Претражи Живе Речи Утехе

Ово је тема за личну употребу. Ево, да почнем са већ постојећим текстом: Знамење и значење Босне Признати грб Босне ( не и Херцеговине, јер је то потпуно засебна област ) већ је вијековима плави грб са златним љиљанима. Још од пада Босне под Османлије 1463. године тај грб је сматран за свебосански знамен, иако је то само био грб владарске породице Твртковића а не Босне као земље ( по Фојничком грбовнику љиљани су грб Твртковића, а лав на плаво-бијелом пољу грб Котроманића. Додуше, Твртковићи су само подгрупа Котроманића тако да се може рећи да је босанска династија имала два грба ). Прво, што се тиче самог грба са љиљанима, постоје два гледишта. Прво је то да су љиљани увезени из Француске ( тачније од династије Анжујаца. Наиме, током рата за круну Угарске, босански владар је подржао Анжујца који је владао Напуљским краљевством. Након његове побједе, као знак захвалности за подршку, босански бан је добио златне љиљане на поклон и они се од тада налазе на грбу Босне. Ово се и види на претходне двије слике ), или уопште из иностранства, јер је сам симбол био веома раширен. Друго становиште јесте да је љиљан домаћи знак, настао у Босни. Као докази се наводе налази љиљана на стећцима, те на објектима из још ранијих времена. Мада, без обзира на објективну јачину оваквих аргумената, веома је сумњива пристрасност бошњачких кругова који аб инитио одбацују сваку другачију тврдњу. Српски и хрватски кругови су потпуно незаинтересовани за овај симбол осим у случајевима када га желе потпуно присвојити за себе, попут Бошњака. Национализам уопште није добродошао при објективним сагледавањима повијести, то је барем видљиво. Као што је већ речено, грб са љиљанима је још од пада Босне под Османлије сматран за босански грб и са њим су се поистовјећивало босанско становиштво. Но, како је већина градског и добар дио руралног становништва примио ислам, одједном је хришћански симбол ( који по неким тумачењима представља Свето Тројство ) постао знак муслиманске Босне. Римокатолички дио је био подијељен на босанску и хрватску струју па се то сходно и одразило на касније прихватање националног симбола ( то јест, једни римокатолици су себе сматрали Хрватима, а други Босанцима. Такво стање је опстало добро до 19. вијека гдје је познат лик фра Ивана Јукића који се изјаснио за Босанца, Бошњака ). Римокатоличко становништво је мање-више било домородачко и тешко се може рећи да су они досељеници у Босну. Са друге стране, православно становништво носи ту стигму досељеништва, али само онда када се пробуди бошњачки национализам. Истина је заправо да је један дио садашњег православног становништва заиста досељен у Босну силом, по наредби Порте из Истанбула, али је онај други дио домородачки ( предјели Семберије, Подриња и наравно сви православни Херцеговци ). Досељеници су смјештени или у Источну Босну, код Гласинца и Романије гдје су досељени из црногорских Брда након устанка 1713. и 1714. године када је босански паша Нуман-паша Ћуприлић разбио устанике и 3000 устаника са њиховим породицама доселио у Гласинац како би прориједио брдско становништво и ослабио њихову снагу и наум за будуће устанке. Иронијом повијести, само је терет пребацио ближе Босни, јер је Романија постала легло хајдука, а њен тежак терен муслимани нису радо походили па се стога ту православно становништво и одржало. Други дио досељеника је пресељен у босанску Крајину из разних српских земаља ( од Црне Горе, Херцеговине, преко Мораве до Косова ) и та мјешавина различитих српских племена и родова се убрзо издефинисала као Крајишници. Са друге стране, простори Семберије, сигурно и Посавине у неким дијеловима, те Подриња су увијек били блиски Србији и православље је у тим крајевима одавно већ заживјело. Херцеговина, с друге стране, била је дио Србије још од Стефана Немање, а под окриље Босне длази тек половином 14. вијека, када ју је Твртко освојио од Душанових вазала ( овај догађај се додуше оспорава, наравно, у српским круговима јер се у љетописима спомиње како је Душан заправо "подвинуо цијелу Босну пода се" и побиједио Твртка. Но, чињеница је да од половине 14. вијека, или макар крајем, херцеговачки владари су били вазали босанске круне ). Становништво Херцеговине је одвећ било и остало православно ( под Херцеговином подразумијевам стару Херцеговину која се протезала од Неретве па све до Скадарског језера и црногорских Брда ), а њен западни дио који је потпао под Босну ( хумске земље ) су и дан данас у саставу БиХ. Тако имамо стање да је домородачко становништво једне области под "страном" владавином. Потребно је напоменути да су Босна и Херцеговина двије потпуно различите области, те да стога се љиљани не могу сматрати симболом читаве БиХ као земље, јер је грб Котроманића искључиво босански грб. Са друге стране, то је и грб босанске државе ( држава је различит појам од земље ). Што се ипак тиче грба босанске земље, у Фојничком грбовнику стоји грб Босне који се састоји од водоравно положеног полумејсеца и осмокраке звијезде изнад њега, на црвеној подлози. Сама вјеродостојност Фојничког грбовника је у питању баш код одређених грбова, као што је овај. Разлог је тај што се тај симбол ријетко гдје друго виђа ( ја за сада знам да је само представљен у Фојничком грбовнику, а могуће и у Охмућивићевићевом или Косјерић-Неорићевог. Заборавих од ког је Фојнички грбовник само препис ), што је само појачано читавом атмосфером сумње у вјеродостојност самог Фојничког грбовника. Но, са друге стране, овај знак уопште није необичан за словенско племство, а јавља се и ван словенских кругова, но рјеђе. Најбољи примјер јесте грб племићке породице од Сарајева са којом дијелим презиме, али не и сродство. На том грбу су представљена три водоравно положена полумјесеца на црвеном штиту. Постоје и остали грбови, а полумјесец и осмокраку звијезду сам чак видјео и код једне пољске племићке породице, на изложби постављеној на Калемегдану. Око овог грба нема никаквих спорења, осим дилеме да ли је уопште и вјеродостојан. Но, једно је сигурно, ово је симбол Босне као земље ( у Фојничком грбовнику ). Да се вратим натраг на Котроманиће са двије реченице. Поред fleur de lis симбола, њихов породични грб био је и лав на плаво-жутом пољу, односно златно-бијелом ( зависно од варијације ). Овај симбол је једноставно потиснут од стране љиљана па је данас скоро па заборављен да се напомене. Но, потребно је рећи шта и о Херцеговини ( то јест о оном дијелу који је потпао под босанску власт-о Хуму ), јер је то засебна област. Западни дио старе Херцеговине је дошао под босанску власт у 14. вијеку и након одређених територијалних измјена стање је мање-више исто. Хумске земље су данас у саставу босанске државе. Грб Херцеговине ( тачније Хума ) носи сличности са грбом земље Босне из Фојничког грбовника. Наиме, на црвеном пољу се налази десна рука која држи сабљу, а изнад сабље сијају полумјесец и осмокрака звијезда. Дакле, као прво, Босна и Херцеговина су двије засебне области и свака од њих има своје симболе. Босна има фојнички грб са полумјесецом и осмокраком звијездом као и љиљане Котроманића ( док је њихов лав једноставно потиснут ) који су прихваћени за симбол босанске државе и бошњачке нације. Са друге стране, босанска Херцеговина ( Хум ) за свој симбол има десну руку која држи сабљу изнад које такође сијају полумјесец и осмокрака звијезда. Слиједећи чисту логику, грб Босне и Херцеговине би према томе могао и требао бити само грб који спаја љиљане, сабљу, полумјесец и осмокраку звијезду. Само тако ће државни симболи у потпуности одговарати повијести, имену и значењу онога кад се каже "Босна и Херцеговина".

http://zicer.org

VAŽNA OBAVIJEST - SELIMO NA NOVU ADRESU Poštovani čitatelji, radost nam je da vam na današnji spomen sv. Marka Efeškog, velikog borca za vjeru, možemo predstaviti naš novi blog. Nakon više od pet godina rada, preko 300 članaka, tisuća posjeta i komentara, ovaj blog se više ni vizualno ni tehnički ne može nositi s novim zahtjevima koji stoje pred nama. Novi blog će imati sve sadržaje kao i ovaj, a od novih mogućnosti osobito ističemo podjelu članaka po temama, tako da će čitatelj moći lako i brzo doći do odgovora na pitanje koje ga zanima. Trenutno još uvijek traje unošenje svih starih tekstova u novi blog, uz njihov pregled i ispravke. Onog trenutka kada se to završi, prelazimo u potpunosti na novi blog, a do tada možete na novom blogu proučiti stare članke, iz vremena kada većina vas još niti nisu bili čitatelji bloga, a koji su, zbog skromnih tehničkih mogućnosti, ostali uglavnom skriveni. Zahvaljujemo pravoslavnom misionarskom centru "o. Danil Sisojev" iz Beograda na tehničkom angažmanu, bez kojeg bi ovaj projekt bio nemoguć. Bogu hvala na svemu, i krećemo dalje. Nova adresa je: https://orthodoxhr.wordpress.com/ Objavio/la Pravoslavlje Hrvatska u 19:23 View full Странице

citydesert.wordpress.com The name of this blog is taken from a major study of Egyptian monasticism by Derwas Chitty: his work was called The Desert a City, and is obviously influenced by that great Anglo-Catholic poet, T.S. Eliot as much as by that great Roman Catholic monk, Thomas Merton. Chitty began it by noting: This making a City of the Wilderness was no mere flight, nor a rejection of matter as evil (else why did they show such aesthetic sense in placing their retreats, and such love for all God’s animal creation?). It was rooted in a stark realism of faith in God and acceptance of the battle which is not against flesh and blood, but against principalities, against powers, against the world-rulers of this darkness, against the spiritual things of wickedness in the heavenly places. [Derwas Chitty (1901-1971) The Desert a City Crestwood, NJ, St Vladimir’s Seminary Press, 1995:xvi] And he asks: Has it not its challenge for today? If there is a challenge for contemporary Christians, and one which, to use Chitty’s words is rooted in a stark realism of faith in God and acceptance of the battle which is not against flesh and blood, but against principalities, against powers, against the world-rulers of this darkness, against the spiritual things of wickedness in the heavenly places it is surely in the Desert which is the contemporary City. This blog offers explorations of Eastern Christian spirituality in the context of modern urban living. It follows in the tradition of the illustrious Saint, John Cassian (ca360-cs432) who sought to translate the Desert Spirituality he experienced in the Christian East into the life of urban Western Christians. The author of this blog is a Priest of an Oriental Orthodox Church who lives and works in a city that is a desert. He lives in The Hermitage of St Cedd in an inner suburb of a large city. He can be contacted at gregory1 AT pacific.net.au