Претражи Живе Речи Утехе

Писмо Крлежи које се од јавности крило шест деценија Писмо Антонија Тодоровића одговор је на Крлежине записе од 1916 до 1933. године у којима је Србе назвао „ушљиви балкански цигани“ и „багром за вешала“ Мирослав Крлежа Антоније Тодоровић Шарпланинац (1880 — 1970), је био српски учитељ, национални представник Срба у Османском царству и члан четничке организације у Старој Србији, данашњој Македонији, почетком 20. века, а јавности је мало знано да је 1954. године упутио писмо Мирославу Крлежи, због којег је робијо три године. Писмо је на објављивање чекало скоро пуних шест деценија, а и кад је објављено није имало посебног одјека у јавности. Пре него што дамо шта је написао Тодоровић, ево још неколико биографских података о овом занимљивом човеку. Родио се у Призрену у занатлијско-трговачкој породици. Завршио је Призренску богословију 1897, а исте године постао је учитељ у српској школи у Велесу, потом у Битољу, да би 1904. постао учитељ у српској грађанској школи у Куманову. Формирањем српске четничке организације постаје члан и водећа личност њеног одбора у Куманову. Када је комитет ВМРО-а убио српског проту Атанасија Петровића Ташка 14. јануара 1905. у Куманову одбор српске организације решио је да за освету убије егзархијског, односно бугарашког проту Александра на дан четрдосетодневног помена Ташку, а главни организатор убиства био је Тодоровић. Иако је накратко био у опасности да буде ухапшен, Тодоровић је избегао затварање, али је већ 1906. морао да побегне у Србију, јер је у хартијама погинулих српских четника на Челопеку нађено његово име. У Турску се враћа након Младотурске револуције и постаје посланик за Криву Паланку и околину Прве скупштине Срба у Османском царству. Након младотурског преврата до 1912. био је управитељ српских школа за Кривопаланачку казу. Био је народни посланик у привременом народном представништву СХС 1921. године. После Првог светског рата добио је место школског надзорника у Призрену. Своје политичко деловање Тодоровић је наставио као као један од присталица Јаше Продановића и Републиканске странке. Набрајајући чланове Републиканске странке који су били блиски са Равногорским покретом др Драгољуб Јовановић је додао: „Са Дражом је био повезан и велики Србин из Призрена Анта Тодоровић. Умро је у Београду у 91 години живота. А сада ево писмо аустријском фелдвебелу Мирославу Крлежи из 1954. године: „Господине Крлежа, У четвртом броју „Републике“, часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, штампали сте Ваше записе из година 1916, 1919, 1920, 1921. и 1933. године. У заглављу „Година 1919“, под насловом „Смјена на јасеновачкој станици“, на страни 277, кажете: „Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!“ На истој страни на дну кажете: „Дер шварц Георг (Карађорђе, моја прим.) игра данас на међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? Греј, Лојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон, све су то београдски асови. А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке. Но Алзо сјавус. Гут шаун мраус“. Пошто се ове гадне рјечи г. Крлежа, односе на српски народ, јер је он једини од Балканских народа тада ратовао против Аустрије, дужност Вам је да одговорите јавности: 1. Да ли су те речи израз Вашег духа и мишљења о српској војсци, што ће рећи о српском народу, или Ваше средине у којој сте били и чули их? 2. Ако нису израз Ваших мисли и осећања, зашто их не ставите као туђе под знаке навода, или зашто се бар једном реченицом не оградите? 3. Кад питате: „Тко нас је победио?“, чим употребљавате личну заменицу у првом лицу множине, „нас“, види се да и себе убрајате у побеђене, само није јасно кога сматрате са Вама још побјеђеним, да ли све аустријске поданике или само Хрвате, или сте пак мислили на аустријску војску у којој сте Ви били фелдвебел? 4. Зашто Ви ове записе нисте штампали пре овога рата, него тек после 35 година, а то сте могли бар у времену пре шестојануарског режима. 5. Шта би било г. Крлежа, кад би један српски књижевник сео и написао један роман о злочинима почињеним од хрватских усташа над Србима у овом рату и генералисао то као дело целог хрватског народа? 6. Вама је познато г. Крлежа, да је маршал Тито, на путу за Грчку положио венац жртвама из српског народа у том рату, на острву Вису. Питам Вас да ли су и те жртве „ушљиви цигани“? 7. Сматрате ли Ви г. Крлежа да оваквим књижевним радом убијате ратнички дух код деце и унучади оних хероја из Првог светског рата, када их називате „ушљивим циганима“ и „багром за вјешала“? 8. Ви сте г. Крлежа сигурно прочитали књигу г. Владимира Дедијера, „Јосип Броз Тито“ у којој на страни 81, под примједбом Дедијер износи статистичке податке о жртвама Првог светског рата, а то су подаци извучени из архиве Конференције мира у Версају. По тим подацима, Србија је у Првом светском рату дала 1,247.000 жртава, то јест, 28% од њеног целокупног становништва. Сем тога, г. Дедијер цитира и Мошу Пијаде, да му је причао, да је из његова разреда, из гимназије, отишло у рат 32 његова класна друга, а да је погинуло 24. Питам Вас г. Крлежа, јесу ли оних 1,247.000 жртава, у коју цифру улазе и 24 друга Моше Пијаде, а на чијим костима је сазидана Југославија – „ушљиви цигани“? А сад, г. Крлежа, ако нисте знали, потрудићу се да Вам изнесем једно, том Вашем мишљењу потпуно супротно мишљење целог тадашњег културног света и то не само савезника Србије, већ и њених противника. Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: „Штета што тај мали народ није мој савезник“. Нови бечки „Греие Прессе“ најдушманскији лист против Србије и српског народа, писао је 1918. године о српском народу: „Остаће загонетка, како су остаци српске војске, који су се спасили испред Макензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар“. Келнске новине од 1918. године у чланку „Психологија повлачења“, пишу: „Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи“. Немачки лист „Годлисхе Рундсхау“, од 1917. године, пише: „Војска малене краљевине Србије представљала је у почетку рата нешто најбоље што је икада једна мала, у културном погледу у многоме назадна држава, могла створити на војничком пољу. Одлично организована, обучена, са великим и скорашњим (1912) ратним искуством, јединствена и одушевљена за народну идеју велике Србије, храбра са пожртвовањем и поуздањем у победу – таква је убојна сила ушла у рат. Она се борила са беспримерним пожртвовањем и силном упорношћу, па чак и при пропадању китила је славом своје заставе. Српски војник био је достојан противник и српска се војска у повољним приликама могла често показати као надмоћна. Правичност, чак према иначе мрском непријатељу, захтева да се то јавно потврди“. Кемал Ататурк, иако је Турска у Првом светском рату била на противничкој страни Србије, када је 1919. године примио отправника нашег посланства у Турској, Трајана Живковића, рекао му је: „Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету – Срба, који потамнеше славу старе Спарте“. Велики син грчког народа, Венизелос, када је на улицама Атине спазио српског војника у униформи, пришао му је и рекао: „Овај је војник достигао славу наших дедова Спартанаца. Угледајмо се на њега, ако хоћемо да будемо достојни потомци наших предака“. Француски државник Луј Барту, 1916. године, на прослави Светог Саве на Сорбони, рекао је: „Крилатица француске револуције: слобода, братство и једнакост није била крилатица само за француски народ, већ за цео свет. Она је наелектрисала народе целога света. Пример за то нам пружа српски народ који је у борби за слободу бацио на жртву и имовину и животе. Француска неће закључити мир док не осигура егзистенцију и врати слободу српском народу, који је у средњем веку играо међу народима света културну улогу и имао свога великог културног мисионара Св. Саву још у XИИИ веку, кога на данашњи дан прослављамо“. Руски научник Мељуков, том приликом о Св. Сави је рекао између осталоги ово: „Мајка Русија неће ставити мач у корице док не врати слободу најмлађем детету, али зато и најмилијем детету словенске породице – Србији“. Јапански професор медицинског факултета у Токију, за време Првог светског рата шеф мисије јапанског црвеног крста у Паризу, рекао је у свом говору о Св. Сави и ово: „До овога рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута, морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите господо Срби што смо на то мало и љубоморни“. Када је на истој прослави почео да говори амбасадор Белгије, речима: „Србијо сестро по судбини“, чуо се јецај у сали Сорбоне. Када смо 1915. године били на Албанској обали и када су савезници решавали да нас спасавају, велики син француског народа Бријан, тада је у француском парламенту изговорио ове речи: „Када би само један једини Србин апеловао на Француску да га спаси, јер неће да буде роб, дужност би Француске била да упути своју флоту и спаси га. А овде није случај о једном једином, већ о више од стотине хиљада хероја тога по броју малог али по духу великог народа српског. „Вив ла Сербие“ заорило се у парламенту и на тај начин је изгласана одлука о нашем спасавању. На крају, г. Крлежа, да Вас подсетим и на оно што Вам је добро познато, а то је 27. март 1941. године, који је дело једино српског народа у Југославији, и то целога народа, без обзира на његову тадашњу партијско-политичку подвојеност. Тога дана је српски народ сам себе драговољно разапео на крст искључиво из моралних побуда са паролом: „Боље гроб него роб!“. Питам Вас г. Крлежа, који је то још народ у Европи исто учинио? Може ли то дело да уради један народ и то презрени, кога Ви називате „ушљивим циганима“, и јавност би интересовало једино то, да кажете које су Вас побуде руководиле да то учините и дате у штампу такву погрду српском народу. А сада г. Крлежа, осврћем се на Ваше речи: „Неписмена багра за вјешала“. Зар Ви као књижевник и академик, не знате за највеће духовно благо српског народа – Српску народну поезију, и зар не знате да су поједини књижевни ауторитети западних народа као браћа Грим и Гете, морали учити српски да би могли да студирају то наше духовно благо које је створио аналфабет. Зар Вам није позната генијална фигура Вука Караџића, који је као самоук дао свом народу најсавршенију азбуку и створио му књижевни језик? Зар Вам није позната, такође, генијална фигура мислиоца и песника Његоша? Питам Вас јесу ли и они „ушљиви цигани“? Потребно је г. Крлежа да знате и ово: једном приликом Трумбић је причао када је био у посјети код Клемансоа (државника Француске) са италијанским државником Сонином – када се повео разговор по питању „Лондонског уговора“ (Уступање Далмације Италији за њезин улазак у рат на страни савезника), по којем је цела Далмација до реке Цетине требало да припадне Италији. Сонино је рекао да савезници хоће да поцепају Лондонски уговор који су потписали. На то је Клемансо одговорио: „Лондонски уговор поцепао је српски војник који је стигао из Солуна у Сплит и Љубљану пре него Ваш војник, иако Вам је то било на домаку“. А, г. Крлежа, тај српски војник који је усиљеним маршем стигао од Солуна до Далмације и Љубљане и допринео да се Далмација припоји Хрватској, односно, Југославији, не тражи хвалу, али се није надао да ће га један син хрватског народа и то књижевник назвати „багром за вјешање“ и „ушљивим циганином“. Осим тога, да ли сте се г. Крлежа упитали откуда то да зе време последње окупације Хитлер наплаћиваше контрибуцију само од Србије, а она његова зверска наредба – „за једног убијеног Немца, 100 југословена“, извршавала се само у Србији? Да ли се случајно и Хитлер није сложио са Вама да је српски народ „ушљиви циганин“ и да га треба истребити? Да завршим ово моје отворено писмо речима: Не заборавите г. Крлежа да Вам српски народ неће заборавити ову нанету му увреду, јер сте и пре извесног времена пљували по београдском гробљу (Ваша полемика са Левантићем), а сад пак пљујете на милион и више гробова хероја српског народа, хероја из Првог светског рата расејаних на три континента света. Сем тога, неће Вам се заборавити, неће се заборавити ни злотвору Павелићу и његовим усташама на више стотина хиљада гробова које су овога рата српском народу створили. Загреб, 1954. године“ Због овог писма Антоније Тодоровић је, мада већ увелико у осмој деценији живота, био осуђен и одлежао три године затвора. Писмо је у папирима свога оца пронашао писац Павле Бабац, а да угледа светлост дана заслужан је његов син Душан. Извор: Тамо далеко, IN4S

Писмо Крлежи које се од јавности крило шест деценија Писмо Антонија Тодоровића одговор је на Крлежине записе од 1916 до 1933. године у којима је Србе назвао „ушљиви балкански цигани“ и „багром за вешала“ Мирослав Крлежа Антоније Тодоровић Шарпланинац (1880 — 1970), је био српски учитељ, национални представник Срба у Османском царству и члан четничке организације у Старој Србији, данашњој Македонији, почетком 20. века, а јавности је мало знано да је 1954. године упутио писмо Мирославу Крлежи, због којег је робијо три године. Писмо је на објављивање чекало скоро пуних шест деценија, а и кад је објављено није имало посебног одјека у јавности. Пре него што дамо шта је написао Тодоровић, ево још неколико биографских података о овом занимљивом човеку. Родио се у Призрену у занатлијско-трговачкој породици. Завршио је Призренску богословију 1897, а исте године постао је учитељ у српској школи у Велесу, потом у Битољу, да би 1904. постао учитељ у српској грађанској школи у Куманову. Формирањем српске четничке организације постаје члан и водећа личност њеног одбора у Куманову. Када је комитет ВМРО-а убио српског проту Атанасија Петровића Ташка 14. јануара 1905. у Куманову одбор српске организације решио је да за освету убије егзархијског, односно бугарашког проту Александра на дан четрдосетодневног помена Ташку, а главни организатор убиства био је Тодоровић. Иако је накратко био у опасности да буде ухапшен, Тодоровић је избегао затварање, али је већ 1906. морао да побегне у Србију, јер је у хартијама погинулих српских четника на Челопеку нађено његово име. У Турску се враћа након Младотурске револуције и постаје посланик за Криву Паланку и околину Прве скупштине Срба у Османском царству. Након младотурског преврата до 1912. био је управитељ српских школа за Кривопаланачку казу. Био је народни посланик у привременом народном представништву СХС 1921. године. После Првог светског рата добио је место школског надзорника у Призрену. Своје политичко деловање Тодоровић је наставио као као један од присталица Јаше Продановића и Републиканске странке. Набрајајући чланове Републиканске странке који су били блиски са Равногорским покретом др Драгољуб Јовановић је додао: „Са Дражом је био повезан и велики Србин из Призрена Анта Тодоровић. Умро је у Београду у 91 години живота. А сада ево писмо аустријском фелдвебелу Мирославу Крлежи из 1954. године: „Господине Крлежа, У четвртом броју „Републике“, часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, штампали сте Ваше записе из година 1916, 1919, 1920, 1921. и 1933. године. У заглављу „Година 1919“, под насловом „Смјена на јасеновачкој станици“, на страни 277, кажете: „Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!“ На истој страни на дну кажете: „Дер шварц Георг (Карађорђе, моја прим.) игра данас на међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? Греј, Лојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон, све су то београдски асови. А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке. Но Алзо сјавус. Гут шаун мраус“. Пошто се ове гадне рјечи г. Крлежа, односе на српски народ, јер је он једини од Балканских народа тада ратовао против Аустрије, дужност Вам је да одговорите јавности: 1. Да ли су те речи израз Вашег духа и мишљења о српској војсци, што ће рећи о српском народу, или Ваше средине у којој сте били и чули их? 2. Ако нису израз Ваших мисли и осећања, зашто их не ставите као туђе под знаке навода, или зашто се бар једном реченицом не оградите? 3. Кад питате: „Тко нас је победио?“, чим употребљавате личну заменицу у првом лицу множине, „нас“, види се да и себе убрајате у побеђене, само није јасно кога сматрате са Вама још побјеђеним, да ли све аустријске поданике или само Хрвате, или сте пак мислили на аустријску војску у којој сте Ви били фелдвебел? 4. Зашто Ви ове записе нисте штампали пре овога рата, него тек после 35 година, а то сте могли бар у времену пре шестојануарског режима. 5. Шта би било г. Крлежа, кад би један српски књижевник сео и написао један роман о злочинима почињеним од хрватских усташа над Србима у овом рату и генералисао то као дело целог хрватског народа? 6. Вама је познато г. Крлежа, да је маршал Тито, на путу за Грчку положио венац жртвама из српског народа у том рату, на острву Вису. Питам Вас да ли су и те жртве „ушљиви цигани“? 7. Сматрате ли Ви г. Крлежа да оваквим књижевним радом убијате ратнички дух код деце и унучади оних хероја из Првог светског рата, када их називате „ушљивим циганима“ и „багром за вјешала“? 8. Ви сте г. Крлежа сигурно прочитали књигу г. Владимира Дедијера, „Јосип Броз Тито“ у којој на страни 81, под примједбом Дедијер износи статистичке податке о жртвама Првог светског рата, а то су подаци извучени из архиве Конференције мира у Версају. По тим подацима, Србија је у Првом светском рату дала 1,247.000 жртава, то јест, 28% од њеног целокупног становништва. Сем тога, г. Дедијер цитира и Мошу Пијаде, да му је причао, да је из његова разреда, из гимназије, отишло у рат 32 његова класна друга, а да је погинуло 24. Питам Вас г. Крлежа, јесу ли оних 1,247.000 жртава, у коју цифру улазе и 24 друга Моше Пијаде, а на чијим костима је сазидана Југославија – „ушљиви цигани“? А сад, г. Крлежа, ако нисте знали, потрудићу се да Вам изнесем једно, том Вашем мишљењу потпуно супротно мишљење целог тадашњег културног света и то не само савезника Србије, већ и њених противника. Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: „Штета што тај мали народ није мој савезник“. Нови бечки „Греие Прессе“ најдушманскији лист против Србије и српског народа, писао је 1918. године о српском народу: „Остаће загонетка, како су остаци српске војске, који су се спасили испред Макензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар“. Келнске новине од 1918. године у чланку „Психологија повлачења“, пишу: „Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи“. Немачки лист „Годлисхе Рундсхау“, од 1917. године, пише: „Војска малене краљевине Србије представљала је у почетку рата нешто најбоље што је икада једна мала, у културном погледу у многоме назадна држава, могла створити на војничком пољу. Одлично организована, обучена, са великим и скорашњим (1912) ратним искуством, јединствена и одушевљена за народну идеју велике Србије, храбра са пожртвовањем и поуздањем у победу – таква је убојна сила ушла у рат. Она се борила са беспримерним пожртвовањем и силном упорношћу, па чак и при пропадању китила је славом своје заставе. Српски војник био је достојан противник и српска се војска у повољним приликама могла често показати као надмоћна. Правичност, чак према иначе мрском непријатељу, захтева да се то јавно потврди“. Кемал Ататурк, иако је Турска у Првом светском рату била на противничкој страни Србије, када је 1919. године примио отправника нашег посланства у Турској, Трајана Живковића, рекао му је: „Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету – Срба, који потамнеше славу старе Спарте“. Велики син грчког народа, Венизелос, када је на улицама Атине спазио српског војника у униформи, пришао му је и рекао: „Овај је војник достигао славу наших дедова Спартанаца. Угледајмо се на њега, ако хоћемо да будемо достојни потомци наших предака“. Француски државник Луј Барту, 1916. године, на прослави Светог Саве на Сорбони, рекао је: „Крилатица француске револуције: слобода, братство и једнакост није била крилатица само за француски народ, већ за цео свет. Она је наелектрисала народе целога света. Пример за то нам пружа српски народ који је у борби за слободу бацио на жртву и имовину и животе. Француска неће закључити мир док не осигура егзистенцију и врати слободу српском народу, који је у средњем веку играо међу народима света културну улогу и имао свога великог културног мисионара Св. Саву још у XИИИ веку, кога на данашњи дан прослављамо“. Руски научник Мељуков, том приликом о Св. Сави је рекао између осталоги ово: „Мајка Русија неће ставити мач у корице док не врати слободу најмлађем детету, али зато и најмилијем детету словенске породице – Србији“. Јапански професор медицинског факултета у Токију, за време Првог светског рата шеф мисије јапанског црвеног крста у Паризу, рекао је у свом говору о Св. Сави и ово: „До овога рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута, морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите господо Срби што смо на то мало и љубоморни“. Када је на истој прослави почео да говори амбасадор Белгије, речима: „Србијо сестро по судбини“, чуо се јецај у сали Сорбоне. Када смо 1915. године били на Албанској обали и када су савезници решавали да нас спасавају, велики син француског народа Бријан, тада је у француском парламенту изговорио ове речи: „Када би само један једини Србин апеловао на Француску да га спаси, јер неће да буде роб, дужност би Француске била да упути своју флоту и спаси га. А овде није случај о једном једином, већ о више од стотине хиљада хероја тога по броју малог али по духу великог народа српског. „Вив ла Сербие“ заорило се у парламенту и на тај начин је изгласана одлука о нашем спасавању. На крају, г. Крлежа, да Вас подсетим и на оно што Вам је добро познато, а то је 27. март 1941. године, који је дело једино српског народа у Југославији, и то целога народа, без обзира на његову тадашњу партијско-политичку подвојеност. Тога дана је српски народ сам себе драговољно разапео на крст искључиво из моралних побуда са паролом: „Боље гроб него роб!“. Питам Вас г. Крлежа, који је то још народ у Европи исто учинио? Може ли то дело да уради један народ и то презрени, кога Ви називате „ушљивим циганима“, и јавност би интересовало једино то, да кажете које су Вас побуде руководиле да то учините и дате у штампу такву погрду српском народу. А сада г. Крлежа, осврћем се на Ваше речи: „Неписмена багра за вјешала“. Зар Ви као књижевник и академик, не знате за највеће духовно благо српског народа – Српску народну поезију, и зар не знате да су поједини књижевни ауторитети западних народа као браћа Грим и Гете, морали учити српски да би могли да студирају то наше духовно благо које је створио аналфабет. Зар Вам није позната генијална фигура Вука Караџића, који је као самоук дао свом народу најсавршенију азбуку и створио му књижевни језик? Зар Вам није позната, такође, генијална фигура мислиоца и песника Његоша? Питам Вас јесу ли и они „ушљиви цигани“? Потребно је г. Крлежа да знате и ово: једном приликом Трумбић је причао када је био у посјети код Клемансоа (државника Француске) са италијанским државником Сонином – када се повео разговор по питању „Лондонског уговора“ (Уступање Далмације Италији за њезин улазак у рат на страни савезника), по којем је цела Далмација до реке Цетине требало да припадне Италији. Сонино је рекао да савезници хоће да поцепају Лондонски уговор који су потписали. На то је Клемансо одговорио: „Лондонски уговор поцепао је српски војник који је стигао из Солуна у Сплит и Љубљану пре него Ваш војник, иако Вам је то било на домаку“. А, г. Крлежа, тај српски војник који је усиљеним маршем стигао од Солуна до Далмације и Љубљане и допринео да се Далмација припоји Хрватској, односно, Југославији, не тражи хвалу, али се није надао да ће га један син хрватског народа и то књижевник назвати „багром за вјешање“ и „ушљивим циганином“. Осим тога, да ли сте се г. Крлежа упитали откуда то да зе време последње окупације Хитлер наплаћиваше контрибуцију само од Србије, а она његова зверска наредба – „за једног убијеног Немца, 100 југословена“, извршавала се само у Србији? Да ли се случајно и Хитлер није сложио са Вама да је српски народ „ушљиви циганин“ и да га треба истребити? Да завршим ово моје отворено писмо речима: Не заборавите г. Крлежа да Вам српски народ неће заборавити ову нанету му увреду, јер сте и пре извесног времена пљували по београдском гробљу (Ваша полемика са Левантићем), а сад пак пљујете на милион и више гробова хероја српског народа, хероја из Првог светског рата расејаних на три континента света. Сем тога, неће Вам се заборавити, неће се заборавити ни злотвору Павелићу и његовим усташама на више стотина хиљада гробова које су овога рата српском народу створили. Загреб, 1954. године“ Због овог писма Антоније Тодоровић је, мада већ увелико у осмој деценији живота, био осуђен и одлежао три године затвора. Писмо је у папирима свога оца пронашао писац Павле Бабац, а да угледа светлост дана заслужан је његов син Душан. Извор: Тамо далеко, IN4S

Позив на кафу, с дуготрајном традицијом, сензибилан је и естетизован доживљај врхунског чулног уживања, позитивна доколица која изражава потребу и нужност да се живи квалитетније и вредније. У животу постоје ритуали који су на граници између баналног и озбиљног будући да је и сам живот често баналан, не много интересантан, а понекад веома занимљив, фасцинантан. Неки ритуали су заједничка страст већине, као што свако од нас има и навике које су посебне и специфичне. Један од најзаступљенијих ритуала је позив на кафу. Та необична филозофија живота, која има своју форму, префињеност и скривене поруке, уклања свакодневну журбу, нервозу, уводи у смиренији и другачији поредак ствари. Поетика тог феномена заснована је на хедонистичком принципу живота, због чега се доста разликује од европског схватања уживања и мерака. То је нешто ситно, топло, души драго и мило, релаксирајуће и исцељујуће; зна да одмори, утеши, мотивише, усрећи. Позив на кафу је рафиниран и дубоко софистициран балкански ритуал, с дуготрајном традицијом, сензибилан и естетизован доживљај врхунског чулног уживања, с поетиком пуном емоција; позитивна доколица која индукује истинску потребу и нужност да се живи квалитетније и вредније.

Балкански стереотипи о Рускињама: Шта је мит, а шта истина? 11. јул 2017. Јевгенија Марија Шконда Наша ауторка Јевгенија Марија Шконда живи у Словенији. Она пише како људи у овом региону и другде у свету доживљавају Рускиње и који уврежени ставови су тачни, а који нису. Facebook87 Twitter Pinterest Print page ПОВЕЗАНИ МАТЕРИЈАЛИ „Нажалост у Србији засада не постоји бренд руског филма“ Емир Кустурица открива велике таленте на фестивалу „Баљшој“ Лажни преводиочеви пријатељи: вредан и вредный КЉУЧНЕ РЕЧИ РУСИЈА И СРБИЈА,РУСКЕ ЖЕНЕ, РУСИЈА И БИВШЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РЕПУБЛИКЕ Извор: Андреј Аркуша/Global Look Press Први мит: Рускиње су лепе Рускиње излазе „међу људе“ дотеране као да су управо сишле са насловне стране модног часописа, тј. у хаљинама које им стоје као саливене, обавезно на штиклама (на којима се грациозно крећу независно од годишњег доба и подлоге), са савршеном шминком и идеалном фризуром. Наведене карактеристике су свакако врло преувеличане, али у њима ипак има истине. Рускиње се заиста труде да изгледају привлачно. Објашњење је једноставно: историјске околности су такве да у Русији има више жена него мушкараца, тако да је конкуренција доста јака. А шта се догађало и догађа са руским мушкарцима? Русија је претрпела доста ратова, а 20. век са његовим револуцијама, грађанским ратом и светским ратовима, Гулагом и депресијом током 1990-их, био је један од најкрвавијих и најтежих векова у њеној историји. У наше време се примећује позитивна тенденција у статистици, али мушкарци и даље умиру од срчаног удара, рака, сиде, алкохола, дувана, непажње на послу, итд. Жене у Русији у просеку живе 75 година, а мушкарци 63 године. Тако испада да на једног мушкарца дође више од једне жене. Неко ће помислити да то и није лоше. Па ипак, боље би било када би тај однос био 1:1. Према томе, ако видите Рускињу која се обукла превише добро за конкретно место или конкретну ситуацију, не журите са осудом. Пре ће бити да она заслужује саосећање. Фото: Сергеј Малгавко/РИА Новости Други мит: Све Рускиње прижељкују да се удају за странца Одговорно тврдим да нису све Рускиње такве! Али ни овај мит се није случајно појавио. Интернет је „препун“ сајтова за упознавање, где се жене из Источне Европе (држављанке свих земаља бившег СССР-а често свуда третирају као „Рускиње“), па и грађанке Русије траже у иностранству „љубав за цео живот“. Захваљујући тим порталима уврежио се став о очајним и сиромашним женама (или проституткама) са Истока, које покушавају да улове западног „принца“ и обезбеде лагодан живот. Тако је настао стереотип да су Рускиње „бића“ спремна да се удају за кога било, само да се извуку из земље у којој живот није лак. Фото: Алексеј Малгавко/РИА Новости Многе Рускиње заиста траже партнера у иностранству. Постоји мноштво агенција за брачно посредовање које спајају парове: жену из Русије и мушкарца са Запада, из европских земаља. Треба ипак нагласити да доминантан мотив који покреће Рускиње није бекство него потрага за „идеалним мужем“ изван Русије, у којој је „слаб улов“, мада у појединим случајевима заиста може бити присутна и жеља да се побегне од провинцијалног сивила, сиромаштва и безнађа. Трећи мит: Све руске жене су добре и пуне љубави Већ је било много покушаја да се завири у душу типичне Рускиње, нарочито у књижевности. Јунакиње чувеног руског песника Александра Пушкина су верне, романтичне, карактерне и пуне врлина. Жене руских „декабриста“ остављају високо друштво и одлазе са својим мужевима у Сибир. Јунакиње Достојевског пате заједно са мушкарцима који су на великим искушењима. Ана Карењина је жртвовала породицу ради љубави. Најидеалније жене, тачније госпођице, изнедрила је уобразиља Ивана Тургењева. Сасвим другачији лик жене осамдесетих година 20. века налазимо у познатом делу Виктора Јерофејева „Руска лепотица“, где је манекенка Ирина Тараканова приказана као жена која је постала безвољна усред свеопштег лицемерја, разочарала се у људе (посебно у мушкарце) и, што је најважније, у своју отаџбину. То је жена која очајнички жуди за својом смрћу и не види спас ни у религији, ни у емиграцији. Валерија Ланскаја у филму „Ана Карењина“ / Press photo Ако оставимо по страни све књижевне ликове, шта можемо рећи о Рускињама? Какве су оне у стварности? Нема сумње да Рускиње саосећају са људима у невољи. То је она изразита црта која је својствена многим Рускињама, исто као што је јеврејским мајкама својствена претерана брига о деци и мужу. Фото: Филип Херберт Састрадање је у суштини својствено свим женама, али је оно код многих Рускиња хипертрофирано. Поред тога, Рускиње по правилу и саме пате током целог живота, исто као и њихова отаџбина Русија. Непрекидни ратови и недаће на генетском нивоу не дају Рускињама да све време живе срећно и у благостању. (Рускиње често плачу, независно од узраста). Несрећна судбина жена у Русији трагикомично је одражена у следећим прилично неумесним руским пословицама: Удри жену чекићем, биће као злато. (рус. „Бей бабу молотом – будет баба золотом“). Кокошка не може постати петао, а жена не може постати мушко. (рус. „Курице не быть петухом, а бабе мужиком“). Држи се, жено, свог кривог вретена. (рус. „Знай, баба, свое кривое веретено“). Није нашла жена мушкарца, па се удала за цепаницу. (рус. „Не нашла баба мужика, вышла за чурбака“). Пас је паметнији од жене – не лаје на газду. (рус. „Собака умней бабы: на хозяина не лает“). Четврти мит: Рускиње су кротке, попустљиве, и слушају своје мужеве Шта је потребно мушкарцу да би се допао Рускињи? И ово мишљење се уврежило током векова неравноправности жена. Треба, међутим, истаћи да су жене у средњевековној Русији биле образоване као и мушкарци. Девојчице су ишле у школу и стицале образовање. У Новгороду је у средњем веку цветала република. До ње нису стигли монголски завојевачи. Тамо су жене имале право гласа, чега у тадашњој Европи није било, као што није било ни образованих жена. Шта се затим догодило? Већина руских кнежевина је постала политички зависна од моћне Златне хорде, и та зависност је трајала скоро три века (до 1480. године), што се морало одразити на менталитет народа. Однос према женама је постао источњачки. Жена је била дужна да рађа децу и води домаћинство. То су биле њене обавезе бар у наредна три столећа (са малим варијацијама везаним за припадност одређеном сталежу). Женама је образовање „вратио“ Петар Први, али је главну улогу у еманципацији жена у Русији одиграла Јекатерина Дашкова, пријатељица и сарадница Катарине Велике, прва жена у Европи која је била на челу Академије наука. Међутим, те промене су се тицале само највишег сталежа. Жене су у Русији почеле да стичу образовање независно од сталежа тек после револуције 1917. године. Тада су бољшевици имали циљ да створе „новог човека“. „Решавање женског питања“ (таква формулација је постојала у партијском речнику) значило је да жене морају бити активније у борби за социјализам. Формирани су специјални „женски савети“ за рад са женама, са циљем да се превазиђе пасивност Рускиња. На челу тих савета је била еманципована и контроверзна дама Александра Колонтај, прва жена на министарској функцији. Фото: Аша Мајлс Међутим, и после совјетске и савремене глобалне еманципације жене у Русији су још увек мање еманциповане од Европљанки, да и не говоримо о Американкама. Рускиње радо препуштају мужу да издржава породицу и „извирују“ иза његовог рамена, али под једним врло важним условом – то раме обавезно мора бити снажно и поуздано. С обзиром да демографска ситуација у Русији (о чему је већ било речи) није таква да свака жена може рачунати на поузданог мушкарца, Рускињама често не преостаје ништа друго него да преузму „власт“ у своје руке. Савремене Рускиње виде пут ка независности у образовању и каријери. Према социолошким истраживањима, 64% свих грађана Русије сматра да савремена жена обавезно мора имати високо образовање и добро плаћен посао. Само 27% испитаних Рускиња доводи у везу будуће благостање са високим материјалним статусом мужа. Сада 65% младих Рускиња има високо образовање, а 40% високообразованих Рускиња жели да ради чак и ако им муж буде довољно зарађивао. Зашто се Рускињама свиђају српски мушкарци? И поред свега реченог, породица је и даље за Рускиње најважнија компонента среће и благостања! Већина жена у Русији сматра да се породични односи морају заснивати на љубави. Оне су спремне да буду верне жене које воле своје мужеве, али под условом да муж воли своју породицу, да је издржава и брине о њој. Рускињама је потребно да буду материјално обезбеђене, да имају одговорног мужа који их воли, и да имају стални душевни мир. Због свега тога су оне прилично тешке и захтевне жене. Оне још нису навикле да озбиљно схватају термин „равноправност полова“. Све што сам навела не значи да ви нећете наићи на Рускињу која у потпуности одговара неком постојећем увреженом мишљењу, било позитивном или негативном. Али то су изузеци који само потврђују правило. https://ruskarec.ru/nas_i_srba_200_miliona/2017/07/11/balkanski-stereotipi-o-ruskinjama-shta-je-mit-a-shta-istina_799972 Tema ko stvorena za Natašu