Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'боки'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Поводом обиљежавања 150 година од устанка у Боки Которској, у манастиру Подластва организован је округли сто на тему „Устанак у Боки Которској 1869. године“, у организацији Матице Боке и Народне библиотеке Будве. Доносимо видео запис излагања Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија. Устанак у Боки Которској 1869. године, у историји познат и под именом “Кривошијски устанак” избио је због одлуке Беча да и у Боки Которској спроводе Закон о војној обавези. До тада су Бокељи имали привилегију да служе војни рок у својој домаћој народној стражи, која се једино старала о одбрани Боке Которске. Поводом обиљежавања 150 година од устанка у Боки Которској, у организацији Матице Боке претходно је положено цвијеће на спомен-плочу палим борцима Бокељског устанка 1869, а у манастирској цркви Рођења Пресвете Богородице служен парастос погинулим устаницима“, закључују из Библиотеке Будве.
  2. Како то Мило, нови оснивач аутокефалне цркве у Црној Гори, замишља да подржави црквену имовину у Боки которској, која је у државу Црну Гору ушла 2006. године? Под претпоставком, истина историјски неодрживом, да је у Црној Гори стварно црквена имовина била државна и да је 1918. г. отета и предата Српској православној цркви укидањем аутокефалне цркве у Црној Гори, новим законом о слободи вјероисповијести требало би да се, Миловим прегнућем, врне држави Црној Гори. Он као Велики Вођа помпезно обећава да ће ту неправду исправити. Примјећујете, без сумње, да нисам ставио под знаке навода много тога што је требало да учиним. За сада нећу писати о Црној Гори ни Брдима, ни Метохији, који су чинили Краљевину Црну Гору до њене капитулације 1916. г. (којом су се краљ и његова власт одрекли својих савезника). Бока которска није била у саставу те краљевине. За неупућене Бока није само залив него данашње четири општине: Херцег Нови, Котор, Тиват и Будва, дакле од Дебелог бријега до Куфина. У Краљевини СХС, односно Југославији, области Краљевине Црне Горе су ушле у Зетску бановину, укључујући први пут и Боку которску и Дубровник итд. Бока которска од 1870. до 1931.г. има засебну Епархију којој је заштитник Св. Сава. Ујединила се у Српску патријаршију ДИРЕКТНО и наставила свој живот до спајања са Митрополијом црногорском 1932. године. Године 1918, која је рубна година по Миловом закону за отимање црквене имовине, Бока которска и њена Српска православна епархија никакве везе немају са Црном Гором. Доласком комуниста и формирањем НР Црна Гора, Бока је 1945. г. на једном скупу у Херцег Новом, ИЗ ДРУГОГ ПОКУШАЈА, угурана у Републику Црну Гору, а први пут у својој историји ушла је у државу Црну Гору тек 2006. године. Прошле године смо славили 100 година ослобођења Боке од аустроугарске окупације и изазвали гњев монтенегринских јастребова јер се наше слављење разумјело као слављење уједињења преко Подгоричке скупштине, којој апсолутно признајемо легитимитет, али са Боком которском није имала никакве везе, јер се Бока, нешто касније, ДИРЕКТНО ујединила са Србијом, односно државом СХС, односно Југославијом. Посебно је монтенегринску националистичку јавност забољело што је званични организатор свих свечаности био СРПСКИ НАРОД БОКЕ! Усијали су се портали, али чињенице су чињенице. И сада коначно питање – како то Велики Вођа мисли са својом камарилом да „подржави“ црквену имовину у Боки которској када Бока НИКАДА раније није била Црна Гора? Не може ништа узети силом на срамоту ни у Црној Гори, ако има права и правде, а поготово не у Боки. Кажу да сва ова ујдурма има везе са отимањем косовометохијских светиња Српске православне цркве и да заједнички ментори (читај окупатори) у Црној Гори и на „Косову“ (које је ”краљ” Мило признао за независно, издавши Црну Гору краља Николе) праве МОДЕЛ за нове пљачке послије бомбардовања. Дакле, ово би могао бити неки „Милосрдни анђео“ за уништење Српске православне цркве у Црној Гори и одузимање њених светиња на Косову и Метохији. Зато Велики Вођа најављује ОСНИВАЊЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, ОБАВЕЗНО АУТОКЕФАЛНЕ, а онда би се по том моделу основала и КОСОВСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, али ни случајно српска. Изгледа са овим пројектом мора да се пожури јер су ментори из разних амбасада нестрпљиви… Али има Бога па ово неће проћи, посебно не у Боки которској! Овај народ је сачувао светиње и у она времена када је један Митрополит црногорски са преко стотину свештеника убијен, а његов насљедник (1954) осуђен на једанаест година затвора, када су по Црној Гори одреда цркве биле оскрнављене и претваране у мјеста за спраћање стоке, а Црква Светог Петра на Ловћену срушена. Потписник ових редова је свједок тих времена. Данас, када су све цркве обновљене, неко хоће у њих да уведе распопове и непопове. Ми канонски свештеници са вјерујућим народом и aрхијерејима, спремни смо да бранимо светиње ако треба и животима. Ништа ту нема ново. Сада је, очигледно, на нас дошао ред, а ми се не бојимо и спремни смо. Интересантно ће бити како ће се овај закон примјењивати на римокатоличке објекте, посебно на Госпу од шкрпјела гдје је туристичка посјета огромна и која се може се мјерити са посјетама Острогу? Бискупија которска припада Сплитској митрополији, што се обично не зна. Ако дирну Госпу, видјеће како ће Хрватска реаговати, јер они тврде да је Бока „Заљев хрватских светаца и олтар Домовине“. Или се овај фамозни закон не односи на њих и на Исламску заједницу? Као државни закон зар не би требао да важи за све вјероисповијести? Изгледа, међутим, да је овај закон је прављен само за Православну цркву и одузимање православних светиња. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Даноноћна дежурства на Михољској Превлаци, којима верници од 2. априла бране крстионицу "Суза Његошева", настављају се несмањеним интензитетом, потврдио је за Слово љубве отац Миајло Бацковић, секретар Одбора за обнову манастира Светог Архангела Михаила. Како је истакао, подршка стиже са свих страна, одзив верника који се залажу за одбрану Крстионице је велики, а покренута је иницијатива за потписивање петиције којом се тражи обнова Манастира и очување Крстионице. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/o Miajlo za Slovo ljubve.mp3 Намера је да се ова петиција приложи надлежном Министарству заједно са конзерваторским пројектом у коме су испоштовани сви стандарди за конзервацију. О. Миајло наглашава да важност Превлаке надилази цео регион јер се на том локалитету налазио први хришћански храм из 4. века. Сем тога, ту су и значајни остаци културе из римског и византијског доба. „Надамо се да ће држава имати слуха, ако не због духовног, онда због материјалног пошто све то може допринети повећању броја туриста и оживљавању верског туризма у Црној Гори“, закључује о. Миајло. „Надамо се да ће бити испоштована воља верног народа Боке да се поводом 800 година прве Зетске епископије на Михољској Превлаци обнови култно место за молитву“ Извор: Радио Слово љубве
  4. Познати српски кларинетиста Божидар Боки Милошевић преминуо је у Београду у 87. години. У послератним годинама, свирању се учио сам. Потом је завршио Музичку академију, постао најпре члан, а онда и шеф Народног оркестра РТС-а где је остао све до пензије. Био је професор Музичке школе "Јосип Славенски" и члан Београдске филхармоније. Свој широки репертоар деценијама је представљао публици широм света. Наступао је и учествовао у музичким програмима и у позним годинама. Имао је четворо деце и сви се баве музиком. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3106325/preminuo-boki-milosevic.html
  5. Горан Комар: Бечки рат и српска црква у Боки Предавање одржано 22. августа 2017. на „Тргу од ћирилице“ у Херцег Новом Овим чланком настојим подсјетити на времена бококоторске епископије у раздобљу од Кандијског рата, до њенога свршетка, прогоном владике Симеона Кончаревића. Ова епископија, која се у вријеме владика Љубибратића узвисивала у ранг митрополије, дјеловаће, овдје, у Боки и Далмацији с насилним прекидима, али ће Српска Православна Црква увијек настојати да је одржи и наново успоставља. Данас Бока нема своју епископију. И данас она може одиграти кључну улогу у вјерском и националном сабирању бокешких православних Срба Др Горан Ж. Комар Дакле, 1687. у јесен, предао се Ђероламо Корнеру, главном заповједнику велике флоте малтешких, ђеновешких и папских галија, Херцег Нови, најистуренија тачка Херцеговине. На народну историју Срба читавога јадранског круга, имаће овај догађај крупни и до данашњега дана неоцјењени значај. Најприје, због тога што ће омогућити један снажнији прилив српскога становништва Старе Херцеговине у Драчевицу. Одразиће се тако, ово млетачко прегнуће врло потицајно на укупну политичку и црквену мисију српског народа Боке и Далмације, која ће, током 18. вијека тражити реалног простора за васпостављање низа предјелних аутономија. Ове аутономије, с краја на крај Боке, својим ће културним и економским дјелом омогућити почетак српског Новог вијека на Приморју под протекторатом Крилатог Лава. Но, културна мисија приморских Срба није представљала једносмјерни корак примитивнијег и заосталијег друштва у напредније и савршеније, она је представљала једно синтетичко искуство и учвршћивање старих установа источнохерцеговачких и бокешких Срба у тражењу механизама заштите и одржања народа, језика и вјере под окриљем Венеције. Исто тако, ни у ком случају, неће миграторна помјерања тећи у једноме смјеру и са старих на нове домене. И манастир Добрићево и Косјерево посједују у Драчевици баштине[1]. Ова помјерања никако нису значила освајање нових и туђих територија већ само успјели покушај одржања и унапређења једне, нама готово непознате старобалканско-херцеговачке заједнице у њеној највишој тачки и најзначајнијем домену: Новоме. На обали мора, под окриљем суштински грађанске Венеције, која Србе на спољашњем рубу Динарског система, никада није посматрала као опасност. Бијаху то строго унутрашња помјерања незнатног дјела српских фамилија југоисточне Херцеговине у оквиру једног истог територијално-политичког, етничког и културног круга. И то је једина истина која је тако видљива да је не би било потребно потцртавати да наша историографија није изрекла толико лажи о овим покретима, учинивши велику тему српскога приморја у Морејском рату омиљеним предметом фалсификовања[2]. Дугогодишњим ишчитавањем старијих ћириличних листина града Новог, као и његових архивских књига, дошао сам у прилику да саградим поглед на најуочљивији историјски период у развитку Новога, а то је свакако доба управе Републике Светога Марка (1687–1797), али и да формирам поглед на одређене маркантне механизме одржања његовог препознатљивог политичко–историјског и културног хода који представљају реплике обрасца устроја једног начина живота који је одликовао читаво српско приморје, укључујући и дубровачко, који је високо издигнут управо у вријеме млетачког доминиона овим горњебокешким предјелом. Свакако, она главна карактеристика свагдањег, али и политичког и обичајног живота новскога краја, која је дала снаге његовим вањским, дипломатским искорацима, бијаше уредни народни живот саграђен на веома крутим и веома строгим регулама, које је, попут комуналних правилника, овај крај створио и записао у половици 18. вијека[3]. И Нови је живио и делао успјешно, у расту његове поморске привреде и православне културе све док је поштивао и чувао ове народне правне регуле из 18. вијека. Уосталом, и мјерећи укупне ефективе његова поморског и читавог трговинског прегнућа, овај период ће постати неупоредивим и сјајним добом у којем ће град начинити дјела која никада више неће превазићи, али која, ма колико се трудио, неће ни порушити. Топаљска општина је подржавала и спроводила акта своје православне епископије и њени најбољи представници су заступали манастир и цркве у Венецији (Марко Мирковић[4]). Овим чланком настојим подсјетити на времена бококоторске епископије у раздобљу од Кандијског рата, до њенога свршетка, прогоном владике Симеона Кончаревића. Ова епископија, која се у вријеме владика Љубибратића узвисивала у ранг митрополије, дјеловаће, овдје, у Боки и Далмацији с насилним прекидима, али ће Српска Православна Црква увијек настојати да је одржи и наново успоставља. Чинио је то и народ, утицајни свјетовни кругови из редова сувоземних и поморских трговаца и српско свештенство Далмације и Боке. Стиче се утисак да је тим радњама за повраћај епископије, током 18. вијека, повремено предњачио манастир Савина. И то не само познатом кандидатуром оца Леонтија 1735. године. Данас Бока нема своју епископију. И данас она може одиграти кључну улогу у вјерском и националном сабирању бокешких православних Срба[5]. Ако је у вријеме турске окупације Горње Боке овдје резидирао епископ Максим (1653, Кандијски рат), а затим, током Морејског рата двојица архијереја, обојица смјештени у Новоме, да би послије прогона митрополита Стефана (1722-1725) новски Срби снажно упирали ка поновној успостави епископије, узевши снажнога учешћа код устоличења Симеона Кончаревића (1750/51), тада је не само насушна потреба, већ и високи морални дуг, враћање ове славне епископске катедре у Боку. Митрополити Саватије и Стефан Љубибратићи-Руђићи, оставили су у мјесту своје узвишене савинско–топаљске катедре неизбрисив траг. Ипак, и поред несумњивог значаја митрополита Саватија у политичким процесима током Морејског рата, чак његовог израстања у фигуру међународног значаја, као и уздржању Цркве у Боки и Далмацији, о њему се зна недопустиво мало. Осим тога, дубље изучавање и упознавање са његовим својеручним записима, који у највећем броју леже у манастиру Савина, отвара и дилеме око његовог стварног поријекла. Он је читавог живота истицао да је поријеклом из Пиве. Његов синовац Стефан, постао је, као владика, предметом најоштријег удара римокатоличких прелата Далмације, и живот му је, заиста, обиљежио отпор унији. Али, најсјајнији период у животима и раду обојице архијереја, веже се сигурно за град Нови и бокешко приморје. Ова двојица српских архијереја дјеловала су у доба које је, ипак, карактерисало настојање Римокатоличке цркве да путем специјалне установе, подигнуте 1622. године, рашири своје институционалне и дјелатне међе на православни исток. Вјерујем да је одржање ове епископије, касније практично митрополије, посебно у вријеме владике Саватија, омогућено политичким ставом средишње млетачке власти коју је владика задужио, а касније, за вријеме његовог насљедника Стефана, коректним држањем генералног провидура Аловизе Моченига III који је у освит треће деценије 18. вијека настојао задржати интенцију Венеције у овом питању[6]. Вјерујем да су уговорне обавезе, али и добра државничка традиција Млетачке републике, те бројчана снага српског народа, представљале ону библију из магдебуршке катастрофе свештеника Андреаса (1631), још свјеже у памћењу Европе, која је спријечила магдебургизацију окрајних дјелова српског етничког простора у дотицањима 18. вијека. Нарочито је таква опасност била изражена на западним странама гдје је пред крај живота дјеловао владика Стефан (1725-1737). Необично је да у домаћој историографији није више писано о двојици црквених прегалаца високопреосвећенима Саватију и Стефану (Љубибратићима–Руђићима) и са њихова великог црквено–народног дјелатништва и улоге у одупирању унији, у замаху њенога насртаја на српско поморје. О овим митрополитима највише је писао епископ Никодим Милаш (1901)[7], а затим, са новим подацима, опширно, Г. Ж. Комар (2007)[8]. Двојица епископа живјели су у вријеме двојице католичких прелата од дјелатне и активне мисије под плаштом Конгрегације за распростирање вјере у Ватикану, надбискупима Андријом[9] и Вицком (Змајевићима) који бијаху Срби, по свему судећи, Његуши са Врбе. Слика судара у доба задарског надбискупа Вицка Змајевића, изазвана прогоном преосвећеног Стефана (1719–1725/27) јест слика односа двају цркава на простору Балканског полуотока. У доба у којем је замах и организациони устрој Конгрегације за ширење римске вјере засноване 1622., домашивао својом оштрицом, али су њени припадници, попут надбискупа Андрије, пружали и примјере обазривог дјеловања. Двојица претходника двојице синоваца, Андрија и Саватије, делали су у миру, и није забиљежен никакав противсрпски акт или гест барскога надбискупа. Делали у међуконфесионалном миру и када су Боку потресали ратови, какав је био Први или Велики Морејски Рат (1684–1699). Са ступањем на положај задарског надбискупа Вицка Змајевића, и подизањем и устоличењем архимандрита Стефана (Грбаљ, Сретење 1719), ствари се оштро мијењају и отпочиње црквени и државни прогон српског владике о чијем раду посједујемо свједочења и доказе, лаичке и правничке, да није никада изазивао вјерске инциденте и распре, већ само „бринуо о своме народу и својој Цркви“. Питање заокрета курса средишње млетачке власти према српској епископији у Новоме јест једно од чворишних питања домаће црквене историографије великог 18. вијека. Четворица црквених достојанственика су обиљежила велики период узрастања Српске Православне Цркве и народа у јадранском приморју за доминације Републике Св. Марка у вијеку у којем је овај предио спољашњег динарског паса у цјелости потпао под Венецију. У крајевима које је задобила у Морејским ратовима ова је држава допустила повластице Србима које ови исказиваху низом регионалних високих аутономија међу којима су бокешке постале предњачеће економске и културне тачке ослона током друге половице 18. вијека. Владике Саватије и Стефан[10] узрасли су у народне предводнике у завршници једнога доба које је послије немањићког, довршеног Косовом, постало најсјајније послије Косова. Бијаше то доба отпочињања снажнијих српских ослободилачких покрета зачетих у вријеме патријарха Јована, па касније Пајсија, осликано Кандијским ратом, и коначно, овјерено Морејским ратовима. Вријеме додиривања са страним земљама и вријеме подршке противтурским европским савезима, вријеме заокружавања српске етничке територије у Новоме вијеку овога народа који није почео када Нови вијек Христом обасјаних других европских народа. Коначно, гледано у крупној сцени, времена омогућеног и потакнутог збивањима на косметском угловњаку на којему су покренута велика помјерања Срба. Велики патријарх Арсеније III Чарнојевић, кренуо је велики дио народа, а захумски епископ Саватија сасвим мали. Али, и један и други ка старим доменима. Сваки према власти од Бога даној. У малој власти, преосвећени Саватије је створио велико дјело које је живо и данас. Веома је занимљиви разлози због којих се владика усмјерио ка граду Новоме, да ли је могао изнаћи и другачија рјешења, како је провео свој живот и дјело у Савини и Топлој, и како се његово дјело рушило из ватиканских средишта у завршници коју је понио његов предузимљиви синовац Стефан. Још нешто је карактеристика времена у којем је дјеловао владика Саватије, и што чак и у кратко вријеме владиковања његовог синовца Стефана добија веома снажну потврду. То је заштитничка и дубоко праведна улога млетачког генералног провидура Далмације и Албаније Алвизе Моченига III који је у два мандата уоквирио период епископије и митрополије на чијем је челу стајао високопреосвећени Саватије. Алвизе Себастијано Мочениго бијаше генералним провидуром од 1696. до 1702. први пута, и затим, 1717. до 1720. други пут[11]. Свакако, дубоко праведни став и лична наклоњеност српским архијерејима генералног провидура не би били довољном гаранцијом за одржање Цркве у венецијанској провинцији Далмацији и Боки (као што се епископи и нису успјели одржати) да се током завршнице 17. и током 18. вијека Република није почела опасно угињати[12]. Овај процес пропадања, могуће је, обезбједиће одрживост канонских и дјелатних инструмената српске Цркве која ће сачувати своје аутентично приморско наслијеђе. Али, јавиће се, и постајати све уочљивијом, дубока потреба српских истраживача да се обухватније баве историјом дотицаја њихова народа са Млетачком републиком. Конац 16. и освит 17. вијека, обиљежен је у Далмацији замахом Римске цркве која послије Тридентског концила (1545-1563) настоји да надокнади губитке које јој је нанио покрет реформације. Један од стратешких праваца је придобијање „шизматика“ на тлу југоисточне Европе. За вријеме патријарха Јована надбискуп Бици је протествовао због визитација патријарха у приморју. „Патријарх и његови епископи“, каже Бици, узимали су од католичких свештеника регалије које су побирали барски надбискупи. У овим догађајима помиње се патријархов егзарх[13]. Иако овдје говоримо о католицима при градовима под турском влашћу, јасно је да је поменут патријарх и његови епископи, као и егзарх, што ће рећи о бризи Цркве за подручја под турском влашћу, блиским Боки. Свакако, ситуација на подручју Венеције је другачија и тамо се од давнина водило рачуна о православнима. Венеција се чак опирала инструкцијама из Рима и штитила православне у својим доменима. Чинио је то чак и Дубровник, уз истицање чињенице да Срби чине велике услуге Републици[14]. И Далмација, и Истра, биће током 17. вијека под влашћу православних млетачко–далматинских епископа, који су признавани од средишње власти у Венецији[15]. Може се рећи да ни у једној регији, као у Далмацији није дошао до изражаја тако велики раскорак између настојања државне власти и римокатоличког епископата. Познати су шпицеви напрезања Рима за сузбијање и укидање православне цркве у Шибенику који је примио огромни број босанских Срба 1523–1527. године. На концу 16. вијека млетачки сенат је доносио изузетно демократичне законе и наступао крајње пријатељски према Србима у опсегу Далмације. Погромашку акцију Ивана Мрнавића покушали су спријечити шибенски Срби преко свога епископа Теофана у Млецима, али неуспјешно. Он се упокојио 1632. године. Низ епсикопа Далмације, Грка, радило је током 17. вијека на догматском и организационом очувању Православља у овоме крају. Oд 1632. овдје је црквом управљао велики путник, писац и бранитељ вјере Никодим Метаксас[16]. Послије њега, од 1635. године, Атанасије Валеријан, који је био јако успјешан и који је проширио јурисдикцију своје епископије. Васељенски патријарх Партеније II издао је 1644. грамату којом је тачно регулисао права епископа као патријаршијског егзарха који има власт над свим црквама на тлу Млетачке републике, а посебно Далмације, Истре и Млетака. Чак двије грамате биле су издате настојањем млетачких посланика у Царигаду[17]. На почетку Кандијског рата неке бокешке регије ће примити млетачку власт. Маине су јула 1646. донијеле одлуку, а за њима и Побори. Већ 1647. Грбљани, дукалом дужда Франческа Манина задобише привилегије попут Паштровића[18]. Услиједио је велики прилив Срба у Далмацију. Од 1657. управљаће Црквом у Далмацији епископ Мелентије Хортакис са Крита који је двадесет година наносио штету Православљу, али послије њега, од 19. новембра 1677. Методије III (Морони) чијем се избору оштро супротставио папа Иноцент XI. Папске захтјеве Венеција је одлучно одбила. Епископ Методије се упокојио 1679. године. За вријеме епсикопа Герасима Влахоса са Крита, догодио се велики удар на Цркву у Боки. Од 1685. године, дакле већ на почетку Морејског рата, Црквом у Далмацији управљаће Мелентије Типалди, а послије њега познати и заслужни Никодим Бусовић који је своје сједиште нашао у манастиру Крка (епископ крчки)[19]. Необично је важно писмо (24. јануара 1696), како са свога садржаја, тако и са путоказа који трасира, које је архиепископ и патријарх србски Арсеније упутио светој обитељи манастира Крка, храма светих Архистратига Михила и Гаврила, крчком игуману Јосифу, којима јавља да је код њега долазио владика Никодим који је показао синђелију патријарха Пајсеја да је раније био митрополит у Далмацији, али и писма сердара и главара којима моле да потврди старе синђелије почивших патријарха. Он, Никодиму оцртава опсег Далмације, без Боке![20] Када је, дакле, млетачка влада 1695. године признала владику Саватија, она се наслонила на потпуни правни континуитет млетачко-далматинских епископа у провинцији. У томе свијетлу ваља гледати и на вијести старих љетописа о којима ће говорити владика Герасим Петрановић о присуству епископа Максима у Боки у вријеме Кандијског рата (1653). Али, још за Кандијског рата, којим ће се почети успостављати снажне везе херцеговачких првака са Млечанима путем њихова јединственог инструмента – перашке општине, један древни љетопис, који исчитава Герасим Петрановић, евоцираће присуство бокешког владике Максима. У својој историји Цркве у Далмацији („О православним далматинским епископима“), пружајући из рукописа „Грађа за историју православне Далматинске цркве“, Г. Петрановић, након увода којим показује каноничку правилност епископске власти у приморју, наводи: „I. Епископ Максим. Он граматом Патриарха пећскога, који га својим намјестником именује, пређе из турске у горњу Далмацију, данашњу Боку Которску год. 1653 и прими духовну управу над тамошњим предјелом, и то с допуштењем мљетачке владе. Да би се пак издржавати могао, обрати се одма к тадашњему изванредноме Проведитору у Котору Николи Ерицо II. С прошњом да би му плата каква одређена била; што и добије, будући му речени проведитор декретом од 15 Марта 1653. нареди да му се даје из касе мјесечно10. цекина.“[21] II. Епископ Теодоси. Јели овај Епископ одма послије Еп. Максима као намјестник Патријарја владао, или је пред њим још који други био, управо се не зна. Владика Теодоси прими управу цркве около год. 1686. Видећи послије да не може пристојно своме чину живити са оном убогом платом, које уживаху предшественици његови, Намјестници патриаршески у Далмацији, обрати се на Проведитора Данијела Долфина с молбом да му побољша у томе стање. Проведитор цјенећи заслуге његове, декретом изданим под 13. Септ. 1693 одреди, да осим плате коју ужива, има још примати из државног магазина у Котору једну мјеру бишкота на мјесец.“ IV. Послије смрти Епископа Теодосије, Патријарх пећски пошље за свога Намјестника у Боку Которску с граматом Еп. Исаију год. 1695. Он одма замоли Сенат да му се даде оно што је уживао његов предшественик; које Сенат саслуша и за то потребите наредбе изда Проведитору Долфину. Када пак год. 1697 ступи на проведиторство Алвизе Мочениго, Еп. Исаија заиште од њега да му потврди горњу повељу Долфина, и не успје у том. Али овај изговарајући се са оскудицом новаца у државној каси, декретом 4. јулија 1697 смањи му плату и то од мјесечних 10 дуката на 5.“[22] Путопис Петра Андрејевича који је 1698. године боравио у Боки, свједочи присуство двојице српских ерхијереја[23]. И не само он. И документа которске бискупије из 17. вијека (15. јули 1697)[24]. Но, прије тога, сасвим хипотетички, без намјере да утврдимо положај и идентитет владике Максима, погледајмо је ли у то вријеме било српских архијереја тога имена. На примјер, синђелијом српскога патријарха издатом Св. Василију 1651. године помињу се двојица херцеговачких архијереја Максим и Пајсеј. Ђ. Слијепчевић казује како их Н. Дучић сматра за петровске и полухерцеговачке епископе у Никшићу[25]. Такође, између 1635. и 1650., помиње се рашки епископ Максим[26], но то је потоњи патријарх. Ђ. Слијепчевић прави грешку када каже да се 1886. помињу владике Максим и Теодосије, а године 1693. Исаије Лакетић[27]. Када говоримо о епископу Максиму, тада може бити занимљиво скренути пажњу на један податак из старе литературе. У Шематизму епархије бококоторске, дубровачке и спичанске за годину 1890., аутор говори о листу из 1843. на основу којега убаљски парох Митар Васиљевић помиње како посједује двије србуље. Једна је псалтир са биљешкама: „Сие писах аз Максим русу в лето 7145“ (1637) и владике Саватија. Митар Васиљевић је тврдио да је књига од манастира Савина даривана цркви Светог Архиђакона Стефана у Горњим Сасовићима, а 1846. његовоме оцу свештенику Тому[28]. У наше вријеме о старим бокешким епископима, онако како пише Г. Петрановић, доноси и заслужни бокешки историчар и архивист М. Милошевић[29]. Процес подизања требињских родова у Драчевици омогућен је ратом који је започет побједом аустријско–пољске армије над Турцима 12. септ. 1683. године[30]. Тако исто, и учвршћивање и раст Српске цркве у овоме крају. Иако је ова вијест протресла Отоманску империју, проћи ће још доста времена до укључивања Венеције у рат[31]. А она је била кључни чинилац који је требао мобилизацију динарских Срба и који је у рукaма држао инструмент за њихово ангажовање. Немири у Далмацији започели су знатно раније, када су млетачки поданици изнајмили у босанског тефтердара поља код Земуника како би прехранили своје фамилије. Овај је, и поред плаћене закупнине, дошао и спалио српске куће. У одмазду, Морлаци су уништили и Хасан–бега и читаву његову пратњу. У Једрене је стигла вијест и млетачки амбасадор Ђовани Батиста Донато је позван код султана који је био обузет припремама за бечки поход. Још у априлу 1683. Илија Јанковић је ударао на турска села и натјерао Турке да исељавају из Далмације у дубину. Стојан Јанковић је средином априла ишао у Венецију и понудио јој знатне снаге у случају уласка у рат[32]. Овај мали искорак правим како бих показао одлучност далматинских Срба у то доба. Млетачка влада је показала благонаклоност према Србима бојећи се да не ступе у аустријску службу. Таква опасност, и поред декларација, повремено даваних, никада се није јавила у Херцеговини. Папски нунциј у Венецији казао је у извјештају Државном секретаријату Ватикана да устанак Морлака у Далмацији, мало по мало, уводи Венецију у рат са Турском[33]. Када говоримо о јужној Херцеговини, Пераст бијаше темељем млетачке политичке акције у Херцеговини. Вијести о уласку Венеције у рат пронијеле су се кроз Херцеговину тек почетком сљедеће године. Свакако, лажне. Војвода Вукашин и дробњачки кнез, свештеник Илија Балотић, упутили су једнога повјереника Ивану Болици у Котор не би ли провјерили ту вијест. Болица је у разговору био посве отворен и упутио је питање о њиховој спремности да се укључе на страни Венеције. И поп Радул из Риђана и поп Лука из Бањана слали су опуномоћеника Болици да понуде службу. Грбљани су предњачили и 23. феб. 1684. донијели легитимну одлуку о прихватању млетачке власти[34]. Видљиво је, дакле, да је истинско жариште сукоба лежало у Далмацији, на крајњем западном досегу Отоманске империје. Очигледно, Венеција је на овим херцеговачким странама могла себи да дозволи нешто обазривије поступање што је и код нашега свијета учинило утисак колебања. Али, вјерујем да је, принципијелно, код тражења упоришних тачака у кнезовима источне Херцеговине, ишла за истим елементима као у Далмацији. Тражила је одлучне и предузимљиве. Извјесно је да је херцеговачки митрополит Саватија, највиши поузданик патријарха Арсенија, био особа дорасла задатку. Он је успио у остваривању једног могућег смјера који је у тешким временима за Цркву и народ сондирао у сам српски патријарх. Главна политичка тековина српског народа у Боки биће изражена засновањем комунитади од Топле 14. јула 1718. године. Њезин тристaгодишњи јубилеј овим путем почињемо обиљежавати. Предавање одржано 22. августа 2017. на „Тргу од ћирилице“ у Херцег Новом [1] Горан Комар, Манастир Рождества Пресвете Богородице (Потпланина) у Ратишевини код Херцег Новог, Зборник Матице српске за историју 84, Нови Сад, 2012, 47-62. [2] Горан Комар, Фалсификовање херцегновске историје о Морејском рату (1684–1699), Херцег Нови, 2005. Исцрпни преглед монографских дјела и прилога који говоре о преразмјештају становништва Боке и Херцеговине у овим догађајима. Изузетно је корисна књига Глигор Станојевић, Србија у време Бечког рата 1683-1699, Београд, 1976, за разумјевање положаја у којем се нашао српски народ и тежњама, испољеним и од врха наше Цркве ка Млетачкој републици. [3] Г. Ж. Комар, Бока Которска. Ћирилски споменици 17., 18. и 19. вијека (acta serbica), мјешовита грађа 1608–1917, Херцег Нови, 2009, 47–49. Одлука комунитади. Такође: dr Srđan Musić, Izvještaji generalnog providura Dalmacije i Albanije Kornera o zauzimanju Herceg Novog 1687. godine, Herceg Novi, 1988. Низ Корнерових извјештаја сенату у којима се слика живо учешће српских епископа у војним и политичким активностима Венеције. Такође: збирка: Il Montenegro da relazioni dei provveditori Veneti 1687-1735, Roma M. DCCC. XCVI. Код нас поновљено 1998, ЦИД, Подгорица у преводу Драгана Мраовића. Ваља видјети и: Pavao Butorac, Boka kotorska u 17. i 18. stoljeću, politički pregled, Perast 2000. O млетачко-савезничком освајању Херцег Новог у више наврата је поводом јубилеја говорио Горан Комар истичући улогу српског народа Херцеговине који је снажно потакнут најприје од провидура Антониа Зена. Указивано је на књижицу: Krile conte Viscovich, Dvije riječi o bitci 15-a maja 1654 u Perastu, Kotor, Bokeška štamparija – 1909 – prilog 129. broju „Boke“, којом аутор указује на измишљено учешће Которске морнарице. Тако је веома често на недавним свечаностима у граду поводом јубилеја казивано о учешћу „Которске морнарице“ у изгону турског гарнизона у Новом, па је ова организација која се данас назива „Бокешка морнарица“ наступала као организатор приредби. [4] Г. Комар, Н. Рашо, Похвално свједочанство србској породици, Драчевица, часопис Друштва за архиве и повјесницу херцегновску год. II, бр. III, Херцег – Нови, 2004, 84 – 89. Први пут штампано у: Србско – далматинском Магазину 1851, 53-59 [5] Горан Комар, Бијела кроз историју. Предавање на XIII академији поводом славе цркве Полагање Ризе Пресвете Богородице, Бијела, 14. јули 2004. [6] Горан Ж. Комар, Нови документ из Државног Архива Венеције, Видослов, Саборник Епархије Захумско – херецеговачке и приморске, Преображењски број 42, Тврдош, 2007, 247 – опажа се јасно интенција млетачких правника ка одбрани владике. [7] Никодим Милаш епископ, Православна Далмација, историјски преглед, Сфаирос, Београд, 1989, 346, 356-375 [8] Горан Ж. Комар, Српска Православна Црква у Херцег Новоме, Херцег Нови, 2007, 92 – 271; Горан Ж. Комар, Манастир Успења Пресвете Богородице на Савини код Херцег Новог, Херцег Нови, 2013. [9] Павле Буторац, Змајевићи, Загреб, 1928 /латин./; Петар Колендић, Андрија Змајевић о патријарху Арсенију III, Гласник Скопског ученог друштва, књ. II, св. 1 – 2, 1927. Мирослав Пантић, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века, СКЗ, коло LXXXIII, књ. 548, Београд, 1990, 121 – 148. Ваља видјети и: Милош Милошевић, Студије из књижевне и културне прошлости, Титоград, 1987, 153 – 179 “Пјесничка посланица Андрије Змајевића пострадалом Дубровнику 1667. године“ /латин./. Надбискуп је рођен 16. јуна 1624. у Перасту, а школовао се у Конгрегацији за пропаганду вјере у Риму гдје стиче докторат из теологије и философије. Опат Св. Ђорђа 22. јануара 1756., послије Дамјана Шилопића, а онда будвански апостолски викар. Надбискуп барски и примас српски постао је 23. фебруара 1671. Живи учесник два противтурска рата. Гледао заузеће Рисна и Новога. Високо цијењен у Риму гдје је сматран најважнијом личношћу за подручје јужног Јадрана. Упамћен по присним односима са српским достојанственицима.- М. Милошевић, исто, 174, нап. 37[ман. Милешева]; нап. 54[патријарх Максим, митроп. Руфим]. Taкође: Мато Пижурица, Андрија Змајевић – живот и рад, у: А. Змајевић, Љетопис црковни, I, КЦГ, Цетиње, 1996; Dr Savo Marković, Studia Antibarensia, Perast, 2006, 382, 383; Коначно и: Ciro Giannelli, Lettere del Patriarca di Peć Arsenio III e del vescovo Savatija all’ Arcivescovo di Antivari Andrea Zmajević, Orientalia Christiana Periodica, Miscellanea, Georg Hofman S. J. Roma, 1955, 63, нап. 2. [10] Г. Комар, Владика Саватије Љубибратић-Руђић, прилози биографији, Зборник Матице српске за историју 82, Нови Сад, 2010, 23-58. Исти, Прилози биографији високопреосвећеног митрополита Стефана Љубибратића, Зборник Матице српске за историју 79-80, Нови Сад, 2009. Доносе се нови подаци о прогону на темељу документа из Државног Архива у Венецији. [11] Alvise Mocenigo III (1696–1702); Marino Zane (1702–1705); Justino da Riva (1705–1708); Vincenzo Vendramini (1708–1711); Carlo Pizzani (1711–1714); Alvise Mocenigo III (1717–1720); Marco Antonio Diedo (1721–1723). Касније, послије одласка из провинције митроплита Стефана борбу за Епископију носили су савински калуђери. Генерални провидури бијаху: Nicolo Erizzo (1723–1726), Pietro Vendramin (1726 – 1729), Sebastiano Vendramin (1729–1732), Zorzi Grimani (1732–1735), Daniele Dolfin (1735–1738), Marin Antonio Cavali (1738–1741). – пружамо попис до завршетка овоземаљског пута митрополита топаљског и далматинског и епископа костајничко–зринопољског Стефана. У томе раздобљу бијаху дуждеви: Alvise Contarini (1676–1684); Marcantonio Giustinian (1684 – 1688); Francesco Morosini (1688 – 1694); Silvestro Valier (1694–1700); Alvise Mocenigo II (1700–1709); Giovani Corner II (1709–1722); Alvise Mocenigo III (1722–1732); Carlo Ruzzini (1732–1735). Kaда је ријеч о развитку приморске митрополије тада је извјесно да је на свој снажни развитак доживјела у вријеме Дужда Јована Корнера II, када је, коначно, то је нераздвојно, успостављена и Топаљска општина. [12] John Julius Norwich, A hitory of Venice, Ed. Penguin Books, 1983: Morosini and the Morea, 561–574, Ed. Vintage books, 1989 (prvo izd., 1977). Не помиње заузеће Новога 1687; Charles Diehl, Mletačka republika. Zagreb: Tripex (Biblioteka confinium. Sinteze i monografije, 1) 2006 – у четвртој књизи је дата слика пропасти Венеције током 17. и 18. вијека; Lovorka Čoralić, Venecija. Kraljica mora s lagunarnih sprudova: povijest Mletačke Republike. Samobor: Meridijani, 2004, 153-160 [13] Јован Радонић, Римска црква и јужнословенске земље од XVI до XIX века, САН, Посебна издања књ. CLV, Београд, 1950, 23 [14] Исто, 4, 20… [15] Историја српског народа, Срби под туђинском влашћу 1537 – 1699, трећа књига, први том, Београд, 2000, 92 [16] Никодим Милаш, Православна Далмација, СФАИРОС, Београд, 1998, 303, 304 [17] Исто, 305, 306 [18] Глигор Станојевић, Црна Гора у доба Кандијског рата (1645-1669), ИГ, 1953, 17; Александар Соловјев, Паштровске исправе XVI – XVIII века, Споменик LXXXIV, 1936; Slavko Mijušković, Kotorska mornarica, Crnogorska akademija nauka i umjetnosti 28, Odjeljenje društ. nauka knj. 7, Podgorica 1994, 19–29. [19] Н. Милаш, исто, 310–335. Ваља водити рачуна и о мишљењу о унијатској орјентацији Никодима, по Марку Јачову, који каже да је био унијата на темељу неког документа из којих је видљив став Арсенија Чарнојевића: Бошко Десница, Стојан Јанаковић и ускочка Далмaција, изабрани радови, приређивач: Срђан Воларевић, Српска Књижевна Задруга, Београд, 1991, 214, 215, нап. а [20] Епис. Н. Милаш, Списи о историји далматинско–истријског владичанства од XIV до XIX вијека, књига прва, Задар, 1899, 71, 72. [21] Г. Петрановић, Љетопис православне цркве у Далмацији, Србско–далматински магазин. Љубитељ просвјете и народњег језика за године 1854–1859, осамнаеста књига, Беч, 1859, 153 [22] Исто, 154 [23] Тоmislav Grgurević, Putopisci o Boki, Kotor, 1989, 32-37 [24] Јован Радонић, Римска курија и јужнословеснке земље од XVI до XIX века, САНУ, Посебна издања CLV, Београд 1950, 430, 431. [25] Ђ. Слијепчевић, Хумско–херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219. до краја XIX века, епископија Захумско–херцеговачка, Београд, 2006, 133 [26] Исто [27] Исто, 139 [28] Шематизам Епархије бококоторске, дубровачке и спичанске за год. 1890, 40 [29] Miloš Milošević, Boka Kotorska, Bar i Ulcinj od XV do XVIII vijeka, CID, 2008, 240. Упадљиво је да овај аутор, Бокељ из Доброте, ни једном ријечју не скреће пажњу на десетину мојих прилога о бокешким епископима прије владике Саватија Љубибратића, објављиваних чак и у бокешкој периодици и новинама током читавих деведесетих година 20. вијека, и касније. Посебно: Г. Ж. Комар, Планинска села Драчевице под влашћу Венеције (1687-1797) Оглед о бокешком селу, Херцег Нови, 1997, 217–222. Такође: Г. Комар, Два српска епископа, Бока, бр. 500, Котор 1995, 30, 31; Г. Комар, Ко је управљао српском црквом у Боки прије епископа Љубибратића?, Бока бр 509, Котор, 1996, 23; Г. Комар, Љубибратићи херцегновски епископи и митрополити далматински, Видослов–саборник епархије захумско–херцеговачке и приморске, Преображењски број, Тврдош, 1996, 33–35. [30] Mustafa Imamović, Historija Bošnjaka, Centar za bošnjačke studije, prvo sanđžačko izdanje, Novi Pazar, 2007, 276. [31] Владимир Ћоровић, Историја Југославије, Београд, 1933, 353; Д. Ј. Поповић, Велика сеоба Срба 1690, Београд, 1954, 15 – 18; Глигор Станојевић, Југословенске земље у млетачко–турским ратовима XVI – XVIII вијека, Београд, 1970, 310. [32] Марко Јачов, Срби у млетачко – турским ратовима у XVII веку, Београд, Свети архијерејски синод СПЦ, 1990, 62 [33] Исто, 63, 64 [34] Историја Црне Горе, књ. трећа: Од почетка XVI до краја XVIII вијека, том први, 1975, 167 https://stanjestvari.com/2017/08/24/горан-комар-бечки-рат-и-српска-црква-у/
×
×
  • Креирај ново...