Претражи Живе Речи Утехе

На празник Светог пророка Илије, 2. августа 2021. године, прослављена је слава бољевачке цркве. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион а саслуживали су му протојереј-ставрофор Душан Ћирић, протојереј Дејан Миливојевић, протојереј Перица Божуновић, протонамесник Ристибор Стевић и архиђакон Илија. У својој беседи владика Иларион је истакао да није довољно само да будемо рођени у благословеном светосавском народу српском и да будемо крштењем чланови његове Свете Цркве већ је потребно да оно што смо обећали на крштењу и оно што имамо као дар Божји сведочимо и потврђујемо својим делима. Господ је својим васкрсењем победио смрт, грех и ђавола и ту победу Он дели са нама. Ми имамо удела у томе онолико колико смо припремили своје срце и своју душу, онолико колико чинимо добра и хришћанска дела толики ће нам удео бити у Господњој победи и у васкрсењу Христовом, закључио је тимочки Епископ. Извор: Епархија тимочка

Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г. Сергије, читао је у поноћ, 12. маја 2021. љета Господњег, Акатист Светом Василију Острошком Чудотворцу, поред његових Светих моштију, у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу. Читању акатиста присуствовало је бројно свештенство, монаштво и вјерни народ. Након узношења похвалних пјесама и молитве Острошком Чудотворцу на дан када се обиљежава 350 година од његовог представљења Господу, Владика Сергије се поздрављајући сабране радосним поздравом Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе, обратио Светом Василију. – Богоносни, велики светитељу Божији. Као што смо ти пјевали сад ове похвалне пјесме из уста прљавих и грешних, говорећи најчешће ријеч – Радуј се, ево и ми данас поред свих својих слабости, својих жеља и обавеза којих је више него молитава и покајања, дошли смо да обиљежимо и прославимо твој великии свети дан, којим нам пројављујеш и објављујеш управо ону незалазну свјетлост Христовог васкрсења из гроба Његовога. Овај твој свети гроб и твоје свето тијело, управо сисјају Христовим Васкрсењем. Зато и ми данас поред свих својих немоћи и слабости које овдје приносимо са жељом покајања и нашег усправљања, наше ријечи, ако можемо да је одржимо као завјет – казао је Владика Сергије и нагласио да се код Светитеља долази како бисмо се дотакли извора из кога извире незалазна Свејтлост Христовог Васкрсења, преко његових светих, нетрулежних моштију које су знак нашег васкрсења. Ми Свети оче Василије страхујемо од гријеха, који нас је оптеретио, па смо овдје дошли да видамо своје ране, бесједио је Владика Сергије. – Дошли смо јер смо слијепи због својих слабости и грјехова овдје да се увјеримо да је Христос васкрсао и да Он овдје с тобом лежи, односно ти у Њему и Он у теби. Да нам видаш ране. Ми смо и тужни због слабости, јер ти не доносимо дарове којима ћеш се обрадовати. Наши даорви су слаби и немоћни, зато их учини да буду моћни, да наше тијело ојача без гријеха, да се наша душа очисти покајањем и молитвом пред тобом, а ти умоли бога за сав род православни и род људски – рекао је Владика Сергије и нагласо да се поред свих слабости у острошку светињу долази са великом радошћу. Обраћајући се Светом Василију, Владика Сергије подсјетио је на велики значај блаженопочившег Митрополита Амфилохија. – Овдје када долазимо, не можемо заборавити никад блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који је 30 година ишао путем твојим Свети оче Василије, носио бреме које си и ти носио, бреме свога народа и лио зној, а његов зној је његова крв мученичка. Вјерујемо да се и он данас са тобом моли за нас – нагласио је Владика Сергије. Вјерници су током цијеле ноћи приступали на поклоњење моштима Острошког Чудотворца. Прва празнична литургија служена је у цркви Воздвижења Часног Крста сат након поноћи. Потом је јутрос у 5 сати служена Литургија у цркви Ваведења поред Светитељевих моштију, а два сата касније у параклису Преподобног Исаије Острошког. Свечано бденије уочи празника Светог Василија Острошког на платоу испред Горњег манастира, синоћ, 11. маја, служио је Његово преосвештентво Епсикоп рашко-призренски Г. Теодосије са свештенством. Извор: Манастир Острог

Васкршњи интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Српски Сион, Епархије сремске. Разговор водила новинар Мирјана Босић. Звучни запис разговора ФИНАЛНА-ВЕРЗИЈА-Интервју-за-Васкрс-Бранислав-Илић.pdf Христос Васкрсе! Драга браћо и сестре, поштовани слушаоци Радија Епархије сремске „Српски Сион“ честитам Вам Празник над празницима – Христово славно Васкрсење, у којем се налази смисао свеколиког живота! Када после дуге и хладне зиме гране рано пролеће, целокупна природа и творевина Божја обрадује се сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, после ледене и ужасне зиме греха – особито после распећа Богочовека Исуса Христа на Велики Петак, на Голготи – видевши данас Христа Васкрслога, радосно кличемо и појемо: „Данас је пролеће душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна! Њега песмом величајмо јер се прослави!ˮ Зато смо данас радосни, зато заједно са анђелима на небесима и са свим људима овога света ликујући певамо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт порази и онима у гробовима живот дарова. Гост наше данашње, специјалне емисије, посвећене дану Христовог Васкрсења, је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“ задужен за односе са медијима. Када сам размишљала о овој емисији и брату Браниславу, прва мисао која се јавила односила се на љубав према ближњем и на срце које се отвара за нашег ближњег, а самим тим и за Господа, јер Бог и не тражи да му платимо улазницу за вечни живот, већ нам га даје на дар управо преко тог отвореног срца. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Зато, још једном, драги Браниславе, хвала Вам што сте отворили Ваше срце за нас. Добро нам дошли! Христос Васкрсе! Ваистину васкрсе Христос! Дозволите ми да Вама драга Мирјана и редакцији Вашег радија упутим искрену благодарност на указаном гостопримству и части, да у радости овогодишње прославе Пасхе Господње, будем са Вама у Вашем студију, а са циљем заједничког промишљања о теми над темама – Христовом славном Васкрсењу. *Као што сам већ рекла, празник Христовог Васкрсења је празник над празницима. За почетак разговора можете ли објаснити зашто се празник Христовог рођења назива највећим хришћанским празником и у чему је духовни значај Васкрса? Васкрс је печат и круна Божје љубави према овоме свету и човеку: „Бог толико заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јн 3, 16). Васкрсење Христа и Спаситеља нашег је „Празник над празницима, и Славље над слављима“ – Чудо над свим чудима и Дар над свим даровима, који је Свемогући Бог, у Својој неизмерној милости и љубави, даровао роду људском. У овом Дару се налазе сви дарови; у овом Благослову сви благослови – како овде на земљи, тако и на небесима (ср. Еф 1,3). Васељена је озарена лучом светлости Божје истине, а човечанство је испуњено великом радошћу, као највећим благом коју нам са неба шаље Божје Провиђење. „Васкрсни, Господе, суди земљи!“ (Пс 82,8) – записао је Пророк Божји; а ми, ево после толико векова, певамо ту исту песму, знајући да се она управо односи на Христово Васкрсење. Васкрсење потврђује да је човек створен за вечност, за бесмртност, а не за пролазност. Свети Апостоли, видевши Његов празан гроб, посведочили су својим животом оно што су чули, видели и рукама својим опипали (ср. 1. Јн 1,1), радосно и неустрашиво објављујући Христово Васкрсење људима Јерусалима и Палестине (ср. Дап 4, 20). И они су, са Женама Мироносицама, били први весници да је Спаситељ света, Својом голготском жртвом и Својим славним васкрсењем, отворио роду људском врата Царства Божјег „у којем се милост и истина сретоше, а правда и мир целиваше“ (Пс 85,11). Васкрсење Христово није радост дата од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ову радост нико неће узети од њих (ср. Јн 16,22). Својим славним васкрсењем Спаситељ нам је даровао живот вечни (ср. Рим 6,23) и радост вечнога живота, јер је „Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (1. Кор 15,20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на Крсту, и ми смо на слободу позвани (ср. Гал 5,13); радост, јер смо Пречистом Крвљу Спаситеља нашег очишћени од прародитељског греха (ср. 1. Јн 1,7); радост, јер кроз Васкрслог Христа улазимо руковођени Духом Светим „у радост Господара својега“ (Мт 25,21). Васкрсењем Христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти. Ова нова Пасха Господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (ср. Јн 5,24); и да Христос остаје са нама у све дане до свршетка века (ср. Мт 28,20). *На који начин нам Свето писмо говори о Христовом распећу и Васкрсењу? Васкрсење је библијска тајна, вековима скривана у недрима Старога завета, а коначно објављена свету у Новом завету – Васкрсењем Богочовека Исуса Христа из мртвих (Мт 28, 6). У књигама многих старозаветних пророка наговештава се тајна Васкрсења, која се везује за долазак Месије. Велики пророк Исаија исповеда веру у лично и свеопште Васкрсење речима: „Оживеће мртви Твоји и моје ће мртво тело устати” (Ис 26, 19), и позива сав Израиљ да учествује у тој радости обећанога Васкрсења: „Пробудите се и певајте који стојите у праху, јер је Твоја роса, роса на трави, и земља ће изнедрити мртваце” (Ис 26, 19). Исто сведочи пророк Давид у својим Псалмима, повезујући тајну Васкрсења са доласком Месије. Он својим Псалмима потврђује да вера у Васкрсење јесте вера свих старозаветних праведника, чије душе Бог неће оставити у аду „нити ће дати да Свети Његов види трулост” (Пс 16, 10), указујући овим стихом на Првенца Васкрсења, Месију – Христа. И други пророци Старога Завета потврђују тајну Васкрсења. Пророк Илија васкрсава сина удовице у Сарепти сидонској (1. цар 17), наговештавајући тим чудом да ће се реалност Васкрсења проширити на све народе на земљи (Лк 4, 26). У Књизи пророка Језекиља дата је потресна праслика свеопштег Васкрсења из мртвих. Пророк Језекиљ види, Духом Божјим надахнут, оживљавање људских костију из праха земаљског, које ће се збити на крају историје и пре свеопштег Суда Божјег: „Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте реч Господњу! Овако говори Господ Господ овим костима: гле, ја ћу метнути у вас дух и оживећете” (Јез 37, 4–5). У Новом завету, можемо слободно рећи, Васкрсење је почетак и крај, алфа и омега (Отк 1, 8), јер се оно поистовећује са вером у Христа: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25). Веровати у Христа значи веровати у Васкрсење. Сва чудеса и знамења записана у књигама Новог завета дешавају се на Христовом путу ка Голготи и Васкрсењу. Јеванђелски опис васкрсења Јаирове кћери (Мт 9, 18–26) и сина јеврејске удовице (Лк 7, 12–15), а посебно васкрсење Четверодневног Лазара у Витанији (Јн 11, 5–46), потврђују истину да Христос јесте Васкрсење и Живот. Он је дошао на овај свет да нам дарује Васкрсење, како и појемо у ове дане на васкршњим богослужењима. Не нешто друго – нити ишта мање! Господ нам није донео нову философију, или нову етику, већ нови живот, који нам је дарован као залог Васкрсења у светој тајни Крштења (Гал 3, 27). Господ Христос се на Голготи принео као непорочна Жртва за све и сва, како исповедамо и предокушамо у централном делу Литургије Цркве, причешћујући се Телом и Крвљу „ради нас Распетога и Васкрслога Христа”. Христос је пасхално Јагње Новога завета. Он је Својим Крстом и тридневним Васкрсењем коначно и савршено потврдио да Он и јесте Месија и Спаситељ света и да „нема другог имена на земљи којим бисмо се могли спасти” (Дап 4, 12). Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу Христовом, каже: „Ако Христос није устао, узалуд је вера наша, (…) али заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли” (1. Кор 15, 17–20). Свети апостол Павле је грчким философима и мудрацима проповедао о „непознатом Богу” (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Истином о Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни горди Рим” и „галилејски, а не аристотеловски” пронели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, а утврђене помоћу проповеди апостолâ и Отаца, највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка века” (Мт 28, 20). Сећајући се ових јеванђелских сведочанстава и истине о Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, „у коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17, 28), позвани смо и призвани да исповедамо и чувамо своју веру у Васкрсење, не речима већ животом и делима. *У разговору са многим људима приметила сам да се плаше смрти. Како бисте Ви човеку појаснили ту телесну смрт? Такође, надовезаћу се и на речи појединих људи који се запитају: „Ако је Васкрсли Христос победио смрт“ откуд онда да људи и даље умиру? Хвала Вам на овом важном питању и подсећању на реалност која свакога човека подстиче на дубље проницање у тајну живота, оног истинског живота у Васкрслом Христу. Најтајанственије питање које поставља сваки човек, а које је још пре неколико хиљада година поставио Праведни Јов, гласи: „Кад умре човек, хоће ли оживети?” (Јов 14,14). Пред овим вечним питањем и највећи умови света сагињу главе и ћуте. А ми хришћани знамо смисао нашег живота, и имамо нашу наду – а наша нада је у Васкрслом Господу. „Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре живеће“ – рекао је Спаситељ света (Јн 11,25). Негде је записано да човек почиње да умире истог дана када се и роди. Али почиње да истога дана васкрсава за живот вечни када прима Христа као свога Спаситеља и Господа, то јест, када почне живети животом по Христу. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне. Као деца Божја и као они који свој живот темеље на вери, нади и љубави Богочовека Христа, верујемо да смрт није крај нашег живота, знајући да наш живот никако не може бити сагледан само као биолошка категорија. Човек је промислом Божјим и вољом Његовом саздан као психофизичка целина, и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе. Сусрет са реалношћу смрти извор је патњи и трагичан догађај на који немамо одговор све док га не осветлимо истинским животом у Христу. Уместо оптерећујућих и нагађачких теза о стању у загробном животу, Црква нас позива на есхатологију која сведочи о Христу Који непрестано долази у свет кроз светотајинско дејство. Према речима протопрезвитера Александра Шмемана: „Молитва Цркве за мртве није молитва о смрти; него јесте (мора бити) њихово непрестано Васкрсење, јер Црква је живот у смрти, победа над смрћу, универзално Васкрсење.“ Да би Христово Васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, ипак, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребна је не само љубав према васкрслом Христу, већ и дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти, којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом Васкрсењу. Христово Васкрсење је залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. Првенац васкрсења и вечног живота коме се сви надамо, јесте Господ наш Исус Христос. *Може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, како пријатељима тако и непријатељима, примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот? Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. Нажалост живимо у времену велике отуђености, егоизма и мишљења да је човек сам себи довољан. Међутим, када прихватимо да смо позван да себе дајемо за опште добро свих људи, и да свој таленат умножавамо тиме што га раздајемо за добро ближњег, и сваки пут када учинимо добро дело, ми већ овде и сада у историји, предокушавамо радост и љубав Царства Небеског. Да бисмо јеванђелски живели потребно је да се наоружамо свеоружјем Божјим, да се обучемо у оклоп правде (ср. Еф 6,13–14); а поврх свега тога, да се обучемо у љубав, која је свеза савршенства (ср. Кол 3,14). „Ово вам заповедам“ – каже Христос – „да љубите једни друге“ (Јн 15,17); „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13,35); „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13); „Као што Отац љуби Мене, и Ја љубим вас; останите у љубави Мојој“ (Јн. 15,9). Видите, непрестано се враћамо на почетак нашег разговора и ток наших мисли темељимо на Христовим заповестима о љубави и праштању. Ово је основа нашег живота, тамо где нема љубави влада мржња, зло, порок, грех, хаос, завист, злоба, освета, уништење живота. Христов закон је свакоме достижан: ученом и неученом, богатом и сиромашном, здравом и болесном, силном и немоћном, генију и неписменом, старом и младом. На нама је само да га пригрлимо и да по њему живимо. *Колико је тешко бити предавач, други родитељ, деци чије породице све више заказују да духовно оплемене своју децу, младе нараштаје? „Све могу у Исусу Христу Који ми моћ даје.“ (Фил. 4, 13), каже Апостол Павле, а као скромни вероучитељ и катихета, могу рећи да је рад са децом велики благослов и велика одговорност, како пред Богом, тако и пред људима. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Корен појма васпитања је раван духовном храњењу, најпре храном вечнога живота – светим Причешћем у светој Литургији, а затим и храном светих врлина. С тога, можемо рећи да је рад са децом у школи раван благословеном успињању на светотајинску и световрлинску лествицу. Да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, водитељ-новинар, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не може. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути децу на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих. *Ваша васкршња порука за крај ове емисије нашим слушаоцима?! Целокупан наш разговор је молитва Васкрслом Господу, да у нама васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Нека ово наше заједничко промишљање буде молитва Васкрслом Христу, да у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту. Пасхална радост која греје наша срца позива нас данас да сачувамо људско достојанство. Радост Васкрса нас позива и да сачувајмо веру у Васкрслог Господа, да умножимо љубав према ближњима, да живимо у истини и правди Божјој. Велики руски старац Серафим Саровски је све своје посетиоце увек поздрављао речима: „Радости моја, Христос васкрсе!”, показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења. Са овим скромним жељама, мислима и молитвама, поздрављам све Ваше уважене слушаоце, као и Вас драга Мирјана, са вером да празник Васкрсења Христовог унесе радост у наша срца и душе, јер једино распети и васкрсли Христос нашу тугу и жалост претвара у радост уколико живимо Христом и уколико смо сведоци Христа васкрслог, чију победу над смрћу благовестимо свету. Васкршња светлост, којом нас је Господ обасјао за вечност, нека раздани таму у нашим срцима; да постанемо бољи него што јесмо, да волимо све људе и свако створење, да заблагодаримо Творцу на творевини, на животу, на сваком новом дану, на сваком бићу које сретнемо на животном путу. Васкршња радост, којом је Васкрсли Христос обрадовао сав род људски, нека буде мотив наше радости; да нас никада не надвладају туга, очај и безнађе; да послушамо речи Апостола Павла, који вели: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се“ (Фил. 4, 4). ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Драги Браниславе, овим гостовањем сте нам учинили велику част и радост, те Вам благодарим у име екипе радија „Српски Сион“. Велико хвала! Христос Васкрсе! Разговарала: Мирјана Босић (Радио Српски Сион) Извор: Радио Српски Сион / Епархија тимочка

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 2. маја 2021. године, на Васкрс, свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Врачару. Патријарху су саслуживали архимандрити Серафим и Прокопије (Тајар), протојереји- ставрофори др Саво Јовић, проф. др Владимир Вукашиновић и проф. др Драган Протић, декан Православног богословског факултета протојереј проф. др Зоран Ранковић, протојереј Ненад Стефановић, јеромонах Сава (Бундало), протођакон Младен Ковачевић, ђакон Радомир Врућинић и ипођакони Владимир Јелић, Његош Стикић и Дејан Накић. Пред свето причешће Васкршњу посланицу Српске Православне Цркве верном народу прочитао је јеромонах Сава (Бундало). Након свете Литургије, патријарх Порфирије је честитао верницима Васкрс поздравом: „Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе!“ и том приликом указао на егзистенцијално значење које Васкрсење Христово има на живот: „Наша вера почива у речима тропара Васкрсења Христовог: „Христос Васкрсе из мртвих и онима у гробовима живот дарова“, и то је вера која је обликовала нашу прошлост из које је израстао наш народ. То је вера којом живимо данас и то је вера којом ћемо живети до другог Христовог доласка“. Али веровати овим речима не значи само формално их изговарати, већ је неопходно провести их у живот. Да ове речи, које смо чули, буду заиста наш живот. Патријарх Порфирије је посебно напоменуо да се данас моли да се у срца наша усели Христова љубав, као и да онда, том љубављу, „ми загрлимо читав свет“. „Толико је око нас невоље, толико је око нас страдања, толико је потребно да будемо јединствени, да једни друге разумемо, да једни друге прихватамо“, а за тако нешто довољно је само да завиримо у сопствене породице. Какви су све то изазови и у каквим невољама и унутарњој духовној празнини се налази сваки појединац, а често и многе заједнице“, запитао се патријарх Порфирије указујући да је одсуство Васкрслог Христа у нашим срцима узрок таквом стању. Светој архијерејској Литургији присуствовали су надбискуп београдски мон. Станислав Хочевар и апостолски нунције монс. Лучано Суријани, председник Народне скупшитине Србије г. Ивица Дачић, министри у Влади Републике Србије,, заменик градоначелника Београда г. Горан Весић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Марко Николић и многоброни културни посланици, спортисти и јавне личности. Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ бачки др Иринеј: „Христос Својим Крстом и Својим Васкрсењем спасава свет и човека. Учествујући у Његовом Крсту, којим Он нас спасава, учествујемо и у Његовом Васкрсењу – оно постаје наше Васкрсење.” У Крстопоклону недељу, 22. марта / 4. априла 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Исихија, свештенства Епархије бачке и новосадских ђакона. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвештени владика Иринеј је указао на значај Крстопоклоне недеље и Часнога Крста Господњег: „Ова недеља носи назив Крстопоклона недеља, јер се у њој клањамо Крсту Господњем са посебном ревношћу и радошћу, а за то, поред обичних и саморазумљивих разлога, постоји и један пастирски и духовни, који води рачуна о нашим слабостима, а у исто време даје нам снаге, надахнућа и благодати Божје да бисмо могли изнети до краја подвиг Часног и Великог поста. Због свега тога, да бисмо имали снаге, и телесне и духовне, да би пост телесни могао бити подношљивији и радоснији, а да би пост духовни, тојест борба против греха и борба за свако божанско добро у нама и око нас били плодотворнији, Црква нас подсећа на Часни Крст Господњи. Црква нас подсећа на то да је, уствари, подвиг поста не нека самовоља неких давних Отаца Цркве или ауторитетâ из старине и није намењен томе да нама отежава живот, него је он наш скромни и смерни начин да учествујемо у подвигу спасења света и човека. Христос Својим Крстом и Својим Васкрсењем спасава свет и човека, а и ми људи, ако са Њим заједно страдамо, ми тиме носимо Крст Његов и следујемо вољи Његовој светој и човекољубивој. Учествујући у Његовом Крсту, којим Он нас спасава, аутоматски учествујемо и у Његовом Васкрсењу – оно постаје наше Васкрсење. Зато на данашњи дан и појемо, заједно са богонадахнутим црквеним песником, да се ми данас клањамо истовремено и Распећу Његовом и Васкрсењу Његовом, које је наше такође. Крст Господњи, како у духу народне песме пева свети Владика Николај, јесте знамење – знамење наше вере, наше наде, наше љубави, наше жртве. Али је Крст не само знамење, него и спасење – у њему налазимо спасење и заиста је то знак Живота и Победе. Зато и ми, током ове недеље, посебно се клањамо Часном Крсту, полажемо своју наду на благодатну силу која из њега зрачи и прихватамо крст свој и идемо за Господом својим да бисмо и ми били учесници у Васкрсењу Његовом. Нека нас Часни и Животворни Крст Господњи надахњује, прати и спасава у све дане живота нашега.” Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Ђорђа Цвијановића из Ђурђева. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Гост прве специјалне великипосне емисије на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Анђелко Додер, настојатељ храма Светог Атанасија Великог у насељу Плави Хоризонти. Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Са званичне интернет странице Епархије крушевачке доносимо Васкршњи интервју са Његовим Преосвештенством Епископом крушевачким Г. Давидом. Разговор /PDF/ *Ваше Преосвештенство, коју поруку нам је донела прослава овогодишњег Васкрса? Ону исту коју су нам доносиле и све претходне: Празнична пасхална ноћ спасења најавила је светли и блистави дан Васкрсења. У њој надвремена и натпросторна светлост Тела Христовог свима је засијала из гроба и уклонила нам границу између живота и смрти. Ту је и прегршт црквених, химнолошких порука Празника над празницима: Сав свет, и видљив и невидљив празнује Пасху, и небо и земља и дубина Ада испуњени су светлошћу. Жива и нежртвена жртва Христос – Себе је принео Оцу на жртву. Печате девства и печате гроба Христос није нарушио, него је из обоја иззрачио као Нови Адам, саваскрситељ старог Адама. Празнична ноћ спасења најављује светли и блистави дан Васкрсења. У њој надвремена и натпросторна светлост Тела Христовог из гроба свима нам је засјала. Побожно весеље влада у пасхалној заједници Царства Христовога. Једна божанска најсветија природа уствари је надбожанска, надсвета и натприродна. Најчистија Дјева је уклонила преграду смрти када је родила Христа – вечни Живот, и тиме она још, узрок наше надрадости постала. Добротом ПрисноДјевиног БогоЧеда ми смо ушли у вечни живот. У Дјеви се зачео Саздатељ Адама – Дјевиног Праоца – Који, рађајући се, није као Саздатељ отворио двери девства као што ни при Своме Васкрсењу Он – Саздатељ није сломио печате на гробу. Васкрсењем Христовим све се просветлило, и Рај се опет отворио. *Чини се да је епидемија COVID-19 показала да је јача и од силних модерних достигнућа 21. века, али и од вере. Цркве никада нису биле празније. Да ли се слажете са таквом оценом? Чинило се многима да јесте тако, али тако није, хвала Богу! Ова пандемија поготово није јача од наше вере! Битно је да овајпут храмови у већини нису били ни празни, ни безгласни, нити без Свете Литургије (!), и да смо се ми смиравали пред Господом, опет Га славословећи! Али, нису се сви искрено смиравали, међу којима и они од којих се управо то очекивало, с обзиром да припадају Цркви, као и да заузимају важне црквене службе! *Који наук сви морамо да извучемо из ове пандемије? Она нас није снашла само да би поморила свет, него да свако од нас покаже свој траг. У добру се не понети, у злу се не понизити, молитву Богу не прекидати, Цркви прибегавати, Светим Причешћем се бранити и преисподња искушења побеђивати, наше лекаре не игнорисати, наше доброжелатеље и заштитнике не огорчавати, него са свима њима сарађивати! И опет, за све људе Лекару душа и тела наших се молити! Треба имати још једну чињеницу на уму – чињеницу која нам иначе до овог момента измиче: да овај вирус раслабљује наш имунитет, и да тиме убрзава нашу старост, чиме нас и смрти чини подложнијима! Зато треба већма поштовати наше лекаре! Иначе, и они су, подједнако са нама, на клацкалици живота и смрти. Отуда и наше подсећање да сви стојимо пред живим Господом, Судијом живих и мртвих, коме треба да се молимо да нас не узме у половини наших дана. То јест, да нам дарује покајање и велику милост. За то Му се ми хришћани опет и опет, и безброј пута помолимо: Господе Исусе Христе, помилуј ме грешнога/грешну! Дакле, будимо у јединству и будимо једно са Господом. *Пре монашења имали сте занимљив живот: студирали сте књижевност, а затим се учили филмској, радио, позоришној и телевизијској режији на Академији у Београду. Због чега сте се коначно определили за Православни богословски факултет СПЦ? У то време (1972) био сам неутешни боготражитељ који је у боготражитељству стизао до левитације: желео сам Живога Христа, а не једино оног из књижевности, историје религија и философије, са филма и из сликарства, фолклора, обичајне вере и иконографије. Када сам Га преко светог старца Софронија Сахарова доживео у Хиландару, а затим Га путем хаџилука и у Јерусалиму (1976/7) доживео у благодати, баш онако како сам желео – као Живог (дакле и изван Светих Тајни и Светога Причешћа, а не само и искључиво у њима, како нам неки богослови реформисти намећу начин христофаније)! Зар Дух не дише где Он хоће и зар Му глас не чујеш: но не знаш откуда долази, и камо иде … (в.: Јн 3, 8)? Зар се васкрсли Христос током 40 дана, све до сопственог вазнесења није јављао Богоматери Марији, Марији Магдалини и Мироносицама, Апостолима и Томи, двојици на путу за Емаус, и опет Апостолима … )? Овај доживљај Живога Христа уследио је у мојој 23. години, и са њим наше коначно опредељење за студије теологије и за монаштво, истовремено, чиме смо и позвани на покајничко ревновање. *У том периоду боготражитељства дакле, живели сте годину дана (1972/3) “класичним дијаспорским животом”, радећи у једној фабрици намештаја у Сент Етјену у Француској. Јавност углавном има предубеђење да наша Дијаспора живи лагодно. Да ли је то тако? Сви наши тамошњи (укључујући и мене тадашњег) стицали су свој насушни хлеб у зноју лица свога! (Тако и они који су тамо радили и оперисали као удбаши!) Сви опет налик старозаветном Израиљу, који је зидао пирамиде по Египту, односно изграђивао Француску и футуристички Париз, по много чему налик Египатској цивилизацији. *Мање је познато да у Француској живи и знатај број православних хришћана Француза. То је умногоме и Ваша заслуга, јер за време Ваших постдипломских студија у Паризу и Ви сте учествовали у црквеној мисији за пријем православних старокалендараца Француза. Колико их има, и где их је највише? Њих, православних Француза данас има неколико милиона, организованих Мисијом светог Јована Касијана, на чијем челу је пер Антуан. Они живе у Окситанији, на простору од дванаест Италофонских, односно Франкофонских долина, као и с обе стране Пиринеја, заједно са православним Каталонцима. *Рођени сте на Косову и Метохији. Претпостављамо да Вас за Јужну Српску покрајину везују не само оне духовне, већ и породичне везе? Сви наши преци су тамо на гробној стражи. Моје биће је испреплетено историјом и стварним животом на Метохији до тог степена да је он до данас стопљен са мојом свакодневицом. Радујем се што сам кроз текстове разних жанрова, везане за Косово и Метохију силом прилика остварио првобитну намеру да постанем завичајни хроничар и писац. Једна од таквих спомен-књига је на прагу изласка у читалачку јавност. *Са благословом Патријарха Павла, од средине 1999. године Ви сте боравили у Пећкој Патријаршији са циљем да се омогући опстанак православном Српском живљу на Косову и Метохији. Почев са том 1999. годином започео је најтежи период за Србе. Како га можете сажето описати, и шта је на Вас оставило најтужнији утисак? Дошли су западни крсташи на страшно косовско-метохијско судилиште да одиграју своју ратничко-колонијалистичку фарсу; притом ће се и сами тамо добрано озрачити. Док су они као хуманитарци радили што су радили, све су урадили маскирано, и да буде на штету Срба. Наравно да постоје појединачни случајеви и ставови неких земаља који окрњују овај наш утисак и наша комплетна сазнања, искуства и увиде у нашу трагедију. А то зато што свако правило има свој изузетак. Међутим, чињенице говоре да тамо тада нико није био поштеђен смртних опасности, па тако и овај који разговара са вама: озрачивање, покушаји отмица, покушаји стрељања, уласци у минска поља, излагање атентатима, уласци у осиња гнезда, трагање за несталима, за лешевима убијених, контаминације, инфекције од трулежи и спаљених ствари и нагорелих предмета и пепела … непријатно ми је да говорим о томе. Такође не желим да прећутим јуначка дела наше куме и „генерала у сукњи“ Добриле Ерат родом из Ђаковице, која је, покој јој души, у Пећкој Патријаршији заблистала у борби за опстанак и Патријаршије, и Срба широм Косова и Метохије. Молим Уредништво ваше новинске агенције да се сетимо неких страдалника Срба и Српкиња, који су пострадали од најновијег шиптарског зулума: Педесетшесторо Срба Источкога Подгора је киднаповано и нестало. Знамо да су неки од њих масакрирани у Истоку и у Љугу (Љубомирка Милосављевић и јеромонах Стефан, … и да је о томе посведочила аустријска солдатина. Ми опет, о свему што се збивало на Косову и Метохији у овом периоду српског страдања сведочили смо два пута на Суду за ратне злочине у Београду). Крсту Миловановића из Опрашака на Метохији пронашли смо измасакрираног, и у повртњаку његове куће га сахранили. Костур Мићка Кораћа из Жача нашли смо спаљеног, и у дворишту га сахранили. Младићу Славку из Пећи извађени су органи на домаку Пећке Патријаршије, а пронађене су му само преостале кости. Тело старице из куће Станковића на Пећкој Бистрици било је угљенисано када смо га преузели, и у Пећком гробљу га затим сахранили. Тело старице из Пиштана код Гораждевца пронашли смо јеромонах Јован Ћулибрк и ја, распаднуто и са глином помешано, каквога смо и сахранили, на лицу места формиравши гроб … Детаљне извештаје о свим тадашњим и тамошњим збивањима ми смо слали Светом Архијерејском Синоду СПЦ. *Како данас живи српски живаљ на Косову и Метохији, и можемо ли уопште питати, где им је теже: на северу или “јужно од Ибра”? Наши Срби данас живе тако што незнатно користе начине суживота са комшијама. Да су и један и други народ питани да ли би радије да ратују један против другог, или би да живе заједно на Косову и Метохији, они би верујем, изабрали ово друго: данас би живели заједно, и били би у много већем суживоту, односно међусобној трпељивости. *Када сте последњи пут били у родном крају, и са каквим осећањима сте се вратили? Протекле године, и као опљачкан човек коме ће оданде увек претити опасност од прогонства! Иначе смо намеравали да са благословом епископа рашкопризренског господина Теодосија током те године одслужимо Свету Литургију на албанском језику на темељима Богородице Хвостанске, али нас је благовремено упозорио на опасност неко наш из Истока, и још, како то не би било безбедно по нас. То јест, не ићи грлом у јагоде. То упозорење се показало расудним после каменовања два аутобуса у Врелу, селу лидера Ибрахима Ругове (који је окончао свој живот као римокатолик, крштен у Ватикану), смештеног подно темеља овог манастира, центра некадашње Хвостанске епархије. *Која је Ваша порука Србима на Косову? Иста она која је била и Патријарха Павла: Ништа није готово док не буде готово! *Међу реткима сте који су имали могућност да буду уз блаженопочившег Паријарха Павла до последњих дана? Како га укратко можете описати? Он није имитирао хришћанина него је био хришћанин; стицао је богопознање и блаженство познавањем Јеванђеља и живљењем по Јеванђељу! Равнао се према Христу, и свима је био слуга! Познавали смо га од 1977. године, и за то време ниједанпут нисмо чули да је он икога осудио! *Сигурно је у тим дружењима са Патријархом Павлом било и мноштво анегдота. До сада се о њима углавном слушало посредно? Можете ли нам препричати неке? Он је практиковао шаљивост у општењу: „да би се озбиљне ствари лакше усвајале и да не би биле опоре услед превелике озбиљности.“ Митрополит Амфилохије: Ваша Свјетости, да ли вас слуша овај Давид? Патријарх Павле: Чује само оно што му се свиђа. Архимандрит Јован Радосављевић: Ваша Светости, изволите у нашу келију. Патријарх Павле: Оче Јоване, када будеш одлазио у Рај, како ћеш пренети тамо оволике књиге. Државни Секретар Стејт Департмента Инглбергер: Ваша Светости, како бисмо могли да вам помогнемо? Патријарх Павле: Највише бисте нам помогли ако нам не бисте одмагали. *Незахвално је питати, али какви су били ти последњи Патријархови дани. Шта је оно што можете рећи? Он се већ био преобразио у обоженог младенца који сија као углачани мермер. Преобразио се у сасуд миомира Духа Светога – миомира који смо осетили на дан његовог погребења у манастиру Раковици при целивању крста. Верујемо да је он ушао у небеску житницу Светих. Његовој прозорљивости и срцезналаштву нико није остао недоступан! Односно, од оних душа које су му прилазиле, ниједна није остала непрочитана, укључујући и моју. *Ви сте као професор на Богословском факултету СПЦ предавали два предмета: Хришћанску етику и Аскетско богословље. Какав је значај ових предмета за образовање теолога и будућих свештеника? Значај је пресудан! Ко живи по Јеванђељу, по њему и богословствује, и Бога славослови. Тај живот у Цркви дакле тражи од нас испуњавање Божјих заповести, и ход ка стицању врлина. А те врлине су докази да стичући блаженства-сведочанства, ми заиста волимо Христа. Христа ми, као и Оца и Светога Духа – поштујемо и прослављамо као Пресвету Тројицу. Њој се клањамо и Њу исповедамо у срцу и у стварности. Док без ових блаженстава-сведочанстава ми немамо суштинског доказе о љубави према Христу. То и тако чинимо као ревнитељи и чувари Светога Предања Православне Цркве. Предања које је наш стожер или стуб од светлости! Према томе, наш стожер или светли стуб не огледа се у млаком ревновању, као ни у моралном и теолошком расулу. Наш стожер од благодатне светлости тек се не огледа у неразумној медијској френезији, плаћеништву и модернизму, либерализму и реформизму, епархијском магнатству и власништву црквених добара као корпорација; на самом крају тунела – Црквено Свето Прадање се не огледа у – апостасији! Све у свему, несмирени клирици и узурпатори црквених служби – зборишта су и сабори сујете, и неминовно – апостасије! Свим читаоцима вашега гласила за Дијаспору ми најсрдачније честитамо Празник над празницима, Васкрс, и желимо им изобилну пасхалну радост. Христос васкрсе! – Ваистину васкрсе! Вашој пажњи препоручујемо и Васкршњи интервју Епископа крушевалког Давида дат "Победи" и новинару Сандри Савић.

Пасха, Господња Пасха! Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење анђели певају на небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који му се из све душе прилепљују. Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Архимандрит Иларион (Лупуловић): “ Да сијају Васкрсењем у што већем броју косовско-метохијска кандила. Из Светиња и људи Косовског поморавља сија сунце вјековног предања Христове Цркве“. Звучни запис емисије О манастиру Светих архангела Михаила и Гаврила Драганац који се налази на путу између Гњилана и Новог брда разговарали смо са Игуманом ове Свете обитељи Архимандритом Иларионом (Лупуловићем), архијерејским замјеником Владике рашко призренског и косовско-метохијског Теодосија. Ова Светињ, према предању, носи име по Драгани кћерки ктитора ове Светиње Светог кнеза Лазара Косовског. Први пут се помиње у Раваничкој повељи 1381. године и о његовом историјату се не зна много. Драгана неки везују и за Светог Симеона Мироточивог. „Овај примјер цркве која постојано стоји овдје пред нама, свакодневно нам даје снагу да никад не одустанемо од наших храмова који су порушени у ово наше доба, као и оних који су рушени прије њих. Да никад не одустанемо од идеје да у њима палимо кандила. И да сијају што јаче и у што већем броју косовско-метохијска кандила свједочећи Васкрсење Года нашег Христа и Васкрсење нас као народа и обнову свега онога што је ваљано и добро у нашем духовном и материјалном предању, а Косово и Метохија су богати тиме. Сваког дана човјек се богати гледајући то предање које извире иза неких брежуљака, шумица, иза сиромашних засеока гдје наиђеш на остатке средњевјековног манастира са остацима велелепних иконостаса у камену, камене пластике, по којима се види да је на том мјесту постојао духовни светионик. На слично човјек наилази и при сусрету са људима. Јер какве су ове Светиње у Косовском поморављу такав је и народ. Изненађујуће богат. Иза те просте, једноставног изгледа и спољашности, некад оронуле фасаде засија сунце вјековног предања Христове Цркве“-каже отац Иларион. Други дио разговора са Архимандритом Иларионом (Лупуловићем) вашој пажњи препоручујемо у следећој епизоди нашег серијала емисија о светињама Косовоа и Метохије ,,Косметска кандила“ у суботу 31. августа 2019. Аутор емисије: Слободанка Грдинић. Извор: Радио Светигора

На дан 21. јула 2019. године, када Црква слави светог великомученика Прокопија, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију на Липовачи у Борову Насељу. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј Љубенко Јовић, парох бршадински и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Епископ Херувим изрекао је на светој Литургији следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан када овде у Липовачи прослављамо светог великомученика Прокопија. Принели смо Жртву од свих и за све, помолили смо се Богу да благослови ову нашу светињу која се изграђује како би она била утеха и нада народу овога места. Радује се што могу данас заједно са вама да делим радост данашњег празника - светог великомученика Прокопија који је заиста диван светитељ и велики угодник Божји, мученик за веру Христову. Свети великомученик Прокопије је прво био незнабожац и гонитељ Хришћана, да би на послетку, како говори његово житије, када му се Господ јавио увидео Крст на небесима, схватио да не треба даље ићи путем којим је кренуо. Од тог часа се свети Прокопио прими Хришћанску веру, преобразио се и постао велики проповедних Христовог Јеванђеља. Својим животом је проповедао страдалог и васкрслог Христа Који нам је показао којим путем треба да ходимо. Овај наш "брдовити Балкан", како га и песници називају, јесте пун недаћа и тескоба. Али тескобе су производ људске сујете, док ми требамо бити небески народ који зна свој пут. Мноштво је светитеља браћо и сестре, који су, можда и у тежим временима и околностима проповедали веру и ходили путем Христовог Јеванђеља. Није лако живети на овом брдовитом Балкану, али са вером у Христа и Његове свеце можемо имати наде, крепости и утехе. Овај живот јесте оно пролазно кроз шта се припремамо за онај Вечни Живот. Светитељи, а међу њима и свети великомученик Прокопије, знали су за ову Истину. Можда није случајно да ово место прославља управо овог светитеља, јер требамо да се укрепљавамо у вери надом и утехом светог Прокопија. Требамо да се утврђујемо у вери коју је он имао у свом срцу, том вером требамо да сијамо, у тој вери да се утврдимо да бисмо били савршени као Отац наш небески. Међу нама требамо да изграђујемо љубав, а не мржњу и нетрпељивост. Најгоре је што међу нама увек постоје критичари који гоне Цркву и причају против Цркве разне недостојне неистине. Црква је увек била на путу истине са нашим народом. Где год је био наш народ, и у највећим невољама и тескобама, Црква му је била утеха нашем народу. Све дође и прође, али Црква остаје да увек сведочи Истину, не ону истину која нам се у овом свету намеће него ону Вечну Истину омеђену вером, надом и љубављу. Често се пута деси да људи у оквирима свог разума и свог сазнања долазе до схватања која нису истина, него сурогат онога што Црква проповеда. Ми проповедамо Живога Христа, увек смо уз свој народ, свој народ штитимо и молимо се да га Господ очува и умножи како би остао на овим нашим просторима који су проживели мучење и страдање. Свакако, ми увек гледамо у Васкрсење јер је оно смисао нашег живота. Да Христос није васкрсао, како каже свети апостол Павле, узалуд би била и вера ваша и проповед наша. Да Христос није васкрсао не бисмо имали наде, нити неки коначан циљ ка којем идемо. Ако смо верујући и црквени људи и слушамо свето Јеванђеље, знамо да је Христос васкрсао. Његовим васкрсењем требамо да ходимо кроз живот, јер је то путоказ нашега усмерења у овоземаљском животу. Радујем се што сам данас овде са вама, што смо благословили да ова светиња буде место сабрања нашег народа у овом месту, да се обнови и добије своју лепоту и пуноћу. Можемо све то обновити и направити, али ако нема нашега народа ништа нам не вреди. Морате да долазите у ову светињу да јој ви будете украс. Видите како нас је лепо видети сабране, без обзира што у материјалном смислу није све сређено. Лепо је када смо сви заједно. Желимо да имамо своје богослужбено место овде, своју цркву и свог свештеника који ће проповедати, служити и усмеравати наш народ дајући му утеху и наду у овоземаљском животу. Дубоко се надам да ће то тако бити, Бог је тако благословио да оснујемо и другу боровонасељску парохију са седиштем овде у Липовачи где ће ако Бог да живети свештеник. Ово место ћемо обновити да оно буде место сабрања нашег народа друге боровонасељске парохије. Верујемо да ћете нам и ви у овом делу помоћи и да ћете се сабирати на овом месту које треба да буде путоказ нашем народу ка Царству Божјем. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан! Живели! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије. Род човечији је пре доласка Христовог и Његовог Васкрсења проходио кроз „долину смрти” како се каже у псалму 23. Ово не означава само смрт као физички феномен који и даље постоји, већ пре свега дубоку духовну одвојеност човека од Бога, што и јесте најдубље значење смрти. Христовим оваплоћењем, крсним страдањем и Васкрсењем побеђена је сила смрти јер човек је не само вечно сједињен са божанском природом у личности Христовој, већ и биолошки феномен смрти више није безнадежни крај и одлазак у свет таме, већ за оне који живе у Христу, наставак узрастања у „пуноћи раста висине Христове” (уп. Еф. 4.13) јер како Господ говори уплаканој Лазаревој сестри Марти „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек.” (Јн 11.25-26). Ово је нови смисао живота који надраста биолошко постојање које је нама познато. Овај нови живот у Христу изразио је најбоље апостол Павле речима „Не живим више ја него живи у мени Христос” (Гал. 2.20) – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије одговарајући на питање „Јединства”, какав је био смисао људског живота пре Васкрсења Господњег. Појам смрти Христовим Васкрсењем добија нову димензију. Да ли се верни хришћанин треба плашити смрти? Управо је о томе реч. Господ је наш „пут, истина и живот. Нико не долази к Оцу осим преко мене” (Јн. 14.6), говори нам даље Господ. Зато је управо кључ разумевања новог живота у Христу у Његовом Васкрсењу, јер апостол Павле нас учи: „Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли” (1Кор 15.20). Као предвечни Бог Логос, он је постао човек и у телу пострадао и васкрсао тако да ми који као удови његовог Тела живимо крштени у Христа живимо Његовим Васкрсењем након телесне смрти. Проблем је што људи обично васкрсење доживљавају као неку реинкарнацију нашег садашњег биолошког постојања, Господ нам јасно говори да у Царству Божијем „нема Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Исусу” (Гал. 3, 28-29). Зато наше лично васкрсење не може да се сагледава ван контекста Васкрсења Христовог и наше постојање у вечности изван Христа. Отуда нема разлога за страх. За нас хришћане који смо изабрали пут живота и светлости у Христу, телесна смрт је само једна станица на путу узрастања у радости Божијој. Апостол Павле који пуноћом свога бића живи Христом говори: „Имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље” (Фил. 1.23). За њега телесна смрт није крај већ још један корак ка непрестаном узрастању у љубави Божијој. Ако, међутим, живот и смрт гледамо искључиво као биолошке категорије из перспективе себичног начина постојања, наравно, и једно и друго је трагедија, али у еванђелској истини све добија потпуно другачији смисао. Може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, пријатељима и непријатељима примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот? Веома важан услов да бисмо заживели Христом и Његовим Васкрсењем, како у садашњем начину постојања, тако и у вечности, јесте покајање, односно промена нашег начина размишљања, живота (што оригинална грчка реч „преумљење – метанија”) значи. То није моралистички предуслов након кога ће уследити награда, већ суштински услов да бисмо могли да се охристовимо. Без сагледавања сопствених промашаја тј. сагрешења и без снаге и труда да у сваком ближњем, пријатељу или непријатељу, видимо икону Христову, не можемо да постанемо причасници Духа Светога. Неопраштање сагрешења, мржња, нетрпељивост, клеветање, вређање, све су то показатељи недостатка истинске свести и искуства живота у Христу. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Неретко се може чути од људи: „Дајте ми и поштујте ме док сам жив, а тамо како буде”. Воде ли овакве речи у бесциљност и немарност за вечно спасење? Наравно, овакве речи могу да дођу само уколико неко посматра живот из перспективе биолошког постојања. Хришћанство као блага вест није философија, нека теорија или скуп правила, већ начин новога постојања. Зато крштењем умиремо старом човеку и рађамо се у новом – Христу. Цео наш живот је заправо заживљавање у том крштењском завету. За оне који сада и овде заживе новим животом у Христу и осете дејство силе Духа Светога кроз љубав, праштање, милосрђе и све друге врлине које постају природан начин постојања, већ и пре васкрсења васкрсавају у Христу и за њих се живот не дели на овоземаљски и загробни. У том смислу хришћанство се разликује од многих других религија које се баве управо темом „загробног живота”. Ми у Христу улазимо сада и овде у Царство Божије кроз свете тајне, а посебно тајну Евхаристије која нас све повезује као удове у Телу Христовом и учвршћује у радости вечног живота чији причасници постајемо. Ако је суштина нашег живота и нашег спасења да се одрекнемо зла и уђемо у заједницу са Богом кроз Свето крштење, да ли као народ скрећемо са Божијег пута и да ли нас је историја често опомињала да то не чинимо ? Зло само по себи не постоји, као што физички не постоји мрак који је заправо само одсуство светлости. Зло се пројављује само онда када изађемо из природног, богомданог начина живота у који ми хришћани верујемо да улазимо Светим Крштењем. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије и у њему живимо кроз светотајински живот Цркве као евхаристијске заједнице. Као што појединац може да одступи од пута живота, тако и један народ може да мање или више одступи од Божијег пута и неопходно се суочава са свим последицама тог избора. Овде није реч о казни Божијој као што гневан човек кажњава свог потчињеног, већ о божанској педагогији која залутало дете враћа очинском дому. У зависности колико одступимо то може бити мање или више болно, али је спасоносно уколико Божију педагогију примамо са променом погрешног начина постојања и погрешних избора тј. покајањем. Да ли чин покајања у духовном смислу настаје оног момента када човек швати да је учинио грех и када тај грех почне да га пече у души или када у Христовој цркви приступи Светој тајни покајања и исповести свештенику? Покајање, односно преумљење, почиње свешћу о погрешном начину живота који нас удаљава од смисла нашег постојања. У причи о блудном сину каже се да он најпре „дође себи”, што значи постао је свестан своје ситуације и погрешног избора којим се удаљио из очинског дома отишавши у „земљу страну”. Онда наступа одлука да се то стање промени. Ако паднемо у блато, увек треба да устанемо и кренемо даље, а не да седимо у блату и јадикујемо што смо се у њему нашли. То није покајање, већ очајавање. Вратимо се причи о блудном сину: „А кад дође к себи, рече: Колико најамника у оца мог имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади! Устаћу и идем оцу свом, па ћу му рећи: Оче! Сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једног од својих најамника. И уставши отиде оцу свом”. Дакле, новој свести о по(грешном) начину живота следи одлука о промени живота. Видимо да га после отац још издалека види и трчи му у загрљај: „А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га. А син му рече: Оче, сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој. А отац рече слугама својим: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се” (уп. Лк.15.11-32). Отац га прима у загрљај видећи његову добру намеру још и пре његовог исповедања греха и не кажњава га, већ награђује. У овој причи је читав смисао тајне покајање тј. исповести. Ми одлазимо свештенику као сведоку да се помиримо са Богом који нас чека у загрљај. Господ не осуђује жену блудницу већ јој само говори „Жено, гђе су они што те тужаху? Зар те нико не осуди? А она рече: Нико, Господе. А Исус јој рече: Ни Ја те не осуђујем; иди, и од сада више не гријеши.” (Јн 8.1-11). Живимо у тешком времену пуном искушења за опрост, очај, завист и осуду. Да ли, управо, чврстом вером у Господа спаситеља можемо одолети свим искушењима? Борба са грехом као погрешним начином постојања и живота није лака јер грех постаје навика, друга природа и потребно је доста педагогије од стране духовног оца, али и нашег труда пре свега да бисмо се греха ослободили и заживели слободно од њега. Опроштај грехова није неко „одобровољавање разгневљеног Бога”, већ отварање грехом запарложеног срца за Божију љубав која нам се безусловно даје и пружа. Од зависности од наше вере можемо се изборити са грехом јер је Божија помоћ увек уз нас. Зато је потребан труд, подвиг, не зато јер он треба Богу, већ треба нама, као што нам је потребна вежба за сваку вештину којом желимо да овладамо и онда нам све бива лакше. Колико нам је значајан свети пост да бисмо боље спознали веру и примили Господа у себе? Управо о томе смо говорили у нашој Великопосној посланици верном народу. Како нас учи свети Василије Велики, пост није само уздржање од хране, већ изнад свега „удаљење од зла, уздржање језика, стишавање гњева, одбацивање похоте, злословља, лажи, кривоклетства” (О посту, беседа 2). Сам Господ научио нас је да се зло побеђује „постом и молитвом” (Мт. 17.21) и Сам је постио на Гори кушања, побеђујући у човечјој природи све оно што човека одваја од истинског живота и заједнице са Богом. Држање заповести поста подразумева и уздржавање од одређене врсте хране у складу са здравственим могућностима, али уколико телесни пост није праћен духовним постом он је само једна врста дијете. Пост нас целовито отвара за пуноћу љубави Божије, чини нас осетљивијим према ближњима, пријемчивијим за Божију благодат и припрема нас за сусрет у овим великопосним данима са великим празником Васкрсења Христовог. У време четрдесетодневног поста пред Васкрсење Господње на улицама главног нам града видимо поларизацију и разједињеност српског народа. Да ли је могуће страначко надметање претворити у витешко такмичење и да, без обзира на страначке поделе, сви будемо једно и заједно у тајни Христовог Васкрсења? У свету у коме живимо постоје другачија правила него у Цркви. Црква подразумева јединство у љубави и стално позива народ да се оцрквени и уједини, али не око неке пролазне идеологије овог света, већ око вечне истине спасења. Колико је могуће као хришћани и грађани истовремено ове принципе треба да примењујемо и у свакодневном животу у друштву. Демократија подразумева различитост мишљења, али и једнака права свих да та мишљења изразе, не аргументима силе већ силом аргумената. Спречавање слободе изражавања политичког мишљења, као и било каква употреба силе нису пут ка решавању проблема, већ отварају нове ране на ионако изранављеном телу српског народа. Зато Црква позива на јединство у духовном смислу, али истовремено подржава слободу сваког грађанина да слободно изрази своје мишљење и мирно се бори за боље сутра и њих и своје деце. Производња насиља око нас и баналне изопачености обликују младе људе патолошки равнодушне на зло и развија моралну индиферентност. Да ли породица као основни темељ друштва све више заказује да оплемени младе нараштаје? Породица је у хришћанском смислу мала, домаћа црква и представља основну ћелију нашег живота. Без здраве породице људи тешко могу да одрасту у здраве личности и често носе тешке трауме. Живимо у времену када западни свет ради једну целовиту демонтажу хришћанске етике и самим тим и породичних вредности. Црква је увек учила да брак није само емотивна заједница човека и жене, већ света тајна која подразумева одговорност, обавезу, а често и жртву. Уопште љубав без одговорности и жртве није љубав, већ пролазна хемија. Свет у коме се човек као небоземно биће своди на своју „полну оријентацију” што се данас пројављује кроз афирмацију потпуне распуштености без икаквих правила потпуно је страна хришћанској традицији. Овакав приступ и посебно насиље које неизбежно прати свођење човека само на тело и похлепу осиромашује човека. Зато неговањем породичних вредности, осећаја одговорности за оне који страдају, за сиромашне, болесне Црква нас све позива да надрастемо један себични, индивидуалистички начин постојања. На нашем духовном простору, колевци наше Цркве и државе, потискивањем, насиљем и прогоном данас живи народ неке друге вере, недобронамеран према нама и нашим светињама. Може ли се живети заједно са народом, који жели да вас маргинализује, асимилује и потисне са наше вековне земље? Христос је дошао да све људе приведе у познање истине и као наследници једне богате хришћанске, светосавске традиције дужни смо да вредности на којима смо узрасли афирмишемо и међу онима који не деле нашу веру. Господ нас не позива да делимо људе на пријатеље и непријатеље, већ штавише учи нас да љубимо и непријатеље своје јер, уосталом, када чине зло, они „не знају шта раде”. Зато је потребно да се боримо љубављу, трпљењем, истином поштујући друге људе, али чувајући своје као залог и нашег и њиховог спасења. Како је бити духовни пастир народу који трпи претње и притиске на прадедовским огњиштима зато што славећи Бога сведочи тајну Христовог страдања и Васкрсења? Епископски позив је пут следовања Богу до потпуног предавања својој пастви по угледу на нашег пастироначалника Христа. Вековима су епископи водили свој верни народ кроз најтежа искушења усмеравајући их ка путу истине, јачајући их у нади и вери и позивајући да се држе чврсто и јединствено у Христу. Зато је наше сведочење, као и нашег свештенства христоподобно служење којим дајемо себе на распеће ради других да бисмо сви заједно угледали радост Васкрсења. Служење на Косову и Метохији и древној Рашкој за мене је увек било посебан дар Божије љубави јер смо у страдању и невољама увек духовно јачи, што смо могли ових дана да видимо обилазећи наш верни народ са Његовом Светошћу Патријархом Српским и доживљавајући огромну силу духовне радости и наде која бива јача када слаби свако светско и овоземаљско уздање у оно што је пролазно. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода. Постоје најаве да ће Косово поново аплицирати за чланство у УНЕСК-у, а самим тим нас очекује тешка борба и нова лобирања. Има ли краја борби за правду и истину, или, пак, у животној борби за спасење нема одмора? Наше је да наставимо наш труд и настојања у очувању српске православне баштине на Косову и Метохији као делу Србије и у том смислу било какви покушаји да се наше светиње отуђе од нашег народа и Цркве неће остати без нашег чврстог става да се историја не може мењати политички. Остајемо у нади да ће цивилизовани свет разумети нашу бригу и помоћи нам у очувању наших светиња које су истовремено важне и за цело човечанство, као део светске културне баштине. Рада КОМАЗЕЦ Извор: Јединство

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Лазареву суботу са свештенством Свету службу Божију у манастиру Горњи Брчели у Црмници. У литугијској бесједи владика Амфилохије је казао да је Васкрсење Лазарево било припрема и свједочанство Христовог васкрсења и да је Господ Исус Христос за Себе рекао да је Он Васкрсење и живот и који у Њега вјерује неће умријети, него ће вјечно жив бити. „Господ наш и на овај данашњи дан потврђује да је Он заиста истински Син Божији и да је Он васкрсење и васкрситељ, дародавац вјечнога и непролазнога живота. И ово чудесно Јеванђеље Светог апостола Јована о васкрсењу четвородневног Лазара пријатеља Христовога, брата Марте и Марије, то потврђује.“ Митрополит је подсјетио на диван и чудесан опис самога Господа, Марте, Марије и васкрслога Лазара у Јеванђељу. Господ је, потресен тајном смрти Свога пријатеља, заплакао и молећи се Оцу Своме небеском припремао се за васкрсење Лазарево, који је био већ четири дана у гробу. Након што су скинули камен са гроба, Господ позива Лазара да изађе из гроба и васкрсава га. „Лазар, као живи свједок живога Христа Бога васкрститеља, остао је до данашњег дана свједок да је Господ дародавац не само пролазнога, него и вјечнога живота“, казао је Митрополит и подсјетио да Лазар послије живио у Јерусалиму, као и да је отишао на острво Кипар гдје је био епископ, и тамо се и данас налазе његове мошти. Господ се васкрсењем Лазара четвородневног прославио и посвједочио Својим ученицима истинитост онога што ће се са Њим догодити послије Његовог страдања, распећа и смрти: „Предуказао је тајну Васкрсења васкрсењем Лазаровим, а у исто вријеме посвједочио и Лазаревим, а посебно Својим васкрсењем, да је човјек биће које је створено за вјечни непролазни живот, за бесмртност. “ Митрополит је истакао да је човјек биће које је Бог створио не за смрт, пролазност и ништавило, него за вјечни и непролазни живот који дарује сам Господ. Даље је појаснио да је ради тог вјечнога живота Син Божији јединородни, Син Оца предвјечнога, постао човјек, један од нас, примио на себе људску смртну природу, која постаје бесмртна и вјечна. „Сам Господ је постао човјек и уселио се у нас пун благодати и обдарио људску природу вјечним животом, што је посвједочио Својим Васкрсењем и Вазнесење и сједењем са десне стране Бога Оца. Зато ми у Симболу вјере исповедамо Тајну Свете Тројице: Оца који је све створио, Сина кроз кога је све створио, рођеног од Дјеве и Духа Светога, који је ради нас и нашег спасења претрпио страдање, смрт али и васкрсао из мртвих и вазнео се на небеса, и Духа Светога животворног који од Оца исходи, коме се заједно са Оцем и Сином поклањамо.“ Нагласио је да су све глади људске на земљи коначно глад за бесмртност, за вјечним и непролазним животом и да нико не може нахранити човјека сем Њега који је пут, истина и живот, који је дародавац вјечнога живота, који је живот, који је јуче, и данас, и вавијек, исти Господ, наш Исус Христос диван у Светоме четвородневном и Лазару у његовом васкрсењу, предиван у светим пророцима, апостолима и свим другим Божијим угодницима кроз вијекове: „Ево Црква, као тијело Христово, кроз вјекове сабира душе жедне и гладне Бога из свих земаљских народа, да сви прослављају једним срцем и душом Њега који је јуче, и данас, и вавијек исти, да само Њему служе и да се само за Њега везују. За кога је могао да се веже Лазар? И сродство његово и све везе људске су биле разорене, уништене страшном смрћу његовом, али је сила Христа Васкрслога она која је прво њега вратила њему самоме, његовој природи, обдаривши га вјечни животом, а онда и сестрама Марти и Марији и другим његовим сродницима и пријатељима.“ Након Свете литургије Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је добротвору Владану Стојиљковићу из Лесковца уручио захвалницу за трудољубље у обнови и изградњи манастира Покрова Пресвете Богородице у Горњим Брчелима са молитвом да Господ вјерног слугу обдари здрављем, сваким напретком и вјечним спасењем. Извор: Митрополија црногорско-приморска