владике Николаја. Када пођемо, опет ћемо се помолити да се велики јерарх Цркве Христове и један од најмудријих људи Српске Цркве и Православља уопште крај престола, у светлости славе Божје, моли за нас и Господ нам његовим молитвама да благодат да радимо оно што је најбоље за нашу Цркву, рекао је Владика Милутин, пожелевши добродошлицу учесницима састанка. Он је захвалио игуману лелићке обитељи Георгију (Мићићу) који је и овога пута био добар домаћин по чему је надалеко познат. Чланови Епархијског управног одбора бавили су се најважнијим епархијским питањима, размотривши и сумирајући активности у претходној години, чиме је константовано да је пословање Епархије веома позитивно и успешно у свим областима. Члановима Епархијског управног одбора предочени су важни пројекти који би требало да се изведу у предстојећем периоду, како би Епархија ваљевска још више напредовала. После седнице извршен је помен почившем архимандриту Авакуму (Ђукановићу), дугогодишњем настојатељу манастира Лелић. Наредног дана, храм Покрова Пресвете Богородице био је домаћин седници Епархијског савета, који од ове године започиње рад у новом сазиву. Извор: Српска Православна Црква

Сагласно Уставу Српске Православне Цркве, Правилима и поступцима за црквене судове и Уредбама за унутрашњи и спољашњи манастирски живот, Епископ ваљевски је као председник Црквеног суда Епархије ваљевске, одмах по сазнању о овом поступку, архимандрита Никодима (Богосављевића), сабрата манастира Рибница и клирика Епархије ваљевске, ставио под забрану свештенодејства и предао га у надлежност Црквеном суду Епархије ваљевске. Саопштење издајемо са циљем да умиримо верни народ који са клиром и јесте Црква, и кога боли сваки покушај рушења и цепања Ње, јединог и истинитог Тела Христовог, једине узданице и сигурног пристаништа кроз векове и до краја времена. Из канцеларије Црквеног суда Епархије ваљевске Извор: Епархија ваљвеска СПЦ

Оно што овај изостанак реакције чини још несхватљивијом јесте чињеница да је реч о клирику који је био високопозициониран у црквеној хијерархији, како по чину тако и по службама за које је био задужен у Епархији ваљевској, а знамо да је био и веома уважаван у својој Епархији и шире. Дакле није реч о неком анонимном и изолованом монаху или мирјанину који својим деловањем може да нанесе штету само себи. Због свега овога веома је изненађујуће да до сада нисмо чули јавну реакцију Цркве на овај јавни раколнички поступак једног њеног клирика. За очекивати је било да се овај заблудели Архимандрит макар само јавно позове на покајање. Уосталом и његова објава је била јавна, ubi et orbi. Верујућем народу ово оставља горак укус у устима и ствара недоумицу. Поставља се питање да ли се то сада у нашој Цркви толерише јавно расколничко деловање које директно урушава литургијско јединство и нашу везу у заједничкој Чаши спасења? Архимандрит Никодим већ неколико година за редом наноси духовну штету Црквеној заједници својим писањем и јавним деловањем, преко књижица, брошурица, интернет објава, интервјуа у медијима, и слично. Његови ставови одавно изазивају смутњу међу простим народом који некритички прихвата његове речи због његовог високог чина и звања. Имали смо прилику да читамо све и свашта, од његове несувисле критике сусрета руског Патријарха и римокатоличког Папе, преко објаве руских расколничких царебожничких брошурица, објаве и тумачење снова и сновиђења кроз које се промовише раскол, ширење равноземљашке идеологије, и много чега другог. И док је ово његово јавно деловање пролазило без јавне осуде, осим неколико гласова верујућих у интернет простору, званична реакција на садашњу јавну објаву раскола не би никако смела да изостане. Због недостатка овакве реакције дошли смо у апсурдну ситуацију у којој овај самораскољени клирик Епархије ваљевске сада служи у Русији представљајући се као Архимандрит Српске Православне Цркве. Поставља се питање у чије име и са чијим благословом овај човек представља СПЦ у Русији, будући да се одвојио од свога Епископа, а самим тим и од СПЦ као и од све Црквене пуноће? На празник светих Апостола Петра и Павла, само два дана након објаве прекида општења са својим Епископом, Никодим је боравио у митрополији Псковској Руске православне Цркве где је богослужио, и узео учешћа у крсном ходу и молебнима. Питам се у чије име?

Она је са нама подијелила духовну поруку Преподобног Аве својој духовној дјеци на постидпломским студијама коју је лично однијела у Атну 1971. године, у којој Ава Јустин каже: “Мила моја христочежњива чеда (имена њихова) нека вам чудесни Господ Христос увек буде све и сва у свима световима. Служећи Њему свим срцем безрезервно, ви служите свима људским бићима у свима световима, а кроз њих, богоугодно служите себи, своме спасењу, свом вечном блаженству, вечној радости. Ево к вама моје живе посланице мати Гликерије и мати Јустине које вам доносе сву моју душу“- подсјећа мати Гликерија на посланицу Аве Јустина из 1972. године својој духовног дјеци на постдипломским студијама у Атини, међу којима су били и наш Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије и Преосвећени умировљени Владика Атанасије (Јевтић). Извор: Радио Светигора Мати Гликерија, која је више од 50 година игуманија светиње, каже за радио "Источник" Епархије ваљевске да ће у славу Светог Јустина Литургију служити Митрополит Лука из Украјинске Православне цркве Московског Патријархата, затим Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије, Владика аустралијско-новозеландски Силуан и домаћин сабрања Владика ваљевски Милутин. Саслуживаће велики број свештенослужитеља из више Епархија СПЦ и помесних цркава. Мати Гликерија и скоро 40 година након упокојења Аве Јустина живо се сећа његових поука, као и беспоштедне и бескомпромисне борбе за православље. Извор: Радио Слово љубве

Светом Литургијом началствовао је архијерејски намесник колубарски протојереј-ставрофор Саша Тимотић, уз саслуживање епархијског свештенства. Славски колач преломио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин. Упутивши благодарје директору Радија Источник протонамеснику Слободану Алексићу епископ Милутин честитао је славу његовим сатрудницима и свима који су дошли да литургијски са колективом Источника прославе његовог небеског заштитника. -Из Радија Источник у етар се шаљу најлепше речи. Реч Божја, речи Светог Владике Николаја и Оца Јустина… речи Светих отаца. Како су апостоли проповедали, тако и Радио Источник настоји да православним хришћанима пружи да оно што слушају буде мелем на рану, лек за душу и тело њихово, јер су емисије разноврсне па свако може да пронађе садржај какав му одговара, беседио је владика Милутин након славског обреда. -Добро је што на Радију Источник гостују припадници различитих струка, што се говори о здрављу и другим темама из живота људи. Најважније је да се говори о спасењу људске душе, радио због тога постоји. Он не постоји ради музике и ради тога да се чујемо и видимо испред микрофона. Оно што је најважније, што ја поштујем и благосиљам и код нашег радија и свих радија наше Цркве јесте то што преко ових медија нећете никада чути ниједну ружну реч. За разлику од неких медија који сипају огањ на овај свет, истакао је епископ Милутин. За трпезом љубави у парохијском дому Покровског храма, госте је у име Радија Источник поздравио директор, протонамесник Слободан Алексић. Заблагодаривши Господу и епископу Милутину на послушању да руководи радијом, протонамесник Слободан Алексић изразио је наду да ће се у наредној години Радио Источник чути на територији целе епархије. Он је подсетио на блаженопочившег протојереја Милована Теовановића и недавно у Господу уснулог архимандрита Авакума, који су на разне начине допринели развоју Радија Источник. Такође, отац Слободан Алексић захвалио је члановима Управног одбора радија, са којима је јако лепо сарађивати, и обзнанио да је Радио Источник постао богатији за још једног новинара – водитеља. Реч је о Ваљевки Марини Марић, која се, након скоро деценију рада на Радију Слово љубве Архиепископије београдско-карловачке, враћа у родни град и, на радост овдашњих слушалаца, почиње да ради на Радију Источник. Извор: Епархија ваљевска