Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'божијом'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Себичност нам не дозвољава да истински и несебично волимо Бога и човека. Из себичности се рађају страсти. Погођени какви јесмо, не можемо се равнодушно односити према другим људским лицима и стварима. Наши односи постају страствени и себични и спречавају нас да истински уживамо у нашим ближњима и другим добрима света. То нас на крају доводи до усамљености, празнине, ћорсокака. Сви патимо од болесне егоцентричности, неко мање а неко више. Како да се ослободимо ове озбиљне духовне болести, која трује цело наше биће? Само неко без ове болести може постати наш лекар. Само нови човек могао је да нам пружи могућност да победимо болест старог човека и да постанемо нови људи. Сви знамо да је тај нови човек Богочовек, наш Спаситељ Христос, који по Светом писму „греха није починио, нити се лукавство нашло у устима његовим“. Исус Христос, из бескрајне љубави према нама, нуди нам себе да се сјединимо са Њим и тако нам пренесе свој нови живот. Светим крштењем, миропомазањем, светим причешћем долази до наше интеграције у Тело Христово и нашег оживљавања Христом. Сваки хришћанин који учествује у животу Христовом, у Његовом телу које је Црква, примио је благодаћу Духа Светога семе новог живота. Али мора и да се подвизава, да би се све више чистио од страсти и украшавао врлинама. Рецимо једноставно: што се човек више испразни од свог ега, то се више испуњава истинском љубављу и благодаћу Божијом. Како је стари човек ограничен, тако се и нови увећава. Овај прелазак са старог на новог човека није лак, јер страсти имају дубоке корене у нама и не могу се лако искоренити. Потребна је непрекидна и дуготрајна борба за очишћење од страсти. Ово је подвиг покајања. Сваког дана морамо да се покајемо за своју старост, односно за своју грешност, за своју страст, за своју егоцентричност, за нашу неспособност да у потпуности волимо Бога, нашег Оца и своје ближње. И сваки дан смо позвани да тежимо љубави, смирењу, чистој исповести, самосавладавању, правди, неосуђивању, молитви. Тако се у нама полако дешава ново духовно рођење благодаћу Божијом. Међутим, духовно рођење претпоставља године покајања. Када разапнемо старог човека, то боли, али тада у нама васкрсава нови човек. Тако ћемо се својом стрпљивом и свакодневном борбом покајања ослободити старог и палог човека и преобразити се у нове људе. То се догодило у житијима наших светих, који нам својим дивним животима показују пут. Георгиос Капсанис https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/oso-o-anthropos-adeiazei-apo-ton-egoismo-toy-toso-gemizei-me-tin-alithini-agapi-kai-tin-chari-toy-theoy/
  2. Током пожара у Северној Евији, чудо је спасило Свети манастир Светог Давида, ватрогасце и три монаха који су остали унутра. Монаси манастира навели су да је ватра дошла до зидова манастира, али Бог је био ту да га заштити! Ситуација је била критична у манастиру Светог Давида на језеру Евиа, где је пламен долазио до његових капија. Пламен је био огроман и према процени ватрогасне службе достизао чак 80 метара, док неприступачност терена спречавао ватрогасце да се приближе ватри. У изјави за грчку Православну агенцију (Ορθοδοξια) монаси манастира навели су да је ватра “лизала” зидове манастира. У међувремену, непрекидни пожари круже око села Палеохори и Каламоуди, приморавајући ватрогасне бригаде да воде одвојене битке, како би спречиле већу штету. Али чудом је пламен престао у дворишту манастира и историјски манастир је остао нетакнут. Вест је потврдио и заменик регионалног гувернера, господин Воурданос, који је изјавио да су оштећене само мале цркве које се налазе око манастира. Раније је монасима и онима који су пожурили да помогну да га пожар не уништи, наређено да се евакуишу. Монаси и ходочасници су понели са собом свете мошти, свете иконе и уклонили се из манастира по упутствима надлежних органа, док су три монаха одбила евакуацију и заједно са ватрогасцима остала у манастиру. Игуман Гаврило у очају је изјавио да је манастир препуштен на милост Божију, али је апеловао на све вернике да се моле: “Манастир Светог Давида је духовна лука у који долазе хиљаде ходочасника. Када су сви ти људи били обавештени, они су се молили Богу за спас манастира и Бог је услишио њихове молитве и чудо се догодило… Иако су огромне ватре спалиле све око манастира, а манастир је у овом тренутку нетакнут.” Игуман манастира Светог Давида, архимандрит Гаврило, разговарао је у среду ујутру са Атинском новинском агенцијом, где је изјавио: “Гушили смо се у диму. Видели смо само дим који је долазио према нама. Од браће која стижу у манастир сазнавали смо вести о местима докле је ватра стигла. Молили смо се да Богородица и свети старац заштите манастир од пожара који уништава све. Ватра је спалила све око манастира. Ипак, наши светитељи су заштитили манастир од уништења. Милошћу Божијом, манастир је спашен, али ми је жао што морам да кажем да нисмо имали никакве помоћи. Није било координације, није било довољно ватрогасаца. Неки људи су хтели да манастир изгори, не знам шта да кажем. Изашао сам из манастира у последњи час са још два монаха и два ватрогасца који су се такође евакуисали, јер је ситуација постајала све опаснија. Ватра је неконтролисано горела а да је нико није зауставио. Говоримо о великој боровој шуми која је изгорела. Имали смо бескрајне телефонске позиве и ништа се није догодило.” Међутим, иако су људи напустили манастир, Бог је био ту да га заштити! Митрополит Халкиски г. Хризостомос је изјавио да је ситуација била ван контроле. Такође је напоменуо да су многе цркве и многе куће запаљене, док је за оне који су изгубили своје домове, митрополит нагласио да ће бити збринути у хостелу Светог Јована Руског у Прокопима, али и у шаторима ако је потребно. Три ватрогасца који су учествовали у гашењу пожара у манастиру превезени су са опекотинама у оближњи Дом здравља. У исто време, на многе путеве и пролазе, који су водили од језера до манастира, срушили су се изгорели стубови, каблови за напајање, изгорела стабла и нису дозвољавала возилима ватрогасне јединице да се крећу по том подручју. Почела су да дејствују и три ватрогасна авиона (канадера), заједно са хеликоптером, који су се налазили у том подручју. Међутим, сва вода коју су избацивали авиони испаравала је услед врелине пре него што би додирнула тло. Борбу са пламеном водио је и велики руски ватрогасни авион Бериев-200, који је избачен из “битке” када је оштетио мотор током лета док је помагао копненим снагама у гашењу пожара на Евији. Његови пилоти, како преноси ЕРТ, успели су да га безбедно спусте на аеродром Елефсина. Према саопштењу гувернера Централне Грчке Фаниса Спаноса, „ватрогасци, полиција, добровољци, шумарски службеници, окружни и општински службеници уложили су надљудске напоре током целе ноћи да обуздају пламен. Настављамо свим снагама, јер је пред нама дуг и тежак пут “. У међувремену, агонија за становнике Северне Евије се наставља други дан заредом, где катастрофални пожари несконтролисано бесне и настављају своје ширење. Координациони центар издао је наређење за евакуацију многих насеља, што је такође најавио заменик министра цивилне заштите, господин Никос Хардалиас, током свог брифинга. Ватрогасна возила су заробљена у разним местима, а канадери и хеликоптер настављају да испуштају тоне воде, али фронтова има много. Позиви за помоћ авионом или копном су стални. Наредба о евакуацији такође је издата за село Коуркоулои. Тамо је пламен, међутим, окружио село и заробио у њему и ватрогасце и становнике, који траже излаз како би могли да се евакуишу. Неједнака битка са пламеном наставља се и у многим деловима Грчке. Пожар прети и предграђу Атине. Главни фронтови који се не могу контролисати постоје и данас, 5. августа, како у Северној Евији, тако и у Древној Олимпији, где су ватрогасци током целе ноћи улагали надљудске напоре да спрече да се ватра приближи археолошком налазишту, док је тамошњи храм изгорео. Манастир Светог Давида у Евији је био и дом чувеног старца из 20. века Светог Јакова из Евије који је канонизован крајем 2017. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је данас, 23. јануара, на празник Св. Григорија Ниског, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Звучни запис беседе Сабрани на Светом богослужењу су имали посебну радост да прусуствују рукоположењу у чин свештеника ђакона Павла Божовића, дипломираног правника, вјероучитеља и дугогодишњег новинара Радио Светигоре, што су и потврдили саборним клицањем: Аксиос! Достојан! Бесједећи послије прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика је говорећи о кушању Христовом у пустињи казао да је ђаво непријатељ Божији и непријатељ људског рода, који је позавидио нашем праоцу Адаму док је био у Рају, преварио га и извео из Раја те да је од тада почела историја људског рода на Земљи. Ђаво кроз читаву историју родa људскога, како је казао, куша човјека и народе особито са три страсти: сластољубљем, среброљубљем и славољубљем. “Из њих се изводе и многе друге страсти и привезаности које постоје. Ђаво вара човјека и народе наносећи велику штету људском роду. Господа Исуса Христа послије крштења на Јордану, како каже Свето писмо, изведе Дух у пустињу да Га ђаво куша. Намјерно је Господ дошао у пустињу да би показао да је Он, као нови Адам, јачи од свих страшилишта, превара и обмана ђавола, да је дошао да га побиједи и ослободи људски род од његове обмане.” Исус Христос је постио 40 дана и 40 ноћи без хране и воде због нас у Јорданској пустињи, иако Њему није било потребно да пости. Послије тога ђаво поче да куша Господа. “Ђаво куша човјека, знајући да нема никакве силе и снаге над њим, осим уколико му човјек то сам не дозволи, односно Бог никад неће попустити искушење на човјека ако он се не саглашава са тим”, бесједио је владика Кирило, објаснивши да би ђаво могао да дјелује на човјека, он прво куша његову вољу. Тако ђаво прво предлаже Господу да ако је Син Божији учини да камење постане хљеб, али Господ Исус Христос одговара ријечима Светога писма: Човјек не живи само о хљебу него о свакој ријечи које изађе из уста Божијих. То искушење стварања неког изобиља на земљи, друштва у којем ће сви бити сити и задовољни, увијек је стајало пред људима и народима. У суштини ђаво удара на вољни дио душе човјека користећи тзв. страст сластољубља или стомакоугађања нашој палој природи. Ту страст, како је истакао, Господ Исус Христос је побиједио у пустињи имајући чврсту вољу да служи Богу, говорећи нам о чему би требали да мислимо сваки дан. “Наша будућност је живот анђелски, а анђели живе само хранећи се благодаћу Божијом и ријечи која излази из уста Божијих”, поучио је сабране владика Кирило, додавши да је циљ уподобити се анђелском животу, бити задовољан храњењем благодати и ријечи Божије. Занимање да будемо хришћани, слуге Божије, треба да нам буде главно занимање, поручио је владика, додавши да све остало, што нам је потребно за испуњење неких земаљских наших циљева, треба да нам је другостепено јер су то само пролазна задовољства: “Бити слуга Божији, учити се ријечи Божијом припрема нам вјечни живот. Човјек мијења и претпоставља прах и пролазност вјечности, не разумијевајући да га ђаво куша кроз ту страст сластољубља или угађања својој палој природи.” Говорећи о другом искушењу којим је ђаво кушао Господа, Преосвећени је подсјетио да је ђаво почео да цитира Свето писмо, наравно, погрешно га тумачећи. Он је нагласио да су све секте, сви расколи, јереси, настале управо из погрешног тумачења Писма. Наиме, ђаво је извео Исуса на врх цркве рекавши: Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: ‘Анђелима својим заповиједиће за тебе, и узеће те на руке, да како не запнеш за камен ногом својом‘. Али Христос прозирући његово лукавство одговора да је у Светом писму написано: Немој кушати Господа Бога свога. Иако је то искушење узношења изнад Цркве стајало увијек пред цивилизацију људску, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је мишљења да је свој врхунац достигло у научном и технолошком развоју наше савремене цивилизације. Наиме наука и техника су напредовале и то, по његовом мишљењу, није против Бога. “Човјеку је Бог дао да ствара јер је створен као боголико биће. Међутим, у једном тренутку научници, владари, који су видјели сва та достигнућа, помислили су да могу без Бога, без Цркве, да је наука паметнија од Цркве”, истакао је Епископ Кирило, нагласивши да Бог увијек изнова подсјећа човјека да не може без Цркве и без Бога, јер Црква у себи садржи знања о пуноћи откривења Бога у овоме свијету у човјеку па самим тим и сва потребна знања. Треће искушење које је ђаво поставио пред Христа било је да ће Му дати сву власт овога свијета, што може да се тумачи као славољубље, али и среброљубље, јер се често људи саблажњавају великим имањима и таквих је било много у историји људског рода. Међутим, Господ му је рекао ријечи, које и ми сви треба да кажемо таквом кушачу који нам нуди некаква царства која он у суштини и не посједује: Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи! “Треба да знамо ма колику власт да имамо у овоме свијету, били професори, господари, владаоци, да је Бог изнад свега тога. Једино нам Бог може дати лијек бесмртности. Својим домостројом спасења Он је то даровао људском роду, а на нама је да ли ћемо то и прихватити”, поучио је сабране владика. Преосвећени Епископ Кирило на крају своје литургијске бесједе казао да на основу одговора Христових на ђаволско кушање, можемо да закључимо да морамо да изучавамо Свето писмо, Свете књиге, Свете оце, јер се у њима налази сва мудрост која нам је потребна за спасење. “Ако будемо у томе ревносни, слушајући Цркву Божију, наше архипастире и пастире, увијек ћемо моћи да дамо одговор на свако кушање ма од кога долазило. Наше главно занимање је бити хришћанин, бити слуга Божији. Све остало треба да радимо, да обезбјеђујемо храну и за себе и за своју породицу, и све друге ствари, да се бавимо умјетношћу и науком, све то је Бог дао човјеку, али човјек увијек треба да зна да Господу Богу јединоме треба да се клањамо и Њему јединоме служимо”, казао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. На крају Свете службе Божије, благословећи ступање ђакона Павла у узвишени свештенички чин, Преосвећени владика Кирило је подсјетио да је отац Павле из часне и знамените куће Божовића из Црмнице. “Како већ сви добро знате, он је много присутан у медијима. На Радио Светигори је дугогодишњи сарадник, а посебну улогу је имао у интернет литијама, гдје је успјешно пренио дух Литија у интернет простор.” Владика је указао и на јеванђелску синтезу старог и новог, исказујући увјерење да ће и отац Павле управо то посвједочити својим пастирским дјеловањем и животом: “Он је као мудри књижевник који се научио Царству Божијем и износи из своје ризнице и старо и ново, што је јеванђелско правило. У преносном смислу треба знати користити савремене технологије у мисији Цркве, али не треба запоставити ни старо, што значи да ће он управо све оно што поручује преко савремених технологија примијенити и у пастирском раду.” Након Преосвећеног Епископа Кирила сабранима се обратио старјешина дворске цркве на Крушевцу, протојереј-ставрофор др Борис Брајовић: “Сваки свештеник од Мојсија па до данас зна да је постављен над имањем Његовим – Господњим и да је слуга радости наше! Ми смо призвали нашега ђакона Павла на љубавну тајну свештенства, како рече наш владика Кирило, у коју га је увео наш Митрополит Амфилохије кроз своју духовну дјецу Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, администратора Митрополије црногорско-приморске и Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила.” Прота Борис је нагласио да пут којим треба свештеник да иде јесте пут Митрополита Амфилохија, а то је пут истине, пут на којем свештеник нема шта да крије, већ свијетли својим примјером свима који су му повјерени: “Данас оцу Павлу могу само да пренесем оно што смо ми ђакони, свештеници, служитељи Цркве Христове научили од нашега Митрополита. А то је, оче Павле, онај пут којим треба свештеник да иде. Да оно унутрашње буде као оно спољашње, дакле, да свештеник нема шта да крије. Свештеник је, оче Павле, као жижак на свијећи на којем се укрштају Божански и људски зраци, да освијетли пут онима који су му повјерени”, поучио је новог свештеника отац Борис. На крају протојереј-ставрофор Борис Брајовић је поручио да је Митрополит Амфилохије живио и учио примјером љубави према човјеку без обзира на све, односно, примјером љубави каквом је управо Бог заволио човјека: “Не заборави, оче Павле, да се никад не жестиш и не љутиш на друге. Воли друге када немаш никаквога разлога да их волиш! Томе нас је научио Митрополит! Да волимо оном љубављу којом је Бог заволио нас!” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Убеђени у своју победу над светом, хришћани првих векова нису жалили своје животе и проливену крв. Из земље натопљене крвљу хришћанских мученика расла је Црква Христова показујући својим непријатељима до данашњег дана да је непобедива јер своју моћ црпи од Бога – неисцрпног извора којим се свака немоћ и непријатељ побеђујe. Пример такве борбе и непобедивости Цркве можда је најлепше исказан у лику дивних светитеља које слави ивањички храм – Светог цара Константина и царицу Јелену, које десница Господња изабра за сасуд Божанске славе и победе. Светом Архијерејском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин коме су саслуживали архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић, протојереј-ставрофор Мирољуб Маринковић, протојереј Крстивоје Милуновић, јереј Бојан Милошевић, старешина цркве Светог Ахилија у Ариљу, протојереј Рашко Стјепановић, јереј Александар Стјепановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Иван Ћурчић. Својим појањем најсветију службу цркве украсили су протопсалт Иван Трајковић и монахиње Манастира Ковиље. Након прочитаног Јеванђеља, поучавајући верни народ Епископ Јустин истакао је значај цара Константина и његове мајке царице Јелене за васцели хришћански свет. Поред живота у Истини највећи дар Цркви је тај што је после триста година цар Константин својим указом у Милану 313. године дао слободу хришћанима. Такође, сазвао је и Први Васељенски сабор у Никеји 325. године који је осудио Аријеву и многе друге јереси и извитоперености вере. То је јако битно за живот Цркве, јер није свеједно како верујемо. Царицу Јелену поред тога што је родила Константина, Бог је удостојио да у Јерусалиму нађе Часни Крст на којем је разапет наш Спаситељ Исус Христос. Честитавши славу, Преосвећени Владика беседу прожету Духом истине завршио је подсећајући нас управо на обећање Христово дато апостолима. Оно се односи на празник који ишчекујемо – на Педесетницу. Крепљени силом Божијом све можемо у Христу који нам силе даје. А те силе Христос нам даје кроз Ризницу добара – Светог Духа у коме треба да се радујемо и без кога нам је немогуће задобити врлине потребне за спасење. Отпојавши похвалне песме и пререзавши славски колач у част равноапостолних царева Константина и Јелене, одслужен је помен пострадалим војницима и полицајцима који своје животе часно положише за своју домовину у ратовима од 1991–1999. године. Својим присуством почаст су им одали представници града, Министарстава одбране и унутрашњих послова, као и породице и пријатељи пострадалих. Свечана славска трпеза послужена је у хотелу „Парк“. Старешина ивањичке Цркве протојереј Синиша Раденковић се у пригодној беседи захвалио на указаној љубави и доделио захвалнице донаторима за предан рад и пожртвованост за ивањичку Цркву и парохијски дом који се адаптира. На крају, изразио је захвалност Епископу на радости и благослову Божијем који је сишао на нас његовим доласком. Извор: Епархија жичка
  5. Никшићани су данашњи велики празник, Недељу побједе Православља, прославили како доликује, великим крсним ходом, носећи иконе у знак побједе Православља и иконопоштовања, као и одбране светиња, предвођени својим Епископом будимљанско-никшићким Јоаникијем. Звучни запис беседе (1) Звучни запис беседе (2) Након што је прошла улицама града, литија се зауставила на Тргу Слободе, гдје се окупљенима охрабрујућим словом архипастирске бесједе обратио Владика Јоаникије. Владика је рекао да је ово празник светих икона, Божије љепоте и Божије славе. “Ми кроз ове наше литије имамо учешће и у љепоти и у слави Божијој”, рекао је, подсјетивши да је овај празник настао као спомен побједе православне вјере над крстоломцима и иконоборцима. “Византијско царство је било православно, а као што видите и у православним државама се појављују оваква искушења. Ова борба је трајала преко 120 година, а овај празник је настао као спомен побједе”, рекао је Владика и додао да смо и ми почели да водимо ову борбу за нашу вјеру, против дискриминације, против неправде и понижења којима је изложена православна вјера и наше светиње у Црној Гори. “Ми се боримо као Црква божија, окупљамо се око својих олтара и снажимо се Божијом љубављу, снажимо се својим заједништвом. Превазишли смо све оне људске ситне подјеле”, између осталог је нагласио Владика. “Наша власт нас је изложила великом понижењу, приковала на крст, мислећи да ће тако да нас понизи и уништи; а нама је крст слава, крст има силу Васкрсења, крст нас је сабрао да се заједно боримо за нашу вјеру”, рекао је. Владика Јоаникије је поручио да је ово што се збива продужетак Горског вијенца: “Пише се историја. Боље рећи пјева се историја. Пише се и продужава се Горски вијенац. Ове скупштине су продужетак оних Његошевих скупштина.” Додао је и да је ово наставак побједе коју данас наша Црква прославља: “Ми настављамо оно што смо научили од Његоша и Светог Василија и оних што су се борили за част и љепоту светих икона, а на том Христовом путу ћемо и да останемо. “ Владика је такође рекао да ми не тражимо ништа више али и ништа мање од онога што је Црна Гора дала римокатолицима и припадницима других вјера. “Ми подржавамо свакога ко се бори за право и за правду, а то није против државе”, додао је рекавши да се боримо да држава буде наш дом правде и једнакости, да сви будемо равноправни и слободни, а слободе нема тамо гдје се угрожава слобода вјере. “Не рушимо државу, него је градимо”, још једном је подвукао Владика Јоаникије. Своју бесједу, преосвећени је завршио охрабрујућим ријечима: “Немамо чега да се бојимо ако су се за свете иконе борили преко 120 година и побиједили!” Крсни ход се вратио до Храма Светог Василија гдје је јерођакон Роман, сабрат манастира Острог, прочитао Синодик православља. У Саборном Храму Светог Василија Острошког је претходно Његово преосвештенство Владика Јоаникије уз саслужење великог броја свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа, служио Свету архијерејску литургију. У току Свете литургије, пред Свету тајну причешћа, протојереј Остоја Кнежевић је поучио вјерни народ. Подсјетио је да је вријеме поста благословено и посебно вријеме у нашој православној Цркви, прилика да свој живот уподобимо божанском промислу о спасењу. “Ово је Недеља побједе Православља над јересима који су потресали Цркву, радујемо се побједи вјере наше, а ове године посебно осјећамо овај празник јер се ми овдје у Црној Гори боримо за одбрану наших светиња и за одбрану чистоте наше вјере православне”, рекао је отац Остоја. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У грбаљском Манастиру Подластва синоћ је оформљен “Одбор за одбрану светиње”, а бројни грађани из све четири бокешке општине пристигли на трибину „Устанак у Боки Которској 1869. године“, у организацији Матице Боке и Народне библиотеке Будве, разговарали су са митрополитом црногорско-приморским о начину даљег дјеловања због јучерашњег усвајања Закона о слободи вјероисповјести. Усвајање закона изазвало је незадовољство вјерника И свештенства Српске православне цркве, које се манифестовало и блокирањем саобраћајница широм Црне Горе, међу којим и раскрснице на магистрали ка Котору, Будви, Тивту и Радовићима. Својеврсни сабор народа Боке, како су га окупљени назвали, благословио је архијерејски намјесник бококоторски, парох которски, протојереј – ставрофор Момчило Кривокапић, а присуствовао му је и предсједник општине Будва Бато Царевић. У име Матице Боке присутне је поздравио Иво Кнежевић. „Питање свих питанња је да ли би нас било данас овдје да није било храбрости и жртава наших предака“, поручио је Кнежевић. У уводној ријечи у име Иницијативног одбора за обиљежавање Бокељског устанка 1869. године Жељко Ћетковић се осврнуо на историјат овог значајног догађаја и да су бокешки устаници приморали Турску и Аустроугарску да направе савез против њих. „Ја данас вјерујем, ако смо сложни као прије 150 година, да можемо да постигнемо све што су захтјеви савременог доба“, казао је Ћетковић. Након интересантних и опсежних излагања академика Зорана Лакића, др. Мирослав Лукетић, мр. Сава Мартиновића и Марка Б. Ивановића, обратио се парох горњогрбаљски Мијајло Бацковић. “Управо док је трајао овај скуп у Никшићу полиција је тукла грађане који су се скупили испред храма, а у Београду испред амбасаде Црне Горе студенти са својим професорима и опозициони политичари изражавају своје неслагање са овим законом”, казао је отац Мијајло Бацковић. Он је казао да “Црква Божија никада неће оставити свој народ” и да се у Црној Гори дешава апсурдна ситуација да “некрштени хоће да оснивају Цркву”. “Ово је својеврсни сабор Бокеља овога краја. Вечерас видим да имамо Грбљана, Кривошијана, Маина, Побора, Паштровића, Будвана, Новљана, значи сви Бокељи су ту. Питамо нашег Владику како ћемо да наставимо. Знам да су Митрополит и Владика Јоаникије јуче препустили вјерном народу искључиву организацију, након чега се прикључило свештенство и наше НВО. 45 руку, међу којима нажалост и наша браћа Римокатолици и Муслимани подигли су своје руке и поред молбе Митрополитове да се одложи, да сачекамо Рођење Христово. Нису пристали слушајући безумље једног човјека”, казао је отац Бацковић. Он је назначио да је за њега Закон ништаван и да га не признаје јер је донесен на крајње неуставан начин. Истакао је и да су грађани окупљени у Манастиру гласањем синоћ остали при заклетви коју су дали на Тројичиданском, а затим и на Световасилијевском сабору, као и претходне ноћи када су рекли да ће баранити своје светиње и да ће у свим градовима направити одборе. На позив једног од учесника трибине “онима који су гласали ДПС да то више никада не ураде”, отац Бацковић је казао да “онога тренутка када је та странка почела да гони Цркву Божију кроз свој програм, институционално, од тог тренутка морате да одлучите да ли ћете да будете чланови ДПС-а или Цркве Божије”. Митрополит Амфилохије је говорио о позитивним примјерима опхођења полицајаца у прекјучерашњим дешавањима, који су му приликом заустављања на путу од Цетиња до Подгорице казали “Владико благословите, имате пуну нашу подршку”. Подсјетио је и на посланике муслиманске вјероисповјести који су “стали у одбрану православних светиња”. Подсјетио је на примјер Иса Махмутовића који своједобмо није желио да руши ловћенску капелу, због чега је добио отказ. “Срео сам се са његовим сином прије годину у Паризу и додијелио му Златни лик Светог Петра Цетинсјког Тајновидца. Плакао је као мало дијете”, казао је Митрополит. За Закон је рекао да је “безумље којим се само православни храмови намјеравају отимати и то такво да те врсте нема у Европи”. “Али, неће то моћи због отпора народа и Цркве. Траже од нас да се регструјемо. На ту тему сам рекао премијеру: “ја треба вас да региструјем, а не ви мене”. Ова Митрополија је створила Црну Гору давши јој и име. Траже да границе Цркве буду у складу са границма садашње Црне Горе, а ја их питам онда што ћемо са Св. Василијем Острошким Захумско – херцеговачким из Старе Херцеговине. Ја се искрено надам да ће ова несрећа да се заврши, али без сумње треба рећи да главну улогу у свему има г. Ђукановић”, казао је митрополит. На опаску да “није довољно строг према њему и да је одлично Вучића “опрао”, истакао је да је не једанпут од 2008. казао да је највећи издајник Црне Горе Мило Ђукановић, а сада и да је Закон такође највећа издаја Црне Горе. На питање “можемо ли да оправдамо име бокељских устаника, да наставим о њиховим путем и да кренемо на улице” казао је да за тим нема потребе и да треба ратовати духовно, моћнијим, Божјим путем и да је доста било крви. “У скупштини Црне Горе умрла је правда и право”, казао је митроплит. У свим храмовима православне Црне Горе до Божића звоне мртвачка звона свака два сата и одржава се молебан и молитва Пресветој Богородици за спас и напредак. Један од присутних констатовао је да општа и политичка ситуација озбиљна, наводећи шта се све десило ових дана и питао је за добијање благосолова да се организују сами да се боре или да се предају јер трећег пута немају. Митроплит је казао да Црква благосиља само духовну и моралну борбу. Домаћин трибине у Манастиру Подластва била је мати Аквилина, намјесница ове Свете обитељи. Поводом обиљежавања 150 година од устанка у Боки Которској, у манастиру Подластва организован је округли сто на тему „Устанак у Боки Которској 1869. године“, у организацији Матице Боке и Народне библиотеке Будве. Устанак у Боки Которској 1869. године, у историји познат и под именом “Кривошијски устанак” избио је због одлуке Беча да и у Боки Которској спроводе Закон о војној обавези. До тада су Бокељи имали привилегију да служе војни рок у својој домаћој народној стражи, која се једино старала о одбрани Боке Которске. Поводом обиљежавања 150 година од устанка у Боки Которској, у организацији Матице Боке претходно је положено цвијеће на спомен-плочу палим борцима Бокељског устанка 1869, а у манастирској цркви Рођења Пресвете Богородице служен парастос погинулим устаницима“, закључују из Библиотеке Будве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. „Наследници оних који су отимали од народа и Цркве Божије, данас не само што неће да врате оно што је отето, него припремају отимање храмова тврдећи да они наводно припадају држави. Којој држави? Држава је била у вријеме до 1918. године, крштена православна држава и крштени краљ. Црква Христова – Светосавска православна црква била је душа те државе и све што је у њој стварано кроз вјекове овдје, и прије Петровића, од Немањића, Војислављевића, Балшића па до оних који су стварали послије њих кроз вјекове, стварано је и прилагано за душу за вјечни и непролазни живот, даровано народу и Цркви Божјој и као такво и данас остало Божије и народно“, оцијенио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Владика је на празник Светог Николаја Мирликијског са свештенством служио Свету службу Божију у манастиру Прасквица у Паштровићима одакле је позвао вјерни народ да прекосјутра сви заједно будемо на свеправославном сабору у Никшићу и цјеливамо мошти Светог Василија Острошког: „Да нас загрли Бог Својом љубављу и да ми Бога загрлимо и да љубављу загрлимо једни друге! Да благословимо Бога и своје претке што су нам оставили ове дивне и чудесне светиње, не да припадају било којој партији или систему, или било ком човјеку, него да буду Божије и истински народне, и данас и увијек.“ Помолио се да Бог уразуми и оне који се, како је истакао, тобож у име државе проглашавају за државу, одричући се оне крштене Божије државе која је владала овдје вјековима. „Да и њима Бог подари да се врате памети и разуму, изворном поимању добара земаљских“, казао је владика Амфилохије и подсјетио да причешћем на Литургији сви (епископи, свештеници, народ, дјеца) подједнако примамо Свете Божије дарове, нико више и нико мање. Појаснио је да нас Бог учи, дарујући нам Своје Тијело и Крв, како треба да срце своје и сва што имамо, да дијелимо једни другима на Божији начин: „Христов начин је призив да се сва земаљска добра подијеле свима подједнако у љубави према Богу и према ближњима, онако како се Свето причешће дијели и дарује не само овоме и ономе народу, овој и оној држави, него свима земаљским народима. То је оно што нас је учила и данас учи Црква Божја.“ У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да се и данас око Господа сабирају милиони душа као и у Његово вријеме о чему свједочи и данашња јеванђељска прича која каже да се мноштво народа сабрало око Господа и да су сви, нарочито они који су се дотицали Његових хаљина, добијали исцјељење и очишћење од злих духова. Владика је казао да се човјечанство, сви земаљски народи до данас сабирају око Њега као јединога Бога исцјелитеља и спаситеља свијета трудећи се да дотакну Његових хаљина – Њега као пута истине и живота: „Шта је сва историја хришћанства – Цркве Божје до данас, него старање безбројних људских покољења да се дотакну Његових хаљина и да приме у себе дар Њега као вјечнога и непролазног живота. Најчудесније Његове хаљине и оно што се испунило Њиме јесу управо Свети Божији људи и храмови.“ Истичући да су храмови у којима се сабирамо кроз вјекове хаљина Христова, владика је рекао да су они мјесто гдје непрекидно силази Дух Свети, онај исти од кога се родио Господ и којим дише све што дише и којим живи све што живи. Свети Божији људи су мјесто обиталишта Христове славе и истине, мудрости, силе и Његовога исцјељење, као што је Свети Николај коме је посвећен храм у манастиру Прасквица, који је храмовна слава, и кога прослављају многи широм васељене, подсјетио је Митрополит и додао: „Шта је друго Свети Николај него је, како и пјевамо, правило вјере и образ кротости, учитељ уздржања, онај у кога се уселио сам Господ, који се дотакао и примио Господа у себе. И његове мошти су постале свето обиталиште славе Његове око којих се окупљају вјековима безбројне душе жедне и гладне живога Бога, да се науче од њега истинској и правој вјери, да се науче кротости и уздржању и да се кроз њега и преко њега дотакну онога који је дародавац живота -Син Божји.“ Том вјером у Спаситеља овога свијета живи овај свијет, бесједио је Високопреосвећени појаснивши да се вјером у Христа, што је Свети апостол Павле записао, спасавамо, а не собом и својим знањем, памећу и дјелима: „Само вјера у Њега и дотицање Њега је оно из чега избија та вјечна божанска сила и непролазни живот, и само они људи који се Богом обогате су истински богаташи. Они се не богате оним што данас јесте а сјутра није, не богате се својим знањем ио мудрошћу, не богате се предметима пролазним и ништавним, не богате се отимањем од других, него се богате Богом и све што добију и стекну оно постаје право истинско.“ Нажалост, констатовао је владика и данас, као и увијек, безброј је људи који се богате оним што је ништавно и пролазно, јер мисле да је смисао људског живота да стекне што више доктората и знања, познавање природе и себе, као и да стекне земаљска богатства: „Бог многих није данас Бог вјечни и непролазни, него је бог богатство и власт која данас јесте, а сјутра није. Сва историја то свједочи. Сви који су се отимали око земаљске власти и постојали владари земаљски били су и прошли, и не зна им се ни мјеста гдје су били и боравили, а једини који је остао за памћење, и који ће бити запамћени до краја свијета и вијека, јесте Господ наш Исус Христос и они који су се Њиме обогатили.“ Нагласио је да је примјер тога и Свети отац Николај који се помиње иако је живио почетком 4. вијека, док нико не помиње владаре из тог времана. Даље је истакао да се помиње и владар Свети цар Константин који је кроз часни крст прогледао духовно и срео се и посвједочио Христа, док су владари моћници, и прије и послије њега до наших времена, који се памте по злу, били и прошли: „Колико је било моћника Наполеона, Хитлера и Мусолинија, Стаљина и Лењина, Мао Це Тунга, а данас једва им имена памтимо. Прашина попала по њима и њиховим недјелима и злочинима и све што се урадило на њима је проклетство. А они који су се дотакли хаљина Христових и Христу Богу поклонили, који су задобили вјечну божанску силу, они остају и опстају и задобијају дар вјечнога и непролазнога живота – Царство небеско.“ Христов призив је „Покајте се јер се приближила Царство небеско“ а Царство небеско је у човјеку, у срцу његовом, и то је оно ради чега се рађа човјек на земљи: „Не рађа се човјек ради онога што је пролазно, него да кроз то пролазно и кроз себе као пролазно биће, додиром и примањем онога што је вјечно и непролазно задобије вјечни и непролазни живот и постане вјечно и бесмртно биће.“ Архиеписикоп цетињски је казао да и ми долазимо у храм да се дотакнемо хаљина Христових, као и они који су живјели у Његово вријеме, да се дотакнемо ријечи Христове јер то јесте сила Његова: „Његову благу вијест – Јеванђеље да чујемо и примимо у своје срце да нас освети и просвети, очисти и благослови. Да примимо Њега у себе кроз овај свети храм, кроз Духа животворног кога призивамо на свакој служби Божјој да сиђе и освети и на нас и предложене дарове, и учини нас обиталиштима и храмовима славе и силе Божје, силе Духа Светога, а наше дарове које смо принјели, вино и хљеб, да се преобразе и претворе у Тијело и Крв Христову. И кроз њих да нам се открије тајна Бога као истинске љубави, Бога који није тражио да Му служе него је служио и Себе принио, и непрекидно приноси, за живот свијета, дарујући свијету Крв и Тијело Своје, обогаћујући овај свијет Собом као вјечном љубављу и призивајући сав род људски на ту љубав и према Богу и према ближњем који је икона живога Бога.“ Након Литургије благосиљани су славски колачи манастирског храма Светог Николе и многобројних свечара. Митрополит је затим служио парастос игуману Борису Кажанегри истичући да се он није богатио земаљским добрима, као многи његови савременици који су отимали од народа и Цркве Божије, већ се Богом богатио: „Њему Бог да душу прости и свима који почивају у овоме светоме гробљу, који су себе и своју вјеру уградили у ову светињу те је она постала и остала стамена. И свима приложницима и добротворимо, свештенослужитељима ове свете обитељи да Господ подари Царство небеско и вјечни покој, да их Господ упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, и да им буде вјечна и непролазна памјат“, казао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У петак, 18. октобра 2019. године, када наша Црква прославља свету мученицу Харитину и светог свештеномученика Дионисија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић, за певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Епсикоп Јован се верницима обратио надахнутом и садржајном беседом којом је протумачио поуке светог апостола Павла које се тичу молитвеног живота нас хришћана. “У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас бих се, браћо и сестре, осврнуо на ове дивне речи светог апостола Павла које смо чули из овог прочитаног Апостола. Речи апостола Павла: “Молите се у Духу”, значе да наше молитве ако нису у Духу Божијем, оне онда нису плодотворне. Оне молитве које су у Духу, оне су и плодотворне и чудотворне. У молитви човек мора истрајавати. У истрајности и присиљавању себе човек треба да се моли, јер као што знамо молити се није лако. Чим се човек омлитави он се предаје и пада. Апостол Павле даље каже да се молимо за свете. Шта то значи? Овде апостол Павле мисли на све хришћане јер су се хришћани у почетку називали светима. Сваки је хришћанин намењен за светост, јер је намењен за вечност. Али не за некуз нашу измишљену светост, већ за ону светост која долази од Христа, која освећује и просвећује сваког човека који долази на свет. Да ли ми живимо у том просветљењу, то је до тебе и до мене брате и сестро. Зато се на Литургији каже: “Светиње светима”. А човек ако не тежи светости, он ће себе затворити у свој мрак. Зато се помолимо да нас Бог просвети. “Узмите мач Духа који је Реч Божија”, ове речи апостола Павла значе да мач одсеца све оно што није свето у свакоме човеку. Мачем духовним ступимо у рат, духовни рат у нама самима, јер се у нама стално води рат између добра и зла, између светлости и таме. Да се вратим на то питање, шта ће нама браћо и сестре мач духовни? Треба нам да одсечемо сваку нечистоту и неистину у себи, сваку лаж, свако искушење. Људска реч ако није оплемењена Речју Божијом, она је празна реч. Молитва о којој говори свети апостол Павле, потребна је јер она држи у будном стању наш ум и све врлине наше душе. Молитва нам не да да се олењимо, и помаже нам да напредујемо, да се усавршавамо, до краја живота. Наш живот је школа у којој треба да учимо како треба да живимо. Браћо и сестре, имајмо на уму да нас молитва држи будним. Кад молитвом разговарамо са Богом, онда све оплемењујемо. Молитва је стражар. Свети оци уче да је молитва хоровођа у хору врлина. Има ли човек молитву у срцу, он никад у искушењу неће бити савладан. Молитва је васпитач ума и стабилизатор, да тако кажемо. Кроз непрекидну и чисту молитву ум се узноси и пребива у Богу. Молитва нам помаже да саберемо свој расејани ум. Човек често сабира свој ум, али не у Духу Божијем. Молитва је пола Јеванђеља, а пост је друга половина, како кажу свети оци. Ако хоћемо да имамо цело Јеванђеље у себи, онда имајмо пост и молитву”, пожелео је Епископ Јован свим окупљеним верницима у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска
  9. На празник Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана, у недељу 14. јула 2019. године, Његово Преосвештенсво Епископ нишки Г. Г. Арсеније началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овим Светитељима у селу Вини крај Лесковца. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190714-130357-178_79_42_38-512.mp3 Преосвећеном Владики саслуживали су игуман Серафим (Мишић), протојереј-ставрофор Славко Миловановић, протојереј-ставрофор Србољуб Даниловић, протосинђел Мардарије (Kовачевић), протојереј Дејан Станковић, протојереј Братислав Мијалковић, протојереј Слободан Вучковић, јереј Срђан Станојевић, јереј Драган Илић и протођакон Стеван Kричка. После заамвоне молитве освећени су славски дарови. Овогодишњи колачар је био господин Србољуб Стевановић са породицом. Након Свете Евхаристије сабране је поздравио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Извор: Радио Глас
  10. Значајну улогу у историји Израила имао је праотац Јосиф, један од дванесторице Јаковљевих синова. Према библијској приповѣсти, њега је Јакову родила вољена Рахиља, као једанаестог сина. Рахиља је као и Сара и Ревека дуго била нероткиња. Рађање дѣце од ових жена био је знак посебне Божије интервенције. Јосифово рођење на тај начин био је знак да Бог и са њиме има посебан план. У младости Јосиф је описан као мезимац оца Јакова, који му је сачинио посебне хаљине (Пост 37, 3). Библијски писац приказује Јосифа као размаженог младића, који је оцу одавао браћу (37, 2). То је, наравно, изазвало љубомору и мржњу код остале браће (37, 4). Ту мржњу су нарочито појачали Јосифови снови које је сањао, а из којих је произилазило да ће му се браћа клањати (37, 5-11). Једном приликом отац га шаље да обиђе осталу браћу који су чувала стоку (37, 12-14). Када се Јосиф појавио, браћа су намислили да га убију (37, 18-20). Таквој намѣри се успротивио најстарији брат Рувим, предложивши да га баце у какву јаму, јер је намѣравао да га касније ослободи (37, 22). Тако браћа баце Јосифа у јаму, али на прѣдлог Јудин одлуче да га продају миндјанским трговцима, који су га као роба одвели у Египат (37, 26-28). Да би прикрили то што су учинили, пошаљу оцу Јосифове крваве хаљине које су умочили у јарећу крв. Добивши хаљине, Јаков је мислио да му је сина растргла нека звѣр (37, 33). Трговци одводе Јосифа у Египат и продају га Петефрију, фараоновом чиновнику (37, 36). То је била нова ситуација у којој се нашао млади Јосиф. У односу на претходни период, овдѣ се Јосиф описује као врѣдан и честит младић уз кога „бѣше Господ“. Увидѣвши Јосифову марљивост и честитост, Петефрије га поставља за управника двора (Пост 39, 5). Међутим, тада долази до заплета. Главни јунак запада у изненадне неприлике. Наиме, Јосиф се свидѣо Петефријевој жени која је хтѣла са њиме да уђе у љубавну везу (39, 7). Иако је Јосиф енергично одбијао такву могућност, жена искористи једну прилику да га оптужи за покушај силовања (39, 8-18). Чувши за то, господар срдит баца Јосифа у тамницу. Међутим, захваљујући личној харизми и честитости Јосиф налази милост код затворског чувара, што библијски приповѣдач објашњава рѣчима: „Али Господ бѣше са Јосифом“. Једна згода из тамнице била је од пресудног значаја за даљи ток догађаја. У тамници је Јосиф тачно протумачио снове двојици затвореника (Пост 40, 7-22). Послѣ извѣсног времена и фараон је уснио снове које му нико није могао протумачити. Тада се један од бивших затвореника сѣтио Јосифа и предложио га фараону. Послѣ успѣшног тумачења снова, у којима највљује свеопшту сушу и глад, Јосиф постаје други човѣк послѣ фараона. У наставку се говори о Јосифовој браћи који долазе у Египат да купе брашно. Читава приповѣст је испуњена јаким емоцијама и драматиком. Коначно након више перипетија Јосиф се открива браћи (Пост 45, 1-4). Но ови се силно уплашише, знајући шта су му учинили. Међутим, Јосиф у том тренутку даје теолошки одговор на све то што се збило: „А сада немојте жалити нити се кајати што ме продадосте овамо, јер Бог мене посла пред вама ради живота вашега“ (45, 5; уп. 47, 7-8). Приповѣдач у овој тачки открива смисао читаве приповѣсти. Јосифа је, заправо, водио промисао Божији, иако је прошао кроз тешка искушења. Карактеристично је за приповѣст о Јосифу то да она у односу на друге извѣштаје о праоцима представља литерарно заокружену цѣлину. То је својеврсна библијска новела у којој се прати логички, временски и просторни оквир. Заправо, једино на такав начин се могла изразити идеја коју је писац имао на уму: Одлазак Израила у Египат десио се по Божијем промислу. У читавој историји Израила види се прст Божији. То је била основна претпоставка из које су кретали библијски писци. Међутим, поред овога, посебну драж и теолошко-егзистенцијалну снагу приповѣсти даје прича о самом Јосифу. У његовом лику потенцијално је осликан животни пут сваког човѣка. Јосиф је вођен руком Божијом, а тога ни он ни његов отац и браћа нису били свѣсни. У приповѣсти се на реалистичан и упечатљив начин изражава и основна библијска истина: Чудни су путеви Господњи. Овдѣ се не расправља теоријски-спекулативно о питањима промисла и слободе, мада су она имплицитно присутна. Приповѣдач говори о Божијем присуству у животу човѣка. Јосиф је био посебно обдарен способношћу да тумачи снове. На више се мѣста говори да је „Господ био са њиме“. Међутим, присуство Бога у животу човѣка условљено је и његовим моралним држањем. У том смислу је посебно упечатљива сцена са Петефријевом женом коју Јосиф, као моралан човѣк одбија. Тој сцени још јачу снагу даје литерарни контекст. Наиме, у поглављу које претходи говори се о Јуди и Тамари. Један стари човѣк одлази проститутки у једном за љубав не сасвим погодном амбијенту (Пост 38). Насупрот тога, као контраст, млади Јосиф у потпуно природном амбијенту одбија заводљиву жену. Божија благодат и дарови ‘ослањају’ се на морално настројење човѣка, што се види у случају Јосифа. Други, занимљив моменат је то што се у приповѣсти показује да је човѣков пут кретање по ‘танкој жици’. Из приповѣст је јасно да не постоји никаква сигурност у којој човѣк може безбрижно да живи. То се поготово види у ситуацији када је Јосиф постао управник двора, стекавши углед и повѣрење. Управо је тада запао је у нову невољу. Опет, с друге стране, кроз боравак у тамници дошао је до мѣста другог човѣка у царству. Једино што је Јосиф у свему томе могао да учини јесте да кроз сва та искушења прође као частан човѣк. У том погледу он треба да буде узор сваком човѣку, нарочито вѣрујућим хришћанима. Иако је прича особена, ипак она носи универзалну поруку. У приповѣсти о Јосифу се на овај или онај начин одсликава животни пут човѣка уопште. Јосиф је потенцијално сваки човѣк, јер се на његовом примѣру показују невидљиве стазе Божије, којих човѣк углавном није свѣстан. Колико сви ми као људи имамо разне жеље и замисли, и негодујемо када се оне не испуњавају. Колико пута други битно утичу на наш животни пут, а да ми на то гледамо негативно. Још је упечатљивије то, колико се заправо пута покаже да је добро било што се наша настројења нису испунила. Преко других и против наше воље, Бог нас често усмѣрава на пут којим идемо. Такве ситуације су јосифовске ситуације, тренутци када се осѣти непримѣтна рука Божија. Управо је то Јосиф схватио када се показао браћи. То је заправо пут вѣре који сваки човѣк треба да схвати. Не разумѣмо зашто се многе ствари дешавају, али једино што можемо јесте да вѣрујемо да се дешавају по промислу Божијем. Извор: Теологија.нет
  11. Деда о. Немање, главни актер ове приче, Марко Маркица Бошковић доживео је судбину праведнога Јова, уз Бога и гусле сачувао здрав разум и своју децу учио да опросте, али да истину увек сведоче и чувају. Чућете документовану причу о несрећним жртвама али и још несрећнијим крвницима, којима "сам непомјаник може да позавиди на машти у злу", али и јеванђељску поуку нашег госта. "Боримо се за истину, а она славом Божијом побеђује" закључује о. Немања. Извор: Радио Слово љубве
  12. Из цркве Светог Саве у Бечмену која се налази у београдској општини Сурчин али у Епархији сремској, у госте нам је дошао млади свештеник Немања Бошковић. Повод разговора није историјат овог села нити ток школовања нашег госта, о чему је било речи на почетку емисије, него страдална, тешка и поучна породична прича у којој се могу пронаћи хиљаде српских породица из Ливањског поља, Крајине, Лике, Кордуна, Далмације и свих других крајева где је наш народ вековима живео. Звучни запис емисије Деда о. Немање, главни актер ове приче, Марко Маркица Бошковић доживео је судбину праведнога Јова, уз Бога и гусле сачувао здрав разум и своју децу учио да опросте, али да истину увек сведоче и чувају. Чућете документовану причу о несрећним жртвама али и још несрећнијим крвницима, којима "сам непомјаник може да позавиди на машти у злу", али и јеванђељску поуку нашег госта. "Боримо се за истину, а она славом Божијом побеђује" закључује о. Немања. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
×
×
  • Креирај ново...