Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'бола'.
Found 4 results
-
Христо Јанарас: Телесни и душевни бол (Преплитање бола с онтолошким питањем)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Постоји изобиље стране литературе о физиологији бола, његовом узроку, о фармацеутском и психолошком суочавању и управљању болом. Али, не постоји дефиниција, одређење бола. Речници прибегавају тзв. прихватању траженога [λήψη τού ζητουμένου]. Бол je, наводи се у њима, „непријатан физички или психички осећај“, „телесна или душевнa мука, осећај (болног) страдања“. Међутим, шта то значи осећај? Ова реч је такође непокорна дефиницијама. „Осећај је“, опет се наводи у речницима, „ефекат произведен стимулацијом чулних органа и промене која се као последица овога дешава у кори великог мозга.“ Чуло је орган деловања осећаја, чију дефиницију и тражимо. Надражај органа и пренос ових стимулација у мозак представљају дескрипцију физиологије осећаја, физиологије бола, а не његову дефиницију. Такође, ни бежање у речи „ἀλγος“ и „ἀλγηδών“, као ни разликовање телесног и душевног бола, не може дефинисати (концептуално разјаснити) шта је реалност бола. Ми разумемо да постоји јасна разлика између осећања страховите зубобоље и онога што изражавамо као „мучне емоције“ узроковане смрћу нашег вољеног ближњег и нарушавања нашег односа са њим. Међутим, ово наше разумевање може значити једино то да ментална свест не изражава (не подржава јасно, нити објективно описује) диверсификацију бола. „Не могу другоме да покажем моју зубобољу, нити сам у могућности да му докажем да је имам“ – износи (критички) Витгенштајн [Философска граматика А1, 6]. Управо због овога ми и не можемо да знамо да ли два човека имају исти бол, нити да ли исти узрочници код два различита човека изазивају исти бол. Ми познајемо биолошке процесе нервног преноса стимуланса од тачке физичке повреде или оштећења до мозга и повратка овог импулса као доживљај бола. И, због тога што познајемо физиологију бола, на њега можемо и да утичемо аналгетицима (лековима против болова), који у процесу преноса надражаја делују на смањење или елиминисање бола. Међутим, никада нисмо у могућности да измеримо интензитет бола нити да јасно разликујемо врсту и квалитет бола. Шта год да објективно доживљавамо као последицу преноса нервних импулса, било које телесно оштећење или повреду, то превазилази функционални процес преноса – превазилази тел(есн)о (у буквалном смислу): после хируршке ампутације оперисани и даље има доживљај акутног бола у непостојећем, ампутираном „делу тела“. Такође, може да постоји и акутна зубобоља у случају када су извађени сви зуби. Бол је непокоран, како у својој дефиницији тако и у објективној процени: исти узрок не изазива исти интензитет бола – узрок бола и његов интезитет не потпадају под непроменљиве логичке законе (научне закључке). Бол не представља увек упозорење на опасност нити је интензитет бола увек у функцији ризика од повреда. Порођајни болови се исповедају као неподношљиви, мећутим не упозоравају на опасност, као што и једна зубобоља може бити дословно тиранска. Насупрот томе, могуће је да се неке смртоносне нехроничне болести развијају сасвим безболно. Недвосмислено, људи болом називају колико телесни толико и душевни бол. Грци су говорили о „болу срца“, „болу услед беса“, „болу због смрти“, „болу због љубави“… Могли би овим боловима да додамо још неке као што су нпр. патње (болови) изазвани неправдом, клеветама, или горчином неуспеха, тугу због подређености или беспомоћног отпора искоришћавању, ропству. У свим овим (и још многим сличним) случајевима, као људи доживљавамо бол који би могао да буде толико оштар и неподношљив колико и бол услед велике физичке повреде или телесног оштећења. Називамо га душевним (психичким), али га то не спречава да буде бол органског порекла, тако да може да се ублажи или неутралише фармацеутским хемијским производима: седативима, анксиолитицима, антидепресивима. Бол делује у оквиру биолошких граница нашег постојања, али његова локализација не разјашњава његову дефиницију, не расветљава онтолошки садржај бола: његов узрок и његову сврху. Онтолошки неодређен, бол, по својој блиској сродности, наликује искуству задовољства. Можда би задовољство могли да посматрамо као супротност болу. И опет, без могућности дефинисања и прибегавајући поменутој логичкој грешци [λήψη τού ζητουμένου], за задовољство кажемо да је искуство душевног уживања, телесног благостања и радости, али о његовим узроцима и сврси вероватно не можемо рећи ништа јасније од онога што је речено у случају бола: биолошки, задовољство следи и у служби је функција које су од пресудне важности за самоодржање и физичко одржавање човека. Оно делује као инстинктивни подстицај у циљу предузмања (а самим тим и трагања и припремања) исхране, као и потраге за сексуалним партнером и спајања са њим ради размножавања (продужавања) врсте. Такође, задовољство се рађа и из наметања и доминације задовољења нагонских импулса, са јасном и, поново, биолошком сврсисходношћу (коришћу). Али, не само то. У неким случајевима, чини се да се задовољство преплиће и са потребом односа, да следи динамику односа слободе од биолошких корисности. Тако, на пример, оно прати задовољство осећаја укуса и, као што смо рекли, на тај начин се, узимањем хране и пића, задовољава индивидуални укус. Међутим, људи се увек и у сваком времену радују (осећају далеко веће задовољство), када у јелу учествују заједно са њима познатим, омиљеним и вољеним личностима. На вечерама или банкетима (и то не само у старој Грчкој) уживање у конзумирању хране и пића изгледа да је увек и у потпуности секундарно у односу на радост пријатељских сусрета и словесних односа. Од најстаријих времена, када смо као људи некоме желели да укажемо част, да му покажемо нашу љубав, позовемо га да обедује са нама, да са нама подели (приоритет од животног значаја) потребу за храном и пићем. Припрема што је могуће укуснијег оброка (ради изазивања што већег задовољства) очигледно је овде у функцји нашег односа према гостима, а не инстинкта самоодржања – то је „знак“ части, наше привржености и љубави. Изгледа да задовољство прати динамику односа и у случају сексуалних потреба и активности: индивидунално самозадовољавање увек се више подразумевало као сурогат задовољства, као једно непотпуно задовољство у поређењу са двојним спајањем, „сексуалним односом“. Међузависност пуноће (целовитости) и интензитета задовољства, посведочује се у заједничком искуству (и сведочи се обилато у светској литератури) узајамне сексуалне привлачности и жеље – интензитет и целовитост (пуноћа) прате развој еротског догађаја: од узајамности примарне жеље до (за)увек неостварене пуноће међусобног самопревазилажења и самоприношења. У области људске уметности задовољства лепоте, интензитет и пуноћа прате, такође, динамику односа: уживање у музици, сликарству или поезији очигледно се налази у функцији односа са личношћу која је стваралац, као упознавање другости његовог стваралачког логоса – развој односа води до откривања ове личносне друг(ачиј)ости онолико колико и у (за)увек неостварену пуноћу задовољства љубавног учествовања у логосу деловања личности ствараоца. Паралелизам бола и задовољства, као и препознавање кроз искуство потенцијалних усклађивања задовољства са динамиком личносних односа, могло би отворити, такође у потенцији, интерпретативну перспективу бола. Језичка формулација ове могуће перспективе бола приближно би могла гласити овако: Непознато бола је „цена“ или (тачније), мера испољавања егзистенцијалног недостатка који дефинише атомоцентрични начин постојања. Задовољство „пружа утеху“ овом неуспеху законитостима природних нужности, али и усклађавањем са динамиком личносних односа. Уколико, дакле, бол и задовољство посматрамо не као опортунистичке случајности индивидуалне егзистенције, већ као меру (прилику за идентификацију и процену) егзистенцијалног недостатка атомоцентризма, онда би однос љубави могли да разумемо као начин олакшавања, трпељивог прихватања или могућег отклањања бола. Заједничко искуство сведочи да је бол који се доживљава у самоћи нешто сасвим другачије од бола удруженог са љубављу, нежношћу, старањем. Ова диференцијација може да се доживи (и да постоји) само као психолошка чињеница, бивајући подједнако атомоцентрична са истим тим болом. Могуће је, ипак, да буде и реално искуство постојања-као-односа, искуство самонапуштања у љубави која се нуди, искуство поверења и индивидуалног самопревазилажења. У сваком случају, границе између слободе у љубави и ограничености у индивидуализму (границе себичности и несебичности) су тешко разлучиве – динамика превазилажења, аскетска динамика слободе, истозначна је са доживотном будношћу. Бол, пропадање и смрт за човека детерминишу зло. Свако друго тумачење или категорисање зла води у ове три конкретне претње, које обликују неизбежне догађаје у животу сваког човека појединачно. Они су реалан, неоспоран израз егзистенцијалне недостатности творевине, знак који указује на њено разликовање од нествореног – на разликовање створеног од егзистенцијалне слободе и егзистенцијалне пуноће нествореног. Искуство и сведочанство Цркве проповеда наду да тзв. зло, егзистенцијална разлика створеног и нествореног, представља егзистенцијалну претпоставку да ће створене личносне егзистенције учествовати у бићу (егзистенцији) на начин на који постоји нестворено. У најмању руку, за људски језик и спознају, само нестворено, као егзистенцијални самоузрок, може да буде и јесте самослобода (слобода по себи, аутентична и истинита, а не у односу на дате егзистенцијалне нужности). Није створена личност узрочник саме себе и свог постојања и не може да позна (да реализује) своју слободу, изузев у односу на нужности које може да прекорачи да би стигла до слободе – нужности које препостављају и одређују њено постојање. Створено је условљено својом егзистенцијалном недостатношћу (у поређењу са егзистенцијалном слободом и пуноћом нествореног) – увек унутар јасних граница људског поимања. Ова егзистенцијална недостатност реализује се као начин различит начину постојања нествореног: нестворено је безвремено, створено је временско – његово постојање се мери као непрестани прелазак од некада ка касније. Нестворено је без почетка и без краја, створено има свој почетак и свој крај. Нестворено је нестрадално, створено страда од болног осећаја, болног памћења, разноврсног телесног и душевног бола, смрти. Служећи се људским сазнањем и језиком, начин егзистенцијалне слободе и пуноће нествореног дефинишемо као љубав („постојање, биће љубави“), а начин егзистенцијалне недостатности створеног као индивидуалистичка саможивост. Искуство и сведочанство Цркве проповеда да ова разлика у начину постојања за човека представља предуслов њеног превазилажења, јер слобода створеног може бити реализована само у односу према датостима његових егзистенцијалних ограничења. Ова ограничења функционишу као одскочна даска вољне (и харизматичне) промене начина постојања, као човеков улаз у начин слободног постојања из индивидуалистичке аутономије – из саможивости у начин постојања љубави. Остају отворена (најмање) два питања: Првo: Због чега се егзистенцијална недостатност створеног, њена логичка (и реална), недвосмислена разлика од нествореног, када поседује своје узрочно порекло у љубави Створитеља, открива и остварује као неопходност бола, пропадања и смрти? Због чега егзистенцијална недостатност створеног не буде само квантитативна: лимитирајућа за могућности и границе (свршетке)? Зашто да смрт сваког човека не буде тиха и мирна, у сну, у позним годинама старости? Због чега је потребно да постоји садистичка неопходност бола, мучења болестима? Зашто постоји смрт мале деце, још несазрелих бића? Због чега, за људску свест неподношљива саблазан апсолутне „индиферентности“ природе, постаје за личносну другост човека њено сазревање, њена стваралачка енергија? И друго питање: Ако бол протумачимо као егзистенцијалну недостатност створеног, а егзистенцијалну недостатност као зло, о којој егзистенцијалној недостатности и којем болу сведочи двехиљадугодишњи језик црквеног сведочења у случају демона, налогодаваца зла? Створени демони се посведочују као бића ванвременска, без димензија, нетрулежна и вероватно без емоција. И, уколико је смрт „ушла“ у створени свет да зло не би постало бесмртно, због чега хришћански језик не прихвата ову добробит (или нужност) у случају демона? Зашто на овај начин учинити да зло постане бесмртно, узимајући у обзир да бесмртност човека треба искључити, док бесмртност зла кроз бесмртност демона не представља сметњу? Ако је нематеријално њиховог створеног постојања оно што их спасава од егзистенцијалних ограничења, онда су сва питања без одговора једноставно пренесена на питање: зашто је по дефиницији материја лоша (када је) створена од Бога? На ова питања не постоје реалистички (не идеолошко-рационалистички) одговори. Објашњење бола, објашњење зла, чија искуства ми људи доживљавамо у реалности, не могу да нам понуде ни научници нити наш разум. Смисао бола, смисао зла (њиховог узрока и сврхе, њиховог преплитања са онтолошким питањем), језик, чија су ограничења по дефиницији увек ограничења нашег чулног света, наших научних уверења, није у могућности да идентификује. Сведочанство црквеног искуства проповеда да се до неизрецивих одговора, користећи се датом језичком семантиком, долази кроз когнитивно искуство љубавних односа: вере – поверења, самопревазилажења и самодавања. Утврђивање тачности овде наведеног предлаже се у функцији вежбања човекове слободе. Извор: Теологија.нет-
- питањем)
- онтолошким
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Реалност бола (πόνος, οδύνη, ἀλγος, ἀλγηδών, ἀλγηδόνα) неприступачна је објективној дефиницији. Под појмом бол подразумевамо нешто што се реално неком дешава, али је недоступно заједничкој, општој потврди. Разумевање овог појма је заједничко (опште), док је аутентичност његовог значења искључиво субјективна. Бол упознајемо једино на основу наших субјективних искустава, али разумемо показатеље који сведоче о болу (плач, уздисање, јецаји, стењање, сликовити описи и слично), јер се они односе и у великој мери упућују на наша субјективна искуства. Постоји изобиље стране литературе о физиологији бола, његовом узроку, о фармацеутском и психолошком суочавању и управљању болом. Али, не постоји дефиниција, одређење бола. Речници прибегавају тзв. прихватању траженога [λήψη τού ζητουμένου]. Бол je, наводи се у њима, „непријатан физички или психички осећај“, „телесна или душевнa мука, осећај (болног) страдања“. Међутим, шта то значи осећај? Ова реч је такође непокорна дефиницијама. „Осећај је“, опет се наводи у речницима, „ефекат произведен стимулацијом чулних органа и промене која се као последица овога дешава у кори великог мозга.“ Чуло је орган деловања осећаја, чију дефиницију и тражимо. Надражај органа и пренос ових стимулација у мозак представљају дескрипцију физиологије осећаја, физиологије бола, а не његову дефиницију. Такође, ни бежање у речи „ἀλγος“ и „ἀλγηδών“, као ни разликовање телесног и душевног бола, не може дефинисати (концептуално разјаснити) шта је реалност бола. Ми разумемо да постоји јасна разлика између осећања страховите зубобоље и онога што изражавамо као „мучне емоције“ узроковане смрћу нашег вољеног ближњег и нарушавања нашег односа са њим. Међутим, ово наше разумевање може значити једино то да ментална свест не изражава (не подржава јасно, нити објективно описује) диверсификацију бола. „Не могу другоме да покажем моју зубобољу, нити сам у могућности да му докажем да је имам“ – износи (критички) Витгенштајн [Философска граматика А1, 6]. Управо због овога ми и не можемо да знамо да ли два човека имају исти бол, нити да ли исти узрочници код два различита човека изазивају исти бол. Ми познајемо биолошке процесе нервног преноса стимуланса од тачке физичке повреде или оштећења до мозга и повратка овог импулса као доживљај бола. И, због тога што познајемо физиологију бола, на њега можемо и да утичемо аналгетицима (лековима против болова), који у процесу преноса надражаја делују на смањење или елиминисање бола. Међутим, никада нисмо у могућности да измеримо интензитет бола нити да јасно разликујемо врсту и квалитет бола. Шта год да објективно доживљавамо као последицу преноса нервних импулса, било које телесно оштећење или повреду, то превазилази функционални процес преноса – превазилази тел(есн)о (у буквалном смислу): после хируршке ампутације оперисани и даље има доживљај акутног бола у непостојећем, ампутираном „делу тела“. Такође, може да постоји и акутна зубобоља у случају када су извађени сви зуби. Бол је непокоран, како у својој дефиницији тако и у објективној процени: исти узрок не изазива исти интензитет бола – узрок бола и његов интезитет не потпадају под непроменљиве логичке законе (научне закључке). Бол не представља увек упозорење на опасност нити је интензитет бола увек у функцији ризика од повреда. Порођајни болови се исповедају као неподношљиви, мећутим не упозоравају на опасност, као што и једна зубобоља може бити дословно тиранска. Насупрот томе, могуће је да се неке смртоносне нехроничне болести развијају сасвим безболно. Недвосмислено, људи болом називају колико телесни толико и душевни бол. Грци су говорили о „болу срца“, „болу услед беса“, „болу због смрти“, „болу због љубави“… Могли би овим боловима да додамо још неке као што су нпр. патње (болови) изазвани неправдом, клеветама, или горчином неуспеха, тугу због подређености или беспомоћног отпора искоришћавању, ропству. У свим овим (и још многим сличним) случајевима, као људи доживљавамо бол који би могао да буде толико оштар и неподношљив колико и бол услед велике физичке повреде или телесног оштећења. Називамо га душевним (психичким), али га то не спречава да буде бол органског порекла, тако да може да се ублажи или неутралише фармацеутским хемијским производима: седативима, анксиолитицима, антидепресивима. Бол делује у оквиру биолошких граница нашег постојања, али његова локализација не разјашњава његову дефиницију, не расветљава онтолошки садржај бола: његов узрок и његову сврху. Онтолошки неодређен, бол, по својој блиској сродности, наликује искуству задовољства. Можда би задовољство могли да посматрамо као супротност болу. И опет, без могућности дефинисања и прибегавајући поменутој логичкој грешци [λήψη τού ζητουμένου], за задовољство кажемо да је искуство душевног уживања, телесног благостања и радости, али о његовим узроцима и сврси вероватно не можемо рећи ништа јасније од онога што је речено у случају бола: биолошки, задовољство следи и у служби је функција које су од пресудне важности за самоодржање и физичко одржавање човека. Оно делује као инстинктивни подстицај у циљу предузмања (а самим тим и трагања и припремања) исхране, као и потраге за сексуалним партнером и спајања са њим ради размножавања (продужавања) врсте. Такође, задовољство се рађа и из наметања и доминације задовољења нагонских импулса, са јасном и, поново, биолошком сврсисходношћу (коришћу). Али, не само то. У неким случајевима, чини се да се задовољство преплиће и са потребом односа, да следи динамику односа слободе од биолошких корисности. Тако, на пример, оно прати задовољство осећаја укуса и, као што смо рекли, на тај начин се, узимањем хране и пића, задовољава индивидуални укус. Међутим, људи се увек и у сваком времену радују (осећају далеко веће задовољство), када у јелу учествују заједно са њима познатим, омиљеним и вољеним личностима. На вечерама или банкетима (и то не само у старој Грчкој) уживање у конзумирању хране и пића изгледа да је увек и у потпуности секундарно у односу на радост пријатељских сусрета и словесних односа. Од најстаријих времена, када смо као људи некоме желели да укажемо част, да му покажемо нашу љубав, позовемо га да обедује са нама, да са нама подели (приоритет од животног значаја) потребу за храном и пићем. Припрема што је могуће укуснијег оброка (ради изазивања што већег задовољства) очигледно је овде у функцји нашег односа према гостима, а не инстинкта самоодржања – то је „знак“ части, наше привржености и љубави. Изгледа да задовољство прати динамику односа и у случају сексуалних потреба и активности: индивидунално самозадовољавање увек се више подразумевало као сурогат задовољства, као једно непотпуно задовољство у поређењу са двојним спајањем, „сексуалним односом“. Међузависност пуноће (целовитости) и интензитета задовољства, посведочује се у заједничком искуству (и сведочи се обилато у светској литератури) узајамне сексуалне привлачности и жеље – интензитет и целовитост (пуноћа) прате развој еротског догађаја: од узајамности примарне жеље до (за)увек неостварене пуноће међусобног самопревазилажења и самоприношења. У области људске уметности задовољства лепоте, интензитет и пуноћа прате, такође, динамику односа: уживање у музици, сликарству или поезији очигледно се налази у функцији односа са личношћу која је стваралац, као упознавање другости његовог стваралачког логоса – развој односа води до откривања ове личносне друг(ачиј)ости онолико колико и у (за)увек неостварену пуноћу задовољства љубавног учествовања у логосу деловања личности ствараоца. Паралелизам бола и задовољства, као и препознавање кроз искуство потенцијалних усклађивања задовољства са динамиком личносних односа, могло би отворити, такође у потенцији, интерпретативну перспективу бола. Језичка формулација ове могуће перспективе бола приближно би могла гласити овако: Непознато бола је „цена“ или (тачније), мера испољавања егзистенцијалног недостатка који дефинише атомоцентрични начин постојања. Задовољство „пружа утеху“ овом неуспеху законитостима природних нужности, али и усклађавањем са динамиком личносних односа. Уколико, дакле, бол и задовољство посматрамо не као опортунистичке случајности индивидуалне егзистенције, већ као меру (прилику за идентификацију и процену) егзистенцијалног недостатка атомоцентризма, онда би однос љубави могли да разумемо као начин олакшавања, трпељивог прихватања или могућег отклањања бола. Заједничко искуство сведочи да је бол који се доживљава у самоћи нешто сасвим другачије од бола удруженог са љубављу, нежношћу, старањем. Ова диференцијација може да се доживи (и да постоји) само као психолошка чињеница, бивајући подједнако атомоцентрична са истим тим болом. Могуће је, ипак, да буде и реално искуство постојања-као-односа, искуство самонапуштања у љубави која се нуди, искуство поверења и индивидуалног самопревазилажења. У сваком случају, границе између слободе у љубави и ограничености у индивидуализму (границе себичности и несебичности) су тешко разлучиве – динамика превазилажења, аскетска динамика слободе, истозначна је са доживотном будношћу. Бол, пропадање и смрт за човека детерминишу зло. Свако друго тумачење или категорисање зла води у ове три конкретне претње, које обликују неизбежне догађаје у животу сваког човека појединачно. Они су реалан, неоспоран израз егзистенцијалне недостатности творевине, знак који указује на њено разликовање од нествореног – на разликовање створеног од егзистенцијалне слободе и егзистенцијалне пуноће нествореног. Искуство и сведочанство Цркве проповеда наду да тзв. зло, егзистенцијална разлика створеног и нествореног, представља егзистенцијалну претпоставку да ће створене личносне егзистенције учествовати у бићу (егзистенцији) на начин на који постоји нестворено. У најмању руку, за људски језик и спознају, само нестворено, као егзистенцијални самоузрок, може да буде и јесте самослобода (слобода по себи, аутентична и истинита, а не у односу на дате егзистенцијалне нужности). Није створена личност узрочник саме себе и свог постојања и не може да позна (да реализује) своју слободу, изузев у односу на нужности које може да прекорачи да би стигла до слободе – нужности које препостављају и одређују њено постојање. Створено је условљено својом егзистенцијалном недостатношћу (у поређењу са егзистенцијалном слободом и пуноћом нествореног) – увек унутар јасних граница људског поимања. Ова егзистенцијална недостатност реализује се као начин различит начину постојања нествореног: нестворено је безвремено, створено је временско – његово постојање се мери као непрестани прелазак од некада ка касније. Нестворено је без почетка и без краја, створено има свој почетак и свој крај. Нестворено је нестрадално, створено страда од болног осећаја, болног памћења, разноврсног телесног и душевног бола, смрти. Служећи се људским сазнањем и језиком, начин егзистенцијалне слободе и пуноће нествореног дефинишемо као љубав („постојање, биће љубави“), а начин егзистенцијалне недостатности створеног као индивидуалистичка саможивост. Искуство и сведочанство Цркве проповеда да ова разлика у начину постојања за човека представља предуслов њеног превазилажења, јер слобода створеног може бити реализована само у односу према датостима његових егзистенцијалних ограничења. Ова ограничења функционишу као одскочна даска вољне (и харизматичне) промене начина постојања, као човеков улаз у начин слободног постојања из индивидуалистичке аутономије – из саможивости у начин постојања љубави. Остају отворена (најмање) два питања: Првo: Због чега се егзистенцијална недостатност створеног, њена логичка (и реална), недвосмислена разлика од нествореног, када поседује своје узрочно порекло у љубави Створитеља, открива и остварује као неопходност бола, пропадања и смрти? Због чега егзистенцијална недостатност створеног не буде само квантитативна: лимитирајућа за могућности и границе (свршетке)? Зашто да смрт сваког човека не буде тиха и мирна, у сну, у позним годинама старости? Због чега је потребно да постоји садистичка неопходност бола, мучења болестима? Зашто постоји смрт мале деце, још несазрелих бића? Због чега, за људску свест неподношљива саблазан апсолутне „индиферентности“ природе, постаје за личносну другост човека њено сазревање, њена стваралачка енергија? И друго питање: Ако бол протумачимо као егзистенцијалну недостатност створеног, а егзистенцијалну недостатност као зло, о којој егзистенцијалној недостатности и којем болу сведочи двехиљадугодишњи језик црквеног сведочења у случају демона, налогодаваца зла? Створени демони се посведочују као бића ванвременска, без димензија, нетрулежна и вероватно без емоција. И, уколико је смрт „ушла“ у створени свет да зло не би постало бесмртно, због чега хришћански језик не прихвата ову добробит (или нужност) у случају демона? Зашто на овај начин учинити да зло постане бесмртно, узимајући у обзир да бесмртност човека треба искључити, док бесмртност зла кроз бесмртност демона не представља сметњу? Ако је нематеријално њиховог створеног постојања оно што их спасава од егзистенцијалних ограничења, онда су сва питања без одговора једноставно пренесена на питање: зашто је по дефиницији материја лоша (када је) створена од Бога? На ова питања не постоје реалистички (не идеолошко-рационалистички) одговори. Објашњење бола, објашњење зла, чија искуства ми људи доживљавамо у реалности, не могу да нам понуде ни научници нити наш разум. Смисао бола, смисао зла (њиховог узрока и сврхе, њиховог преплитања са онтолошким питањем), језик, чија су ограничења по дефиницији увек ограничења нашег чулног света, наших научних уверења, није у могућности да идентификује. Сведочанство црквеног искуства проповеда да се до неизрецивих одговора, користећи се датом језичком семантиком, долази кроз когнитивно искуство љубавних односа: вере – поверења, самопревазилажења и самодавања. Утврђивање тачности овде наведеног предлаже се у функцији вежбања човекове слободе. Извор: Теологија.нет View full Странице
-
- питањем)
- онтолошким
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Христо Јанарас Едвард Мунк, Дете и смрт мајке, 1897-99. Реалност бола (πόνος, οδύνη, ἀλγος, ἀλγηδών, ἀλγηδόνα) неприступачна је објективној дефиницији. Под појмом бол подразумевамо нешто што се реално неком дешава, али је недоступно заједничкој, општој потврди. Разумевање овог појма је заједничко (опште), док је аутентичност његовог значења искључиво субјективна. Бол упознајемо једино на основу наших субјективних искустава, али разумемо показатеље који сведоче о болу (плач, уздисање, јецаји, стењање, сликовити описи и слично), јер се они односе и у великој мери упућују на наша субјективна искуства. Постоји изобиље стране литературе о физиологији бола, његовом узроку, о фармацеутском и психолошком суочавању и управљању болом. Али, не постоји дефиниција, одређење бола. Речници прибегавају тзв. прихватању траженога [λήψη τού ζητουμένου]. Бол je, наводи се у њима, „непријатан физички или психички осећај“, „телесна или душевнa мука, осећај (болног) страдања“. Међутим, шта то значи осећај? Ова реч је такође непокорна дефиницијама. „Осећај је“, опет се наводи у речницима, „ефекат произведен стимулацијом чулних органа и промене која се као последица овога дешава у кори великог мозга.“ Чуло је орган деловања осећаја, чију дефиницију и тражимо. Надражај органа и пренос ових стимулација у мозак представљају дескрипцију физиологије осећаја, физиологије бола, а не његову дефиницију. Такође, ни бежање у речи „ἀλγος“ и „ἀλγηδών“, као ни разликовање телесног и душевног бола, не може дефинисати (концептуално разјаснити) шта је реалност бола. Ми разумемо да постоји јасна разлика између осећања страховите зубобоље и онога што изражавамо као „мучне емоције“ узроковане смрћу нашег вољеног ближњег и нарушавања нашег односа са њим. Међутим, ово наше разумевање може значити једино то да ментална свест не изражава (не подржава јасно, нити објективно описује) диверсификацију бола. „Не могу другоме да покажем моју зубобољу, нити сам у могућности да му докажем да је имам“ – износи (критички) Витгенштајн [Философска граматика А1, 6]. Управо због овога ми и не можемо да знамо да ли два човека имају исти бол, нити да ли исти узрочници код два различита човека изазивају исти бол. Ми познајемо биолошке процесе нервног преноса стимуланса од тачке физичке повреде или оштећења до мозга и повратка овог импулса као доживљај бола. И, због тога што познајемо физиологију бола, на њега можемо и да утичемо аналгетицима (лековима против болова), који у процесу преноса надражаја делују на смањење или елиминисање бола. Међутим, никада нисмо у могућности да измеримо интензитет бола нити да јасно разликујемо врсту и квалитет бола. Шта год да објективно доживљавамо као последицу преноса нервних импулса, било које телесно оштећење или повреду, то превазилази функционални процес преноса – превазилази тел(есн)о (у буквалном смислу): после хируршке ампутације оперисани и даље има доживљај акутног бола у непостојећем, ампутираном „делу тела“. Такође, може да постоји и акутна зубобоља у случају када су извађени сви зуби. Бол је непокоран, како у својој дефиницији тако и у објективној процени: исти узрок не изазива исти интензитет бола – узрок бола и његов интезитет не потпадају под непроменљиве логичке законе (научне закључке). Бол не представља увек упозорење на опасност нити је интензитет бола увек у функцији ризика од повреда. Порођајни болови се исповедају као неподношљиви, мећутим не упозоравају на опасност, као што и једна зубобоља може бити дословно тиранска. Насупрот томе, могуће је да се неке смртоносне нехроничне болести развијају сасвим безболно. Недвосмислено, људи болом називају колико телесни толико и душевни бол. Грци су говорили о „болу срца“, „болу услед беса“, „болу због смрти“, „болу због љубави“… Могли би овим боловима да додамо још неке као што су нпр. патње (болови) изазвани неправдом, клеветама, или горчином неуспеха, тугу због подређености или беспомоћног отпора искоришћавању, ропству. У свим овим (и још многим сличним) случајевима, као људи доживљавамо бол који би могао да буде толико оштар и неподношљив колико и бол услед велике физичке повреде или телесног оштећења. Називамо га душевним (психичким), али га то не спречава да буде бол органског порекла, тако да може да се ублажи или неутралише фармацеутским хемијским производима: седативима, анксиолитицима, антидепресивима. Бол делује у оквиру биолошких граница нашег постојања, али његова локализација не разјашњава његову дефиницију, не расветљава онтолошки садржај бола: његов узрок и његову сврху. Онтолошки неодређен, бол, по својој блиској сродности, наликује искуству задовољства. Можда би задовољство могли да посматрамо као супротност болу. И опет, без могућности дефинисања и прибегавајући поменутој логичкој грешци [λήψη τού ζητουμένου], за задовољство кажемо да је искуство душевног уживања, телесног благостања и радости, али о његовим узроцима и сврси вероватно не можемо рећи ништа јасније од онога што је речено у случају бола: биолошки, задовољство следи и у служби је функција које су од пресудне важности за самоодржање и физичко одржавање човека. Оно делује као инстинктивни подстицај у циљу предузмања (а самим тим и трагања и припремања) исхране, као и потраге за сексуалним партнером и спајања са њим ради размножавања (продужавања) врсте. Такође, задовољство се рађа и из наметања и доминације задовољења нагонских импулса, са јасном и, поново, биолошком сврсисходношћу (коришћу). Али, не само то. У неким случајевима, чини се да се задовољство преплиће и са потребом односа, да следи динамику односа слободе од биолошких корисности. Тако, на пример, оно прати задовољство осећаја укуса и, као што смо рекли, на тај начин се, узимањем хране и пића, задовољава индивидуални укус. Међутим, људи се увек и у сваком времену радују (осећају далеко веће задовољство), када у јелу учествују заједно са њима познатим, омиљеним и вољеним личностима. На вечерама или банкетима (и то не само у старој Грчкој) уживање у конзумирању хране и пића изгледа да је увек и у потпуности секундарно у односу на радост пријатељских сусрета и словесних односа. Од најстаријих времена, када смо као људи некоме желели да укажемо част, да му покажемо нашу љубав, позовемо га да обедује са нама, да са нама подели (приоритет од животног значаја) потребу за храном и пићем. Припрема што је могуће укуснијег оброка (ради изазивања што већег задовољства) очигледно је овде у функцји нашег односа према гостима, а не инстинкта самоодржања – то је „знак“ части, наше привржености и љубави. Изгледа да задовољство прати динамику односа и у случају сексуалних потреба и активности: индивидунално самозадовољавање увек се више подразумевало као сурогат задовољства, као једно непотпуно задовољство у поређењу са двојним спајањем, „сексуалним односом“. Међузависност пуноће (целовитости) и интензитета задовољства, посведочује се у заједничком искуству (и сведочи се обилато у светској литератури) узајамне сексуалне привлачности и жеље – интензитет и целовитост (пуноћа) прате развој еротског догађаја: од узајамности примарне жеље до (за)увек неостварене пуноће међусобног самопревазилажења и самоприношења. У области људске уметности задовољства лепоте, интензитет и пуноћа прате, такође, динамику односа: уживање у музици, сликарству или поезији очигледно се налази у функцији односа са личношћу која је стваралац, као упознавање другости његовог стваралачког логоса – развој односа води до откривања ове личносне друг(ачиј)ости онолико колико и у (за)увек неостварену пуноћу задовољства љубавног учествовања у логосу деловања личности ствараоца. Паралелизам бола и задовољства, као и препознавање кроз искуство потенцијалних усклађивања задовољства са динамиком личносних односа, могло би отворити, такође у потенцији, интерпретативну перспективу бола. Језичка формулација ове могуће перспективе бола приближно би могла гласити овако: Непознато бола је „цена“ или (тачније), мера испољавања егзистенцијалног недостатка који дефинише атомоцентрични начин постојања. Задовољство „пружа утеху“ овом неуспеху законитостима природних нужности, али и усклађавањем са динамиком личносних односа. Уколико, дакле, бол и задовољство посматрамо не као опортунистичке случајности индивидуалне егзистенције, већ као меру (прилику за идентификацију и процену) егзистенцијалног недостатка атомоцентризма, онда би однос љубави могли да разумемо као начин олакшавања, трпељивог прихватања или могућег отклањања бола. Заједничко искуство сведочи да је бол који се доживљава у самоћи нешто сасвим другачије од бола удруженог са љубављу, нежношћу, старањем. Ова диференцијација може да се доживи (и да постоји) само као психолошка чињеница, бивајући подједнако атомоцентрична са истим тим болом. Могуће је, ипак, да буде и реално искуство постојања-као-односа, искуство самонапуштања у љубави која се нуди, искуство поверења и индивидуалног самопревазилажења. У сваком случају, границе између слободе у љубави и ограничености у индивидуализму (границе себичности и несебичности) су тешко разлучиве – динамика превазилажења, аскетска динамика слободе, истозначна је са доживотном будношћу. Бол, пропадање и смрт за човека детерминишу зло. Свако друго тумачење или категорисање зла води у ове три конкретне претње, које обликују неизбежне догађаје у животу сваког човека појединачно. Они су реалан, неоспоран израз егзистенцијалне недостатности творевине, знак који указује на њено разликовање од нествореног – на разликовање створеног од егзистенцијалне слободе и егзистенцијалне пуноће нествореног. Искуство и сведочанство Цркве проповеда наду да тзв. зло, егзистенцијална разлика створеног и нествореног, представља егзистенцијалну претпоставку да ће створене личносне егзистенције учествовати у бићу (егзистенцији) на начин на који постоји нестворено. У најмању руку, за људски језик и спознају, само нестворено, као егзистенцијални самоузрок, може да буде и јесте самослобода (слобода по себи, аутентична и истинита, а не у односу на дате егзистенцијалне нужности). Није створена личност узрочник саме себе и свог постојања и не може да позна (да реализује) своју слободу, изузев у односу на нужности које може да прекорачи да би стигла до слободе – нужности које препостављају и одређују њено постојање. Створено је условљено својом егзистенцијалном недостатношћу (у поређењу са егзистенцијалном слободом и пуноћом нествореног) – увек унутар јасних граница људског поимања. Ова егзистенцијална недостатност реализује се као начин различит начину постојања нествореног: нестворено је безвремено, створено је временско – његово постојање се мери као непрестани прелазак од некада ка касније. Нестворено је без почетка и без краја, створено има свој почетак и свој крај. Нестворено је нестрадално, створено страда од болног осећаја, болног памћења, разноврсног телесног и душевног бола, смрти. Служећи се људским сазнањем и језиком, начин егзистенцијалне слободе и пуноће нествореног дефинишемо као љубав („постојање, биће љубави“), а начин егзистенцијалне недостатности створеног као индивидуалистичка саможивост. Искуство и сведочанство Цркве проповеда да ова разлика у начину постојања за човека представља предуслов њеног превазилажења, јер слобода створеног може бити реализована само у односу према датостима његових егзистенцијалних ограничења. Ова ограничења функционишу као одскочна даска вољне (и харизматичне) промене начина постојања, као човеков улаз у начин слободног постојања из индивидуалистичке аутономије – из саможивости у начин постојања љубави. Остају отворена (најмање) два питања: Првo: Због чега се егзистенцијална недостатност створеног, њена логичка (и реална), недвосмислена разлика од нествореног, када поседује своје узрочно порекло у љубави Створитеља, открива и остварује као неопходност бола, пропадања и смрти? Због чега егзистенцијална недостатност створеног не буде само квантитативна: лимитирајућа за могућности и границе (свршетке)? Зашто да смрт сваког човека не буде тиха и мирна, у сну, у позним годинама старости? Због чега је потребно да постоји садистичка неопходност бола, мучења болестима? Зашто постоји смрт мале деце, још несазрелих бића? Због чега, за људску свест неподношљива саблазан апсолутне „индиферентности“ природе, постаје за личносну другост човека њено сазревање, њена стваралачка енергија? И друго питање: Ако бол протумачимо као егзистенцијалну недостатност створеног, а егзистенцијалну недостатност као зло, о којој егзистенцијалној недостатности и којем болу сведочи двехиљадугодишњи језик црквеног сведочења у случају демона, налогодаваца зла? Створени демони се посведочују као бића ванвременска, без димензија, нетрулежна и вероватно без емоција. И, уколико је смрт „ушла“ у створени свет да зло не би постало бесмртно, због чега хришћански језик не прихвата ову добробит (или нужност) у случају демона? Зашто на овај начин учинити да зло постане бесмртно, узимајући у обзир да бесмртност човека треба искључити, док бесмртност зла кроз бесмртност демона не представља сметњу? Ако је нематеријално њиховог створеног постојања оно што их спасава од егзистенцијалних ограничења, онда су сва питања без одговора једноставно пренесена на питање: зашто је по дефиницији материја лоша (када је) створена од Бога? На ова питања не постоје реалистички (не идеолошко-рационалистички) одговори. Објашњење бола, објашњење зла, чија искуства ми људи доживљавамо у реалности, не могу да нам понуде ни научници нити наш разум. Смисао бола, смисао зла (њиховог узрока и сврхе, њиховог преплитања са онтолошким питањем), језик, чија су ограничења по дефиницији увек ограничења нашег чулног света, наших научних уверења, није у могућности да идентификује. Сведочанство црквеног искуства проповеда да се до неизрецивих одговора, користећи се датом језичком семантиком, долази кроз когнитивно искуство љубавних односа: вере – поверења, самопревазилажења и самодавања. Утврђивање тачности овде наведеног предлаже се у функцији вежбања човекове слободе. Извор: Излагање на конференцији Пастирско деловање у области здравства, у организацији Васељенске патријаршије (Родос, 2008). Чланак је први пут објављен у зборнику: Χρήστος Γιανναράς Τό αἴνιγμα τοῦ κακοῦ, Ἴκαρος, 2008; српско превод: Еутаназија из православне перспективе, прир. Д Поповић, Крагујевац: Каленић, 2017, 96–102. Превод: Драган Поповић Извор: Теологија.нет
-
У тренутку бола најдубље осећам Божије присуство и утеху
тема је објавио/ла АлександраВ у Из духовничког дневника
Монах Софроније, манастир Гувернету, Хања, Крит. У ТРЕНУТКУ БОЛА НАЈДУБЉЕ ОСЕЋАМ БОЖИЈЕ ПРИСУСТВО И УТЕХУ Непокретни монах Софроније, који болује од последњег стадијума Амиотрофичне латералне склерозе, почаствовао је интернет страницу Пемптусиа (pemptousia.gr) дајући нам посебну радост пославши свој поздрав Другом међународном симпосиону на тему „Електонски медији и пастирско служење DMOPC18 - Водажива“, будући да он сам, како каже, има послушање да комуницира путем електронских медија са болесницима који пате од тешких болести. Недавно је дао дирљив интервју Телевизији Крит у емисији „Православна реч“на тему „Болест и нада“ уз помоћ програма за коришћење тастатуре погледом. Објављујемо у наставку поздрав о. Софронија учесницима Симпосиона и интервју који једаоТелевизији Крит. „Свети Архијереји, Поштовани оци, Господине Гурар, Господине Зорба, Благословена браћо, радујте се у Господу! Ја сам монах Софроније из манастира Гувернету са Крита, из места Хања. Честитам вам на другом симпосиону посвећеном веома актуелној теми „Електронски медији и пастирско служење“. Са нестрпљењем ишчекујем да испратим овај тродневни симпосион. Поред толико харизматичних говорника на вашем симпосиону моје речи су прилично скромне. Прикован сам за постељу 6 година и из своје келије не излазим већ годинама, али се не осећам затвореним. Молитва ми дозвољава да заједничарим са Богом, а рачунар ми дозвољава да заједничарим са целим светом. Болујем од тешке и ретке болести. Непокретан сам и могу да покрећем само своје очи. Међутим, имам веома благословену помоћ технологије – један компутерски програм помоћу којег могу да пишем очима, односно, само погледом користим екран рачунара. Моје је послушање да комуницирам са људима који, као и ја, болују од тешких болести. Интернет је за мене оруђе. То је оруђе које ми служи да кажем понеку реч утехе, реч нашег Христа онима који пате, који су у безнађу, који су усамљени, који верују да су стигли до безизлаза. Наравно, интернет користим и да бих могао да читам текстове, да слушам црквену музику, да читам Часове, Акатист, Синаксар, али и да бих вршио своје правило које ми је благословио мој Старац. Интернет странице као што су Диаконима (www.diakonima.gr), Пемптусиа (www.pemptousia.gr), и друге сличне су за мене, али и за друге људе, праве ризнице. Интернет има много мрачних замки за савременог хришћанина, због тога се посебно радујем што Црква говори на данашњу тему и што хоће да заузме одговоран став како би помогла свом стаду. Потребна нам је таква подршка. Благодарим вам и желим вам снагу и просвећење. Господ са вама“. Интервју за Телевизију Крит: „Питање: Кажу да бол заокружује постојање. Да ли ви то проживљавате и како? Одговор: Бол је велика школа и учи нас самопознању које, пак, води братопознању и на концу Богопознању. Бол те смирава и кроз смирење наше срце омекшава и отвара се Богу и нашем ближњем. Комуницирам са људима из целог света који пате од телесних и душевних болести. Помоћу Божијом и мојим искуством у болесничкој постељи, макар мало, их разумевам како бих им рекао понеку утешну реч и понеку реч нашег Христа. Данас у свету постоји толико много усамљености, узнемирености и страха. Ми хришћани, који поседујемо дар Божији познања Христа, треба да делимо са људима који нас окружују радост, мир и љубав која је Христос. Зар није управо то циљ нашег постојања, да се сви спасемо? Питање: Шта бисте рекли некоме ко би хтео да изврши еутаназију? Одговор: Свима нама је живот дар Божији. Сада у кревету то разумем боље него икада. Нико од нас није својом вољом дошао у живот. Како, дакле, можеш дати крај своме животу када ти он у суштини не припада? То је, по мом мишљењу, проблем нашег времена. Развија у савременом човеку егоцентричан начин живота, одвојен од заједнице, од породице, од суседства, од отаџбине итд., са последицом да мислимо да смо независни и самопокретни у овом свету. Сматрам погрешним схватање живота које, човека наше епохе, води од „самообожења“ до самоубиства. Разумем да болесник не жели да постане терет другима или не жели да га његови ближњи гледају како пати. Овакве ситуације веома смиравају човека, тога сам дубоко свестан. Међутим, смирени задобија Царство Небеско, а не егоиста. Питање: Да ли мислите да бисте имали исти став о болу када не бисте имали вере? Одговор:Без Христа бих био веома лоше. Постоји један другачији бол који је јачи од овог о комего воримо. То је бол који осећа душа када јој недостаје Божије присуство које даје живот свему и које даје смисао и овом човечијем болу. Одсуство Божије из живота данашњег човека је највећи и најтежи бол. Питање: Да ли вам на болесничкој постељи долазе моменти сумње у Бога и веру? Одговор: Напротив, они ме сједињују са Богом и много дубље осећам Његову Љубав и Његово присуство. Ипак, то не значи да не долазе и моменти људске слабости. Хришћанину је потребна вера, чојство и храброст. Бог нас никада не напушта. Питање: Како бол може постати благослов? Шта може значити „живот“ када си прикован за болесничку постељу? Одговор:Бол и потешкоће су понекад за човека неиздрживи. У таквим моментима најдубље осећам Божије присуство и утеху. Мислим да одговор на ова два питања може дати Онај од кога и ја добијам одговор у мојим тешким тренуцима, када созерцавам страдалог и распетог Христа. Он је први претворио свој бол у благослов. Његов живот је на крсту прослављен и остао је у историји као Цар Славе. Он је прототип и, истовремено, одмор сваког болујућег. Питање: Које су потешкоће ваше болести? Одговор: Имам ALS/MND – болест Стивена Хокинга. Неизлечива је. Непокретан сам, могу да померам само трепавице и усне. Не могу да гутам, храним се помоћу једне цевчице. Не могу да дишем сам, већ једино уз помоћ апарата који помаже при дисању. Могу вам рећи више о томе, али довољно је да вам кажем да не могу да урадим ништа без помоћи некога ко води бригу о мени. Као лаик сам био веома независан на један врло егоистичан начин. Сада, када не могу да урадим ни најмању ствар без помоћи другога, разумем зашто нас је Христос учио да будемо сједињени у једно тело. Потребни смо једни другима да бисмо били у заједници са онима који нас окружују. Питање:Колико дуго сте у постељии на који начин се одвија комуникација? Одговор: Шест година сам непрестано у постељи. Комуницирам помоћу једног система на мом рачунару који ми омогућава да пишем очима. Слава Богу! Видите шта нам даје добри Бог! Питање: Шта мислите да је највредније што сте добили од Ваше болести? Одговор: Без сумње, највредније је моје сједињење са Богом и то што осећам да Његова љубав испуњује моје срце. Питање:Какав је, с обзиром на болест, Ваш однос са Вашом сабраћом из манастира Гувернету? Одговор: Веома сам благословен у Свештеном манастиру Гувернету. То је једно свето место под заштитом Пресвете Богородице. То је место на коме се осећа интезивно присуство светог Јована Пустињака. То је и место мученикâ и има велику благодат. По Божанској Икономији имам веома благословеног игумана, старца Иринеја, човека Божијег испуњеног љубављу. Веома ми драго братство чине смирени оци који воде своју борбу. Са пожртвованом љубављу воде бригу о мени. Даћу вам један пример љубави која овде постоји: Моја болест се појавила када сам био искушеник. Дијагностикована је ALS, неизлечива болест. Када сам сазнао какав је њен развој рекао сам старцу да не желим да будем терет братству и да нећу да се замонашим. Међутим, старац и сви оци су ми рекли да ме желе оваквог какав јесам. То је љубав Христова. Питање: Шта бисте поручили гледаоцима који Вас сада гледају, било болеснима, било здравима? Одговор: Живот без Христа није живот. Са Христом у центру вашег живота имате љубав, мир и тада живот ДОБИЈА други смисао. Као што је говорио свети старац Порфирије: „Христос је све“. Извор: http://www.pemptousia.gr/2018/....07/tin-ora-tou-ponou https://crkva.net/post/57636_монах-софроније-манастир-гувернету-хања-крит-у-тренутку-бола-најдубље-осећам-бож.html
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.