Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је благословио и отворио научни скуп „Богословље код Срба: изазови и перспективе“ поводом стогодишњице почетка рада Православног богословског факултета Универзитета у Београду и осамстогодишњице Беседе о правој вери, коју је под сводовима манастира Жиче произнео Свети Сава. Повезане вести: Патријарх српски Порфирије: Беседа о Беседи о правој вери Протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић: Високо теолошко образовање код Срба Свечана прослава је одржана у крипти Саборног храма Светог Саве 15. децембра 2021. године, док ће радни део научног скупа бити настављен сутрадан, 16. децембра 2021. године, на Православном богословском факултету. Научни скуп су организовали Православни богословски факултет Универзитета у Београду и Храм Светог Саве на Врачару. Поздравно слово присутнима најпре је упутипо декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протопрезвитер др Зоран Ранковић, а затим су се обратили изасланик министра просвете, науке и технолошког развоја гђа Маријана Дукић Мијатовић и ректор Универзитета у Београду проф. др Владан Ђокић. Пленарно излагање произнео је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије који се присутнима обратио излагањем под насловом „Беседа о Беседи о правој вери“. Друго пленарно излагање на тему „Високо теолошко образовање код Срба“ произнео је продекан за науку Православног богословског факултета и редовни професор при Катедри за литургику протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. У богатом културно-уметничком програму присутни су били у прилици да чују хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини у Новом Саду под руководством доцента при Катедри за литургику Православног богословског факултета у Београду ђакона др Владимира Антића. Хор је отпевао „Тропар Светом Сави“ и „Богородице Дјево“ по светогорском напеву. Затим су удружено наступили студенти Православног богословског факултета и ученици Богословије Светог Саве у Београду који су појали „Тропар Светом апостолу и јеванђелисти Јовану Богослову“ под руководством ђакона др Владимира Антића, док је чувену „Стихиру Србима светитељима“ здружени хор отпевао под диригентским вођством г. Бранка Тадића, хонорарног наставника и диригента хора Богословије Светог Саве у Београду. Част да затвори свечани део научног скупа „Богословље код Срба: изазови и перспективе“ припала је хору Спомен-храма Светог Саве на Врачару који је, под диригентским руковођењем ванредног професора Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу др Катарине Станковић, отпевао „Достојно јест“ према композиторском аранжману Стевана Стојановића Мокрањца и, напослетку, „Химну Светом Сави“. Свечаној церемонији отварања научног скупа присуствовали су преосвећена господа епископи врањски Пахомије, источноамерички Иринеј, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, осечкопољски и барањски Херувим, ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, марчански Сава и хвостански Јустин; директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић; представници традиционалних цркава и верских заједница; ђакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве; професори Православног богословског факултета; професори факултета Универзитета у Београду; директори београдских основних и средњих школа, представници дипломатског кора, свештенство и монаштво из више епархија Српске Православне Цркве, културни посленици, студенти, ученици и верни народ. Извор: Инфо-служба СПЦ

Рођење Пресвете Богородице и ове године протекло је у знаку велике литургијске свечаности у Звечкој у Архијерејском намесништву посавском, јер управо овом празнику Мајке Божје посвећен је храм у овом делу Посавине. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља. Овогодишњи домаћини славе били су Зоран и Светлана Комадина. Пресвета Богородица једина је у нашој Цркви која се прославља као „Пресвета“. Постоје хиљаде светих ликова и врста подвига. Имамо мученике, светитеље који су били епископи, теологе, монахе, свештенике и разне лаике. Имамо светитеље из свих народа, који су примили јеванђеље и од првих векова исповедали име Христово и страдали за Њега. Али, само је Марија названа у Цркви „Пресвета“, зато што се само она удостојила, не само да верује у Бога, већ и да према Њему има материнску љубав, казао је Епископ Исихије у празничној проповеди о личности Мајке Божје, чији долазак на свет православни хришћани данас прослављају. Све оно што мајка ради свом детету, она је радила двоструком љубављу као мајка Његова и као слушкиња Његова, покорна и смирена, која је примила на себе да изнесе ту највећу тајну свих тајни – да се у њој зачне Господ и да се од ње роди… Рекавши Архангелу Гаврилу:“Ево слушкиње Божје“, Пресвета Богородица нас учи да примамо вољу Божју, иако нам та воља некада изгледа страно. Неко је може сазнати од анђела, али сви ми је сазнајемо овде на Светој Литургији, када излазимо из овог света и улазимо у Царство Божје. Све што се на Литургији дешава јесте дело Божје, дело нашег спасења – истакао је Владика Исихије. Такође, указао је ваљевски архијереј, Пресвета Богородица је са нама на Светој Литургији. И сви свети су са нама на Светој Литургији. Не само људи, већ и анђелске силе, а Господ Христос води Литургију и приноси Себе Богу Оцу. Пресвета Богородица је дала Њему тело, одгајила Га и највише страдала кад је Он био разапет на крсту и у страшним мукама предавао дух Свој Богу Оцу. Благодат Божја јој је дала да то може да издржи, јер је требало да буде уз свог Сина у часу у ком Он страда и да се после осведочи Његовом Васкрсењу. Такође, она се удостојила васкрсења и пре општег васкрсења, које сви ми чекамо, закључио је Владика Исихије, узмоливши Мајку Божју да нас све чува и да њене молитве увек буду са нама. Након Свете Литургије начињен је трократни опход око храма и преломљен славски колач. Сабрање је завршено свечаном трпезом, коју су приредили овдашњи парохијани на челу са домаћинима славе Зораном и Светланом Комадином. Извор: Епархија ваљевска

Браћо и сестре, Драги пријатељи, Осетио сам обавезу да вам се данас обратим, најпре да бих православнима пожелео благословен почетак поста посвећеног Пресветој Богородици и славном догађају Њеног успења, односно крају њеног земног живота и пресељењу на Небо. Желим вам да предстојећих десетак дана, колико је то год могуће, проведете у миру, да у радости прославите предстојећи празник Преображења Господњег, а да молитве за ближње, за наш род и читав свет упутите Пресветој Богомајци чија душа је, како је и приказано на величанственој сопоћанској фресци, у рукама њеног љубљеног Сина, Спаситеља света. Други разлог је велико интересовање за страницу „Патријарх Порфирије“ која је са мојим благословом и учешћем отворена на Инстаграму. Заиста, искрено ме је обрадовало да је већ у првих неколико сати ту страницу почело да прати више од 10.000 заинтересованих. О томе се мноштво верних, затим новинара и других пријатеља, интересовало преко Информативне службе Цркве, преко моје канцеларије, а и код моје маленкости лично, те ћу одговорити користећи систематизована питања поштованог г. Слободана Маричића, новинара српске редакције BBC-a. 1. На још непостављено питање „како је и због чега одлучено да патријарх отвори Инстаграм?“, прекјуче је речено је да „Патријарх жели да овим путем изађе у сусрет изразитом интересовању верних, али и целокупне домаће и иностране јавности, о његовом раду, ставовима и мишљењима“. Данас ћу одговор допунити опште познатим закључком да не само традиционални, линеарни медији (штампа, радио и телевизија), него чак и интернетски портали и сајтови по брзини, глобалној доступности, па и економичности што је исто тако важно, заостају за тзв. друштвеним медијима, а моје је мишљење да је у том смислу најефикаснији Инстаграм. Позваћу у помоћ и речи самог Господа Христа који је апостолима, дефинишући мисију Цркве у свету, рекао: „Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте са кровова!“ (Мт 10 27). Данас, су друштвени медији кров са кога свима упућујемо Реч Божју. 2. Новинара BBC-a г. Маричића и друге пријатеље занима и „какве ћемо садржаје тамо качити?“. Намера је да вернима Српске Православне Цркве, али и другим заинтересованим у нашим земљама и крајевима, али и широм света, кроз речи о било којој важној актуелној теми, и одговарајућим илустрацијама, пре свега упутим поруку Јеванђеља, спасоносну реч Христову, што представља основну улогу Цркве у свету. 3. И, на послетку, са задовољством на питање „да ли су у плану и други слични кораци“, истичем да, заједно са сарадницима, намеравам да унапредим мисију Цркве користећи све алате које нам савремена технологија ставља на располагање. Ваш пријатељ у Христу, +Порфирије Извор: Инфо-служба СПЦ

Празник Рођења Светог Јована Претече традиционално свечано је прослављен у манастиру Јовања, чији му је храм посвећен. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља и протојереја Виталија Тарасјева, старешине Подворја Московске Патријаршије у Београду, као и појање Хора Руске Православне Цркве и молитвено учешће бројних верника. Овогодишњи домаћини славе били су популарни глумац Милош Биковић и прослављени српски кошаркаш Мирослав Радуљица, а колач је за наредну годину преузео Огњен Вујичић, боксер из Београда. У данашњем дану славимо долазак на свет Светог Јована Претече, „највећег рођеног од жене“, подсетио је у празничној проповеди Владика Исихије на речи Господа Христа о највећем пророку, који је најавио долазак Спаситеља и први Га посведочио. Свети Јован је и последњи међу пророцима, јер се управо њиме завршава епоха Старог завета, отпочиње новозаветна историја, благодат и закон Господа Христа. – Свети Јован је Претеча не само зато што је својим пророчанствима, већ и својим животом указивао на Христа, ишао право испред Њега и пројављивао Га. Као кад цар долази у неки град и испред себе шаље највише војводе да га најаве, тако је Господ послао Свог Претечу Јована. Он се родио шест месеци пре Господа, а такође Га је најавио крстивши Га на Јордану после тридесет година од њиховог рођења, затим је пострадао пре Господа и својим страдањем најавио крсно и спасоносно страдање Господа Исуса Христа. Такође, пре Њега је сишао у ад, проповедао Га и чекао да избави све душе, које су тамо боравиле од почетка века – поучавао је Владика Исихије о значају личности Светог Јована Претече у хришћанској историји. Између Светог Јована и Господа Христа постоји подударност и у погледу чудесне благе вести о рођењу,које Свети архангел Гаврило доноси Дјеви Марији и првосвештенику Захарији. Пресвета Богородица, чувши речи гласника, одмах бива уверена и његову реч слуша беспоговорно. Праведни Захарија, пак, тражи знак да се у њих увери. Анђео му саопштава да ће бити нем док се то не догоди и благослови да дете назове Јован, што значи „милост од Бога“. Пресвета Богородица рађа Сина Јединороднога овде на земљи, а Који се у вечности вечно рађа, док првосвештеник Захарија и супруга му праведна Јелисавета добијају сина и дају му име Јован. Доласком Спаситеља, Стари завет се испуњава и благодат Божја долази на људски род, што су они показали као родитељи Претече. Зато, указао је Владика Исихије, сви ми треба да се трудимо да слушамо реч Божју. Не мора да нам се јави Свети архангел Гаврило да бисмо чули реч Божју. Имамо Свето писмо у коме је реч Божја на најјаснији начин изложена. Имамо безброј Светих отаца који реч Божју тумаче и њихова дела су нам свима доступна. Имамо и безброј сведока, мученика и свих осталих врста светих личности, које су испуниле реч Божју и које су нама сведоци, јер нам казују како живети у Христу, како живети за Христа и, ако је потребно, страдати за Њега. Зато, слушајмо са поверењем као што је Пресвета Богородица слушала и примила реч Божју и развијајмо њене плодове. Све оно што разумемо у Светом јеванђељу, трудимо се да применимо у свом животу – закључио је Владика Исихије, узмоливши Господа да се молитвама Пресвете Богородице и Светог Јована и ми уподобимо Господу и прославимо Га. У име обитељи манастира Јовања, Владики Исихију је заблагодарио и сабране поздравио архимандрит Михаило (Биковић), старешина ове светиње. Он је изразио посебну радост што народ Ваљевске епархије, након више од годину од престављења Епископа Милутина, поново има свог духовног оца да га молитвено предводи. Владика Исихије је узвратио благодарјем, истакавши да је епископ тај који возглављује Цркву, али да су све службе у њој такође важне. Стога, истакао је он, радује га што смо се сви данас овде сабрали и да Бог да још много оваквих сабрања у времену које долази. Након Литургије, уприличен је трократни литијски опход око храма, одслужена молитва за упокојене и преломљен славски колач. Братство манастира Јовања приредило је пригодну трпезу за све који су дошли да празник њиховог небеског заштитника са њима прославе. Извор: Епархија ваљевска

Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, са освртом на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора новосадског катихете Бранислава Илића, у издању Радио-Беседе, Епархије бачке. Текст је објављен у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1300, од 15. маја 2021. лета Господњег. Ауторски текст Епископа Кирила PDF.pdf Текст на енглеском језику: On the occasion of the great jubilee - the 350th anniversary of the repose of St. Basil of Ostrog Христос Воскресе! ”1 Ја сам прави чокот, а Отац је мој виноградар. 2 Сваку лозу на мени која не даје плода он одрезује, и сваку која даје плода, чисти, да више плода донесе. 3 Ви сте већ очишћени речју коју сам вам говорио. 4 Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може сама од себе плода дати, ако није на чокоту, тако ни ви, ако у мени не останете. 5 Ја сам чокот а ви сте лозе, и ко буде у мени и ја у њему, он ће много плода донети, јер без мене не можете ништа чинити. 6 Ко у мени не остане, он се избацује као лоза, и осуши се; па се скупљају лозе и бацају се на ватру и спаљују. 7 Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам. 8 Ако много плода донесете, тиме ће се Отац мој прославити, и ви ћете бити моји ученици. 9 Као што је Отац мене љубио, тако сам и ја вас љубио. Останите у љубави мојој. 10 Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.” (Јн. 15. 1-10) На овој нашој планети стално се рађају нови људи, у разним народима се рађају ти људи, у различитим културама, у различитом амбијенту, етичком, религиозном, климатском, економском... Али ријетки су они људи чије рођење представља не само појаву једне личности на овај свијет, него представља мјесто или тренутак у времену гдје и када се рађају цијели народи, генерације личности... Такви људи постају, сагласно са горњим ријечима јеванђелисте Јована, те плодне гране винограда које су насађене, накалемљене, настављене на једини животворни чокот, коријен живота, крајеугаони камен који је људску природу спојио са божанском природом, који је људској природи удахнуо дах вјечног живота. Из тог коријена који је Христос Господ, ти људи као плодне гране, црпе живот и дају га свима онима који им са вјером приступају и тако они дају многи род у винограду Оца Небеског. Заиста је такво било и рођење Стојана Јовановића у херцеговачком кршу, од побожних родитеља Петра и Ане. Наш Бог је просте суштине, независне од твари и њених облика, суштине која исијава свјетлост живота вјечнога свој твари, и која се најдубље и најбоље прима и чува у чистом срцу. Не чува се та благодатна свјетлост у неком златном ћупу или златној палати, или великом граду или прекрасном мјесту на мору, не та свјетлост не зависи од твари она се не прима и не даје и не замјењује са сребром и златом и драгим камењем. Та свјетлост Бога се прима и чува у чистом срцу. Тако је и једно младо чобанче, из камене скромне куће, из економске биједе из сурове климе херцеговачког крша, али са чистим срцем испуњеним љубављу, успјело да постане родна грана у винограду Господњем, да постане Свети Василије Острошки Чудотворац. ”Слава му и милост”, сваки од нас је слушао своју баку или мајку која шапуће име Светог Василија устајући нагло и са страхопоштовањем се крстећи. Сваки од нас је одрастао у амбијенту тог магичног имена. И тако већ три и по вијека. Стојан Јовановић алиас монах Василије је чуо Христове ријечи ”останите у мени и ја ћу у вама” и корачао је право путем Христовим, из родитељског дома до манастира Завале, па преко манастира Тврдоша до Цетињског манастира, па до царске Русије по помоћ, а онда и до манастира Хиландара и Свете Горе на бденија до у касну ноћ. Па опет назад до Пећке Патријаршије, наше патријаршије, чворишта гдје се рачвају плодне гране нашег винограда нашег удјела у винограду Христовом. Није Стојана могла помјерити са тог пута никаква филозофија овога свијета, нити турски зулуми, нити латинска курија, нити демонска сила, нити било каква твар га није могла одвојити од љубави Христове, јер је знао Свето Писмо и ријечи апостола : ”Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.” (Рим. 38, 39). И то и такво знање светих списа, знање ријечи Божје које је он слагао у свом чистом срцу, довело је Стојана у стање, стање чисте молитве, стање чистог служења Богу као архијереја Цркве Божје, довело га је до стања светости, до Светог Василија. Што је имао монах Василије толико важно да га је Бог одредио за архипастира своје Цркве? Имао је добру намјеру, како каже у његовом тропару, имао је добро усмјерење у свом уму и срцу које је поткријепио напорним дјелатним подвигом, поста, молитве и добрих дјела. И Имао је и мотив и разлог: „Василије, милошћу Божијом, митрополит Захумски и Херцеговачки, пишем због потврде истине, да знају хришћани како бијах неко вријеме у Острогу, у пустињи. И приложих овдје драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице. Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком дјелу добром. У Острогу, у студеној стијени топлоте ради Божије, …види Бог и Света Богородица.” И тако већ три и по вијека. Тмуше агарјанске су хтјеле да укину да униште видљиво присуство Христово у нашем светосавском народу, зато су сажегли мошти Светог Саве, које су биле прибјежиште нашег народа у тим тешким временима. И Бог нас није пустио да дуго лутамо без светионика. Мошти светог Василија од седамнаестог вијека постају светионик и извор чудотворне силе, која је показивала пут и напајала наш народ и све људе који су му притицали без обзира на националност или вјерску припадност, силом Христовог Васкресења у сваком тренутку и воље и невоље. Не треба ићи далеко у историју, довољно се сјетити тог чудесног входа архијереја Светог Василија 1996 г. у Херцеговину и назад у којем су се многи родили у вјери. Или тог још чудеснијег входа Светог али сада заједно са цијелим својим народом у чудесним литијама 2019 и 2020 године. И тако већ три и по вијека. (Отац ме држи за руку, сјећам се да сам му досезао негдје до појаса, налазимо се на неком платоу, дубоко доље се види долина гдје вијуга ријека, све је око ње зелено, ријека напаја водом цијелу равницу даје јој живот; сунце јако блиста и обасјава бијело здање горе мало изнад али као да је приковано за небо, то је здање древног манастира, који се пресијава на сунцу и чини се као да сам исијава свјетлост. Огроман ред народа личи да некога чека, али некако спокојно, без журбе, као да је тај Неко већ ту, као да тај Неко чека народ, свуда се чује побожно шапутање ”свети Василије слава му и милост”. Отац се крсти...) И тако већ три и по вијека сваки од нас стоји у реду знајући да ће га свети Василије примити и наградити, да ће разумјети и опростити, да ће дати здравље душе и тијела. Стојећи у реду пред Светим увијек ми се напомињу ријечи псалма ”Накажет мја праведник милостију, и обличит мја; јелеј же грешника да не намастит глави мојеја” (пс 140, 5). Сваки од нас приноси Светоме оно што може, неко сузу, неко уздах из душе, неко вино и уље, неко вунене чарапе, неко сапун, неко кафу или шећер, неко со и брашно, неко кошуљу, неко мед, неко новац, неко прилаже обећање да неће више гријешити, неко прилаже молитву, али увијек је то из душе са пуним повјерењем да ће Свети чути да ће се одазвати. Лијепо је што је Радио-Беседа (Епархије бачке) и Телевизија Храм принијела Светом Василију ове дивне емисије о његовом јубилеју. Нека Свети Василије награди све оне који су се у томе потрудили, и нека благослови и све оне који их буду са побожношћу слушали и гледали. У будућности би било лијепо видјети, кад се буде могло и имало средстава и услова, директна свједочанства и ријечи епископа, свештеника, вјерника о живој благодати коју Свети Василије раздаје ево већ три и по вијека. Слава му и милост! Воистину Христос Воскресе! О празнику Светог Василија Острошког, 12. маја 2021. године, у Буенос Ајресу. +Епископ Кирило Извор: Православље

Извор: https://youtu.be/-xjOSdMcdfQ Званична презентација: https://otelders.org Facebook: https://www.facebook.com/otelders Instagram: https://www.instagram.com/otelders

Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић казао је за наш портал да је синоћ саслушан у станици полиције у Котору, због како каже наводног кршења прописа Института за јавно здравље. Такође, демантовао је наводе режимских медија да хапшен, већ да је само ријеч о информативном разговору. „Истина је да смо синоћ ја и мој син позвани на саслушање у станицу полиције. Нису нам конкретно рекли шта и како, али отприлике јер смо служили молебан. Објаснио сам да смо служили редовну службу и да је било присутно, свега 15-16″, каже отац Момо. Међутим, наглашава да је читаву причу дигао на тај ниво новинар радио Скала, Славко Мандић. „Наиме, кад је радио интервју са предсједником Општине Котор Жељком Апрцовићем, он је поставио питање шта ће се учинити против Српске цркве која не поштује мјере и препоруке Института за јавно здравље. Апрцовић је уљудно одговорио. Треба отворити сајт Скала радија. Синоћ је изашао чланак „СПЦ у Црној Гори отворено крши забрану јавних окупљања“, који објашњава све. Тако да би све ово могло просто насловити – Скала радио против Српске цркве а посебно против Момчила Кривокапића, каже он. Такође, додаје да у поступцима овог новинара има елемената за кривично гоњење. „Ово је страшно шта Славко Мандић ради. И планирам да поднесем тужбу против њега, изричит је отац Момо. Славко Мандић (Фото: Скала радио) Уједно, објаснио је да се у Котору молебан Пресветој Богородици служи од 17. вијека. „У току ускршњег поста свако вече. Управо у знак захвалности Богородици што је сачувала не само Боку него и Црну Гору од куге. Како тај молебан и даље служимо, ја кажем пошто нас је пресвета Богородица заштитила од куге давно, сад се молимо да нас сачува од куге овог новог времена. Ја сам чак рекао начелнику, ако буде потребно прекинућемо са тим служењем, али само у глави Славка Мандића је служба и молебани инкриминисани. То је просто човјек који не зна ништа а злобан је до бола. Мрзитељ је свега што је српско, бивши члан Народне странке и од његовог србовања се некад није могло живјети“, закључио је отац Момо. Подсјетимо, јеромонах Сава Вукајловић демантовао је синоћ у разговору са новинаром портала ИН4С писања Стандарда да је ухапшен и приведен код тужиоца. „Није ријеч о хапшењу нити сам приведен код тужиоца“, рекао је синоћ отац Сава из полицијске станице. Портал Стандард објавио информацију да је јеромонах Сава ухапшен и спроведен код тужиоца у Бијелом Пољу због илегалног преласка границе како би избјегао самоизолацију. У истом тексту, стандардно, одмах је направљена конструкција и поменуто име владике Јоаникија. У НАСТАВКУ ЈЕ СТАРА ВЕСТ ОД СИНОЋ: Како су пренели бројни медији, полиција Црне Горе привела је претходне вечери протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског намесника бококоторског и његовог сина протопрезвитера Немању Кривокапића, парох которског и професора Богословије Светог Петра Цетињског. Свештеници су приведени непосредног по завршетку вечерњег богослужења у Саборном храму у Котору, а због наводног кршења забране окупљања које је увела Влада Црне Горе, а поводом епидемије вируса корона. Ово је само још један од доказа непрестаног напада на Цркву Божју, свештенство, монаштво и верни народ Митрополије црногорско-приморске, која се већ више деценија налази на једном виду распећа. Подсећамо прота Момчило Кривокапић, један од најугледнијих свештеника Српске Православне Цркве, прославио је прошле године велики јубилеј - пола века свештеничке службе. У наставку доносимо протино гостовање на таласима васељенског Радија Светигора, а поводом пола века неуморног служења Богу и роду. У наведеној емисији имаћете прилику да чујете сведочанства овог неуморног служитеља олтара Божјег који је казивао о крсто-васкрсном путу којим је храбро и са вером и љубављу ходио, а ето и данас ходи: Приредило уредништво портала ПОУКЕ.ОРГ

У недељу, дана 23. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Силаска Светог Духа на апостоле у Винковцима. Епископу Херувиму саслуживали су јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Срђан Лукић, парох винковачки и ђакон Војислав Николић. Требамо што чешће да се сабирамо, да долазимо у свету Цркву Божју, да осетимо благослов Божји. Да примајући Тело и Крв Христову будемо следбеници Христови, да будемо слуге те благословене заједнице љубави. Господ каже: ”Где су двоје или троје сабрани у име моје и ја сам са њима”. То присуство Божје, драга браћо и сестре, ми смо данас осетили овде у овом светом храму где смо сви једнодушно у љубави једни са другима осетили ту пуноћу, тај загрљај и љубав Божју која нас је на првом месту позвала, а онда нас је и сјединила кроз Тело и Крв Христову.” Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Поводом седме годишњице упокојења Архимандрита Луке (Анића) из архиве Радија доносимо емисију коју је 8. фебруара 2018. године овим поводом припремила Слободанка Грдинић. Звучни запис емисије Повезан садржај: Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност Седма воштаница оцу Луки (Анићу) Емисија сјећања на блаженог спомена Оца Луку (Анића) поводом пете годишњице од његовог упокојења. О нашем драгом оцу Луки говоре његов духовни отац- Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, Преосвећени Владика Јован (Ћулибрк), Архимандрит Бенедикт (Јовановић), Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и Добрана Богдановић, а ту је и текст сјећања монахиње Теодоре из манастира Ваведење у Београду, мјеста гдје је душа оца Луке крштена. Ова Воштаница, уз пету годишњицу од упокојења оца Луке, проткана је његовим духовним поукама, којима је обогатио наше душе и срца као и програм нашег Радија „Светигора“ и писмима која нам шаљу наши драги пријатељи и слушаоци који су га вољели, слушали и познавали или упознавали уз програм нашег Радија. У емисији можемо чути и пјесму „Зашто милозвучно звоне звона Дајбабског Светог Симеона“ коју је Јеромонах отац Серафим Петковић из манастира Свете Тројице у месту Бјеле Воде код Љубовије, посветио оцу Луки. Емисију, молитвама оца Луке, уредила и водила Слободанка Грдинић уз несебичну помоћ драгих људи који су познавали и вољели оца Луку, који су учествовали у емисији или помогли својим молитвама, савјетима и љубављу како би се саборно сјетили учитеља љубави. Извор: Радио Светигора

У ноћи између недеље и понедељка, а уочи дана када се прославља Свети исповедник Доситеј нишки и загребачки, у старом Саборном храму у Нишу служено је Свеноћно бденије по Светогорском типику. Молитвеним сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархије нишке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Благољепију Богослужења допринели су појци српског византијског хора „Мојсије Петровић“ из Београда и монаси манастира Успења Пресвете Богородице у Сукову. У току службе, присутним верницима изнете су мошти Светог Доситеја на поклоњење и целивање. У наставку Бденија, у раним јутарњим часовима, служена је Света архијерејска Литургија. Доситеја славнога песмама прославимо верни, пред престолом Цара небескога нашег заступника (синаксар светом исповеднику Доситеју нишком и загребачком, који је приредио протођакон Далибор Мидић) Овај свети муж бејаше рођен крајем 1877. године, месеца децембра, у Београду у сиромашној али побожној породици, која му на крштењу даде име Драгутин. Од детињства свога заволе Бога и мајку Цркву, па у младости одлучи да учи Богословију. Ангелски образ монашки примио је још у време учевања у славној Манасији, поневши име преподобног Доситеја, ученика славног авве Доротеја. Као најбољи од најбољих, од митрополита српског Михајла, би послан у Кијев, на чувену Духовну академију, да се у науци хришћанској још више утврди. Жељан знања и наукољубив, из Кијева одлази у Берлин, где изучава протестантско богословље, а затим у Лајпциг где учи философију. Године 1907. бива постављен за васпитача и професора Богословије у Београду, но убрзо одлази у Француску на даље школовање у Сорбони. Кад наступише тешка времена, кад устаде народ на народ и царство на царство, Доситеј се врати да помогне свом народу. У време крвавих Балканскох ратова, Доситеј путоваше по ратиштима делећи помоћ. У време кратког благостања, би изабран Доситеј за првојерарха тада највеће и најмногољудније епархије нишке. Већ неколико дана по устоличењу, подиже Доситеј са свештеницима својим споменик славном митрополиту мученику кир Мелетију и величанствено прослави шеснаест векова слободе хришћанства. Но убрзо након овога, опет устаде народ на народ и царство на царство. Наступише тешка времена, а Ниш постаде престони град. У њему се сјати мноштво сиротих, гладних, болесних и потребитих, а Доситеј их све примаше и збрињаваше. Кад из Ниша под најездом сви великаши отидоше, Доситеј остаде да чува и брани народ, па због овога многе муке претрпе и прогонство претрпе. По окончању страдања, са мноштвом својих састрадалника врати се у Ниш и затече тужно стање: цркве попаљене, манастири опљачкани, свештеници и монаси поубијани. Његов дом постаде дом утехе свим невољнима: удовим женама свештеника и сиротој деци њиховој. Са својим брижљивим несрпским пријатељима подиже дом за ратну сирочад, коју храни, поји, обува и одева, школује и пази. Оснива у манастирима домове и школе за слепу и слабовиду децу и привредну задругу са штампаријом која ће својим радом све њих да издржава. У новоствореној послератној држави, један је од главних представника светог Сабора, који је ушао у Константинополис и молио да наша Црква добије статус патријаршије. Нова времена донела су и многе промене, па свети Доситеј постаде и апостол и просветитељ словенских народа; чешког, пољског, словачког и подкарпатског. На просторима древне Моравске он наставља оно што су света браћа Кирило и Методије започели. Задивљени његовом љубављу и учењем, мноштво народа похита у његово очинско наручје. Он најпре у свету веру Православну преведе потоњег мученика Горазда Павлика, а са њим и 150 000 верних и тако постаде један од највећих апостола, мисионара и просветитеља ХХ века. У епархију нишку прима на хиљаде руских монаха и монахиња, свештеника, официра, професора, научника и уметника, који у његовом загрљају налазе себи уточиште и спас. Као најбољег свети Сабор изабира га 1932. године за првог митрополита новоосноване митрополије загребачке. Са нишке железничке станице у сузама владику Доситеја испраћа 3 000 људи. У Загребу Доситеј учи, просвећује, бодри, брине, храбри и чува. И опет, као и раније, устаде народ на народ и царство на царство. И почеше многи друге прогонити и изгонити. И настаде време када многи убијаху, мислећи да Богу службу чине. И ове мученичке кончине би удостојен и свети Доситеј. Ухапшен, бијен и мучен, у тешком стању бива пребачен у Београд, где у манастиру Ваведење мирно умире 13. јануара 1945. године. Пре своје мученичке кончине, желећи да тужни народ утеши, из Загреба по Божићу 1932. године, на данашњи дан (31. децембра/13. јануара) шаље писмо, свагда важно и подједнако сада као и тада снажно, у коме између осталог пише: „Ми смо радосни, ми смо весели, иако је веза која нас је везивала двадесет година раскинута. Велики низ година, али и година судбоносних провели смо заједно. Ви сте били моји и ја сам био ваш. Радовали смо се у радости и туговали у тузи, а несрећу делили. Обраћам се свима вама у лепом граду Нишу, граду великога и светога цара миротворца и равнога светим апостолима Константина, славном граду Немањином и бесмртнога јунака чегарског Стевана Синђелића, незаборављеном граду наших свештеномученика. Ми се растајемо, а на растанку вам поручујемо: бићемо срећни ако чујемо да хвале вашу ревност, побожност, честитост, једнодушност и сложност у добру. Бићемо срећни и пресрећни ако останете увек онакви какве смо вас Ми оставили. Особинама, врлинама ваше душе Ми смо се увек хвалили, јер сте заиста били достојни похвале.“ Молитвама светог владике Доситеја, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас!!! Извор: Епархија нишка

У недељу 25. по Духовима и Оданије Ваведења, 8. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у Белановици, Архијерејско намесништво качерско. Преосвећеном Епископу саслуживали су: архијерејски намесник качерски и парох љишки протојереј Светолик Марковић, парох трнавски протојереј Милан Тодорић, парох белановички протонамесник Слободан Алексић, парох моравачки јереј Миодраг Марковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Слободан Пејовић. Појали су протопсалт Иван Трајковић, вероучитељ Александар Велимировић, вероучитељ Синиша Јовановић и студент Богословског факултета Марко Алексић. Учесници литургијског сабрања били су пензионисани парох белановички протојереј Ратко Радојичић и пензионисани парох горњемилановачки протојереј Чедомир Дамњановић. Хладно децембарско јутро, обасјано сунцем окупило је пред храмом у Белановици верни народ качерски и ученике Основне школе “Сестре Павловић“ да са радошћу дочекају Епископа у својој варошици. Својим доласком Епископ је украсио оно што нам ови дани поста као весници доносе, а то је предстојећи празник Рождества Христовог. Са радошћу у срцима и срећом на лицима присутних произнесена је молитва и бескрвна жртва у белановичком храму. Верни народ је приступио Светој чаши да из руку свога Архипастира прими Божанске тајне. Епископ се обратио сабраном народу са речима подсећања на дане поста у којима се налазимо, као и то да су пост и молитва крила која нас воде ка Богу. Указао је и да је сам Господ Исус Христос постио и крв своју пролио за нас, тиме нам давши заповести о правцу нашег живота. Говорио је да је човеков највећи циљ да задобије Царство небеско. Потом се Епископ осврнуо на данашње Јеванђеље које говори о милостивом самарјанину и указао на милост коју другима треба да дарујемо. Увек треба да имамо Божју заповест пред собом да љубимо ближњег свога као самога себе. Проблем данашњице је управо отуђеност човека према својим комшијама, родитељима, пријатељима и другима. Јавља се мањак љубави међу људима. Владика нас је подсетио на потребу свакодневне молитве и читања Светога Писма, да је за то потребно издвојити дневно барем пола сата. Ако имамо времена да свакога дана гледамо телевизију по два, три или четири сата, ваљда можемо одвојити и пола сата за Господа. Такође, указао је да морамо својим делима сведочити Господа Исуса Христа, јер смо ми сведоци Његови, а не само да говоримо празне приче. Не можемо тражити од других да држе оно што ми сами не држимо. О томе нам посебно сведочи апостол Павле позивајући нас на сведочење Христа у свету. Након Свете Литургије, сабрање је настављено у парохијској сали за богатом трпезом љубави коју су припремили чланови црквеног одбора, старешина цркве и верници из Белановице. За време ручка старешина цркве протонамесник Слободан Алексић је изговорио поздравно слово захваливши Епископу на канонској посети и служењу. Уз звук звона свештенство и верни народ испратили су свога Владику у нади да ће у скорије време поново доћи у Белановицу. Извор: Епархија жичка

У недељу, дана 29. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит мр Наум (Милковић), Епархија горњокарловачка, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереји-ставрофори Чедо Лукић и Саша Кузмановић, пароси боровски и вуковарски, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, и ђакони Војислав Николић, Радован Арсеновић и Срђан Лукић. Владика Херувим је овом приликом у чин свештеника рукоположио ђакона Срђана Дангузовића. Владика Херувим је у свом архипастирском обраћању рекао следеће: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија. Кроз данашње свето Јеванђеље могли смо да се поучимо како требамо да се усмеравамо у нашем духовном животу, те како да изграђујемо међусобне односе и на првом месту свој однос према Господу Богу. Чули смо које заповести требамо вршити како бисмо задобили Царство Небеско. Две највеће Божје заповести су: ”Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом” и ”Љуби ближњега свога као самога себе”. Заиста је велика Тајна када међу собом имамо изграђену Божју љубав. Данашње свето Јеванђеље нас упућује какви би овоземаљски живот требамо да изграђујемо. Наша љубав према Господу права је само онда ако имамо љубави према другима, јер без те љубави не волимо Господа на истински начин. Љубећи Господа и ближњега свога постајемо истинољубиви и наша љубав добија својства оне вечне љубави. Сваки човек је икона Божја и без љубави према свакоме човеку не можемо имати љубави према Господу. Ако кажем ”Волим те Господе”, а брата свога мрзим онда ту нема никакве љубави. Ту нема жртве у љубави која нас води у Царство Небеско. Заиста се требамо трудити да изграђујемо праву љубав, почевши од свештеника а затим и народа, јер смо сви Црква Божја. Ако се изграђујемо у духу да љубимо једни друге тада смо на путу Јеванђеља. Тада смо христоносци и крстоносци. У току ове недеље прославили смо Воздвижење Часног Крста празнујући тако крст који сви ми требамо да узнесемо ка Голготи. Требамо сви да се разапнемо једни за друге и тако да прославимо Господа нашега Исуса Христа. Поред учења из дивног јеванђелског одељка данас смо имали и велику духовну радост у овом светом храму јер смо рукопроизвели у чин презвитера оца Срђана. Он такође треба да се поучава јеванђелским истинама да би био пастир добри и да му пример за то буде сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Као пастири требамо увек да се поучавамо на примеру Господа нашега Исуса Христа. Господ је глава пастирског дела које се продужило на апостоле, а касније на епископе и осталу јерархију која се развила током историје Цркве. Предање које смо наследили требамо да носимо у пуноћи која је у Христу. Ако Христа немамо и Христа не носимо онда не можемо да остваримо богоугодно дело које нам је задано. Задато нам је да ширимо љубав и да будемо проповедници Царства Небедскога, да Христа не дамо ни за шта. Ако Христа издамо онда наше пастирско дело неће бити остварено. Надам се да ће у личности оца Срђана бити Пастир Добри, онај који ће напајати стадо Јеванђељем Христовим и пронети Крст Христов у парохији која ће му бити поверена. Треба да проповеда васкрслога Христа, Јеванђеље Христово, да буде следбеник љубави Божје и да ту љубав проноси и изграђује међу својом паством. Доста дуго га познајем и верујем да ће он знати да је његово пастирско утемељено на Христовом примеру. Ако смо добри пастири следимо Христов пут и љубимо Истину, Пут и Живот – самога Господа Исуса Христа. Христос је Онај који нас и у најтежим тренуцима теши и крепи и свештенство и верни народ. Свако време носи недаће, али смо ту ми пастири да напајамо стадо надом и љубављу којима је извор у Јеванђељу. Ако будемо стремили томе циљу знаћемо да смо на путу Царства Небескога. Захвалио бих се, поред свега, оцу Науму који је заједно са нама проводио дане у манастиру Крки и учио се Јеванђељу. Поред свих својих манастирских обавеза у Епархији горњокарловачкој дошао је овде да са нама подели ову духовну радост. Нека сте срећни и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у 10. недјељу по Духовима, 25. августа 2019, Свету Архијерејску Литургију у цркви Успења Пресвете Богородице у Павином Пољу. Преосвећеном Епископу је саслуживало више свештеника и свештеномонаха, а у литургијском сабрању молитвено су учествовали бројни вјерници. Архипастирским словом обратио се Владика Јоаникије, говорећи о значају великих и нарочитих празника на које се сабира цијела православна васељена: Преображењу Христовом и Успенију Пресвете Богородице. -ФОТОГАЛЕРИЈА- „Ако је Господ Исус Христос пројавио такву свјетлост свог божанства и ако је та свјетлост дотакла Његове ученике, осјетили су је, доживјели, упили својим бићем, срцем, душом, умом, онда је наша вјера свјетла, наша вјера није тама него свјетлост, наша вјера је радосна, па тако и наша дјела треба да буду свјетла, да и наше мисли буду свјетле и наше ријечи. То може да буде, ако су добре мисли то су свијетле мисли, ако су добра дјела то су свијетла дјела, ако су дјела која чинимо у славу Божју она добијају напролазну, вјечну вриједност“, рекао је Епископ Јоаникије. Додао је да се у таквој вјери сабирамо и у храму у Павином Пољу, који је посвећен Успенију Пресвете Богородице. Ми, хришћани, понекад, се питамо како то да славимо дан када се неко упокојио, јер по логици овог свијета треба славити дан кад се неко роди. „У хришћанству се слави мученичка смрт неког од мученика или успеније, уснуће, час смрти. Смрт праведника је потврда његовог живота и његове вјере, највећа потврда, печат. То је завршетак, круна његовог живота овдје на земљи. Као што у Светом писму пише: Спомен је праведника са похвалама или Чесна је пред Господом смрт светаца Његових. Они који су живјели у вјери, издржали до краја и упокојили се у вјери, то више хришћани не рачунају као обичну смрт него је то побједа над смрћу, зато што вјера има силу васкрсења. Као што је Христова смрт била преславна, живоносна, Христовом смрћу ми се ослободисмо од смрти“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки. Навео је да је Пресвета Дјева Богородица отплатила дуг гријеху као ћерка Адамова, потомак Адамов, као сви ми људи. Њена смрт је била прелазак у нови живот. „И то се показало неколико дана после, када је дошао апостол Тома, који није присуствовао сахрани. Отворили су гроб, није било тијела Пресвете Богородице и Свети Оци кажу: Како Она Која је носила у себи Живот божански, вјечни, Која је Христа родила да буде потчињена смрти? Како да Она Која је постала извор Живота буде потчињена смрти? Она се показала јачом од смрти, Њена смрт је била само враћање дуга Адамовог, иначе је прешла у нови живот, као што Свети пророк Давид пјева: Стаде Царица с десне стране Теби, а то значи стаде Царица с десне стране Сина свога. Пресвета Богородица је Царица. Наша вјера је таква, вјера у свјетлост Божју, у истину Божју, правду Божју, вјера у Васкрсење, вјера у посредништво Пресвете Богородице и Светих Божјих угодника према нама“, казао је Епископ Јоаникије. Подсјетио је на ријечи једног од Светих Отаца да су сви свети, и анђели и људи, примили дјелимично светост од Бога Који је Извор светости, а Пресвета Дјева Богородица, Која је носила у својој дјевичанској утроби Спаситеља свијета и од Које се Господ Исус Христос оваплотио, Она је примила пуноћу освећења. „Зато је Она узвишенија од анђела, од арханђела, пророка, апостола и од свих светих. Она је Царица над свима светима са Сином својим. Господ Исус Христос је Цар над царевима и Господар над господарима, а Његова Пресвета Мајка такође се назива Царицом. Она је брза Помоћница и Посредница свим хришћанима“, истакао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. И храм Успенија Пресвете Богородице у Павином Пољу свједочи о томе. По предању, навео је Владика, овдје је, још, у доба Немањића, била црква Успенија Пресвете Богородице, која је касније запустјела. „Сабрали смо се данас овдје са нашим свештеницима, монаштвом и народом да се унапријед порадујемо слави која долази. Посебно поведите рачуна како славите храму овог светог храма, јер слава није у јелу, пићу и богатим трпезама, него је слава да, прво, прославимо име Божје, да се помолимо Богу и Пресветој Богородици, да се лијепо припремимо кад долазимо у храм, да приступимо Чаши Господњој и причестимо Светим Тајнама Христовим, па када се осветимо, кад осјетимо ту небеску радост у нашем срцу, онда ће нам све бити угодно“, поручио је Владика Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

У недељу, 25. августа 2019. године у Саборној цркви светог великомученика и Победоносца Георгија у Крушевцу, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију уз саслуживање Архијерејског намесника крушевачког протојереја- таврофора Будимира Којића и братства овог светог храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Испуњени радошћу у попразнинству Преображења Господњег усугубили смо овонедељну радост сабрани око нашег Епископа, који је у својој беседи поучавајући духовну децу упутио очиске, пастирске речи о потреби молитве и појачаности исте, јер успостављањем молитве, васпоставља се благодат Божја и одмах нам бива јасно да свака унутрашња и спољашња промена је повезана са вером, са нашим слављењем Бога. Дакле, да бисмо избегли стања смрти потребно је да се непрестано сећамо најчовекољубивијих речи Господњих: молитве и поста, јер сведочећи славу Божју цео свет ће се саобразити и непријатељи ће постати ближњи. Извор: Епархија крушевачка

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Преподобног Максима Исповједника, у недјељу 3. фебруара 2019, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Сабранима се обратио Преосвећени Епископ Јоаникије, говорећи о прочитаном зачалу из данашњег Светог Јеванђеља, које се односи на жену Хананејку, која је са великом вјером и трпљењем молила Господа да излијечи њену болесну кћер. „Људи су најосјетљивији када имају тежак породични проблем, када им треба лично помоћ, када су у биједи, тјескоби, болести. Хананајци су у то вријеме били одвојени од Јевреја и углавном су били незнабошци, пагани, припадали су другој вјери. Међутим, ова жена се обраћа Господу ријечима: Помилуј ме Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво. Има ли веће потребе него кад родитељ моли за своје болесно дијете? То је посебно осјећање, јединствено“, казао је Владика. Господ не одговара, не зато што је неосјетљив на људску патњу, него хоће, наглашава Епископ Јоаникије, да се покаже њена вјера, трпљење и смирење. „Она наставља и, већ, почиње досађивати, па апостоли кажу Господу да је отпусти, јер их много узнемирава. А Он говори: Ја сам послан само изгубљним овцама дома Израиљева. Тиме јој даје до знања да није послат да Хананејцима помаже, него само Јеврејима. На неки начин, Господ чини уступак народу из кога Он потиче. То је, ипак, само споља, унутра Он, већ, гаји велико саосјећање према јадној жени и њеној патњи“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки. Хананејка је и даље упорна, а Он, опет, каже нешто што је било „угодно“ за уши Његовог народа: Није добро узети хљеб од дјеце, па бацити псима, јер су Јевреји тог времена мислили, а и данас то, понекад, можемо чути, да су сви други народи пси, а они изабрани, рекао је Преосвећени Епископ, додајући: „Та жена се толико смирава, па каже: Господе, али и пси купе мрве са трпезе господара њихових. У том моменту долази до изражаја њена вјера, њено смирење, трпљење и Господ је услишава. Она је могла да у сваком моменту нађе разлог да оступи: онда када се чини да Господ није чуо, други пут кад каже да је послат само Јеврејима и трећи пут кад каже да није добро да се узме хљеб од дјеце и баца псима. Али, она све те привидне препреке превазилази“. „Ослонила се на безгранично Божје човјекољубље. Она је то срцем осјетила, а то што ће бити тешкоћа у дијалогу примила је на себе. И само је ишла напријед, показујући све већу вјеру, све веће стрпљење и смирење“, указао је Његово Преосвештенство. Додао је да је примјер ове жене јединствен, јер се у њему сагледава велико смирење. „Смирење је безгранично повјерење у Божју милост, то је лице и наличје и она је осјетила унапријед безобалну љубав Божју, а све остало је схватила као искушења која пролазе, била услишена и, како каже Свети јеванђелист: Кћер њена оздрави тог часа“, нагласио је Преосвећени Епископ Јоаникије. По Владикиним ријечима Господ је, много пута, код других народа, незнабожаца налазио примјере који су показали већу вјеру, него они који су се називали вјерним. „Бог љуби свакога и све нас воли као милу дјецу, све нас призива и свима нам треба покајање, а примјер ове жене Хананејке, која је до тада третирана као незнабошкиња, је примјер за све вјерујуће како треба да се молимо Богу и како ћемо бити услишени“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Господина др Иринеја, у Световазнесењском храму у Суботици, у навечерје празника светог Јована Златоуста, 25.-26. новембра 2018. године, служено је свеноћно бденије са светом Литургијом. Бденије и Литургију служио је протонамесник Драган Стокин уз саслужење братсва Световазнесењског храма. Први пут свеноћно бденије уочи светог Јована Златуста служено је 2005 године. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Славословље

Након Литургије и освећења славског колача Митрополит је у Цркви Свете Тројице казао да нам овај свети празник свједочи да Господ није окренуо Своје лице од нас, већ да нам је послао Духа Светога који се уселио у нас, у Цркву Своју која са земље испуњује Царство небеско. -Црква се све више шири по свијету и призива свако људско биће да постане члан Божије Христове заједнице која се испуњена Светим Духом моли да Господ не окрене лице своје од нас и да нам непрекидно дарује Свој Дух животворни. Свако људско биће је жива икона Божја и као таква је достојна поштовања без обзира ко је, ком народу и друштвеној класи припада. За Бога нема великих и малих, за Њега су сви и мали и велики. Господ је рекао да не презремо ни једно људско биће, истакао је владика. Говорећи о дивном предању светих пророка, апостола, отаца да сваки човјек и земаљски народи имају свог анђела чувара који брину о сваком људском бићу и народу, Високопреосвећени је рекао да је Бог сав људски род створио из једне крви од Адама и Еве и распросто по земаљском шару да сваки појединац и народ у своје вријеме доноси благословене плодове. Истичући да је свако призван да не буде безплодна смоква него родно дрво, митрополит је казао да је Господ свако људско биће обдарио различитим даровима како би сви заједно могли да испуњавају призвање Божије. -Црква и овај свети празник на који се Црква родила, уче нас да не презремо и да се не одрекнемо ниједног бића јер све што је Бог створио је испуњено Божјом љубављу и призвано на њу. И као што се Бог открио на овај велик дан, као вјечна љубав, као Бог Отац који је од настанка свијета откривао и преко пророка јављао Своју вољу, Бог Син Јединородни се јавио рођењем од Светога Духа и Пресвјете Дјеве а пуноћа Божијег јављања, љубави се управо остварила на Духовдан, Тројичиндан. Открио се Бог као љубав, Отац, Син и Дух Свети, Света Тројица чијим силама је створен овај свијет, истакао је митрополит Амфилохије и додао је свако видљиво и невидљиво, разумно и бесловесно биће као плод те божанске љубави призвано да буде вољено не само од Бога него и од сваког другог бића. Високопреосвећени митрополит је казао да је на тој Божанској љубави која није саможива као људска, Бог створио и просвјетлио овај свијет и човјека, а пуноћу тог просвећења је подарио управо на дан Свете Тројице гдје се открила пуноћа Божанске љубави и стваралачког чина, звања и призвања свих а нарочито човјека који је створен по лику и подобију те вјечне Божанске љубави Оца, Сина и Светога Духа. -Ту Светоројичност је Бог уградио у свеукупну Своју творевину. И Сунце које нас грије на посебан начин свједочи Бога као вјечно сунце које нас призива да будемо синови свјетлости, јер и оно има своју суштину, топлоту и свјетлост. И човјек је тројично биће: тијело, душа и воља. И као што Бог својом љубављу уграђује себе у све што постоји од најмањега до највећега тако и човјек који је по Његовој слици створен призван је да и он сам себе уграђује и сједињује са свим Божјим створењима на Божански – Христолики начин, на начин те Божанске љубави која се само дарује и не тражи ништа за себе, рекао је архиепископ цетињски г. Амфилохије. Честитајући празник и славу митрополит је рекао да овај празник и сабрање Цркве Божије показује да је свако људско биће достојно поштовања јер је Дух Свети сишао огњеним језицима на главу сваког поједнца обдаривши сваког појединачно својом љубављу, свјетлошћу, бесмртним и непролазним животом од првих апостола, хришћана а тако редом до данас и до краја свијета и вијека. -Он се непрекидно дарује призивајући нас да и ми будемо чеда Божанске љубави, носиоци свједоци те љубави пред свим земаљским народима. Црква Божија је управо народ Божији који се сабира од свих земаљских народа и језика и Духом Светим сједињује у један народ она је и призвана да се дарује свим људима и земаљским народима, закључио је Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије на прослави храмовне славе Цркве Свете Тројице у манастиру Режевићи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски Иринеј обишао је 14.11.2017. просторије Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији и рекао да се о питању жртава на КиМ не очекује људска правда, јер је „одавно заспала“, већ само правда Божија. Патријарх се помолио да Господ утеши породице страдалих на Космету. Опширније у прилогу ТВ Храм: