Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. децембра 2022. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Горњаку, древној задужбини Светог кнеза Лазара у Епархији браничевској, и том приликом беседио: – У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, благословени смо данас што смо сабрани у овој великој светињи наше Цркве, у манастиру Горњаку који је, као што знате, подигао Свети кнез Лазар, који је, баш у складу са Јеванђељем које смо чули данас, на други начин изрекао истину: Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека, хотећи тиме да каже да смо ми створени за небо. Свети кнез Лазар је тиме казао да небо није нека апстракција, нека бајка, нешто што нас чека тек у некој далекој будућности и то потпуно неодређено, него да је небо и овде међу нама, да је небо са нама и ми смо на небу онда када служимо свету Литургију, јер ту је Господ, ту су сви свети Његови, ту су анђели, ту смо и ми. То и јесте Црква, заједница верних у Христу, Црква као тело Христово, а Он њена глава. Благословени смо што смо данас овде у овој великој светињи у браничевском крају који је украшен многим сличним бисерима. На овом месту, у овом крају, поред многих подвижника и светитеља из нашег рода било је и оних који су дошли из далека, нарочито баш у време кнеза Лазара, светитеља Божјих који су дошли са Синаја, који су живот свој посветили Богу молећи се за спасење читавог света, али исто тако упражњавајући молитву као начин свог постојања, непрестану молитву, Исусову молитву. И тада се знало да српска земља и наша Црква без молитве не постоје. Међутим, често своје проблеме и искушења хоћемо да решимо својом памећу, својим способностима, својим вештинама, али показало се безброј пута да то није могуће и да је увек неопходна и благодат Божја. Ако нема молитве која извире управо из ове свете Литургије, онда заправо ми затварамо себе за дејство благодати Божје. Ми данас славимо Ваведење Пресвете Богородице. Пресвета Богородица, најсавршенија међу људима, већа и од анђела, како каже црквена песма, јесте оно што је људски род могао да принесе Богу. Бог као љубав створио нас је за радост, за пуноћу живота, за лепоту. Међутим, иако нас је створио из небића у биће и непрестано води бригу о нама, Он неће, „не може” могли би смо рећи, да нас уведе у тајну радости и тајну спасења без нас, без наше слободе. Бог је тако заволео свет да није само водио бригу о свету тако што је слао пророке, тако што је слао безбројна блага лепоте и доброте, него је тако заволео свет да је и Он сам послао Сина свог да се поистовети са нама људима у свему, да се у потпуности поистовети божанска природа у личности Сина Божјег са људском природом. Наше назначење, циљ и смисао нашег постојања јесте нераскидива заједница са Богом, а да би се та тајна могла збити одредио је Пресвету Богородицу. Њу је изнедрио као најчистију и најсветију да своју слободу и свој дар кроз Њу пројави у односу на Бога. Све што је везано за Њен живот јесте чудесно, јесте и тајна, почевши од Њенога рођења. Јоаким и Ана у дубокој страрости добијају је као дар Божји и ево, на данашњи дан, ми се сећамо Њеног увођења у храм, у старозаветни храм, и то не у било који део храма, не у онај део храма у који је могао да уђе сваки човек, него у део храма који се назива Светиња над светињама и у који је само једампут у години улазио првосвештеник. Пресвета Богородица је, дакле, уведена у део који је био одређен само за првосвештеника. Њено увођење у тај део скиније, у тај део храма, био је и праобраз, тј. тај догађај је указивао на то да је Она заправо Скинија пречиста, да је Она тај Храм у који ће се населити Син Божји, у коме ће се настанити Бог, Онај који је боравио, док Христос није дошао, у делу храма који се зове Светиња над светињама. Кроз Пресвету Богородицу људски род је показао да је спреман да слободно прихвати вољу Божју као закон свог живота. То је оно што је одредило да Њена утроба буде простор, буде место, у којем ће се настанити Син Божји ради нашег спасења и из љубави према нама. Послушање вољи Божјој не значи, браћо и сестре, ограничавање наше воље, не значи спутавање наше слободе. Напротив, послушање вољи Божјој, које је показала Пресвета Богородица и којим ми постојимо, јесте заправо поистовећење са апсолутном слободом која је у Богу и која је Бог. Ако смо изван заједнице са Богом, онда смо ограничени, онда нисмо слободни, онда смо робови пролазности, онда смо жртве смрти. Оног тренутка када своју слободу спојимо са слободом Божјом, када је поистоветимо са слободом Христовом, ми разарамо највећег непријатеља, оног који у потпуности држи нашу слободу у ропству. Ако смо изван Бога, онда постајемо робови смрти, робови нечастивог и робови пролазности. Отуда је Богородица, као символ и израз наше воље и нашег опредељења за Христа, Она која је родоначелница наше слободе. Она је истовремено једна од нас, како кажу свети оци. Она у потпуности разуме све оно што ми јесмо, разуме наше потребе, разуме и наше слабости, али као Она која је родила Сина Божјег, која је родила Бога љубави, и Она сама јесте читавим својим бићем љубав. Зато што воли читавим својом бићем Бога и Сина свог, Она воли исто тако и читав људски род и отуда нас заступа пред Богом. Отуда је и лик Пресвете Богородице нешто што је најдраже, најмилије, најблискије сваком човеку. То је личност у односу на коју имамо највећу слободу, зато што је Мајка и једна од нас. Отуда се и ми, браћо и сестре, где год су светиње Њој посвећене обраћамо скрушено и са молитвом, знајући да ће Она увек, будући да има слободу пред Сином својим и Богом нашим, и нас у тој слободи и љубави увек заступати. Нама, наравно, стоји и предстоји онај пут који је описан и у јеванђељској причи о милостивом Самарјанину. Ко хоће да добије Царство Небеско треба да воли ближњег као самог себе. Онај који је питао Господа како да добије Царство Небеско, кад је чуо Његов одговор, питао је ко је Његов ближњи и чуо је причу о томе да је ближњи онај који чини љубав у односу на друге. Ова приче у крајњој линији носи у себи поруку да ми треба да поставимо себи питање: Коме смо ми ближњи? Ближњи смо, наравно, онда када се распињемо за сваког најнепосреднијег свог ближњег, а онда и за сваког човека. Ту се показује да је тајна Царства небеског – тајна заједнице. Не постоји Царство небеско за појединца. И онда када испуњавамо све заповести и када смо савршенији и бољи у моралном смислу те речи, а ако смо сами и ако се преузносимо у односу на друге, ако смо сујетни због тога, ако осуђујемо друге, ако себе сматрамо да смо позвани да критикујемо све друге, узалуд је то што се држимо заповести Божјих. Царство Небеско увек се тиче нашег односа и наше заједнице са Богом, али у истовреме тиче се и наше заједнице са ближњим, јер је то двоје нераскидиво повезано. Не може неко рећи да има заједницу са Богом – дакле, и онда када чини спољашњу врлину – ако презире ближњег, а не може ни имати Царство небеско, тј. бити становник Царства небеског, ако је само хуманитарни активиста, ако чини у хоризонтали добро другима, а заправо заборавља на Бога, заборавља на то да је све од Њега и у Њему, да је Он почетак и крај, да је и то што може да чини подвиг и врлину и да чини добро другима опет дар Божји. Дакле, браћо и сестре, радујмо се данас у овој светињи. Нека молитве светитеља Божјих, који су се овде подвизавали кроз векове, буду са свима нама, а ми да угледајући се на њих, молећи се Пресветој Богородици, идемо Њеним путем, путем слободе, који је и пут послушања вољи Божјој. Нека буде по речи Божјој као што говоримо у молитви Оче наш: нека буде воља Твоја. Дакле, да идемо тим путем, јер тај пут јесте отворени пут којим Бог силази међу нас, али и ми се успињемо на Небо где се слави Он, Један у Тројци Бог, Отац и Син и Свети Дух, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: СПЦ

Молебан Пресветој Богородици служиће се током Успенског поста у Цркви Светог Николе у Старом граду сваке вечери од 21 сат, од данас (14. август) до 28. августа. Према усменој традицији, у 17. вијеку је Пресвета Богородица заштитила Приморје од куге и од тада се током Успенског псота сваке вечери служи овај Молебан у знак захвалности Мајци Божијој. Српска православна црквена општина которска

Патријарх Порфирије: Гледано обичним људским очима – када стојимо сви заједно молећи се пред одром Стајиним – могу рећи да је она могла бити спремна било када, јер је била супруга, била је мајка, била је бака, била је комшиница. Све што је била, свугде и на сваком месту, била је искључиво и само љубав. У четвртак, 30. децембра 2021. године, у Световазнесенском храму у Чуругу, свету заупокојну Литургију поводом упокојења Стаје Сладојевић, мајке Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског господина Фотија, служио је протојереј Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, уз саслужење више свештеника Епархије бачке. Молитвено су присуствовали Преосвећена господа епископи осечкопољски и барањски Херувим и хвостански Јустин, викар Патријарха српског. После свете Литургије, помен новопрестављеној слушкињи Божјој Стаји служио је игуман Гаврило из манастира Озрена. После помена, у Световазнесенском храму чин опела над телом новопрестављене слушкиње Божје Стаје служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејшем Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, као и свештеномонаси, свештеници и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве. После прочитаног јеванђелског одељка, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је изговорио беседу над одром новопрестављене Стаје Сладојевић: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, сабрали смо се у овај велелепни храм у мученичком месту Чуругу, у храм из којег су се столећима дизале молитве Господу, али исто тако пројављивала и потврђивала истинска, права вера, вера у Христа, Живога Бога, Сина Божјег који је дошао у свет и који је на себе узео људску природу баш због тога да би људска природа, да бисмо сви ми, да би сваки човек у заједници са Богом разумео да је живот дар Божји, да живот има смисао и да циљ и главна преокупација живота није забринутост, брига због проблема, због искушења, због невоља на које као људи наилазимо. У овом храму хиљаде и хиљаде људи сабирале су се столећима баш том вером у Живога Христа, живећи спознајом да је живот радост, чак и онда кад је ово место било распето као мало које место кроз историју свога постојања. И тада, када би се рекло да се све претворило у бесмисао, вера народа који је овде живео била је јака; толико јака да и у тим околностима не само да су људи долазићи у храм овај, па и на коленима, налазили смисао него се све у њиховим животима претворило у смисао. То је наслеђе и предање овога места и зато и онај који је рођен, који је живео и који је растао у овоме месту зна шта значи праштати, шта значи и онда када си губитник, када си оштећен, превазићи своју ускогрудост, видети лице Божје и видети смисао Његов у свему и праштати; кроз тај опроштај превазилазити оно што је само биолошко, историјско и уносити, благодаћу Божјом, вечност у живот. Ми смо се данас сабрали тужни што од нас одлази Стаја. Тужни смо, природно је да човек буде и тужан, али знајући истину вером, очима вере коју су знали они који су одувек овде били и живели, ми смо више испуњени радошћу ма колико то звучало неразумњиво или парадоксално. Испуњени смо радошћу јер знамо да је Господ, који нас је створио, дошао у овај свет да би нам омогућио и отворио пут ка вечности и пут у вечност. Знајући да смо овде привремено, да смо овде да бисмо упознали Бога, да бисмо разумели и сазнали шта је то љубав, да је љубав Божја према нама људима - а онда и колико год ми то можемо узвраћена наша љубав у односу на Божју љубав - смисао и пут у вечно постојање, ми знамо не само да нисмо без наде, како вели Апостол, него ми знамо да смрт није последње што свако од нас зна да каже о себи и да пружи своме ближњем, јер онда би смрт била најбесмисленија у нашим животима, и не само то, него би собом обесмислила све оно што је раније постојало. Са друге стране смрћу бисмо даривали својим ближњима нешто што је њима најболније. Дакле, Господ нас је уверио и показао да смрт не само да није последње што можемо о себи рећи, него да је смрт почетак нове странице, странице у којој нема бола, нема патње, нема уздисаја, где је Господ Живи и сви ми око Њега окупљени, славећи Њега, а и ми у Њему прослављани. Свакога Бог позива у своје време, свакоме је дао место и простор, место и време, границе времена у којем ће живети, али Он који најбоље све зна или који све зна о свакоме од нас понаособ и шаље свакоме од нас оно што му је најспасоносније и најпотребније, зна и кад је свако од нас најспремнији да се вине Њему у наручје. Гледано обичним људским очима данас ја могу рећи, кад стојимо сви заједно молећи се пред одром Стајиним, да је она могла бити спремна било када, јер је била супруга, била је мајка, била је бака, била је комшиница. Све што је била, свугде и на сваком месту, била је искључиво и само љубав. Опростите што ћу и лично рећи - не само да сам је површно познавао, него имао истинске синовске односе према њој и мајчинску љубав са њене стране – да свака реч и сваки покрет њен никада није имао вишка у себи, а свака реч и осмех и покрет могли би бити забележени као изрека, као пословица, као поука за све и свакога. Она је, дакле, у свим својим односима са свима, најпре са својим ближњима, супругом, децом, унуцима, па онда и комшијама, свима била све, баш оно што краси истинске и праве сведоке вере Христове, оно што краси истинске и праве апостоле Христове. На своме месту и у своје време усуђујем се да кажем да је и Стаја била истински и прави апостол, апостол Живога Бога, јер довољно је било бити са њом и уверити се да не постоји само човек, него да у сусрету са њом и са таквим људима препознајете да постоји неко ко воли тог човека, а кроз то и све људе. Она је била сведок љубави Божје, сведок Христов. Зато, браћо и сестре, и кажем да ма колико то било можда и тешко у овом тренутку, сигуран сам да сви овде сабрани имамо у својој души не само утеху него и истинску радост. Оно што знам, сигуран сам да многе тајне које су скривене од нас људи, док смо овде у телу, њој су одгонетнуте данас и да је њој данас не само све јасно, него да је у потпуности у истини Божјој, да је и она испуњена радошћу безобалном Христовом, окупана у Његовој светлости, и да, можда, ако има жала, трунку жала у њој, то је само због тога што зна да и ми, а нарочито њени најближи, ближњи, осећају поред радости, смисла и наде и тугу. Господ је љубав. Са нама је. Сви пре или касније, али врло, врло брзо, ускоро, бићемо, молимо се и надамо и љубављу Стајином и њеним молитвама, као и молитвама свих светих и мученика чурушких, са њом у загрљају, а сви заједно у наручју Божјем. Нека јој Господ дарује Царство своје, а нама свима у Духу Светоме утеху и радост. Нека јој је вечни помен и Бог да јој душу прости”. По опелу, тело новопрестављене слушкиње Божје Стаје сахрањено је на гробљу у Чуругу, после помена који су служили Преосвећени епископи зворничко-тузлански Фотије и осечкопољски и барањски Херувим. По благослову Његове Светости, Преосвећени владика Фотије се обратио током трпезе и заблагодарио Светејшем Патријарху, преосвећеним епископима, свештеницима и свештеномонасима, који су узели учешће у молитвеном испраћају новопрестављене слушкиње Божје Стаје Сладојевић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

-Миланка Тешовић и катихета Бранислав Илић: Христолика љубав је пут ка правди Божјој- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у среду 13. октобра 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, септембарско-октобарског 381. броја "Православног мисионара". Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. "Садржај овог броја "Православног мисионара" усмерен је на приближавање јеванђелског идеала правде, и позив свима нама да пригрлимо ту јеванђелску правду, на коју нас и једно блаженство позива, те да вођени светитељским примером Светог Александра Невског све меримо истинском правдом у Христу, која је можда у овом свету парадоксална и несхватљива, али када је наш поглед усмерен ка небеским начелима, онда ће нам та и таква правда бити не само разумљива, него и веома потребна", истакао је катихета Бранислав Илић у првом делу разговора. Настављајући разговор о значају правилног сагледавања правде у Христу, гост Миланке Тешовић је нагласио да христолика љубав и спремност на праштање воде ка истинској спознаји правде Божје. "Све је мање смирења и послушања, све је мање спремности да саслушамо другог човека, али саслушати другог човека значи прихватити га као личност, показати му љубав, ону љубав која води ка заједници са Господом, на то нас позивају и чудесне светоотачке речи "Видео си брата свога, видео си Бога свога", то је наш пут и наша радост у хришћанском животу, поучио је новосадски катихета Бранислав Илић. На крају разговора, гост је упутио поруку гледаоцима Телевизије Храм: Потребно је да хришћани читају и тако оплемењују свој живот, да се богате и у духовном и у интелектуалном смислу, зато, пригрлимо књигу, јер она је била, јесте и биће највећи човеков пријатељ. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин служио је на Михољске задушнице, у суботу, 26. септембра/9. октобра 2021. године, у Владичанском двору у Новом Саду, помен блаженопочившој слушкињи Божјој Зорки Буловић, мајци Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, поводом десетогодишњице од њеног упокојења. Поред Преосвећеног владике Иринеја, помену су присуствовали родбина и најближи сарадници Епископа бачког. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Црква увек, служећи Богу, служи и спасењу и сваком добру, како својих верника тако и свих осталих људи и свих наших ближњих, а особито у ове тешке дане – које је захватило читаво човечанство, ширењем вируса Короне. Молимо све наше вернике Епархије сремске да у својим молитвама пред иконама своје крсне славе, у ове дане Часног поста не забораве на све оне који су заражени овом опаком болешћу. Молимо се за све њих, њихове породице и пријатеље, као и за све медицинско особље које широм свијета пружа помоћ – пример жртве, саосећања и љубави. У потпуности подржавајући све мјере и напоре Владе Србије и Председника Државе, како би се борба са заразом што прије окончала, знајући да нијдно искушење, па ни ово, није веће од духовних сила које нам је Бог подарио. Црква се не Плаши! Ми хришћани знамо да све бива по Божјој вољи и по Божијем допуштењу. Црква свагда позива, о особито сада и току Свете Четрдесетнице, на већи подвиг смирења и молитве, како у личном тако и у друштвеном животу. Ако буде искушења у ове дане у породици, пројавимо трпљење и спремност да једни уз друге покажемо делатну љубав и жртву. Отуђили смо се једни од других, породица нам је угрожена и запостављена, најмање имамо времена једни за друге. Ово је прилика да то отуђење победимо крсном жртвом, љубављу и постом. Имајмо то на уму и молимо се дуготрпељивом Богу да нам помогне у нашим настојањима. Вернима посебно наглашавамо да је свето Причешће остварење исте оне заједнице са Господом који нас у пуноћи чека у Царству небеском и да је Христос заиста истински и коначни Лекар душа и тела наших, те да Тело и Крв Господња никако не могу бити узрок било какве болести нити преносилац заразе. Благоразумно је да актуелно освећење домова поводом престојећег празника Пасхе – „васкршње водице“, буде одложено да даљњег, а нико не спречава свештено лице и духовника своје пастве да до краја године изврши смотру своје парохије и верника и да у сагласију истих изврши освећење домова и њених укућана, радидуховног окрепљења и здравља своjих верних. Сами верници могу да из Цркве узму Богојављенску водицу и тамјан којом ће пошкропити свој дом и умесити хљеб за здравље својих укућана и окадити свој дом. Наређујемо свим свештеницима и свештеномонасима да у току сваког богослужења додају у сугубу јектенију следећу прозбу: „Још се молимо Оцу нашем небеском, Лекару душа и тела наших, Који је послао Јединородног Сина Свога, Господа нашега Исуса Христа, Који сваку болест исцељује и од смрти избавља, да покаже и над нама милост Своју преизобилну, да заустави опаку заразу, здраве да сачува у здрављу, оболеле да исцели, оне који их лече и оне који и оболелима помажу да благослови и укрепи, а свима нама да опрости грехе и дометне нам вере, наде и љубави. Рецимо сви: Услиши нас, Господе и милостиво нас помилуј“. После замвоне молитве читати следећу молитву која вам је већ достављена. У свим нашим храмовима и манастирима у пет сати да звоне звона у трајању до 5 минута, све до окончања епидемије. Потсећамо да су црквена звона глас целе Цркве Христове и као таква делују охрабрујуће на душе верника и њихово здравље. „Подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу“ ( Лк. 20,25), те да им потврдимо како су и наше Црквене старешине већ рекле да ћемо се у свему придржавати упустава и Државе и лекарске струке, како би што мање било штете и страданија у нашем народу. Обраћамо се свим нашим верницима и уопште људима који имају било какву потребу везану за вирус корона, да се обрате нашим свештеницима и Нама, а ми ћемо колико су то наше моћи учинити све да им помогнемо. Као Архијереј и пастир дајем благослов свом верном народу Богом чуване нам Епархије сремске, да уколико нису у прилици и могућности буду ослобођени доласка у Свете Храмове! Но опет подсећам да живот Цркве не може да стане. Сваки онај који буде желео и хтео, наравно поштујући одлуке власти, неће бити враћен из Светог Храма, јер у чаши Христовој је живот, у чаши Христовој је спасење и чаша није и не може бити извор никакве заразе па ни корона вируса. Но, човек може да зарази човека на разне начине, те стога вас позивамо да не искушавамо Бога, него да са сваком пажњом и предострожношћу и чврстом вером све чинимо у данима искушења која су пред нама, да нас Господ спасе од ове пошасти. Позивамо сво свештенство и монаштво, да посебно обрате пажњу на старија лица у својим парохијама и манастирима, да пруже помоћ локалном становништву у ове тешке дане својом пастирском утехом харитативном помоћи у разним потребштинама, да испунимо заповест Господњу: „Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме, странац бејах, и примисте ме; наг бејах, и оденисте ме, болестан бејах и посетисте ме. Кад учините једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“, рече Господ (Мт.25,35-40). С благословом Божјим, +Eпископ сремски Василије Извор: Епархија сремска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 12. јануара, на празник Светих Богоотаца, са свештенством Свету службу Божију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару након које је преводио свенародну литију улицама Бара. У литургијској проповједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је Апостол Павле, од гонитеља хришћана, постао један од дивних свједока Христа распетога и васкрслога, подсјетивши на његове ријечи да Јеванђеље његово није од човјека, него од откривења Божијега: „Његово свједочанство је одјекнуло широм Азије, стизао је и на Балкан, до Италије, до Рима гдје је мученички пострадао заједно са Апостолом Петром. Два дивна свједока јављенога имена Божијега, откривења Божијега, свједоци Христа рођенога од Духа Светога и Пресвете Дјеве.“ Истакао је да се ових светих дана када прослављамо рођење Богомладенца, прослављајући Њега, сјећамо Витлејемске пећине у којој се Господ родио и гдје га је повила Пресвета Дјева и дивне пјесме коју су пјевали анђели и чобани: Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља. „Одјекује та пјесма и данас широм свијета, прослављање имена Божијег, и у исто вријеме призивање мира на земљи. Мир небески кога се и ми сјећамо на свакој служби Божијој када кажемо: Мир вам, мир свима. Сви одговарају: И духу твоме. Мир небески од Бога, не овај земаљски који данас јесте а сјутра није. Мир који је Бог саздао и дарује људима и земаљским народима. Мир који долази од Бога и обједињује небо и земљу, Бога и људе, и људе међу собом, и призива на јединство и добру вољу све људе и земаљске народе.“ Даље је казао да је то блага вијест Христова – Јеванђеље које су апостоли примили откривењем ходећи заједно са Господом, слушајући Његову ријеч, а послије њих и њихови наследници до наших времена: Сви они ходећи по читавом свијету проповједају мир Божији, Христа распетога и васкрслога, Његово рођење, проповједају и свједоче Његово распеће и васкрсење: „Све у Цркви Божјој, од Христа па до данас и до краја свијета и вијека, у знаку је Христовог распећа и васкрсења, Христовог рођења. И храмови који се граде су у знаку Христовог распећа и васкрсења. Зато је и овај храм у знаку Крста часнога, као и све оно што се у њему догађа. Сви који су кроз вјекове били Христови, доживљавали су исту судбину коју је доживио Христос. Он је распет и рекао је: Ако Мене гонише и вас ће гонити, ако Мене примише и вас ће примити… тако је било, тако је и данас.“ Говорећи о мученицима који су кроз вјекове Христа свједочили и за Њега пострадали, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се осврнуо на свешетномученике који су пострадали 1941. и 1945/1946. године из рода нашега, међу којима је и Митрополит Јоаникије, коме се ни данас гроб не зна: „У том знаку страдања, гоњења и прогоњења је и Христос и Црква Божија кроз вјекове до наших времена. Зато се немојте чудити што се и у ово наше вријеме повампирује тај антихришћански – безбожни дух код нас, и иде до тога да ови наши који владају, који су обезбожени, наследници оних који су побили свештенике послије рата, хоће да одузимају храмове и да их дају својој безбожној власти.“ Нагласио је Архиепископ цетињски да су храмови подизани у славу Божијега имена, а да их је подизао народ не за богаћење и прослављање себе, већ имена Божијега, да би се богатили вјечним људским достојанством: „Увијек је било, а има их и данас који се боре за пролазно земаљско царство и клањају земаљском богатству, и у то име скрнаве прије свега људско достојанство, одричући се вјечнога достојанства које је Бог подарио човјеку и људској природи, тиме што је Бог примио на Себе људску природу. Човјек кроз Свету тајну крштења прима тај квасац вјечнога и непролазнога живота, вјечнога достојанства.“ Истичући да је то оно што Црква дарује људима и свим народим, владика Амфиилохије је казао да се они коју су са Христом тога не одричу, нити су се икада одрицали, него остају да буду свједоци тога и таквога достојанства, и да је то тако и данас: „Посебна је радост да се у нашој Црној Гори пробудило то осјећање у народу. Читава покољења су васпитавана у духу безбожништва, титоизма, лењинизма и марксизма. Међутим, оно што је Божије је неуништиво. Божија љубав, Божија истина и доброта, вјерност вјечноме људскоме достојанству, ево се пробудила и у Црној Гори. Народ излази широм Црне Горе на путеве и друмове, да се поклони имену живога Бога, да посвједочи своје вјечно, непролазно људско достојанство и да чува Божије светиње, чувајући светиње своје душе и тијела.“ Закључивши да се историја Цркве Божије, која је историја Христовога распећа и васкрсења, и рођења Његовог, поново понавља у читавом свијету, Високопреосвећени Митрополит је поручио да се она посвједочује и понавља посебно у Црној Гори: „И то је оно чему се радују Свети Божији људи, Свети апостоли и пророци, Свети мученици до најновијих свештеномученика и мученика. И нека би Господ и нама подарио ту вјеру у вјечно, непролазно достојанство човјеково и људске заједнице, и нека би ова божићна пјесма Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља, одјекивала и у нашим срцима, нашем животу. И нека би ми ту истину свједочили другим људима и земаљским народима и данас и сјутра и у вјекове вјекова, амин!“ Након Литургије, Његово високопреосвештенство г. Амфилохије је преводио свенародну литију улицама града под Румијом, као вид молитвеног отпора дискриминаторном и неуставном закону о слободи вјероисповијести. Током литије, послије читања Јеванђеља, у центру града Митрополит Амфилохије се обратио сабранима и казао да нас Храм Бога Оца, Сина и Духа Светога са Румије благосиља и призива на божанску, христолику, богочовјечну љубав која не тражи своје и не рађа мржњу и злобу међу људима, већ се жртвује и служи, обједињује све људе и земаљске народе: „То је љубав коју свједочи ова Црква Божија и коју свједочи ова литија молитвена кроз овај град. Љубав према свима који живе у овоме граду, љубав која се само дарује другима са поштовањем и истинском и правом љубављу Божјом, оном љубављу којом воли Бог овај свијет, све људе и земаљске народе, и призива их да постану заједничари те божанске Христове љубави.“ Истичући да је Храм Свете Тријице на Румији симбол те и такве љубави, Митрополит је нагласио да они који хоће да сруше тај храм, заправо хоће да убију љубав у људским срцима, и вјечну неразориву заједницу: „Сви они који су противници истинске љубави и братске слоге и слободе, хтјели би да сруше тај храм. Дабогда Бог срушио њихову мржњу, злобу и одрицање од те љубави, и дабогда Господ и у њима пробудио ту и такву љубав и према храму на Румији и према свим храмовима који су подигнути у у славу те и такве божанске љубави.“ Митрополит Амфилохије је посебно нагласио да је ова литија свједочанство те и такве љубави према свима и свакоме, нарочито према житељима овога града без обзира на њихову вјерску и националну припадност: „Ово је љубав која грли све и сва, која се никога не одриче, само се одриче мржње, злобе, гријеха, раздора мећу браћом, људима. То је љубав којој ми служимо, којој појемо, којој вршимо ову дивну литију данас кроз овај свети и благословени град. Нека би та Христова љубав, Бог као љубав објединио и озарио срца свих житеља овога града и Црне Горе и читавога свијета и свих земаљских народа, јер су сви позвани на ту и такву љубав и да сви постану један земаљски Христов народ који се бори за вјечно и непролазно људско достојанство.“ Благословећи овај град и све његове житеље, посебно дјецу, владика се помолио да Господ умножи у њиховим срцима Божију љубав – богољубље и братољубље, као би се искројенила сва мржња, јер је то призвање свију нас. На крају литије, у којој је учествовало више хиљада Барана, испред Саборног храма Светог Јована Владимира, протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, прочитао је јучерашње саопштење и поруку Епископског савјета СПЦ у Црној Гори, након чега је Митрополит Амфилохије поручио да то није само порука епископа већ народа: „Ако је ова наша световна власт народна, онда је дужна да чује глас овога народа који признаје и државу и власт и све, али не може да прихвати ненародне, противнародне, безбожне, братоубилачке, братомрзачке законе да се по њима управља Црна Гора.“ Подсјетио је да су садашњи властодршци наследници оних претходника који су за народ конфисковали црквену имовину, а која до данас није враћена Цркви, али су саградили стотине предузећа и дали хљеб народу, која су ови њихови наследници опљачкали, приватизовали: „И мало им је то, већ хоће и храмове Божије да опљачкају, оскрнаве, одузму од народа, јер су то народни храмови од памтивијека. Народ их је градио и призван је да чува те храмове и светиње. Надамо се да ће ови који су на власти, ако заиста поштују народ, чути глас народа и одбацити те безумне законе, који су закони безакоња каквих нема нигдје у Европи. Дај Боже да се и они опамете, да их народ врати памети и разуму. А прво што треба да ураде је да врате оно што су њихови претходници одузели, опљачкали од народа и Цркве Божије.“ Посебно је нагласио да властодршци у име народа отимају и постају милионери, као и да се види и зна колико је богатих, а колико сиротиње у Црној Гори, истичући да ови на власти себе поистовјећују са државом: „Ви нисте држава, нити сама ја Црква. Ја сам по милости Божијој у овом тренутку Митрпополит ове Цркве, али Црква Божија је овај народ, а и држава је оно што припада цијелом народу, а не само појединцима које је вријеме избацило да буду на челу те државе. Надамо се да ће Бог да их уразуму, да чују глас народа, ако хоће да буду народна власт. “ Констатујући да међу учесницима литије има и оних који су гласали за ову власт, Митрополит је казао да су их они гласали да служе, а не да отимају од народа, и да поштују законе домаће и међународне и вјековне. Поручујући да су ове литије које се ових дана организују широм Црне Горе, али и свијета, литије љубави, Митрополит је казао да добија писма подршке за борбу против зла, мржње, богоубиства и братоубиства, и отимачине. „Тај дух да се искоријени из наше државе и народа, и да заблиста дух љубави Христове која се жртвује за ближње своје, љубави према свима и свакоме“, поручио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије након литије улицама града под Румијом. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епархија милешевска позива на молитвени допринос у борби против неправедног Закона о слободи вероисповести. Поводом изгласавања неправедног Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница који је по свему уперен против Епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, чиме је погребено право и правда у Скупштини Црне Горе, Епархија милешевска обавештава верујући народ да ће у свим храмовима Епархије милешевске на свака два сата звонити зауопокојена звона, почев од суботе 28. децембра 2019. године па до Божића. У истом периоду, у градским храмовима након вечерњих служби биће служен Молебан Пресветој Богородици који се служи у невољама и искушењима која снађу Цркву Божију и њене верне. Позивамо верујући народ Епархије милешевске да у предбожићним данима да свој молитвени допринос у наставку борбе против зла и неправде, који су озакоњени у спорном закону којим се угрожавају верска права свих православних у Црној Гори. Извор: Епархија милешевска

У недељу, дана 22. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у цркви Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана у Борову. Архијереју су саслуживали: протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник боровски, протојереј-ставрофор Владислав Пајић, (Епархија бачка), протојереј Драшко Тепавац (Архиепископија београдско-карловачка), јереј Миленко Гребић, парох у пензији, јереј Синиша Мићановић, парох други боровонасељски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Драган Сердар, парох боровски и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим је овом приликом рукоположио у чин ђакона катихету Здравка Бошковића. ”Често се китимо светим Савом и Светосављем, али често пута на погрешан начин. Светосавље је живот у Цркви Божјој, Светосавље је живот Наде и живот Васкрсења. Светосавље је преображени начин живота у Цркви Божјој. Светосавље није никаква идеологија, нити икаква овосветска замисао која треба да руши неку културу да би преовладало. Светосавље се радује култури других, радује се култури различитости. То је наша вера. Тако треба да живимо, да чувамо свој језик и културу. Требамо да чувамо своју духовност и своју свету Цркву. Требамо да чувамо своје куће, своје њиве и ливаде” - рекао је између осталог Епископ Херувим. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Василија Острошког у селу Врањ у Зети. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је Јеванђеље најблажа и најчудеснија ријеч која се чула и чује на земљи. „Све ријечи од настанка свијета сабране су у ту благу ријеч, Христову ријеч“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да су у Цркви Божјој једна вјера, једно крштење, једна мудрост, једно знање… Звучни запис беседе „Једна је глава те Цркве Божије, а то је Христос Господ. И један је народ – Христов Божји народ. Сви они који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога припадају том народу, без обзира којим језиком говоре, којој нацији припадају, без обзира у ком времену живе, без обзира какву и коју власт имају, без обзира којој држави припадају“, нагласио је Владика Амфилохије. Рекао је да за Цркву Божију нема граница јер је Бог безграничан. „Бог је, стварајући овај свијет својом Божанском руком, започео да ствара Цркву. Све што је у васиони припада Цркви Божјој, Цркви Христовој. Сва васиона је дјело Божанске љубави. Сва васиона, сви знани и незнани свјетови, видљиви и невидљиви. Све је то почетак Божјег присуства, све је постало кроз Божју ријеч и без ријечи Божје ништа није постало и не постоји“, казао је он. Говорећи о Светом Клименту, папи римском, чији спомен данас свршава наша Црква, Владика је рекао да су у свим временима безбожници прогонили Цркву. Казао је да Свети Василије Острошки, коме је посвећен храм у Врању, својим сузама грије хладне стијене острошке и сабира око себе стотине хиљада људи, већ триста педесет година. „Он је побјегао у пустињу да живи у самоћи. Међутим, управо зато што је био крштен и испуњен љубављу према Богу Светој Тројици и према ближњима, што је живио том љубављу свакоме ко тамо долази та љубав је привлачна“, казао је Владика Амфилохије. Свети Василије, нагласио је Владика, не гледа ко је ко већ свакоме даје према вјери његовој. „Наравно, призивајући све да се покају, да се обрате, да приме истински начин живота по вјери, по Богу и по светињи“, поручио је Владика. Поручио је да је битно да међу људима и народима нема граница у Цркви Божјој. „Постоје ове државне границе, границе општина. Све је то у реду. Међутим, Црква је безгранична и на трој безграничности својој она његује и васпитава читава покољења учећи све људе и све земаљске народе и призивајући их да се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога, да приме огањ Божанске љубави у себе и да том љубављу грију и себе и своју дјецу, своју породицу и све људе. То је оно на шта нас призива Црква Божија“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У пету недељу Часног поста, 14. априла 2019. године, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, одржао је предавање у дворани Светосавског дома у порти Световрачевског храма у Футогу. Прота Миливој је говорио на тему: Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој. Ово је последње предавање у оквиру пролећног семестра, које је Црквена општина футошка организовала и реализовала у току Васкршњег поста. По завршеном излагању, предавач је одговарао на питања присутних. Извор: Радио Беседа