Претражи Живе Речи Утехе

Поводом 77 година од мученичке смрти Генерала Краљевске војске у Отаџбини, вође трећег српског устанка, Драгољуба Драже Михаиловића, доносимо двије бесједе блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У бесједи коју је изговорио 17. јула 2003. на празник Свештеномученика Саве Горњокарловачког, Св. цара мученика Николаја II и његове породице, и на дан убиства генерала Драгољуба Михајловића (4/17. јула), који су сви, сваки у своје време, пострадали за правду Божију и одбрану светиње отачаства, Митрополит Амфилохије је између осталог казао: + Митрополит Амфилохије: "Драгољуб Михаиловић је био частан човјек, који је љубио свој народ и своју отаџбину, који је пострадао за правду Божију, за одбрану светиње, за одбрану Крста Часнога и слободе златне"Е ЗЛАТНЕ" "...На данашњи дан је убијен још један страдалник и мученик, Драгољуб Михајловић, који се борио за вјеру и отаџбину, који је био на страни Савезника који су се борили против немани нацифашистичке. У II свјетском рату, он се нашао измећу чекића и наковња, између безбожног нацифашизма и ништа мање, него још и безбожнијег, комунизма. Нашавши се између те двије звијери, те двије демонске силе, никле из истога безбожнога коријена – дарвинистичкога, ничеанскога и марксистичкога, из оних немани које је нови Светитељ наше Цркве, Николај Охридски и Жички, назвао трима аветима европске цивилизације, а то су управо били Дарвин, Ниче и Маркс. Плодови те три авети европске цивилизације били су и нацифашизам и бољшевизам-комунизам, и Драгољуб Михајловић, частан човјек, који је љубио свој народ и своју отаџбину, био је између њих самљевен као што се меље жито у воденици између воденичког камења. Тако је и он један од оних који су у наше вријеме пострадали за правду Божију, за одбрану светиње, за одбрану Крста часнога и слободе златне. И ето, дакле, као јагње које се води на заклање, као што је Христос био вођен, тако су вођени и они који су Његови до данас, тако ће то бити до краја свијета и вијека, али на крају ће се показати да у овом свијету нијесу побједници моћници, тирани, безбожници, без обзира колика њихова моћ била. Прије или касније, показује се да њихови трагови смрде нечовјештвом, и њихов спомен нестаје из људског памћења. Побједник у овом свијету и овом животу јесте Јагње које се води на заклање – Откривење Јованово нам то потврђује и свједочи. Побједа је Јагњетова, Јагње безазлено, Јагње побјеђује Својом чистотом, Својом добротом, Својим смирењем, Својим трпљењем, Оно побјеђује свијет, Јагње које је Христос Господ и Његови јагањци, они који су попут Њега, на христолики начин жртвовали свој живот за вјеру, жртвовали свој живот Богу, принијели га на дар као што ми приносимо хљеб и вино у име Христове жртве и тај хљеб и то вино се преображавају у Тијело и Крв Христову. И ми се причешћујемо Божанском љубављу, јер причешћујући се Тијелом и Крвљу Христовом ми се при чешћујемо голготском љубављу. Жртвом Христовом се причешћујемо и љубављу том надахњујемо, сједињујемо се са Господом и са свима онима који су живот свој жртвовали кроз историју до данашњега дана, и који ће животе своје, до краја свијета и вијека, жрт вовати за ближње своје и за живога и вјечног Бога. Богу нашему, Јагњету које побјеђује овај свијет, Христу Господу, који је диван у јагањцима Својим, у дјеци Својој, који је диван у Светом цару-мученику Николају и супрузи му царици-мученици Александри и њиховим Светим мученичким чедима – Алексеју, Анастасији, Марији, Олги и Татјани, који је диван у Светоме Сави Горњокарловачком, у свима Својим Мученицима, нека је слава и хвала у вјекове вјекова! Амин! У једној од својих бесједа на годишњем помену, мученику ђенералу Драгољубу Михаиловићу 17. јула 2009. године, у Саборној цркви Светог Архангела Михаила у Београду, блаженопочивши Митрополит Амфилохије је бесједио: Ријеч је Господња, драга браћо и сестре, која гласи „Нема веће љубави од оне, да неко живот свој положи за ближње своје“. Ђенерал Дража - Драгољуб Михаиловић, је један од оних који су живот свој положили за ближње своје и за народ свој, који су се жртвовали и који су били жртвовани на олтар вјере и отачаства. Ђенерал Драгољуб Михаиловић је самљевен жрвњем нацифашистичке идеологије, безбожне нацифашистичке идеологије, и ништа мање безбожне комунистичке идеологије. Двије идеологије безбожне, једна која са клањала идолу крви и расе, друга која се клањала идолу класе. Обадвије на истом демонском античовјечном духу нечовјечног коријена, оне су принијеле на жртву Драгољуба Михаиловића, уз помоћ лицемјерја савремених му великих сила. Оних сила које су њега издале, издавши тиме саме себе и људско достојанство, и допустивши да он буде проглашен за издајника, од оних који су издали и Бога и савјест и народ! Та издаја, та жртва, није само жртва средине двадесетога вијека, него све оно што се догађало и што се догађа са овим народом, нашим српским народом, је последица тог жртвовања и последица те издаје. Крвави расплет југословенске драме је рођен у том жртвовању, крвави расплет наших дана. Издаја Косова и Метохије је такође последица тог жртвовања. Оне колоне, непрегледне колоне, од Книна до Београда, и даље, и Славоније, и оне су последица те неправде, тог злочина који је извршен над Дражом Михаиловићем. Тек данас почињемо да схватамо ту велику и страшну истину! А нарочито је схватамо када, они, који су њега жртвовали, и који су њега прогласили за издајником, њихови идеолошки потомци, када су они данас носиоци, заговорници истих оних идеала и идеја, због којих су издали и жртвовали Драгољуба Михаиловића. Велико знамење нашег времена, његов часни лик, и све оно што се догађало са њим, а кроз њега и преко њега што се догађало и што се догађа са српским народом. Међутим, такве жртве каква је његова жртва, оне не остају без последица. Оне постају и бивају, увијек сјеме нове човјечности, сјеме нових људи, и сјеме које се уграђује у биће једног народа, и не само једног народа, него у биће свеукупног часног човјечанства. Господ нека му подари покоја и нека његов незнани гроб нађе мира, а народ његов нека све дубље и дубље схвата, ко је био, и ко је остао, вожд трећег устанка српског ђенерал Дража Михаиловић! Бог да му душу прости. Нека овај прилог буде мала воштаница за покој душе мученички пострадалог ђенерала Драгољуба – Драже Михаиловића. Приредио: Александар Вујовић

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да на братски позив Његовог преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија јуче, 29. јуна, посети Епархију ваљевску, поводом троструког јубилеја Светог Владике Николаја охридског и жичког – 140 година од рођења, 65 година од блаженог уснућа и 30 година од преноса моштију из Либертвила у Лелић. Предвођени својим духовним оцем Преосвећеним Епископом ваљевским г. Исихијем, свештенство и верни народ Епархије ваљевске, у обиљу молитвене радости, дочекали су синоћ, 29. јуна, Његову светост Патријарха српског г. Порфирија у саборном ваљевском храму на ушћу Градца у Колубару. У част доласка српског првојерарха, служена је доксологија, којом је началствовао старешина манастира Лелић игуман Георгије, уз саслуживање више свештенослужитеља и појање Хора „Емануил“ под управом Вање Урошевић. У пратњи Патријарха Порфирија било је више архијереја СПЦ, а међу почаствованима да га дочекају градоначелник Ваљева Лазар Гојковић, представници Војске Србије, јавних установа и предузећа. Пре два дана навршила се година откако је десницом Његове светости Патријарха српског г. Порфирија у трон Епархије ваљевске уведен дугогодишњи му сабрат из ковиљске обитељи Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије. Дан у коме српски првојерарх долази и доноси благослов у ове крајеве важан је и велики јер су, навео је у добродошлици Владика Исихије, у личности Патријарха Порфирија сабрани даровио лучезарних српских светитеља: Светог Саве, Светог кнеза Лазара и Светог Владике Николаја, чијих смо јубилеја удостојени да прославимо. Благослов и радост, али долазак Патријарха Порфирија је и испит и задатак да останемо на путу служења Богу и ближњем као духовни потомци ових трију великана. – Ваша светости, Ви долазите у град Ваљево и у нашу епархију, која има благослов да је Свети Николај њен сјајни изданак. Иако га је живот и служба Богу и роду водила далеко одавде, он је остао дубоко укорењен у родном и љубљеном му Лелићу, у који га је божанска промисао коначно, ако и посмртно, вратила, обдаривши нас нетљеним његовим светим моштима. Свети Николај је заиста тај епископ који, како говори Свети Василије Велики, „собом даје част месту, јер особина великога је не само да се задовољава великим, него и да својом моћи мале ствари чини великим.“ Овде све одише његовим светим именом. Јеванђељско семе које је обилно сејао дало је рода и у селима и у варошима, у пољима и у горама. Његова чада живе свуда: у подручјима Осечине и Уба, Мионице и Обреновца, и овде, у престоном Ваљеву. Сви са страхопоштовањем и љубављу носимо његово име у своме бићу – навео је Владика Исихије у добродошлици Патријарху Порфирију. Несумњиво многи памте лепе, али истовремено и обавезујуће речи Патријарха Порфирија изговорене приликом устоличења Епископа Исихија, а оне гласе:“Бити Ваљевац је дато и задато.“ У маниру дубоког поштовања према завичајцима Владике Николаја и Оца Јустина, 46. наследник светосавског трона говорио је и овога пута. Заблагодаривши на речима добродошлице пуним љубави некадашњем сабрату, а данас духовном старатељу овог благословеног краја Владики Исихију, Патријарх Порфирије је казао да кад год долази у ове крајеве има утисак не само да долази међу једноверну браћу, већ да долази у свој родни крај. То осећање, уверен је, деле и бројна браћа му архијереји. Рођењем добијамо телесно постојање, али у Светој тајни крштења добијамо печат дара Духа Светога. То нам је задато да непрестано актуализујемо у животу – да се у Христу и за вечни живот непрестано рађамо. – Ако постоји место где смо се непрестано рађали за Христа, за Цркву Његову, за нашу православну веру, то је Лелић, то су Ћелије. Када се наша генерација пробудила за Христа и православну веру, када смо разумели да ништа без Христа нема смисла, а много тога што је истински вредно у Њему добија свој печат и смисао, онда смо то продубљивали, обогаћивали, утврђивали и постајали читавим бићем тога свесни управо у ваљевским светињама- манастирима Лелић и Ћелије. Благодарећи чињеници да из та два места ниче не само корен светосавски, него расте и стабло које даје духовне плодове истинским носиоцима Духа Светога. У тим светињама расту истински охристовљени људи, христолики, христоносни… То је Свети Владика Николај, од чијег рођења славимо 140 година. Славимо и његово рођење у Христу- 65 година од престављења и 30 година од његовог повратка из далеког света у родно место – рекао је Патријарх Порфирије. Присећајући се својих студентских дана проведених у Лелићу, он је истакао да је Лелић „место овенчано молитвом“, по промислу довршено и заокружено Светим Владиком Николајем. – С друге стране, манастир Ћелије је такође је место сабирања молитава, суза покајања и преображавања нашег верног народа. Он је добио свој печат у Духу Светоме и заокружио се Преподобним Авом Јустином. У њима двојици је још једном у пуноћи засијао лик Светог Саве и оно за шта смо се ми као народ Светог Саве определили. Такође, показало се истинско богословље, које надилази оно академско, а то је богословље испуњено вером и прожето духовним искуством, којег нема без подвига и труда да живимо Јеванђељем – истакао је Патријарх Порфирије. У завршници излагања, он је закључио да се због Владике Николаја и оца Јустина као Светосаваца, и ми осећамо Светосавцима и срођени са овдашњим баштиницима њиховог духовног блага, те позвао да узносимо молитве једни за друге. У пратњи Патријарха Порфирија били су Преосвећена господа Епископи: врањски Пахомије, шумадисјки Јован, зворничко- тузлански и администратор Шабачке епархије Фотије, горњокарловачки Герасим, духовно чедо ваљевског краја аустралијско-новозеландски Силуан, буеносајрески и јужноамерички Кирило, викарни топлички и изабрани Епископ шабачки Јеротеј, викарни хвостански и изабрани западноевропски Јустин, мохачки Дамаскин, викарни моравички Сава и новоизабрани липљански архимандрит Доситеј. Након свечаног чина доксологије у Саборном храму у Ваљеву, Патријарх српски г. Порфирије, заједно са отачаственим архијерејима, дошао је литијским ходом до Центра за културу града Ваљева. Патријарх Порфирије: Драги Ваљевци, ви сте право наслеђе Светог Николаја На попразништво Видовдана, празника који је био надахнуће многим његовим бриљантним беседама, али и дан чувене проповеди 1916. у лондонској катедрали Светог Павла, у Центру за културу Ваљево уприличена је Свечана академија у част јубилеја Светог Владике Николаја – 140 година од рођења, 65 од престављења и 30 од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у родни Лелић. У част Лелићког Златоуста лепоте својих дарова принели су познати српски уметници, а слово о великану казивао Његова светост Патријаргх српски г. Порфирије Прослава троструког јубилеја Светог Владике Николаја догађај је чији значај премашује оквире Ваљевске епархије. Важан је за целокупну Светосавску цркву, све просторе до којих допире њена мисија. Рођењем везан за ваљевски крај, поприште бурне српске историје, у коме су поникле многе знамените личности од војсковођа до „витезова пера“, Свети Владика Николај је својеврсна круна дарова које нам је Господ дао. Данас живи у заједници са нама преко својих светих моштију. Све је у његовом животу дубоко проткано промислом Божјим и промисао је хтела да његово телесно рођење, његово уснуће и пренос моштију буду заједно и подједнако слављени, казао је у поздравном слову преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије. – Желећи да се учврстимо на путу којим промисао Божја наставља да води брод наше Светосавске цркве, сматрамо као веома важно да се стално молимо и враћамо Светом Владики Николају. Молитвено прослављање Светог Николаја од 2003. године је постало опште литургијско прослављање широм наше Свете цркве. Ипак,да се стално надахњујемо делом Светог Николаја примарни је задатак за нас из Епархије ваљевске. Стога, важан је спомен и труд блажене успомене архијереја Милутина и Лаврентија, који су започели припреме за обележавање овог јубилеја. Они су, као и њихов велики претходник Владика Јован, синовац Владике Николаја, значајно допринели да Свети Николај никад не престане да живи у душама и срцима верног народа овог краја. Значајно је томе допринео и отац Јустин, најгласнији међу савременицима који су га сврстали у ред светитеља Божјих. Зато су ове академије постале нераздвојиви део нашег архива – поручио је Владика Исихије и пожелео добродошлицу Патријарху Порфирију и свима које је прослава јубилеја Лелићког Златоуста довела у град на обалама Колубаре. Граду, у чијој је гимназији отпочео свој учењачки пут, а чији је данашњи ученик Михаило Лекић победник конкурса за најбољу беседу у част Владике Николаја. Упутивши речи хвале уметницима који су светитељски лик, поуке и свевремену љубав према отаџбини и свом роду Владике Николаја принели на позоришним даскама, употпуњеним пројекцијама фотографија светитеља из различитих животних периода, Патријарх Порфирије је поделио своје студентско одушевљење „дивним Епископом Николајем и Јустином Поповићем“, које је изродило љубав према ваљевском крају у коме народ воли своју Цркву и спроводи Светосавски и Видовдански завет. – Ви сте, драги Ваљевци, право наслеђе Светог Николаја. Ви знате боље него ми како пева Десанка која наставља николајевску поетику, знате ко сте по звону што са задужбина немањићких пева, по томе што вас прадедови гледају са иконостаса и што сваки у руци држи храм; по томе што имате светитеља, оца и деда и имате светитеља за кума – казао је Патријарх Порфирије. У свом слову у част Лелићког Златоуста, Патријарх Порфирије начинио је осврт на минуле четири деценије, када је као алумниста гимназије отпочео студије на Богословском факултету у Београду и први пут угледао књиге Светог Владике Николаја, тада штампане у Немачкој трудом блаженопочившег Владике Лаврентија, јер су у тадашњој Југославији била забрањена, а он проглашен издајником, сарадником окупатора, чак и ратним злочинцем. – Владика Лаврентије је свакако најзаслужни што су после пада Берлинског зида (1989) дела Владике Николаја постала веома популарна и почела су се слободно увозити из Немачке и штампати у Србији, навео је Патријарх Порфирије. Раних деведесетих у Србији се догађају недовољно зреле идеолошке поларизације некадашњих комуниста на националисте и мундијалисте (Европљане). Ни једни ни други нису се поучили Светим Владиком Николајем, који у Светом Сави препознаје правог Европљанина, вредног и неуморног деклатника који споља и изнутра Христом преображава најпре себе а потом и цео народ који постаје узор у сваком погледу. Да су се поучили, могли су допринети благостању свог народа, а не само сопственом – казао је српски првојерарх. Где год је говорио, од светских дворана до српских сеоских домова, Свети Владика Николај, само једну меру је имао, а то је Христос и Његово Јеванђеље и љубав према људском роду. Такође, о чему год да је говорио (друштвеним темама и великанима) све је мерио и вредновао Христом распетим и васкрслим. – Христос и Његово Јеванђеље су били његов систем вредности, а тај систем вредности јесте крстолика љубав. Зато, када нас неко пита шта мислимо о некој теми, нећемо говорити из свог ума, већ језиком Светог Владике Николаја, говорићемо умом Христовим. Као одговор ћемо имати не оно што говоре неки други системи вредности, који су око нас и неретко хоће да нам се наметну, него ћемо рећи да мислимо онпо што Христос мисли и хоћемо да се трудимо да живимо испуњавајући јеванђеље Божје – поручио је Патријарх Порфирије. „Ми чекамо Христа, а не боље време“, говорио је Владика Николај. Надахнут овим речима, Патријарх Порфирије је поучио да Христом и у Христу преображавајући се чинимо бољим своје време и свој простор, као и сваку мисао, место на ком се налазимо и дело. – Све наше постаје предукус Царства Божјег. Зато је наш Владика Николај, као светитељ је наша мера, наш савремени оријентир у свему што јесмо и што чинимо – закључио је Патријарх Порфирије и благословио све учеснике и посетиоце. У програму академије учествовали су драмски и музички уметници: Ненад Јездић, Виктор Савић, Цане, Антон и Варнаукси, Група Луча, Милинко Ивановић, Павлина Радовановић, Хорови „Емануил“ и „Хаџи Рувим“ и Центар за неговање традиције и културе „Абрашевић“. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска

Поводом престављења епископа шабачког Лаврентија, редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, приредила је специјални разговор са протођаконом Стеваном Рапајићем који је гледаоцима једине црквене Телевизије у Српској Православној Цркви предочио животна сећања на новопрестављеног епископа Лаврентија чије име ће засигурно остати златним словима записано у историји наше помесне Цркве. Повезан садржај: У спомен на блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија (1935-2022) Будући да је протођакон Стеван познавао блаженопочившег епископа Лаврентија пуна пола века, говорио је о усрдном служењу овог јерарха који је задојен љубављу према своме Господу заорао дубоку бразду у Винограду Господњем, иако време његовог архипастировања није било лако. Епископ Лаврентије је био милосрдан, трудио се да у сваком човеку види оно најлепше, био је то духовни архипастир испуњен непосредошћу и љубављу према свима, рекао је протођакон Стеван дирљиво говорећи о епископу Лаврентију као човеку љубави. Сведочанство о неизмерној љубави почившег епископа шабачког, протођакон Стеван је крунисао подсећањем да је више од половине житеља Београда испратило дотадашњег викарног епископа моравичког Лаврентија, на ново послушање у далеку Аустралију. У наставку разговора протођакон Стеван је говорио о бројним духовним и породичним везама које су га повезивале са блаженопочившим епископом Лаврентијем који је свакога човека прихватао као вечног и непролазног брата, а ту своју љубав и милосрђе владика је преносио и на животиње и целокупну творевину Божију. Извор: Ризница литургијског богословља и живота  

Поводом прве годишњице од упокојења блажене успомене патријарха српског Иринеја (1930-2020), у суботу 20. новембра 2021. године, када савршавамо молитвени спомен на света 33. мученика пострадала у Метилини и Преподобног Лазара Галисијског, Његова Светост Патријарх српски Г Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве на Врачару. Предстојатељу Српске Цркве саслуживали су њихова преосвештенства епископи врањски Пахомије и нишки Арсеније, у молитвеном присуству преосвећене господе епископа аустријско-швајцарског Андреја, ваљевског Исихија, ремезијанског Стефана, топличког Јеротеја, хвостанског Јустина и марчанског Саве. Поред многобројног верног народа и чланова породице блаженопочившег Патријарха Иринеја светој Литургији молитвено су присуствовали господин Никола Селаковић, министар спољних послова у Влади Републике Србије и Господин Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Лепоти евхаристијског сабрања допринело је милозвучно појање мешовитих хорова храма Светог Саве под уметничким руводством Катарине Станковић. После заамвоне молитве, Патријарх Порфирије је служио годишњи парастос свом претходнику на Светосавском трону, блаженопочившем Патријарху Иринеју. Након литургијског отпуста, Патријарх Порфирије је поучио сабране надахнутом беседом чинећи осврт на лик и благословено дело блаженопочившег Патријарха Иринеја, који је мудро и ревносно водио лађу Српске Цркве од јануара 2010. до новембра 2020. године. Помолили смо се за покој душе Патријарха Иринеја који је први поглавар чији су земни остаци положени у крипту храма Светога Саве, рекао је Патријарх Порфирије и наставио: Оно што је Свети Сава утемељио преносило се преко свих патријараха, па све до Патријарха Иринеја. У његовом делу све је било јединствено, један човек, један народ, једна Црква, која тај народ уобличава у словесни народ, нагласио је Његова Светост. Патријарх Иринеј је једно био са народом, као што је једно био са Христом, закључио је Патријарх Порфирије говорећи о свом претходнику на Светосавском трону, и додао: Када говоримо о Патријарху Иринеју у његовој личности постају најјасније Спаситељеве речи "По томе ће познати да сте ученици моји, ако будете имали љубави међу собом" (Јн. 13. 35). Молитве за покој душе 45. поглавара Српске Православне Цркве настављене су и на месту његовог погреба, служењем малог помена. ВЕЧАН ТИ СПОМЕН, ДОСТОЈНИ БЛАЖЕНСТВА И ВЕЧНОГ СПОМЕНА, СВЈАТЈЕЈШИ ВЛАДИКО И ОЧЕ НАШ ИРИНЕЈЕ! Извор: Телевизија Храм

Епископ Фотије: Свети Петар Цетињски - чувар вере православне у благословеној Црној Гори На празник светог Апостола и Јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, Тајновидца Ловћенског, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански господин Фотије, у архијерејском намјесништву тузланском, у парохијском храму цапардском. Домаћин, јереј Пајо Тришић, дочекао је са браћом свештеницима и вјерним народом, епископа Фотија испред храма Огњене Марине, чија звона су оглашавала долазак Архијереја и чиме је свечано и почело молитвено сабрање. Епископу Фотију, који је началствовао Светом Литургијом, у Христовој оданости и братској љубави, саслуживали су о. Милош Тришић, архијерејски намјесник тузлански и парох прве парохије тузланске; о. Дражен Стевановић, парох друге парохије козлучке; о. Душко Ђурић, парох прве парохије мачковачке и о. Радан Шарић, гост из архиепископије београдско - карловачке. Да заиста буде свечана празнична Литургија, потрудили су се и дјечаци из парохије цапардске који иначе чтецирају у храму Огњене Марине, али и дјевојке за пјевницом, које су духовно поникле у овом храму појући на Светим Литургијама. Владика Фотије се, након Свете Литургије обратио вјерном народу, поучавајући их о данашњим светитељима које празнујемо рекавши између осталог: ''Свети Апостол Лука је један од дивних и великих апостола Христових, један од седамдесеторице, ученик Светог Апостола Павла и од њега нам је остало Свето Јеванђеље по Луки и Дела Апостолска, прва и рана историја Цркве Христове". Говорећи о светим фрескама и историји њиховог настанка Владика је рекао: ''Апостол Лука, кога данас прослављамо, био је први иконописац у раној Цркви, и од њега нам потиче традиција сликања светих икона, јер је он први насликао икону Пресвете Богородице, Светих апостола Петра и Павла и та традиција иконописа постоји до дана данашњег у Православној Цркви". Присјећају се живота и дјела Светог Петра Цетињског, Епископ Фотије нас је поучио и указао нам на неке од основних врлина овог угодника Божијег: ''Данас празнујемо, ми Срби, и Светог Петра Цетињског, великог учитеља наше Цркве, подвижника, светитеља, чувара вере православне, чувара православне Црне Горе. Он је као дете од 12 година, ево као ова деца овде што стоје, отишао у манастир и читав живот је тако скромно живео, монашки. Чак и када је постао господар Црне Горе он је имао само једну келију у којој је живео и ту се подвизавао. Његова скромност се видела у његовој келији гдје је живео као древни испосници у посту, молитви, метанијама, богомислију и созерцањима". У својој богонадахнутој бесједи, Епископ Фотије се присјетио и својих студентских дана када је четири године ишао и слушао предавања, сада већ годину дана блаженопочившег митрополита Амфилохија или како га он назива - Јеванђелисте нашег доба. Митрополита који је крстио Црну Гору, васкрсао је из тешког времена комунизма, митрополита које је васпоставио, умножио и ојачао монаштво православних манастира у Црној Гори. "Бог нека буде милостив његовој души и он да нас не заборавља у својим светим молитвама на небесима". - казао је Епископ на крају своје бесједе. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Живот Митрополита Амфилохија, коме данас служимо годишњи помен, био је испуњен жарким служењем Господу и Његовој Светој Цркви. Све своје, од Бога дароване, таленте, сву своју снагу и енергију, он је посветио том ревносном служењу, а у очима свих нас који смо ово земно време делили са њим показао се истинским Виноградаром Господњим, истинским наследником Христових апостола. Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет. Зато се и ми данас са непресахлом молитвеном љубављу сећамо Митрополита Амфилохија. Извор: Инстаграм налог Патријарха српског г. Порфирија

У дану који је у календару светих Српске Православне Цркве посвећен Светом Јовану Богослову у манастиру Лелић принете су молитве за душу имењака му и једног од најистакнутијих богослова новог доба – архимандриту Јовану Радосављевићу, од чије се земаљске кончине данас навршило шест месеци. У манастирском храму Свету Архијерејску Литургију и парастос одслужио је Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање игумана Георгија, старешине манастира Лелић, архијерејског намесника првог ваљевског протонамесника Дарка Ђурђевића и игумана Германа, старешине манастир Рача, чији је сабрат последњих година био архимандрит Јован. Данашње окупљање у задужбини Светог Владике Николаја, уз кога је ратни четрдесетих година свој црноризачки пут започео дечак Милисав из Лелића, потоњи архимандрит Јован, прослава је монашког дара служења у Цркви Божјој. Његови телесни остаци почивају у светој лелићкој пустињи, у загрљају духовног му оца Светог Владике Николаја. Тај велики монах нашег времена, како је у његову част беседио Владика Исихије, најпросветљенији је монах кога смо упознали и чије присуство и данас осећамо. Осећамо његову блажену и господствену личност, којом нас је све обасјавао у свом животу. Потпуно ненаметљиво, благо и човекољубиво. Осећамо и даље његово присуство и смело му се обраћамо да нас заступа пред Господом славе. Пред Господом његовим, Коме је читав живот посветио и пред којим сада, по нашој вери обитава – део је дирљивог слова Епископа Исихија у част великог теолога, молитвеника и страдалника за веру Христову. Вера којом се отварамо за Господа означила је живот оца Јована више него било шта друго. Он је, нагласио је Владика Исихије, заиста слушао реч Божју и можемо бити уверени да није изашао на суд, него у живот вечни. Монаси, који испуњавају образ тог подвига, превазилазе смрт у греху, јер се у највећој мери уподобљавају Господу, лику Божјем који је у свима нама. Осуђују грех у себи и чисте се од њега, а тиме осуђују и смрт и чисте се од ње. Они када умиру, умиру као праведници, којих се сећамо са похвалом. Сви смо ми познавали оца Јована и имали смо лични однос са њим. Сви смо могли да се осведочимо његовом монашком лику, дубоком смиреноумљу које га је красило, као и огромном поштовању и љубави које је имао за сваког човека и твар Божју. Био је узор свим монасима и свим верним људима, који су могли у њему да имају учитеља, старца и благог исповедника коме могу да се обрате и отворе своје срце, у коме могу да доживе истинску љубавну утеху у Господу – закључио је Владика Исихије, узмоливши оца Јована да се моли за све нас како бисмо се уподобили Господу и прослављали Га вечним славословљем у Царству небеском. Молитва за душу архимандрита Јована принета је и крај његовог споменика на манастирском гробљу, где почива у непосредној близини првог игумана лелићке светиње архимандрита Авакума, такође великог духовника наше Цркве савременог доба. У име братства манастира, игуман Георгије даривао је панагијом Владику Исихија, за успомену на данашњи дан и његово прво служење у задужбини Светог Владике Николаја, духовног горостаса крај ког је стасао отац Јован, а чији пастирски лик до данас надахњује многи који су на служење Богу и свом народу призвани. Извор: Епархија ваљевска

„Када би нам духовни вид био чист, на Литургији бисмо видели једни друге као што су апостоли видели Христа на Тавору. Видели бисмо да смо у светлости“, казао је владика Јеротеј у Загребу. У четвртак, 6/19. августа, на празник Преображења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ топлички Јеротеј служио је Божанствену Литургију у Саборној цркви у Загребу, која прославља храмовну славу. Саслуживали су му изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава, са свештенством Саборног храма. На Литургији је појао хор под руководством Иване Србљан. Владика је у бесједи коју је изговорио по прочитаном Јеванђељу (Мт. 17, 1-9) рекао да је, приликом преображења Господњег на Тавору, божанска природа Господа Христа просијала из Његовог људског тијела, а да су нетварне божанске енергије прожеле и обухватиле тројицу присутних апостола. Казао је да је ријеч не само о догађају преображења Христовог, већ и богојављења, јер су се истовремено јавили Отац, Син и Свети Дух. Рекао је и да је ријеч о догађају Цркве јер ”овде, осим Господа Христа који се преобразио, видимо и представнике Старог Завета – светог пророка Мојсија као представника Закона Божијег који је Бог дао Јеврејском народу на Синају и светог пророка Илију, као представника свих пророка и пророчке објаве Господње која је била упућена како Јеврејима тако и читавом свету. Ту су били и свети апостоли Петар, Јаков и Јован, као представници новозаветне Цркве”. Епископ Јеротеј је казао да се Господ преобразио да би показао људима смисао њиховог постојања – обожење и додао да је управо то Бог намјенио људима још приликом стварања свијета и првих људи. ”Господ је, проповедајући своје јеванђеље током живота на земљи, пројављивао божанску природу која је била сједињена са људском. То се видело кроз многа чуда која је чинио, кроз власт коју је имао над духовима, и, пре свега, кроз бескрајно смирење и бескрајну љубав коју је поседовао. Зато се пред светим апостолима Петром, Јаковом и Јованом преобразио на гори Тавор, да би показао својим ученицима који је њихов крајњи смисао”, рекао је епископ Јеротеј и казао да је човјек створен ”да буде бог, да буде такав какав је Христос, да му лице сија као сунце и да буде сав светлост”. ”На свакој Литургији се дешава тајна преображења. Када се моли читава заједница испред које стоји свештеник она призива да сиђе Свети Дух не само на Дарове који се приносе – хлеб и вино, него и на нас и на све оно што носимо са собом. Силази Дух Свети и освећује све наше трудове, исцељује све наше муке и болести. И ми, када би нам духовни вид био чист, могли бисмо једни друге на Светој Литургији да видимо као што су апостоли видели Христа на гори Тавор. Видели бисмо да смо сви у светлости. Сваки од нас је Христос и сви заједно смо Христос” казао је владика. Пред завршетак Свете Литургије епископ Јеротеј је благословио грожђе и славске дарове, кољиво и колач, а по отпусту је свештенству и сабраном народу пренио благослове и поздраве Његове Светости Патријарха Порфирија и честитао храмовну славу. Славско послужење за сав народ је ове године, због епидемијских прописа, припремљено у дворишту Црквене општине Загреб. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Уредништво "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила СПЦ за младе, обрадовало нас је новим, 380. бројем овог, многима омиљеног часописа. Тим поводом разговарамо са катихетом Браниславом Илићем, чланом уређивачког одбора задуженим за односе са медијима, који нас упознаје са најважнијим моментима везаним како за тему броја - Богомољачки покрет св. Владике Николаја, тако и за два текста која ће свакако привући пажњу читалаца - о почившем проти Моми Кривокапићу и о превазилажењу искушења нашег времена Фредерике де Грааф. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве

Агенција БЕТА: Епископ дизелдорфски и немачки Григорије изјавио је данас да је Сабор Српске православне цркве (СПЦ) био искрен, са пуно слободе и добронамерности и да је резултирао избором два изврсна архијереја, епископа будимљанско-никшићког Методија и ваљевског Исихија. Епископ Григорије је у интервјуу агенцији Бета казао да је избор епископа Јоаникија за митрополита црногорско-приморског био недвосмислен и да није постојала никаква могућност да се нешто друго деси. „Иако је било чудних инсинуација, да је неко са стране покушавао да одложи избор црногорског архијереја, избор Јоаникија за митрополита је свакако био природан след ствари. Нисам се обазирао на приче и покушаје са стране, јер сам имао јасан утисак да то не може нико да спречи“, нагласио је владика. Говорећи о избору Методија и Исихија за епископе, Григорије је истакао да је већ 22 године члан Сабора СПЦ и да одавно српска црква није добила два тако добра епархијска архијереја у једном тренутку. „Обојица имају велико искуство, Исихије је био игуман манастира Ковиљ, а Методије игуман манастира Светог Петра на Цетињу. Њихов допринос цркви ће бити огроман“, рекао је владика. После овог Сабора, додао је владика Григорије, стекао сам утисак да се наша Црква на прави начин обнавља. „Ово је био први Сабор СПЦ с новим патријархом Порфиријем. Сабор је био искрен, отворен, са пуно слободе и добронамерности. Било је и момената који су били тешки за превазилажење, али језик којим се говорило је био црквени и на једном озбиљном нивоу“, оценио је владика. На питање како коментарише предлог да викарни епископ Стефан Шарић, за кога се везују разне афере, буде кандидат за владику будимљанско-никшићког са седиштем у Беранама, што је према сазнањима Бете усталасало атмосферу на Сабору, Григорије је казао да тај догађај не би коментарисао. „Тај догађај се десио унутар наше куће, Цркве, који се ипак срећно завршио. То је све што могу да кажем“, рекао је владика. Упитан да ли и када очекује да ће бити потписан Темељни уговор између СПЦ и Владе Црне Горе, владика Григорије је рекао да ће сада, када је цетињска катедра попуњена, Темељни уговор бити потписан у најскоријем року. „Као што нисам имао сумњу да ће владика Јоаникије бити изабран за митрополита, тако немам никакву сумњу да ће Темељни уговор ускоро бити потписан јер имам поверење у људе који су на власт у Црној Гори дошли на таласу литија. Међу њима не постоји нико ко не поштује СПЦ, само је потребно да се усагласе сви детаљи уговора“, оценио је владика. На питање Бете да ли се Сабор бавио заштитом манастира СПЦ на Косову и Метохији, обзиром да албански политичари и историчари све интензивније покушавају да српско културно и духовно наслеђе преименују у косовско, па чак и албанско, владика Григорије је казао да је ту тему потенцирао управо патријарх Порфирије. „Ту је значајно дело направио и владика западноамерички Максим објављујући књигу о нашем културном, историјском и духовном наслеђу на Косову и Метохији. Моја иницијатива је била да морамо што више да говоримо у Бриселу и на Западу уопште, шта српски народ има на Косову. Мислим да ћемо у том правцу, као Црква, деловати још боље и снажније“, рекао је он. Упитан да оцени учинак поглавара СПЦ Порфирија у протекла четри месеца, владика Григорије је казао да патријарху „неће бити лако“. „Прерано је оцењивати рад патријарха. Сви ми архијереји би требало да помогнемо патријарху Порфирију, јер је смисао Цркве да научимо да нико не може ништа сам, а да сви други опет не могу без тога једнога. Постоји много задатака пред патријархом, треба му дати времена, а он ће се сигурно ухватити у коштац са свим проблемима“, истакао је епископ дизелдорфски. Коментаришући често појављивање патријарха Порфирија међу обичним светом, владика Григорије је рекао да потези патријарха показују нешто за чим људи теже, а то је нормалност. На питање Бете да ли ће СПЦ у наредном периоду одолети притисцима и мешању власти када је у питању унутрашње уређење цркве, као што је то било посебно изражено уочи изборног Сабора, владика Григорије је казао да сигурно хоће. „Ми архијереји ћемо сви заједно спречити да се било ко меша у наше унутрашње односе и устројство. То смо већ показали када смо у суботу изабрали Методија и Исихија за владике, као и неколико перспективних младих људи за викарне епископе“, закључио је епископ дизелдорфски и немачки Григорије у интервјуу за агенцију Бета.

Архимандрит Јован Радосављевић који се упокојио у Господу на празник Сабора Светог Архангела Гаврила, 8. априла, према сопственој жељи почива на монашком гробљу манастира Лелић, крај Аве Авакума, дугогодишњег игумана Светониколајевске обитељи, који је земаљски скончао истог дана пре три године. Уз саслужење више свештенослужитеља из више Епархија СПЦ, Заупокојеном Литургијом овога јутра (10. април), началствовао је Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије, у чијој је Епархији последње године монашког живота провео архимандрит Јован, уз браћу архијереје: Његово Преосвештенство Епископа крушевачког г. Давида и Његово Преосвештенство Епископа нишког г. Арсенија. После Светог јеванђеља беседио је Епископ крушевачки Давид који је истакао да је за нас кључно сазнање да смо сви Божја творевина, да смо људи, али да је смисао живота оличен у очекивању Онога пред кога ћемо изаћи на суд. Са тим сазнањем живео је архимандрит Јован чији живот Епископ Давид оцењује као пример верности Господу, али испуњен бројним тешкоћама и искушењима. „Његов дуг земаљски живот био је испуњен патњама и страдањима, изнео је свој крст јасно и богобојажљиво“, посведочио је Епископ Давид. Након литургијског сабрања одслужен је помен крај одра архимандрита Јована. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј уз саслужење поменутих Епископа, као и викарног Владике мохачког г. Исихија. У међувремену су се сабору прикључили Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован. Помен је одслужио и Патријарх Порфирије. Пред почетак монашког опела дошао је и Епископ Јован Пурић. Уприличена је литија око манастирске цркве, а опело у летњем олтару је служио Патријарх Порфирије уз саслужење поменутих Епископа и великог броја свештенослужитеља. Беседио је Патријарх Порфирије који је нагласио да је Господ архимандрита Јована позвао Себи кад је отац Јован био најспремнији. Од његових бројних лепих особина издвојио је смирење и скромност, подвлачећи да је у свом дугом животу доживљавао и бројне увреде и понижења, која је носио као радост и благослов Божји. Након Патријарха Порфирија беседио је и Владика Иринеј који је подвукао да је архимандрит Јован угађао Богу, служио му верно и посвећено, као и да је његов живот био у знаку Крста и васкрсења. Себе назива његовим скромним и недостојним учеником, али и духовним сином оца који је био саборни човек, негујући у себи црквену свест. Окупили су се и бројни верници, а међу њима је и др Милета Радојевић, саветник министра просвете и бивши директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама у Влади Републике Србије, као и градоначелник града Ваљева Лазар Гојковић. Приређена је трпеза љубави. Извор: Радио Источник

Пре него што је постао патријарх, владика Порфирије био је познат као духовник и игуман Ковиља. Обновио је опустели манастир, претворио га у духовни центар који је нашој цркви дао чак пет епископа. Ковиљ је чувен по доброј ракији која се одувек ту пекла. Спутњик открива тајну манастирске ракије - коју је пекао и нови патријарх српски. Дужности игумана светоархангелске обитељи ковиљског манастира партијарх Порфирије прихватио се 1990. и са њом остао све до 2014. године. Игуман духовне матице младих коју је патријарх подигао готово из пепела, данас је његов достојни наследник, епископ мохачки и викар епископа бачког, владика Исихије. Чим смо ушли у манастир, послужени смо кафом, али и чувеном ковиљском ракијом. Екипа Спутњика имала је част да проба посебну, зову је "игуманска шљива". Ракија је одлежала 12 година, а пићем нас је послужио лично владика, јер у Ковиљу нема беспотребних формалности. Манастирска ракија изоштрава чула Док пажљиво пробамо ракију која моментално изоштрава сва чула, епсикоп Исихије прича нам како је провео прве дане са патријархом Порфиријем, на његовој новој дужности у Београду, али и како се упознао са својим братом у Христу. Рођен у Москви, пратећи очеву каријеру дипломате, владика Исихије живео је у Кини, Мјанмару, Судану и Вашингтону. Студирао је психологију на Универзитету Колумбија и Филозофском факултету у Београду, а онда се 1991. године поново родио - патријарх Порфирије крстио га је у Ковиљу. "Долазећи као гост кад је основано братство, свим срцем сам заволео духовни живот, посебно монашки, а игуман, патријарх Порфирије, био је за мене узор, учитељ који ме је руководио у духовном животу, то је врло брзо израсло у жарку жељу да постанем члан овог братства", прича нам владика Исихије. Пет епископа и патријарх – из Ковиља Манастир Ковиљ је српској цркви дао чак пет епископа, а сада и патријарха. Није запамћено да је једно место дало толико, пре свега интелектуалаца, нових, младих људи у Цркви који су невероватном љубављу и енергијом подигли манастир из пепела. "Поред садашњег патријарха Порфирија, овде су у почетку још била четворица млађих људи који су већ били монаси, пред крај студија, владика Иринеј их је поставио да обнављају монаштво. Сви су они потоњи епископи наше Цркве, то су били владика Фотије, владика Андреј и блаженопочивши владика Јероним, који је био најмлађи", прича наш саговорник, пети ковиљски епископ, док шетамо кроз манастир. Он додаје да је реч о промислу Божијем, али да је уз њега, увек потребно и наше садејство, а братија је итекако одговорила на поверену мисију у опустелој светињи о којој је, пре него што су дошли, бринула једна породица из Ковиља. "Живели смо у старом конаку, требало је оспособити сваку келију, све је било јако оскудно, није било прихода, све је морало да се обезбеди. Живели смо врло скромно, имали неколико животињица које смо гајили, једну краву коју смо сами музли, башту коју смо узгајали". Молитва и рад подигли су све и вратили живот у манастир. Све послове тада, старац Порфирије, како су га као игумана звали, делио је са братијом, открива нам владика Исихије: "Музао је и краву и козу коју смо имали, заједно смо купили јаја од кокошки, трагали за њима. Обрађивали смо башту, све смо радили заједно", присећа се уз осмех. Мисија лечења од болести зависности Манастир је од 2004, на иницијативу данашњег патријарха Порфирија, у јединственој мисији лечења од болести зависности људи који су спас потражили у вери. Тада је настала прва заједница чувене "Земље живих", а данас их је четири, у Ченеју, Вилову, Сланкаменачким виноградима и Брајковцу. До почетка ове године , кроз лечилишта у којима су знања савремене медицине спојена са вековним православним духовним искуством, прошло је готово 4 хиљаде штићеника. "Програм траје 30 месеци, након тога углавном сви буду продуктивни чланови друштва. За нас је јако важно да буду и истинити верници, али не инсистирамо да постану православни хришћани, примамо све људе, атеисте и нехришћане. О млађим штићеницима све време брину искуснији, са њима су по цео дан, упућују их у правила рехабилитације. У заједници има доста мануелног рада, духовног рада, молитве, али и спорта", објашњава. У "Земљу живих" долазе и жене, када прођу програм рехабилитације, женске и мушке заједнице могу да се друже, па је тако захваљујући лечилишту већ склопљено неколико десетина бракова, "Земља живих" сада има и своју децу, што братију посебно радује. Производе хлеб, свеће, мед, сир… Сви учесници овог програма, али и монаси, раде на манастирском имању које се простире на чак хиљаду хектара. Ковиљ има своју пекару, израђује иконе, производи свеће, мед, сир и надалеко чувену ракију, која даје и главни приход манастиру. И враћамо се на почетак приче. Владика нам открива како је почела производња чувеног жестоког пића, а и у томе је велику улогу имао патријарх Порфирије. "Манастир је увек производио ракију, када смо дошли затекли смо и неке залихе, а ми смо кренули са једноставним малим казаном од 60 литара. Патријарх је у свему учестововао, долазио је и његов покојни отац, заједно су са братијом пекли ракију онако на прост, сељачки начин. Служили смо ту ракију, показало се да је добра, па смо је полако усавршавали и набавили већи казан", сећа се владика мохачки. У видео прилогу погледајте како је, уз велики рад и труд, ковиљска ракија постала бренд који обезбеђује новац за функционисање манастира, његовог огромног имања, али и лечење у "Земљи живих". Сазнајте и зашто се верује да је манастир Ковиљ основао први српски архиепископ, како је Свети Сава донео мир на ове просторе и зашто је важно што је његов наследник на трону управо ковиљски монах Порфирије. Извор: Спутњик

Пред читаоцима је нови јануарско-фебруарски 377. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог првог броја у 2021. години је „Сећајте се својих старешинаˮ. На таласима Радија Светигора наведени број представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила СПЦ за младе. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић подијелио је на свом Твитер профилу сећање на посјету Џоа Бајдена манастиру у време кад је био потпредседник Америке. Он написао да је сигуран да ће нова администрација САД имати разумијевања за наслеђе Српске православне цркве на Косову и Метохији. Јањић је објавио и фотографије сусрета са Бајденом и подсјетио да је Бајден посјетио манастир два пута, једном као сенатор, а касније и као потпредсједник САД. „Бајден је био дубоко импресиониран нашим манастиром“, написао је отац Сава. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ пакрачко-славонски г. Јован служио је јутрос, на Оце, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Савина код Херцег Новог. У литургијској проповиједи Владика је рекао да је данас недјеља перије рођења Христовога и крај поста божићнога. Звучни запис беседе “Али је и вријеме да се људски род сабере и да погледа шта се то збило у историји људскога рода, гдје је у тој историји био човјек, гдје је био Бог, гдје је дуиша свакога од нас”, рекао је Епископ пакрачко-славонски. Владика је, тумачећи данашње литургијско зачало подсјетио да је праотац Авраам био први човјек који је послушао глас Господњи. “Као што се Адам у рају уплашио од гласа Господњега када је Господ ишао по рају и рекао Адаме, гдје си, тако и Бог у источној Месопотамији, најплоднијем дијелу тада познатога свијета, буди Аврама у земљи Ур и каже Гдје си, Аврааме. Док Адама одговара Ја сам го, ми смо голи па нас је стид изаћи пре Тебе, овдје Авраам одговара Ево ме. Ево ме, ту сам. И послуша заповијест Господњу”, казао је он. Додао је да је Авраам из дома и рода свога богатога послушао Господа који му каже Иди из дома оца свога, иди куда ћу ти ја казати, иди па ћу од тебе учинити наследство као зрна пијеска на обали мора. “И када долази у ту обећану земљу, види да је она камен суви, љути, да ту не може извести ни хљеб из земље. Види да су људи љути и дивљи. И када му Господ опет у његовој сто и некој години казује да ће у идућој години имати сина, он поклања вјеру Господу. И он је за годину дана добио сина”, подсјетио је Владика Јован. Говорећи о томе како је Авраам послушао Господа и тог сина јединца Исака касније био спреман да принесе на жртву Господу, рекао је да се није питао какав је то Бог који тражи такву жртву од мене. “Него послушно води сина свога који га три пута запиткујеОче, а гдје ћемо ми наћи жртву, а Авраам одговара Господ ће се постарати”, казао је Владика. Казао је да је Авраам вјеровао да ће и смрт његовога сина донијети живот. “А Господ гледа на ту његову вјеру и диви се створењу своме, створењу које није било непослушно као Адам у рају, него је послушно до смрти, не своје него свога дјетета од десетак година”, казао је Епископ Јован. Након Литургије Владика Јован је подијелио присутној дјеци поклон пакетиће. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У уторак 29. децембра 2020. године, навршило се 40 дана од упокојења блажене успомене Патријарха српског Иринеја. Тим поводом, замолили смо Његово Преосвештенство Епископа шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке г. Јована (Младеновића), да са нашим слушаоцима подели сећање на блаженопочившег 45. Првојерарха СПЦ. Звучни запис разговора Чућете када се одиграо први сусрет два будућа Епископа СПЦ, како су им се укрштали животни путеви, колико је поверење Патријарх Иринеј имао у Епископа Јована и шта Владика посебно памти са бројних путовања и мирних посета Његове Светости на којима га је пратио? Замолили смо Преосвећеног Владику и да нам каже реч-две више о љубави почившег Патријарха Иринеја према богослужењу, Евхаристији, да онима који нису Патријарха познавали покуша да приближи његову личност, али и да каже више о улози и значају блаженопочившег Патријарха Иринеја - и као Епископа нишког и као 45. Првојерарха СПЦ. Извор: Радио Слово љубве

У оквиру новог издања емисије "Разговорник" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, протођакон Стеван Рапајић поделио је са гледаоцима своја аутентична сећања на блаженопочившег Патријарха српског Иринеја.

У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Порфирија Кавсокаливита, у среду 2. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и осмо издање емисије "Живе речи" коју смо посветили овом знаменитом светогорском старцу. Специјални гост емисије био је протонамесник Александар Јевтић, парох краљевачки и уредник "Жичког благовесника". Уметнички део емисије употпунио је наш најпознатији песник за децу Дејан Алексић из Краљева. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Након молитве на почетку ове празничне емисије о житију Преподобног Порфирија Кавсокаливита говорио је протонамесник Александар Јевтић, посебно наглашавајући да је свети старац наглашавао значај заједнице, саборности, христолике љубави, али и Богом дароване слободе. Према речима оца Александра Свети Порфирије Кавсокаливит никада није престајао да буде истински светогорски монах, иако је већи део свога живота провео у центру Атине где је богослужио у храму (параклису) при атинској поликлиници. Старац није никада био у Србији, али он је био благодатни старац који је имао дар прозорљивости, имајући тај дар он је непогрешиво знао све околности са којим је био суочен наш народ, истакао је наш гост говорећи о вези Преподобног Порфирија Кавсокаливита са нашим богољубивим српским православним народом. Наш народ је у то време био суочен са тешком болешћу безбожништва, Свети старац је поучавао да се не треба грубо и сурово супротстављати вођама безбожничке идеје, већ да је потребно молити се за њих како бих их Господ својим човекољубљем вратио на прави и истински пут, закључио је отац Александар. У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Наслов књиге је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. Говорећи о наведеној књизи аутор је нагласио важност оваквог духовног садржаја који је произашао из живог живота Цркве. Књига је намењена свима, настала је као зборник текстова објављених у "Православном мисионару" бивајући подељена на неколико целина, а порука књиге је да се сви вратимо на основне елементе наше вере, рекао је отац Александар. Наш уметнички гост уважени Дејан Алексић, најпознатији песник за децу, говорио је о свом стваралаштву. Према његовим речима надахнуће за овај вид стваралаштва једино је могуће пронаћи у окриљу Цркве Христове, тако да стваралаштво добија преображавајућу силу. Протонамесник Александар Јевтић је на крају емисије упутио пастирску поруку у духу надахнутих поука Преподобног Порфирија Кавсокаливита, позивајући све да своје духовне кораке у данима Божићног поста упућују следујући саветима знаменитог и светог светогорског старца који је целим својим бићем био истински подвижник и сузни молитвеник за васцели свет. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

„Светигора жели да подсјећа и на светост као на призив и праву мјеру људског достојанства, али и на светитељство као једино истинско просвјетитељство“, ријечи су Његовог високопреосвештенства митрополита Амфилохија из уводника првог броја часописа Светигора, који је изашао на Божић 1992. године, „као одговор на велику духовну изгладњелост не само у Црној Гори“. Дугих двадесет и осам година старао се Владика о ревији коју није просто назвао мјесечник, него образник за вјеру, културу и васпитање уз коју су се генерације будиле и духовно узрастале. Наведене ријечи најбоље пристају управо уз овај, 288. број, који је цио посвећен Њему, оснивачу Светигоре, обновитељу истинског образовања и културе у Црној Гори – архиепископу цетињском, митрополиту црногорско-приморском, егзарху Светога трона пећкога, господину Амфилохију, који се упокојио 30. новембра 2020. године. Пред вама је, драги читаоци, 136 страна на којима је сабран богати животопис блаженопочившег архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија, његов посљедњи благослов и посљедња забиљежена ријеч своме народу, бесједе црквених великодостојника и мирјана изговорене изнад одра блаженопочившег митрополита Амфилохија – патријарха српског Иринеја, владике будимљанско-никшићког Јоаникија, владике Атанасија Јевтића, епископа бачког др Иринеја Буловића, протојереја-ставрoфора Гојка Перовића, протојереја-ставрофора Обрена Јовановића, академика Матије Бећковића, проф. др Здравка Кривокапића, предсједника Скупштине Црне Горе Алексе Бечића, предсједника ЦО Цетиње Рајка Радусиновића. Ова Светигора је омаж вољеном пастиру сачињен из разноврсних и многобројних бесједа и изјава епископа и отаца Српске цркве и помјесних цркава, многих културних и јавних личности, спортиста. Представљање овог броја насловљено је ријечима кошаркаша Николе Миротића, који је у њима сажео лик и дјело митрополита Амфилохија. Објављено је слово благодарности иконописца Анастасија Радовића, Митрополитовог синовца, разговор са др Јеленом Боровинић Бојовић, начелницом Пулмолошке клинике Клиничког центра Црне Горе, која је лијечила владику, разговор са јеромонахом Јустином, сабратом Цетињског манастира и келејником блаженопочившег митрополита Амфилохија, који је уз Митрополита провео последње недјеље у подгоричком Клиничком центру, утисци протојереја Бранка Вујачића, из чије се руке Митрополит посљедњи пут причестио. Као што је Владика за живота љубављу сабирао разне људе из разних дјелова свијета, тако су и у овом Светогорином некрологу истом том љубављу сабрани стихови благодарности који су се рађали у коротним данима, уздаси бола, али и радосне туге многих који су се опростили од Владике било писмима, било телеграмима, било изјавама или спонтаним текстовима који су се тих дана објављивали на друштвеним мрежама и сајту Митрополије Црногорско-приморске. Од наслова тих текстова могла би се пјесма сачинити, сваки наслов је стих, сваки је епитаф, печат Владичине личности, сваки је слово побједе живота над смрћу. Ево неких од њих: Данас је васкрс. Данас је побједа; Нисмо изгубили оца и архијереја, добили смо светитеља; Истински отац, учитељ и духовни пастир свакога од нас; Човек дубоке вере и велике љубави; Поставио нам је свима високу мјеру; Сведок васкрсења Христовог; Плодна и родна земља која је родила родом речи Божје; Морачки јасновидац; Митрополит Амфилохије или о људској узвишености; Митрополит је био духовни пламен; Амфилохије Васељенски; Митрополит, човек предања; Амфилохије – човјек славе Божије; Био је свима све, Митрополит је био отац отаца; Верни наследник Светог Петра; Небески покровитељ читавог православља; Истински виноградар Господњи; Теолог исихазма, Љепото Христова; Плаче Црна Гора, и нека плаче, има за киме! Али тај ће се плач претворити у радост… Љепото Христова, моли Бога за нас да се и ми улијемо у врело небеске Светигоре! Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира и келејник блаженопочившег Митрополита Амфилохија, говорио је за радио ”Светигора” о десет година проведених уз Митрополита. Отац Јустин је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота. Звучни запис разговора За почетак, желела бих да упознате наше слушаоце са Вашим животним путем, ви сте из Пећи, па како вас је пут довео овде где сте сада? Поделите са нама најраније успомене на сусрете са Митрополитом Амфилохијем, а и с обзиром да сте из Метохије, можете ли из Ваше перспективе представити укратко Митрополитову улогу на простору КиМ и међу народом тамо. Мислим да везу Митрополитову са Пећком патријаршијом и уопште са Косовом и Метохијом не треба детаљније објашњавати. Као што Патријарх рече на опелу: сви знамо да је Митрополит ту косовску рану дубоко носио. Али је он увек понављао ону Његошеву реч, да је надање наше на Косову закопано у једну гробницу. Не безнађе, него нада, јер је то гробница из које очекујемо васкрсење. Ја сам управо у Пећкој патријаршији, још као дете, имао те прве сусрете са Митрополитом Амфилохијем. Памтим га док је још као јеромонах, професор Богословског факултета, долазио, а ја сам са покојним дедом стално ишао у Пећку патријаршију, тамо сам чтецирао и помагао. Када је он 1990. године, као епископ банатски, заједно са блаженопочившим Патријархом Павлом који је тад био рашко-призренски епископ, дошао у моје село, Витомирицу поред Пећи, да освешта камен темељац за парохијски дом, ја сам тада, имао сам једанаест година, први пут ушао у олтар да чтецирам, и прво послушање је било да држим жезал Митрополиту Амфилохију. Сећам га се – био је млад, мршав, црне браде… И у једном тренутку на Литургији окреће се према мени и каже: „Можеш ли ти да држиш тај штап?” А ја онако гледам га и кажем: „Могу, могу”. А он ми на то рече: „Добро је то, јунак си ти, можеш ти то да носиш” Тада ме је таква радост била обузела да бих, да је требало, до сутра ујутру држао тај штап. Некако од тог тренутка читав живот ме је Господ на неки невидљив начин упућивао на Митрополита Амфилохија. Игуманија пећка, мати Февронија, ми је била друга мајка, она која ме је духовно родила. Та топлина коју сам осетио у манастиру, од мати Февроније и њених сестара, касније ме је носила кроз цео живот. Мати Февронија је са друге стране била врло блиско везана за Митрополита, и Митрополит је често говорио да је његова духовна мајка мати Февронија. Нажалост, ’99. је дошло до несреће и до полома на Косову и Метохији, када је скоро цела Метохија испражења, од Пећи до Призрена доле, није остало било ни неколико хиљада Срба. Кад се наша војска повлачила и добар део народа са њом, а тек улазиле међународне снаге, у том неком вакуму упале су биле и шиптарске банде из Албаније, а и од домаћих Шиптара терориста је много наших људи страдало. О томе најбоље сведоче Митрополитови дневници са Косова и Метохије, које је Светигора објавила. То могу и лично да посведочим: наше село Витомирица је имало око 2.500 Срба до ’99, и у једном тренутку, када се војска повлачила, то мало Срба што је остало по другим селима око Пећи се било склонило код нас у Витомирицу. Ту су били и моји родитељи. Брат и ја смо једно две недеље раније, са већим делом народа, за војском изашли. Пошто су Шиптари већ почели да упадају у село питање је да ли би ико од тих неколико стотина Срба, колико је у том тренутку остало било у Витомирици, остало у животу да није Митрополит дошао са Италијанима. Он је прво молио, преклињао сељане да се не селе него да остану. Међутим, када је видео да нити Талијани могу да пруже заштиту, а да нажалост и међу нашим људима има, као и увек кад се умешају политика и службе безбедности, људи који су говорили да треба да се иселе сви за Србију и Црну Гору, да нико ту неће жив дочекати сутра, онда је успео преко италијанског генерала да обезбеди заштиту и пратњу том збегу до границе са Црном Гором. Тако да су се моји родитељи, а и већина сељана, спасли захваљујући Митрополиту. После повлачења остало је десетак, петнаестак Срба у селу. Међутим, сви до једног су побијени на зверски начин. Митрополит их је својим рукама скупљао по вододеринама, по баштама, по шталама, где год их је налазио. Неке полуспаљене неке већ од животиња нагрижене, и све их је својим рукама сахрањивао. Тако да је Митрополит на најбољи могући начин оправдао своје звање Егзарха пећкога. Мислим да нико достојније није у задњих двеста педесет година носио ту титулу од њега, зато што је стварно, свим бићем својим, био посвећен тој нашој великој рани. Зато и дан данас, мислим, ниједно име на Косову и Метохији не изазива више страхопоштовања и не улива више поверења и љубави од имена Митрополита Амфилохија. Свако сам се лето враћао у Пећку патријаршију, да бих био макар два месеца са сестрама, да им помогнем, а у ствари више да себи дам мало одушка. Увек би у то време, лети, Митрополит долазио да служи у Пећкој патријаршији, тако сам се и са њиме сретао. А кад сам већ и у души одлучио да идем у манастир, осећао сам да је једини коме могу душу да отворим Митрополит Амфилохије. На то моје осећање се надовезало и познанство са оцем Луком, покојним игуманом Цетињског манастира, и одласци на Цетиње. Тако сам се и директно везао за Митрополита. Пре него што сам упознао оца Луку, мислио сам: „Доћи ћу ја у Црну Гору у сваком случају, пошто је Митрополит тамо, али не знам у који манастир”, али кад сам упознао оца Луку и кад сам после упознао цетињску братију, знао сам да је ту моје место. Те задње године кад сам отишао у Пећку патријаршију, позвала ме је мати Февронија и рекла: „Знаш, размишљала сам нешто, и видим да имаш склоности ка монаштву (а ништа јој пре тога нисам причао, али је она сама, онако како је Бог био дао прозорљиву, видела) – најбоље би било да ти одеш лепо код Митрополита на Цетиње, да те он тамо замонаши и рукоположи, па, пошто све нас знаш од детињства, да дођеш овамо и ту да служиш Богу, па да нас све лепо сахраниш, пошто смо све ми старе.” Пре него што сам отишао у манастир читао сам код Аве Јустина да је човек који нема монашког настројења а замонаши се најнесрећнији човек на свету. Ја сам се једно две године борио са том мишљу: „Боже, да ли имам ја призив монашки у себи?”. Када сам дошао у манастир заборавио сам на ту своју дилему. Митрополит је скоро сваки дан ишао негде, међутим дешавало се и да буде по пар дана са братијом у манастиру, и онда смо били у прилици да упознамо Митрополита као обичног човека. Он се ни по чему није издвајао од монаха и искушеника. Кад је дошло време да се монашимо, било је нас тројица искушеника: отац Петар, покојни Прохор и ја, чекали смо исповест задњу пред монашење. Кад је мој ред дошао, испричао сам му укратко опет цео свој живот, и оно што сам у том тренутку имао да исповедим. Узео сам благослов, и Митрополит ми је рекао: „Хајде, сад стани пред Господа и кажи: Господе, слуга твој те слуша, и не брини ништа.” Таман да изађем из келије Светог Петра, где смо се исповедали, када ми је он, буквално овим речима, рекао: „А што се тиче тога да ли си имао монашки призив или ниси, из твоје исповести се види да си га очигледно имао, и то из детињства још.” Сав срећан што сам коначно добио одговор на своје питање изашао сам из келије Светог Петра. Тек после неких пола године схватио сам да ја њему уопште нисам помињао то, нити сам га питао, него је он сам, како му је Господ откривао неке ствари и тајне које је требало, одговорио буквално оним речима којима сам ја сâм себе питао у вези свог духовног живота и монашког призвања. Иначе, Митрополит је био једноставан човек. Код њега је све било сасвим нормално, као са својим родитељима – питаш га, и нашали се са тобом, уме понекад да те благо укори а онда ако види да си се растужио због тога, он ти каже: „Ајде, благо мени, па да се поправљамо” – дао ти је васпитну меру, рекао ти је шта не ваља, рекао ти је начин на који да се исправљаш, али те је после онако људски подигао, да не лежиш скрхан од свега тога. Прошло је тачно десет година од вашег монашења, које је било на Лучиндан 2010, што говори да сте ви тачно десет година Митрополитов келејник… Шта тачно подразумева послушање келејника? Братија се често шалила са мном да сам собарица… Келејник је у ствари монах или искушеник који брине о келији, односно о просторијама у којима живи игуман или духовник. Пре мене је келејник Митрополитов двадесет година био отац Матеј, који је данас сабрат манастира Острог. Он је беспрекорно бринуо о Митрополиту. Мени је отац Матеј, озбиљан и одговоран, био узор, и начин на који је он обављао своје послушање. С тим што је оцу Матеју било много теже него мени. Он је дошао у Цетињски манастир истог дана када и Митрополит, и био му је у прво време и возач и кувар и чтец на Литургијама, а и келејник и гостопримац. Оцу Матеју је током 2009. године неколико месеци помагао у том послушању о. Климент. Пошто је отац Матеј прешао 2010. године у Острог, а о. Климент у Прасквицу, онда је Митрополит, по њиховој препоруци, благословио да га ја наследим на том послушању. Бити келејник Митрополиту Амфилохију је било једно од најлакших послушања у манастиру. Сам Митрополит је био врло скроман. До задњега тренутка гледао је да не буде никоме на терету, сам је о себи бринуо и није давао да нико око њега ради. Тако да се, осим можда ових задњих двадесет дана, углавном моје келејништво сводило на то да бринем о чистоћи његових просторија, ако треба нешто да му додам и кад долазе гости да их послужим и будем ту при руци. Да ли је било разлике између Митрополита као архијереја и Митрополита као сабрата Цетињског манастира? Једина разлика између Митрополита као митрополита и Митрополита као сабрата Цетињског манастира је била та што су људи ка њему као Митрополиту хрлили и указивали му највеће могуће поштовање, тако да смо ми тек у тим тренуцима постајали свесни ко је Митрополит. Истовремено, и као сабрат Цетињског манастира Митрополит нам је био апсолутни ауторитет, и сви смо имали према њему велику љубав и пазили смо да га не узнемиравамо. Мада смо вероватно некад и прелазили ту границу, па смо га и гњавили и давили. Али, он се према нама понашао баш као отац према својој деци – умео је и да се нашали, и да нас благо укори за неке ствари… Умео је исто, када би видео да хватамо кривину за нека послушања попут косидбе и рада у винограду, да каже: „Е братијо, идемо сви да помогнемо”, и онда он заврне мантију, а ми, хтели не хтели, кренемо за њим – буде нам непријатно да он старац ради. Тако да је разлика између Митрополита у манастиру и ван манастира била само та што је однос према њему ван манастира био мало званичнији. Међутим, тај ми је утисак остао – дођу званично, међутим кад одлазе увек одлазе са великим осмехом на лицу, и као да су скинули неки мрак са лица. Буквално су то бивали преображени људи. А било је разних људи који су долазили код њега, са најтежим могућим животним причама, са здравственим проблемима… Боже опрости, и таквих од којих смо ми из манастира бежали… Митрополит би сео са таквим и причао као да му је пријатељ сто година… Нико од Митрополита није изашао да се осетио пониженим, или да се осетио нижим од њега, него је увек наилазио на једну такву топлину. Најчешће би после разговора са њим рекли: „Боже, како сам на сву могућу муку заборавио кад је он проговорио”. Митрополит је стварно био један велики утешитељ. Једном приликом, када је видео да у неким ситуацијама мало варничим са стране, рекао ми је: „Знаш, мене је Ава Јустин учио: кад ти прилази човек, ти се помоли за њега пре него што ти приђе и ако је носио неку негативност на себи све ће то да падне, а и ако има неку муку онда ће Господ да те просветли шта да му кажеш”. И стварно, трудио сам се а и сад се трудим, додуше мање успешно него што би требало, да то правило његово и тај савет испуњавам. Знамо да су врата Митрополије црногорско-приморске су била отворена за свакога – од људи на највишим позицијама до оног најмањег човека, и за проблематичне људи и за не увек добронамерне људе… Како је Митрополит подносио ту количину обавеза и тај заиста велики број најразличитијих људи које је деценијама свакодневно примао? Да ли му је у неким тренуцима било тешко? Да ли се понекада уморио? Сведоци смо како је он и кабинету Митрополије, а и читавој Митрополији црногорско-приморској дао васељенски импулс. Како је то утицало на њега и на људе око њега? Што би рекао апостол Павле, Митрополит је био свима све. И оци из канцеларије, и братија из манастира, сви ми смо сведоци да је бивало дана да од како изађе из цркве са службе, а службу није пропуштао, па до увече непрестано ради и прима људе. Бивало је и до пред поноћ да заврши и задње људе испрати. Значи то је било смењивање и људи и најразличитијих тема, од породичних и здравствених проблема, до неких ствари животних, типа уређење цркве, парохијских и манастирских текућих питања… и не знам чега све не… Наметале су му се разноразне теме о којима је морао да размишља у току дана и да разговара, и тако до увече. Ми бисмо сви били смождени… Дешавало се да не стигне ни да руча (он је иначе једном дневно јео), него да попије само кафу и чашу воде, и то му је било то у току дана. Сећам се једном, кад смо задње људе испратили у двадесет минута до поноћи, ја закључавам врата, а он каже: „Човече, па време је и да се мало одмори.” Дешавало се да је негде служио по Црној Гори, и онда дође већ онако подобро уморан, а чека га већ по троје, четворо. И онда би он, онако уморан, са њима провео још три, четири сата. Тако да је био неуморан у распитању за свој народ, и стварно је свима био све. Његовим благословом смо и ми око њега износили и оно што нам се чинило по људским слабостима и немоћнима да нећемо моћи да изнесемо. И упркос често великом умору, ипак смо осећали мир у души. Значи, Господ је преко њега изливао благодат и давао нам да изнесемо оно што по сопственим снагама не бисмо могли да изнесемо. Он дакле самога себе није штедео, и мада је гледао да нас поштеди колико може, опет је друге стране, водећи се оном народном и светоотачком да слободне руке ђаво брзо запосли, гледао да свакоме према његовом таленту да послушање, да би то обављао од срца. Митрополит је чврсто веровао у човека, и кад би му указао поверење није више испитивао да ли је достојан и да ли може да изнесе то или не. Гледао би да помогне ако види да не може, међутим ако би то урадио мање или више успешно, само ако би видео труд, он би био задовољан и радостан. А ако би видео да се мучи са тиме, не би му више давао то послушање. Тако је он свима нама налазио меру. Сви смо сведоци како је он са неким људима, од којих бисмо ми давно дигли руке, разноразне комбинације испробао. Посебно када су монаси у питању: пошаљи у један манастир, у други, овамо, онамо, и на крају га постави на неко место, и тај монах или монахиња буквално процвета на том месту. Дешавало се да то траје и десет, петнаест година, али би му на крају нашао његову меру. По том питању Митрополит је стварно био духовни отац, и неко ко није одустајао од човека. По оној светоотачкој, коју владика Атанасије цитира: Кад год се роди човек на земљи Бог исповеда своју веру у њега. Тако је Митрополит исповедао своју веру у све нас, без обзира на то да ли бисмо је ми оправдали или не, он нам је увек давао нову прилику. Оно што је значајно истаћи јесте да је он стварно Митрополију учинио васељенском. Верујем да чак ни неки патријаршијски центри нису у свету данас то што је у његово време била Митрополија. Ту је било еминентних епископа из Грчке, Цариграда, Русије… који су звали и питали га за савете на разноразне теме, онда монаси са Свете Горе, па монахиње из Грчке и из Русије, косовско монаштво… Нема, мислим, земље и народа ком Митрополит није један део своје душе уложио и посветио. Његова непрестана брига је била јединство Цркве, и много му је тешко пало све ово што се издешавало око Украјине, и он је са том раном и отишао Господу. Али знамо да смо у њему добили једног јаког молитвеника и заступника за црквено јединиство, и надам се да ће Господ, његовим молитвама, да врати Цркви мир и и јединство. Као врхунац делања Митрополита Амфилохија можемо да издвојимо нашу скорашњу борбу за одбрану светиња, када је он, можемо рећи, целом свету одржао лекцију како се воли свој народ, како се стаје испред свог народа, како се тај народ предводи. Он је из ове борбе изашао као победник. И када смо мислили да је све битке извојевао и да нема више тог крста који тај човек није понео са својим народом, он је понео и ову најновију муку на своја леђа, понео је крст ове нове болести. Ви сте од првог дана били поред његове болничке постеље. Пре него што почнемо да причамо о тим његовим последњем овоземаљским данима, желела бих да вас питам нешто о односу Митрополита Амфилохија према болести уопште, каква је била његова брига за своје, али и за здравље других људи? Митрополиту је Господ дао изузетно здравље и физичку издржљивост. Врло ретко се разбољевао и то су углавном биле неке лакше прехладе, можда је једно два пута имао грип. Ако би прехладио, па га ми питали како је, он би одговарао: „Ја сам из Мораче, мене је мајка још малога окупала у хладним у водама, тако да ја се не бојим болести”. Увелико је газио осамдесет и трећу годину, а био је врло покретан и до задњег тренутка је потпуно сам о себи бринуо. Митрополита су скоро свакодневно звали људи да се моли за њихово здравље. Сећам се једном, у пола два ујутру су звали да је неки човек на самрти и да се моли за њега. Митрополит је сваком том појединачном случају прилазио са великом пажњом и са састрадавањем. Десило се безброј неочекиваних излечења, које су лекари сами сведочили, за неке људе за које су мислили да им нема лека. Ми дубоко верујемо да је то било по Митрополитовој молитви, јер знамо какве су биле прогнозе болести пре него што смо ми пренели Митрополиту да се моли и како је било после његове молитве. Кад се појавио овај злосрећни вирус корона, Митрополит је од првог тренутка имао према томе озбиљан приступ, али као сваки прави хришћанин није показивао страх. Само је рекао да то јесте неко знамење Божије. Говорио је, нарочито задњих дана у постељи: „Не знам да ли је ово сатанска ствар или Божје допуштење, али очигледно да нам је дато да се неке ствари у животу преиспитају.” Јер и сами смо сведоци шта се дешава у свету, а посебно задњих година и како је свет незаустављиво срљао у пропаст кроз разноразне изопачености у друштву и урушавање свих могућих моралних и друштвених система. Стеге које су раније држале друштво вековима почеле су да нестају у наше време. Митрополит је сматрао да је Господ послао ово да би се човек замислио над својом судбином – куда ми то хрлимо. У почетку болест није била јаког интензитета, али када је постало јасно да је због његових година боље да пође болницу, Митрополит је једно двадесетак минута лежао на кревету у својој келији и очигледно се молио Господу. У једном тренутку су му се очи напуниле суза, устао је и рекао: „Ајмо!” Прва мисао која ми се наметнула у том тренутку јесте – кренуо је на своје страдање, по оној речи Св. писма – као овца на заклање крену. Када је потврђено да је позитиван на ковид, Митрополит је рекао: „Па ред је, када оволики народ страда у Црној Гори, а и не само у Црној Гори него и широм васељене, па и ја да узмем мало овај крст да понесем”. Од тог тренутка креће задње поглавље у животу Митрополитовом. Он који никад није био у болници, који никад није дао да се много бринемо око његовога здравља, и уопште никад није давао да бринемо око њега… Кад мало сада боље размислимо – ту је Господ испробао његово смирење. И показао се Митрополит као стварно дорастао и том искушењу, том испитивању од Господа. Био је послушан лекарима и сестрама. То је изузетно захтевно и терапијски интензивно лечење – мноштво инфузија, инјекција, вађења крви – није било места на рукама Митрополиту које није било избодено иглама… Међутим, он никада није пустио ни гласа. Када би га питали боли ли га, он би се шалио: „Ма не, није ништа. Навикао сам ја на то – пију мени крв цео живот.” Лечење је ишло полагано. У једном тренутку, негде пети, шести дан откако је дошао у болницу, имао је кризу, пошто је имао обострану упалу плућа. Тада сам први пут помислио – питање је да ли ће се он извући из свега овога. А онда сам се сетио како је стално говорио да се договорио са Господом да неће ићи док не види цркву на Ловћену и манастире Превлака и Пречиста Крајинска обновљене. То ми је уливало наду. Тих дана је докторка Јелена, која је бринула о њему као о своме оцу, рекла: „Владико, ако замислимо вашу болест као Ловћен, ми смо се сад попели на врх Ловћена”. На то је он добацио, све онако добро болестан: „Одлично, одмах почињемо темеље цркви да копамо!” Ту се Јелена насмејала, и после нам је рекла да се можемо надати оздрављењу, јер је Митрополит задржао ведрину духа. И додала је: „Сада полако иде опоравак: полако се спуштамо, прво на Његуше, па онда идемо на Цетиње.” И тако је и било, кренуло је побољшавање. У једном тренутку је докторка Јелена рекла: „Е, сад смо стигли на Његуше” – више од пола пута смо прешли. Митрополит је после тога ојачао, и шалио се, бринуо разноразним стварима: о изградњи цркве у Врујцима, о манастиру Топхана на језеру, о сестрама монахињама из разних манастира…, и на разне теме разговарао телефоном. Тада сам помислио и рекао докторки Јелени: „Мислим да смо стигли до Бајица”, и само сам чекао кад ћемо да изађемо из болнице. Тако је било све до среде поподне. У среду поподне сам приметио да се он мало мешкољи и да држи руку у пределу грудног коша. По договору са докторком Јеленом, да јавим чим нешто приметим, послао сам јој поруку да ми се чини да се Митрополитово стање мења. Она је иначе стрепела од тога што и десило, јер се код старих особа у деведесет посто случајева деси та компликација, јави се ваздух у средогруђу, зато што старе особе не могу тако лако од кисеоника да се одвоје. Докторка је одмах дошла и дала му одговарајућу терапију. Међутим, како се ближило вече тако је почео да му пада ниво кисеоника у крви… Наравно, одмах су предузете потребне мере, али је тада докторка први пут изјавила да се боји да можда Митрополит неће успети да се избори са последицама короне. Ја сам опет помислио – Ма не, није још завршио капелу ни остале светиње… Али у истом тренутку сам помислио и нешто друго: Можда Господ хоће да га узме да не мора то он да заврши, него да види да ли ћемо ми то да завршимо – поколење које је он подигао. Да Господ хоће у ствари да провери на тај начин његов засад у винограду, да види да ли смо ми сад зрели да рађамо сами без њега. И дете у једном тренутку мора од мајке и оца да се одвоји, не може цео живот да се вуче на њихов рачун. Од те сам се своје помисли сав најежио, али ипак сам се молио: „Господе, остави га макар још пет година, треба нам.” Како је вече наступало тако му је било све лошије и онда су му укључили много јаче количине кисеоника него што су биле ове које је раније примао. Пре него што ће му ставити маску за кисеоник рекао ми је: „Знаш шта, ма идемо ми за Лучиндан на Цетиње”. Сам у себи сам помислио: Какво Цетиње, Владико, још се нисте са кисеоника макли, нећемо ми пре среде излазити одавде… У четвртак ујутру, кад је већ свануло, тражио је да му дамо воде. Сестра Стоја, која је била дежурна, и ја смо му скинули маску и дали му воде да пије, а он је онако самом себи у браду промрмљао: „Готово је”. Пресекао сам се, и помислио: Изгледа да је Митрополит стварно решио да нас напусти. Касније му је у току преподнева позлило, и лекари, који су ту били иначе поред њега, морали су да га засеку између ребара, да би му дренирали тај додатни ваздух. Ти задњи његови дани су били заиста као из Јеванђеља – биле су му прободене и руке и ноге од силних лекова и анализа, прободена су му била и ребра, из којих је изашла вода са сукрвицом, баш као из Јеванђеља. То се све десило 29. октобра, на дан кад се слави Свети Лонгин Сотник који је копљем пробо Господња ребра. Пуно заиста симболике има у тих неколико Митрополитових задњих дана… Након што се пробудио из те благе наркозе лекари су га питали како је, а он је на то рекао: „Завршавајте то, децо, и пустите ме”. Ја сам то протумачио као молбу да га пустимо да се одмори, јер се баш измучио. Међутим, очигледно је тражио да га пусте да би могао да се моли и да се припреми за пут на који већ кренуо. Тај задњи дан – од четвртка ујутро до петка док нисмо изнели Митрополита из КБЦ-а, медицински техничар и сестре (који су се иначе тих двадесет и пет дана неговали Митрополита): Алекса Кнежевић, сестра Стоја, Зорана и Даница, нису уопште одлазили својим кућама. Више од двадесет и четири часа, односно тридесет и шест сати они су били уз Митрополитову постељу. Заједно са докторком Јеленом Боровинић Бојовић уз Митрополита су тог задњег дана били и др Ђого, др Ђорђе Крњевић, др Шарчевић, др Огњенка Шарац, др Марија Богдановић. Било је ту и других лекара и сестара, нека ми не замере што их све поименце нисам поменуо… Иначе, заиста су сви лекари и све сестре и техничари пружали све од себе да помогну Митрополиту да се избори са том болешћу. Митрополит им је био неизмерно благодаран на томе, и стално им се извињавао што се толико око њега баве. На то су му они редовно одговарали – „Није, Владико, ви сте нам најбољи пацијент”. Јер стварно – нити се жалио, нити ишта тражио. Њему је било велико оптерећења што морају око њега да се брину. Међутим, њима је то очигледно био благослов и радост. Тако су радо долазили, па и кад би завршили смену долазили су мало да причају са њим, да питају треба ли нешто. За сво време боравка у болници стално су долазили лекари и медицинске сестре – да га поздраве, да му пожеле опоравак, да му захвале за нека доброчинства у животу која им је учинио. Тек тада сам видео колико је он доброчинстава чинио тајно, да ми нисмо знали. Митрополит се сво време боравка у болници молио за све њих, и за све болеснике. Остали смо будни целу ноћ крај њега и било је јасно да је стање озбиљно, да је кренуло ка своме крају. Али – пошто смо се не једном уверили да се у вези Митрополита чуда Божија пројављују – негде смо се у дубини душе надали и веровали да ће Господ да му још мало продужи земаљске дане. Не због нас што смо праведни и достојни, него зато што нам је потребан. Негде у четири сата ујутру почели су да опадају сви параметри, све вредности животне. И мени тек тада сине – Боже Господе, планирали смо у суботу да се причестимо, на Светог Луку, а питање је да ли ће он сутрашњи дан преживети и да ли ће доживети до суботе да се причести. Позвали смо оца Бранка Вујачића. Међутим, негде око шест и петнаест сви животни параметри су дошли на најниже вредности, а отац Бранко још не стиже. Уплашио сам се – да не оде човек непричешћен, и једино што ми је пало на памет је било да га ухватим за руку и, пошто сам знао да чује иако је био због респиратора у благој коми, кажем му: „Владико, опростите, сачекајте још мало. Отац Бранко је кренуо са Храма да вас причести, носи Дарове. Сачекајте још мало.” И одмах су се дигле све вредности – и удисаји, и кисеоник, и притисак… Тачно је чекао да дође отац Бранко да га причести. То могу да посведоче и докторка Јелена и остали доктори који су били у соби. Докторка Јелена је и рекла својим колегама да се тиме потврђује њен став да је човек у тренуцима смрти свестан. Бринули смо се да ли ће због респиратора упште и моћи да прими Св. причешће. Међутим, када је отац Бранко принео Дарове, полугласно сам Митрополиту рекао: „Владико, ево отац Бранко је ту да вас причести.” Како сам му то рекао, Митрополит је непогрешиво кренуо према кашичици, узео Свето причешће уснама и прогутао, не отварајући очи. Докторка Јелена и сви остали су почели да плачу, јер је то била баш потресан призор. И такво се блаженство на лицу Митрополитовом видело, да сам помислио – ево га, већ је са Христом, нема сумње – оде он са Господом. Једно десетак минута је Митрополит био стабилно, нису му падале животне функције. После неких десетак минута кренуо је да му пада притисак и друге функције. Онда је докторка Јелена рекла да ће само у задњем тренутку, кад се буде упокојио, срце мало да убрза рад. У једном тренутку су лекари били изашли и ја сам направио метанију и тражио опроштај за себе и благослов за оце из Митрополије и за сво свештенство, монаштво и верни народ – да нас не заборави, да и даље брине о нама. И рекао сам му: „Деда, ако можеш још мало остани с нама. Господу нећеш да побегнеш никада, ти си увек са Њиме, а нама си још потребан.” Међутим, ипак је било време да он пређе, и полако су почеле све функције да му падају. Отац Бранко је дошао, запалио свећу. Сви лекари и сестре су пришли да узму задњи благослов. Читали смо Јеванђеље, а када смо видели да се сами крај примакао Симбол вере и 50. Псалам. Држао сам га за руку и гледао, а и пратио сам те вредности на екранима… Митрополиту смо видели такво спокојство на лицу, и како мења боју: постаје као у ћивоту што је био, жут као Сунце, као злато – нигде оне пеге или мрље мртвачке. Али је још увек жив и видим оно како се спушта притисак, и долази на 16 и само се ту искључио екран. Докторка Јелена је рекла: „Упокојио се”. Онда су лекари медицински констатовали смрт. Али, оно што смо сви заједно констатовали – докторка Јелена, отац Бранко и ја, пошто смо само ми остали уз њега док је умирао, то је да се упокојио, а да нисмо знали кад, иако смо га сви троје пажљиво гледали. Нити је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу. Отац Бранко и ја смо га припремили и обукли. Остали оци су дошли и донели одежде три и по сата пошто се упокојио, и мене је било страх да ли ћемо моћи да му обучемо одежде, јер је већ три и по сата од упокојења прошло. Међутим он је био потпуно покретан, као да смо живога човека облачили, и топле су му биле руке. До те мере да смо се на тренутке питали је ли се упокојио… Тачно је имао ону праведничку кончину. Што је рекла једна од лекарки кад је дошла: „Ево већ два чуда које су се десила од Митрополита. Прво чудо јесте да је цео Клинички центар, неколико стотина радника дошло да изјави саучешће и да се поклони Митрополиту, да узму последњи благослов од њега. Ту има и муслимана, и ових чији су духовни очеви хтели да отму светиње, и оних људи који су свим срцем волели Митрополита и молили се за његово оздрављење, сви до једног од су дошли да се поклоне Митрополиту. А друго је чудо било то што од претходне ноћи ни један једини болесник није имао погоршање здравља, није имао кризу, него су сви примили редовне терапије и сви су били мирни. Реч се није чула, ни уздах ни јаук.” Још је било и неких других знамења, у Цетињском и Острошког манастиру, а чујем још и на другим неким местима – то јутро нити су краве мукале нити су се птице чуле него је таква нека тишина владала, кад човек чује тишину. Онда су Митрополита провели кроз КБЦ-а, и једва смо прошли од сестара и доктора – сви су изашли да га испрате. На путу из Подгорице за Цетиње, сетио сам се како је Митрополит рекао: „Идемо ми на Цетиње за Лучиндан”, и рекох му, гледајући у сандук: „Вала, Владико, одлазите на последњи пут и опет сте у праву, увек је ваша задња. Рекосте: Идемо за Лучиндан на Цетиње, и ево – дођосмо!” Сахрањен је у крипти Саборног храма, где је за живота себи гроб направио. Гроб је био озидан и требало је само да се спусти ковчег. Међутим, он је рекао да мора земља да буде у гробу – „земља сам и у земљу ћу да идем”, тако да су му донели земљу из његове родне Мораче и насули у гробницу. После, кад смо га положили у гроб, када иде оно последње целованије и када свешеник каже „земља си и у земљу ћеш отићи” кад се посипа земљом, по њему је посута земља са Косова и Метохије коју је брат Живојин Ракочевић донео са Газиместана, и владика Атанасије из Призрена, као и земља из Јасеновца, коју су донеле сестре монахиње из манастира Јасеновац. Када смо се сутрадан ујутру скупили у холу Митрополије, оци из секретаријата и ја, гледамо према фотељи на којој је он обично седео, и коментаришемо – Не можемо да верујемо да се упокојио, једноставно имамо утисак да је отишао негде на службени пут. И тако се и надамо – да је отиша

Папа Фрања упутио је Митрополиту дабробосанском Хризостому, Синоду СПЦ и целој СПЦ изразе саучешћа поводом смрти Патријарха српског Иринеја, уз поруку да је покојни патријарх, упркос бројним патњама, остао човек вере и дијалога, скроман и весео. „Он је посветио свој живот Богу и неговао дух заједништва у срцу СПЦ. Убеђен сам да су се братски односи између Католичке цркве и СПЦ развили и ојачали уз вођство Патријарха Иринеја, да ће наставити да напредују и доносе плодове у годинама пред нама”, написао је папа у писму упућеном 21. новембра, јавља Танјуг. “Уз захвалност Богу подсећам на дугогодишње верно служење покојног Патријарха Господу и Цркви и његов светли пример хришћанско сведочење радости Јеванђеља”, нагласио је папа Фрања. Извор: Митрополија црногорско-прирморска

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. др Иринеј беседио је по читању Светог Јеванђеља на светој заупокојеној Литургији у Храму Светога Саве на Врачару. Звучни запис беседе "Наш новопрестављени Патријарх је својом личношћу био сведок и то делатни сведок јеванђељских речи које смо чули на Литургији", рекао је Епископ новосадски и бачки г. др Иринеј. "Многи су спремни да по себи судећи о другима, олако осуђују и пресуђују. Наш Патријарх је био понекад изложен неправедним судовима и осудама" рекао је између осталог Епископ бачки. "Ништа од тих осуда није било истина" каже Епископ Иринеј, "зато што је Патријарх наш Иринеј, а како му је име гласило добијено на крштењу у детињству, па и ово монашко име, био човек оваплоћења и мира и Мироносца и Миротворца, и међу хришћанима и међу народима, а пре свега у свом сопственом народу чији је духовни отац био последњих десет година". Владика Иринеј је између осталог подсетио да је блаженопочивши Патријарх преживео са својим народом све што се дешавало у протеклим годинама, а сви прави хришћани су "разумевали његову јеванђељску доброту којом је његова личност зрачила". Важна одлика блаженопочившег Патријарха Иринеја била је та, рекао је Епископ Иринеј, што је "на највећа могућа понижења умео да не само сачува мудрост, него да узврати пажњом, добротом и добрим делима управо оним људима који су му наносили неправду на овај или онај начин", рекао је Епископ Иринеј који је у наставку подсетио да је блаженопочивши Патријарх Иринеј и припаднике других конфесија поштовао и односио се према њима са пажњом и поштовањем. Владика је закључио следећим речима, које су, како је рекао, "ових дана изговорили представници наше стварне, а не лажне културне елите": "Његова мекоћа је била његова снага, а његова уздржаност је била његова мудрост". Владика је додао још једну мисао: "Мирна мука Патријарха Иринеја је без реторике и помпе чврсто држала кормило наше Цркве. Гледајући да никада не заборави ниједну српску државу и да се никада не одрекне нашег светог Косова и Метохије". Извор: Радио Слово љубве