Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'бој'.
Found 5 results
-
Понекад нам се деси да наступи најцрња ноћ у души, када нам се чини да је Бог далеко од нас. Али то је само обмана, зато што нам је Бог ближи него само наше дисање. Овакви тренуци су по Божијем допуштењу, како би смо се што више приљубили уз Њега, слично као када мајка, пуна љубави, постави дете на своје ноге, и удаљи се од њега, па испружених руку чека да дете начини прве кораке. Ова мајка је увек спремна да дете прихвати и узме га у наручје чим види да оно посрће. Међутим, она зна да је потребно да се удаљи на кратко, да би њено дете научило да само стоји на своје две ноге. Тако је и са нама. Када видите да вам је тешко да се молите, упалите кандило испред икона и седите у тишини. Реците Богу: „Тужан сам и болан, и не умем да Ти се обратим, а тако ми је потребно да у свом срцу чујем Твој глас. Понекад се највећи духовни раст постиже управо у тренуцима потпуне сломљености, зато што у тим тренуцима увиђамо колико нам је Бог потребан и колико од Њега зависимо. Не бојте се, драги моји, јер је Бог близу и неће вас напустити. Господ допушта тренутке духовне суше, када се човек уплаши да га је Он напустио, како бисмо Му завапили. Када смо у борби или када патимо, тада постајемо духовно јачи у вери. Молитва ће се вратити ако искористимо тренутак тишине, дозволимо Богу да делује у тој тишини, и када ослушнемо Његов глас. Родитељ који домаћи задатак свога детета стално ради уместо њега, не чини му никакву услугу, зато што то дете никада неће научити да се брине о себи и увек ће бити зависно од свог родитеља. Господ жели да ојачамо у вери, и да у исто време наш однос Њим буде све зрелији. Ако не научимо да се бринемо о себи, заувек ћемо бити као зависно дете које никада неће умети да досегне висине, него ће заувек остати слабашно и плашљиво. С љубављу у Христу, игуман Трифун http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/p/blog-page_4203.html
-
Било је ноћи када би ме зора затицала како грлим Христов лик. Ту, на ивици разума и лудила, на ивици потпуног очаја, Он се увек јављао. Једне ноћи ми је шапнуо, „Не бој се, никад те нећу оставити…“. Знате ли колико пута сам чуо од људи ову фразу у свом животу? А ипак је нико никада није применио. Сви би нестајали само си ме ти, Христе мој, поштовао. Истина је да се Бог открива људима у једноставном свакодневном животу. Не треба вам посебно место за сусрет са Богом, већ пут. Не постоји место где се Бог не може појавити. Али ми у то не верујемо. Другим речима, не можемо да прихватимо да се Бог открива на радном месту, у нашем дому, у нашем комшилуку, у нашем свакодневном животу. Као резултат, Он стоји уз нас, а ми га тражимо надалеко и нашироко. Када би наша религиозност била здрава у свим својим облицима, она би утицала на наш начин живота. Према православној духовности, нема другог начина проповедања осим начина на који живимо. Наш однос са Богом и Црквом, углавном је ограничен на утилитаристички приступ. Долазимо у цркву са утилитарним разлозима, да узмемо а не да дамо. Не тражимо Христа као однос и начин живота, већ само оно што нам Он може дати. Не долазимо у цркву због Бога, већ због онога што нам даје (нпр. здравље, профит, посао, децу, успехе итд.). Црква не треба да се губи у комуникативном језику, слоганима и утиску. Битна је суштина и смисао. Није у питању само довођење људи у цркву, већ и у томе како их задржати. И чуваћемо их у мери у којој им дајемо живот а не идеологију. Црква не треба да ради нешто, већ да постане нешто. Да постане оно што јесте - Црква. Место сусрета са ликом Христовим и нашим ближњима, где истина престаје да буде идеја, чак иако је „света“, где однос побеђује идеје. Другим речима, да доминира живот који заиста побеђује смрт. о. Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
-
Боже мој, Водио си ме руком благом Кроз све дане мога живота И ову пошаст што нас снађе Знам, победиће Твоја доброта. Другога пута за мене нема, Давно сам прошао све стрампутице, Твојим стопама желим да ходим И с’вером да гледам у Твоје лице. Али вере довољно немам И зато страх добија крила Нађе се душа у колапсу света, Тамо где досад није била. Молитву сричем и душу храбрим Да Твојим путем ходи право И чврсто се уздам у речи Твоје: Са тобом сам, не бој се, веруј само. Свештеник Владан Симић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
Епископ бихаћко-петровачки Сергије (Карановић): „Не бој се, мало стадо“!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Свијет је у страху. Планета дрхти пред до сада непознатим вирусом. Муњевитом брзином шире се информације, полуинформације, непровјерене гласине, а често и безочне лажи. Људи тумарају у сопственом безнађу, желећи да се спасу тако што ће нагомилати залихе брашна, уља, сапуна… Рекло би се да је започео рат без иједног испаљеног метка. Рат којем се, за сада, не назире крај. Страх се, прерастајући у панику, ближи свом врхунцу. О Шпанској грозници, која је харала свијетом прије стотину година не бих ни знао да о томе није писао Бранко Ћопић, помињући је у својим приповјеткима и интервјуима. „Без оца сам остао врло рано. Умро је кад су ми биле четири године, 1919, кад је селом харао прави помор од шпанске грознице. Имао је тада тридесет пет година. Био је мобилисан у аустроугарску војску, као и моји ујаци. Рањен је у оним грозним биткама на Карпатима и кући се вратио као инвалид у десну руку“. Вид је преживио рат, али га је убила грозница и то она шпанска, баш на Грмечу. Можда су наши људи тада први пут и чули за далеку Шпанију?! Ко зна. Од тада је прошао један вијек, испуњен ратовима, превратима, сукобима, борбом за моћ, новац, славу… Генерације су дошле и отишле са овога свијета, али је свијет, чини се, остао исти. Зло у људима, оличено у жељи да се надвлада мањи, сиромашнији и слабији, поразио је један вирус, који не гледа да ли је неко богат или сиромашан, да ли је неко писмен или неписмен, да ли је Србин, Француз или Енглез. Можда ће нам ова својеврсна пошаст бити лекција човјечности, из које ћемо научити да волимо помажући друге, да упркос различитостима живимо под истим небом, удишући исти ваздух, гријући се од истог Сунца. То нам поручује и Свети Апостол Павле, сада као и прије двије хиљаде година када је рекао Галатима: „Нема више Јеврејина ни Грка; нема више роба ни слободњака; нема више мушкога рода ни женскога: јер сте сви ви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). Историја је вјечно понављање истог, само је Христос „једино ново под Сунцем“, као што рече Јован Дамаскин. И ова данашња криза није ни прва ни посљедња. Много тога су преживјели овдашњи људи, па ће и ово једном, било кад, остати иза нас. То је сигурно. Важно је да ми из свега овога научимо да поштујемо и волимо једни друге, да помажемо онима којима је помоћ потребна, да нудимо рјешења а не да критикујемо, да поштујемо одлуке надлежних органа, њихове препоруке и жељу да са што мање посљедица изађемо као побједници. Будемо ли бринули једни о другима, а и о себи самима, тријумф неће изостати. Наше је да у вријеме Поста постимо, да се причешћујемо и молимо, да волимо праштајући свима све, да се молимо за медицинске раднике којима је данас најтеже. Господ је изнад сваког искушења. Он нас гледа очима љубави, а ми, ево, и сада чујемо глас Његов: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32). Извор: Епархија бихаћко-петровачка-
- епископ
- бихаћко-петровачки
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Свијет је у страху. Планета дрхти пред до сада непознатим вирусом. Муњевитом брзином шире се информације, полуинформације, непровјерене гласине, а често и безочне лажи. Људи тумарају у сопственом безнађу, желећи да се спасу тако што ће нагомилати залихе брашна, уља, сапуна… Рекло би се да је започео рат без иједног испаљеног метка. Рат којем се, за сада, не назире крај. Страх се, прерастајући у панику, ближи свом врхунцу. О Шпанској грозници, која је харала свијетом прије стотину година не бих ни знао да о томе није писао Бранко Ћопић, помињући је у својим приповјеткима и интервјуима. „Без оца сам остао врло рано. Умро је кад су ми биле четири године, 1919, кад је селом харао прави помор од шпанске грознице. Имао је тада тридесет пет година. Био је мобилисан у аустроугарску војску, као и моји ујаци. Рањен је у оним грозним биткама на Карпатима и кући се вратио као инвалид у десну руку“. Вид је преживио рат, али га је убила грозница и то она шпанска, баш на Грмечу. Можда су наши људи тада први пут и чули за далеку Шпанију?! Ко зна. Од тада је прошао један вијек, испуњен ратовима, превратима, сукобима, борбом за моћ, новац, славу… Генерације су дошле и отишле са овога свијета, али је свијет, чини се, остао исти. Зло у људима, оличено у жељи да се надвлада мањи, сиромашнији и слабији, поразио је један вирус, који не гледа да ли је неко богат или сиромашан, да ли је неко писмен или неписмен, да ли је Србин, Француз или Енглез. Можда ће нам ова својеврсна пошаст бити лекција човјечности, из које ћемо научити да волимо помажући друге, да упркос различитостима живимо под истим небом, удишући исти ваздух, гријући се од истог Сунца. То нам поручује и Свети Апостол Павле, сада као и прије двије хиљаде година када је рекао Галатима: „Нема више Јеврејина ни Грка; нема више роба ни слободњака; нема више мушкога рода ни женскога: јер сте сви ви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). Историја је вјечно понављање истог, само је Христос „једино ново под Сунцем“, као што рече Јован Дамаскин. И ова данашња криза није ни прва ни посљедња. Много тога су преживјели овдашњи људи, па ће и ово једном, било кад, остати иза нас. То је сигурно. Важно је да ми из свега овога научимо да поштујемо и волимо једни друге, да помажемо онима којима је помоћ потребна, да нудимо рјешења а не да критикујемо, да поштујемо одлуке надлежних органа, њихове препоруке и жељу да са што мање посљедица изађемо као побједници. Будемо ли бринули једни о другима, а и о себи самима, тријумф неће изостати. Наше је да у вријеме Поста постимо, да се причешћујемо и молимо, да волимо праштајући свима све, да се молимо за медицинске раднике којима је данас најтеже. Господ је изнад сваког искушења. Он нас гледа очима љубави, а ми, ево, и сада чујемо глас Његов: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32). Извор: Епархија бихаћко-петровачка View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.