Претражи Живе Речи Утехе

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду и свештенослужитељ при београдском храму Светог Александра Невског. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Бранислав је говорио о значају празника светог Богојављења. У оквиру наведене емисије презвитер Бранислав Кеџић је говорио о овом великом и спасоносном Господњем празнику, о јављању Тројединог Бога на Јордану, као и о богослужбеним специфичностима овог празничног дана, међу којима последовање великог водоосвећења заузима посебно и истакнуто место. Говорећи о великом водоосвећењу и води која се дарује вернима на освећење и укрепљење, професор Богословије Светог Саве је рекао: Освећење воде на Богојављење је показатељ да је освећењем воде Господ осветио читаву твар и показао је онаквом каква она треба да буде, односно, каквом она тежи да буде. Доласком Христовим и освећењем творевине показује се пут којим човек иде да би се вратио ка оном добром које је Бог приликом стварања даровао. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

архимандрит Елпидије (Вајанакис) МИ ОСВЕШТАВАМО САДАШЊОСТ И БОГ БЛАГОСИЉА БУДУЋНОСТ - Оче, какво би требало да буде наше свакодневно живљење? Шта треба да чинимо да нас Бог благослови? Бог ће нас, дете моје, благословити када се трудимо да освештамо садашњост. Да освештамо садашњост. - А како ми освештавамо садашњост? Када посвећујемо Њему сваки минут, сваки тренутак нашег живота. Ми посвећујемо три основне ствари које управљају нашим животом. Знате ли које су то три ствари? То су ум, речи и срце. Садашњост освештавамо када увек смештамо добре мисли у наш ум. Када мислимо о нашем Богу са много обожавања. Када кажемо: "Боже мој, Ти си наш слатки Отац, а ми смо бебе Твог срца." Када осећамо Њега као нашег сопственог Оца и предајемо своју душу Њему као беба у загрљај своје мајке, тада је садашњост освећена, зато што Он брине (о нама) као слатка Мајка, али и као слатки Отац, увек штитећи Своје дете. Када Он види да ми никоме не желимо зло, већ напротив, волимо чак и оне који нас мрзе, тада се освештава садашњост! Када нас Он види да чинимо добро чак и лошим људима и молимо се за све људе, за оне који пате, али посебно за оне који нас вређају и тражимо од Њега: "Оче мој, опрости свим људима и приведи их у Твој загрљај." Када би само знали колико је Он задовољан овим, колико Га то радује! На овај начин ми освештавамо садашњост! - А како освештавамо наша уста? Ово је други начин. Ово је веома тешко, зато што смо сви научили да говоримо много речи, да много причамо, да имамо мишљење о свему и спремни смо да судимо свима и свему. Тако када смо веома пажљиви шта говоримо, пажљиви, да не говоримо отровне речи, већ да говоримо речи слатке као мед, тада ми освештавамо садашњост кроз наша уста! Постоји и треће, срце. - Како освештавамо срце? Срце је освештано када дозволимо да се љубав шири у њему. Нека љубав влада твојим бићем, нека влада твојом душом. И од ове пуноће љубави коју ћеш примити од Бога и коју ћеш давати другима освештава се срце. Срце је створено само за љубав. И љубав много освештава душу човека. Знајте да човек који воли и пун је милосрђа, доброте и учтивости, избегава зло, избегава оговарање, клеветање, избегава суђење и осуђивање, такав човек освештава своје срце. Ове три ствари, наиме: освећење садашњости у уму, у устима и у срцу су основа која чини да те Бог благосиља током целог твог живота, дете моје. То вам свима и желим. СА ДОБРИМ МИСЛИМА, РАЗБОРИТИМ РЕЧИМА И МИЛОСРДНИМ СРЦЕМ ОСВЕШТАВАМО САДАШЊОСТ.

С обзиром на забрану масовних окупљања током пандемије вируса корона, архијереји и свештенство широм православног света почели су благосиљати своје градове и места из возила, па чак и из хеликоптера, носећи са собом чудотворне иконе и чесне мошти. Сајт Orthchristian је раније известио да је белоруски митрополит Минска Павле благословио свој град светим иконама, моштима и освећеном водицом у вожњи хеликоптером, а исто је то учинио и митрополит белгородски Јован у својој епархији. А 25. марта је Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, предстојатељУкрајинске православне цркве, благословио своју родну земљу Украјину у вожњи авионом летећи 300 километара од Кијева до Черноваца. Молећи се за све оне који су оболели од вируса током свог лета, Његово Блаженство је благословио украјинску земљу Печерском иконом Матере Божје. Његово Блаженство је одлетело у Черновце да испоручи нови вентилатор и 100 комплета заштитне опреме за медицинско особље. Такође је позвао све манастире своје Цркве да се припреме за пријем оболелих од вируса корона ако је потребно. Извор: Инфо-служба СПЦ

Иако први писани траг о прослави Светог Саве као школске славе датира из XVIII века, тачније 1734-1735. у Српско-латинској школи у Сремским Карловцима, као званичан датум када се Свети Сава проглашава за школског заштитника узима се 1840. година. Тада је Совјет Кнежевине Србије одобрио свим школама да у целом „отечеству“ као свог патрона славе Светог Саву. Како се прослава Светог Саве убрзо проширила на све школе у Србији тог времена, то се упоредо јавила потреба и за његовим ликовним приказом, тачније за иконом која би послужила као типски образац, или узор за све српске школе без обзира где се налазиле. Остало је забележено да је Министарство просвете Кнежевине Србије склопило уговор са београдским сликарем и живописцем Урошем Кнежевићем, да се за потребе српских школа начини око три стотине литографисаних отисака са представом Светог Саве и да ти радови буду „… чисто и лепо израђени, измоловани (колорирани) и прилепљени на платно“. Данас се, нажалост, не зна како је изгледала Кнежевићева икона Светог Саве која је послужила као предложак за израду литографија, али може да се наслути да је у питању била тада честа представа просветитеља кога окружују деца, имајући у виду да је управо таква замисао била најтачнија за највећег српског духовног учитеља. Насупрот несачуваном ликовном приказу Светог Саве од Уроша Кнежевића, међу неколико сачуваних представа Светог Саве као српског просветитеља и архипастира који благосиља Српчад, издваја се литографија новосадског сликара и графичара Павла Чортановића, као и истоимена композиција коју је 1875. насликао Стева Тодоровић за црквену општину у Перлезу. Пред крај XIX века у Србији није било готово ниједне школе која није имала икону или неку другу ликовну представу свог патрона. У тим годинама на тему Светог Саве како благосиља, подучава и саветује српску младеж настаје познато дело сликара Ђорђа Крстића (у Народном музеју у Београду). Када је ова монументална композиција била завршена и изложена у Скупштинској сали Велике школе 1891., достигла је велику популарност, те је убрзо била објављена не само у дневним листовима, часописима и књигама, него је била доступна у свакој школи, установама, црквеним надлештвима, али и сваком српском дому преко олеографисане репродукције мањег формата. Као наручилац ове слике, Министарство просвете Краљевине Србије овим је крунисало своје претходне напоре да се изузетна историјска вредност народног просветитеља отелотвори у једном уметничком делу које ће одговарати времену у коме оно настаје. Отприлике као што је Сава Немањић, Свети Сава схватио време у коме живи и мудро искористио повољан историјски тренутак да постави камен темељац српској државности и васколикој духовности, тако је и Ђорђе Крстић разумео шта се од њега тражило – прожети слику мисаоношћу и духовношћу „споља и изнутра“. На њој, разуме се, није дат стваран догађај из живота Светог Саве, него је кроз уметников доживљај нарочито наглашен просветитељев наук који се чита из општедуховног расположења и оданости које млади Срби имају према свом узвишеном родољубу (ту су Шумадинац, Црногорац, затим мајка Косовка са дететом у наручју, ниже Бачванин, Босанац, Сремац и Банаћанин, док више њих стоје Херцеговац и Далматинац). Поред тога, сликар је показао на свом делу и један нарочити квалитет, а то су светлост и боја. Они нису слагани по некој нарочитој вољи или замисли, него су дошли до изражаја из Крстићевог правог сликарског осећаја. Данас смо ускраћени за потпун сликарски доживљај пред овим делом, јер су боје временом прилично потамнеле услед коришћења асфалтне подлоге коју је Крстић често користио у свом раду. Како је слика тренутно у фази захтевних конзерваторских радова, са нестрпљењем се очекује њено излагање у оквиру сталне поставке Народног музеја у Београду. У временима балканских ратова, Првог светског рата и непосредно после, Свети Сава се скромно славио. Приликом тих прослава и обележавања углавном се користиле уобичајене иконе или литографисане или олеографисане представе Светог Саве, било самостално или у склопу сцене благосиљања. Занимљив пример у том погледу је цртеж који је за потребе израде дипломе Учитељског удружења у Београду литографисао непосредно пред Први светски рат Петар Марковић, мање познати уметник и ђак Уметничко-занатске школе у Београду. Након Првог светског рата велико славље било је одржано на Београдском Универзитету 1921. године, када је беседу одржао тадашњи ректор Универзитета Слободан Јовановић. Из исте године потиче и уметничко дело чија је популарност из године у годину непрекидно расла, тако да је данас достигла ниво прворазредне, рекли бисмо култне слике. За композицију Светог Саве који благосиља Српчад, бољи избор није могао да буде од Уроша Предића. Као и у Крстићевом случају, и код Предића је ово дело било поручено, и то од стране Државне штампарије Краљевине СХС у циљу умножавања за школе и црквене општине. На беспрекорно педантан и реалистичан начин, Свети Сава је приказан у архијерејској одежди на трону како благосиља и поклања деци књиге. Елементи српске државности, као и тада новонастале југословенске који се виде на трону, затим Хиландарска повеља, ктиторске представе Немањића на фрескама у позадини, отворена књига са просветитељевим порукама српској деци, као и сама слика у целини, на најјаснији и најчитљивији могући начин говори о непролазној вредности и значају који Свети Сава има за Србе. Предићева слика, данас изложена на поставци у Народном музеју у Београду, истовремено даје и неизмерно важан допринос величању светосавског култа у српској ликовној уметности. Она на симболичан начин затвара један круг у историјско-уметничком континуитету представљања Светог Саве, који је за српско потомство био и који ће заувек остати народни просветитељ и узорни прародитељ. Петар Петровић Стева Тодоровић, Свети Сава благосиља Српчад (Црквена општина Перлез) Dимитрије Аврамовић, Свети Сава, 1852. Народни музеј у Београду Ђорђе Крстић, Свети Сава Благосиља Српчад, 1891. Народни музеј у Београду Урош Предић, Свети Сава благосиља Српчад, 1921. Народни музеј у Београду Извор: Народни музеј

– Адреса о којој премијер говори, већ више од 800 година благосиља Црну Гору. То је адреса Српске патријаршије, дакле Пећке патријаршије а прије тога Жичке архиепископије. Прве епископе зетске, хумске и будимљанске, прве дакле православне свештенике из нашег народа, овдје на овим просторима данашње Црне Горе, поставио је Жички архиепископ Свети Сава Немањић. Нијесмо их сами себи поставиљали. Били смо – како би се то данас популарно рекло – интегрисани са тим Светим мјестом. Са Жичом. А кад је сједиште Цркве пренијето из Жиче у Пећ, и кад је, касније, Архиепископија постала Патријаршија, е онда је, и због тога је, Зета добила Митрополију. – казао је Перовић. – Све цетињске митрополите, од Висариона и Вавиле ( градитеља Цетињског манастира ) па до Данила, Саве и Василија Петровића – хиротонисали су пећки, односно српски патријарси. Зато Свети Петар Цетињски, слава му и милост, каже Црногорцима за Пећку Патријаршију, како је она ”мати свих српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цару наши оградили” ( из посланице Црногорцима и Брђанима 1822.г. ). Зато би било неопходно, да премијер Црне Горе зна, да су Жича и Пећ адресе, које носе благослов цијелој црној Гори, па и њему лично. Да то не заборави. – подсјетио је ректор Богословије. Перовић је даље рекао како су послије Светог Петра Цетињског, црногорске митрополите рукополагали и благосиљали руски архијереји, а наше књажеве и краљеве – оружано и новчано, бескрајно помагали руски цареви. Иако ово подсјећање може некоме звучати као да је обојено политиком, у њему је нешто много више од политике, а тиче се образа и душе онога који је био помаган и благосиљан. ”А ја вјерујем, да премијер има и једно и друго. Зато није добро да се то заборавља” – додао је он. Свештеник Гојко Перовић је даље наставио: – Ако нам сада, са тих истих адреса, дођу ријечи критике, људски би било да размислимо – ”да није што до мене, ако ме критикује онај који ме је вјековима благосиљао”? А не да само без престанка понављамо себи у браду како смо велики, како смо моћни, како непредујемо, како се интегришемо….итд. Он је подсјетио да су патријархове ријечи критике дошле послије година игнорисања упозорења и примједби од стране Црногорско-приморске митрополије, да Влада не ради добро у сфери односа према црквама и вјерским заједницама. 1) На разне начине се атакује на црквену имовину, и најављује њено отимање мимо елементарних правних прописа. 2) прави се нацрт закона без консултације са најбројнијом и древном Црквом ( ето рецимо, премијер најављује ту тему за 4. квартал ове године, а већ смо имали расправу и бројне критике са разних страна на претходни нацрт, и већ је Венецијанска комисија ставила ад акта ту тему – а све вријеме се не консултује Митрополија !!! ) 3) СПЦ је једина црква или вјерска заједница у Црној Гори са којом није потписан уговор о међусобној сарадњи 4) У Црној Гори су, у протеклих неколико година, управо на позив СПЦ стигла три највећа имена данашњег Православља као и њихови благослови. Руски, Цариградски и Јерусалимски патријарх! А црногорски званичници су на те благослове одговорили тако што су баш у дане доласка ових првојерараха у Црну Гору, подржали групу рашчињених, бивших свештеника! 5 ) Забрањују се богослужења православним свештеницима Митрополије, у храмовима који, по уредбама ове државе, припадају управо Митрополији! 6 ) Државни званичници игноришу црквене скупове и свечаности, а иду на исте такве кад их организују друге вјерске заједнице ( Када их на прославу 150. годишњице позива Цетињска богословија, најстарија средња школа у Црној Гори, онда не дођу; а кад их зове медреса у Тузима, онда иду…. Кад Цетињска богословија тражи салу Зетског дома на Цетињу за своје духовне свечаности, онда не дају; а када исто то траже римокатоличке сестре – њима дају…… ) 7 ) Када држава хоће икону Мајке Божије да стави у пећину (!!!) тада се игноришу примједбе Цркве; а кад на ту непримјерену идеју реагују нпр. Малтешки витезови, или нека друга страна институција – све се обуставља. 8 ) Када свештеници, монаси, професори богословије траже дозволу боравка у Црној Гори, траже им се услови који нијесу утемељени ни у једном позитивно-правном акту ове земље ( о чему се децидно изјаснио министар унутрашњих послова у црногорској влади г. Горан Даниловић )…..итд. у недоглед. Перовић се на крају запитао, да ли ће се јачина институција и правна сигурност градити на оваквим двоструким аршинима, и може ли бити, код људи из власти толико разума да се схвати, да није свака критика злонамјерна – него да упрвао служи за унапређење система и међусобних односа? Може ли се срећа Црне Горе градити тако што ће се заборавити благослови Жиче и Пећи? По њему, рјешење је у грађењу институција секуларног и мултиетничког друштва. У случају да градимо такву културу и такву врсту односа онда не знам – шта ће једној секуларној држави – националана (”аутокефална”) црква, и шта ће једној мултиконфесионалној држави – власништво над храмовима? – запитао се Перовић, на крају своје опширне изјеве дате ”Ал Џазири”. Извор: Митрополија црногорско-приморска