Претражи Живе Речи Утехе

Марш „Опроштај словенске жене” Руса Василија Агапкина, посвећен Софији Јовановић, учесници Балканских и Првог светског рата, изведен је 1941. када је Хитлерова војска била под Москвом, како би се подигао морал руским војницима. Нотно издање салонске мазурке „Косовка девојка” од Чеха Милоша Брожа, Архив Музиколошког института САНУ (лево), Насловна страна издања композиције „Из Београда и околине” од Чеха Јосифа Бродила, Библиотека Матице српске (Фотографије из књиге „Срби и европ­ски ком­по­зи­то­ри”) Познати светски аутори попут Брамса, Листа, Дворжака и Рубинштајна стварали су своје композиције на основу српских мотива. За два века било их је чак 228, колико је наведено у књизи „Срби и европски идентитет – српска музика и Срби у делима европских композитора, од 19. до почетка 21. века” Дејана Томића, у издању РТС-а и Музеја Војводине. Реч је о ствараоцима из Шведске, Холандије, Белгије, Француске, Шпаније, Италије, Швајцарске, Немачке, Аустрије, Мађарске, Чешке, Русије, Словачке, Пољске, Румуније и Бугарске. Како су они долазили до наших мотива у претходна два века? – Вук Караџић је својим записима српских народних песама побудио изузетно интересовање у тадашњој културној Европи. Те песме су превођене на разне језике и тако су композиторима биле доступне па су на њих компоновали музику. Представе су посвећиване личностима из српске историје па се у њима изводила и српска песма, као што је то био комад с певањем „Црни Ђорђе или Освајање Београда од Турака”, Иштвана Балога, за коју је музику написао Габор Матраи. Занимљив је случај са „Краљем валцера”, Јоханом Штраусом Сином, који је захваљујући добијеним нотним записима Јосифа Шлезингера српских народних песама у Новом Саду, компоновао кадриле посвећене кнезу Михајлу Обреновићу и кнезу Александру Карађорђевићу, „Српски марш”, оперету „Јабуку” и друге – наглашава Дејан Томић, дугогодишњи музички уредник у Радио-телевизији Нови Сад. Страни ствараоци долазили су међу Србе, као што је то случај са Чесима, који су попуњавали празнину недовољно музички образованих људи код нас током друге половине 19. века. У то време млади Срби одлазе на музичко школовање у европске центре и сигурно су и они својим професорима указивали на лепоту српске народне музике, који су стварали дела на основу тих музичких тема. – Многи страни солисти долазили су да одржавају концерте овде и за те прилике обрађивали српске мотиве да би изразили своје поштовање према публици, али и успеси српског народа у борбама за ослобођење инспирисали су многе ауторе да својим делима величају те победе. Тако рецимо четири француска композитора у свом одушевљењу посвећују нам песме у време Првог светског рата: Робер Лалу, Анри Куртоа, Фредерик Отјеро и Морис Шваб – подсећа Дејан Томић. Издваја и чувено дело „Словенски марш” Чајковског, чији је оригинални наслов Српско-руски марш, опере „Опсада Београда” Стивена Сторача из 1791. која је изведена у Лондону, Даблину, Единбургу и Њујорку; „Освајање Београда” Константина Јулијуса Бекера, изведену 1848. у Лајпцигу; „Црногорци”, Армана Лимнандера, чија је премијера у Паризу 1849, а опере „Ђурађ Бранковић”, Ференца Еркела 1874. у Будимпешти. – Зашто се не чује „Српска фантазија” чувеног Римског Корсакова, која је имала премијеру 1867. у Петербургу, а у Београду тек 1909. године? Бојан Суђић је са здруженим оркестрима новосадске и београдске академије извео „Српску фантазију” и то је изазвало одушевљење у новосадској Синагоги, што указује да би публика желела да чује те композиције. Снимци овог дела налазе се и на носачима звука, али руских оркестара. Треба поменути и „Србско оро”, за четири клавира четвороручно, Немца Фрање Коха, који је презиме похрватио и сада је познат као Кухач. Ту је и марш Василија Агапкина, „Опроштај словенске жене” из 1912, посвећен српској „јунакињи са Куманова”, Београђанки Софији Јовановић, учесници Балканских и Првог светског рата. Она је била и у редовима оних који су са мајором Гавриловићем међу последњим браниоцима Београда. Рањавана, понела је 13 одликовања. Прошла је албанску голготу, учествовала у пробоју Солунског фронта. Марш је био изузетно популаран, а када је Хитлерова војска била под Москвом 1941. овај марш изведен је на Црвеном тргу да подигне морал руским војницима – каже наш саговорник. Интересовање странаца за српске мотиве, додаје, опада у тренутку када овде стасавају наши школовани у Бечу, Прагу, Будимпешти, Паризу, Минхену и Лајпцигу: Корнелије Станковић, Стеван Мокрањац, Исидор Бајић, Петар Коњовић, Петар Стојановић, Стеван Христић, Миленко Пауновић и други чија су дела извођена на европским сценама, иако је странаца било и у последњим деценијама 20. века: Џон Вулриџ, Руђеро Кијеза, Фрацпетер Гебелс, Павел Клапил, Хајнц Лемерман, Андрес Сеговија, Режис Фамлар. – Нама остаје задатак, и потреба, ради подизања самопоштовања и поноса да знамо да су се српским мотивима бавили: Бела Барток, Франц Шуберт, Ханс Хубер, Милош Брож, Јосиф Бродил, Франц фон Супе, Јозеф Сук, Макс Регер, Лудвиг Минкус, Франц Лехар, Карл Леве, Леош Јаначек, Александар Глазунов, Фердинан Бајер, Аулин Тор... Много је дела која вреде да се изведу и сниме у Србији, и уђу у школе, јер бисмо тиме показали захвалност странцима који су посветили пажњу Србији и српском народу – каже Дејан Томић. Аутор: Мирјана Сретеновић Извор: Политика