Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'божанску'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Свјатејши Патријарх московски и све Русије Кирил савршио је сам, без других свештених лица, архијерејску Литургију на празник Вазнесења Господњег у цркви Светог благоверног кнеза Александра Невског у истоименом скиту близу Переделкина. Проповед Његове Светости верници су могли пратити преко интернета. Подсећамо да је Сверуски патријарх богослужио сам и на празник словенских просветитеља Кирила и Методија, када је обележио и свој имендан. Наиме, руске цркве нису још отворене за све вернике. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, позвао је вјерни народ који се вечерас сабрао на молебан Пресветој Богородици у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици да појачају молитву у овим тренуцима док је владика Јоаникије са свештеницима утамничен. Подсјетивши на преславно избављење Светога Петра од окова (верига) у које је био окован од безаконог Ирода, прота Гојко је казао да у тим часовима заточеништва апостола Петра у срцима апостола и свих хришћана тога времена није било ништа друго осим усрдне молитве из срца. По његовим ријечима то је најблаженије стање у коме човјек може да се нађе: “Зато подсјећам себе и вас, да вечерас и ових дана, колико год је то могуће, испунимо наша срца молитвом. И ако наша молитва буде усрдна, онда неће бити мјеста да нам неко подметне или да онај непоменик убаци у наше срце ни мржњу, ни нервозу, ни завист, ни било што од тога“, поручио је о. Гојко. Казао је да вечерас “овдје није мјесто да мислимо што је рекао Марко, шта је написао Јанко, шта мисли Митар, кад ће доћи Ђорђе”, него је вријеме за молитву Господу: “Очигледно да смо дошли у дане, браћо и сестре, кад су наше снаге на измаку. Више не може човјек ништа да уради, све смо урадили и сад све предајемо у руке Божије! И то и јесте први и основни разлог зашто кажемо одавде, са ове молитве, да сви пођемо својим кућама.” Нагласио је да правници раде свој посао, новинари свој посао, као и да су свештеници обилазили амбасаде и сва мјеста гдје треба да се чује и каже ријеч протеста против ове неправде. “Чули сте како је речено у данашњем Јеванђељу: Немојте се бринути шта ћете рећи када дођете испред власти земаљских, Дух Свети ће вам рећи оно што треба. Ми смо рекли оно што треба, молитву Господу више пута поновили на овоме светоме освештаноме мјесту. Чекаћемо и молићемо се Богу у својим кућама, на свом мјесту, а ако буде требало ево нас сјутра опет овдје! Стрпљење, љубав, пажња, молитва! ” Ректор Цетињске богословије је казао да ће владика Јоаникије и остали свештеници, ако је Божија воља, вечерас изаћи из притвора и да не би смјели никаквим поступком да натрунимо то ослобођење. “Ако није, дани су пред нама па ћемо видјети ко је вјера и ко је невјера и како треба да се ради. Зато нека Господ благослови ваше домове и вашим кућама понесите Божји благослов. И тако колико нам буде Бог дао дана, памети, здравља присебности, среће, толико нека се све испуни молитвом”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Службе у Храму Христовог Васкрсења се редовно служе, ујутро у 8 часова је Света литургија и увече у 18 часова молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Васељенски патријарх Вартоломеј началствовао је Божанском литургијом данас, у недељу 29. марта 2020. године, четврте недеље Великог поста у Патријаршијској саборној цркви светог Героргија. Литургија је одслужена иза затворених врата, услед пандемије коронавируса, у којој су саслуживали и неки свештеници и присуствовали лаици Патријаршијског двора. Присутни су били и митрополити Стефан Калиупоља и Мадитоса, Максим Силивријски и епископ Венијамин Тралеонски. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. У четвртак 6. фебруара 2020. године, када наша света Црква прославља св. Ксенију Римску и св. Ксенију Петроградску, Владика Јован је служио свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу уз саслужење архијерејског намесника лепеничког протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића, јереја проф. Владана Костадиновића и драгог госта из Епархије аустијско-швајцарске презвитера и пароха бечког Миљана Антића. Звучни запис беседе Владика је беседећи рекао да: “Ако Божанску реч читамо са вером, смирењем и тражећи од Цркве тумачење, онда ћемо је правилно разумети. Потребно је да се владамо достојно Господа и Јеванђеља, угађајући Му у свему. Тако можемо наћи своје божанско назначење и остварити га. То можемо са трудом, дајући превагу духовном у себи и одричући се лоших навика. Бог обитава у срцу човековом, те је чисто срце најмилији дом Господњи. Једина права радост за нас је живети у Богу и по Богу. Љубав је од Духа Светога. Ми дајемо срцем. Дух Свети даје љубав. Где је љубав нема мржње, злобе, пакости и надмености. Чистом човеку је све чисто, а прљавом човеку је прљаво срце и мрзи друге људе, обожавајући самог себе. Зато ако хоћемо да живимо у Господу, треба да чистимо себе, најпре своје мисли, речи и дела”, била је поука вернима Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  5. "Наиме, као што, поимајући и говорећи побожно о броју природа једнога и истога Христа, не делимо једнога Христа, већ представљамо да је и у Његовом јединству очувана различитост природа, a тако и број воља и енергија које су у Његовој природи, већ према својим суштинама – јер по обе природе је вољно и делатно остварио наше спасење – не уводи деобу (далеко било), већ открива једино њихову очуваност и целовитост и у јединству двеју природа: јер кажемо да воље и енергије припадају природи а не ипостаси. Имам на уму саму Његову вољну (желатну) и енергетску (делатну) силу, у складу са којом Он хоће оно што хоће и дела енергијом оно што дела. Јер ако дозволимо да оне (воља и енергија) буду ипостасне (да припадају ипостасима), тада ћемо бити приморани да кажемо да су три ипостаси Свете Тројице међусобно различитих воља и енергија." (Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере) Монотелитизам је, најкраће речено, погрешно учење чији су поборници су веровали да Христос поседује само једну вољу. Ово учење у основи вуче порекло од монофизитизма, такође погрешног учења по коме оваплоћени Син Божији поседује само једну природу, божанску, у којој се његова људска природа истопила. Зашто је ово све важно. Наиме од самог почетка Црква је живо и оптино доживљавала Христа као истинитог Сина Божијег, Бога који је као човек живео међу људима, пострадао, умро и васкрсао и кроз кога, као прворођеног из мртвих, имамо наду вечног живота као чланови његовог Тела - Цркве. У Духу Светоме Апостоли су познали пуноћу истине, тајне Христове и Божијег промисла спасења света. Будући да је Црква све више улазила у контакт са јелинском цивилизацијом, почели су да се јављају покушаји како да се веровање Цркве хармонизује или чак подреди јелинској философији или врати у оквире јеврејског (фарисејског) размишљања о Богу. Тако су настале прве јереси. Јеврејски начин размишљања за грчку и римску интелигенцију било изгледао је нелогичан и прост, и хришћани, а међу њима све више и образованих у јелинској философији, били су стално пред изазовом како да покажу да оно што они верују није нешто што је инфериорно у односу на јелинску мудрост, већ да је то сама истина Божија којој је требало привести и незнабошце. У тим настојањима неки су користећи тадашњу философију покушавали да изразе истине вере новим језиком, али неки су, пак, подлегли интелектуалном искушењу и покушали су логиком јелинске философије објасне истину Христову прилагођавајући предање Цркве принципима незнабожачке философије. Црква је препознавала та погрешна учења и у борби са њима велики јерарси и богослови Цркве користећи све више терминологију јелинске философије морали су да докажу неисправност ових учења и уједно да потврде истину вере коју Црква у пуноћи чува од самог почетка. Први Васељенски Сабор у Никеји 325. и Други Васељенски Сабор у Цариграду 381. бавили су се превасходно одбраном божанства Христовог, тј. веровања да Христос није неко посебно људско створење надахнуто Богом, већ сам предвечни Син Божији. Најупрошћеније објашњено, јелински ум није могао да појми да је Бог један, а истовремено и Тројица. Зато је од Арија, па даље преко других његових следбеника мање или више екстремно развијано учење по коме је Христос као Син Божији прворођени од све творевине и да није савечан Богу Оцу, да је било када га није било, како је говорио Арије. У Цркви је постојало чврсто предање које још није било сасвим јасно терминолошки изражено да је Бог Један али „Јединица у Тројици и Тројица у Јединици”. Отац не би био вечно Отац да нема савечног Сина и Духа Светога. Бог Отац је Узрок постојања Свете Тројице. Из Њега се Син рађа у вечности и из Оца вечно исходи Дух Свети и Сином се даје у времену. Син се, пак, рађа у времену од Духа Светога и Марије Дјеве и постаје Христос - помазаник Божији, Месија. У борби против Аријанаца православни оци су коначно успели да саборски одбране истину да су Отац и Син вечносушни (присносушни)тј. да вечно поседују исту суштину, природу. Међу њима нема подређености по природи, док је по ипостасним односима тј. односима међу божанским личностима - Отац вечни извор и Сина и Духа Светога. Зато је, посебно на хришћанском истоку постојала чврста вера да је Бог један зато што је Отац један, као што је Бог један зато што су и Отац и Син и Дух Свети исте суштине, природе. Ова истина је коначно тријумфовала у Никејско-Цариградском Символу вере, који и данас читамо у црквама. Међутим, убрзо су се појавиле нове недоумице, како да се разуме од древних времена чувана истина да је Христос и Бог и човек. Зато је после прва два велика Сабора у четвртом веку, на којим је саборно потврђено и догматски утврђено његово божанство, почетком петог века постављено питање како разумети Христа као човека. Ово питање решавано је посебно на Трећем Васељенском Сабору у Ефесу 431. и Четвртом Васељенском, Халкидонском Сабору 451. године. Трећим Сабором доминирала је борба са несторијанском јереси, а Четвртим борба са монофизитима. Обе ове јереси прихватале су са свој начин да Христос има обе природе, и божанску и људску, али су погрешно разумевале њихов однос у Његовој личности (ипостаси). Несторијанци, из Антиохијске школе, нису једноставно тврдили да је Христос био само човек који је обожен, већ су веровали да су две природе, божанска и људска само лабаво повезане у Христу и посебно у каснијој фази, да су у Христу сједињене две ипостаси, Божанског Логоса и човека Христа које се налазе у међусобном прожимању (перихорези). За православну традицију Христос је увек био Бог, Син Божији, али је постао човек, остајући једна, јединствена и непромењена личност (ипостас) Бога Логоса. Он се очовечио, али није постао човечија личност (ипостас). Погрешно схватање несторијанаца је посебно запамћено у веровању патријарха цариградског Несторија да је Богородица заправо Христородица (Несторије је после и повукао ово учење, али није никада у потпуности напустио основне поставке свог учења). Он је тврдио да је Марија родила човека Христа, а не Бога који је вечно рођен и једносуштан Оцу. Грешка је била у томе што Пресвета Дјева није родила природу већ личност (ипостас) која је постојала предвечно као Бог Логос и пре рођења у телу, али који је од ње ипостасно примио људску природу тј. учинио је саставним делом своје личности постајући човек, али остајући Бог. Монофизитизам, својствен Александријској школи, ишао је у другу крајност. Ни они нису сасвим негирали да Христос има две природе, али су по њиховом учењу (најкраће речено) две природе смешане у једну природу (што је учио нпр. Евтихије), говорећи да се Христова човечја природа растворила као кап меда у мору. Зашто су ове две христолошке јереси биле опасне? Несторијанство - због тога што Христос није виђен као једна конкретна ипостас и личност Бога Логоса, него као својеврсан спој две личности. По њима Бог није постао вечно и непромењено човек. Ако се сам Бог није заиста родио у телу, и страдао нас ради, и умро и васкрсао нас ради, него је то све учинио човек Христос губи се сама суштина спасења јер смрт је побеђена управо зато што је Богочовек пострадао на крсту. Божанска природа је нестрадална али будући савршено и хармонично сједињена са човечијом у једној личности Бога Логоса, што ће бити дефинисано на Халкидонском сабору, Бог Логос је могао и да се роди и пострада, али смрт није имала власт над њим, јер је онај који је био распет на крсту био и онај који је створио свет као предвечни Син Божији. Човек Христос био би само још један трагични страдалник у неизмерној трагедији палог човека који чека избављење. С друге стране проблем са монофизитизмом је у томе што ако је божанска природа у Христу потпуно прогутала његову човечју природу дело спасења опет није могуће јер победа Христова није само у томе што је Бог победио смрт, већ што је то учинио будући по свему човек као и ми осим по греху. Најкраће и најпростије речено код несторијанаца је у први план дошао човек Христос, а код монофизита Христос као Бог. И једна и друга јерес нису могле да разумеју тајну Богочовека Христа. Зато је Халкидонски Сабор 451. године богомудрим речима објаснио јединство две природе у свом чувеном оросу: „Дакле, следујући божанственим оцима, сви ми једногласно учимо да би требало исповедати Једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, као Савршеног по Божанству, и Њега истог Савршеног по човештву; истинитог Бога и Њега истог истинитог човека: из разумне душе и тела, као Једносуштног Оцу по Божанству и Њега истог једносуштног нама по човештву. Подобног нама у свему, осим у греху. Пре свих векова рођеног од Оца по Божанству, а у последње дане Њега истог, ради нас и ради нашега спасења рођеног по човештву од Дјеве Марије Богородице. Једног и истог Христа, Сина Господа Јединородног, познаваног у две природе, несливено, неизмењиво, нераздељиво, неразлучиво. Притом разлика природа не ишчезава у сједињењу, и у толико још и више чува се особеност сваке природе, спојених у једно Лице и једну Ипостас. Учимо да треба исповедати неразрезивим или разликованим на два лица, него као једног и истог Сина јединородног, Бога-Логоса, Господа Исуса Христа. Како су од почетка о њему говорили пророци и како нас је учио сам Господ Исус Христос, и како нам је предао символ отаца наших.“ Након Халкидона изгледало је да је проблем решен и да се у Цркву коначно вратио мир, али монофизитизам је наставио да делује у промењеним формама, посебно у источним деловима империје, у Јерменији, Сирији, Египту. Пети васељенски сабор 553. године у Цариграду и Шести 680-681 године бавили су се управо рефлексијама христолошких проблема из петог века. Не идући претерано у детаље, за наш преглед је најважнији управо Шести Сабор јер је на њему осуђена јерес монотелитизма - веровање да Христос има две природе али једну вољу. Будући да је то питање посебно везано за Св. Максима Исповедника, подсетимо се кратко овог дела црквене историје. Наиме, пораз монофизитизма на Халкидонском сабору показао се само као привремени тријумф Цркве јер они који нису могли и хтели да прихвате халкидонску формулу као израз вековне вере Цркве, поставили су тезу да иако су две природе сједињене у Христовој личности, његово дејство (енергија) је једна. То је тзв. моноенергизам који ће, како ћемо видети, био претеча монотелитизма. Тако је учио јеретички патријарх Сергије Цариградски из времена цара Ираклија 610 године. Одмах се мора рећи да је ово учење било мотивисано политичким разлозима јер је император Ираклије желео да врати Јермене који су нагињали монофизитизму црквеном јединству и самим тим учврсти стабилност империје. Моноенергизам требало је да буде нека врста компромиса. У почетку је било резултата. Ираклије је желео да добар број хришћана Сирије и Египта који су се још противили Халкидонском Сабору, такође учврсти у политичкој и црквеној вези са престоницом Царства. Сергије Цариградски, под притиском цара, Кир Александријски и Атанасије Антиохијски тако су постали поборници погрешног учења о једној богочовечанској енергији (дејству). Томе се оштро супротставио Софроније, који је убрзо постао патријарх Јерусалимски. Хонорије папа римски није разумевао озбиљност проблема и чак у једном тренутку сложио да моноенергизам није противан православљу. За Софронија моноенергизам није било ништа него ишчадије монофизитизма јер енергија, дејство је својствена природи и природа без своје енергије није целовита и аутентична природа. Ако је Христос имао само једну енергију онда је био или Бог или човек, а појам богочовечанска енергија подразумева мешање природа у једну нову, што је осуђено на Халкидону и страно је Православљу. Ако Христос није у потпуности истински Бог али и у потпуности истински човек, онда се доводи опет под знак питања тајна спасења, резоновао је православно Св. Софроније. Видећи да постоји отпор овом погрешном учењу, посебно у монашким круговима, Ираклије са патријархом Сергијем у журби да сачувају царство од дезинтеграције јер је отпор Халкидону коришћен од сиријских и египатских сепаратиста, 638. године објављују документ звани Ектесис, тј Изложење о двије природе у Христу и једној богочовечанској вољи. Избегавајући проблем моноенергизма овај несрећни документ је актуелизовао још једну и опаснију јерес монотелитизам. Наиме, Ектесис забрањује даљу расправу да ли је Христос поседује једну или две енергије (дејства), већ се објављује да иако поседује две природе има једну вољу. На Истоку империје овај документ је доживео подршку. Наиме монофизити, као и монотелити су Халкидонску формулу доживљавали као покушај да се умањи значај божанства у Христовој личности и веровали су да се барем прихватањем учења једној вољи Богочовека Христа штити Христова личност од диофизитизма Халкидона. Св. Софроније се упокојио пре појаве овог новог учења па је и Јерусалимска патријаршија убрзо дошла у руке поборника монотелетизма. Сергија је у Цариграду заменио патријарх Пир, ватрени монотелита и близак пријатељ цара Ираклија. Изгледало је да ће Ираклије са источним патријарсима који су били склони овом компромису успети да зацели поделе у Цркви, па макар и на погрешан начин. Међутим, Рим је остао на православним позицијама. Након смрти папе Хонорија и доласком папе Северина 640. год Ектесис је осуђен, а наредни папа Јован IV јавно је и саборски осудио учење монотелетизма чиме је настао озбиљан раскол између православног Запада и Истока који је био готово потпуно под контролом јеретичких јерараха. Наравно, било је много отпора јереси на Истоку, али јерархија је била верна Цару и заблуделим патријарсима. Политички интереси царства које је било у дефанзиви били су у том времену јачи од свести о важности очувања православља. Каже се да је сам Ираклије издахнуо увиђајући колико је ова у суштини политичка ујдурма направила зла у Цркви. Али раскол се наставио и после смрти Ираклија. Овде долази на сцену Св. Максим исповедник који био рођени Цариграђанин, али који је важан део живота провео у манастиру у Северној Африци где је започео одлучну борбу против јереси монотелитизма, најпре убедивши афричке епископе да га осуде на свом сабору, а потом подстичући и Рим да се одлучније супротстави јереси указујући на њену погубност. Видећи колико несреће ово наноси Царству, које је већ пред надирућим муслиманима изгубило Сирију и Палестину и да Египат и Северна Африка полако иду истим путем, седамнаестогодишњи цар Констанс II, иначе потпуно неупућен у богословску позадину проблема, издаје нови царски едикт тзв. Типос тј. Образац (вере) са наредбом да се престане са расправама да ли је Христос имао једну или две енергије или једну или две воље и да се сви врате позицијама које су постојале пре ове контроверзе. Али сат се није лако могао вратити уназад. Папа Мартин I у Риму на Латеранском Сабору 649. године осуђује и Ектесис и Типос и тражи од цара да недвосмислено и отворено одбаци јерес монотелитизма и повуче свој Типос. Наравно, цар одбија да се повуче и шаље свог егхарха у Рим који је након неуспелог убеђивања ухапсио папу и спровео га у Цариград где је био заточен и мучен због "кршења царских наредби", а потом протеран да би на крају умро у мукама прогонства. Св. Максим је такође спроведен у Цариград, где му је након неуспелих убеђивања од стране јеретика одсечен језик и десна рука. На крају је и он послан у прогонство у данашњу Грузију, где је и умро од последица мучења и злостављања. Видећи да се спор ни после мученичког страдања великих исповедника Мартина и Максима не смирује, цар сазива Сабор у Цариграду 680-681. године који је после прихваћен као Шести Васељенски Сабор. У међувремену, губитком територија на којима је отпор Халкидону био најјачи (Сирија, Египат) које долазе под муслиманску власт, православни јерарси успевају коначно да саборски осуде монотелитизам као јерес јер ово погрешно учење умањује пуноћу Христове и човечанске и божанске природе. Саборски оци су богомудро закључили да Христос поседује две природе воље, две природне енергије (дејства), несливене, неизмењиве, нераздељиве, неразлучне. Притом су осуђени главни поборници ове јереси и прослављени корифеји православља који су се борили против ње, укључујући Св. Максима Исповедника. Међутим и Шестим Сабором христолошки проблеми нису сасвим нестали из живота Цркве. Последњи Седми Васељенски Сабор 787. у Цариграду такође се бавио још једном јереси која је у позадини имала христолошки проблем, али прикривено. Реч је о иконоборству по којем, између осталог, Христова божанска природа не може да се изрази иконографски јер је невидљива. Али будући да се на иконама представља не природа него ипостас, личност Христова, који је заиста рођен и живео међу нама, борци за православље су устали против ове јереси која негира реалност оваплоћења Христовог и заправо представља још једну рефлексију монофизитизма. Овим сабором завршена је епоха великих Васељенских Сабора који су догматски потврдили и савршено изразили пуноћу православне вере, која је предата Цркви од Самог Христа Духом Светим, прека апостола и њихових ученика и до дан данас утврђује Цркву Православну у пуноћи истине. Ове расправе нису биле интелектуалне расправе које немају додира са свакодневним животом хришћана. Ово је погрешно мишљење неупућених, јер све истине које је Црква саборски потврдила суштински су важне за наше спасење које бива у Христу. Погрешно учење (јерес) нарушава заједницу са Христом и самим тим доводи под знак питања наше спасење и наш вечни живот у Богу. Зато је Црква Православна вековима била крајње бескомпромисна према сваком покушају мењања или релативизовања истине зарад привремених политичких и других циљева. Ово је јако важно да разумемо у нашем времену у коме такође постоје тенденције да се истине које је Црква вековима сачувала релативизују у име „дијалога“ са неправославнима у коме су неки спремни да на страну ставе учења из прошлих векова само да би остварили јединство свих хришћана. Из целокупне историје Васељенских Сабора видимо да је управо овакав приступ био осуђен од стране Цркве и Црква која је водила дијалог, али ради привођења истини оних који су са ње скренули, никада није водила дијалог у циљу компромиса под сваку цену. Св. Максим Исповедник својим богословским радом али и својом жртвом за истину православља против јереси дао је неизмеран допринос Цркви и зато га славимо као једног од највећих отаца и учитеља Цркве. Његовим молитвама Господ да нас укрепи да останемо верна чада Цркве за коју је он живео до мученичког страдања сваким атомом своје снаге. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  6. На празник Светог Јована Богослова, 8. маја 2019. године (по новом календару) Свјатјејши патријарх Вартоломеј је началствовао свечаном Литургијом у базилици посвећеној апостолу Јовану на археолошком локалитету Ефеса. Наиме, у овој базилици, сада у рушевинама, погребен је овај Господњи ученик. Саслуживали су митрополити смирнски Вартоломеј и китроски Георгије. Присуствовали су и митрополити Амфилохије Ганоса и Хоре, Пајсије Лероса и Калимноса, и епископ Стефан стратоникијски, његов викарни архијефреј. На Божанској литургији молили су се и Власија Павлопулос, супруга председника Јелинске Републике; Петрос Мавроидис, грчки амбасадор у Анкари; Аргиро Папуљас, генерални конзул Грчке у Смирни и друге личности, чланови православне заједнице у Смирни, као и поклоници из Грчке. Извор: Српска Православна Црква
  7. Преосвећени Владика Јован, служио је свету архијерејску службу у храму Светог Саве на Аеродрому, у понедељак тридесет и шести по Духовима. Саслуживали су оци: протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Бранислав Матић и ђакон Александар Ђорђевић. Наша света Црква је прославила светитеље преподобног Павла, и српског светитеља Гаврила Лесновског. Звучни запис беседе По прочитаном Јеванђељу по Луки, Преосвећени Владика је беседио. Он се осврнуо посебно на речи апостола Павла које су прочитане на Литургији: “Дивну поуку светог апостола Павла из прочитаног апостола. Он нам говори: “Бог који из таме засија светлост...”. Само Бог увек из ничега ствара свет. Исто тако из таме изводи светлост. Ради чега Бог то чини? Због тога да ми грешни људи, а сваки грех на човекову душу навлачи таму. Управо он из те таме засијава светлост и тако Бог чини непрестано”. У наставку беседе Преосвећени се дотакао односа таме и светлости у Светом Писму: "Шта је овде тама? Он овде под тамом подразумева наше тело. Зато апостол Павле ће рећи да је гробница душе човекове. Бог је, како кажу свети оци, унео зрнца славе своје и светлости, дао је човеку боголику душу. Дао је човеку браћо и сестре да у тами тела нашега та душа стално светли. Зашто? Зато што је душа боголика и богочежњива. Када се управо благодаћу у ту боголику душу која чини да и тело постане боголико, и када се то споји са љубављу са вером и молитвом, и када се то све таре између себе, у том телу таме засијава светлост. Исто онако када узмемо ружу па је трљамо, што је више трљамо она даје мирис. Када се љубав, молитва и вера споје онда се све више даје светлост. Шта је истинита светлост? То је Бог. То је она светлост која освећује и просвећује свакога човека који долази на свет. Бог је запалио светиљку у нама да осветљује тај духовни свет. Када човек светлошћу божанском осветљује себе, он осветљава и оно што је споља, браћо и сестре. Светлост управо разгони таму. И зато је та боголика душа наша, та упаљена светлост за коју Господ каже да је вреднија од целога света. И само када Бог благодаћу обасја душе наше, наш се духовни вид побољшава. И он прво што види он види Господа Исуса Христа. Зaто ми треба да водимо рачуна да ту запаљену свећу коју је Бог запалио да не угасимо. А та се свећа гаси нашим гресима". На крају беседе владика је споменуо питање савести у човеку: "Кад год дођемо у неку ситуацију и учинимо неки грех, увек се у нама појави мисао: Шта сам то урадио? Да ли сам то добро урадио или нисам? Да ли сам то учинио што не ваља, онда има наде на покајање. Увек имамо савест која нас опомиње шта је добро, а шта зло. Немојмо гасити ту божанску светлост која је у нама. Човек не види творевину коју је Бог створио. Када то не види он онда живи у мраку и у тами. А знамо да ко по тами хода, да може увек да пропадне.Треба да се молимо Богу да нам Он помогне да нам се не угаси свећа коју је Он запалио давши му бесмртну душу. Бесмртна је душа само уколико је са Христом и у Христу. Ако себе одвојимо од Христа ми умиремо. Бог није увео смрт у овај свет, него је човек увео смрт у овај свет. Нека би нам Господ помогао да светлост држимо као кандило. Упалимо кандило оно ће горети док има уља и фитиља, а кад нестане уља кандило се гаси. Човек умире без вере. Да доливамо у кандило уље, а то су свете врлине и свете тајне. Бог вас благословио". Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...