Претражи Живе Речи Утехе

ПОНЕДЕЉАК, 11. ЈУЛ 2022 ИЗВОР:РТС, POPULARMECHANICS.COM Интелигентан живот није могао да настане било где осим на Земљи Истраживачи Института за будућност човечанства Универзитета Оксфорд проучавали су вероватноћу кључних тренутака у еволуцији живота на Земљи и закључили да би било практично немогуће да се такав живот развије на исти начин било где у свемиру. Живот је прешао веома дуг пут за веома кратко време на Земљи, релативно говорећи – а научници кажу да је још веће чудо што је настао интелигентни живот. Деценијама, научници па чак и филозофи трагају за одговором на Фермијев парадакс – како то да смо у бесконачно великом универзуму ми једини интелигентни живот с којим смо се икада сусрели? Чак и на самој Земљи, питају се, како то да смо ми једина врста која је икада развила напредну интелигенцију? Постоји безброј природних, али изузетно срећних начина на које је Земља посебна, заклоњена, заштићена и прилагођена да се на њој развије живот. А неки кључни моменти настајања живота изгледају много вероватнији од других, на основу онога што се заиста догодило. „Чињеница да је животу требало више од милијарду година да од еукариота настану прокариотски прекурсори наводи на закључак да је још мања вероватноћа да дође до развоја вишећелијског живота, за који се сматра да је независно настао више од 40 пута“, објашњавају истраживачи. „Рана појава абиогенезе је један пример који се често наводи као доказ да једноставан живот мора бити прилично уобичајен у целом Универзуму. Користећи време еволуционих транзиција за процену стопе транзиције, можемо извући информације о вероватноћи дате транзиције чак и ако се догодила само једном у историји Земље“, додају научници. У овом раду, истраживачи са чувеног Института за будућност човечанства Универзитета Оксфорд настављају да се питају како је све то могуће и шта то значи. Међу истраживачима су и математичари који раде неку врсту форензичке математике о историји Земље. Фермијев парадокс Фермијев парадокс огледа се у раскораку између претпоставке да је васиона густо настањена интелигентним бићима, са једне стране, и чињенице да, с друге стране, засад не постоје поуздана сведочанства да је човечанство са таквим бићима доживело икакав контакт. Назив парадокса потиче од полушаљивог питања које је 1950. године знаменити италијанско-амерички физичар Енрико Ферми поставио колегама за ручком: „Где су сви они?“. Иако на први поглед питање делује просто, научне и филозофске импликације Фермијевог парадокса многобројне су и далекосежне, а изнет је и огроман број различитих хипотеза које би парадокс разрешиле. У овом случају, они су користили Бајесов модел фактора који се односе на еволуциону транзицију, што су кључне тачке у којима се живот на Земљи претворио из муља у еукариоте, на пример, и од фисије и друге асексуалне репродукције у сексуалну репродукцију, што је у великој мери убрзава стопу мутације и развоја врста мешањем ДНК као што се подразумева. Већина ових „еволуционих транзиција“ је слабо схваћена и ниje добро проучена њихова вероватноћа. Користећи свој модел, ови научници тврде да је већа вероватноћа да је ова серија срећних околности на Земљи које су погодовале настанку живота, трајали много дуже. Постоји једна занимљива реплика у филму Оушунових једанаест из 2001. где Џорџ Клуни објашњава свој невероватан плана крађе. После неколико крајње невероватних корака, он каже: „И онда просто кô пасуљ, остају нам три чувара са машинкама и најсложенији механизам на вратима трезора који је човек до сада смислио.“ На неки начин, и живот на Земљи је имао веома сличне препрека. Прво, Земља је имала среће да температура њене површине буде погодна и да буде заштићена од опасности из свемира. Друго, извукла је срећку да се појаве градивни блокови живота. Треће, добили смо на лутрији и тако што смо били на правом месту и да смо добили праве градивне блокове. Све ово се догодило много пре него што су се појединачне ћелије уопште појавиле. Користећи неке информације које знамо, као што је старост Земље и очекивани крај њеног животног века погодног за живот због ширења топлотног радијуса нашег Сунца, ови истраживачи су претворили еволуционе прелазе у серију егзистенцијалних карата.

Шта би било када бисмо сутра увели демократију у Цркву илити The Axios Dilemma? Своје студенте делим у неколико група – фантоме (видим их једанпут за семестар), ћутологе (стално су ту, али им је ефекат фантомски), грамофоне (одјек уџбеничких дефиниција) и мислеће (који осим што су физички присутни и понекад отварају књигу, имају жеље и да анализирају то што су чули). Када смо на предавању причали о моделима пропаганде, један од мислећих ми је скренуо пажњу на интересантан вид политичког маркетинга. Московске локалне власти имају сајт „Активни грађанин“ који служи томе да либерална јавност поверује да учествује у доношењу одлука. Једном приликом на сајту је постављено питање: „Да ли подржавате изградњу Комунарске метро линије“, иначе је изградња била увелико у току, а пројекат је скупљи од Кримског моста. Мој студент се правилно запитао шта би било ако би сад грађани већински гласали за то да не подржавају изградњу те метро линије – грађевинске фирме ће се покупити и отићи, градоначелник ће поништити уговор и послати хиљаде радника кућама, сви чиновници ће уредно вратити сав мито који су примили приликом избора извођача радова и ником ништа? Уколико не постоји опција „НЕ“, говорити гласно „ДА“ постаје излишно, бесмислено и помало срамно. Сличан је концепт и при избору патријарха – православне вернике апсолутно нико не пита за мишљење, то су правила игре која су вековима уназад позната. Зато изјашњавање преко Фејсбука кроз куцање „ДОСТОЈАН“ или „НЕДОСТОЈАН“ представља апсурд, јер ко је уопште питао било кога ван круга 39 владика да ли је нови патријарх достојан или не? Уколико би већина верника на Фејсбуку изабрала опцију „недостојан“, да ли би патријарх престао да буде патријарх? Линија метроа ће бити изграђена, патријарх је изабран и ту је стављена тачка. Како би тек изгледало увођење демократије у Цркву, која представља близак модел савременом човеку? Вероватно већина људи у први мах мисли да би црквена демократија изгледала овако као што се они понашају на Фејсбуку, дођу, лупе лајк или љутито лице испод слике владике, па нестану. Демократија је, међутим, сложен и формализован систем који захтева решење многих питања унапред. Прво, ко може да гласа, друго, ко може да се бира на функцију, треће, за које се функције гласа, четврто, свака изборна функција је временски ограничена или опозива, пето, пре избора се води кампања која може трајати неколико месеци, а она подразумева постојање маркетинга, пропагандног материјала, те јавних наступа и дебата. I Кренимо од права гласа. Ако дамо право гласа само припадницима свештенства, а ми свештенике не бирамо, то онда опет није демократија, дакле морају да гласају и верници. Да ли смеју да гласају само активни верници, који редовно учествују у црквеном животу, или свако ко је крштен у Српској православној цркви? Да ли је демократски ограничити бирачко право некоме по арбитрарном моделу – редовни/нередовни верник? Савремена демократија каже да није, дакле гласаће сви крштени, а крштеница ће бити валидни документ који се показује при гласању. Нешто слично већ имамо, то се зове избори за народне посланике у Скупштини Србије, одржавају се ванредно безмало на годишњем нивоу и на њима побеђује Александар Вучић. Можемо претпоставити да би и резултати црквених избора дали сличне резултате, то јест Вучић би уместо утицаја на Цркву добио реалну контролу над њом. II Ко сме да се кандидује за патријарха? У демократији сваки грађанин који задовољава одређене формалне услове може да се кандидује за највише државне позиције. Патријарх мора бити из редова монаштва, али зашто би претходно морао да буде и владика? Демократски би било да сваки монах Српске православне цркве може да истакне своју кандидатуру за патријарха. Дакле, започели бисмо борбу унутар сваког повећег манастира, а о надметању између епархија да не причамо. Пошто је бирачко тело слично оном као и на републичким изборима, политичке странке би се укључиле и отворено подржале овог или оног монаха, у зависности од тога у којој се општини манастир налази. На крају би странке морале да консолидују свој став и да изађу са по једним главним кандидатом. Овако би се спој Цркве и политике само увећао. III За које се функције гласа? Зашто да станемо код патријарха – достојан/недостојан, хајде да бирамо и свештенике сваке парохије јер и они су достојни/недостојни, па да монаси бирају своје игумане, те сви заједно да гласамо за посланике у Сабору (парламент), чија ће већина да формира састав Синода (влада). Демократија не престаје са избором шефа државе, а ако би је било у Цркви, она се не би зауставила код избора њеног поглавара. Колико ће ти избори и њихове кампање коштати, ко ће покрити те трошкове? Ко иначе покрива трошкове предизборних камапања – власт узима из државне касе, а са стране и власт и опозиција добијају новац од домаћих или страних тајкуна, па и држава. Пошто демократија значи разгранату мрежу избора, а избори су скупи, Црква би постала апсолутно зависна од уплива спољног капитала, зависнија него што је данас. IV У демократијама не постоје изборне функције које нису временски ограничене и у којима је опозив немогућ. Како верни чланови Цркве могу изабрати некога на доживотну функцију, то је канда плебисцитарна диктатура – патријарх или мора имати ограничен мандат или га могу опозвати са те функције сами верници на референдуму или пак представници верника у виду посланика у Сабору. Богами ћемо да импичујемо патријарха ако нам се не допадне нека његова изјава, може и од пре десет година, или ако исплива нека инкриминишућа фотографија, може и из основне школе када је са екскурзијом ушао у католичку цркву и оставио 10 динара католичком богу, као мали Зоки. Зашто би достојни/недостојни патријарх био бољи од Доналда Трампа? V Долазимо до предизборне кампање. Пошто сваки монах може да се кандидује за патријарха, може и да агитује за себе. На републичким изборима разни званичници користе свој повлашћени положај да уцењују бираче како би дошли до њиховог гласа. Замислите да сте ентузијастични ходочасник, са жаром у очима и све у том стилу, долазите у Жичу да мало тихујете кад оно – три предизборна митинга у порти цркве, свуда по средњовековним зидинама залепљени постери („Зна се – Макарије Златоусти“, „Ваш глас у сигурним рукама – Герман Милостиви“, „Сви су други барабе, једино сам ја Варава Преосвећени“). Са источне стране цркве гомила скандира „Макарије, педеру, појео си тајну вечеру!“, са западне стране Герман Милостиви дреши кесу и баца евре у кованицама право у масу, некога стрефи и у око, али овај срећан што је уватио 20 центи да потроши у Сутоморе на пљескавицу са свим прилозима, а са северне стране грми Варвара Преосвећени: „нема више ланци и катанци над Жичу!“ Ако сте љубитељ демократије и желите да претворите Цркву у вашариште, слободно се послужите овим концептом као планом за велику реформу, јер као што рече академик Костић „Срби су пропустили ренесансу и реформу“. Ја сам захвалан Богу да у нашој Цркви нема демократије и да је никада неће ни бити, јер када би је било ова скаредна Петричићева карикатура из илустрације текста би показивала реално стање у демократској неЦркви. Зато нама у Цркви сада треба ЈЕДИНСТВО, а дихотомију достојан/недостојан оставићемо за нове Вучићеве изборе догодине. ИЗВОР: ФБ страница Александра Ђокића

Везано за недавна дешавања "преко баре" ево неки детаљи.... ДонТрам. је блокиран приступ на навећим интерент платформама.... од 6 на 4 је банован привремено или за стално.... Ево само један детаљ везано за ДонТрам. профил на твитеру где је имао скоро 89 милиона пратилаца.... где су његови гласачи могли тренутно у секундама да прате све шта пише/шта поручује.... Дакле само неколико невероватних детаља.... После нереда он је објавио приви видео на твитеру: и у првих 17 минута видео је имао 2.2 милиона прегледа, затим после 30 минута тај исти видео је имао 4.9 милиона прегледа, и после 7 сати видео је имао 28.6 милиона прегледа Ово је оно о чему сам писао до сад у неколико наврата...интернет простор постаје једно од главних борбених поља где се свако бори за своје интересе на глобалном нивоу.... ДонТрам је изгубио изборе зато што не ради у интересу војне индустрије, и big tech копанија као што су фејс,твит, гухгле,амахзон... све се врти око новца.... Trump has now been suspended from four of six most popular social media platforms WWW.NEWSWEEK.COM Snapchat has suspended the president's account, joining Twitter, Facebook and Instagram. By banning Trump and his supporters, Google and Twitter are turning the US into a facsimile of the regimes we once condemned — RT Op-ed WWW.RT.COM Tech companies were once the primary tools of US “soft power” used to overthrow authoritarian regimes by exporting ‘digital democracy’. Now they employ the same tactics of suppression as... With unilateral censorship of a sitting US president, Big Tech has proven it’s more powerful than any government — RT Op-ed WWW.RT.COM Big Tech’s moves to muscle President Donald Trump off social media have been heralded by some as victory. But a corporate-run state with politicians serving as mere figureheads amounts to the... Tech oligarchs at Apple & Google are ‘major obstacles’ for Trump-friendly platform to arise – liberal studies scholar to RT — RT USA News WWW.RT.COM It will be hard for Donald Trump to create his own social media platform if it gets banished from services by Apple and Google who monopolized the market, author and liberal studies professor...

Жао ми је што нисам био присутан да браним владику Теодосија када је Вучић недипломатски наступио према њему * Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА: ОВДЕ Након што смо у првом делу интервјуа са Максимом (Васљевићем, 51), владиком западно-америчким, апсолвирали теме које се тичу живота и рада СПЦ у САД, промене њеног имена и Устава, односа према Васељенској патријаршији и поређења аутокефалности Српске и Украјинске православне цркве, у другом смо се више окренули ка условно речено “световним питањима”. Ако се питање Косова уопште може одвојити од наше духовности, порекла и традиције… Судбина Косова је и даље највећи национални проблем. У последње време се све чешће помињу речи као што је разграничење, подела… Црква је одлучно дигла глас против тога. Где ви видите решење? -Хвала Вам на том питању. Ми у западној Америци о Косову и Метохији размишљамо на практичан начин: у трајном смо контакту са нашим тамошњим народом преко Епископа Теодосија и његовог монаштва, и гледамо да посетама и материјалном помоћи допринесемо њиховом опстанку, посебно деци. Када смо 2015. године објавили монографију „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије“ верујемо да смо и ми дали допринос, како је тврдио покојни академик Душан Батаковић, да се неутрализује кампања за учлањење Косова у Унеско. Поред књижевне и историјске, књига има и велику уметничку вредност. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Не заборавите, у сусрету са Американцима ми српски епископи се без изузетка и врло јасно идентификујемо као православни српски епископи, а у разговорима са званичницима из Стејт департмана бранимо недвосмислен став Сабора наше Цркве о Косову и Метохији. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Поред свог главног циља Цркве, а то је пружања предокуса Царства Божијег служењем литургије и етичким подстицајима, наш епископат у САД неговањем заветне косовске мисли одржава самосвест народа, подсећајући га на древну славу српске државе и народне историје. По питању решења косовског проблема дошло је и до отвореног сукоба мишљења на Сабору у Патријаршији између председника Вучића са једне, и неколико владика, међу којима сте наводно били Ви, са друге стране. Шта је оно у чему се не слажете са председником? -Искрено, био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике Рашкопризренског Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски. Наравно, већ је познато готово све што је ту речено тако да то овде не бих понављао. Шта мислите о Вучићевом ставу да је СПЦ нереална по питању Косова, да не познаје довољно ситуацију и тражи више од онога што је могуће? -Председник Вучић мисли да је „реалност“ најбоља основа за решавање проблема. Као Црква, ми мислимо да је реалност клизав терен за вредновање истине будући да управо око реалности постоје најразличитија и сукобљена мишљења. У том смислу, наш Сабор сматра да су садашњи тренутак и владајућа констелација односа у свету варљива основа за решење тако важног проблема какво је статус Косова и Метохије. Актуелна власт се са проблемом носи у мери својих могућности и знања, али је проблем што је из тог решавања искључила остале релевантне факторе. Она не сме да заборави да постоји и вертикала српске историје која, како је то говорио покојни Душан Батаковић, почива на неколико основних обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданост православној вери и Српској православној Цркви, ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића итд. Додатни проблем је и неспособност великог дела наше елите да препозна како би та традиција, у европским размерама, могла складно да се уклопи у збир општих вредности уоквирених хришћанском цивилизацијом. Да ли држава има неки конкретан план по питању Косова, и да ли га је председник Вучић презентовао том приликом у Сабору? -Наш Патријарх нам је на почетку Сабора у Жичи рекао да му председник Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову. Председник то није учинио ни кад је примљен у сали за разговоре током Сабора. А како смо видели, никакав план није изнео ни у скупштини Србије. Све се одвија иза очију јавности. Међутим, биће да ту нема ничег новог, тј. да српска политика пати од кратковидости. Прочитајте ове речи и погодите ко их је изговорио: „Влада је ову чињеницу сакривала на несрећу нашег народа и државе од јавнога мишљења, све до последњега момента и није ништа урадила да би припремила јавно мишљење за овакав преокрет државне политике. У овом непромишљеном поступку владе, леже главни узроци свих фаталних догађаја и наше несреће“. Не, нису ово речи из ове године, него су то речи српског Патријарха Гаврила Дожића из 1941. године, изговорене на рачун тадашње југословенске владе, у нешто другачијем контексту (из цитата је склоњена само реч „југословенска“). Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају. На истом Сабору сте склоњени са места професора на Богословском факултету у Београду. На Вашу страну је стао и Ваш духовни отац, умировљени владика Атанасије (Јевтић), који је тим поводом имао прилично жустру преписку са патријархом Иринејем. Како сте лично доживели тај чин? -Нетачно је да је Свети Архијерејски Сабор у мају месецу расправљао о моме професорском статусу. Један епископ као индивидуа је то изнео као проблем, али је његово излагање одмах наишло на бурно негодовање других владика. Поседујем стенографске белешке шта је ко о томе рекао. Дакле, нема такве саборске одлуке, као ни „прећутне сагласности“ коју је неко поменуо. Уосталом, ако, примера ради, Сабор два пута заредом одбије да једног патријарховог кандидата изгласа за епископа – зар то није једна врло речита (далеко од „прећутне“) несагласност са њим?! Штавише, ни у саборском записнику не постоји никакав траг о дискусији око моје професуре. Према томе, еx нихило нихил фит – ништа не долази из ничега. Ја сам и даље професор Универзитета са свим правима и дужностима које тај статус повлачи. Ко год жели да укаже на теолошке или неке друге пропусте у мом теолошком и академском раду мораће добро да се потруди. Уосталом, допис синода је упућен Деканату Православног богословског факултета који ће са своје стране синоду упутити адекватан одговор. Да сумирам стање ствари: у свом досадашњем академском раду нисам изнео ништа што би било у сукобу са догматским или етичким учењем Цркве. С обзиром да се аутор синодског образложења већ јавно огласио рекавши да ту постоје некакви формални и теолошки разлози, са своје стране имам да одговорим лаконски: сви формалноправни, технички и доктринарни приговори аутора синодског образложења су најобичније неистине. Треба се замислити и над чињеницом да ће (уколико би се са Факултетом поступало на начин на који Синод то сада покушава) статус сваког професора факултета убудуће зависити од расположења и произвољности сваког новог састава Синода. Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Што се тиче преписке Владике Атанасија са Патријархом, мислим да су то ствари које прате живот Цркве. Херцеговачком владики су много јасније ствари него што то неки мисле. Он је, имајући у виду разне закулисне радње, реаговао на свој, атанасијевски начин каквим га сви познају, а због којег га лицемери не подносе, а љубитељи истине цене и уважавају. Много жустрију преписку су водили Свети Оци међусобно па су њихова писма данас драгоцени извор за упознавање историје Цркве. Владика Атанасије се легитимно обратио предстојатељу наше Цркве и изнео неслагање са одлуком Синода. Наш Патријарх је човек кога уважавамо због места које заузима, али не заборавимо да је он човек који осим што је у дубокој старости, може да направи грешку, да нешто заборави, погрешно чује, да поверује у неку неистину. Ако се то дешава другима, зашто би амнестиран био он, честита старина од деведесет лета?! Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори. Епископ Атанасије Јевтић нас својим поступцима поучава да не смемо да ћутимо када неправда заузме место правде. У свој својој енигматичности као личности, Епископ Атанасије је и овог пута изнео јеванђелски суд над савременошћу. И тиме нас је, како је забележио Матија Бећковић, највише потресао. Неки су то довели у везу са Ставом из 2017. који сте потписали заједно са још неколико професора, доцената и асистената Богословског факултета, а као одговор на Петицију којом се тражи укидање Дарвинове теорије. Видите ли Ви везу међу тим догађајима? -Блиска будућност ће показати ко је ту био у праву и колико је то био један вештачки проблем. Ниједан од актуелних професора Православног богословског факултета у Београду не повезује теорију еволуције са учењем Цркве. Међутим, за нас као припаднике Универзитета, било је неприхватљиво да скупина петиционаша боље зна шта је наука од Универзитета у Београду, САНУ, Биолошког факултета БУ, Српског биолошког друштва, Српског лекарског друштва и др. Све ове институције су званичним саопштењима осудиле Петицију, а многи од њихових представника званично и/или јавно подржали Став нас теолога. Петиција је укључивала потписнике из најразличитији сфера науке и уметности и друштвених делатности уопште, углавном некомпетентне за бављење овим питањем, било из перспективе биологије, било теологије. Од тројице биолога који су је потписали јавности је најпознатији Томислав Терзин, истакнути промотер псеудо-научних теорија и адвентиста седмог дана, деноминације која је позната по ставовима тзв. креационизма које заступају амерички протестантски фундаменталисти. Став професора Теолошког факултета, сасвим је очигледно, био је реакција против таквог неправославног и нездравог фундаментализма. Треба рећи да је у деценијама комунистичке идеологије и диктатуре, полако у јавном оптицају и популарној свести, ширеној путем школе, идеолошких памфлета, писаних и електронских медија, створена једна слика теорије еволуције као апсолутно неусагласиве са вером. Она је оставила дубоке недоумице код верујућих људи, а и код великог броја епископа. Међутим, водећи теолошки ауторитети у данашњем Православљу пишу и показују да се овом питању и те како може приступити истанчаније. Када се полемика око Дарвинове теорије распламсала, у једној изјави сте рекли: “Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо”. Такође, негде сте тим поводом казали и следеће: “Помислим одмах на светог Григорија Богослова из четрвтог века, који је био теолог, научник и епископ и који је човека назвао животињом у процесу обожења”. -Као прво, није искључено да неко у будућности неће добити Нобелову награду за постављање граница теорији еволуције. Друго, дужан сам да кажем да је свако од нас теолошки образован у датом контексту и ја не могу по том питању да будем у раскораку са како српском тако и са укупном православном теологијом последњих тридесет година. У издању Бачке епархије, на пример, деведесетих година прошлог века објављен је низ књига и часописа у којима се експлицитно тврди да Теорија еволуције није противна православној вери и у којима се она посматра у потпуно позитивном светлу. Ми смо то као студенти читали и поступно формирали свој став по том питању. Три почасна доктора Православног богословског факултета (Јован Зизјулас 1991, Христо Јанарас 2003, Калистос Вер 2008) сматрају да начелно нема несклада између теологије и еволуције. И после свега тога, зар треба да се чудимо што новије генерације теолога тврде да еволуција није зло (уколико се не банализује и не своди на флоскуле типа „човек је постао од мајмуна“)? Ако су наша Црква и њене владике усмеравали читаве генерације у једном правцу – а то је да теологија има шта да каже по питању научног знања а не само да га игнорише – како сада да све порекнете као да се то није десило?! Далеко пре садашњих чланкописаца на разним форумима по питању еволуције, написао сам пре десет година студију под насловом „Постоји ли биохемија слободе“. Тада сам истакао да с обзиром да природнонаучна теорија еволуције целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу с начелима природног случаја, мутације и одабира, она као таква не претпоставља, нити је обавезна да претпостави, неки трансцендентни узрок, у смислу Божјег стваралачког деловања. Тиме се само потврђује њен феноменолошки карактер. Дакле, биолошки домен не садржи холистичку слику о човеку али помаже истој. Ту слику поседује теологија – наравно, не у изолацији него у сарадњи са науком, узимајући у обзир и друга научна сазнања о човеку, баш као што су то чинили Оци Цркве кроз векове. Има ли заиста Црква толико разлога да се спори са науком, а по питању теорија о настанку човека? -Дозволите да одговорим контра-питањем: шта значи уопште то банализовање и поларисање Цркве уопште и науке уопште? Као што рекох, водећи православни теолози данас сматрају да нема разлога да се теологија спори са науком него да је њен задатак да подсећа науку да чува достојанство човека и планете. С обзиром да ово није пресудно питање, подсетио бих све на максиму коју је својевремено формулисао један владика: „Међу архијерејима, као и уопште у Цркви, влада правило по којем у битном и пресудном постоје слога и јединство, у мање важном слободан избор, а у свему – љубав“. Став 2017 једног броја професора био је покушај да се одреди права мера у разумевању кључних аспеката односа теологије и науке и да се расветли затамњена и недовољно растумачена димензија њихове синергије. Тај племенити покушај је неправедно злоупотребљен од подстрекача немира и разноразних агената-провокатора. Вера и језик су нераскидиви део идентитета једног народа. Нажалост, чест је случај да деца српских имиграната у Америци слабо или никако говоре наш језик. Шта црква, конкретно Ваша Епархија, чини по том питању? Како саветујете родитеље и децу коју сусрећете у цркви и на својим путовањима по парохијама? -Српски народ је, попут многих других народа, веома везан за своје историјско памћење, чему доприноси српски језик. По том питању наша Црква и у дијаспори нуди све неопходне садржаје: богослужењем чува не само српски него и старословенски језик, а парохијским животом омогућава заједништво… Проблем је што ентузијазам родитеља и њихова жеља да деца уче и науче српски полако спласне. Упркос томе, парохије су куле светиље читавог духовног и културног живота српског народа. У њима, захваљујући литургијском животу, настављају да живе српскословенски књижевни језик, обичаји, предања, светитељство и свеукупни друштвени етос. Да се разумемо, својим угледом и улогом у народу, једино наша Црква подстиче организовање просветних и културних делатности у дијаспори. Богослужење у Епархијама СПЦ у Америци је углавном двојезично. Шта мислите о црквеној служби на енглеском језику, је ли се она могла избећи? -Мислим да је одличан одговор на то питање дао Епископ Новограчанички Лонгин. Он, источноамерички епископ Иринеј и ја делимо исто мишљење по том питању, а иза нас стоји цео Црквени сабор из Чикага који је свесрдну подршку указао нама архијерејима. У духовним и културним прожимањима која карактеришу нашу дијаспору немогуће је избећи језичку симбиозу енглеског и српског. Ми не можемо допустити да Црква буде уточиште искључиво нашим исељеницима. Због њене васељенске мисије и верности Јеванђељу, она је отворена за све грађане Америке који, и преко српских досељеника, желе да постану православни хришћани (иако не знају српски језик). Наше предстојеће издање двојезичног Јеванђеља на српском и енглеском сведочи о културном достигнућу у модерној историји Цркве у дијаспори. Да ли би служба на матерњем језику и утицај цркве у том смислу могао бити важан тас на ваги да генерације које долазе не изгубе контакт са матицом, бар када је у питању језик? -Из ревности према „српском књижеству“, наша Епархија објављује књиге не само на енглеском него и на српском језику. Кроз издаваштво у оквиру разних едиција промовишемо српске теологе: Николај Жички (4 књиге), Јустин Поповић (4 књиге), Амфилохије Радовић, Данило Крстић, Атанасије Јевтић, Радован Биговић, Владан Перишић, Богољуб Шијаковић, Ненад Милошевић, итд. Десетине српских теолога, историчара и научника је постало доступно англофоној читалачкој публици. Остављам да други процене да ли је то рад од националног значаја. На црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски Званични језик обраћања на недавно одржаном Сабору у Новој Грачаници је био енглески. Уз разумевање чињенице да неки од присутних не говоре српски, зар није било логичније да се њима обезбеди преводилац, а да обраћања буду на српском, изворном језику наше Цркве? -По том питању пратим праксу коју сам затекао а коју су до сада пратили и сви српски епископи. Дакле, нисмо ми ништа ново увели – на црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски. Међу њима је значајан број обраћеника у Православље који својом вером, етосом али и бројношћу и присуством чувају и унапређују српске парохије. Наравно, многи алонимни (под другим именом) учесници чудноватих форума, иако мисле да су анонимни, покушавају да својим мешетарењем кривотворе црквену стварност. Осим што се варају да су безбедни у својој „алонимности“, јер ће кад-тад бити обзнањена њихова имена, они су на дуже стазе тужни губитници. Црква – ако боље погледају историју – опстаје упркос таквим и сличним клеветама и подметањима. Следеће године ће бити одржан попис у Америци. На прошлом из 2010. године свега се 186.000 људи изјаснило као Срби, иако реалне процене кажу да нас је далеко више. На том попису Хрвата је било скоро три пута више, а бројнији су и Словенци и Албанци. Шта мислите да је разлог због кога наши људи беже од свог порекла? И колико то вуче корене из несрећних 90-тих када смо у америчким медијима били приказани као лоши момци и када, благо речено, није било популарно бити Србин? -Попис је драгоцен извор за познавање етничког састава становништва. Јасно је да се ранији пописи не могу узети као полазна основа прорачуна јер нису били ни бројчано прецизни ни сасвим поуздани. Његове мањкавости су у томе што нису остављали поља за бележење националне припадности, онемогућивши одређивање националног идентитета сваког грађанина. Мислим да варирање тих бројки указује на омашке у десетинама па можда и стотини хиљада. Сви досадашњи статистички прорачуни су изузетно непоуздани. Шта би Ви поручили Србима пред попис 2020. године? -Исто што и пре девет година, априла 2010, када смо преко наших парохија позвали вернике да искористе историјску прилику да се током пописа становништва упишу као амерички грађани српског порекла. Подсетили смо их да добро проуче упутства у брошурама (2010 Ценсус формулар) које смо им доставили. Такође смо их молили да погледају видео упутства како да попуњавањем формулара истакну српско порекло. Наш званични број по попису из 2000. године је био мањи од 200,000. Уколико желимо да будемо утицајна заједница и актери америчке друштвене и политичке сцене, ми морамо да се изборимо и за свој реални званични број. Сваке нове године се рапидно повећава број српских имиграната, како у Америци, тако и у другим западним земљама. Колико Вас то као духовног оца забрињава, нарочито чињеница да из матице највише одлазе млади и школовани људи? -С правом је речено је да је наша Црква у дијаспори до сада била имигрантска. То значи да је зависила од прилива нових исељеника. Да ли ће тако бити у будућности, тешко је рећи. Стога је брига нас епископа двострука. Ако њих не буде, ко ће чувати српско православно наслеђе Америке са преко 200 цркава и богослужбених места? Ако пак буду долазили у већем броју, шта ће бити са матичним српским земљама? Како процењујете однос државе Србије према дијаспори, нарочито оној са којом сте најбоље упознати, америчкој? Колико је јака или слаба та веза? -Нисам уопште сигуран у искрене намере садашње државе према расејању. Ипак, верујем да ће се ствари поправити са неком будућом влашћу. Тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Простор Ваше Епархије се налази под јурисдикцијом Генералног Конзулата у Чикагу. Одлазећи конзул Дејан Радуловић је претходних 5,5 година провео у статусу конзула-жерана, практично вршиоца дужности без пуних ингеренција. Нови конзул ће остати у истом, фаличном статусу. Шта нам то говори? -То нам говори да тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Но, и поред спутаности спорим бирократским механизмима, надам се да и у наше време важе следеће речи Николе Пашића: „Српска је држава имала, и сад има, доста бирократског, али та је бирократија привремена и она је почела слабити и нестаће чим поодрасту слободни грађани који би надмашили знањем и свестраним искуством“. Мање је познато да сте у Вашој Епархији Западноамеричкој (као јединој у СПЦ) увели институцију омбудсмана, стручњака за канонско и грађанско право који има задатак да води рачуна о томе да пословање Епархије буде транспарентно и да не буде у колизији са америчким законима. Откуд та идеја? -Омбудсмана не треба посматрати никако другачије сем једино као још једну службу коју Црква нуди у новим животним околностима. Ова служба постоји са благословом надлежног епископа као још једна служба (харизма, дијаконија) унутар наше Православне Цркве. То је једна функција која служи за ад хоц случајеве и потребна је ради правовременог одговора на оне случајеве за које немамо готове одговоре у предању. Пажљиво проучавање историје Цркве показује да је Црква као тело Христово састављена од различитих харизми или служби. Још је Апостол Павле поручивао: „Е да ли су сви апостоли? Е да ли су сви учитељи? Е да ли сви имају дарове исцељивања? (1Кор. 12, 29-30). Службе у Цркви су егзистенцијалне и личне, и нису статичне. Управо ова различитост у служењу другима води нас до могућности увођења лица омбудсмана. Рекавши ово, додајмо да је ова функција прихватљива под условом да уважава постојећи црквени јерархијски поредак и води у заједницу и јединство, а не у подељености. Наравно, православне епархије нису у обавези према било којем статуту да имају омбудсмана и може се рећи да је то нешто што сасвим пристаје америчком контексту. Ми се можемо наћи у ризику да одговарамо пред општим америчким законом, који је другачији од грађанског закона који можете наћи у Србији и већини европских земаља. Задатак омбудсмана, који је правни али и канонски стручњак, притом лаик, јесте да пружи другачија средства комуникације у једном формалном пољу. Ово је важно због тога што су наше парохије географски веома међусобно удаљене (понегде и хиљадама километара). Наше канонско право је увек имало сензибилитета за тако нешто. Дефиниција омбудсмана гласи да је то званично лице надлежно да истражује појединачне жалбе против лоше вођене администрације, нарочито код јавних служби. Поред духовног, пастирског рада, бавите се поезијом и музиком, а неке Ваше песме су и углазбљене. Познато је, такође, да умете лепо да запојите… Колико један владика себи “сме да дозволи” такве излете и колико је уметност у “расколу” са православном духовношћу? -Највећи Оци Цркве си били песници и опробали су се и у античкој поезији и прози. Св. Григорије Богослов из 4. века, о коме сам написао докторат, писао је стихове на теме из платонске философије. Када је безбожни цар Јулијан забранио хришћанима да се користе класичним текстовима, овај Григорије је у томе нашао повод да се бави поезијом и излагањем хришћанске науке у метричким стиховима. Уметност је у најближој вези са човеком и Црква је то кроз векове вредновала. Црква нуди музику јачу од смрти. Верујем да спона уметности са духовношћу може да помогне људима да постану чланови Цркве. Танка, али нераскидива нит којом је Предање спајано са уметношћу, била је извор виталности Цркве и вештине Отаца да у свим околностима успоставе мостове да човеком свога времена, чувајући идентитет Цркве. Мислим да нас ти уметнички изрази подсећају на наше место у оквирима света и европске цивилизације. Кад смо код тог цивилизацијског питања, сматрам да је Црква једини простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. На том путу, угледамо се на новопрослављене светитеље Севастијана, Мардарија и друге. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије са америчким обраћеницима, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо започели мисију међу Индијанцима. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Иако имамо свест да смо једна света (уна санцта) Црква, ми не смемо да стекнемо дух надмености у односу на друге, поготово када видимо да другима не успевамо да пренесемо свој етос. Ради тога, треба да на друге гледамо састрадално и покајнички. Црква није себични посед православних. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Ослањање само на пуки традиционализам доводи до игнорисања стварних проблема историје. Верујем да је Свети Сава имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Према томе, уколико америчком друштву убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Serbiantimes.info View full Странице

Моја прва реакција када је Горан Весић објавио да има наш мејл била је да нам службе пресрећу комуникацију, каже за Цензоловку Југослав Ћосић, директор програма ТВ Н1. Он подсећа да је новинарима у Србији најтеже било када је Александар Вучић био министар информисања, а одмах после тога – данас, када је Вучић постао председник. Откако је Телевизија Н1 почела да ради 2014. године, новинари те медијске куће готово непрестану су етикетирани од стране највиших државних функционера, укључујући и председника државе. Корак даље отишао је заменик градоначелника Београда Горан Весић који је прошле недеље изнео у јавност информацију о томе да има интерни мејл Н1 у коме је новинарима дат план рада у вези са извештавањем о радовима у Улици 27. марта, оптужујући их да врше кампању против власти у Београду. На то је Телевизија Н1 одговорила да никада није било ни усмене ни писмене директиве за кампању против градских власти, већ да Весић смишљено обмањује јавност и наставља кампању против Н1, док је Југослав Ћосић изјавио да Весић прогони новинаре те телевизије и прети им. Посебно тужилаштво за високотехнолошки криминал ипак неће покренути истрагу против Весића због објаве мејла – јер за то "нису испуњени услови". С друге стране, адвокатски тим Н1 ради на кривичној пријави против заменика градоначелника због објављивања интерне преписке. Претње физичким насиљем, као и обележавање новинара Н1 да су издајници и страни плаћеници, готово да су свакодневица. То нас неће обесхрабрити, каже за Цензоловку директор програма Н1 Југослав Ћосић. Које бисте претње и нападе на новинаре и уреднике Н1 издвојили као најтеже од када сте почели да радите 2014. године? Било их је доста, али увек је најтеже када нападе и кампање од стране власти прати талас различитих претњи. У таквим ситуацијама стрепите да ли ће нека од тих претњи бити реализована. Ми имамо дугу и фрустрирајућу историју убистава новинара и напада на новинаре. Ти напади су циклични и смишљени како би нас на дуге стазе застрашили и обесхрабрили да свој посао радимо професионално. Заменик градоначелника управо лично води кампању против Н1. Све што говори је неистина. Која је била ваша прва реакција када је заменик градоначелника Београда Горан Весић рекао да има ваш мејл? Да нам службе пресрећу комуникацију. Како бисте назвали ситуацију у којој морате да објашњавате како је најнормалнија ствар да уредник и новинар имају комуникацију и да се заједно договарају како ће урадити одређену тему? Као апсурдну. Али и опасну. Могу тако и метеорологе који најављују кишу и олују, само ако раде за независне медије, оптуживати да су заправо мрачњаци иза чијих се прогноза крију напади на Александра Вучића. Ослањају се на то да највећи део публике нема могућност да било шта провери, јер власт контролише огромну већину медија и проток лажних информација и спинова. Да ли су притисци и претње најтежи део новинарског посла? Јесу. У Србији свакако. У нормалним земљама не постоје тако патолошки и опасни притисци на медије и претње новинарима. Шта вам кажу новинари кад добију задатак да извештавају са догађаја којима присуствују функционери из СНС-а? Да ли су, после свега, унапред припремљени на етикетирање? Колико је тешко да у таквим околностима раде свој посао и да ли осећају страх, мучнину или зебњу када, на пример, одлазе на конференцију код Александра Вучића? Наравно да се не осећате нормално и безбедно када сте предмет константног етикетирања. Осећају све што сте набројали. И то је оно што видите. А оно што се не види јесте да им, охрабрени тим трендом, прете чак и ПР сарадници политичара попут ПР сарадника Горана Весића који новинарима Н1 прете да никада више неће моћи да му поставе ниједно питање које унапред нису послали. Али новинари Н1 исто тако знају да не раде ништа погрешно, напротив, и да та перманентна кампања има за циљ да нас обесхрабри да идемо тим правцем. Новинаре Н1 неће обесхрабрити, а као што сте могли да видите из последњег саопштења нашег инвеститора, Н1 за своју уређивачку политику има јаку и веома јасну подршку. Како се осећате ви као директор програма такве телевизије? Дуго сте у послу, у Србији никада није било лако бавити се новинарством. Кажете ли некад себи да вам је свега доста? Никада то себи баш тако драматично нисам рекао. Али увек има криза и дилема… Заморно је и стресно бавити се константним притисцима и претњама. Томе никад краја. И кад крену ти таласи напада. Трагедија Србије, барем из мог новинарског угла, јесте то што је наталитет медијских полтрона далеко већи од природног наталитета. Тешко ми је да то разумем. Србија неће мрднути даље док број нормалних медија не буде већи од броја ових других. Нигде се то није десило, па неће ни у Србији. У праву сте, иначе, сасвим, у Србији никад није било лако бавити се професионално новинарством. Има ипак неких разлика. Најтеже је било када је Александар Вучић био министар информисања. Најгоре иза тога је сада када је Александар Вучић председник Србије. Опште је познато да представници власти избегавају да гостују на Телевизији Н1. Да ли их и даље упорно зовете иако знате да је мали број оних који ће пристати да дођу? Наравно да их зовемо. И нећемо престати. Водимо и евиденцију о свим позивима. Али да разјаснимо ово: на конференцијама за медије не могу да нас избегну. И наше вести су објективне и професионалне. Фокусирани смо на ставове председника и Владе, и преносимо их редовно. А то што се властима не допада критички приступ, то је универзални проблем аутократских режима. Не можемо их присилити да долазе, али нећемо због тога мењати нашу новинарску етику и уређивачку политику. Како гледате на напуштање студија ТВ Н1 министра Младена Шарчевића? Да ли је и његова реакција вид притиска на ваш медиј? Па наравно да је то облик директног притиска. За мене као новинара је феноменолошки занимљиво и запањујуће да господин Шарчевић, као министар образовања, перманентно демонстрира трагичан ниво способности да нормално комуницира са медијима. Да цитирам нашу новинарку из емисије "7 на Н1", министар је напустио емисију "када је схватио да ће у њој бити и питања". Кад је вама било најтеже да радите свој посао? За време агресије НАТО и бомбардовања. Тада сам радио као извештач Радија Слободна Европа из Србије. Са једне стране били смо, као професија, суочени са једним тиранским режимом и државним убиствима новинара, а са друге са бомбардовањем и разарањем Србије чији су грађани у историју Европе ушли као једини грађани неке земље који су пуних девет година демонстрирали и борили се да сруше тај мафијашки и злочиначки режим. Није га на крају срушио НАТО, срушили су га грађани Србије. Никада у историји новијих ратова, па ни у Ираку, нису бомбардовани и разарани енергетски системи, медији и снабдевање водом. Ти ресурси се и данас сматрају традиционално цивилним добрима а не ратним циљевима. Они су бомбардовали и енергетску инфраструктуру и РТС. А да Милошевић није признао пораз, верујем да би бомбардовали и системе за снабдевање водом. Тада бисмо вероватно имали кугу и колеру. Данас је главни ратни хушкач, без кога, по мојој процени из тог времена, вероватно не би ни било бомбардовања, саветник председника Србије. На кога тачно мислите? На Тонија Блера. Крајем прошле године запаљена је кућа новинара Милана Јовановића. Претње и напади на новинаре веома су чести. Шта вам то говори, где се Србија налази по питању безбедности новинара? Не тако далеко од Турске, у којој је тренутно више од 100 новинара у затворима. Замислите ту осионост и осећај сигурности са којим један високи функционер владајуће партије и председник општине и помисли да без последица може да организује или инспирише паљење куће једног новинара. Потом да на друштвеним мрежама он и његови симпатизери организују кампању напада на жртву. А на крају, ево за Цензоловку мале ексклузиве, његов адвокат нам је послао писмо у ком наводи да је Телевизија Н1 била необјективна у извештавању о том случају и о њему створила негативну слику, и прети судским процесом уколико у програму не отворимо простор и за његову страну приче. Оптужен је, био је у притвору, сведоци – учесници су се нагодили са тужилаштвом, признали кривицу, њега означили као налогодавца… Коју другу страну? Ко је одговоран за пад медијских слобода у Србији? Најодговорнији је лично Александар Вучић. Да ли вас зову људи из председниковог окружења? Рекли сте да су од вас тражили да не објављујете снимак са Параде поноса? Не. Не зову. Звали су наше инвеститоре. Последњи пример је када је недавно саветник за медије премијерке Србије звао једну од потпредседница Јунајтед групе. Јасно их је упутила на мене и рекла им је да ће ме обавестити о садржају тог разговора. Ја сам то јавно већ саопштио. Сада стрепим да ће предузети кампању и против ње лично. (Цензоловка)