Претражи Живе Речи Утехе

Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, био је гост емисије "Магазин плус" на програму "Данкос плус Телевизије" из Косовске Митровице. Разговор је водила Биљана Спасојевић. У оквиру разговора катихета Бранислав Илић је говорио о значају мисије Цркве и живота у Христу који је свецело утемељен на светотајинском и световрлинском начину живота. У наставку разговора гост Биљане Спасојевић говорио је о свом филмском остварењу "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења", поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија великог чудотворца и исцелитеља острошког. Свети Василије је уткан у биће нашег народа, он је светитељ који нас је и за живота, а ето и неколико векова након упокојења, он нас из острошке светиње учи да ходимо путем који води у радост вечнога живота. Свети Василије је један од најпоштованијих светитеља из рода нашега, и готово свакодневно реке ходочасника походе острошку светињу. Филм о Светом Василију поручује да је љубав светитеља Острошког из дана у дан све већа према нама недостојнима. Филм нас позива да бар део врлина које је поседовао Свети Василије, применимо у свом животу, да живимо по томе и испунимо аманет који нам је оставио Свети Василије, да не заборављамо братољубље и праштање, а особито да не заборавимо богослужбени императив и позив да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо, као што је то чинио Свети Василије Острошки, истакао је катихета Бранислав Илић говорећи о светитељу острошком и документарном филму у његову част. Говорећи о свом животном путу и предавању у службу Цркви, катихета Бранислав је истакао важност препознавања призвања Господњег јер Господ свакога човека призива на одређену службу. Суштина овог питања је јасна, јер Господ призива свакога од нас, призива свакога човека на одређену службу, зато је важно да се одазовемо на призвање и позив Божји. Потребно је да знамо да свака служба у свом корену садржи служење. Овај живот нам је дарован као велики дар љубави Божије, дарован нам је као највећи поклон, и потребно да на тај велики дар узвратимо сваким добром, пре свега, узрастањем у врлини, узрастањем у љубави, узрастањем у праштању и у разумевању свакога човека, а што је најважније позвани смо да у лицу другога човека видимо лице брата свога, на то нас подсећају и светоотачке речи "Видео си лице брата свога, видео си лице Божије", нагласио је катихета Бранислав Илић. На крају разговора гост Биљане Спасојевић је гледаоцима упутио поучне речи о предстојећим данима Великог поста, између осталог, рекавши: Велики пост или света Четрдесетница је период духовног препорода, или богослужбеним речима казано, Велики пост је период духовног пролећа. Потребно је да се трудимо да у данима Великог поста што чешће учествујемо у свештеном богослужењу, трудећи се да наш пост буде прилика да наш однос према другом човеку буде онакав какав теба да буде, да имамо љубави, да будемо спремни на праштање, да се више одричемо лоших навика, него ли одређене врсте хране, јер пост подразумева свецело учешће целокупног бића човечијег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду и свештенослужитељ при београдском храму Светог Александра Невског. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Бранислав је говорио о значају празника светог Богојављења. У оквиру наведене емисије презвитер Бранислав Кеџић је говорио о овом великом и спасоносном Господњем празнику, о јављању Тројединог Бога на Јордану, као и о богослужбеним специфичностима овог празничног дана, међу којима последовање великог водоосвећења заузима посебно и истакнуто место. Говорећи о великом водоосвећењу и води која се дарује вернима на освећење и укрепљење, професор Богословије Светог Саве је рекао: Освећење воде на Богојављење је показатељ да је освећењем воде Господ осветио читаву твар и показао је онаквом каква она треба да буде, односно, каквом она тежи да буде. Доласком Христовим и освећењем творевине показује се пут којим човек иде да би се вратио ка оном добром које је Бог приликом стварања даровао. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Гост Божићног програма Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић. У оквиру празничног разговора који је водила теолог Миланка Тешовић, катихета Бранислав је говорио о богослужбеном прослављању празника Рождества Христова, са посебним освртом на богослужбене особености овог чудесног празника. Према речима Светог Јована Златоуста Божић је мајка свих празник, јер да није било Рождества Христова, не би било ни Васкрсења, ни Вазнесења, нити силаска Духа Светога на апостоле. Ова чињеница само описује величину празника који је светоотачким речима описан веома једноставно, али у тим једноставним речима описује се пуноћа Божића, а то је истина да се Бог очовечио да би се човек обожио, рекао је катихета Бранислав и у наставку свог казивања говорио о богослужбеним особеностима овог свештеног спомена. Говорећи о богослужбеним особеностима празника Рождества Христова катихета Бранислав је указао да богослужбено величање Богомладенца Христа почиње са првим данима Божићног поста, док кроз целокупан ток мале или Божићне четрдесетнице тематски провејава предбожићна радост која је садржана у тексту појединих стихира. Гост Миланке Тешовић је подробно говорио о богослужбеној специфичности на Бадњи дан (навечерје Божића), као и на сâм дан празника. Овај сегмент разговора катихета Бранислав је употпунио подсећањем да се на свакој Литургији сећамо и активно учествујемо у догађају Христовог Оваплоћења које је израз љубави Божје према васколиком роду људском, који је пре Христовог рођења седео у тами греха и сенци смрти. На крају разговора катихета Бранислав Илић је Миланки Тешовић, редакцији Телевизије Храм и свим гледаоцима једине црквене телевизије у Српској Цркви, упутио Божићну поруку: "Моја Божићна порука би била садржана у ангелској песми Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2, 14). Да једини са другима имамо добру вољу, а та добра воља подразумева спремност да увек будемо спремни да саслушамо другог човека, да га прихватимо као део свога бића, како би душа наша постала сместилиште Божије. Како би се Господ уселио у нас потребно је да ми принесемо Богомладенцу дарове у виду врлина. Те врлине најделатније пројављујемо једни према другима, зато је Божић као празник велике породице и као празник који нас позива на велике врлине, прилика да загрлимо једни друге христоликом љубављу на коју нас Божић позива, и да оприсутнимо тај ангелски вапај својим животом. Лепо је понављати речима, али је много лепше потврдити тај ангелски вапај делима. Дакле, овим речима, вама, вашој редакцији Телевизије Храм и свим нашим драгим гледаоцима честитам данашњи сверадосни празник, радујући се овом сусрету и сваком будућем, увек остајући у овој празничној радости са свима вама." Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Гост новог издања емисије Храм на Радио-Београду 2 био је Бранислав Илић, катихета и вероучитељ из Новог Сада. Драги гост говорио је о Божићу као празнику мира, радости и љубави. Аутор и водитељ емисије је Душанка Зековић. Звучни запис емисије Син Божји прима људску природу и у витлејемској пећини се рађа и полаже у јасле не престајући да бива Бог, а постајући потпуни човек, Богочовек. И ово је највећа тајна наше побожности да Бог може бити присутан у човеку (1 Тим 3, 16). Од Духа Светог и Марије Дјеве рађа се истинити Бог и истинити човек, Богочовек Исус Христос, рекао је катихета Бранислав говорећи о значају празника Рождества Христова, и додао: Од тог давног витлејемског догађаја све је у човековом животу ново, исто тако као што је и ово био нов и јединствен догађај у историји (2 Кор 5, 17). Одговарајући на питање љубави како у 21. веку сведочити љубав према Богу и ближњима на коју нас радост Божића позива, катихета Бранислав је рекао: Небоземну истину да је прво Господ заволео нас, а да смо ми позвани да на ту љубав одговоримо хришћанским животом, посведочили су наши свети преци, показавши нам да се у оваквој историји, у оваквом свету, бије битка за Царство небеско. Утврдили су нас у вери да се подвигом улази у вечни живот и да, уколико на тај начин приђемо животу, нема подвојености на Царство небеско и царство земаљско, јер постоји само једна историја, једна творевина Божја, једно Царство, једна икономија Божјег Промисла и нашега спасења. Другим речима, ми историју у којој живимо, царство земаљско, осветљавамо Царством небеским, тако да се истовремено боримо за правду Божју и за Царство Божје, док ће нам се све остало, по речима Христовим, додати (Мт 6, 33; Лк 12, 31) у овом свету и у овом времену. Извор: РТС

Гост новог издања емисије "Гостопримница" на таласима Радија Епархије шумадијске, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" и аутор документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења". У оквиру разговора који је водила новинар Ана Брзаковић, катихета Бранислав је говорио о свом филмском остварењу. Звучни запис разговора Целокупни хришћански живот подразумева учествовање у животу Цркве, пре свега у молитвеном и богослужбеном учествовању, али и свих оних сегмената који подразумевају хришћанско живљење. Тако и овај филм о Светом Василију Острошком јесте наставак овог етоса васколиког хришћанског живота, истакао је катихета Бранислав Илић у уводном делу разговора. Катихета Бранислав је указао да је Свети Василије Острошки дубоко уткан у биће нашег народа, те да је свима нама Острошки чудотворац молитвена потпора у свим данима нашега живота. Свети Василије нас је својим животом и делом научио да је Богу најугоднија благодарствена молитва, подсетио је катихета Бранислав и додао: наше молитвено заједничарење највећа је школа побожности, а највећи наставник те школе је Свети Василије Острошки, слава му и милост, закључио је катихета Бранислав Илић у емисији "Гостионица" на таласима Радија "Златоусти".

-Миланка Тешовић и катихета Бранислав Илић: Христолика љубав је пут ка правди Божјој- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у среду 13. октобра 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, септембарско-октобарског 381. броја "Православног мисионара". Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. "Садржај овог броја "Православног мисионара" усмерен је на приближавање јеванђелског идеала правде, и позив свима нама да пригрлимо ту јеванђелску правду, на коју нас и једно блаженство позива, те да вођени светитељским примером Светог Александра Невског све меримо истинском правдом у Христу, која је можда у овом свету парадоксална и несхватљива, али када је наш поглед усмерен ка небеским начелима, онда ће нам та и таква правда бити не само разумљива, него и веома потребна", истакао је катихета Бранислав Илић у првом делу разговора. Настављајући разговор о значају правилног сагледавања правде у Христу, гост Миланке Тешовић је нагласио да христолика љубав и спремност на праштање воде ка истинској спознаји правде Божје. "Све је мање смирења и послушања, све је мање спремности да саслушамо другог човека, али саслушати другог човека значи прихватити га као личност, показати му љубав, ону љубав која води ка заједници са Господом, на то нас позивају и чудесне светоотачке речи "Видео си брата свога, видео си Бога свога", то је наш пут и наша радост у хришћанском животу, поучио је новосадски катихета Бранислав Илић. На крају разговора, гост је упутио поруку гледаоцима Телевизије Храм: Потребно је да хришћани читају и тако оплемењују свој живот, да се богате и у духовном и у интелектуалном смислу, зато, пригрлимо књигу, јер она је била, јесте и биће највећи човеков пријатељ. Извор: Телевизија Храм

Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Септембарско-октобарски, 381. број тематски је посвећен теми: „Бог није у сили него у правди“. Садржај новог броја „Православног мисионара“ слушаоцима Радио-Милешеве Епархије милешевске представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Разговор је водила Виолета Досковић, новинар. Циљ и задатак "Православног мисионара" је да реч љубави Божје дође до срдаца многих, да их укрепљује и утврђује у вери, нади и љубави, истакао је катихета Бранислав Илић.

Из штампе је изашао нови септембарско-октобарски 381. број “Православног мисионара”, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја је “Бог није у сили, него у правди”. Садржај новог броја на таласима васељенског Радија "Светигоре" представио је члан уређивачког одбора, катихета Бранислав Илић. Разговор је водила Оливера Балабан, новинар. Звучни запис разговора Многе су сличности "Православног мисионара" и вашег часописа "Светигора", али оно што обједињује целикупно црквено издаваштво, а особито мисионарског, јесте чињеница да је свака реч утемељена на Јеванђељу, истакао је катихета Бранислав Илић.

Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Септембарско-октобарски, 381. број тематски је посвећен теми: „Бог није у сили него у правди“. Садржај новог броја „Православног мисионара“ слушаоцима Радио-Беседе представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Разговор је водила Нада Вижлина Радељић, новинар. Сваки човек је призван да буде мисионар, најпре својим животним примером који је утемељен на јеванђелским начелима, а затим и мисионар истрајношћу у молитви, добрим делима, врлинама и сваком делу које нас приближава Господу, нагласио је катихета Бранислав Илић.

"Бог није у сили, него у правди" тема је новог броја "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила СПЦ, који је из штампе изашао ових дана, а који слушаоцима Радија "Слово љубве", са великом љубављу као и увек до сада, представља катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. Разговор је водила Јелена Јеж, новинар. Звучни запис разговора Плодови "Православног мисионара" видљиви су већ деценијама уназад, то је само благословени доказ да мисионарског дело постаје израз љубави Божје којом грли свакога човека који се труди да живи по Јеванђељу.

У новом издању емисије "Читаоница" на таласима Радија Епархије нишке "Глас", представљен је нови септембарско-октобарски 381. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Садржај наведеног броја представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима. Разговор је водила Маријана Прокоповић, новинар. Звучни запис разговора Сваки нови број "Православног мисионара" обрадује нас значајним темама које у сваком човеку побуђују делање, покрећу нас да све поуке, савете и духовне смернице одмах и сада применимо у свом хришћанском етосу и животу, истакао је катихета Бранислав Илић.

„Бог није у сили него у правди“, тема је новог 381. септембарско-октобарског броја „Православног мисионара“, званичног гласила СПЦ за младе који је на таласима Радија Епархије ваљевске "Источник" представио катихета Бранислав Илић, задужен за односе са медијима. Разговор је водила Марина Марић, новинар Поред текстова инспирисаних тематским бројем, а међу којима посебно место заузимају чланци проте др Дарка Ђога: „Бог није у мојој бахатој сили, већ у друштвеној заједничкој правди“ и др Ђорђа Вуковића: Раванички монаси о Светом кнезу Лазару, Бранислав читаоцима препоручује сталне рубрике гласила, као и интервју са појцем етно и традиционалне музике Даницом Крстић која истиче да је Божја љубав према људима велика, те да би требало свакодневно да је будемо свесни. Потражите нови „Православни мисионар“ у црквеним продавницама!

Пред читаоцима је септембарско-октобарски, 381. број „Православног мисионара“ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја је „Бог није у сили, него у правди“. Са садржајем овог броја црквену јавност на таласима Радија Епархије шумадијске "Златоусти" упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Разговор је водила Ана Брзаковић, новинар. Звучни запис разговора Мисионарско гласило Српске Цркве "Православни мисионар" је јевнађелско дело љубави, дело које сабира не само директне сатруднике, већ и све читаоце који деценијама стасавају уз овај часопис на којем је велики благослов, истакао је између осталог катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима.

Пред читаоцима је септембарско-октобарски, 381. број „Православног мисионара“ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја је „Бог није у сили, него у правди“. Са садржајем овог броја црквену јавност на таласима Радија Епархије сремске, "Српски Сион" упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Разговор је водила Мирјана Босић, новинар. Звучни запис разговора Члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве је истакао да читање "Православног мисионара" за нас има велики духовни значај, јер читајући његов садржај доживљавамо духовни препород преображавајући се.

Говорећи о Задушницама као данима усрдне молитве за упокојене, не бисмо смели да изгубимо из вида да су заупокојене службе најстарија црквена последовања. Упокојење и погреб хришћана били су од самог почетка у центру пажње заједнице којој је покојник припадао. Ова свештена истина није случајна, јер су заупокојена сведочанства проистекла из доживљаја Цркве као есхатолошке заједнице: „Јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал. 4,28). Емисија о богослужбеним особеностима заупокојених служби - Задушница Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква као заједница у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот. Према речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божијег да би чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство које вам је спремљено од постања света“ (Мт. 25, 34).ˮ Поред богослужења цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. Анализирајући текстове евхаристијских молитава, уверавамо се да се Црква на свакој Литургији сећа покојних хришћана, штавише да је Литургија остала централно место помена умрлих. То се најбоље очитује у структури саме Анафоре (Узношења) у којој покојни чланови Цркве заузимају конструктивно место. Поред сугубе јектеније на којој ђакон произноси молитве, за блажене и незаборавне патријархе православне, за благочестиве цареве и благоверне царице, за осниваче овога светога храма (ако је манастир: свете обитељи ове), и за све до сада преминуле православне оце и браћу нашу који овде почивају, и за православне свуда, у завршном делу Анафоре, у такозваној ходатајственој молитви, поименце се помињу сви због којих се приноси словесна служба (Евхаристија): за преминуле у вери праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, евангелисте, мученике, исповеднике, подвижнике и за сваку душу праведника почившег у вери. У седмичном богослужбеном кругу свака субота посвећена је спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих се усрдно сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Светог Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Светог Великомученика Димитрија). У храм верни доносе кувано жито – кољиво, оно нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек када умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове, на коју нас подсећа Спаситељ речима: „Ја сам светлост свету.“ Поред тога свећа символизује и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу. Иако је, верујем, јасно у чему је сагледан значај молитвеног помињања упокојених припадника Цркве, наше браће и сестара, ипак није сувишно да се подсетимо на речи преподобног и богносоног оца нашег Јустина ћелијског: „Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“. Говорећи о важности молитвеног помињања за упокојене не бисмо смели да изгубимо из вида да се и овај молитвени вапај утемељује и бива крунисан у светој Литургији, Тајни над тајнама у којој се открива, оприсутњује и опитно пројављује радост Царства небеског. Литургијско помињање упокојених је од вечноживотног значаја за сваког човека, јер се Црква као заједница моли да Човекољубиви Господ и Васкрситељ наш држи у свом памћењу све оне који се упокојише. Људско памћење је ограничено и нестално, док памћење Цркве као заједнице верних у Христу добија вечну и непролазну димензију потврђујући на тај свештени начин истину да у Господу нашем нема мртвих, већ су сви живи. А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), – рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Радио Беседа: Светотајинско богословље - Древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. Кратак преглед поредка и специфичности: Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу: Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље: Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве: Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења: Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију, гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13, 7). Навршило се годину дана од упокојења архиепископа цетињског, митрополита црногорско-приморског и оца нашег Амфилохија, сведока љубави, проповедника вере у васкрсење и нашег духовног оца који нас је, више својим личним примером и животом него речима, научио да је једина мера нашег живота узрастање у меру раста висине Христове. Боље него икада до сада осећам у срцу да се у љубави Божјој прекидају све границе, и да су у Његовом спасоносном наручју сви живи, јер Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38). Вођен овим благословеним осећајем иако је прошло годину дана од упокојења светопочившег митрополита Амфилохија, његово присуство у нашим животима је живо и делатно, а његова очинска брига о нама слабима још усрднија јер се пред престолом Божјим моли за све нас. Сећам се нашег првог сусрета 2007. године у Београду, када сам му пришао затраживши благослов. Његов осмех и топлина љубави којом је радовао све нас, али и спремност да свакога грли христоликом љубављу, били су довољни да приликом првог сусрета са њим осетим да разговарам са човеком светог живота. Његове речи које сам тада чуо "благо мени, што пре сагледаш свој живот као служење Цркви, биће ти лакше да превазиђеш све овоземаљске тешкоће", дубоко су урезане у мом срцу, а надам се да ћу до краја истрајати у њиховом испуњавању. Овај први сусрет са дивним и незаборавним владиком Амфилохијем трасирао је мој животни пут и научио ме да је љубав једина мера нашег живота, а да је служење Господу и Цркви Његовој благословено и спасоносно дело које нас са земље узводи до небеских висина. Својим животним примером научио нас је да хришћански етос подразумева спремност на страдање за истину Христову, трпљење, гладовање, пост, братољубље, а пре свега христољубље, жртвовање ради Христа; да према речима Апостола Павла, будемо људи који ништа немају а све поседују (2. Кор. 6, 10). Свети Петар цетињски био је учитељ живота и правило вере блаженопочившег митрополита. Као и Свети Петар, митрополит Амфилохије је усрдно наставио дело подвига живећи наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Његову душу хранила је и испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога, зато је често нама говорио као наш добри учитељ: "Ништа не дугујемо једни другима, већ само љубав, јер смо позвани да безусловно волимо једни друге христоликом љубављу". Том и таквом христоликом љубављу лађу Цркве Божје у Митрополији црногорско-приморској мудро је предводио наш блаженопочивши митрополит чији је живот био непрестано на распећу. Све ране народне биле су и његове ране, али и свака радост његове пастве била је укрепљење за њега. Свој овоземаљски живот завршио је делећи судбину свога народа, бивајући и сâм суочен са опаком болешћу која ја завладала целим светом. Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Тако је говорио блаженопочивши митрополит учећи нас да будемо и останемо такви, истрајавајући на том, често трновитом, али благословеном пут. Ова годишњица упокојења блажене успомене митрополита Амфилохија прилика је да учинимо смотру над својим животом, да се запитамо у којој смо мери испунили све оне духовне савете којима нас је он вођен пастирском љубављу научио, а особито нас је научио животу по јеванђељу и љубави према Богу и ближњима. Приносећи воштаницу за покој душе светопочившег митрополита Амфилохија, молимо се Господу Васкрситељу и Спаситељу, да нашем учитељу живота у Христу подари блаженство у Царству небеском, а нама да дарује духовне снаге да следујући пресветли пример митрополита Амфилохија свој живот охристовимо, како бисмо у погодно време чули Спаситељеве речи, које је верујемо чуо наш светопочивши владика, „Добро, слуго добри и верни, у малом си био веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост господара свога“. СВЕТОПОЧИВШИ НАШ ВЛАДИКО МОЛИ БОГА ЗА НАС! Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

-Мирјана Миловановић и катихета Бранислав Илић: Свети Василије Острошки нас позива на љубав према свима- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке био је катихета Бранислав Илић, аутор новообјављеног документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења". У оквиру емисије "Живоносни источник", у среду 15. септембра 2021. лета Господњег, катихета Бранислав Илић је говорио о документарном филму који је настао поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког. Разговор је водила Мирјана Миловановић, новинар Телевизије Храм. У уводном делу разговора катихета Бранислав се осврнуо на недавно одржано премијерно приказивање документарног филма чије ауторство потписује, посебно истакавши велику љубав, доброту и свецели труд учесника трибине на којој се говорило о филму посвећеном Светом Василију Острошком. Надам се да љубав коју смо пројавили на премијери филма никада неће бити поколебана, већ увек све јача и снажнија чиме ћемо потврдити да све меримо правом мером, а то је мера узрастања у Христу, истакао је гост емисије. Свако од нас свакога дана поставља себи питање смисла живота, а за нас је смисао живљења да се љубављу Божјом покажемо као достојни наследници угодника Божјих, па и Светога Василија који је целог свог живота био онај који је попут једне свеће светлио свима онима који су у тами, нагласио је катихета Бранислав Илић, и додао: Често смо и ми у тами греха, у тами незнања или тами смутње која нас са свих страна обасипа, али нам љубав Божја и светлост угодника Божјих не дозвољава да се изгубимо у том мраку. Говорећи о свом ауторском документарном филму новосадски катихета је истакао да настанак овог филма можемо сагледавати као једно чудо Светог Василија Острошког. Овај филм је саборно дело и као такав научио нас је да у животу ништа не можемо сами, већ је увек све лепше и Богу угодније када чинимо у заједници једни са другима, тиме ћемо показати и да смо верна чеда Светог Василија Острошког, светитеља који нас непрестано својим омофором закриљује, а непрестано молитвено бди над нама, рекао је Бранислав Илић. Гост Мирјане Миловановић је на крају упутио поруку гледаоцима Телевизије Храм: Призвани смо да следимо пример Светог Василија, његову молитвеност, његову бистрину ума, његову чистоту срца, његову спремност да и зле и добре води ка љубави Божијој, да свакога човека узводи у меру раста висине Христове, и да свагда будемо настављачи тог животног етоса Светог Василија острошког, али и свих угодника Божјих из рода нашега. Своју срдачну и искрену поруку гледаоцима једине црквене телевизије у Српској Цркви, катихета Бранислав је употпунио речима благодарности које је упутио свим члановима хора Преподобне мати Ангелине из Никшића, између осталог рекавши: Хор Преподобне мати Ангелине и прота Слободан Јокић из Никшића, били су ми највећа подршка у овом богоугодном делу. Дирнут сам њиховом љубављу и спремношћу да свецело служе Цркви, све у њиховом делу је чудесно. Желим им да наставе да ходе тим путем којим су до сада пуних двадесет година ходили, да надахнуће добијају из крушедолске светиње са кивота Преподобне мати Ангелине, а ја их уверавам да ће они, као и до сада, бити у мојим молитвама, да ће љубав и пријатељство моје бити са њима као и до сада. А њих молим да мене и све нас никада не заборављају, него да се што чешће срећемо, да заједничаримо и изграђујемо мостове љубави, и да у правом смислу покажемо да за нас хришћане не постоје никаква ограничења нити границе, закључио је катихета Бранислав Илић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", у дан свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе одржана је трибина о наведеном филму. Према речима аутора филма катихете Бранислава Илић, ово филмско остварење је дело саборности, љубави и молитве. Овим својим филмом трудио сам се да прикажем да је Свети Василије Острошки светитељ љубави и светитељ који свакога од нас побуђује на љубав, на ону праву и истинску христолику љубав. Светитељева љубав није умањена ни данас, она је вечно жива и вечно делатна, истакао је катихета Бранислав Илић. Надам се у Господа и љубав Његову да ће овај филм позвати свакога човека да светитељу острошком принесе оно што може, али да наш принос увек буде искрен и из чистога срца, нагласио је аутор филма. Како слово љубави не би било само на речима, катихета Бранислав Илић је учесницима трибине уручио пригодне дарове. Преосвећеним епископима Илариону и Давиду на молитвено сећање даровао је панагије са ликом Светог Василија Острошког, док је проти Слободану Јокићу из Никшића даровао напрсни крст. Позлаћене иконе Светог Василија Острошког катихета Бранислав уручио је проф. Ани Бојић из Никшића, др Јасмини Ћирић из Младеновца, Мири Лолић мочевић из Бања Луке, као и нашој познатој уметници Бранки Зечевић из Подгорице. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом 350 година од упокојења Светог Василија Острошког гост емисије Храм на Радио Београду 2 био је вероучитељ и катихета Бранислав Илић, аутор великог броја текстова, емисија, предавања о Светом Василију Острошком, као и аутор документарног филма „Свети Василије Острошки-сведок васкрсења". Разговор је водила аутор и водитељ емисије Душанка Зековић. Звучни запис емисије Гостујући у емисији Храм, катихета Бранислав је најпре говорио о значају катихезе у хришћанском животу, посебно истакавши да је образовање у Господу насушна потреба сваког човека. Циљ катихезе у свеукупности, а посебно основни задатак верске наставе је да приводи људе Христу Богу, сведочећи и речима и делима своју проповед, истакао је гост емисије. У даљем току разговора пажња је била посвећена и улози црквених медија, а према речима катихете Бранислава Илића значај црквених медија је велики, не само у информативном смислу, већ превасхондо у поучном сегменту који подразумева ширење вечне и непролазне речи љубави Божије. Свети Василије је уткан у моје биће, моји духовни корени су везани за острошку светињу и острошког чудотворца од најранијег узраста мога детињства, истакао је Бранислав и додао да га љубав и молитвени покров Светог Василија Острошког прати целога живота, те да вођен том љубављу целога живота управља своје духовне кораке. Све емисије, текстови, предавања, па и документарни филм на тему Светог Василија, израз је моје искрене и делатне љубави према острошком чудотворцу који својом љубављу грли свакога човека, закљчио је катихета Бранислав на крају првог дела емисије Храм која је емитована у недељу 19. септембра 2021. лета Господњег. За слушаоце Радио Београда 2 катихета Бранислав је предочио главне детаље из житија Светог Василија Острошког, посебно истакавши његову ревност у архипастирском служењу, његову постојаност у вршењу добрих дела, његову усрдност у молитви, али пре свега, његову велику љубав коју је имао, а коју и данас као угодник Божји има према нама. Свети Василије нам је својим животом посведочио да је једина мера људског достојанства и хришћанског етоса, хришћанског живота у потпуности, јесте христолика љубав, подсетио је гост емисије и додао: Данас се много говори о љубави, али потребно је да много више њоме живимо и да деламо, на тај начин ћемо угодити Господу, а ако живимо по тој љубави бићемо достојни да се назовемо чедима Светог Василија. У завршном делу емисије било је речи о документарном филму "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", о чијем настанку, садржају и премијерном приказивању је говорио аутор филма. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Уочи празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег, у празничној радости и у духу Господњег празника, о значају Часног Крста у нашем животу, као и о богослужбеном величању Крста Господњег као извора Васкрсења, са катихетом Браниславом Илићем разговарала је Слободанка Грдинић. -Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо; значајно би било да на почетку нашег разговора поделите са нама неколико речи у духу наведене истине, указујући на који начин је могуће у свакодневном животу опитно учествовати у тајни Крста? Хвала Вам на овом дивном питању и подсећању на суштинску истину, на ону истину коју као припадници Цркве Божје никада не бисмо смели да сметнемо са ума. Егзапостилар празника Воздвижења Часнога Крста, на леп поетски и молитвени начин приближава ову велику и спасоносну истину у којој је садржајна велика тајна људскога живота, и тајна нашег непрестаног узрастања у меру раста висине Христове: Крст је чувар васцеле васељене, Крст је лепота Цркве, Крст је сила царева, Крст је потпора верних, Крст је слава ангела и рана (бол) демонима. Познати светогорски старац Василије (Гондикакис), о значају Крста Христовог богомудро поучава: „Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео сâмог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крстуˮ. Ваше питање захтева да своју пажњу у погледу Крста, усмеримо на наш хришћански живот. Ваистину, није лако бити хришћанин, али је дивно и благословено, јер је сваки човек крсто-васкрсно биће. Као иконе Божје и као припадници Богочовечанског тела – Цркве, утемељени у светотајинске и световрлинске оквире, потребно је да актуализујемо ову реалност. Драги моји, потребно је да вертикалу нашег бића облагодатимо активним учешћем у благодатном искуству Цркве, у оном освећујућем искуству које је утемељено и које врхуни у светој Евхаристији као Тајни над тајнама, јер за нас нема веће части и радости од учешћа у Литургији, од учешћа у Светајни Цркве коју Свети Јован Златоуст назива предукусом Царства небеског. Са друге стране, да хоризонталу нашег постајања актуеализујемо световрлинским животом, оним благословеним животом који поврх свега подразумева хришћанску љубав према Богу и ближњима. Велики владика Његош је дивно рекао: Крст носити нама је суђено! Конкретно речено, живот свакога од нас је непрестано успињање на духовну лествицу, а благодат и љубав Божија, као и сила Његовог Животворног Крста, је та која нас на тајанствен начин оснажује да се добрим подвигом подвизавамо, како бисмо сачувавши веру и умноживши хришћанску љубав постали заједничари вечне заједнице са Господом нашим у Царству Његовом. Поделио бих са Вама једну причу из Старечника, која нас на диван начин подсећа да је сила часнога Крста необорива потпора у нашем животу. У Старечнику је записано како је авва Јован упитао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Потом их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Када бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће. -У погледу Ваших речи и поуке коју сте упутили, да ли наше осењивање крсним знаком можемо поимати као својеврсни освећујући акт? У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве, на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање Крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројединог Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и преславно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима. О осењивању Крсним знаком нам говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору…" Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ. Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Свети Јован Златоуст о Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“ Из ових исцрпних светоотачких поука о значају осењивања Крсним знаком, долазимо до закључка да ово осењивање подразумева молитвено учешће целокупног бића човечјег, тј. да не би смело да буде механичко. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер, чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање у име надлежног епископа, стојећи на месту Христовом. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација престала би да буде вид индивидуалне побожности. -Браниславе, да ли се може рећи да и сâм богослужбени поредак и целокупни богослужбени живот Цркве Христове указује на значај и спасоносну силу Крста? Тако је. У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи дан припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту, када се износи на средину храма како бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста. 4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту. У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци. -Будући да се налазимо у данима празновања Воздвижења Часнога Крста, замолила бих Вас да нам приближите важније богослужбене особености овог Господњег празника? Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође, сазнајемо да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици, што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после Великог славословља. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао Господе помилуј. Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања Великог славословља, а презвитер за време појања наведене богослужбене песме, обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава: Премудрост, право стојмо! Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје: Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. Према сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сâм Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст. -Шта нам можете рећи о химнографији наведеног празника? На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети. Сва химнографија овог празника, како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу, велича Часни Крст Господњи који је према речима Црквеног песника: извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом. Поделио бих са Вама неколико ирмоса празничног канона: „О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма празничног канона) „Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма празничног канона) „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, клањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма празничног канона) Када је реч о канону празника Воздвижења, имамо јединствени случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон, из разлога што је ово једини Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења. На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника „Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо Трисвете песме поје се химна Крсту: „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва. -На крају нашег разговора, која би била Ваша порука? Крст Господњи је свагда присутан у нашем животу, од тренутка кад се родимо до наше смрти, па и након нашег престављења, Крстом се означава гроб сваког хришћанина. Према сведочанству једног знаментог светогорског старца, живимо у свету у којем доминира дух непријатељства према Крсту. Драги моји, живимо у времену великог отуђења, живимо у свету који за свој императив има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити себе самога. Нажалост, свет који је ван заједнице са живим распетим и васкрслим Господом, не жели да чује ништа о уздржавању, о борби над страстима, о пожртвовању, о посту, подвигу и аскези. Зато нам је потребно истинско покајање, потребно нам је суштинско преумљење, да се непрестано угледамо на Пресвету Богомајку и светог Јована Богослова љубљеног ученика Господњег, који стоје испод Крста Господњег, али страдају заједно са Њим, својом састрадалном и искреном љубављу, жртвом и својом усрдном молитвом. Све нам је то потребно да би нас Господ примио у Царство небеско. Помолимо се Оваплоћеном, распетом и Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, да нас Он усмери уским путем ка Царству небеском, да у љубави Његовој до краја изнесемо свој животни Крст. Ово скромно казивање и пријатни разговор са Вама, драга Слободанка, крунисао бих речима преподобног Јована Дамаскина: Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим! Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме! Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије! Разговарала: Слободанка Грдинић (Радио Светигора) Звучни запис разговора послушајте ОВДЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Документарни филм „Свети Василије Острошки – сведок васкрсења“, аутора катихете Бранислава Илића, настао је као израз благодарности светитељу, а поводом 350. годишњице од његове земаљске кончине. Приказан је на шестом Фестивалу хришћанске културе у Зајечару са благословом и у присуству Епископа тимочког Илариона, као и бројних ауторових сарадника. Аутор посебну захвалност дугује Патријарху Порфирију, Митрополиту Јоаникију, свештенику Слободану Бобану Јокићу и многим другима без којих филм не би био потпун. Разговор је водила Марина Марић, новинар Радија Источник. Извор: Радио Источник

Катихета Бранислав Илић, аутор документарног филма „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ, био је гост Јутарњег програма васељенског Радија Светигора, те је у оквиру разговора говорио о свом духовно-уметничком остварењу у част 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког. Звучни запис разговора У разговору који је водио новинар Раде Дуловић, катихета Бранислав се присетио своје посете Митрополији црногорско-приморској поводом припремања наведеног филма, и узнео је велику и искрену благодарност Његовом Високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском г. Јоаникију, протосинђелу Сергију (Рекићу), протопрезвитеру-ставрофору мр Слободану Јокићу, проф. Александру Вујовићу, и свима који су делатно пројавили христолику и братску љубав и подршку приликом припремања филма о Светом Василију Острошком. Извор: Радио Светигора

Поводом 350-годишњице упокојења Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, у продукцији Телевизије Храм, приређен је документарни филм „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсења“ аутора катихете Бранислава Илића, који је био гост новог издања емисије "Гостопримница" на таласима Радија Златоусти, Епархије шумадијске. Разговор је водила главна и одговорна уредница радија Епархије шумадијске Гордана Јоцић. Звучни запис разговора Извор: Радио Златоусти

Гост новог издања емисије "Гост радија" на таласима Радио-Беседе Епархије бачке, био је катихета Бранислав Илић, аутор документарног филма "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења". У оквиру наведене емисије коју води и уређује Нада Вижлина Радељић, катихета Бранислав је указао да се темељи документарног филма о Светом Василију Острошком налазе у студију Радио-Беседе, јер је филм благословена круна циклуса радисјких емисија које су емитоване на таласима Радија Епархије бачке. Звучни запис емисије Десетине имена уграђена су у овај филм који је саборно дело и дело љубави према Господу нашем, који је наш народ благословио Светим и богоносним оцем Василије Острошким. Ми смо светосавски и световасилијевски народ, а Свети Сава и Свети Василије су наши наставници пута који води у живот вечни, зато и овај филм јесте вид наше духовне воштанице коју приносимо поводом 350-годишњице упокојења светитеља и чудотворца острошког, истакао је катихета Бранислав Илић.