Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'балабан:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У недељу пред Педесетницу, када вршимо Спомен и похвалу Светим оцима Првог васељенског сабора, молитвено је било и у Влашкој цркви на Цетињу, гдје је служена Света литургија којом је началствовао јереј Игор Балабан а саслуживали су протојереј-ставрофор Гојко Перовић и ђакон Александар Лекић. Звучни запис беседе У пастирском слову отац Игор је говорио о Првом васељенском сабору који је одржан у граду Никеји, Малој Азији, 325. године у вријеме Светог цара Константина Великог, а који је сазван због саблажњивих учења оних који нијесу могли да прихвате да Господ Исус Христос постоји од вијека заједно са Оцем, у вјечности и од вјечности. Они су, како је објаснио отац, сматрали да је Христос неки благословени надчовјек, неко створење створено од вјечности, али не исто што Бог, да Он није Бог као што је Бог Отац. “Наши Оци и читаво апостолско и светоотачко предање оставили су нам да вјерујемо оно што исповједамо у Симболу вјере… вјерујем … и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног прије свих вјекова. Зашто рођенога, зато што онај који нешто рађа, рађа исто оно што је и он. Бог рађа Сина свога и то је најподеснија ријеч за тај однос Оца и Сина”, казао је, између осталог, отац Игор. Подсјећајући да је Симбол вјере дефинисан и утврђен на Првом и Другом васељенском сабору, који је одржан у Цариграду 381. године, јереј Игор је казао да су свети оци све то детаљно објаснили да би нагласили да је Христос сами Бог, јер ако је он само неко благословено биће, а није Бог, какав би то утицај имало на нас. “Његовом смрћу је побијеђена смрт и Он је устао из мртвих да би сви ми могли у вјечности да устанемо из мртвих и да живимо са Њим. Зато кажемо да је Цркве тијело Христово а ми сви удови тога тијела.” Како је објаснио сви ми када било шта христолико чинимо, учествујемо на непосредан начин у Христовој смрти и Христовом васкрсењу – када смо на Литургији, када се дотакнемо Тијела и Крви Његове, када се крстимо… “Сваки пут кад се неко крштава мора да исповједи Симбол вјере, које је библијско, апостолско, светоотачко учење и зато читамо одломак из Јеванђеља гдје Господ, између осталог, каже, обраћајући се Оцу: Ово је вјечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. Дакле да познају Спаситеља Помазаника кога си послао”, бесједио је јереј Игор Балабан. Нагласио је да је хришћанин онај који вјерује да је Бог Отац послао Исуса Христа, који вјерује да је Исус Христос од Бога изишао и који вјерује да је све Божије и Христово и да је све Христово и Божије. “Такође да вјерује да је Исус Христос свршио оно дјело које му је Бог дао да изврши, да је Син и да му је Бог дао власт над сваким тијелом, да свему што Му је дао дарује живот вјечни. Бог је дао Исусу Христу – своме Сину читаву творевину и имао је један задатак да тој творевини дарује живот вјечни. Он је то дјело свршио тако што је страдао, умро и васкрсао и вазнео се на небеса и послао Духа Светога на апостоле. Тиме је установио Цркву као лађу спасења, мјесто за све који желе да иду Његовим путем”, казао је свештеник Игор Балабан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Цетињски свештеник Игор Балабан повео је двадесетпрву по реду „Интернет литију“ која је и ове недеље емитована на радију и youtube каналу „Светигора“, Фејсбук и Инстаграм страници „Не дамо светиње“ и телевизији „Нови“. „Црква је једна и једина масовна организација или скуп вјерника у Црној Гори који је потпуно независтан“ нагласио је отац Игор додавши да Црова нема никакву потребу за било каквим клијентелистичким односом према власти. Он је је рекао да је то њен услов постојања – да би била Црква само таква мора и да буде. „Онога часа када се ставља у службу било које политичке идеологије, било којег интереса, државе или нације, чак и циља коме крајња станица није Царство Божије – она тога часа долази у опасност да престане да буде Црква“ релао је отац Балабан, службеник Митрополије црногорско-приморске. „Власти овога свијета су склоне томе да све подреде својој власти“ објаснио је тежње наше власти отац Игор нарочито нагласивши да у режиму могу да одлуче да буду невјерници и то је право које им нико не треба одузети „али ни нама нико не може одузети право да будемо вјерници“. Дио разговора посвећен је инциденту који се 21. маја догодио у Бару када је група младића који су прослављали Дан незавиности и у „заносу“ напали свештеника Николу Радовића испред Парохијског дома у Бару. Том приликом оцау Николи је група младића псовала српску мајку и пријетила говорећи да “попови убрзо више неће моћи да се шетају по Црној Гори”, „У Бару сам као дијете одрастао током рата у Босни и никада није било никакви инцидената. Ово је плод анти-црквене и анти-српске пропаганде која се огледала у нападу на оца Николу“ прокоментарисао је са чуњем отац Игор Балабан. Отац Игор је нагласио да је јасна разлика између ових политичких скупова и молитвених литија у Црној Гори. „Чули смо да се момак који је препознат као виновник осјетио понешен у атмосфери масе. То говори о маси која није слична литијама које би се зауставиле када крене езан са џамије“ подсјетио је на диван примјер суживота у Пљевљима отац Игори Балабан. Балабан објашњава да је благослов видјети праву хришћанску рекацију оца Николе Радовића „А видите како прави Хришћанин реагује – Отац Никола је забринут а не озлојеђен. Када је чуо шта му вичу није изашао да се обрачува већ да помогне“ рекао је отац Игор похваливши гест оца Николе који је понудио помоћ у плаћању новчане казне младићу који је препознат као виновник тог недјела. Отац Игор се на на крају придружио поруци да је одлучан да истраје на путу Божијем – “Ходећи стазама Светих Божијих људи, уздајући се у њихову помоћ, поручујемо још јаче и гласније – Не само светиње”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Са званичног портала Митрополије црногорско-приморске доносимо текст наше Оливере Балабан, вероучитељице са Цетиња. Наша сестра Оља учинила је каратак осврт на актуелна дешавања са којима је суочена Црква Божја у Црној Гори. Кад сретнете мајку са дјететом на улици па док покушава да од њега измами жељено понашање, она се послужи реченицом: – Брзо, брзо, ево полицајца, сад ће доћи да те ухапси. Све се у мени борило против те често чујане реченице. Мислила сам, забога милога, зашто мало дијете плаши полицијом па оно треба да научи да су полицајци ту да му помогну, ако се некада нађе само у невољи. Они су школовани и плаћени да брину о безбједности тога дјетета, а не да се њиховом униформом сије страх у маленој дјечијој души. Таман кад заборавим на ту необичну појаву у друштву, опет сретнем неку маму у парку која још усрдније објашњава дјетету да ако не крене истог часа, доћи ће полицајац да га одведе. Оно што је још чудније, дјеца су реаговала на тог невидљивог страхосијача. Чак ми се чини да је имао далеко већи утицај него ли просјечна бабарога током одрастања нас нешто мало старије дјеце. Као неко кога прилично интересују необични феномени у друштву, размишљала сам често о томе зашто је то тако. Више теорија ми се мотало по глави. Једна је била да можда људи немају довољно развијену свијест о томе да полиција и војска нису никакве институције мимо народа. Напротив, постоје да би му служиле. Не постоје да би играли улогу некакве власти, већ да би свој народ и земљу чували од оних који хоће да: покраду, убију, преваре, служе се лажима и слично. Одрасла сам у породици у којој се његовала љубав према тим племенитим позивима и научила да су они једнако важни за народ колико и добар љекар или учитељ. Сјећам се чак и да сам једном као дијете прочитавши десет Божијих заповијести у малом црквеном календару помислила да су полицајци и војници они људи који помажу Богу да се његове заповијести не крше. У дјечијој глави је све једноставно па тако ако Господ каже: не кради, не убиј, не лажи, не свједочи лажно на ближњега свога, логично је да овај што би требао да хапси оне који то раде, на извјестан начин помаже Богу, а и људима, разумије се. У мојој породици се говорило да не може свако да буде војник или полицајац. Он мора да има посебне врлине. Када би баба као човјек од народне пословице у нашој кући изговарала чувене ријечи Марка Миљанова о томе шта је чојство, а шта јунаштво, ја сам мислила: Боже, како је тешко бити војник или полицајац. Он мора да буде човјек мимо свих. Сву ту моју слику идеалног чувара реда употпунила су каснија сазнања из историје о великим јунацима наше прошлости, који су у својству војника или полицајца стајали на бранику отаџбине и врло често голим животом бранили све оно што је нашем народу било драгоцјено: нејач, жене, цркву, гробље, њиву, ливаду, болницу, школу, мост. О, како су то у мојим очима били велики људи. Можда је то био највећи разлог мог чуђења над поступком мајки које човјеком у униформи, било полицајцем или војником плаше дјецу. Али, као што ми ја баба често говорила: – Немој сине ништа у животу да те зачуди или да помрзиш. Све што те зачуди и што помрзиш, откриће ти се на ружан начин. И збиља бјеше тако, те и ово моје чуђење, дође на наплату и објашњење. Не знам шта ме није забољело када сам одгледала снимке на којима се види како седморица полицајаца бјесомучно туку једног младића или када сам чула малољетну дјевојчицу која каже да је док је покушавала да помогне брату добила шаку и палицу по ребрима. Колега новинар који са пуним професионалним правом и улогом од важности у друштву покушава да извјести са лица мјеста добија бибер спреј у очи, ваљда да би му се његов објективни новинарски поглед на догађај „разбистрио”. Мајка којој полиција са кућног прага одводи мужа и два сина, од којих је један малољетан. Старију жену која је претучена док је стајала испред апотеке, у намјери да подигне лијек. И напослетку, о грдна истино, полиција одводи владику и свештенике у глуво доба ноћи, као најљуће злочинце и криминалце и задржава их у притвору. Све се то дешава у данима огромне бруке Црне Горе пред свијетом, који на нашем државном броду открива и заплењује пола тоне кокаина. Не знам на кога бих прије да се љутим. На полицију која каља образ свему живом и разумном што хода по овој Богом даној љепоти званој Црна Гора? На родитеље који су ме учили да је бити полицајац један частан и одговоран позив, пун жртве и бриге за свој народ? Или на оне мајке што плаше дјецу полицијом јер су унаточ свим мојим наизглед реалним аргументима против тога, оне изгледа ипак биле у праву? Вратићу се ипак мојој баби и њеном сјајном народно-пословичном духу који је говорио да риба смрди од главе и да ако хоћеш добар ручак риби мораш погледати у очи. Ако су мутне, риба је поодавно уловљена и није више за јело. Постоји једна категорија које ми је у овом тренутку можда за мрву жалије од ових неправедно пострадалих у демонстрацији полицијске силе. Жао ми је жена и дјеце полицајаца. Дубоко вјерујем да пролазе голготу стида и очаја због учешћа својих мужева и очева у оваквој незапамћеној срамоти. Жене и дјеца нису криви. Жене су бирале по срцу и по увјерењу да су част, образ и етика оно што води полицијске службенике на њихове задатке, те су тако и вјеровале да ће њихови мужеви сачувати неокаљано породично име. А дјеца? Шта да раде дјеца? Да цио живот буду они чијим очевима мајке плаше дјецу у парку? Будимо људи, увијек и на сваком мјесту! Не дајмо оно што је у прошлости, садашњости и што ће ако Бог да у будућности, за све поштене и паметне људе бити светиња.
  4. Са званичног портала Митрополије црногорско-приморске доносимо текст наше Оливере Балабан, вероучитељице са Цетиња. Наша сестра Оља учинила је каратак осврт на актуелна дешавања са којима је суочена Црква Божја у Црној Гори. Кад сретнете мајку са дјететом на улици па док покушава да од њега измами жељено понашање, она се послужи реченицом: – Брзо, брзо, ево полицајца, сад ће доћи да те ухапси. Све се у мени борило против те често чујане реченице. Мислила сам, забога милога, зашто мало дијете плаши полицијом па оно треба да научи да су полицајци ту да му помогну, ако се некада нађе само у невољи. Они су школовани и плаћени да брину о безбједности тога дјетета, а не да се њиховом униформом сије страх у маленој дјечијој души. Таман кад заборавим на ту необичну појаву у друштву, опет сретнем неку маму у парку која још усрдније објашњава дјетету да ако не крене истог часа, доћи ће полицајац да га одведе. Оно што је још чудније, дјеца су реаговала на тог невидљивог страхосијача. Чак ми се чини да је имао далеко већи утицај него ли просјечна бабарога током одрастања нас нешто мало старије дјеце. Као неко кога прилично интересују необични феномени у друштву, размишљала сам често о томе зашто је то тако. Више теорија ми се мотало по глави. Једна је била да можда људи немају довољно развијену свијест о томе да полиција и војска нису никакве институције мимо народа. Напротив, постоје да би му служиле. Не постоје да би играли улогу некакве власти, већ да би свој народ и земљу чували од оних који хоће да: покраду, убију, преваре, служе се лажима и слично. Одрасла сам у породици у којој се његовала љубав према тим племенитим позивима и научила да су они једнако важни за народ колико и добар љекар или учитељ. Сјећам се чак и да сам једном као дијете прочитавши десет Божијих заповијести у малом црквеном календару помислила да су полицајци и војници они људи који помажу Богу да се његове заповијести не крше. У дјечијој глави је све једноставно па тако ако Господ каже: не кради, не убиј, не лажи, не свједочи лажно на ближњега свога, логично је да овај што би требао да хапси оне који то раде, на извјестан начин помаже Богу, а и људима, разумије се. У мојој породици се говорило да не може свако да буде војник или полицајац. Он мора да има посебне врлине. Када би баба као човјек од народне пословице у нашој кући изговарала чувене ријечи Марка Миљанова о томе шта је чојство, а шта јунаштво, ја сам мислила: Боже, како је тешко бити војник или полицајац. Он мора да буде човјек мимо свих. Сву ту моју слику идеалног чувара реда употпунила су каснија сазнања из историје о великим јунацима наше прошлости, који су у својству војника или полицајца стајали на бранику отаџбине и врло често голим животом бранили све оно што је нашем народу било драгоцјено: нејач, жене, цркву, гробље, њиву, ливаду, болницу, школу, мост. О, како су то у мојим очима били велики људи. Можда је то био највећи разлог мог чуђења над поступком мајки које човјеком у униформи, било полицајцем или војником плаше дјецу. Али, као што ми ја баба често говорила: – Немој сине ништа у животу да те зачуди или да помрзиш. Све што те зачуди и што помрзиш, откриће ти се на ружан начин. И збиља бјеше тако, те и ово моје чуђење, дође на наплату и објашњење. Не знам шта ме није забољело када сам одгледала снимке на којима се види како седморица полицајаца бјесомучно туку једног младића или када сам чула малољетну дјевојчицу која каже да је док је покушавала да помогне брату добила шаку и палицу по ребрима. Колега новинар који са пуним професионалним правом и улогом од важности у друштву покушава да извјести са лица мјеста добија бибер спреј у очи, ваљда да би му се његов објективни новинарски поглед на догађај „разбистрио”. Мајка којој полиција са кућног прага одводи мужа и два сина, од којих је један малољетан. Старију жену која је претучена док је стајала испред апотеке, у намјери да подигне лијек. И напослетку, о грдна истино, полиција одводи владику и свештенике у глуво доба ноћи, као најљуће злочинце и криминалце и задржава их у притвору. Све се то дешава у данима огромне бруке Црне Горе пред свијетом, који на нашем државном броду открива и заплењује пола тоне кокаина. Не знам на кога бих прије да се љутим. На полицију која каља образ свему живом и разумном што хода по овој Богом даној љепоти званој Црна Гора? На родитеље који су ме учили да је бити полицајац један частан и одговоран позив, пун жртве и бриге за свој народ? Или на оне мајке што плаше дјецу полицијом јер су унаточ свим мојим наизглед реалним аргументима против тога, оне изгледа ипак биле у праву? Вратићу се ипак мојој баби и њеном сјајном народно-пословичном духу који је говорио да риба смрди од главе и да ако хоћеш добар ручак риби мораш погледати у очи. Ако су мутне, риба је поодавно уловљена и није више за јело. Постоји једна категорија које ми је у овом тренутку можда за мрву жалије од ових неправедно пострадалих у демонстрацији полицијске силе. Жао ми је жена и дјеце полицајаца. Дубоко вјерујем да пролазе голготу стида и очаја због учешћа својих мужева и очева у оваквој незапамћеној срамоти. Жене и дјеца нису криви. Жене су бирале по срцу и по увјерењу да су част, образ и етика оно што води полицијске службенике на њихове задатке, те су тако и вјеровале да ће њихови мужеви сачувати неокаљано породично име. А дјеца? Шта да раде дјеца? Да цио живот буду они чијим очевима мајке плаше дјецу у парку? Будимо људи, увијек и на сваком мјесту! Не дајмо оно што је у прошлости, садашњости и што ће ако Бог да у будућности, за све поштене и паметне људе бити светиња. View full Странице
  5. У Недјељу православља, дану који нас подсјећа на побједе наше вјере, Бар је кренуо у још једну побједну литију. Молитвено, у духу великопосних дана, након одслуженог молебна Пресветој Богородици, више хиљада Барана описало је символичан круг крећући се од храма Светог Јована Владимира, градским улицама и назад до храма. Литију је предводио парох цетињски који је рођен у Бару јереј Игор Балабан. Уз њега су били игумани ман. Режевећи о. Хризостом, ман. Горњи Брчели о. Никон, ман. Рибњак о. Прокопије, барски свештеници и монахиње ман. Св. Сергија Радоњешког и велики број вјерног народа. Отац Игор се обратио браниоцима кивота и светиња који непопустљиво сваког четвртка и недјеље излазе на улице Бара, стиховима којима се данас прославила Недјеља православља: „Благословен си Господе, Боже отаца наших, и хваљено је и прослављено Име Твоје у вјекове, тим стиховима смо данас прославили велики празник Недјељу побједе, Торжества православља, побједу православља над злослављем иконоборачким. Није то била само борба против икона, него и борба против учења да се Бог оваплотио међу људима, да је Бог постао човјек. Била је то борба и против тога да у свакоме од нас постоји икона Божја. Питамо се кроз вјекове и данас и вазда каква је то икона Божја у човјеку, који је то дио нас за који можемо рећи да је права икона Божја. То је слобода! Слободом нас је Бог обдарио, зато је свако људско биће достојно сваког поштовања јер има ту искру Божју у себи, јер може својом слободном вољом да се опредијели и за зло, нажалост, и за добро. Ви који се окупљате ево веће два мјесеца и више на овим литијама, свједочите како је то кад се човјек опредијели за добро, како је то кад се човјек опредијели за људско достојанство, да се опредијели да поштује и воли себе и друге“. Отац Игор је рекао да има и других слобода које су препознате данас, да нико не може бити ничиј роб и ничије власништво, да ни светиња Божја не може да буде ничије власништво. „Светиња Божја има свамо једног власника и својина је само Једнога истинитога Бога и Његовога Царства Божјега. То је онај ‘страни фактор’, како нам спочитавају ових мјесеци, који се упетљао у ове наше прилике, ‘страни фактор’ је Царство Божје, које они не познају, нажалост. Нека им Бог просвијетли разум да га спознају, да виде тај ‘страни фактор’, како се уплиће у људска питања.“ Бесједник је дао примјер Светог Јована Владимира као некога ко је на прави начин искористио дату му слободу, као и многи мученици наше Цркве који су дали и положили свој живот за друге, за вјеру и отачаство. „Ох, колико је то различито од данашњих владара. Замислите Светога Јована Владимира који је имао овоземљаску власт и почаст, и све је то презрео ради народа свога. Није као неки ишао по свијету и оговарао свој народ… Зар ваша лица, како неки мисле, угрожавају Црну Гору! Дабогда ове литије највећи проблем биле Црној Гори!“ Отац Игор се осврнуо на прави проблем и несрећу која је задесила Црну Гору, на честа убиства наших младих момака, залуталих због безбожја у којем су расли и погрешних вриједности којима су научени. Надахнуту бесједу отац Игор је заокружио оним чиме је почео. „Ми иштемо оно што припада сваком човјеку, слободу, Прво, ону своју хришћанску. Имамо право као хришћани да захтијевамо да наша вјера буде слободна у овој земљи, али кад ти неко узме кућу, не можеш више бити слободан, тако ни наша вјера не може бити слободна ако светиње буду нечије друго“, упозорио је јереј Балабан и додао да имамо још једну слободу, а то је она слобода коју су овдје на овим просторима наши преци задобили и заслужили. То је слобода која нам, како је рекао, не може бити одузета и за коју не можемо, а да се не боримо. За њу се морамо на сваки начин борити и као грађани имамо право да тражимо наша законска права. Такође је позвао да доносиоци закона поштују свој Устав, да не доносе противнародне законе него законе за народ. Хиљаде грла испред Храма Светог Јована Владимира је клицало: „Не дамо светиње!“ Слободан Зековић је на крају посебно поздравио барског адвоката Божидара Чармака, који је синоћ у 3:30 заустављен на путу ка Цетињу носећи крст, са намјером да искаже негодовање због забрањене цетињске литије на Недјељу православља. Сљедећа литија је заказана за четвртак. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Прије неког времена мојој доброј старијој пријатељици се упокојила ћерка. У свом њеном родитељском болу и тешкоћи њу је мучила једна мисао – како ће то изгледати кад Господ дође по други пут и када буде опште Васкрсење. Гдје ћемо стати сви – они који буду тада живи и сви они који су се до тада упокојили. Ајде то питање простора је некако и прихватила, али је много више бринула о томе како ћемо пронаћи једни друге у толиком народу. Хоћемо ли се препознати? Шта ако прођу вјекови до тог сусрета, а за неке су већ и прошли. Повезан садржај: Оливера Балабан: Ходај, сине, ходај! Морам признати да до тада о томе никада нисам размишљала. О томе чини се може да размишља само родитељ који изгуби дијете. Једино родитељ може тако плански, стрпљиво да чека и да размишља о свим могућим околностима сусрета. Понеси кишобран, биће кише. Стави неки шешир на главу, видиш како је упекла Звијезда. Ову јакну вјетар не пробија, њу обуци. Добре су ти оне чизме од прошле године, ђон је гумени, нећеш се поклизати. Како ћеш пјешке, дуг је то пут. И тако у недоглед. До закона и литије – до сусрета! Сада, када смо се напокон послије толико деценија срели са Оцем Небеским, све друге околности су нестале. Седмица броји два дана, а прогнозу више нико и не прати. Шта ће то коме, сада када жури на састанак? Састанак на којем се коначно осјећа као човјек. Као боголико биће. Као неко ко има име и презиме и као онај кога препознају они око њега. Траже га у маси, питају се гдје је. Пробуди ли и њега Господ и да није запео негдје са неким безвезним, ситним људским страхом или незнањем и оглушио се о позив. Гдје је сад када се напокон и вријеме продужило или је стало. Ма кога је уопште брига за вријеме?! Устани човјече, иако си можда већ одавно умро. Отац те тражи, Отац те зове! Обрћемо се, окрећемо се око себе. – Јеси ли видио Сретена? Гдје су Илија и Милена? – Ту су, ено их иза свештенства, други, трећи ред. – А нека, нека, Богу хвала, лијепо. Видјећемо се послије, имамо кад. Мирно и спокојно корачају они којима су сви васкрснули. Још увијек има несталих који се траже. Неко брата, неко сестру, кума, драгог пријатеља. Можда нису могли данас, доћи ће у недјељу. А шта ако не дођу ни у недељу? – А да је Јоко жив не би он мога’ тако, него би се у памет држао. Шта сад ја да му радим? Како ћу оцу на очи кад се сретнемо опет једном?! Казаће, а ђе ти је брат, соколе мој? Нијеси га ваљда на овом кратком путу живота негдје заборавио или изгубио, не дај ти Господе. А шта могу? Рећи ћу ка’ што јесте. Нијесам тата заборавио ја њега, него је он заборавио тебе. А не могу тако оцу казати. То ће га растужити, забољети. Нека му сам каже. И они се морају срести једном. Сви ћемо умирати, некад. Смрт је страшна! Са једнима треба да се растанеш, а са другима да се састанеш. Никуд прист’о ниси без доброг одговора. Не познају те ни преци, ни потомци. – Не могу оцу на очи, без брата, не могу! А тек ђеду и баби! Добро се бабе сјетих. Можда ће се, ако се присјети бабе и њене васцијели вијек у црно умотане главе, уразумити. Можда, даће драги Бог! Ех, кад би тако било па да заједно, као браћа васкрснемо и слободно једном кад дође вријеме Оцу на очи пођемо. Помози Господе, пробуди мога брата. Знам да га и ти чекаш, више него сви живи и умрли заједно. Васкрсао си Лазара, Господе, иако већ дуго бјеше мртав, па васкрсни и овога мога несрећника. Молим те Господе, васкрсни га и доведи у недјељу међу живе! ауторка је вјероучитељица и новинар Радио-Светигоре Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Гледам ових дана лица мајки на литијама па се сјетих оних чувених стихова којима Јевросима мајка учи сина Марка како да поступи док разрешава питање наследства престола Душана Силног. „Ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”. Иако у народној пјесми „Урош и Мрњавчевићи” Јевросима има споредну улогу, њене ријечи се стављају у центар око којег се и којим се све разрешава. „Марко сине, једини у мајке, боље ти је изгубити главу него своју огријешити душу”. Како тада, тако и данас! Иако потонуле у бриге већма тешке свакодневице, са благословеним смотуљком у наручју или окићене Божијим накитом дјечијих ручица око врата, хрле Јевросимине насљеднице ка Христу и Крсту, да не би окасниле у полагању светога печата вјере у срца своје дјеце. Грлим их погледом све, а душа ми од радости јеца. У непрегледној колони тих савремених Христових Мироносица видим једну младу мученицу блиједог и испијеног лица. Зелена, благо прошарана марама, повезана око главе, крије њене битке и бољке, а десна јој рука благо придржава ручицу наде, маленог и од хода већ помало уморног дјечака. „Ходај, сине, ходај, благо мајци! Ти си већ велики, можеш ти то! Још мало и стигли смо до храма”, бодри га мајка. Дјечак, пун повјерења у мајчине ријечи, наставља да корача, успињући се с времена на вријеме на прсте, не би ли изнад непрегледне масе многих, растом већих од њега, угледао оно што жарко ишчекује – Крст на врху храма. Размишљам… Боже драги, хвала ти што си на моју земљу и мој народ пустио ријеку љубави и милости Своје! Хвала ти што си нас све загрлио и што си наше продужио руке да се и ми овако грлити можемо! Хвала ти што гледаш на нас и што нас ниси заборавио! Хвала ти Господе што ниси затворио утробе свих ових дивних мајки и што си им дао пород који у Твоју Славу корача! Напослетку, хвала ти Господе што си вечерас ову дивну младу мајку послао да шета испред мене и што ми њена материнска брига за душу свога дјетета ули велику наду у будућност овога свијета! „Мајко, ено Крста! Види се мало и храм”, прену ме из размишљања радосни усклик дјечака. „Види се, радости мајкина! Ето, стигли смо, издржао си”, кличе још побједоносније мајка. Од хладноће или од радости или од свих брига што чуче испод њене зелене, прошаране мараме и сваку ноћ је чекају пред сан, заискри јој се суза у оку. Година, двије или пет, чак и педесет пет година живота да јој Господ да на овоме свијету, једино што она жели је да свога сина остави у сигурним рукама. Које би то сигурне руке биле, ако не оне којима нас тако њежно и са толико бриге грли Мајка свих нас – Црква Христова и који би се то старатељ са толико промисла старао о нама, ако не Отац наш Небески, који нас је са толико љубави стварао?! Зна то добро напаћена душа ове крхке младе жене. Зна и осјећа много боље од нас „јаких и здравих”. Зато је вечерас овдје и зато тако стамено корача, као да пуца од здравља и снаге. Сваки њен корак одзвања ријечима Мајке Јевросиме: „Марко сине, једини у мајке, боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу”. Из вјечности, као ехо њених корака до њених ушију и срца допире глас Анђела Господњег који отвара спасоносна врата и каже: „ Бјеж’ у цркву Краљевићу Марко”. „Чују се звона мајко, стигли смо”, рече дјечак, мазно се привијајући уз руку своје родитељке. „Чују се”, одговори мајка дубоко уздахнувши. Плато Саборног храма Христовог Васкрсења за ова два мила путника је Сионска гора, а литија овој мајци велика нада да није родила и подигла Јуду, него Петра или Марка. Господе, на свему ти хвала! А ви господо драга, чије ће мајке мученице и јадиковке срамно спуштати своје несрећне главе пред Творцем свијета, погледајте на овог дјечака и ако ништа друго сјетите се да је и вас све некада мајка за нејаку ручицу држала и вама незнавенима говорила: „ Немој, сине, говорити криво”. Јевросимина крв је уткана у душу овога дивнога Божијега народа и сваке мајке која се са животом раставља не би ли на свијет донијела свога Марка, борца за правду и истину Божију. Не била клета мајчина рана, свакоме сину који данас није Марко или који је Јуда, а не Петар и Павле. А ти малени дјечаче одмори вечерас. Безбрижно завуци главу у загрљај своје миле мајчице и сањај, лијепо сањај. Видимо се, ако Бог да, следеће недјеље или четвртка. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У 22. недељу по Педесетници у Цетињском манастиру је служена Света литургија којом је началствовао јереј Игор Балабан, а саслуживали су протојереј – ставрофор Обрен Јовановић, протосинђел Исак Симић, јеромонах Прохор Јосифов и ђакони Александар Лекић и Благоје Рајковић. На Литургији су одговарали монаси Цетињског манастира. Звучни запис беседе Отац Игор је казао да је Господ оваплотивши се дошао на земљу гдје је као човјек живио, и да је Својом проповјеђу и дјелима, Својим распећем и славним васкрсењем уништио све илузије које су до тада људи имали о религијама. По његовим ријечима Господ је сваку религију у самом темељу сурвао у провалију, што нам говори и данашња јеванђелска прича о богаташу и убогом Лазару. Објаснио је да је свака религија до тада, чак великим дијелом и јеврејска, тражила срећу, задовољење у овоме свијету, а Господ овом причом потпуно разбија те илузије: „Овдје нас учи Господ шта је претежно у животу, као у оној књизи о Јову који је имао све, па онда све изгубио, али се није поколебао и даље је вјеровао у Њега.“ Тумачећи јеванђелску причу о богаташу и убогом Лазару, отац Игор је казао да у њој Господ суочава богаташа, који се пита што је у паклу, са праоцем Аврамом који богаташу каже да је он примио плату своју у животу своме. Лазар просјак кога је снашло све, болест и сиротиња, се теши, а богаташ мучи. Отац је указао на то да Господ Лазара именује именом и кад говори о њему говори о Лазару, а кад говори о богаташу говори уопштено богаташ, не даје му име: „Не даје му никакав идентитет, јер се свако од нас може препознати у том богаташу. Свако од нас воли да прими плату своју и овдје, грешни смо људи, али нас Бог упозорава овом причом и објашњава шта је за нас намијењено. Није за нас намијењен овај свијет или јесте, али само уколико га искористимо тако да живеће овај живот заслужимо живот вјечни и будемо у наручју Аврама, Исака и Јакова, праотаца који су исповиједили једнога истинитога Бога.“ Богаташ се, каже Јеванђеље, налази на неком усамљеном мјесту гдје људи пате и не могу ни себи да помогну, а камоли некоме другоме. И многи оци говоре да ће то бити најстрашнија ствар онима који буду далеко од Бога и који буду одбили Божију благодат, биће паклено усамљени, никога неће бити да им олакша муку и неће бити у наручју Господњем, ни у наручју наших праотаца. На богаташеву молбу да Лазар оде његовој браћи и посвједочи о његовој патњи, да не би и они дошли на ово мјесто мучења, Аврам каже да имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају, јер ако и из мртвих ко васкрсне неће му вјеровати: „Господ пророчки говори управо оно што се десило са Њиме. Он је учио јеврејски народ из кога је тјелесно изникао, да поштују Мојсеја, закон и пророке који су они свели на формално поштовање правила, као што и ми често свој хришћански живот сведемо на то, али су заборавили двије највеће заповијести: Љуби Господа Бога свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, и љуби ближњега свога као самога себе.“ Даље је подсјетио да је Господ опомињао изабрани народ, али они су га убили и, како каже Аврам, ако из мртвих васкрсне, неће му вјеровати. „Па шта се друго десило са нашим Господом него управо то. Васкрсао је из мртвих, устао, показао се многима у Јерусалиму, прво Својим ученицима, али и даље нијесу вјеровали.Тако се и ми понашамо“, казао је јереј Игор и закључио да иако имамо Господа, Мојсеја и пророке, Свето јеванђеље, ипак се уздамо у оно што је земаљско. Осврнуо се отац и на данашњи Апостол у којем апостол Павле каже: Нити обрезање што помаже, нити необрезање, што је била страшна ријеч за Јевреје тога времена, истичући да она руши читав друштвени поредак код Јевреја „Јер само тјелесно обрезање мушкараца значи да су они припадници тога изабраног Божјег народа и онда апостол Павле који је и сам био обрезан као дијете, који је изучавао јеврејске науке, каже новим хришћанима, маните то. Нити што необрезање користи, нити што обрезање користи, него нова твар.“ Појашњавајући да је нова твар управо сам Господ, отац Игор је казао да је сву творевину, читав људски род и сав свијет, Господ обновио Својим васкрсењем. „Онолико колико се уподобимо нашем Господу Исусу Христу, владару свих и свега, онолико колико се Њему уподобимо толико улазимо у нову твар и улазимо у тај нови живот, у наручје Аврамово, Исаково, Јаковљево, тамо гдје је завршио и Лазар и гдје ћемо, ако Бог да, и ми завршити. Нека нас Господ тога удостоји и нека нас не лиши Царства небескога и Свога наручја у којем царују Отац и Син и Дух Свети, Пресвета Тројица, Бог наш коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин“, закључио је јереј Игор Балабан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. На празник Свете Марије Магдалине служена је Света Литургија у Влашкој цркви на Цетињу. Началствовао јереј Анђелко Боричић, а саслуживали протојереј-ставрофор Гојко Перовић, свештеник Роман из Каљињинграда и јереј Игор Балабан. После Светог Јеванђеља бесједио је отац Игор Балабан. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  10. Доносимо омилију презвитера Игора Балабана пароха цетињског изговорену на Светој литургији, коју је на другу недељу по Духовима, у недељу 30. јуна 2019. године служио у Влашкој цркви на Цетињу. За певницом су појали Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске Богословије и чланови хора „Његош“. У свом надахнутом литургијском слову отац Игор је нагласио да су саборност, радост и љубав у Господу имератив хришћанског живота, као и да је хришћански живот непрестани ход Христовим путем. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. „Једино што је истински важно у животу је наш двиг према вјечноме животу. Чинимо ли тако бићемо подобни Христу јер уподобљавање Христу у Његовом смирењу је једино што нас чини блискима Богу“, поручио је отац Игор Балабан у литургијској проповједи у Цркви Светог Николе у Дугом Долу. Литургијом, коју је служило свештенство и монаштво Митрополије црногорско-приморске уз молитвено учешће вјерног народа, и благосиљањем славског колача ова светиња на Његушима данас је прославила своју храмовну славу – Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца. Јереј Игор Балабан је у својој бесједи подсјетио да се Господ на овоме свијету, насупрот очекивањима израиљског народа да ће Месија доћи у слави и ослободити их, очекујући овоземаљску срећу и благостање, појављује као скромни човјек који живи међу Јеврејима и тек у својој 30. години почиње да проповиједа и чини чудеса. Господ открива себе и каже да је један од доказа да је послан од Бога то што не тражи себи славу, него славу узноси Богу: „Господ Исус Христос као Син Божији то говори, Он у чије име се ми до данас крштавамо и Његово име призивамо! Он који има право да себи даде славу, Он то не ради, него се смирива. Своју силу и славу приказује у свом смирењу. “ Нагласивши колико је то различито од онога што ми свакога дана чинимо, тражећи прво сами пред собом славу, цијенећи кад нам други одају признање за наше дјело и труд, отац Игор истиче да нас Господ учи да другачије треба да радимо. Уколико нисмо подобни Христу, ако примимо плату на овоме свијету, не можемо стићи до Царства Божијега: „Уподобљавање Христу, сада и овдје, данас и сјутра и прекосјутра, и сваки дан нашега живота до самога издисаја, оно је што нас чини блискима Богу. Сама по себи, не чини нас блискима Богу ни наша добра дијела, ни наша права и чиста вјера, и ако све то треба да буде, већ уподобљавање Христу у Његовом смирењу.“ Сам Христос каже да уколико себи одајемо славу нисмо Божији, а да Њега доказује то што одаје славу ономе који Га је послао, казао је свештеник Игор Балабан и запитао се зар нисмо сви ми послани и потпуно немоћни за разлику од Њега који је имао силу и моћ као Син Божији!? Појаснио је да је све што чинимо на сопствном украшавању, угодноме животу је због страха од смрти и да зато желимо да што боље искористимо овај живот, али да је све то испразно. Не значи то, наравно, да можемо оставити све овоземаљско и бринући се само о небескоме, али можемо бринући се о овоземаљскоме да се не везујемо за њега: „Можемо бринући се о овоземаљскоме уподобљавати се Христу, знајући да је то о чему се бринемо пролазно и неважно и да је једино што је истински битно и важно у нашему животу наша жеља и подвиг, наш двиг према вјечноме животу. Чинимо ли тако бићемо подобни Христу. Нека би дао Господ да познајемо Исуса као онога који је послан од Бога, да се учимо од Њега и да Његово име прослављамо. Да нас Он препозна као своје у последњи дан када дође и преобрази овај свијет у свијет вјечни и узнесе га у небески Јерусалим, у Царство Оца и Сина и Светога Духа“, поручио је јереј Игор Балабан на крају своје бесједе на Његушима. Црква Светог Николе у Дугом Долу према народном предању подигнута је у 17. вијеку. Познато је да је овај храм обновљен 1898. године, како то пише Лазар Томановић у књизи „Педесет година на престолу Црне Горе 1860-1910“ (Цетиње,1910). Црква је детаљно обновљна прије неколико година а поред ње се налази и новосаграђена метох-кућа Светог Василија Острошког са којом чини јединствену и складну цијелину. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Парох паштровски протојереј Драгослав Ракић је отворио предавање и рекао да је оно конципиран тако да тема буде обрађена из перспективе монашког и породичног начина живота.. Монахиња Текла се у свом излагању о монашком начину живота, полазећи од Пресвете Богородице, дотакла примјера многих светитељки, које су својим трудом и стремљењима задобиле вјечност. Оливера Блабан теми је приступила из перспективе породице, медицине, психологије и друштвеног живота. Предавању су присуствовали вјерници са простора Светог Стефана и Будве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Поводом освештавања новообновљене цркве Светог Стефана Штиљановића у Ђенашима, самог празника Светих Стефана и Јелене Штиљановића – славе Кола српских сестара и Дјечијег хора који носе име „Света Јелена Штиљановић“, 19. октобра је у згради Академије знања у Будви одржано предавање на тему “Васпитни значај савремене жене – хришћански аспекти”. Предавање су, у организацији Парохије паштровско-тудоровићке, одржале монахиња Текла из манастира Рустово и протиница Оливера Балабан, новинар Радија „Светигора“. Парох паштровски протојереј Драгослав Ракић је отворио предавање и рекао да је оно конципиран тако да тема буде обрађена из перспективе монашког и породичног начина живота.. Монахиња Текла се у свом излагању о монашком начину живота, полазећи од Пресвете Богородице, дотакла примјера многих светитељки, које су својим трудом и стремљењима задобиле вјечност. Оливера Блабан теми је приступила из перспективе породице, медицине, психологије и друштвеног живота. Предавању су присуствовали вјерници са простора Светог Стефана и Будве. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. Апостол Павле у овој Посланици објашњава да дјела закона немају силу да спасу никога, јер су дјела закона само један спољашњи вид вјерности Богу. Још су пророци древни јудејски прозивали Јевреје, тадашњи изабрани Божији народ, зато што се обрезују а своја срца нису обрезали. Отац Игор је казао да је важно да живот свој ускладимо са оним што је смисао закона а не да се држимо његовог мртвог слова. „Данас знамо да је читаво друштво устројено стотинама хиљада некаквих правила, правилника закона, устава, разних статута, али знамо врло често да оно што је законито није увијек и праведно, није увијек добро и не може се чак ни звати добрим“, казао је отац Игор и додао да Христос тражи да се не уздамо у своја дјела, закон, него да се уздамо у Њега, да наду положимо на Њега. Из ове Посланице апостола Павла, долазимо до Јеванђеља по Светом апостолу Луки гдје Господ каже Петру- Симону да забаци рибарску мрежу у језеро. Искусни рибар Симон и његови другови на броду сво своје знање и умеће су уложили да нешто улове, али то им није помогло, као што ни закон не може да помогне: „Кад им је помогло? Кад каже да су им се мреже напуниле и хтјеле да пукну од улова силнога? Онда кад су послушали Господе, кад су положили на Њега своју наду. “ У бесједи је јереј Игор Балабан нагласио да кад се уздамо у Господа онда ћемо моћи да будемо Његови, као и да се не уздамо у испуњење закона и да себе због тога сматрамо праведанима: „Не значи да не треба да испуњавамо заповијести, него значи да не треба због тога себе проведнима да сматрамо, треба да сматрамо себе као што апостол Павле каже у Посланици: Да не живим више ја, него живи Христос у мени.“ Истакао је да добро које смо учинили, чинимо снагом коју нам Господ даје. „Кад се уздамо у Њега и Његову снагу, Његову моћ и љубав према нама, тада да постојемо Његови и ходимо Његовим путем. Нека би Господ дао да наше мреже рибарске које свакодневно забацујемо – узимајући од овога свијета оно што нам треба – буду свагда пуне и препуне зато што их бацамо у Његово име, зато што бацамо Његовом а не нашим снагама“, закључио је отац Игор бесједећи у Саборном храму у Бару. Вјерни народ се причестио Тијелом и Крвљу Христовим. Празник Св. мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије је слава кола српских сестара из Бара тако да је уз присуство великог броја народа, освештан и пререзан славски колач. Након тога заједничарење је настављено уз славску трпезу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. У осамнаесту недељу по Духовима Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира у Бару служио је јереј Игор Балабан, а саслуживао му је протојереј Љубомир Јовановић. Након прочитаног Јеванђеља, отац Игор је подсјетио на Посланицу Галатима у којој Свети апостол Павле каже да се нећемо оправдати дијелима закона. Говорио је и о препирци апостола Павла са апостолом Петром кога је прозвао за лицемјерство јер је новим хришћанима проповједао једно – да нема потребе за обредним знаковима закона, а Јеврејима друго – да треба. Звучни запис беседе Апостол Павле у овој Посланици објашњава да дјела закона немају силу да спасу никога, јер су дјела закона само један спољашњи вид вјерности Богу. Још су пророци древни јудејски прозивали Јевреје, тадашњи изабрани Божији народ, зато што се обрезују а своја срца нису обрезали. Отац Игор је казао да је важно да живот свој ускладимо са оним што је смисао закона а не да се држимо његовог мртвог слова. „Данас знамо да је читаво друштво устројено стотинама хиљада некаквих правила, правилника закона, устава, разних статута, али знамо врло често да оно што је законито није увијек и праведно, није увијек добро и не може се чак ни звати добрим“, казао је отац Игор и додао да Христос тражи да се не уздамо у своја дјела, закон, него да се уздамо у Њега, да наду положимо на Њега. Из ове Посланице апостола Павла, долазимо до Јеванђеља по Светом апостолу Луки гдје Господ каже Петру- Симону да забаци рибарску мрежу у језеро. Искусни рибар Симон и његови другови на броду сво своје знање и умеће су уложили да нешто улове, али то им није помогло, као што ни закон не може да помогне: „Кад им је помогло? Кад каже да су им се мреже напуниле и хтјеле да пукну од улова силнога? Онда кад су послушали Господе, кад су положили на Њега своју наду. “ У бесједи је јереј Игор Балабан нагласио да кад се уздамо у Господа онда ћемо моћи да будемо Његови, као и да се не уздамо у испуњење закона и да себе због тога сматрамо праведанима: „Не значи да не треба да испуњавамо заповијести, него значи да не треба због тога себе проведнима да сматрамо, треба да сматрамо себе као што апостол Павле каже у Посланици: Да не живим више ја, него живи Христос у мени.“ Истакао је да добро које смо учинили, чинимо снагом коју нам Господ даје. „Кад се уздамо у Њега и Његову снагу, Његову моћ и љубав према нама, тада да постојемо Његови и ходимо Његовим путем. Нека би Господ дао да наше мреже рибарске које свакодневно забацујемо – узимајући од овога свијета оно што нам треба – буду свагда пуне и препуне зато што их бацамо у Његово име, зато што бацамо Његовом а не нашим снагама“, закључио је отац Игор бесједећи у Саборном храму у Бару. Вјерни народ се причестио Тијелом и Крвљу Христовим. Празник Св. мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије је слава кола српских сестара из Бара тако да је уз присуство великог броја народа, освештан и пререзан славски колач. Након тога заједничарење је настављено уз славску трпезу. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Литургијским сабрањем началствовао је свештеник Игор Балабан, а саслуживали су му: протосинђел Исак Симић, јеромонах Прохор Јосифов, јеромонах Јустин Мреновић, ђакон Александар Лекић и јерођакон Онуфрије Савић. После прочитаног одјељка из Светог Јеванђеља, сабраним монасима Цетињског манастира и вјерном народу ријечима бесједе обратио се свештеник Игор Балабан. Тумачећи јеванђељско зачало, отац Игор је говорио о ономе за шта треба да се боримо и шта треба да иштемо од Господа и шта је задатак хришћанског живота, задобијање Царства Божијег и Небеског Јерусалима. У другом дијелу бесједе вјернике је посјетио и на примјер Светог свештеномученика Јоаникија и на његову жртву и страдање. „Прво каже Господ да нико не може два господара служити. Ако служимо мамону, богу богаства, који је био лажни незнабожачки бог, ако служимо њему, онда ћемо сву силу коју имамо уложити само на то да се оптеретимо тиме шта ћемо да једемо, шта ћемо да пијемо, какав ће бити наш материјални положај. Ако томе богу служимо читавим својим бићем, онда не можемо служити истинском Богу. Зато Бог наш, Исус Христос тако изричито каже, немојте да се бринете, немојте да се оптерећујете са тиме, немојте да вам то буде једина преокупација у животу, немојте само то да вам буде, него служите најприје Богу. А како да служите Богу? Тако што ће те у својим молитвама и својим сабрањима, као што је и ово наше данашње, да иштете Царство Божије и правду његову. И онда нас тјеши и за ово прво што нам је рекао да се не бринемо око тога, око одјела, око пића па каже „А зна Отац ваш да је вама потребно све ово, иштите најприје Царство Божије и правду Његову а ово ће вам се све додати“. Дакле, као хришћани ми смо овде на пропутовању. Нарочито су подвижници наши хришћански кроз вјекове то говорили, ми смо овдје као на неком пропутовању. Ако је неко на пропутовању, и напримјер од Цетиња оде за Њемачку три дана, пет дана, он неће уложити све што има, све што је стекао у животу у Њемачку. Овдје му је дом, и овдје треба да сабира благо. Тако је Небески Јерусалим наш дом, а ово овде гдје живимо је екскурзија, једно пропутовање, и овдје треба да служимо Богу али да се сјећамо Небескога Јерусалима, Царства Божјега, и да се сјећамо и да себи тамо сабирамо благо духовно. Свако богаство које се сабира у име бога мамона, лажног бога, свако то богаство пропада, а оно богаство које сабирамо у Богу, тако што иштемо Царство Његово и правду Његову, то богаство нас чека у нашем дому, а наш дом је наручје Божје, то је наш дом, и њему се надамо. Овај свијет је пропутовање, али не уопште лагано, сви то знамо, није уопште лако, свакаква искушења нас чекају, чекала су нас и чекаће све генерације, и нашу дјецу и унуке и праунуке, и све који буду послије нас. Али, слава Богу имамо и безброј примјера људи који су живјели овако као што је Господ рекао. Учинили су то што је Господ рекао, нису себи сабирали блага на земљи, нису се уздали само у људске силе и и људску похвалу и у људску славу, него су све чинили у славу Божју. Данас славимо једнога од њих, нашег митрополита Светог Јоаникија Липовца, и са њиме пострадле свештенике и монахе и вјерни народ. Један од таквих који је испунио ово, који није служио мамону, није служио овоме свијету. Није све што има од себе дао за славу овосвјетску, него је био вјеран Гсподу и служио најбоље како је знао и умио. Али свијет у све вјекове, па тако и у вријеме митрополита Јоаникија не признаје то. Свијет људе који неће своје биће да граде на земљи, него своје истинско биће граде на небу, свијет врло често такве људе прогони, такви људи страдају од свијета. Тако митрополит Јоаникије не само да је био убијен, него му до дана данашњега не знамо ни гроба. Нису хтјеле његове убице да оставе ни за гроб да му се зна. Али, имамо ми у Јеванђељу јасно речено, иштите најприје Царство Божије, правду његову, сабирајте себи благо на небу. На земљи и имамо такве примјере, сваки дан славимо неког светитеља који је у свом животу потврдио и посвједочио те Господње ријечи. Ето данас славимо неког који нам је ту, био близу, који је прије пар деценија служио у службу у овом истом храму гдје се ми сад налазимо. И због вјерности Богу и Његовом јеванђељу је страдао. Није, руку на срце, Господ ништа друго рекао хришћанима, него да ће страдати због своје вјере. Није то било ни први пут, неће бити нажалост ни последњи пут да хришћани страдају. Видите како хришћани страдају широм свијета. Они који иду Христовим путем, Божијим путем никад нису мирни, јер свијет има своје законитости а овај пали свијет те своје законитости јако сурово спроводи на свима нама. Зато браћо и сестре, да се уздамо у Бога, да сабирамо себи блага на Небу, да не уложимо читав свој живот у то шта ћемо јести, шта ћемо пити и у шта ћемо се одјенути, него да се сјећамо ријечи Господње. Треба наравно да се постарамо са себе и своје ближње и своју породицу, свима нама је то потребно, али не смијемо читав живот да претворимо у то. Не смијемо читаву своју молитву Богу да претовримо у то, да нам Бог да, да добро живомо данас и овдје. Не смије само то да буде наша молитва, па каже Господ овдје незнабошци то ишту а ви иштите најприје Царство Божије и правду Његову. Нека би Господ дао да у све дане живота нашега иштемо Царство Његово и правду Његову, и да нас удостоји да дођемо у другом доласку Његовом у Његовом вјечно Царство Оца и Сина и Духа Светога“. После причешћа вјерног народа, у част и спомен Свештеномученика Јоаникија црногорско-приморског, освештан је и пререзан славски колач. Извор: Радио Светигора
  17. -Спомен Светог свештеномученика Јоаникија митрополита црногорско-приморског свечано прослављен у Цетињском манастиру- Празник Светог свештеномученика Јоаникија митрополита црногорско-приморског, свечано је прослављен у Цетињском манастиру, у недељу 17. јуна 2018. године, служењем свете литургије и освештавањем и резањем славског колача. Звучни запис беседе Литургијским сабрањем началствовао је свештеник Игор Балабан, а саслуживали су му: протосинђел Исак Симић, јеромонах Прохор Јосифов, јеромонах Јустин Мреновић, ђакон Александар Лекић и јерођакон Онуфрије Савић. После прочитаног одјељка из Светог Јеванђеља, сабраним монасима Цетињског манастира и вјерном народу ријечима бесједе обратио се свештеник Игор Балабан. Тумачећи јеванђељско зачало, отац Игор је говорио о ономе за шта треба да се боримо и шта треба да иштемо од Господа и шта је задатак хришћанског живота, задобијање Царства Божијег и Небеског Јерусалима. У другом дијелу бесједе вјернике је посјетио и на примјер Светог свештеномученика Јоаникија и на његову жртву и страдање. „Прво каже Господ да нико не може два господара служити. Ако служимо мамону, богу богаства, који је био лажни незнабожачки бог, ако служимо њему, онда ћемо сву силу коју имамо уложити само на то да се оптеретимо тиме шта ћемо да једемо, шта ћемо да пијемо, какав ће бити наш материјални положај. Ако томе богу служимо читавим својим бићем, онда не можемо служити истинском Богу. Зато Бог наш, Исус Христос тако изричито каже, немојте да се бринете, немојте да се оптерећујете са тиме, немојте да вам то буде једина преокупација у животу, немојте само то да вам буде, него служите најприје Богу. А како да служите Богу? Тако што ће те у својим молитвама и својим сабрањима, као што је и ово наше данашње, да иштете Царство Божије и правду његову. И онда нас тјеши и за ово прво што нам је рекао да се не бринемо око тога, око одјела, око пића па каже „А зна Отац ваш да је вама потребно све ово, иштите најприје Царство Божије и правду Његову а ово ће вам се све додати“. Дакле, као хришћани ми смо овде на пропутовању. Нарочито су подвижници наши хришћански кроз вјекове то говорили, ми смо овдје као на неком пропутовању. Ако је неко на пропутовању, и напримјер од Цетиња оде за Њемачку три дана, пет дана, он неће уложити све што има, све што је стекао у животу у Њемачку. Овдје му је дом, и овдје треба да сабира благо. Тако је Небески Јерусалим наш дом, а ово овде гдје живимо је екскурзија, једно пропутовање, и овдје треба да служимо Богу али да се сјећамо Небескога Јерусалима, Царства Божјега, и да се сјећамо и да себи тамо сабирамо благо духовно. Свако богаство које се сабира у име бога мамона, лажног бога, свако то богаство пропада, а оно богаство које сабирамо у Богу, тако што иштемо Царство Његово и правду Његову, то богаство нас чека у нашем дому, а наш дом је наручје Божје, то је наш дом, и њему се надамо. Овај свијет је пропутовање, али не уопште лагано, сви то знамо, није уопште лако, свакаква искушења нас чекају, чекала су нас и чекаће све генерације, и нашу дјецу и унуке и праунуке, и све који буду послије нас. Али, слава Богу имамо и безброј примјера људи који су живјели овако као што је Господ рекао. Учинили су то што је Господ рекао, нису себи сабирали блага на земљи, нису се уздали само у људске силе и и људску похвалу и у људску славу, него су све чинили у славу Божју. Данас славимо једнога од њих, нашег митрополита Светог Јоаникија Липовца, и са њиме пострадле свештенике и монахе и вјерни народ. Један од таквих који је испунио ово, који није служио мамону, није служио овоме свијету. Није све што има од себе дао за славу овосвјетску, него је био вјеран Гсподу и служио најбоље како је знао и умио. Али свијет у све вјекове, па тако и у вријеме митрополита Јоаникија не признаје то. Свијет људе који неће своје биће да граде на земљи, него своје истинско биће граде на небу, свијет врло често такве људе прогони, такви људи страдају од свијета. Тако митрополит Јоаникије не само да је био убијен, него му до дана данашњега не знамо ни гроба. Нису хтјеле његове убице да оставе ни за гроб да му се зна. Али, имамо ми у Јеванђељу јасно речено, иштите најприје Царство Божије, правду његову, сабирајте себи благо на небу. На земљи и имамо такве примјере, сваки дан славимо неког светитеља који је у свом животу потврдио и посвједочио те Господње ријечи. Ето данас славимо неког који нам је ту, био близу, који је прије пар деценија служио у службу у овом истом храму гдје се ми сад налазимо. И због вјерности Богу и Његовом јеванђељу је страдао. Није, руку на срце, Господ ништа друго рекао хришћанима, него да ће страдати због своје вјере. Није то било ни први пут, неће бити нажалост ни последњи пут да хришћани страдају. Видите како хришћани страдају широм свијета. Они који иду Христовим путем, Божијим путем никад нису мирни, јер свијет има своје законитости а овај пали свијет те своје законитости јако сурово спроводи на свима нама. Зато браћо и сестре, да се уздамо у Бога, да сабирамо себи блага на Небу, да не уложимо читав свој живот у то шта ћемо јести, шта ћемо пити и у шта ћемо се одјенути, него да се сјећамо ријечи Господње. Треба наравно да се постарамо са себе и своје ближње и своју породицу, свима нама је то потребно, али не смијемо читав живот да претворимо у то. Не смијемо читаву своју молитву Богу да претовримо у то, да нам Бог да, да добро живомо данас и овдје. Не смије само то да буде наша молитва, па каже Господ овдје незнабошци то ишту а ви иштите најприје Царство Божије и правду Његову. Нека би Господ дао да у све дане живота нашега иштемо Царство Његово и правду Његову, и да нас удостоји да дођемо у другом доласку Његовом у Његовом вјечно Царство Оца и Сина и Духа Светога“. После причешћа вјерног народа, у част и спомен Свештеномученика Јоаникија црногорско-приморског, освештан је и пререзан славски колач. Извор: Радио Светигора View full Странице
  18. Оливера Балабан: О харитативном деловању хуманитарне организације Милосрдно коло сестара-Краљица Милена са Цетиња У оквиру Божићних разговора на таласима Радија Светигора наша сестра у Христу госпођа Оливера Балабан, председница хуманитарне организације "Милосрдно коло сестара-Краљица Милена" са Цетиња, говорила је о харитативном деловању ове хуманитарне организације која делује у Митрополији црногорско-приморској. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  19. У оквиру Божићних разговора на таласима Радија Светигора наша сестра у Христу госпођа Оливера Балабан, председница хуманитарне организације "Милосрдно коло сестара-Краљица Милена" са Цетиња, говорила је о харитативном деловању ове хуманитарне организације која делује у Митрополији црногорско-приморској. Тополо препоручујемо овај веома занимљив разговор. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Радио Светигора View full Странице
  20. Моја добра и лијепа сестро, Кажу људи – Не може све једна мајка да роди. И заиста не може. Ту сам истину спознала када сам тебе упознала. А упознале смо се управо једног оваквог кишног новембарског дана, као што је и овај када си отишла своме Господу, кога си толико вољела. Бојим се мила моја, да у ова црна слова која пишем на бијелој хартији не може стати опис оне љубави коју је сваки човјек осјећао у сусрету са тобом. Неће и не може. Пишем ове редове више да бих се на свој начин суочила са болом. Пишем у покушају да по ко зна који пут нешто од тебе научим. Да из моје душе на папир изађе неко сазнање које ми умом и тјелесним очима није видљиво. Пустила си нас да вјерујемо да ћеш још бити са нама овдје под овим небеским шаром. Пустила си нас да се надамо. Ти си све храбрила и гурала напријед. Као да смо ми били болесни а ти здрава. И јесмо моја Машо. Ми смо љубав и милост Божију чекали у твоме оздрављењу а ти си му спремно похрлила у загрљај. Кћери Херцеговине, Мајко Хришћанко Црне Горе, невјесто Дурмитора, доме Румије, сестро острошка, пријатељу бокешки, видиш ли колико ти је гостију данас дошло? Колико си браће и сестара својим дивним ликом сабрала да те испрати на најважнији пут – пут у Царство Небеско, Христу Богу у загрљај. Као што си и до сада у свему предњачила, тако и на овај пут мила сејо одлазиш прије свих нас, да нам и тамо приправиш мјесто, да нам освијетлиш путању када слаби и устрашени кренемо стазом којом си ти храбро и достојанствено прошла. Скупила си дјецу око себе. Седам бијелих вијенаца око твоје главе. Шесторо их те испраћа а једно дочекује. Говориш им тишином која се пролама, милујеш осмјехом неугасле жеље, љубиш их росом, грлиш крстом, једне их другима као залог остављаш. Одважни су, држе се добро. Ослушкују тишину не би ли чули твој звонки глас. Додирују те ручицама не би ли ти измамили загрљај. Прислањају своја лица на твоје, чекајући да им на образ спустиш топли пољубац. Тешко је Машо, тешко је само и гледати. И камен би заплакао, и гора зајечала. Сунце се покрило облаком да не свијетли данас, када сви плачемо због растанка с’ тобом. Но, не брини сејо. Добро си бирала. Дјецу остављаш у чврстим и сигурним рукама. И оцу Слобу си помоћ припремила. Шесторо малих људи погураће га напријед кад застане, баш онако како си то и ти чинила. Свекрви, оцу и мајци си пуну кућу радости оставила. Све нас си љубављу задужила. Тугујемо, не замјери, људи смо. Али, наша туга има и други крај. Улива се и губи у радости Васкрсења. Тог дивног часа којег нам обећа Господ. Дана, када ћемо се, ако Бог да, сви заједно радовати у Њему, тамо гдје нема плача и бола. А до тада, мила моја Приле, видимо се на Светој Литургији, тамо гдје си највише вољела да се сријећеш са онима које волиш. Путуј соколице у наручје Христа Бога живога и моли се за нас грешне. Вјечан ти спомен и Царство Небеско! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Поводом упокојења драге сестре у Христу протинице и вероучитељице Младенке - Маше Зековић доносимо текст Оливере Балабан "Соколици из Херцеговине". Вашој пажњи препоручујемо и детаљан преглед са свим прилозима поводом изненадног и прераног упокојења новопрестављене слушкиње Божје Младенке - Маше Зековић, прилог је доступан ОВДЕ Моја добра и лијепа сестро, Кажу људи – Не може све једна мајка да роди. И заиста не може. Ту сам истину спознала када сам тебе упознала. А упознале смо се управо једног оваквог кишног новембарског дана, као што је и овај када си отишла своме Господу, кога си толико вољела. Бојим се мила моја, да у ова црна слова која пишем на бијелој хартији не може стати опис оне љубави коју је сваки човјек осјећао у сусрету са тобом. Неће и не може. Пишем ове редове више да бих се на свој начин суочила са болом. Пишем у покушају да по ко зна који пут нешто од тебе научим. Да из моје душе на папир изађе неко сазнање које ми умом и тјелесним очима није видљиво. Пустила си нас да вјерујемо да ћеш још бити са нама овдје под овим небеским шаром. Пустила си нас да се надамо. Ти си све храбрила и гурала напријед. Као да смо ми били болесни а ти здрава. И јесмо моја Машо. Ми смо љубав и милост Божију чекали у твоме оздрављењу а ти си му спремно похрлила у загрљај. Кћери Херцеговине, Мајко Хришћанко Црне Горе, невјесто Дурмитора, доме Румије, сестро острошка, пријатељу бокешки, видиш ли колико ти је гостију данас дошло? Колико си браће и сестара својим дивним ликом сабрала да те испрати на најважнији пут – пут у Царство Небеско, Христу Богу у загрљај. Као што си и до сада у свему предњачила, тако и на овај пут мила сејо одлазиш прије свих нас, да нам и тамо приправиш мјесто, да нам освијетлиш путању када слаби и устрашени кренемо стазом којом си ти храбро и достојанствено прошла. Скупила си дјецу око себе. Седам бијелих вијенаца око твоје главе. Шесторо их те испраћа а једно дочекује. Говориш им тишином која се пролама, милујеш осмјехом неугасле жеље, љубиш их росом, грлиш крстом, једне их другима као залог остављаш. Одважни су, држе се добро. Ослушкују тишину не би ли чули твој звонки глас. Додирују те ручицама не би ли ти измамили загрљај. Прислањају своја лица на твоје, чекајући да им на образ спустиш топли пољубац. Тешко је Машо, тешко је само и гледати. И камен би заплакао, и гора зајечала. Сунце се покрило облаком да не свијетли данас, када сви плачемо због растанка с’ тобом. Но, не брини сејо. Добро си бирала. Дјецу остављаш у чврстим и сигурним рукама. И оцу Слобу си помоћ припремила. Шесторо малих људи погураће га напријед кад застане, баш онако како си то и ти чинила. Свекрви, оцу и мајци си пуну кућу радости оставила. Све нас си љубављу задужила. Тугујемо, не замјери, људи смо. Али, наша туга има и други крај. Улива се и губи у радости Васкрсења. Тог дивног часа којег нам обећа Господ. Дана, када ћемо се, ако Бог да, сви заједно радовати у Њему, тамо гдје нема плача и бола. А до тада, мила моја Приле, видимо се на Светој Литургији, тамо гдје си највише вољела да се сријећеш са онима које волиш. Путуј соколице у наручје Христа Бога живога и моли се за нас грешне. Вјечан ти спомен и Царство Небеско! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...