Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Преосвећеног Епископа врањског г. Пахомија, делић моштију Светих сурдуличких мученика трајно ће се налазити у Вазнесењској цркви у центру Београда, као посебан дар том светом храму и грађанима Београда. У среду и четвртак, 24. и 25. октобра 2018. године, у оквиру вечерње службе од 17 часова биће служена служба светим мученицима, а мошти ће бити изнешене верном народу на поклоњење и целивање. После повлачења српске војске и дела становништва преко Старе Србије и Албаније на Крф, дошло је до стравичних злочина на окупираном делу наше земље у Сурдулици и њеној околини. Бугарске окупационе власти су вршиле злочине над виђенијим Србима, посебно из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Убијен је велики број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а међу њима и Митрополит скопски Викентије (Крџић), Епископ призренски Никифор (Перић), игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир (Протић) са целокупним братством. Сурдулица је последње место пре бугарске границе, где су Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли границу већ су скончали у околини Сурдулице. То сведоче места где су после рата пронађени остаци побијених Срба: Дубока долина (на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана), Влашки дол (на путу за село Алакинце), Калифер (код данашњег Санаторијума према селу Ћурковица), Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга. Савезничке комисије су 1918. године, по завршетку рата, посетиле Сурдулицу и у Паризу 1919. године, на француском језику објавиле документа о бугарским злочинима. Доказана су свирепа убиства Срба цивила од стране бугарске окупационе војске. Амерички новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а др Арчибалд Рајс даје процену од три хиљаде убијених, наводећи локације, начин убијања и имена непосредних извршилаца. Ово су идентификоване жртве. Укупан и тачан број жртава је далеко већи. Посмртни остаци мученика су после рата у десетинама сандука похрањени у спомен-костурници, изграђеној у склопу спомен-школе за образовање ратне сирочади, изнад некадашњег сабирног логора за одвођење страдалника у Бугарску. Школу са костурницом освештао је тадашњи Патријарх српски Димитрије, у присуству краља Александра Карађорђевића и краљице Марије, бројних епископа и министара. До Другог Светског рата сваке године на Видовдан помен жртвама обележаван је светом Литургијом и парастосом. У априлу 1941. године Сурдулица поново пада под бугарску окупациону власт. Бугари су костурницу потпуно демолирали и оскрнавили, а у јесен 1943. године и сравнили са земљом. Кости побијених Срба тајно су закопане на старом сурдуличком гробљу, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата комунистичка власт је затирала истину, па није било могуће покренути питање о обнови спомен-костурнице. То се десило тек крајем 80-их година 20. века, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом. Историја спомен-костурнице у Сурдулици је историја српског народа у Вардарској Србији, Косову и Метохији, Источној и Јужној Србији - пуна несрећа, затирања и заташкивања злочина. На иницијативу председника Удружења „Стара Сурдулица“ проф. др Томислава Радојичића, са Грађевинског факултета у Нишу, обнова је почела крајем 2003. а завршена 2006. године. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породице Лакићевић и Хасал, преци мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру), на старом сурдуличком гробљу, пројавиле су се кости Сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у 18 сандука, а 29. маја 2010. године свечано су пренете у крипту обновљене Спомен-костурнице. Пренос моштију је пропраћен низом духовних и културних манифестација, а богослужење у храму Светог Ђорђа у Сурдулици било је централни догађај. По позиву Епископа врањског г. Пахомија, свечаности је присуствовао изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Светог Архијерејског Синода Српске Православнењ Цркве, Преосвећени Епископ браничевски г. Игњатије, који је са надлежним архијерејем, свештенством и монаштвом Епархије врањске служио свету Литургију и парастос мученицима. Тиме је, једним делом, дуг према недужно постарадалим Србима одужен са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир. Желећи да расветли и сачува трајни спомен српским жртвама над којима су за време окупације Србије искаљени гнев и мржња бугарског окупатора према свему што је било српско, Православна Епархија врањска, Институт за савремену историју из Београда, Народни музеј из Лесковца и Филозофски факултет из Ниша, организовали су октобра 2015. године међународни научни скуп у Сурдулици и Лесковцу, под називом „Бугарска окупација југа Србије (1915-1918) у Првом светском рату“. Сви радови и закључци тродневног скупа сабрани су и штампани у зборнику, а један од закључака био је и да се упути молба Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве у Београду да се Сурдулички мученици уврсте у Календар Светих. Са молбом Црквено-општинског управног одбора ЦО Сурдулица и Одлукама Савета и ЕУО Епархије врањске, Преосвећени Епископ врањски г. Пахомије доставио је 1. априла 2016. године на разматрање предлог Светом Архијерејском Сабору да се Сурдулички мученици приброје у Календар Светих Православне Цркве. На редовном заседању 24. маја 2017. године у Српској Патријаршији у Београду, Свети Архијерејски Сабор у Календар Светих уврстио је Сурдуличке мученике страдале у Сурдулици од бугарског окупатора - њих око 3000 из окупиране Србије од 1915. до 1918. године, међу њима и Митрополит скопски Викентије (Крџић), Епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир (Протић) са целокупним братством. За дан празновања одређен је 29. мај, дан када су 2010. године њихове свете мошти похрањене у обновљену спомен-костурницу. Тропар, глас 8: Свете Цркве предивни украси, учитељи побожности, живота јеванђелског узори, свештеномученици Викентије и Владимире, и сви Сурдулички мученици, Христа крвљу посведочисте, Њега сада молите усрдно за спасење душа наших. Кондак, глас 8: Ходите, верни, да достојно прославимо претке своје, што вери и роду до смрти дивно служаху; нож и пламен смирено претрпеше и у Царству Христовом венац мученика примише. Са пољима и горама пчињским од срца им ускликнимо: Радујте се, Свети мученици Сурдулички, похвало рода нашега! СВЕТИ СУРДУЛИЧКИ МУЧЕНИЦИ МОЛИТЕ БОГА ЗА НАС! протојереј Небојша Стојадинов и протојереј Синиша Пиљановић, Епархија врањска Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, братство цркве Вазнесења Гoсподњег у центру Београда и Радио Слово љубве Архиепископије београдско-карловачке, a по сценарију и идеји г. Драгана Тадића, приредили су у навечерје празника, 31. јула 2018. године, после бденија, свечану академију посвећену Светом деспоту Стефану у Вазнесењској цркви. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свечаној академији присуствовали су многобројни верници као и представници црквеног, културног и јавног живота Београда који је 1405. Свети деспот Стефан прогласио својом престоницом. Академију су појањем молитве Оче наш и тропара светитељу отворили г. Небојша Мастиловић, теолог, композитор и појац, и гђа Јелена Јеж, диригент, новинар и водитељ Радија Слово љубве. Потом се многобројној публици обратио познати писац г. Лука Мичета који је своје надахнуће нашао у средњевековној Србији, светој лози Немањића и Светом деспоту Стефану коме је посветио своје дело - биографију првог Београђанина. Он је представио живот Светог Стефана са посебним освртом на улогу Деспотове мајке - кнегиње Милице. Глумац Бранислав Платиша је својим аутентичним наступом и гласом казивао најзначајније Деспотово књижевно дело „Слово љубве“, један од најлепших текстова српске средњевековне, али и ван народних и временских оквира - Богом надахнуте књижевности – оне која велича Христолику љубав и жртву, а које је настало 1409. године руком и срцем Светог Деспота. Велику радост и част присутнима је учинио и наредни гост академије протојереј Сретен Лазаревић, архијерејски намесник и парох румски, који је надахнуто беседио о Светоме Деспоту, истакавши да је Свети, иако су биле још теже околности него сада, решавао искушења литургијским животом и угледањем на свете претке. Вече је казивањем песама о Манасији, Светог владике Николаја и Васка Попе, улепшала глумица Драгица Ристановић, а песникиња Маријана Пилиповић је надахнула све присутне ауторском песмом о Светом Деспоту којом је најавила песничко сабрање посвећено овом светитељу за следећу годину. Сабранима се обратио и пуковник Стевица Карапанџин, управник Медија центра „Одбрана“, оснивач савремене верске службе у Војсци Србије и аутор кодекса части Војске Србије. Пуковник Карапанџин је произнео слово о хришћанском војнику у којем је подвукао разлике између војничког кодекса части и етичког кодекса других професија. Програм академије водила је гђа Бојана Јовановић, новинар и водитељ Радија Слово љубве. На крају, у порти Вазнесењске цркве, витезови Свибора су показали своје витешке вештине мачевања, гађања и борбе. У име братства цркве, домаћин, јереј Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењског храма, захвалио је свим учесницима академије и вернима који су се окупили у великом броју и најавио за следећу годину, осим песничког, витешко и уметничко сабрање. Извор: Српска Православна Црква View full Странице