Претражи Живе Речи Утехе

Данашњи празник Преображења Господњег нам казује да је могуће видети Бога, да треба веровати у Бога, али и веровати у људске способности које су нам дароване од Господа, истакао је протонамесник Игор Игњатов гостујући у Јутарњем програму Радио-телевизије Војводине. Парох ветернички је подсетио да саставни део богослужења на празник Преображења Господњег подразумева освећење плодова винове лозе - грожђа, посебно истакавши да се у Руској Православној Цркви освећују сви плодови као израз благодарења Господу.

Патријарх васељенски Вартоломеј началствовао је Божанском Литургијом у патријаршијској Саборној цркви Светог Георгија на празник Светих Константина и Јелене (н.ст.). Божанска Литургија је одслужена иза затворених врата без учешћа верника због пандемије КОВИД-19. У наставку је Његова Свесветост патријарх васељенски Вартоломеј отишао је у манастир Пресвете Богородице на Извору, где је одслужио помен за свог претходника, блаженопоч. патријарха Константина VI и помолио се за покој његове душе. Подсећамо да је поч. патријарх Константин провео на патријаршијском престолу само четрдесет и три дана, од 1924. до 1925. године, када је био принуђен да напусти Цариград и да се коначно насељи у Неа Филаделфији, у Атини, где се упокојио у Господу. Извор: Инфо-служба СПЦ

У величанственом сабрању, пред манастиром Ђурђеви Ступови, народ Васојевића, у недјељу вече, 17. маја 2020. године, се самоорганизовао и уприличио је дочек Његовом преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком г. Јоаникију. Народ окупљен у великом броју, поштовање и љубав према надлежном Епископу и својој Цркви исказао је узвикујући: Живот дамо, светиње не дамо! Владико, соколе, бранићемо светиње! Живио Владика! Хоћемо литије! На срдачном дочеку, подршци и љубави, коју исказују према својој вјери, Цркви, свештенству и њему лично, архипастирским словом захвалио је Владика Јоаникије. „Част ми је да вас све поздравим и да вам се захвалим на вашој љубави, на пламеној подршци каква се ријетко гдје може срести. Ви дајете подршку владици, хвала вам, али ја је разумијем као подршку Цркви, подршку вјери, светињи. То је ваша оданост, нарочито, овој светињи немањићкој, древном манастиру Ђурђеви Ступови, којег хоће да препишу, али неће моћи.“ Владика се осврнуо на протекли период, током којег се, у специфичним условима, прославио празник Васкрсења Христовог и Светог Василија Острошког. „Нијесу нам дали да прославимо Васкрс како ваља, иако смо били спремни да поштујемо све мјере, него су пред појединим храмовима у Црној Гори, нарочито, Подгорица, Никшић, Мојковац, Бијело Поље, у Беранама је било много мање тог притиска, то морам да кажем и да захвалим локалној полицији. Повриједили су народ, нијесу му дали да прослави свој највећи празник – Васкрсење Христово. Мислили су да ће тиме да ослабе нашу вјеру. Не! Снага наше вјере је у Крсту Христовом и ми смо, врло често, на голготи, али после голготе слиједи васкрсење и, ево, Бог је тако устројио да продужавамо славље Васкрсења овим нашим свенародним окупима, као што су били ових дана од Светог Василија на овамо“, рекао је Епископ Јоаникије. Додао је да је народ потврдио оданост светињама и славимо Васкрсење Христово боље него икад раније, као што ћемо славити и у будуће. „Насиље су извршили над свештенством и над народом на празник Светог Василија Острошког и после нашег хапшења и понижења. Хтјели су да Светом Василију наметну правила короне. Хтјели су да затворе Светог Василија, да га понизе. Замислите, каква је то власт која ратује деценијама са Његошем и његовим гробом, а сад су кренули да ратују и са Светим Василијем. Ратују са дјецом и омладином, пребијају нам дјецу и омладину, убацују провокаторе на овакве скупове, своје нечисте и срамне методе користе против омладине. Срам их и стид било за оно пребијање дјеце и омладине у Никшићу, Пљевљима, Андријевици“ истакао је Владика. Они који мисле, поручио је он, да ће понизити нашу вјеру њих ће понизити Господ Бог. Ако смо на Божјем путу, навео је Преосвећени Епископ, ко год покушава да нас понизи ми то прихватамо као Голготу Христову, а то је за нас највеће исповједање вјере. „Лако је исповједати вјеру кад нам је добро и лијепо, али треба потврдити своју вјеру и оданост кад нам је тешко и то је наш народ навикнуо. Сачувао је вјеру, свој образ и част кроз најтежа времена и искушења. Дошла су та времена и та искушења опет и опет смо на великом задатку и треба заједно да се завјетујемо да ћемо тај задатак пред Богом и пред народом и пред својим потомцима часно и честито извршити“, поручио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Слобода вјере, по ријечима Његовог преосвештенства, је основа сваке друге слободе. „Ми ћемо се борити за слободу вјере, али и за слободу сваке личности, сваке душе и за сваку другу слободу и правду у нашој држави да би у нашој држави завладао Божји благослов, мир, правда Божанска и људска. Да се зближимо, да протјерамо криминалце, да заведемо поредак у држави. Сви смо дужни да се за то боримо! Када се боримо за слободу, ми чинимо најузвишеније дјело, јер борба за слободу осмишљава све друго, осмишљава и наш живот. Хвала Богу, ослободили смо се. Пада страх. Нека се зацари љубав и слобода“, истакао је Владика. Његове ријечи наишле су на одобравање многобројног народа, који је узвикивао: Живот дамо, светиње не дамо! Владико, соколе, бранићемо светиње! Живио Владика! Хоћемо литије! Не дамо свештенике! „Хвала вам на подршци. Када смо на Божјем путу, ми смо за своју вјеру спремни да претрпимо свако понижење за правду и истину, али се поколебати нећемо. Истрајаћемо и изборићемо се. Ослободићемо се! Није оптужен само Владика него и никшићко и беранско свештенство, а ми смо наследници оних који су прогоњени, који су убијани, који су затварани, понижавани, али су остали вјерни Часном Крсту. Наша је дужност да испоштујемо њихову жртву. Ако буде потребно да испијемо и њихову чашу“, казао је Епископ Јоаникије, додајући: „Задивили смо цио свијет са нашим литијама, са борбом за нашу вјеру. То је јединствен феномен у свијету и ова ваша оданост Цркви и вјери нека само истраје до краја и све ће бити добро. То је близу. Ви то заслужујете!“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије. Сабрању су присуствовали предсједник Општине Беране Драгослав Шћекић и предсједник СО Беране Новица Обрадовић са сарадницима. Небо над Беранама, у једном тренутку, освијетлио је и ватромет. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Богојављење са свештенством Свету архијерејску литургију са великим водоосвећењем у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да су небеса отворила док се Господ крштавао у Јордану. Повезана вест: Митрополит Амфилохије са Немањине обале: Властодршци, дођите да се крстите часним крстом и да будете са својим народом! „И открила се најсветија тајна, тајна из које израстају све тајне, тајна из које се изњедрила васиона, сва Божанска творевина, тајна Свете Тројице, тајна Бога љубави Оца и Сина и Духа Светога. И од тога тренутка вјечна Божанска свјетлост је обасјала и Јована Крститеља и ријеку Јордан и свету земљу Палестину. Обасјала је читави свијет“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је та велика тајна остала присутна до данашњег дана и остаће до краја свијета и вијека са нама и међу нама. „То је тајна Божанске љубави, Божанске истине, Божанске доброте, Божанске мудрости… Отада, па до данас и до краја свијета и вијека Бог није неко непознато далеко биће, апстрактно биће философа и мудраца о коме они причају и приповиједају, него је Бог који је са нама Бог Емануил, који је ту са нама и међу нама, присутан у нама као вјечна љубав и као вјечна истина. То је оно што се јавило на овај дан“, објаснио је Владика Амфилохије. Казао је да је кроз Христово крштење свако људско биће призвано да се крсти. „Да доживи да прими у себе ту Божанску, вјечну, светотројичну тајну – да му се јави Господ и Света Тројица да га испуни. Шта је друго света тајна крштења до управа та света тајна која се кроз Христово крштење открива и дарује и нама, свакоме људскоме бићу“, нагласио је он. Најавио је данашње саборно крштење око осамдесет Подгоричана на саставцима Рибнице и Мораче рекавши да ријека Морача тако постаје ријека Јордан. „И та велика и света тајна Бога љубави усељава се у њих, обасјава их изнутра. Примају тај квасац вјечне истине, вјечнога живота“, закључио је Митрополит Амфилохије. Владика Амфилохије је током Литургије рукоположио у ђаконски чин Владимира Милуновића, координатора канцеларије Добротворног фонда Митрополије црногорско – приморске „Човјекољубље“. Након Литургије, Митрополит Амфилохије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је потом раздијељена вјернима. Посебно је поздравио седамдесет православних вјерника из Скадра који данас, на челу са својим свештеницима присутвују овоме сабрању. Осврнуо се кратко и на Владин дискриминаторски антизакон о слободи вјероисповијести и поново позвао властодршце да га повуку. „Дај Боже да ови наши који су на власти од братоубилачког и богоубилачког закона ослободе и себе, и Црну Гору. А и нас, овај народ Божји да ослободе од тог закона. Није циљ ниједне власти на свијету да буде богоубилачка и братоубилачка. Ја се надам посебно ова наша власт да неће то дозволити, него ће тај безбожни закон повући“, поручио је Митрополит Амфилохије. Потом је према Немањиној обали кренула Литија у којој хиљаде вјерника пружају молитвени отпор безакоњу црногорских властодржаца који дискриминишу СПЦ у Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом великог хришћанског Празника и славе храма, Преображења Господњег, у понедељак 19. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије предстојао је Светом архијерејском Литургијом у Радоини код Нове Вароши. Саслуживали су парох радоински протојереј-ставрофор Слободан Милошевић, парох прибојски протојереј Спасоја Вујанић и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Говорећи о лепоти и величини Празника Преображења Господњег, Празника целе Цркве Христове, Епископ Атанасије је најпре указао на то шта је људски род добио од неба: – Нема већег дара од тога, од те личности Господа Христа. Зато Црква показује на Њега, на Његову личност и на све оно што је у вези са Њиме, на оно што Он чини, на оно што Он даје. А оно што Он може дати указано је управо данас, на Празник Преображења. На данашњи дан Господ Христос је изнео на видело слику свога вечног царства, Царства небескога, које је смисао и циљ целокупног људског живота. У то своје царство вечно Господ Христос жели да уведе нас. – Господ је нама заповедио да настојимо да живимо светлим животом као што је Он сијао на Таворској гори. А то ћемо моћи само ако будемо живели по Његовој науци, по Његовој љубави и вери. Он је рекао: Нека се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег небескога. Дакле, треба светлити светлим добрим делима. Сваку светлост од Христа Бога ми славимо, истичемо, јер је она за показивање. Црква истиче све оне који се поправљају као светле примере, све праведнике јер су оставили светао пример и светао траг у животу. И у нашем роду имамо много светлих примера које истичемо и славимо, од косовских мученика до многих мученика наших дана. – Уместо светлих примера и светлих дела неки људи желе да укажу на мрачна лица и мрачна дела са намером да некога помраче, понизе, поругају. Они тиме раде супротно Празнику Преображења, супротно вољи Божјој. А ми не радимо тако. Ми данас истичемо светли лик Христов и светли лик Његових ученика и Његових следбеника, чију славу, како каже свети владика Николај, нико неће одузети и нико неће помрачити. То је основни смисао данашњег Празника, да славимо оно што светли, оно што је корисно. Јер нас данашњи Празник позива у оно што празнујемо, да будемо учесници светлости, да светлост видимо и да и сами светлимо, па да онда та светлост буде повод и подстицај другим људима да славе Оца небеског. Нама је циљ и жеља да буде што више људи који ће славити Бога и на тај начин се спасавати, да буде што више светлости у овоме свету, поучио је Епископ Атанасије присутни верни народ. Они који су се постом и молитвом, праштањем и сваком другом врлином припремали да дочекају овај велики светли Празник Господњи кроз свету тајну причешћа су се сјединили са Господом Христом и своју душу умили и просветлили божанском светлошћу. Након заамвоне молитве, предвођени својим Епископом, сви присутни су кренули у трократни опход око храма уз певање Богу и прослављање Бога а онда је испред храма Преосвећени пререзао славски колач и осветио славско жито и нове плодове винограда на корист и добробит свих оних који ће их употребљавати. Извор: Епархија милешевска

Друге недеље Великог поста Црква прославља спомен на великог светитеља Григорија Паламу. На човека који је сав свој живот посветио Богопознању, који се много трудио, и стално пребивао у жестокој борби против јеретика и лажних учитеља. Често се учење, које је он проповедао, излагало сумњама, те је морао да читавог свог живота доказује своју исправност, као и то да је пут којим иду он и људи који слушају њега и Христа,­ – истински и спасоносни. То је пут посебних подвига, стражарења над својим срцем и животом. Григорије Палама је много говорио о Божанској благодати, и о томе, без чега не можемо да живимо, без чега свака душа хришћанина, и сваког другог човека, гине, постаје слепа, глува, суши се, једноставно умире, док му се живот претвара у бесмислено гомилање догађаја. Често нас од те Божанске благодати одвраћа управо сујета овог света, која нам се испрва не чини толико грешна: стицање материјалних добара, умиривање своје сујете и гордости, – сада управо то одводи људе од Бога, и од мисли о томе да треба стално да хране своју душу, свој живот. Човек стиче огромна богатства. Читавог живота тежи нечему, и на крају се са сваким од нас дешава исто. Нема човека који живи на земљи, и којег неће стићи смрт. Сви ћемо скончати, сви који овде стоје, стаће пред Господом. Тада ћемо увидети да су живот, све бриге и мисли које испуњавају нашу душу – ништа. И не само ништа…, него управо оно што нам је сметало да се сјединимо са Господом. Али, тада ће бити касно. ”Када сав свет задобијем, у гроб ћу се уселити” – чујемо ове дивне речи у заупокојеном богослужењу. Заиста, човек задобије сав свет, али шта га на крају чека? – полажу га у ковчег и сели се у гроб. Бескућник, цар, роб – сви леже у гробу, ”без даха, и лика, и облика”. Тада људи, који стоје поред гроба, одједном схвате какав је људски живот: покаже се да је све сујета и празнина. Не спомињемо данас без разлога име Григорија Паламе, и није се он без разлога трудио и живео у име Христа, за све нас, већ да би нам оставио спасоносно учење о Божанској благодати, о томе да ће нас управо она исцелити, да она покреће наш живот, спасава и избавља нас од смртоносне сујете. У данашњем Јеванђељу имали смо прилике да чујемо како су Христу довели раслабљеног. Живимо тренутно, користимо своје таленте, способности, положај на којем се налазимо, – и не тражимо Христа. Често, да бисмо управо на Њега положили сву наду и разумели сујету свог живота, Господ нам шаље болест, немоћ и раслабљеност. Григорије Палама расуђује поводом овог читања из Јеванђеља Друге недеље Великог поста, и говори нам о томе, да је овог раслабљеног нада у Христа привела вери. Нада је била све што му је остало, последње на овоме свету: није имао више ни здравља, ни славе, ни снаге, само наду у Христа, која га је и привела спасењу, исцељењу. Исто то се тако често дешава и нама, а ми у љутњи говоримо: зашто, ја све исправно радим, доброг сам владања! Зашто ми се шаљу ове болести, искушења? Искушења и болести се шаљу да би се у наша срца уселила нада у Божанску благодат! Да би се сјединили са Христом они људи који, будући здрави и јаки, не налазе у себи снаге да покоре сујету овог света. Четири човека су довела раслабљеног. Скинули су кров на кући да би га спустили к Христу. И ми, такође, учи нас Григорије Палама, треба да раскрчимо тај цреп свакодневних, непотребних, празних и бесмислених брига, сујете и гордости да бисмо доспели к Христу, да бисмо спустили к Њему нашу несрећну, раслабљену, гладну и изморену душу. Божанска благодат се данас сједињава са сваком душом, и ми се сједињавамо са Богом. Никакво велико богословско знање, ни ученост, премда не смемо ниподаштавати њихов значај, нису способни да делују на људско срце, и душу, као Божанска благодат. Погледајте, колико имамо примера око себе, да људи који су добили највиша образовања, између осталог и богословско, и говоре исправне ствари, а да им притом народ Божији не верује. Они говоре, али то не допире до срца, јер ови људи нису задобили Божанску благодат. Она се, наравно, задобија у свакодневно аскетском подвигу, смирењу, посту и молитви, у љубави и саосећајности према страдању ближњих. Нека би молитвама светог Григорије Паламе, светих новомученика и исповедника Руске Цркве и свих светих Божанска благодат пребивала са свима нама. Амин. Извор: Православие.ру

Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, началствовао је јереј Радмило Чизмовић пјешивачки парох, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Милорад Бајбић из Зворничко-тузланске епархије и Драгољуб Савановић из Бањалучке епархије, протојереј Бошко Рољић из Бањалучке епархије, јеромонах Владимир острошки сабрат, јереји Данијел Ружићић из Бањалучке епархије, Милош Цицмил из Будимљанско-никшићке епархије, Предраг Поповић и Александар Милашиновић из Браничевске епархије, Раде Деспотовић из Загребачко-љубљанске митрополије, те јерођакон Зосима острошки сабрат и свештенођакон Митар Танасић из Загребачко-љубљанске митрополије. Бројно монаштво, свештенство и вјерни народ присуствовали су евхаристијском сабрању, а након читања Светог Јеванђеља, сабране је бесједећи поучавао о. Раде Деспотовић, који је између осталог казао да је Господ све данас сабрао на једно мјесто и због једног циља. – Господ призива, а човјек се одазива. У томе је сва тајна нашег живота. Бог призива човјека непрестано, да уђе човјек у Његово присуство и под окриље Његове најсвештеније благодати. Човјек има могућност да се одазове тој свештеној благодати и да почне цјелокупним својим бићем да се укључује у те токове божанске благодати. Најсвештенија божанска благодат се излива на свакој светој Литургији – казао је о. Раде. Додао је да је Литургија сабор ради истог циља, да се увежемо духом јединства, духом слоге, духом љубави, духом мира, да облагодатимо своје умове, да очистимо своја срца, нахранимо и надахнемо своју душу и да нашу вољу учинимо стаменом и постојаном. – Слаб је данашњи човјек и не узима Јеванђеље и Христа као узор и образац живота. Зато нам је и воља често непостојана и слаба и често падамо, али није страшно када падамо, страшно је ако останемо у гријеху, а још страшније ако се правдамо за учињени гријех. Господ је наш образац, и наша мјера, и наше савршенство, и наш призив, и наш одзив. Господ је алфа и омега свијета и ми имамо једнство у Њему, идентитет у Њему, јер смо ништа друго него породица Јединородног Сина – казао је о. Раде. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали примили су Свету Тајну причешћа. Саборовање свештенства, монаштва и вјерног народа настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог

Пред сваког човјека који се суочи са болешћу неминовно искрсавају питања која се тичу основа и оквира његове егзистенције. Будући да болести изазивају патњу, како тјелесну тако и душевну (духовну), оне опомињу на несигурност нашег живота и потврђују то да живот и здравље нису вриједности које трајно посједујемо. Услијед великог страха од биолошке смрти која се узима као апсолутни крај живота, долази до прецјењивања билошког живота као јединог облика живота и отуда се психосоматско здравље сматра највећим благостањем. Тако долази до уздизања “аналгезије“ у цивилизацијску вриједност и друштвени циљ (Ж. К. Ларше). У човјеку је дубоко укоријењена тежња да савлада смрт и да оствари живот без недостатка и несавршености. Та тежња је усађена у људску природу самим актом стварања човјека. Јер, човјек је створен по образу Божијем, са даром слободе помоћу које је могао да оствари бесмртност по благодати. Пошто је слободу употријебио на погрешан начин он је, насупрот томе, постао (остао) смртан и трулежан. Према томе, само у личној вољи човјека и погрешној употреби његове слободе лежи главни извор смрти, патње и болести. То значи да Бог није творац и извор болести и патње него је то гријех човјеков. Читава природа се због Адамове непослушности разбољела од трулежности (Св. Кирило Александријски). Посљедице Адамовог гријеха – болест, трулежност и смрт – преносе се биолошки на читав људски род. Отуда, болести од којих људи оболијевају нису превасходно посљедица личног гријеха него учешћа у заједничкој (обољелој) људској природи. Христос нас учи да не постоји непосредна веза између болести и гријеха неког човјека или гријеха његових сродника: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему (Јн. 9,1-3). Једино је Христос могао да ослободи људе посљедица Адамовог преступа. Христос-Нови Адам је исцијелио и обновио људску природу и као што се у Адаму људска природа разбољела од нетрулежности тако у Христу она добија оздрављење. Но, потребно је да човјек слободно прихвати плодове Христовог исцјелитељског дјела. Христос је укинуо закон гријеха и савладао смрт али они и даље постоје у свијету. Човјек и даље умире али смрт више не влада њиме (Римљ. 6,9). Над човјеком који живи Христом и у Христу, гријех више нема власти. Болест показује несрећу човјечанства које се одвојило од Бога, губитак здравља представља симбол и знак губитка првобитног рајског живота. Зато је потребно да искуство болести сагледамо у оквиру нашег односа са Богом. Уколико на такав начин сагледамо болест, онда она неће бити извор апсурда и моралне патње. Потребно је, како казује Св. Григорије Назијанзин, да “од болести створимо философију“ и да откријемо њено значење у нашем односу с Богом и у погледу нашег спасења. Болест чини да наша привезаност за земљу и овај свијет слаби и да почнемо да поимамао један други, виши, духовни свијет. Тако се болест показује као Божанска педагогија, као укор због гријеха, који има за циљ да човјека приближи Богу и да га поново сједини с Њим. “Бог доноси болести за здравље душе“, учи Св. Исак Сиријски. Иако су болест и патња у Христу преображени и могу да приближе човјека Богу, ипак оне нису нешто што треба жељети и намјерно изазивати. Здравље (уколико се користи за живот по Богу) се више цијени него болест, зато се Црква и моли за здравље њених чланова. Здрав човјек, коме болест не црпи животну снагу у стању је да преданијим подвигом служи Богу. Зато је и циљ излечења и повратка здравља управо – долазак у могућност служења Богу. Потврду тога налазимо у Светом Писму: када је Христос исцијелио Петрову ташту, њу пусти ватра и устаде и служаше му (Мт. 8,15). Након што му је Христос повратио вид, Вартимеј одмах прогледа и оде путем за Исусом (Лк. 12, 52). У том смислу, тражење здравља представља чак и задатак, онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцјељење (Св. Исак Сиријски). Христос је једини исцјељитељ, без Њега нема истинског исцјељења и оздрављења. Али то не значи да нам нису потребни љекари и медицина. Бесмислено је да у име вјере одбацујемо медицину и њена достигнућа. Господ благосиља сваки људски труд који је на добробит људи, па тако и труд љекара и медицинсих радника. Љекар који савјесно врши свој посао, лијечећи човјека он заправо служи човјеку, а служећи човјеку (ближњем) он служи и Богу. Међутим, медицина, ма како она била савршена не може да пружи оно што Бог пружа а то је – спасење и вјечни живот у коме нема болести, патње ни уздисања. Према томе, здрав човјек није онај ко нема потребе за љекаром и медицином и који не прима никакву медицинску терапију, него онај ко правилно промишља о себи и свијету око себе и ко свој живот и све оно што живот доноси, гради кроз искуство односа и заједнице са Богом. презвитер Слободан Лукић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Звучни запис емисије

Ваше преосвештенство, оче игумане, часни Оци, сестре монахиње, браћо и сестре У радости сабрања и обновљења Саборне цркве на Валу ево дочекујемо и испраћамо у име Божје и славу Господњу једног хришћанина са истим оним питањима и одговорима, са којима је тај хришћанин, а ријеч је о свештеномученику Ристу Јарамазу, отишао из овога свијета мученички страдајући далеке 1942 године. И на та питања и на те одговоре оче Ристо, одговарамо ми данас твојим светим тијелом у твојој Опутној Рудини и Бањанима, у овој богородичној херцеговачкој башти у долу Валске цркве гдје је почело твоје страдање а данас почиње твоје прослављење, пред твојим и нашим светим манастиром Косијерево, који се склонио из косијеревске питомине од валова људских пустих жеља у Петровићима. Твоје свето и мученичко тијело је одговор који дајемо као хришћани на сва људска питања од постанка свијета, на ону “прегршт свести” у којој смо запретени именом Христовим, и којом разумијемо и себе и другога као бића која су научена да воле и да живе у заједници са Богом. Из те заједнице као твој од твојих, приносим ти, и ову мантију коју носим као још један Јарамаз, који је осјењен и облагодаћен оним мученичким крстом који су ти крвници мртвом у руке метнули, не знајући у свом братоубилачком слијепилу, да се ти од њега нијеси ни одвајао и да ти нијесу могли љепшу пјесму спјевати кад су те мртва њиме опремили. Ти си оче Ристо, како доликује пјеснику, позван да одговараш због истих оних стихова пјесме звона првог које је пјевало послије битке косовске као што је позван и твој састрадалник игуман светиње косијеревске јеромонах Теодосије. И на тај си позив одговорио као и они бесмртници са Вучјег дола заједно са краљем Николом „да оствариш оно, за чим су наши отци вазда од Косова крв лили! Бог те живио на корист Српства…“. Зато смо и благодарни јер си нас окупио, оче Ристо, свештеномучениче и новоисповједниче, око Тајне Христа Бога нашег, да се прослави и род наш и да се радост свељудска и божанска излије благодаћу Духа Светог и да се Отац наш небески не постиди нас потомака и Твојих изабраника. Зато у име породице Јарамаз, хвала нашем епископу г. Јоаникију, што нас је архипастирском бригом окупио у заједници са свештеномучеником Ристом Косијеревским, хвала и игуману Арсенију и оцу Раденку и свима онима који су помогли да данас у радости испратимо и дочекамо оца Риста. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На позив Митрополије Тамасоса и Ориниса, један богослов допутоваће из Грчке да симултано преводи Литургију на знаковни језик за глуве људе. Служба ће се одржати у недељу 19. новембра у цркви Светог Јована Златоуста у Лакатамији, у предграђу Никозије. Према речима пароха при цркве о. Киријака Каспариса, у прво време Митрополија ће доводити богослова једном месечно, па ће број оваквих служби уредити на сваких четрнаест дана или на све веће црквене празнике. „Ово је осмишљено с циљем да се задовоље потребе глувих верника који никад нису имали могућност да прате Литургију или имали некога да им објасни њено дубље значење на њиховом језику,“ рекао је о. Киријак Сајпрус Мејлу. Ово је први пут кад ће глуви људи моћи учествовати још активније у божанским литургијама. Он је додао да ће богослов стајати на подијуму тако да га сви виде и одатле ће симултано преводити на знаковном језику. До сада је 17 лица изразило интересовање за овом службом, али сесматра да ће бројка расти. Истовремено, Митрополија је позвала једну Кипранку која је стручњак за знаковни језик да проучи како богослов из Грчке преноси проповеди и богослужење, тако да једнога дана она преузме његово место када он не буде могао долазити на Кипар. Вести из сестринских цркава | English