Претражи Живе Речи Утехе

Предавања, духовни разговори и беседе Јеромонаха Рафаила (Бољевића) настојатеља манастира Подмаине код Будве су само прекопирана са http://www.svetigora.com на ову страницу у циљу лакшег проналажења. https://sites.google.com/site/otacrafailo/

Међу речима које је Спаситељ изговорио непосредно пре страдања, биле су и ове: Кад вас послах без кесе и без торбе и без обуће, еда вам шта недостаде? А они рекоше: ништа. А он им рече: али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож... А они рекоше: Господе! Eво овде два ножа. А он им рече: доста је. (Лк. 22, 35-36, 38). Изненађујe реч „доста“, изречена одмах након што су апостоли указали на два постојећа ножа. Стиче се утисак да је Христос говорио о нечем другом, а не о хладном оружју. Сличних случајева неразумевања у ​​Јеванђељу има доста. На пример, Христос говори ученицима да се чувају квасца фарисејског и садукејског, а они мисле да Господ говори о обичном хлебу у тренутку када они никакву храну немају код себе. „Хлеб“ и „нож“ нису само обични хлеб и нож, већ су они такође и имена генеричких, општих појмова као што су „храна“ и „оружје“. Може се рећи да је Јеврејину, када узноси захвалност пре јела, довољно да заблагодари само на хлебу. У овом случају ће сва храна, ма колико је било на столу, бити благословена. Хлеб је, у правом смислу те речи – глава свега, тј. не само једна од врста хране већ храна уопште. А шта је онда нож? Очито, Христос заповеда апостолима да се наоружају, користећи ту реч. Али они, по свој прилици, не разумеју Његове речи дубоко и потпуно, приписујући изречено обичном оружју. То да Христос нема у виду војничку оклопничку опрему, постаје јасно по Његовој реакцији: „Доста“ – која је слична речима: „Доста о томе“. Он је у Гетсиманији забранио да се користе овим ножевима којих има „доста“, што додатно инспирише на тражење духовног смисла речи о оружју. Као прво, све што је речено на Тајној вечери, далеко превазилази речи које се односе само на конкретне учеснике опроштајне беседе. Христос пред Собом види даљи ток историје и Он зна шта очекује Њега, а шта Његове ученике. Он се обраћа Њима, али унапред зна да Његова реч неће утихнути током векова, већ да ће одјекивати столећима у свести милиона верника. Неке од речи које су зазвучале на Тајној вечери, као што су на пример: Узмите, једите, Ово је тело моје, одјекују на свакој литургији. Докле год се савршава Евхаристија, ове речи су и више него историјске. Оне су свеисторијске. Са истог становишта може се гледати и на речи о мачу. Мач – то је реч Божија. О томе нам у више наврата говори апостол незнабожаца – Павле. И кацигу спасења узмите, и мач духовни који је реч Божија (Еф. 6,17). И још ово: Јер је жива реч Божија, и јака, и оштрија од сваког мача оштрог с обе стране (Јевр. 4,12). Ако се ми сложимо са тим да је Господ гледао на апостоле и разговарао са њима, а видео све нас и обраћао се и нама такође, тј. ако ми прихватимо идеју да се под мачем подразумева реч, онда ће закључци доћи сами по себи. Управо је ово један и јединствен закључак, који гласи отприлике овако: наоружавајте се правилним разумевањем Писма, не штедећи снаге и средстава. Што већу сличност са Гетсиманском ноћу приређујемо у својој земаљској стварности, тим више треба да нас интересује ово занимање. Управо ове речи је Господ рекао уочи страдања. Тада је у очекивању незамисливог злочина – убиства Праведника, не само ноћ напољу потамнела већ и сами ваздух историје. Речи продај хаљину своју и купи мач могу да значе и то, да је стицање духовних знања повезано са трошковима и потешкоћама. Њих се не треба плашити чак ни ако се ради о продаји одеће! Опет висина јеванђелских захтева ужасава и позива на тугу. Давид је у Псалмима у више наврата славио закон Господњи. Реч Божију је он називао слађом од меда и драгоценијом од злата и најфинијих драгуља. И од нас се очекује да стремимо сличној љубави. Ако речи Божије човеку нису скупе, онда је мало вероватно да ће он скинути са себе кошуљу зарад разумевања њиховог смисла. Он само треба да се осећа као човек, који посредством Писма стиче нешто што је много скупље од рубина или сафира. Али, вратимо се на „мач“. Реч Божија је слатка као мед и драгоцена као злато. Међутим, она је такође и оштра и смртоносна за непријатеље, и опасна за оне који не умеју њоме да се служе. То јест, она се одликује свим оним што се може рећи и о оружју. Пошто је Христос не само Нови Законодавац већ и јединствени савршени Испунитељ Закона, Он нам и показује како да користимо мач речи. Током кушања у пустињи, сатана је Исусу Христу понудио три искушења. У овим трима кушањима лежи читав ад, који постоји у арсеналу самог искушача. То су била три испада, три ударца отровним мачем, при којим је свака огреботина носила смрт. Христос је одбио сва три ударца, а одбио их је мачем речи Божије. Господ је кушања хлебом, влашћу и чудом одбио трима изрекама из књиге Поновљених закона, трима тачним и умесно произнесеним цитатима. Не живи човек о самом хлебу, немој кушати Господа Бога својега и Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи – све су то тачно и, што је најважније, умесно изговорене речи Писма, које су у Исусовим устима постале оружје. Случајно се спомиње и Апокалипса, где Исус свечано седа на белог коња, и војске небеске иђаху за Њим на коњима белим, обучене у свилу белу и чисту (Откр. 19, 14-15). Оно што Христос чини са природном лакоћом, за нас може постати могуће тек након дужих увежбавања. Поседовање оружја је опасно и за самог наоружаног. Ако особа не зна да користи пиштољ, онда је боље да га и не узима у руке без припреме. Изречено се односи и на речи Божије. Оно што је у стању да рани непријатеља, може осакатити и неискусног корисника. Зато је неопходно, с једне стране, наоружати се, а с друге - учити се употреби оштрице ножа, пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга (Јевр. 4,12). Дакле, Син Божији није творио Своју вољу. Он је ишао по написаном и испуњавао о Њему предсказано, тј. поступао је по вољи Оца. Будући Реч Божија, Он је Њега знао не само из књига, као човек, већ и као Господ, као Творац Писма. По Свом безгрешном Човечанству Христос је живео речју и зато се користио њом исправно, спасоносно, тачно и чудотворно. Он призива и нас да се приближимо, колико је то могуће, овладавању и постизању смисла Писма. То је једина врста оружја, која Христа неће натерати да каже „Доста“. Пред нама је да заволимо Писмо и откријемо у њему извор снаге и смисла за себе. И та жеђ за водом живом мора бити толико јака, да чак и продаја одеће ради достизања циља не би требало да изгледа као непремостива препрека. Протојереј Андреј Ткачев Превела са руског: Наташа Jeфтић

Еви да и једну овакву тему отворимо, мислим да је већ добро време. Овде, `нако форумски, можемо да све то непроцењиво благо мало по мало сакупљамо и њиме гостимо душу.

Димитрије З. Плећевић (на светом крштењу Невен) рођен је 1983. године у Јагодини. Као гимназијалац обрео се у славној Царској Лаври, манастиру Светог Арханђела Михаила на Превлаци, где је под благословеним окриљем Светих Превлачких мученика открио свој списатељски дар. Своје прве стихове посветио је управо тајновитом, свештеном спомену поменуте Лавре и њених мученика. Писањем у оквиру литургијско-богослужбених и хагиографских темата бави се неколико протеклих година. У чин чтеца и ипођакона рукопроизведен је од стране Високопреосвештеног Архиепископа Цетињског, Митрополита Црнoгорско-приморског др Амфилохија 10. маја 2007. године у манастиру Михољска Превлака, када прима име Димитрије у част великомученика Димитрија Солунског. 1. Акатист и молбени канон Светитељу Николају Жичком, издање аутора, Београд 2005. 2. Српски Светачник - саборник животописа светитеља, светиња и чудотворних икона у Српској Православној Цркви, Словенско слово, Београд, 2006, 2008. 3. Свети Превлачки мученици - тајна пројављена мироточењем, Манастир Светог арханђела Михаила на Превлаци, Превлака, 2007. 4. Свети великомученик Прокопије заштитник града Ниша, Центар за Црквене студије, Ниш, 2008. Књиге у припреми: 1. Свети свештеномученик Авакум Београдски и његово време 2. Литургијско поштовање светитељских моштију Богослужбени радови: 1. Акатист свештеномученику Јоаникију митрополиту Црногорско-приморском 2. Акатист свештеномученику Авакуму Београдском 3. Акатист преподобном Ромилу Раваничком 4. Акатист Пресветој Богородици у част Њене свете Иконе Умиљење Јовањско 5. Акатист Пресветој Богородици у част Њене свете Иконе Умиљење Сочаничко 6. Житије, служба и акатист Светим новомученицима Момишићким, Подгорица, 2008. 7. Акатист Свештеноисповеднику Кирилу Далматинско-бокељском Чланци и студије: 1. Свети свештеномученик Јоаникије Црногорско-приморски, Православље, 2000. 2. Обезбожење крсне славе, Политика - Магазин, 2003. 3. Светитељи и светиње епархије шумадијске, Каленић. 2007. 4. Свештеномученик Јоаникије сведочитељ живота непролазног, Апостолски весник бр.1, Аранђеловац, 2007. 5. Првоврховни апостоли Петар и Павле еванђељски примери покајања и спознања Апостолски весник бр.1, Аранђеловац, 2007. 6. Свети арханђели и анђели Божији, Апостолски весник бр.2, Аранђеловац, 2008. 7. Светитељ Николај Мирликијски Чудотворац. Апостолски весник бр.2, Аранђеловац, 2008. Прикази и предговори књигама: 1. Педесетница - огњиште Духа Светога (приказ књиге Педесетница, саборник лудости проповједања, аутора јеромонаха Илариона Ђурице) 2. У љубави, радости и нади - Преподобни Јустин Сведочитељ Васкресења (предговор збирци песама о преподобном Јустину Новом, аутора јеромонаха Илариона Ђурице) 3. Вама је отац ђаво, јер је он лажа и отац лажи (предговор књизи Ујед за Душу, аутора Ивана Ивановића) 4. Свештени миомирис Великог Григорија (предговор српском издању Дијалога, светитеља Григорија Великог; издавач: Ambrozijana Serbica, 2007.) Форумско име г. Димитрија Плећевића је subdjakon Dimitrije Plecevic

Има много разбацаних тема о професору Милу Ломпару на форуму, овде ће бити све о њему на једној теми. 12. септембар 2013.

Канал мале цркве у Вршцу. Недељне беседе и одличне духовне вечери Послато са Tesla_SP3.3 Lite користећи Pouke.org мобилну апликацију

У новом издању емисије ”Ристрето” разговарали смо са о. Мишом Андрићем о важности причања прича за наше спасење, чули смо појашњење зашто је Христос велике тајне наше вере облачио у једноставне приче, подсетили смо слушаоце да је веома важно како слушамо реч Божију, која када се спусти у срце човеково и тамо се негује, чува и сазрева постаје право чудо које човеку отвара духовне хоризонте и видике и која, по слободи сваког човека води ка обожењу и светости која нам свима могућа. Наш саговорник у студију био је и катихета Бранислав Илић. Емисију водила: Вероучитељ Драгана Машић На звучном запису емисије благодаримо радију Беседа! View full Странице

Храм Христовог Васкрсења у Подгорици у недељу, 7. октобра, обиљежава пету годину од освећења које ће остати упамћено као највећи хришћански догађај у историји Црне Горе. Ријетки су храмови у чијем су освећењу, као у подгоричком Храму, учествовали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским г. Вартоломејем, руским г. Кирилом и српским г. Иринејем. Поред тројице Патријараха храм су освештали и Архиепископи: кипарски г. Хризостом, атински г. Јероним и албански г. Анастасије, мјестобљуститељ Митрополитског трона чешких земаља и Словачке Архиепископ оломуцко-брњенски г. Симеон и Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава уз саслужење многобројних епископа, презвитера и ђакона Православне Цркве Христове. У светом Богослужењу молитвено су учествовале хиљаде православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине и Србије, а свечаности су присуствовали и предсједник Црне Горе Филип Вујановић са члановима Почасног одбора за прославу 17 вјекова Миланског едикта, предсједник Републике Српске Милорад Додик, представници других хришћанских Цркава и традиционалних вјерских заједница, чланови дипломатског кора у Подгорици и представници политичког и културног живота Црне Горе и региона. Након Свете литургије православни првојерарси са улаза Храма пустили су голубове мира који су симбол Духа Светога, а онда у спомен на овај велики историјски дан засадили маслине поред Саборног храма. Петогодишњи јубилеј освећења Храма Христовог Васкрсења је прилика да се подсјетимо на надахнуте бесједе које су тог 7. октобра 2013. године произнели Патријарси васељенски г. Вартоломеј, српски г. Иринеј (које доносимо у цијелости) и руски г. Кирил (коју ћемо објавити накнадно). Бесједа Његове светости Патријарха српског господина Иринеја Ваша светости Патријарше јерусалимски и васељенски, Ваша светости Патријарше Москве и целе Русије, Ваша блаженства, вископреосвећени и преосвећени браћо архијереји, уважени председници Црне Горе и Републике Српске, уважени представници Римокатоличке цркве, Муслиманске заједнице, Ваша екселенцијо, браћо свештеници, браћо и сестре, Ово је дан који створи Господ наш. Ово је велики и славни дан не само за нашу Цркву, за наш народ, него за читаву Православну цркву и за све православне широм света и хришћане. У исто време ово је дан којим је крунисана прослава великог датума из историје Цркве Христове, познатог Миланскога Едикта, 17 векова од његовога проглашења којом ми и преци православни и цео хришћански свет обележавамо и славимо овај велики јубилеј. Данашњим освећењем овог велелепног Храма, крунишемо овај велики догађаји – празник који обележавамо током читаве 2013. године. Ово је наш допринос великоме дану и празнику, на славу и понос нашега народа, али и читавога хришћанскога света. С обзиром на бреме у коме је грађен и на ову лепоту којој смо сви сведоци, можда би уважени Митрополит црногорско- приморски Амфилохије могао донекле да понови речи Великог Јустинијана: Ако не „Превазишао сам те, оно, Соломоне, приближио сам ти се“. Заиста, овако диван храм је наш понос и наша велика захвалност свима онима који су допринели да се овај храм подигне и да нас освети. Његова светост Патријарх цариградски и васељенски пре двадесетак година је поставио камен темељац овоме Храму и на велику радост, вјерујем, и Његову а и свих нас, ево и освећује га данас на славу Божију, на радост, добро и спасење народа нашега, свега рода православнога, рода хришћанског и целога света. Ја да не бих сувише причао, молим Његову Светост, Патријарха васељенског, да каже ријеч своју поводом овог великог, значајног и славног догађаја, поводом освећењем храма, посвећеног Васкрсењу Христовом, са молитвама Господу, које ће бити принете од данас у њему, да васкрсне сваку добру и сваку истину и да нас својим васкрсењем дарује оним што је нашем времену најпотребније: мир, слогу и љубав међу нама и међу народима. За то ће се молити овај Храм докле постоји, за то ћемо се молити и ми који смо данас овде и сви они који буду улазили у њега. Нека је благословен данашњи дан. Ваша Светости, изволите реците своју ријеч. Бесједа Његове свесветости Патријарха цариградског и васељенског Вартоломеја Ваша екселенцијо, господине Филипе Вујановићу, предсједниче Црне Горе, Блажењејши брате, Патријарше српски господине Иринеје, Блажењејши претстојатељи – првостојатељи- преосвећени представници помесних братских Православних Цркава, Високопреосвећени Митрополите црногорско- приморски г. Амфилохије, господо екселенције амбасадори, благословени православни хришћани Црне Горе, дјецо возљубљене Цркве. „Ко ће се успети на Гору Господњу и ко ће стати на свето место Његово? Онај ко је невиних руку и чистога срца, који не узима залуд душу своју и ко не устаје завишћу на ближњега свога“ , пророкује за данашњи дан савремени свештени Псалмопојац. Испуњени духовном радошћу и духовним весељем стојимо и ми, у овом историјском тренутку на Светом мјесту Господњем и Наша смјерност и присутна браћа Претстојатељи Светих помесних Православних Цркава и са нама часни јерарси, вршимо освећење овог свечасног и свекрасног свештеног Храма Васкрсења Господњег чији камен темељац је Наша смјерност имала благослов да положи прије више скоро двије деценије. Радост свих нас се умножава чињеницом да, налазећи се овдје, прослављамо и хиљаду и седамсто годишњи јубилеј од како је Велики Константин објавио познати Милански едикт, којим су хришћанска вјера и богослужење постали дозвољени и по први пут је устаљено слободно вршење вјерских права и дужности хришћана. Освећење овог Светог Храма није просто једна церемонија. Оно је призивање Светога Духа и настањење Његово у дом који је посвећен за служење Богу. Од сада па надаље у овом светом Храму, Дух Свети ће савршавати Тајне Цркве, освећивати вјерне, повезиваће живе са упокојенима и сабираће вјернике на заједничке молитве, богослужење и заједничке прозбе. Господ нас је увјерио да гдје су два или три сабрана у име Његово, ту је и Он са њима. Шта више, Онај који је обећао да ће двојици или тројици који се сложе у име Његово испунити молбе, Он је у суштини Онај који свештенодејствује, усавршава и освјећује хлеб и вино и претвара ове дарове који одржавају прост живот, у Тијело и Крв Његову, претварајући их да буду „на исцјељење и освећење и просвећење и очување и спасење душе и тијела, у залог живота вјечног и добар одговор на страшном Суду“ Његовом, а да нипошто „не буде на суд или на осуду“. Велики је, дакле, значај освећења Храма, јер Светом литургијом и свиме оним што се у њему савршава обезбјеђујемо присуство Господа Исуса Христа међу нама. А пошто је присуство Христово увјек доброчинитељско, кроз храм привлачимо и доброчинитељно зрачење и дејство Божје на све становнике овога краја. Налазећи се на овом мученичком тлу и освећујући овај Свети Храм, ми призивамо заступништво великих православних светилника овога краја, Светог Петра Цетињског и Светог Василија Чудотворца заштитника црногорског и херцеговачког, Новомученика Превлачких и Момишићких, и учимо се из њихове потпуне преданости Господу и њихових аскетских подвига, којим су осветили мјесто и простор, пећине и висове ове благословене земље, која пред свијетом свједочи славу Крста и Васкрсења Богочовјека. Освећење Храма Господњег је уистину симбол духовног васкрсења Православне Цркве овога мјеста, која је послије искушења Другог свјетског рата постала светлодавац вјере и наде цјелокупном народу. Ради тога, прослављамо Господа и благодаримо Му, јер је надахнуо Великога Константина да изда Милански едикт и тиме прекине гоњење Хришћана. Нажалост, и послије протока толико вјекова од тада, и надаље се на различитим мјестима, од стране фанатичких група, наставља уништавање светих храмова, хришћанских споменика, светих манастира и других светих мјеста. Шира пак област Балкана јуче, а Средњег Истока данас, постају мученици многих пустошећих најезди на свете храмове и друге установе наше Православне Цркве. Православње, као што је познато, никад није настојало да се иновјернима наметне помоћу силе. Против њега су ратовали, било је гоњено, али никада није оно прогонило некога због његових вјерских убјеђења. Много пута гоњено, Православље је и данас прогоњено у неким земљама, али не узвраћа на задате ране. Све позива у јединство у Христу, зато што у његовом срцу одзвањају и настаниле су се – обитавају- ријечи Господа који се молио у Гетсиманији прије Страдања – да сви буду једно. При том, и светитиељи Православне Цркве нас, из свог духовног искуства, увјеравају да хришћанин да би се спасио треба да жели спасење свих људи, управо као што Господ наш „жели све људе да спаси и да дођу у познање истине“ Освећење Храма је позив на јединство, јер у храму изговарамо Симбол наше вјере, којим проглашавамо да вјерујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“. Нико нема власт да ствара другу или трећу Цркву. Глава Цркве је Господ наш Исус Христос, који је један и јединствен. Као што једна глава не може припадати двама тијелима, тако и Христос није Глава двеју истовјерних Цркава на овом мјесту. Због тога Црква не постаје вољом неких људи. Она није удружење или световно јединство личности, које своје постојање добија, онда, када јој неки суд одобри статут. Она је богочовјечанско постојање коју је Христос основао и којом управљају Свети апостоли и њихови наследници, а не сваки који око себе окупи некакве присталице, и ту организацију назове „црквом“. Православна Црква у Симболу вјере се, богонадахнутог, назива и јесте саборна, католичанска, у смислу да обухвата потенцијално све људе. Све људе позива да се утелове у њој или по речима апостола Павла: да се накалеме на добру маслину, Христа, и да из ње црпе живот и доносе плода. Без утеловљења у Христу, Добру маслину, човјек не може доносити плодове Духа Светога. По Божанском благовољењу, на освећењу овога Храма присуство претастојатеља и представника многих Православних Цркава, представља посебан благослов, потврђује богонаклоност према хришћанима, веома нам вољене Црне Горе. Присуство, дакле свих нас, представља откривање, показивање истинског јединства Православне Цркве. Сви смо окупљени независно од народа, језика и свједочимо да се осјећамо у Христу сједињени, не разликујући, према апостолу, ни Јудеја ни Јелина, туђина ни скита, слугу ни слободњака, мушко ни женско, него смо сви једно у Христу. Уколико и наши ближњи буду пратили наш примјер, на земљи неће постојати сукоби ни ратови, а у Цркви неће бити раскола ни подјела. Тачно је, да је из важних разлога Мајка Црква, Константинопољска, будући да су је обавезивала на то канонска права и дужности, акрибија, доделила и уделила аутокефалију и аутономију многим својим областима и шире. Али овим додјељивањем потребно је да се свагда држи процедура како је предвиђају свештени Канони и устаљена пракса. Није дозвољено, напротив за осуду је и неприхватљиво је, да нека локална „црква“ сама себе проглашава за аутокефалну. На овом мјесту, расуђујемо, као исправно и праведно за себе и друге, и да све подсјетимо на савремене и актуелне потресне ријечи, са једне стране Св. Јована Златоустога који каже: „Ништа не може раздјелит Цркву против властољубља, попут властољубља. Ни крв мученичка не може обрисати тај гријех. Ова штета није мања од оне коју непријатељ наноси, него много већа“, а с друге Св. Василија „Ране су пак расколи у Цркви; ожиљци од подмуклих срца; запаљење – побуна душе…, и због тога побуна против знања Христовог“. Браћо и сестре, и децо благословена у Христу, Данас освећујемо храм. И ка овом освећењу земље, која је мудрошћу створена, коју насељавамо ми жива бића са човјеком као круном, као и у разборитој припреми за небеса будући вјечни живот који очекујемо, треба да усредсредимо нашу пажњу. Вршимо освећење земаљског Храма Васкрсења у Подгорици, који се данас добром измјеном мијења и постаје добра лука, лијечилиште страсти и прибежиште болеснима, на исправљање живота, достизање доброг владања и испуњење сваке правде. Истовремено ми част указујемо Светом Константину, који је прије седамнаест вијекова подигао и освештао први Свети Храм Васкрсења саграђен у Светој земљи. Ова подударност је свакако вриједна помена. Дјело Великога Константина које је започето Миланским едиктом и настављено подизањем Светога Храма Васкрсења, наставља да пружа плодове и пружа један нови Храм Васкрсења у Подгорици. Благодаримо Светоме Цару и прослављамо Бога због овог великог Његовог дара благочестивом народу Црне Горе и молимо се да овај народ, под просветљеним напасањем по свему достојног Високопреосвећеног брата Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија цени из овог Храма изливајућу Божанску Благодат и покаже нове побожне хришћане и светитеље. Браћо и сестре, Приђите да пијемо ново пиће, које не чудодјејствује из неплодног камена, него из непропадљивог извора, из Гроба Христа који је орошен, у Њему се утврђујемо. У радости, дакле, овог васкршњег пића, упућујемо топли братски поздрав ономе који часно и у жртвеном самоодрицању украшава престо и помјесну Цркву у Србији и Црној Гори, Блажењејшем Патријарху, брату, господину Иринеју. Затим достојном наследнику Светог Петра Цетињског, господину Амфилохију. Његову сабраћу Епископе, браћу, будимљанско- никшићког Јоаникија, милешевског Филарета, захумско- херцеговачког Григорија, који служе и правилно управљају Православном речју истине у овој благословеној земљи и области. Посебан поздрав упућујемо Епископу Рашке и Призрена и Косова и Метохије који јуначки дела на Косову и Метохији суочавајући се са својим народом, са надчовјечанским тешкоћама које долазе и од домаћих и од туђих, ближих и даљих. Благосиљамо мученички народ Црне Горе и апелујемо на све међународне и локалне чиниоце да учине све, како би овдашња Православна помјесна Црква уживала сва људска права и слободе ради несметаног продужетка њеног духовног послања и спасоносног делања. Посебно очекујемо стварање одговарајућих бољих и безбједносних услова за повратак избјеглица на њиховим огњиштима. Изражавамо наду да ће се наставити започети процес поновне изградње уништених манастира и храмова на Косову и Метохији. Особито наглашавамо са овога мјеста потребу сарадње у овом домену између Православне и Римокатоличке и представника исламске заједнице, због чињенице да сви живе у овој отачкој земљи, да сви имају одговорност пред Благим Богом, да живе у међусобном поштовању и међупрожимању. Ране од оружаних сукоба од прије четрнаест година, остају отворене и болне и потребно је да се исјцељују узајамном добром вољом и сарадњом на свим пољима, што води блаженој коегзистенцији вјери, слободи и људских права. Молитвено се сјећајући жртава поменутих сукоба, али и оних који су још увјек нестали, молимо се Господу да ублажи бол и дарује Божанску утјеху њиховим породицама. Све ово говоримо умољавајући и себе и друге да на овај дан, освећења светог Храма Васкрсења и прославе једног јубилеја слободе вјере, прихватимо ову поруку и спроводимо је свакодневно у дјело. Распети Господ воли заблуделог човјека савременог. Жели његов успјех и узлази на Голготу ради његовог спасења, са висине Крста, са знојем велике агоније и Божанском крвљу Својих рана, Он испуњава коначни дуг ради истине, љубави и правде васцелога свијета. Крст је распета љубав. То је оно: „Овим побјеђуј“ Великога Константина. То је увод у први дан Велике Суботе. Нека не буде заборављено да је „цјелокупна хришћанска цивилизација утемељена у смртној агонији Јединог, Једног Распетога“ (Хр. Малевицис). Само очи испуњене сузама и чисте душе, као што су ваше, могу да гледају Исуса, који је као предмет служења подигао грешно човјечанство. Господ Исус је једини у свијету који је говорио и делао и жртвовао се ради жртве овога свијета – човјека. А актуелна је ријеч једне спорне личности, такорећи једног атеисте, Казанцакиса: „Распети Христос је распети цјеловити човјек“. Молимо се оци, браћо и сестре, да увјек чувате своју везу са Крстом и Васкрсењем Христовим, са освећеним новим обиталиштем благодати Господње и његујући Вољу Господњу, изворну и чисту љубав, делатно смиреноумље и пратећу јој побожност, да свагда свједочите своју посвећеност Распетоме Богу у тешким стазама препуним уздаха земног боравка и трајним духовним неизвјесностима и двоумљењима, а у извесности да је Васкрсао Господ, да се живот може поново живјети. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице