Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ван'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. И опет се тама раздвоји и појави се светлост. Старо одлази, ново се рађа. Богочовек Исус Христос долази у свет и даје роду људском бесмртност и живот вечни! Непроцењив дар од Свеблагог Бога. Само у Богочовеку је обнављање наше грешне природе, стицање целовитости, повратак богојединства и оваплоћење свега што је Божанско. Данас славимо највећи тријумф - рођење самог живота. Мисао постаје деловање, које је испуњено Речју и остварено Духом. Усред таме и малодушја, ратова и пустошења, лажи и сујете налазимо светлост, мир и наду у рођењу Господа нашег Исуса Христа. Бог је дошао људима да бисмо се вратили Богу и да би наш живот био испуњен исконским смислом – блаженством. Све у нашем свету је пролазно. Све има свој крај и свој почетак. И најмрачнија ноћ увек се завршава зором. Христос је зора и нови дан за оне који су жедни светлости и неба. Он је једини милостив и спасава, даје живот и бесмртност. Нема истине ван Христа. Душа верника данас је испуњена звуцима Божанске музике – песма Богу звучи у срцу, а ова посебна песма је најбољи поклон за новорођенче. Створени смо да будемо наклоњени Богу, да будемо испуњени Његовом љубављу. Главно је видети љубав Божију, Његове дарове и милост, који се изливају свуда. Он је Постојећи. Остаје увек и свуда. А све привремено је фатаморгана која маглом прекрива Његову заносну Доброту, заклањајући од нас Његово Прелепо Лице. Не идимо у корак са светом који се мења, већ са вечним Богом. Јер Исус Христос је исти јуче, данас и заувек (Јевр. 13:8). Христос се роди! Хвалимо Га! https://pravlife.org/ru
  2. JESSY

    Будимо хришћани ван цркве

    Тако ћемо спровести у дело речи „Вера без дела је мртва“. „А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“ (Јевр. 11,1), „уздање у оно што се не види“ по речима светог Јована Дамаскина. Вера у Бога, у Његову Реч, рађа наду да ћемо наследити Његове обећане добробити, Царство Његово, о чему апостол Павле каже: „то око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе.“ (1Кор 2,9) . И све се то постиже овде на земљи, ово је назначење човека, да усаврши и развије свој дар Творца. Део овог дара прелази у сваку особу претворену у њен таленат. Ова моћ наставља да задивљује све и нико је другоме не може одузети. Савршенство је резултат наших дела, а мера је љубав, а овај процес је неминовно повезан са односом према људима и природи. „Ко говори: „Волим Бога“, а мрзи брата свога, лажов је; јер ко не воли брата свога ког је видео, како може да воли Бога кога не види“ (1. Јованова 4:20)? Због тога смо позвани да увек поступамо с љубављу и чинимо дела љубави, јер „... остају ово троје: вера, нада, љубав; него је већа од њих љубав“ (1. Кор. 13, 13), а љубав је већа не само зато што ће пропасти вера и нада, него „Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи, у овој: Љуби ближњега својега као себе самога. (Гал. 5,14). Љубити ближњега свога као самога себе значи препознати његово достојанство, његово порекло, јер смо сви ми деца Божија, ни више, ни мање! Како ми оправдавамо своје грешке, тако морамо оправдавати и грешке других! Одуприте се бесу понизношћу и самоконтролом. Немојмо да вучемо човека у понор мржње, из којег је тешко изаћи на површину, где је праштање још теже. Како је лако бити груб и увређен, а како је тешко рећи – опрости! Гордост, тај корен сваког зла, тера човека да заборави на себе. Али, да човек не пропадне, него да му пут ка богоподобију буде могућ и жив, Бог је послао пред Сина Свога, праоце, оце, патријархе, пророке, да подсећају, најављују и записују реч Божију дату нама, за живот по Богу. Бог је дао и своје заповести за добар живот. Ко их оспорава и не поштује?! Онај чија се дела укоравају као дела тела. И „ позната су дјела тијела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гњев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапријед казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наслиједити Царства Божијега. “ (Гал. 5 : 19-21). Или смо тврдоглави и супротстављени само зато што се зову наређења! И зар не окружујемо своју децу забранама и ограничењима, само и једино, вођени љубављу према њима. Тако је Бог из љубави према нама дао наредбе (упутства) за добар живот! И било да идемо ка њему или од њега, он ће увек бити спреман да нас прими ако га желимо, јер „Бог је љубав“ и „јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни.“ (Јован 3:16). За то имамо и пример Његових пријатеља – наших учитеља од старозаветних праотаца до последњих светаца и мученика, да се угледамо на њихову веру и да благодаримо за све Његове доброте! Да ли је и једног од нас оставио без дара и могућности да се брине о себи?! Да ли смо се побринули да га унапредимо, развијемо, да не изгубимо таленат? Имамо све што нам је потребно да бисмо били у миру са Богом, ближњима и самим собом. Објављујући Своје Царство и искупљујући човека од проклетства греха и смрти, сам Господ је послао своје ученике да поуче народе, да крсте вернике и умноже Цркву Његову, коју „врата пакла неће надвладати“ (Мт. 16:18)! Црква проповеда и шири истину о Христу, Васкрслом из мртвих, који је заповедио и обећао: „Учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“ (Мт. 28,20)! Дакле, то је богочовечански организам, коме је глава сам Господ Исус Христос, а ми, тело Његово, свето друштво, народ Божији, који учимо, испуњавамо и чувамо реч Божију. Сви су позвани и имају право да буду у њему. И као једно тело Христово, пођимо за Христом Исусом и сетимо се Његових речи: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. “ (Матеј 10:32-33). Да бисмо потврдили своју веру у Христа и да бисмо је евангелизовали, морамо је најпре спознати, доживети, што је могуће само у Цркви. Њен саборни почетак од Тајне Вечере, преко огњене Педесетнице до данас никада није нарушен, јер нам је Сам Господ завештао, као Својим наследницима, храну за живот вечни! Света Православна Црква, као чувар речи: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14, 6), увек ће позивати на заједницу са Богом. Улазак у храм и присуствовање служби није ствар расположења, става или славља. И не само присуство, већ и учешће у богослужењу својим чулима је неопходно да не бисмо били само посматрачи. И као што свакодневно одржавамо своје тело, тако и своју душу морамо одржавати у заједници са Богом, молитвом и постом. Испитајмо и спознајмо себе, откријмо мрачна места и очистимо их покајањем да бисмо се обукли у одећу правде, да би своје срце припремили за Бога, да се сјединимо са Тајнама Христовим преображеним током Свете Литургије! А када изађемо на улицу, не заборавимо своју веру у храму, него је смело евангелизујмо, исповедимо и оваплотимо. Међутим, многи људи који су своју веру сведочили паљењем свеће у храму, журили су да наставе са својим послом без губљења времена!? Може ли се изгубити време проведено у храму, у размишљању о својим поступцима, односу према људима, Богу, па и према природи?! Време проведено у разговору са Богом усмерава наше мисли и поступке у правом смеру. Заборавили смо и напустили људску вредност, на све начине оправдавамо сопствене потребе, а другима приписујемо обавезе! Христова вера рађа слободу, љубав и светост! Свако треба да тежи овој светости и да побожним животом буде пример другима. „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима. “ (Мт. 5, 16)! Јереј Пламен Николов https://hristianstvo.bg
  3. “Још док сам у свом родном граду тренирала кошарку, тренери су нам говорили да је шут ван баланса онај који се изводи нерезонски, при неправилном положају тијела. Понекад ми се чини да је читав мој живот, заправо, живот ван баланса” – говори ми док сједимо у парку, у којем су јасно видљиви трагови јутрошњег невремена и пљуска, који су погодили Будву. Поред ње сједи њена десетогодишња ћерка, која је све вријеме загледана у свој мобилни телефон. Друга ћерка, која би могла имати пет или шест година, се игра са мојим млађим сином на тај начин што бацају ситне каменчиће у повелику, блатњаву локву. Прича ми како је кошарка била њена велика љубав. Међутим, како се приближавала тридесетим годинама, тај, како каже, спартански начин живота је почео да јој смета и да је духовно замара. Схватила је да ако жели да се уда и заснује породицу на вријеме, неизоставно ће морати да прекине спортску каријеру, што је убрзо и учинила. Пар мјесеци након те, за њену породицу и пријатеље, изненађујуће одлуке се и удала за момка са којим је била у дужој вези. ” Мислила сам да ће мој животни брод коначно упловити у мирнију луку. Међутим, брзо сам схватила да то неће ићи како сам замислила. За вријеме прве трудноће, нисам марила за свој физички изглед. Важно ми је било искључиво здравље дјетета у мом стомаку, па сам томе и прилагођавала своју исхрану. Угојила сам се више од двадесет килограма. Готово сви су ме осуђивали и кињили због тога – почев од свекрве па све до моје мајке. Говорили су ми да сам се запустила и зарозала. Када сам други пут остала трудна, водила сам рачуна о свом изгледу и исхрани. Исти људи су ме опет критиковали. Овај пут због тога што, наводно, због изгледа занемарујем здравље дјетета у својој утроби”… Прича ми како до скора није била запослена. Супруг је радио, док се она бринула о дјевојчицама. Због тога су је опет осуђивали и говорили да иза старања о дјеци, заправо, прикрива сопствену лијеност. Сад кад се запослила, пребацују јој како своје дјевојчице занемарује зарад каријере. ” Но, више од свега ме погађа ћутање мог супруга. Вољела бих да ме некад узме у заштиту и пред његовим и пред мојим родитељима, баш као и пред нашим, наводним пријатељима. Међутим, он се на све то тек осмјехне и одмахне руком. Знам да су све ове ствари ситница у очима многих људи. Али мене заиста све то нерјетко до очаја и суза доводи”. Рекох јој да у животу можемо угађати свијету или Господу. Свијету је , ма колико се трудили, немогуће угодити. Са друге стране, Господ од нас прима и најмању жртву – најкраћу молитву и најлакше добро дјело које можемо учинити. Такође сам јој рекао да брак није само срећа, већ је истовремено и подвиг. У том подвигу треба да се труди да стекне разумијевање за мужевљеве поступке, баш као што би и он требао да се потруди да схвати њене недоумице и проблеме. У односу према својим и његовим родитељима увијек треба да узме у обзир да јој они желе само добро, па, чак и у оним моментима када погријеше са неким коментаром или поступком. Уопште, када је у питању породични живот, свакога дана би сви требали да проузнесемо двије молитве : прва је благодарење Богу на свему што нам је дао. У другој молитви би требали од Њега затражити заштиту и помоћ у свакодневним искушењима кроз која пролазимо. Понекад и при шуту ван баланса бивамо фаулирани. Господ се постара да нам буду досуђена слободна бацања. Но, ипак је на нама да ли ћемо та слободна бацања реализовати или не… https://svetigora.com/van-balansa/
  4. Шта о томе кажу свети оци? Често се позивају на речи Св. Теофана Пустињака о иноверним: „Не знам да ли ће се они спасити, али ја нећу бити спашен без православља“. Ова изјава не значи да је светац сумњао у нешто или није био сигуран, како то неки представљају. Теофан Пустињак каже да је одговоран само за себе, своје поступке, своју веру и речи, па не жели никога да суди, препуштајући суд Богу. Он следи Христа, одазивајући се на Његов позив: следите ме. Али то не значи да је у стању да одбрани Цркву. Познате су и друге изјаве светог Теофана на исту тему, штавише, недвосмислене и специфичне: „Католици су помутили апостолско Предање. Протестанти су преузели обавезу да поправе ствар и урадили су још горе. Католици имају једног Папу, а код протестанта сваки протестант jе скоро као што Папа“. „Божанско учење мора увек остати једно и непроменљиво, као што је и сам Бог непроменљив и вечан“. Теофан Пустињак пише: „Али постоје људи који кажу: верујте како желите, само живите добро и не бојте се ничега — као да може да се добро живи без доброг разумевања ствари саопштених правом вером. Не ласкајте себи, братиjа! Истински живот не укључује само понашање, већ и здрав начин размишљања“. Постоје друштва која покушавају да живе према моралним законима, и ово је дивно, али духовни живот који води ка спасењу је нешто сасвим друго. Морал и духовност су две различите ствари. Свеци су говорили да многи могу да живе по својој савести, али само они који дођу у православну веру и приме Крштење, који почну да живе по јеванђелским заповестима, могу бити спасени. „Нема спасења изван Цркве“, рекао је заштитник Цркве и чистоте вере, свети мученик Кипријан Картагински. Он је учио: „Немогуће је бити изван Цркве и остати хришћанин... Онај ко више не може имати Бога за оца, нема Цркву као мајку“. Свештеномученик Иларион Троицки био је убеђен: „Морамо признати истину: хришћанство је потпуно неодвојиво од Цркве и хришћанство је немогуће без Цркве“. Господ жели да се сви спасу: „... Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1. Тим. 2: 3-4). Сви су Божији изабраници, Господ жели спасење за свакога, води све ка њему, али не пристају сви да прихвате Његову вољу и … гину. Господ нам је одредио пут ка спасењу — Исуса Христа, оставио нам је своју Цркву, они који пребивају у њој биће спасени. „Јер један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус, који себе даде у откуп за све, свједочанство у назначена времена“ (1. Тим. 2: 5). Један jе Бог и једна jе Света Црква. https://pravlife.org/sr/content/da-li-tshe-ljudi-van-crkve-biti-spaseni
  5. Свештеник Михаил ван Општал је обичан Американац холандског порекла. Прешао је у православље из протестантизма, што у САД, у принципу, није редак случај, и већ дуги низ година је старешина руског храма Светог Великомученика Георгија у држави у којој живи највећи број мормона – Јути. Међутим, кад сам чуо да је веру стекао захваљујући Достојевском морам признати да нисам поверовао. Ипак, све је било управо тако. Чини ми се да је ово права прича уочи 200. годишњице од рођења великог писца. – Оче Михаило, да ли сте заиста дошли у православље захваљујући Достојевском? – Делимично је управо тако. Одрастао сам у протестантској породици, похађао сам верски колеџ у којем смо, између осталог, учили историју и философију. Управо тада сам сазнао да постоји Православна Црква и учинило ми се да је баш то оно што ми недостаје у животу. Осим тога, истовремено ми је један од професора философије препоручио да читам Достојевског. То ме је заинтересовало, посебно „Браћа Карамазови“, пошто је одговарало мојој вери. Због тога сам, кад сам почео да размишљам о православљу, изабрао управо Руску Цркву. То се десило пре 23 године. – А шта сте тачно нашли код Достојевског, шта је привукло вашу пажњу и шта вас је на крају крајева довело до тога да примите православље? – Мислим да ме је привукло то како се Достојевски опходио према идејама својих јунака, на пример, у „Злочину и казни“ или у „Злим дусима“. Они све схватају и писац показује како се Господ меша у све ове ствари. Чини ми се да Достојевски у својим делима приказује живот онакав какав јесте, укључујући и његове мрачне стране. – Између осталог, многи сматрају да код Достојевског има превише ових мрачних ствари. Да ли се слажете с тим? И које су, по вашем мишљењу, светле, хришћанске стране његовог стваралаштва? – У стваралаштву Достојевског се испољава много духовних аспеката. Без обзира на чињеницу да је свет тако мрачан какав јесте и да људска свест може бити помрачена, постоји мноштво начина да се то превлада. И хришћанска вера помаже човеку да то учини. То се дешава у финалу „Злочина и казне“ кад јунак чита Јеванђеље. По мом мишљењу, у роману се садржи критика различитих политичких идеја, али у њему постоји и извесно обећање искупљења.
  6. Kreativnost i ludilo – genij Vinsenta van Goga Zašto su genijalnost i ludilo tako često povezani, tako često dolaze skupa? Zašto je kreativnost nerijetko povezana s gubitkom razuma? Koliki su filozofi, znanstvenici, a posebno umjetnici svoj genij platili gubitkom razuma? U sljedećem tekstu pokušat ću dati svoje tumačenje kreativnosti kao – bivanja van duha vremena. Kreativnost je, kako se meni čini, posve novi način organizacije svijeta kakav nije postojao nikada ranije u povijesti. Svejedno radilo se o znanosti ili umjetnosti, kreativna osoba slaže elemente svog svijeta na posve nov i još neviđen način. Dijelove svog svemira kreativna osoba, genij, organizira u cjelinu na način kojeg nije mogla vidjeti ni naučiti u svijetu u kojem obitava. Vjerujem stoga kako genij živi van duha vremena i tradicije. Život van duha vremena znači i život van ljudskog konteksta. Kako je izvan i ispred svog vremena genij ne može biti prepoznat i prihvaćen od svojih suvremenika. Genij je stoga uvijek na pragu raspada, pred vratima ludila. Biti posve svoj i autentičan znači biti lišen svake empatije, znači biti usamljen do kraja, izoliran do smrti. Odvojenost od drugog ljudskog bića uzrok je svakog duševnog problema kojeg poznajemo pa tako i Vincentovog ludila. Rizik gubitka razuma cijena je koju plaća svaki autentični genij. Heinz Kohut tako navodi primjer oca psihoanalize, Sigmunda Freuda. Freud je u svom kreativnom zanosu, tih dana kada je bio na pragu stvaranja svoje teorije nesvjesnog, doživljavao kratkotrajne epizode ludila. U svojim pismima prijatelju Flissu, možemo vidjeti da Freud doživljava stvaralačku krizu, da se bori s novim idejama te da svoje ideje nastoji organizirati u novu, još neviđenu teoriju. Kako u pismima piše, on je tih dana usamljen, osjeća neizmjernu samoću protiv koje nema lijeka. To nas ne čudi kad znamo kako tih dana na cijeloj zemaljskoj kugli nema čovjeka koji ga može pratiti i razumjeti. Srećom, Freud je još za života bio shvaćen i prepoznat, a njegova teorija psihoanalize prihvaćena. Više nije bio usamljen! Slikar Vincent van Gogh nije bio te sreće! Genij Vincent Kad kažem da je genij umjetnik koji je stvorio novi, dotad neviđeni umjetnički stil, tada je Vincent zaista genij. Jedan pogled na njegove slike i nama je jasno kako pred sobom imamo iskrenog, autentičnog umjetnika. Osobu koja u svom radu ne kopira druge već stvara svoj vlastiti svijet kojeg preuzimaju i kopiraju drugi. Slikarski stilovi koje je Vincent predvidio su fovizam i ekspresionizam. Glavno obilježje fovizma su čiste, žestoke boje koje se nanose na platno izravno iz tube te odlučnost poteza kistom. Ime dolazi od francuske riječi les Fauves – divlje zvijeri. Stvarno, njihove su slike prave orgije boja i tonova. Vincent u životu nije smio pokazati svoju vitalnost, nije bilo nikoga da je vidi, ona je zato u njegovim slikama. Ekspresionizam je umjetnički pravac s početka dvadesetog stoljeća u kome je objektivna stvarnost pomaknuta ili predstavljena simbolički kako bi opisala unutrašnje stanje umjetnika. U francuskom, expression znači izražaj, izraz. Ekspresionizam za cilj ima pokazati unutarnje stanje autora, njegovo viđenje svijeta. To je prvi jasan krik modernog čovjeka kojim on izražava svoju ljutnju i tugu. Vincent van Gogh živio je pored ljudi, a ne s njima, pored svijeta, a ne u svijetu. Baš zato što je živio tako usamljen, odvojen od svijeta, Vincent je stvorio svoj vlastiti svijet i svoj autentični stil izražavanja. Zato što nije bio dijelom društva, dijelom svijeta, Vincent je svijet vidio na svoj način, kako ga nitko prije njega nije vidio. Njegovo viđenje stvarnosti otvara nam vrata u posve novu stvarnost, u posve novi svijet, i zato poslije njega svijet više neće biti isti. Zašto Vincent nije smio živjeti? Vincent je odrastao u obitelji kalvinističkog svećenika. Kalvinizam je stroga kršćanska doktrina u kojoj se vjernik mora posve prilagoditi nehumanim načelima vjere. U toj patološkoj prilagodbi duh osobe mora nestati kako bi njegovo mjesto zauzela ideologija i tradicija. Spomenut ću nekoliko načela kalvinizma. Vjerujem kako je od svega najgora ideja da svako dijete preuzima Adamov grijeh. Drugim riječima, to znači da je ono prokleto od rođenja. Svako je dijete tako nasljednik “istočnog grijeha” i u svojoj je osnovi zlo biće. Strašna je i ideja kako Bog posjeduje listu ljudi koji su spašeni i listu onih koji su prokleti za sva vremena. Ta je lista unaprijed određena i čovjek ne može učiniti baš ništa da se spasi. Oni prokleti za sva vremena poslije smrti idu u pakao gdje trpe užasne muke sve do kraja vremena, dakle zauvijek. Jednako je tako strašna kalvinistička ideja da se Isus Krist nije žrtvovao za sve ljude, već samo za one odabrane, a Duh sveti koji otklanja prokletstvo neće spasiti sve, već samo one pozvane. Ostale čeka pakao i vječna muka.To je Pitam se, može li se preživjeti vlastito djetinjstvo ako odrastamo u tako sumornoj atmosferi? Kakve posljedice na duh djeteta ostavlja užasna spoznaja da je ono grešno i prokleto za sva vremena? Kako ja to vidim, načelo urođenog zla posve je suprotno potrebi za empatijom i prihvaćanjem. Ideja urođenog prokletstva suprotnost je bezuvjetnoj ljubavi. Autentična osobnost djeteta pod takvim se pritiskom lomi, a na njeno mjesto tada dolazi kalvinistička doktrina, ideologija, tradicija i sve ono što obično zovemo – Roditelj. Tu psihološku strukturu koja dolazi na mjesto osobnosti ovdje često nazivamo i unutrašnji saboter ili ubilački superego. Dominantni su osjećaji tada užasna krivnja i otrovni sram. Vjerujem kako je Vincent čitavog života trpio strašni progon svog unutrašnjeg sabotera i na kraju si pod utjecajem ubilačkog superega oduzeo vlastiti život. Potrebu da se prilagodi tradiciji, da nestane u religiji, vidimo iz njegovih pisama bratu Theu: Novo vino je autentična osobnost Vincentova koje se on “dobrovoljno” odriče. Vincent je stoga žudio za identifikacijom, za stapanjem sa svojim idealima. Pokušao je postati svećenikom, ali ni u tome nije uspio, čak ga se i crkva odrekla. Kako se nije uspio prilagoditi Vincent je morao stvoriti svoju vlastitu perspektivu. Osim strogog oca, kalvinističkog svećenika, Vincenta je pogodila još jedna nesreća. Točno godinu dana prije njegovog rođenja pri porodu je umro njegov brat. Oba brata imala su isto ime. Možemo pretpostaviti kako je slikar Vincent trebao zauzeti mjesto svog umrlog brata. Da nesreća bude veća, njegov mrtvi brat pokopan je u blizini kuće i Vincent je svakog dana prolazio kraj groba na kojem je bilo njegovo ime. Vjerujem kako Vincent nije mislio da je posve živ, ne, on je bio duh umrlog brata. Možda je čak vjerovao kako i nije pravi sin svojih roditelja već prazna lutka, loša kopija, bijedna zamjena za pravu stvar. Možemo li zamisliti proslavu rođendana koja je istovremeno i oplakivanje smrti “pravog” sina? Možda ta dva problema, kalvinizam u obitelji i tragedija mrtvog brata istog imena, svaki za sebe i ne bi doveli do sloma ličnosti, ali su zajedno sigurno imali razorne posljedice za mladog Vincenta. Ukratko, njegov je život bio greška i on je morao učiniti sve da tu grešku ispravi. Što je i učinio u svojoj 37. godini, posuđenim revolverom. Bipolarni poremećaj Danas bi rekli da je Vincent imao problema s tzv. bipolarnim poremećajem. Psihoanalitičar Heinz Kohut tvrdi kako svaki čovjek ima bipolarnu strukturu psihe. Po njemu je osobnost dijalog između dva pola naše osobnosti, između Ja i Ti. U pravom, iskrenom dijalogu Ja i Ti nestaju, postoji samo Mi. To je tzv. teorija o “dijaloškoj osnovi osobnosti”. Dijalog je ovdje znak da sam od svijeta prepoznat i prihvaćen. Kada me svijet ne vidi, taj Mi se lomi, dijalog se raspada na Ja i Ti, na mene i svijet. Tada je svijet protiv mene, želi me pokoriti, pretvoriti u sebe. Počinje borba između slobodnog Djeteta i strogog Roditelja koja obično traje čitav život. Neki se puta moj Ja uspije otrgnuti iz zagrljaja strogog Roditelja. Tada vladam svijetom, posjedujem svu energiju i snagu koja uopće postoji. Makar i kratkotrajno, na nekoliko dana ili sati. To je stanje euforije ili manije, u kojem smo kreativni, možemo stvarati danima, ne treba nam odmor. Vincent je u tom stanju mogao raditi noćima, mogao je naslikati i tri slike dnevno. Tih dana nije morao spavati ni jesti, njegova je energija bila neiscrpna. Na um su mu padale sve moguće ideje. Tada vjeruje kako može popraviti svijet, kako može spasiti sve ljude. Tih je dana on spasitelj. Slobodno je dijete u njemu pobijedilo Roditelja! Euforija ili manija, kako to kaže psihoanalitičar Donald Winnicott, obrana je od psihičke smrti. Ona je istovremeno protest i molba. Protest protiv svijeta koji nas ne doživljava, ili još gore, koji nas doživljava kao stvar, kao objekt koji se može iskoristiti. (Mnoge obitelji tako odaberu najslabijeg člana kao objekt u koji će trpati svoje obiteljsko smeće, koriste ga kao kantu.) Euforija ili manija istovremeno je i molba, očajnički poziv upomoć, krik za ljudskim razumijevanjem koje će zaustaviti pad u beskonačno Crnilo! Ne čudimo se stoga što je početak ekspresionizma u slikarstvu obično označen slikom Edvarda Muncha – Krik! Ali neki je puta svijet jači od mene, nemam više energije za borbu, moj Ja je poražen. To je situacija u kojoj ne postojim, mene nema. To je stanje bez osjećaja, bez energije i ideja. Prava depresija. Misli i stavovi svijeta tada postaju moje misli i stavovi, ja se sa svijetom identificiram u potpunosti. Ako svijet misli loše o meni i ja ću to misliti, ako svijet misli da trebam biti kažnjen, ja ću kazniti samog sebe. To je pobjeda Roditelja – gdje je On stao ja ću nastaviti! Vincent je tih dana bio bez energije, osjeća bolove po cijelom tijelu, gubi svijest. Tada razmišlja o svojim greškama, svojim grijesima, kako je loš, kako bi bolje bilo da ga nema. Njegovim svijetom vlada osjećaj krivnje i srama. U takvom je stanju odsjekao vlastito uho, a nekoliko godina kasnije ispalio hitac iz revolvera u svoje srce. (Prema njegovim biografima, Vincent je proveo poslijepodne razgovarajući s prostitutkama. Po povratku kući nasumce je otvorio Bibliju i pročitao odlomak – Ako te dio tijela navodi na grijeh, odstrani ga! Vincent je istog trena brijačem odrezao vlastito uho. Vjerujem kako je tog trena Roditelj smrvio njegov pravi Ja, natjerao ga da odustane od sebe i kazni se za sve grijehe!) Poznati francuski dramatičar Antonin Artaud, koji je i sam proveo posljednje dane svog života u instituciji, za Vincenta kaže da je stradao od – “samoubojstva društvom”. Što je tražio Vincent? Vincent je žudio da ga drugi vide. Nisu ga vidjeli! Vincent je čeznuo da bude kao oni. Nisu ga htjeli! Njegove su ambicije odbacili, nisu mu dozvolili ideale! Vincent je bio spreman za dijalog, otvoren za nove susrete i iskustva. Na žalost, to nije dovoljno, za dijalog nam treba netko s druge strane. Društvo u kojem je živio nije bilo spremno za dijalog. Vincent je morao stvoriti vlastiti svijet u kojem je bilo mjesta za njega. Vincent je čitavog života tražio osobu koju bi obožavao, tražio je ideal kojem bi se mogao posvetiti. Nije imao sreće. Žene u koje se zaljubio grubo su ga odbile, prijatelji s kojima je živio napustili su ga. Pokušao se posvetiti Bogu, ali ga je i on ostavio. Kako nije našao ništa lijepoga za što bi se uhvatio stvorio je svoj vlastiti svijet ljepote. Tražio je cjelovitost u ljudima oko sebe, ali nije bilo nikoga tko bi svoju cjelovitost podijelio s njim. Po njegovim riječima: Vladimir Nemet https://pulse.rs/kreativnost-i-ludilo-genij-vinsenta-van-goga/
  7. У свијетлу радосног божићног празника и бројних народних окупљања пред црногорским светињама, позивамо вјерни народ са свештенством Цркве Божије, да истраје у својим мирним и молитвеним протестима, у борби за слободу и права православних вјерника у Црној Гори. Молимо се Богомладенцу Христу, да овдашње власти, колико сјутра, нађу начина да ван снаге ставе антиуставни Закон који су недавно, у глуво и мркло доба ноћи, усвојили у црногорској скупштини, или да изгласају нови, који ће поправити и унаприједити овај поменути. Али ако све буде као до сад – као протекле године, и као претходне четири године – када представници Владе нијесу хтјели да чују ни за какав договор са нама, апелујемо на сваку хришћанску душу, да истраје у протестима за своја грађанска и вјерска права, која су им загарантована Уставом ове земље и њеним, раније донијетим, законима, као и међународним, универзалним људским прописима. У случају да црногорске власти наставе са досадашњом једностраношћу, ми се морамо наоружати стрпљењем и упорношћу, пуним љубави и вјере. Лако може бити, да ће нам за чекање ове земаљске правде, требати више времена него што можемо и замислити. А опет, молимо се Господу, да просвијетли разум судијама Уставног суда, да измјере по Божијој и људској правди, нашу скору иницијативу и да обзнане оно што већ сви виде – како овај и овакав законски текст није у складу са Уставом ове земље, да не помињемо међународно право и правду. То би отворило врата здравом и цивилизованом договору, на добро свих грађана ове земље. Зато, молимо се Богу да разлози за наше протесте нестану – колико сјутра, а да нас, опет, исти Господ укријепи да истрајемо, ако треба, у недоглед! Од када се, ако Бог да, наврши тродневно прослављање Рождества Христовог, па у наредним данима, Црква ће организовати протестна окупљања, мирна, молитвена и ненасилна – два пута седмично. Четвртком и недјељом увече, у термину у ком су се и до сада одвијали, послије вечерње службе и молебана, у мјесним храмовима. Садржај протестних порука, и путању молитвених литија – одредиће народ и мјесно свештенство уз благослов епархијских архијереја. Оно што је сада јасно – док год трају поменута сабрања, њихове поруке морају остати растерећене било какве политизације, странчарења, па и било ког облика национализма, или какве год земаљске идеологије, која нема везе са јеванђелском благом вијести. А све у складу са препорукама Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, од 4. јануара 2020.године. Мир Божији, Христос се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Kako je ovo moguće i zašto se nije meni dogodilo? МЕЂУНАРОДНИ ХАОС – Купио слику у Аранђеловцу на вашару, испоставило се да је украдени Ван Гог! 31. августа 2017. ЗАБАВА Марко Марковић (45) из Београда, који се случајно обрео на вашару у Аранђеловцу, обилазећи уличне тезге и продавце застао је испред продаваца слика. У мору слика, ипак му је једна запала за око, платио је свега хиљаду динара, а онда је уследио хаос. И то не мали, него међународни. „Конгрегација напушта Реформисану цркву у Нојнену“, Винсента ван Гога У децембру 2002. године украдене су две слике из Музеја Винсента Ван Гога у Амстердаму. За само неколико минута два лопова су провалила и узела слике „Конгрегација напушта Реформисану цркву у Нојнену“ и Поглед на море у Схевенингену“. Заједно, слике вреде око 25 милиона фунти. Лопови су осуђени на затвор годину дана касније, и све до данас сликама није могло да се уђе у траг. Двадесетог осмог августа Марко Марковић из Београда, дошао је у посед слике за коју су многи сматрали да је изгубљена, а реч је о слици „Конгрегација напушта Реформисану цркву у Нојнену“ , и слика је на волшебан начин стигла у његове руке. Сасвим случајно сам се обрео на вашару у Аранђеловцу, и пошто сам љубитељ уметности, и пасионирани купац слика, приметио сам да се на јендој тезги продају слике, и баш ова ми је привукла пажњу. Платио сам је свега хиљаду динара, а када сам дошао кући укуцао сам на интернет не би ли сазано о чијој се реплици ради, али сачекало ме је изненађење од којег и сада дрхтим. По ономе што сам ја видео, а што су потврдили пар угледних антиквара, реч је о слици Ван Гога, које је украдена. О томе најбоље сведочи и његов потпис, и по речима свиих експерата који су га видели потврдили су да је оригиналан. Ових дана очекујем долазак делегацију из Музеја из Амстердама који треба да потврде аутентичноост, а онда ћемо се договорити и за коју суму ће слика бити враћена музеју, рекао је овај Србин за холандски портал амстердам њуз. Да ли ће Марко Марковић постати милионер, и како ће се завршити ова прича, и одакле Ван Гог на вашару сазнаћемо ускоро. Ар Инфо http://arandjelovacinfo.rs/2017/08/31/medjunarodni-haos-kupio-sliku-u-arandjelovcu-na-vasaru-ispostavilo-se-da-je-ukradeni-van-gog/#.WalLiwDw-Dh.facebook
  9. Свет захваћен депресијом је свет лишен радости и љубави. То је отуђени и усамљени свет, свет мржње, који је изгубио оријентире, свет у коме је изгубљена мера по вертикали и човек се развија само по хоризонтали постојања, у непрекидној и пустој различитости. То је свет коме немате ништа више да кажете. Свет лишен Бога, где радост често мешају са задовољством. Међутим, истинска радост је повезана са много дубљим механизмима, она је потпуно остваривање тебе као човека и тесно је повезана са напретком у духовном животу. Депресија се јавља онда када људи не схватају своју сврху, смисао свог постојања на овој земљи. Једини смисао живота је спасење. Само што људи често мисле као да је спасење нешто што нам се даје после неке коначне пресуде, ако смо урадили нека добра дела. А спасење је блаженство, рај. А рај није неко тамо место. Рај је стање међусобних односа са Богом, које се доживљава још овде, на земљи. Тешко је заволети идеју. Зато је Бог постао Човек, да би нас научио да ми можемо да Га волимо, тако што ћемо волети оне који су поред нас. Спасење представља динамику тих међусобних односа љубави, са свим његовим успонима и падовима. Нико не може да се оствари ван љубави, без неког међусобног односа. Људи заборављају да Бог није један, Бог-то су међусобни односи (Тројичност), а ми смо створени према Његовом подобију. Радост хоће да се дели, она се не може остварити у усамљености. Зато се каже да је највећа срећа-волети и бити вољен. Многи долазе у манастире да би стекли мир у манастиру, али то не значи да они са великом лакоћом отварају своју душу. Они се могу препознати према изгледу. Несрећан човек је онај без сјаја у очима. Он је преоптерећен, погрбљен, мрачан и често агресиван. Када је човек незадовољан самим собом, он је агресиван. Он је као рањена звер која пати, опасна је и не даје да јој се помогне. Али се у већини случајева иза насиља крије не злоба, већ патња. Бог никада неће издати Живот никада није био тако лак, као сада. Али, без обзира на то, у свету постоји све више патњи. Јер, депресија је стање пада. Она настаје због тога што душа нема мира са самом собом, са Богом или људима. То је стање конфликта, унутрашње борбе између душе и разума. Одсуство равнотеже. Депресија пре свега означава одсуство љубави. Људи пате онда када око себе не могу да нађу склониште у душама других. Када људи не могу да нађу бескорисну подршку са стране себи сличних, они се обесхрабрују у односима са Богом, и тешко им је да у себи замисле Бога као оног који воли. Ипак, ако људи и издају зато што су немоћни, онда је Бог једини Који неће издати никада. И веома је тешко достићи меру међусобног односа са Богом, немајући међусобне односе са људима. Нама је потребна подршка и од стране себи сличних, да нисмо бескорисни у овом свету. Због тога је немогуће избавити се од депресије без те безусловне љубави која за узврат не тражи ништа, која те не осуђује и не криви, већ те прихвата и умирује. Ми бисмо требали да сами будемо једни за друге Бог, да их умирујемо, уливамо им наду, пружамо уточиште, да будемо као склониште у планинама за време олује. Треба да их штитимо и да будемо за њих дом. Када храниш другог, ти уствари храниш Бога; када га грлиш, он као да се облачи тобом, и више му није хладно. Када му говориш, он се загрева твојим речима. Љубав је једино спасење. Ја сам сретао људе који су победили у себи стања блиска патологији. Они нису имали мира зато што нису могли да опросте, и то стање неопраштања их је млело, рушило унутра. Када су нашли снаге да опросте, да се смире, да прихвате у срцима оне који су погрешили према њима, тада су се они сасвим мењали. Потребно је само да имамо трпљење. Само ступање у међусобне односе љубави са другима може да утоли жеђ човека. Када човек налази мир у неким односима, он долази себи. Али за то се треба избавити од поседнутости својим „ја“. Егоизам, наша сопствена воља су наши највећи непријатељи. Они тиранишу и нас и друге. Ми не можемо да имамо дубоке међусобне односе са другима без одрицања од себе. Ако се ја не одричем себе, онда ја тражим од другога да се он равна са мном, то јест да ме он подражава у мишљењу, осећањима, да би видео свет баш као ја. То значи, заробити га, лишити га слободе. И тада ја његово биће сравњујем са нулом, и он више не може да се развија. Он почиње да се штити и удаљује од мене, зато што осећа да се ја трудим да га уништим, чак и ако ја, можда и компензујем то нечим спољашњим. Надокнађујем му поклонима, али фактички ја стичем власт над њим, поробљавам га, претварам га у накит којим могу себе да улепшам. А као резултат и сам се такође осећам усамљен. Када си слободан од својега ја (опседнутости собом) и од служења своме „ја“, ти почињеш да размишљаш о другом човеку заиста, почињеш да мислиш шта можеш да урадиш за њега, не очекујући да те он замоли за то. Или да га чекаш кући са неким укусним јелом? Или да му донесеш чашу воде? Или да му уступиш место? Шта може бити лепше од тога да му приђеш и поправиш му ћебе да се не прехлади када заспи? Парадокс се састоји у томе што када се ти одрекнеш себе, ти налазиш себе и добијаш другога. Ти га покораваш када одбијаш да га покориш. Што бише будеш желео да подчиниш и контролишеш, све си више усамљенији; што више дајеш себе другима, то си више окружен људима. Људи би требало да буду као свеће, које уништавајући себе, сијају около и греју друге. Ти си срећан не када узимаш, већ када поклањаш Незадовољство окружењем такође изазива депресију. Већина људи вечито пати за нечим другим. Њихов живот је увек на неком другом месту па се поставља питање зашто они не налазе себи место и смисао? Иза многих тражења човека уствари је сакривена његова потреба за Божанством. Људи пате за стањем Бога. Они страдају од своје немоћи, осећају да би могли да буду нешто веће него што јесу. Али то нешто боље преносе изван себе уместо да га акумулирају у себи. Стреме да имају уместо тога да постану. Стреме да владају уместо да поклањају. Погрешно оријентисана на вредности овога света, та туга почиње да се меша са фрустрацијом, зато што спољашње ствари не могу да задовоље душу. Ето, неки људи имају све што им је потребно: посао који су желели, довољно новца за сав преостали живот и чак популарност... И сви су они дубоко несрећни. Шта им недостаје? Ти људи имају предмете које су хтели, које су купили себи и људима око себе, али су из вида испустили међусобне односе са другима. Они зависе од материјалних ствари управо због те своје несигурности у постојање друге стварности. Ако ти знаш да постоји вечност, ти се лако одвајаш од материјалних проблема. Ти их више очајно не сакупљаш. Више се не бојиш сутрашњег дана, добијаш увереност, а значи стичеш веру. Материја сама по себи не може да донесе веру, као што не може да је донесе ни уметничка, ни интелектуална слава. Ти ниси срећан у тренутку када узимаш за себе, већ кад дајеш. Вредности, небитно да ли су оне материјалне, духовне, или интелектуалне се морају сакупљати да би биле поклоњене. Материју је потребно преобразити, она мора добити духовну вредност посредством наших вољних и добрих поступака. Човек када се труди да накупи на камару материју са егоистичним циљем, да сакупи иметак, уствари га самим тим одваја из природног тока-да служи међусобним односима међу људима. Али, материја је увек једна те иста, она се не умножава. Заиста је задивљујуће, да кад помислиш да вода коју ми пијемо је једна те иста, у истој тој количини као и пре хиљаду година. То је иста вода која циркулише, која није напустила планету. То је дар за сваког од нас. Постоји, међутим, једно накарадно, меланхолично задовољство, човечији бол романтичарског порекла – „сладе“ се одређеним патњама само зато што нас те патње погађају у нешто са оне стране инстинкта, омогућавају човеку да осети своју душу као живу и вибрирајућу. Неспособни да пођу спасоносним путем радости (што подразумевају врлине) они одабирају удобан пут неспасоносне патње, што их доводи до тога да заувек не могу да изађу из тог стања. Осећати задовољство од бола је аномалија душевног развоја. И то је задовољство, а не радост! Нема потребе да будемо срећни сваког тренутка Претпоставка да морамо да будемо срећни сваког тренутка свог живота, је у самом корену погрешна и рађа врло много фрустрација, зато што људи ступају у борбу са нереалним, утопијским моделом. Живот није стална срећа, као што није ни стално мучење. Живот је преплетање патњи и радости, а радост често долази као награда за напор(муку),долази од испуњавања неког дуга, обавезе, од тога шта ти радиш са тим талентима који су ти дати. Бог је радио шест дана, а седми је одмарао. Опседнутост срећом по сваку цену је погубна. То значи да су твоје жеље претекле живот и постале неприродне. Главно је не желети оно што је немогуће, радовати се томе што већ имаш: и добром, и лошем, налазити смисао у свему што се догађа са тобом. Давати смисао сваком искушењу у свом животу. Ако уклонимо животне тешкоће и напоре, онда ћемо уклонити и радост. Живот без проблема, проживљен у задовољству, је живот у коме губиш могућност да се оствариш. Само покушаји, плаћени неудобношћу и жртвом, остављају траг у човековом бићу. Размишљајући о користи коју добијаш, ти више не гледаш са страхом на тешкоће и патње живота. Ако погледамо на стање ствари са тачке вечности, онда ћемо из овог света отићи само са оним што смо постали. Нико никада неће доћи у добро стање без духовног рада. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог, она не долази другачије него од преживљавања љубави. А за то нам је потребно да умијемо очи и видимо у другоме лик Божији. Да пређемо преко његових мана (јер мане се не односе на дубину бића, већ представљају нешто случајно у њему) и погледамо дубље. Када волиш некога, говорио је отац Јустин, настојник манастира Оаша, ти се налазиш буквално у скафандеру, у коме проничу у дубине океана и на површину износе блага. Када некога волиш, ти га инспиришеш, активираш у њему снаге, за које он није ни знао да их има. Снаге које леже скривене на дну океана. Наше постојање као људских бића је немогуће без љубави других. Сваки човек открива у нама некакав другачији начин нашег постојања у свету. Ми можемо да будемо веома различити у зависности од тога, колико дубоких међусобних односа активирамо у себи. Само помоћу преживљавања међусобних односа ми откривамо саме себе и напредујемо ка нашем истинитом лику који је неисцрпан, који и јесте Бог у нама. Али, нажалост, ми откривамо једни у другима само 1% од онога што бисмо могли. Ми јако преживљавамо умањени облик себе. Веома смо шкрти са собом, не дајемо себи права на живот, на постојање. Ми не волимо себе у довољној мери. Оно што чини живот неких људи веома тешким – то није то што је живот тежак сам по себи, већ то што они нису расположени да виде и светлу страну животних тешкоћа. Због тога је најбитније да нађемо смисао сваког искушења или патње са којима се суочавамо. Ако им даш смисао, онда ћеш наћи снагу и увереност да наставиш даље са подигнутом главом. Ако у њима не налазиш смисао, онда ћеш доћи то тога, да ће те они сломити. Кад се човек не би сусретао са страдањем, био би крајње површан. Само нас животна искушења приморавају да размишљамо дубље. Када је њему добро у сваком смислу, он долази у стагнацију, живи на површини, не живи свим својим бићем. Не би требало да се плашимо патње. Христос нас је научио како да је се ослободимо. Он ју је прогнао из Свог земаљског живота, превазишавши страх глади, неспавања, бола, чак и страх од смрти, који све држи у ропству. И стојећи изнад страха, Он је био слободан. Страх пред тешким животним искушењима нас паралише и онемогућава нам да будемо нешто више од оног што јесмо. Потребно је имати храбрости и замислити за себе величанственији живот. Потребно је имати храбрости да маштамо и да видимо себе изнад наших страхова и немоћи. Срећни људи заиста не знају да су срећни Прави мир је онај који је створио Бог, а не тај вештачки који је створио човек. Говоре да су монаси оставили свет. А нама се свиђа да се говори да смо ушли у свет, док смо као грађани изашли из света. Каква је само срећа осећати ритам природе, осећати пролећно буђење растресите, сирове земље, видети како цветају изданци! У граду се због толиког броја комуникативних апарата изгубила лепота живота, та обредна лепота понашања, гестова и речи којима си ти указивао поштовање човеку поред тебе. Она је замењена великом наглошћу и великом дрскошћу. Сељак је умео да све испуни лепотом и смислом буквално до одеће коју је облачио. Сваки вез је имао значење. Чак је и алат био украшен. А када би кренуо у поље, певао би, да би свој рад учинио пријатнијим. Данас се човек више и не радује своме послу, зато што је он за њега само средство за добијање новца. Тај утилитаризам, толико очигледан у граду, довео је до губљења духовне мере живота. Нема више тајни у раду, у међусобним односима, ми више не видимо тајне другог, већ га посматрамо само са становишта његове продуктивности и експлоатације. Ми искоришћавамо једни друге и спремни смо да искористимо чак и Бога. Свако од нас може да се издигне изнад живота, ако да смисао свему што ради, ако се кроз све што ради буде приближавао Богу. Ти се освећујеш не само молитвом или идењем у цркву, него и сваким својим делом и гестом. Од тога, како стојиш, до тога, како радиш, од тога како спремаш храну до тога како садиш цвет, од тога како разговараш са човеком до тога како идеш на спавање - све наше свакодневне гестове је потребно променити посебним начином постојања. Љубављу коју носимо са собом. Потребно је да их испунимо богоприсуством, смислом, тајнама, лепотом и радошћу. Не треба да радост посматрамо као наркотик, да би нам она помогла да заборавимо патње овога света, не треба да нам буде бекство од проблема. Њу уопште није потребно тражити! Људи заиста срећни не знају да су срећни, зато што мере своју срећу срећом другога. Они су изашли из себе и живе за другог. Срећа сама долази. И долази као дар ономе ко уме да тражи другог и Бога. Сви ти врхови среће који нас опијају, сва та сјајна дела у току живота су само краткотрајни степени. То је одмор, то је награда за сваки пређени степен после кога не смемо да се зауставимо. Под њиховом сенком, Христос нам дарује мир кога не може нико одузети. Он нам дарује мир и сталну срећу која са нас скида окове и чини нас слободним. Jеромонах Пантелејмон (Шушње) Извор: Православие.ру http://www.prijateljboziji.com/_Niko-se-ne-moze-ostvariti-van-ljubavi/71228.html
  10. Данашњи човек, чини се, више него икад, налази се у ћорсокаку. Статистика сведочи да сваки десети пати од депресије. Нико од људи који пате од ње не може да се ослободи од те досадне мисли да је живот лишен смисла. На другој страни, многи су покушаји да се депресија савлада; нуде се чак и рецепти, али, само је један целовит начин да се у томе и успе. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог. Радост не долази другачије него од преживљавања љубави. Свет захваћен депресијом је свет лишен радости и љубави. То је отуђени и усамљени свет, свет мржње, који је изгубио оријентире, свет у коме је изгубљена мера по вертикали и човек се развија само по хоризонтали постојања, у непрекидној и пустој различитости. То је свет коме немате ништа више да кажете. Свет лишен Бога, где радост често мешају са задовољством. Међутим, истинска радост је повезана са много дубљим механизмима, она је потпуно остваривање тебе као човека и тесно је повезана са напретком у духовном животу. Депресија се јавља онда када људи не схватају своју сврху, смисао свог постојања на овој земљи. Једини смисао живота је спасење. Само што људи често мисле као да је спасење нешто што нам се даје после неке коначне пресуде, ако смо урадили нека добра дела. А спасење је блаженство, рај. А рај није неко тамо место. Рај је стање међусобних односа са Богом, које се доживљава још овде, на земљи. Тешко је заволети идеју. Зато је Бог постао Човек, да би нас научио да ми можемо да Га волимо, тако што ћемо волети оне који су поред нас. Спасење представља динамику тих међусобних односа љубави, са свим његовим успонима и падовима. Нико не може да се оствари ван љубави, без неког међусобног односа. Људи заборављају да Бог није један, Бог-то су међусобни односи (Тројичност), а ми смо створени према Његовом подобију. Радост хоће да се дели, она се не може остварити у усамљености. Зато се каже да је највећа срећа-волети и бити вољен. Многи долазе у манастире да би стекли мир у манастиру, али то не значи да они са великом лакоћом отварају своју душу. Они се могу препознати према изгледу. Несрећан човек је онај без сјаја у очима. Он је преоптерећен, погрбљен, мрачан и често агресиван. Када је човек незадовољан самим собом, он је агресиван. Он је као рањена звер која пати, опасна је и не даје да јој се помогне. Али се у већини случајева иза насиља крије не злоба, већ патња. Бог никада неће издати Живот никада није био тако лак, као сада. Али, без обзира на то, у свету постоји све више патњи. Јер, депресија је стање пада. Она настаје због тога што душа нема мира са самом собом, са Богом или људима. То је стање конфликта, унутрашње борбе између душе и разума. Одсуство равнотеже. Депресија пре свега означава одсуство љубави. Људи пате онда када око себе не могу да нађу склониште у душама других. Када људи не могу да нађу бескорисну подршку са стране себи сличних, они се обесхрабрују у односима са Богом, и тешко им је да у себи замисле Бога као оног који воли. Ипак, ако људи и издају зато што су немоћни, онда је Бог једини Који неће издати никада. И веома је тешко достићи меру међусобног односа са Богом, немајући међусобне односе са људима. Нама је потребна подршка и од стране себи сличних, да нисмо бескорисни у овом свету. Због тога је немогуће избавити се од депресије без те безусловне љубави која за узврат не тражи ништа, која те не осуђује и не криви, већ те прихвата и умирује. Ми бисмо требали да сами будемо једни за друге Бог, да их умирујемо, уливамо им наду, пружамо уточиште, да будемо као склониште у планинама за време олује. Треба да их штитимо и да будемо за њих дом. Када храниш другог, ти уствари храниш Бога; када га грлиш, он као да се облачи тобом, и више му није хладно. Када му говориш, он се загрева твојим речима. Љубав је једино спасење. Ја сам сретао људе који су победили у себи стања блиска патологији. Они нису имали мира зато што нису могли да опросте, и то стање неопраштања их је млело, рушило унутра. Када су нашли снаге да опросте, да се смире, да прихвате у срцима оне који су погрешили према њима, тада су се они сасвим мењали. Потребно је само да имамо трпљење. Само ступање у међусобне односе љубави са другима може да утоли жеђ човека. Када човек налази мир у неким односима, он долази себи. Али за то се треба избавити од поседнутости својим „ја“. Егоизам, наша сопствена воља су наши највећи непријатељи. Они тиранишу и нас и друге. Ми не можемо да имамо дубоке међусобне односе са другима без одрицања од себе. Ако се ја не одричем себе, онда ја тражим од другога да се он равна са мном, то јест да ме он подражава у мишљењу, осећањима, да би видео свет баш као ја. То значи, заробити га, лишити га слободе. И тада ја његово биће сравњујем са нулом, и он више не може да се развија. Он почиње да се штити и удаљује од мене, зато што осећа да се ја трудим да га уништим, чак и ако ја, можда и компензујем то нечим спољашњим. Надокнађујем му поклонима, али фактички ја стичем власт над њим, поробљавам га, претварам га у накит којим могу себе да улепшам. А као резултат и сам се такође осећам усамљен. Када си слободан од својега ја (опседнутости собом) и од служења своме „ја“, ти почињеш да размишљаш о другом човеку заиста, почињеш да мислиш шта можеш да урадиш за њега, не очекујући да те он замоли за то. Или да га чекаш кући са неким укусним јелом? Или да му донесеш чашу воде? Или да му уступиш место? Шта може бити лепше од тога да му приђеш и поправиш му ћебе да се не прехлади када заспи? Парадокс се састоји у томе што када се ти одрекнеш себе, ти налазиш себе и добијаш другога. Ти га покораваш када одбијаш да га покориш. Што бише будеш желео да подчиниш и контролишеш, све си више усамљенији; што више дајеш себе другима, то си више окружен људима. Људи би требало да буду као свеће, које уништавајући себе, сијају около и греју друге. Ти си срећан не када узимаш, већ када поклањаш Незадовољство окружењем такође изазива депресију. Већина људи вечито пати за нечим другим. Њихов живот је увек на неком другом месту па се поставља питање зашто они не налазе себи место и смисао? Иза многих тражења човека уствари је сакривена његова потреба за Божанством. Људи пате за стањем Бога. Они страдају од своје немоћи, осећају да би могли да буду нешто веће него што јесу. Али то нешто боље преносе изван себе уместо да га акумулирају у себи. Стреме да имају уместо тога да постану. Стреме да владају уместо да поклањају. Погрешно оријентисана на вредности овога света, та туга почиње да се меша са фрустрацијом, зато што спољашње ствари не могу да задовоље душу. Ето, неки људи имају све што им је потребно: посао који су желели, довољно новца за сав преостали живот и чак популарност... И сви су они дубоко несрећни. Шта им недостаје? Ти људи имају предмете које су хтели, које су купили себи и људима око себе, али су из вида испустили међусобне односе са другима. Они зависе од материјалних ствари управо због те своје несигурности у постојање друге стварности. Ако ти знаш да постоји вечност, ти се лако одвајаш од материјалних проблема. Ти их више очајно не сакупљаш. Више се не бојиш сутрашњег дана, добијаш увереност, а значи стичеш веру. Материја сама по себи не може да донесе веру, као што не може да је донесе ни уметничка, ни интелектуална слава. Ти ниси срећан у тренутку када узимаш за себе, већ кад дајеш. Вредности, небитно да ли су оне материјалне, духовне, или интелектуалне се морају сакупљати да би биле поклоњене. Материју је потребно преобразити, она мора добити духовну вредност посредством наших вољних и добрих поступака. Човек када се труди да накупи на камару материју са егоистичним циљем, да сакупи иметак, уствари га самим тим одваја из природног тока-да служи међусобним односима међу људима. Али, материја је увек једна те иста, она се не умножава. Заиста је задивљујуће, да кад помислиш да вода коју ми пијемо је једна те иста, у истој тој количини као и пре хиљаду година. То је иста вода која циркулише, која није напустила планету. То је дар за сваког од нас. Постоји, међутим, једно накарадно, меланхолично задовољство, човечији бол романтичарског порекла – „сладе“ се одређеним патњама само зато што нас те патње погађају у нешто са оне стране инстинкта, омогућавају човеку да осети своју душу као живу и вибрирајућу. Неспособни да пођу спасоносним путем радости (што подразумевају врлине) они одабирају удобан пут неспасоносне патње, што их доводи до тога да заувек не могу да изађу из тог стања. Осећати задовољство од бола је аномалија душевног развоја. И то је задовољство, а не радост! Нема потребе да будемо срећни сваког тренутка Претпоставка да морамо да будемо срећни сваког тренутка свог живота, је у самом корену погрешна и рађа врло много фрустрација, зато што људи ступају у борбу са нереалним, утопијским моделом. Живот није стална срећа, као што није ни стално мучење. Живот је преплетање патњи и радости, а радост често долази као награда за напор(муку),долази од испуњавања неког дуга, обавезе, од тога шта ти радиш са тим талентима који су ти дати. Бог је радио шест дана, а седми је одмарао. Опседнутост срећом по сваку цену је погубна. То значи да су твоје жеље претекле живот и постале неприродне. Главно је не желети оно што је немогуће, радовати се томе што већ имаш: и добром, и лошем, налазити смисао у свему што се догађа са тобом. Давати смисао сваком искушењу у свом животу. Ако уклонимо животне тешкоће и напоре, онда ћемо уклонити и радост. Живот без проблема, проживљен у задовољству, је живот у коме губиш могућност да се оствариш. Само покушаји, плаћени неудобношћу и жртвом, остављају траг у човековом бићу. Размишљајући о користи коју добијаш, ти више не гледаш са страхом на тешкоће и патње живота. Ако погледамо на стање ствари са тачке вечности, онда ћемо из овог света отићи само са оним што смо постали. Нико никада неће доћи у добро стање без духовног рада. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог, она не долази другачије него од преживљавања љубави. А за то нам је потребно да умијемо очи и видимо у другоме лик Божији. Да пређемо преко његових мана (јер мане се не односе на дубину бића, већ представљају нешто случајно у њему) и погледамо дубље. Када волиш некога, говорио је отац Јустин, настојник манастира Оаша, ти се налазиш буквално у скафандеру, у коме проничу у дубине океана и на површину износе блага. Када некога волиш, ти га инспиришеш, активираш у њему снаге, за које он није ни знао да их има. Снаге које леже скривене на дну океана. Наше постојање као људских бића је немогуће без љубави других. Сваки човек открива у нама некакав другачији начин нашег постојања у свету. Ми можемо да будемо веома различити у зависности од тога, колико дубоких међусобних односа активирамо у себи. Само помоћу преживљавања међусобних односа ми откривамо саме себе и напредујемо ка нашем истинитом лику који је неисцрпан, који и јесте Бог у нама. Али, нажалост, ми откривамо једни у другима само 1% од онога што бисмо могли. Ми јако преживљавамо умањени облик себе. Веома смо шкрти са собом, не дајемо себи права на живот, на постојање. Ми не волимо себе у довољној мери. Оно што чини живот неких људи веома тешким – то није то што је живот тежак сам по себи, већ то што они нису расположени да виде и светлу страну животних тешкоћа. Због тога је најбитније да нађемо смисао сваког искушења или патње са којима се суочавамо. Ако им даш смисао, онда ћеш наћи снагу и увереност да наставиш даље са подигнутом главом. Ако у њима не налазиш смисао, онда ћеш доћи то тога, да ће те они сломити. Кад се човек не би сусретао са страдањем, био би крајње површан. Само нас животна искушења приморавају да размишљамо дубље. Када је њему добро у сваком смислу, он долази у стагнацију, живи на површини, не живи свим својим бићем. Не би требало да се плашимо патње. Христос нас је научио како да је се ослободимо. Он ју је прогнао из Свог земаљског живота, превазишавши страх глади, неспавања, бола, чак и страх од смрти, који све држи у ропству. И стојећи изнад страха, Он је био слободан. Страх пред тешким животним искушењима нас паралише и онемогућава нам да будемо нешто више од оног што јесмо. Потребно је имати храбрости и замислити за себе величанственији живот. Потребно је имати храбрости да маштамо и да видимо себе изнад наших страхова и немоћи. Срећни људи заиста не знају да су срећни Прави мир је онај који је створио Бог, а не тај вештачки који је створио човек. Говоре да су монаси оставили свет. А нама се свиђа да се говори да смо ушли у свет, док смо као грађани изашли из света. Каква је само срећа осећати ритам природе, осећати пролећно буђење растресите, сирове земље, видети како цветају изданци! У граду се због толиког броја комуникативних апарата изгубила лепота живота, та обредна лепота понашања, гестова и речи којима си ти указивао поштовање човеку поред тебе. Она је замењена великом наглошћу и великом дрскошћу. Сељак је умео да све испуни лепотом и смислом буквално до одеће коју је облачио. Сваки вез је имао значење. Чак је и алат био украшен. А када би кренуо у поље, певао би, да би свој рад учинио пријатнијим. Данас се човек више и не радује своме послу, зато што је он за њега само средство за добијање новца. Тај утилитаризам, толико очигледан у граду, довео је до губљења духовне мере живота. Нема више тајни у раду, у међусобним односима, ми више не видимо тајне другог, већ га посматрамо само са становишта његове продуктивности и експлоатације. Ми искоришћавамо једни друге и спремни смо да искористимо чак и Бога. Свако од нас може да се издигне изнад живота, ако да смисао свему што ради, ако се кроз све што ради буде приближавао Богу. Ти се освећујеш не само молитвом или идењем у цркву, него и сваким својим делом и гестом. Од тога, како стојиш, до тога, како радиш, од тога како спремаш храну до тога како садиш цвет, од тога како разговараш са човеком до тога како идеш на спавање - све наше свакодневне гестове је потребно променити посебним начином постојања. Љубављу коју носимо са собом. Потребно је да их испунимо богоприсуством, смислом, тајнама, лепотом и радошћу. Не треба да радост посматрамо као наркотик, да би нам она помогла да заборавимо патње овога света, не треба да нам буде бекство од проблема. Њу уопште није потребно тражити! Људи заиста срећни не знају да су срећни, зато што мере своју срећу срећом другога. Они су изашли из себе и живе за другог. Срећа сама долази. И долази као дар ономе ко уме да тражи другог и Бога. Сви ти врхови среће који нас опијају, сва та сјајна дела у току живота су само краткотрајни степени. То је одмор, то је награда за сваки пређени степен после кога не смемо да се зауставимо. Под њиховом сенком, Христос нам дарује мир кога не може нико одузети. Он нам дарује мир и сталну срећу која са нас скида окове и чини нас слободним. Jеромонах Пантелејмон (Шушње) Извор: Православие.ру http://www.prijateljboziji.com/_Niko-se-ne-moze-ostvariti-van-ljubavi/71228.html View full Странице
×
×
  • Креирај ново...