Претражи Живе Речи Утехе

На дан када славимо спомен Светог Кирила Равноапостолног, просветитеља словенског, обавештавамо јавност да је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је зарад потребе унапређења мисионарске делатности донео одлуку о оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Овом одлуком је ова централна епархија наше помесне Цркве први пут у својој историји добила стручно мисионарско тело које ће деловати под директним надзором Патријарха. Истовремено, у питању је прва епархијска мисионарска организациона јединица тог типа на нивоу целе Српске Православне Цркве. Одлуком Његове Светости, Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке је конципирано као мисионарска структура која се састоји од пет различитих и међусобно повезаних одсека. За седиште Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке одређен је посебан простор при парохијском дому цркве Светог Александра Невског на Дорћолу, храма који има вишедеценијску мисионарску традицију, најбоље оличену у Мисионарској школи која ће наредне године прославити четири деценије непрекидног постојања. За управника Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке именован је презвитер др Оливер Суботић, парох при храму Светог Александра Невског који је до сада обављао неколико мисионарских задатака при Светом Архијерејском Синоду. Управнику је, поред примарног задатка, поверено и вођење Одсека за спољашњу мисију, који ће бити усмерен ка мисионарско-духовном раду са страним држављанима који су привремено или стално настањени у Београду, а имају интересовање за православно хришћанство. Протојереј-ставрофор Вајо Јовић, умировљени свештеник са вишегодишњим мисионарским искуством, именован је за координатора Одсека за парохијску мисију. У оквиру тог одсека биће покренут стални менторски рад са младим свештеницима којима ће се на систематичан начин преносити најбоља парохијска искуства и давати духовна подршка у њиховој свештеничкој служби. Ђакон Александар Милојков, некадашњи студент генерације Православног богословског факултета у Београду, а данашњи доктор патролошких наука који служи при храму Вазнесења Господњег, а верску наставу предаје у Земунској гимазији, именован је за координатора Одсека за дијалог у јавној сфери. Улога тог одсека биће покретање дијалошких трибина на којима ће мишљења на разне теме размењивати православни духовници, вероучитељи и интелектуалци са представницима науке, философије, уметности и културе, што ће помоћи разбијању предрасуда о Цркви наслеђених из периода самоуправног социјализма, а које су још увек присутне у нашем друштву. Одсек за апологетску мисију, чија је улога да пружи адекватан и систематичан одговор на савремене изазове секташтва, гуруизма и New Age покретâ, поверен је правнику – мастер религиологу Зорану Луковићу, члану Европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања, и једном од највећих српских ауторитета из области сектологије. Одсек за електронску мисију, усмерен ка мисионарском покривању електронског спектра, поверен је информационом стручњаку Ненаду Бадовинцу, својевремено најближем сараднику блаженопочившег архимандрита-мисионара Гаврила Лепавинског. За секретара Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке именован је Небојиша Мишевић, информатичар са вишегодишњим искуством у информационо-комуникационим и графичко-медијским областима, који је претходно био радно ангажован у Верском добротворном старатељству Архиепископије београдско-карловачке и Телевизији Храм. За преводиоца Одељења именована је Љиљана Мутавџић, парохијанка храма Светог Александра Невског, која је свој степен знања енглеског језика стекла током тродеценијског боравка у Лондону. Одлуком патријарха Порфирија одређено је, између осталог, и да крсна слава Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке буде празник Светог Кирила и Методија Равноапостолних, просветитеља словенских. О даљем раду Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке шира јавност ће моћи да се информише путем званичних црквених медија. Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке https://spc.rs/osnovano-misionarsko-odeljenje-arhiepiskopije-beogradsko-karlovacke/

Православна Охридска Архиепископија већ годинама уназад аргументирано указује да новинар ТВ Сител и самопрогласени црковни аналитичар г. Марјан Николовски и његов портал Религија. Мк има један једини циљ, да се никад не реши проблем Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије. Сада, након што је тај проблем благополучно решен, свакако, сасвим различито од анализа које је он сервирао, очигледно му смета то што нема више спора између Српске Православне Цркве и МПЦ-ОА, па заједљиво на порталу религија.мк поставља питање „Зашто за СПЦ у Македонији има двојица Архиепископа“? Данас свако зна да не само за СПЦ, већ и за Васељенску Патријаршију и за остале Цркве на територији Р. Северне Македоније има двојицу Епископа са чином Архиепископ, као што и неке титуле Епископа су исте у ПОА и у МПЦ-ОА. То је техничко питање које се у најскорије време треба решити, али то не оспорава решење Светог Архијерејског Сабора СПЦ за решавање црквеног проблема са МПЦ-ОА. МПЦ-ОА има саслуживање са ПОА и то их чини да буду једна Црква, као што је једна Православна Црква у целој васељени, без обзира на то што је административно раздељена по територијама. Због тога, нека се г. Марјан Николовски не брине зашто у Р. Северној Македонији има двојицу Архиепископа, већ нека се побрине да прикаже неку тачну анализу, каквих није имао у задњих 20 година, од када постоји ПОА. 09 Август 2022 г. Из канцеларије Архиепископије Охридске и Митрополије Скопске

Објављено: 7 јула, 2022 Ми, вероучитељи Архиепископије београдско-карловачке, овим апелом, јавно се оглашавамо поводом грубог кршења права родитеља и њихове деце на слободно опредељивање и похађање Верску наставу у школама. Уставом Републике Србије загарантовано је сваком грађанину Србије право на слободу вероисповести и право да васпитава своју децу у складу са својим уверењима, а Законом о основама система образовања и васпитања омогућено је члановима свих традиционалних Цркава и верских заједница да њихова деца похађају Верску наставу у основним и средњим школама. Стога, свако обесхрабривање и спречавање деце и њихових родитеља да се определе за Верску наставу, представља флагрантно кршење њихових Уставом и Законом загарантованих права. Да ово нису само појединачни случајеви, већ опште место, потврђују и жалбе које смо поднели поводом прекршаја у више од 60 основних и средњих школа, од укупно 221, у којима се изводи Верска настава на подручју Архиепископије. За ове прекршаје најодговорнији су директори школа, којима је од стране Министарства просвете поверена брига и дужност да родитељима и њиховој деци обезбеде слободно и транспарентно опредељивање за Верску наставу, а не да дискриминишу сопствене ученике. С тим у вези, реакција нашег надлежног Архиепископа, Пастира и духовног Оца – Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија – на свом Инстаграм налогу, који је од нас вероучитеља али и од незадовољних родитеља добио информације о овим злоупотребама, у потпуности је оправдана и тачна. Осим поменутих злоупотреба, сведоци смо и других манипулација у вези са извођењем Верске наставе у школама, којим су у многим срединама, практично, укинута права родитеља и ђака на избор Верске наставе. Ово се, пре свега, односи на Правилник, који је од 2008. године увео нова правила за формирање група за Верску наставу и Грађанско васпитање. Овај подзаконски акт Министарства просвете донет је без сагласности владине Комисије за верску наставу, са којом је, по закону, Министарство требало да сарађује. Првобитна и најправеднија пракса, из времена владе покојног премијера др Зорана Ђинђића, по којој су се групе за Верску наставу и Грађанско васпитање формирале тако што се одељење дели на групу за Верску наставу и групу за Грађанско васпитање, без обзира на број ученика у њима, противзаконито је укинута. Насупрот томе, од Министарства просвете прописан је, поменутим Правилником, минималан број ученика (15) за формирање група. Ово је резултирало тиме да су многа деца, посебно из мањинских верских заједница, остала без права да похађају Верску наставу у школама, јер их није било довољно за формирање група. На страну, што су тиме многе наше колеге и колегинице, па и они из других традиционалних Цркава и верских заједница, остали без посла или су им плате драстично смањене. Тенденција погоршања статуса Верске наставе и самих вероучитеља наставила се, последњих година, доношењем Стручних упутстава о формирању одељења и начину финансирања у основним и средњим школама у Републици Србији. Минималан број ученика је подигнут на 30, а спајање ученика из више одељења ради формирања група, практично је избацило Верску наставу из распореда часова, што се пре свега одразило на квалитет саме Веронауке и немогућност деце да у њој учествују у оквиру редовне наставе. Бојимо се да све ово води ка поновном избацивању Верске наставе из школског система Републике Србије, то јест укидању Уставом и Законом загарантованих права родитеља и деце, али и губитку посла свих нас. Због свега поменутог се ми, вероучитељи Архиепископије београдско-карловачке, обраћамо овим јавним апелом нашој просветној и широј јавности, а пре свих надлежним органима Републике Србије, и тражимо од њих да отклоне све поменуте неправилности у извођењу Верске наставе у школама и омогуће нормално функционисање исте, а све у складу са законима и на корист наших ученика. Вероучитељи Архиепископије београдско-карловачке Извор: Апел вероучитеља Архиепископије београдско-карловачке – Српска Православна Црква SPC.RS Ми, вероучитељи Архиепископије београдско-карловачке, овим апелом, јавно се оглашавамо поводом грубог кршења права родитеља и њихове деце на слободно... Повезане вести:

Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133 Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају.

Ове 2022. године навршава се 20 година од успостављања литургијског и канонског јединства Цркве у Северној Македонији са Српском Патријаршијом, а преко ње и са свим помесним православним црквама. Са благословом Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована тада почиње да излази часопис Архиепископије охридске и Митрополије скопске „Соборност“. Од Васкрса на званичној интернет страници Православне архиепископије охридске налази се лого „Соборности“, преко којег се може приступити садржају часописа (sobornost.poa-info.org) Овде можете да приступите електронском издању часописа "Соборност". У наставку вести преносимо у целини реч уредника часописа Епископа стобијског и викара струмичког г. Давида: "Пре шеснаест година, када сам преузео уређивање часописа „Соборност“, у кратком прологу сам, између осталог, изнео став логопедије по коме: свако време има своју колективну неурозу и сваки пут му је потребна терапија. Истакнута и често отворено видљива неуроза у нашој средини, нажалост, остаје раскол МПЦ, који се, истине ради, све више своди на одређене политичко-верске кругове. Ти зачарани кругови и даље мисле да су све своје проблеме „решили” настављањем државног прогона Православне Архиепископије охридске - без прекида и суптилно (нпр. одбијањем да спроведе одлуку Стразбура о регистрацији ПОА). Међутим, то не значи да су решили проблем смрти, који остаје нерешив ван саборности Цркве. У односу на време од пре шеснаест година, данас се видно повећао и наставља да расте број људи који не дозвољавају корумпираном систему да им усмерава ум о Цркви и верским слободама. Критеријуми су пооштрени, а уместо славе политичара у пролазу заогрнутих сенком смрти, људи траже славу Божију. Часопис „Соборност“ је имао и имаће свој конструктивни и терапеутски допринос, пре свега на плану богословског образовања, али, зашто да не, и у смислу артикулисања верских слобода и других животних изазова, за све оне који желе да се упознају са аутентичним садржајима на савременом македонском језику. Имајући у виду да су се у међувремену читалачке навике у много чему промениле и да све више људи чита садржаје путем својих мобилних електронских уређаја, одлучили смо да направимо онлајн издање „Соборности“ часописа Архиепископије охридске и Митрополије. Важно је напоменути да онлајн издање „Соборности” има архиву старих бројева, коју читаоци могу да преузму у PDF формату, а преносиће се и линкови ка текстовима, који ће се убудуће објављивати у „Соборности” и на друштвеним мрежама, тако да ће периодика добити транспарентност, са једином сврхом да што већем броју читалаца олакша приступ новим садржајима. На овај начин „Католичност“ ће наставити своју свету мисију / да гласно говори и да сведочи спасоносну саборност и јединство Цркве. Читаоцима желим да предложени текстови проблематизују своје личне ставове како би ушли у стваралачки дијалог са прочитаним садржајима и тако дошли до спознаје Истине, како би им она подарила божански мир и ослободила их у Цркви, коју ни врата пакла неће надвладати", рекао је Епископ стобијски и викар струмички г. Давид, а пренела Архиепископија охридска СПЦ. Вест превела и приредила редакција Радија "Слово љубве" Извор: Православна Архиепископија охридска

По одлуци Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке због тешке епидемиолошке ситуације у нашој земљи отказао је учешће у организацији манифестације Пливање за Часни Крст, која је требала да се одржи на Крстовдан, 18. јануара 2022. године, на базену СЦ Ташмајдан, а у којој је требало да учествују ђаци београдских основних школа. Спортски савез Београда и Градски секретаријат за спорт и омладину, који су намеравали да буду суорганизатори ове манифестације, такође су одустали од њене реализације. Међутим, до нас су дошле информације да извесне невладине организације, које немају структурну везу са Српском Православном Црквом, намеравају да упркос тешкој епидемиолошкој ситуаццији, ипак, организују ову манифестацију. Наглашавамо да за то немају благослов Цркве, а да родитељи децу шаљу на сопствену одговорност. Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке Извор: Инфо-служба СПЦ

У понедељак 30. августа када наша света Црква молитвено прославља свете мученике Мирона и Патрокла, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског Г. Порфирија, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После светог евхаристијског сабрања у парохијском дому организовано је годишње сабрање вероучитељâ и катихетâ Архиепископије бeoградско-карловачке. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке г. Јован началствовао је 14. јануара 2021. године, на празник Обрезање Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа и на дан када Црква слави Светог Василија Великог, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су протојереји-ставрофори Петар Лукић и Бранко Топаловић, јереји Славиша Поповић и Арсен Миловановић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић, ђакони Александар Секулић и Бранислав Јоцић, као и јерођакон Василије (Старовлах). Том приликом Преосвећни Епископ је рукопроизвео јереја Славишу Поповића у чин протојереја, г. Марка Ковачевића у чин ипођакона, а г. Вида Ерцега у чин чтеца. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско карловачке г. Јован служио је 30. децембра 2020. године свету архијерејску Литургију у храму Светих мученика ђакона Авакума и игумана Пајсија у земунском насељу Алтини. У молитвеном присуству домаћина храмовне славе, породице Кричка, и многобројног верног народа, преосвећеноим Епископу су саслуживали архијерејски намесник протојереј-ставрофор Божа Бакајлић, протојереј Небојша Тополић, јереји Борис Савић и Анђелко Додер, протођакони Стеван Рапајић и Иван Гашић и ђакон Мирослав Митровић. Извор: Инфо-служба СПЦ

За администратора упражњене Архиепископије београдско-карловачке Свети Архијерејски Синод је изабрао Његово Преосвештенство Епископа шумадијског г. Јована у складу са чланом 70 Устава Српске Православне Цркве. Наведено је у званичном саопштењу за јавност Светог Архијерејског Синода. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке г. Јована (Младеновића) Епископ Шумадијски Господин Јован рођен је 11. септембра 1950. године у селу Добрачама код Ариља, од оца Радојка и мајке Стане, рођене Караклајић. Родитељи Владике Јована изродили су четрнаесторо деце и припадали су богомољачком покрету Владике Николаја (Велимировића). У кући Младеновића живело се строгим хришћанским животом и свако јутро и вече протицало је у заједничким молитвама. Недељни и празнични одлазак на Литургију у оближњи Светоархангелски манастир Клисуру био је обавезан за већи део породице. На позив игумана манастира Клисуре Касијана, после учешћа у Литургији на Богојављење, Јован привремено остаје у манастиру, да би потом, постао, са једанаест година, ђак-искушеник у Клисури. Пре тога, у родном селу, завршава основну школу. Након девет месеци проведених у манастиру Клисури, у децембру 1963. године прелази у манастир Студеницу. Непосредно пре тога, Епископ жички др Василије (Костић) (1961-1978) за старешину студеничке лавре поставља игумана манастира Раче Јулијана (Кнежевића) и од братстава Раче на Дрини, Вујна и Свете Тројице у Овчарско-кабларској клисусри ствара нову студеничку обитељ. У студеничком братству наћи ће се и теолошки образован јеромонах Симеон (Василијевић), потоњи духовник, уз оца Јулијана, Јована (Младеновића). Уз ова два угледна духовника и уз мошти студеничких светитеља – Симеона Мироточивог, Симона монаха, Првовенчаног краља Стефана и Свету Анастасију Српску, узрастаће млади искушеник из Добрача. У периоду од 1967. до 1969. године похађа прву послератну Монашку школу Српске православне Цркве у манастиру Острогу. Свршивши ову школу с одличним успехом, одлази на одслужење војног рока у словеначки градић Випаву. Током Светле седмице 1971. године искушеник Јован бива замонашен, са истим именом, и уведен у ред свештенослужитеља: Епископ жички Василије у манастиру Студеници 24. априла искушеника Јована монаши, да би га сутрадан, 25. априла (у Недељу антипасхе) рукоположио у чин ђакона. Истовремено, постао је сабрат студеничке обитељи. Упоредо са манастирским обавезама, постаје ванредни ученик Богословије Светог Саве у Београду. Током школовања у београдској Богословији, бива 29. јула 1973. године рукоположен од владике Василија жичког у чин презвитера – јеромонаха. Следеће, 1974. године завршава Богословију у Београду са одличним успехом. Током студирања на Богословском факултету Српске православне Цркве у Београду, који уписује, по благослову Епископа жичког Василија, 1976. године и завршава у руку, слуша предавања и на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. У међувремену, био је намесник студеничког манастира и заменик игуманима Јулијану и Симеону. На једногласни предлог манастирског братства, а по одлуци Епископа жичког Стефана (Боце), уведен је у трон игумана студеничких 25. јула 1980. године. На тој дужности непрекидно ће се налазити до 1993. године, када је изабран за Епископа. Владика Стефан жички одликоваће га свим монашким чиновима, 1983. синђелским, 1986. године протосинђелским, да би 1989. године постао архимандрит. Игуман студенички Јован (Младеновић) вишеструко је, током управљања Студеницом, унапредио, како унутрашњу организацију обитељи, саображњавајући је иделаима Суденичког типика Светог Саве, тако и утицај ове Мајке свих српских цркава на шира духовна и друштвена питања – и то по угледу на немањићко време. Манастир у којем је поникла наша духовност, писменост, уметност, наука, медицина, поново постаје стециште и покровитељ српске научне и интелектуалне елите, чијим представницима је домаћин, игуман Јован, омогућено да под њеним окриљем истржују и промишљају најважнија питања културне прошлости и садашњости. Нарочито су били чести важни теолошки и научни симпосиони на којима учествују најугледнији инострани и домаћи научници. На тим темељима је током 1986. године организована и прослава осамстогодишњице постојања Студенице са више стотина хиљада учесника. Многи верски, научни и културни скупови у славу великог јубилеја првопрестолног српског манастира које организује студенички настојатељ, а били су везани за празновање и прослављање Светог Саве, Светог Симеона Мироточивог, Светог Симона монаха – Првовенчаног краља српског и почетак редовног заседања Светог архијерејског сабора СПЦ, уверили су велики део српског народа да ће важна питања његове егзистенције, која су се у тешким политичким приликама отварала, бити много лакше решавана ако више Српска православна Црква не буде искључивана из темеља националног идентитета. То је доба када почињу пуцати обручи комунизма и атеизма у Југославији и када наш народ на Косову спознаје које га све тешкоће очекују у борби за опстанак. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне Цркве 1993. године, 25. маја, игуман студенички архимандрит Јован бива изабран за Епископа тетовског, са свим правима епархијског архијереја, да би управљао свим епархијама Српске православне Цркве у бившој југословенској републици Македонији и викара патријарха српског Павла. У Богородичиној цркви манастира Студенице еписикопску хитотонију извршио је Патријарх српски Павле 25. јула 1993. године, на празник Чудотворне иконе Богородице тројеручице Хиландарске, уз учешће двадесет пет архијереја Српске православне Цркве. И поред личног смиреног, као и разумног настојања Српске Цркве, архипастирски рад у епрхијама у Македонији због несређених политичких прилика није му омогућен. Једино је успео да у тим епархијама оснује дванаест црквених општина и да постави три свештеника. Повремено одлази у манастир Светог Прохора Пчињског, како би остварио било какав контакт са својом паством. Али је зато остао запамћен његов допринос, као Патријарховог викара, да се у та немирна политичка времена на унутрашњем плану, Црква не укуључује у актуелне световне размирице, већ да кроз поруке љубави и служења народ сједињује у Богочовеку Господу Исусу Христу наговештавајући који је истински путоказ Царству небеском. Истовремено, Владика тетовски Јован води харитативну делатност Српске Цркве и организује заживљавање народних кухиња, уз укључивање међународних хумантитарних организација (КЕК – Conference of European Churches) и наших свештеника из иностранства као што је протојереј Драшко Тодоровић из Цириха, преко којих су потребити добијали три и по хиљаде оброка дневно. Чланови Светог архијерејског сабора Српске православне Цркве на мајском заседању 1994. године Епископа тетовског Јована бирају за Архијереја Западноамеричке епархије. Устоличење је у Саборном храму Светог Стефана Првовенчаног у Алхамбри (Лос Анђелес, Калифорнија) 18. септембра 1994. године извршио Патријарх српски Павле, уз учешће Митрополита средњезападноамеричког, дотадашњег администратора Западноамеричке епархије, Епископа жичког Стефана, Епископа канадског Георгија, Епископа источноамеричког Митрофана, Епископа Тихона из Америчке православне Цркве и архимандрита Јулијана Студеничког. Током осмогодишњег архипастирског деловања на трону западноамеричких Епископа, владика Јован је основао девет нових парохија и обновио и изградио цркве у Мораги, Лос Анђелесу, Џексону, Јуџину... О заслузи у заживљавању Православља у Америци сведочи и то да је Епископ Јован основао, односно под јурисдикцију Српске Цркве увео два врло угледна манастира, Светог Германа Аљаског у Платини и Светог Пајсија (Величковског) у Аризони и још три манастирска скита. Оставио је у Сједињеним Америчким Државама око шездесет монаха и монахиња, а да у њима нема ни капи европске, а камоли словенске крви и то је оно што је препородило Западноамеричку епархију. Многи свештеници и монаси из Америке и данас су духовно везани са својим бившим Владиком, кога често посећују у Шумадији. Ово монаштво данас даје активни допринос све израженијој улози Православља у духовном животу Америке. Нарочито је битна њихова издавачка делатност, јер се књиге објављене под окриљем ова два манастира сматрају врхунским делима православног богословља. На велики одјек међу верницима и у ширим богословским круговима Америке наишло је издање на енглеском језику Пролога владике Николаја (Велимировића), у преводу јеромонаха Тимотеја Тепшића, а које је штампао западноамерички Епископ Јован. У овај Епархији, Владика Јован се нарочито старао да модерна технолошка достигнућа, као што су електронски медији, карактеристична за развијена друштва, буду у функцији ширења Благе вести Господа нашега Исуса Христа. Тако је обезбедио да путем радио програма и интернет презентације пастирска православна реч буде лако доступна свим верницима на целој територији ове врло простране архидејецезе. Као Епископ западноамерички био је члан делагације Српске Цркве на освећењу обновљеног храма Христа Спаситеља у Москви. Након избора за Епископа шумадијског на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Цркве 2002. године, трећи Епископ шумадијки постаје 1. септембра исте године, када је у крагујевачкој Светоуспенској Саборној цркви устоличен од стране Епископа зворничко-тузланског Василија, администратора Шумадијске епархије. У периоду од 2004. до 2006. године био је члан Светог архијерејског синода Српске православне Цркве. У пролеће 2006. године предводио је делацију Српске Цркве у посети Уједињеним нацијама и Сједињеним Америчким Државама у настојању што повољнијег разрешења статуса Косова и Метохије. По истом задатку путовао је у Брисел и Немачку. Представљао је нашу Цркву на многим важним црквеним скуповима; тако је, на пример, у новембру 2005. године био на челу делегације која је учествовала у устоличењу јерусалимског Патријарха Теофила III. Значајни су и његови мисијски боравци, у име Српске православне Цркве, у Аустралији, у пратњи Патријарха Павла, у манастиру Хиландару и међу православним верницима у Јужној Африци. Био је врло успешан домаћин и организатор прослављања тако важних јубилеја за Српску Цркву и државу, као што су двестогодишњица подизања Првог српског устанка (Орашац 2004. године), два века оснивања прве српске владе – Правитељствујушчег совјета у манастиру Вољавчи 2005. године и шестогодишњице заснивања манастира Каленића октобра 2008. године. Основно начело којег се Владика Јован држи током седмогодишњег архипастировања у Цркви Божијој у Шумадији (овај текст настаје крајем августа 2009. године) јесте служење и обнова – а не реформа – литургијског и светотајинског живота. Настоји да се Црква приближи народу Божијем, да му пренесе своје Живо предање, да му пружи правилно поимање Цркве као заједнице Бога, анђела и светитеља – људи. У том смислу, током готово свакодневног служења свете Литургије и поучавања учесника евхаристиских сабрања, залаже се да се правослана духовност међу верницима схвата у еклисиолошким димензијама, у контексту литургијског опита и искуства, који се поистовећују са евхаристијским сједињењем са Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. На идејама да монаштво није нека историјска, случајна и пролазна установа, већ да је оно дубоко искуство живота Цркве и истинска заједница која се остварује кроз Евхаристију и кроз начела подвига и послушности, Епископ Јован шумадијски унапређује и обнавља монашки живот у својој Епархији. Основао је више нових манастира, са знатним бројем нових монаха, монахиња, искушеника и искушеница, на пример Брезовац, Ћелије код Лазаревца, Прерадовац, Петковицу, Пиносаву, Манастирак, док је у многим постојећим обновио општежитељно уређење саображено древној монашкој пракси – у манастиру Светог Луке у Бошњану, Јошаници, Денковцу, Саринцу, Дивостину. Изградња и обнова цркава и других парохијских здања обавља се, током ових седам година, у готово свакој црквеној општини Епархије. Тамо где се не зида нова црква и парохијски дом, или црквена сала, поставља се нови иконостас или живопис у храму, зида капела за паљење свећа, звоник, чесма у порти... Тако је још више унапређена обимна грађевинска делатност, започета у врме предстојавања Шумадијском епархијом Владике Саве (Вуковића) (1997-2001). Владика Јован је освештао око четрдесет новизграђених и потпуно обновљених парохијских храмова. Освештавање чека више од десет потпуно завршених цркава. А за готово тридесет богомоља, од којих су неке и завршене, освештао је темеље у периоду од 2002. до 2009. године. У сваком архијерејском намесништву освештани су нови парохијски домови, црквене сале, иконостаси, зидни живописи, чесме, палионице свећа. Пратећи потребе верника, основао је ново, Лепеничко архијерејско намесништво, док је у више парохија извршио арондацију и регулацију, да би се омогућио присније однос свештенства са народом. Епископ Јован сваку канонску посету парохијама Епархије користи да истакне како ће новосаграђене цркве и домови, ако не буду испуњени народом Божијим сабраним у заједницу по љубави, ради духовног уздизања, бити само пролазни споменици гордости и сујете. Одмах након доласка у Шумадијску епархију извршио је генералну обнову Саборне цркве у Крагујевцу, а радови на довршењу новог Владичанског двора у катедралном граду Епархије и харитативно-духовно-спортског центра при крагујевачкој Богословији приводе се крају. Брига о свештеничком подмлатку такође има приоритет у архипастирском деловању Епископа Јована. То се најпре види кроз духовни надзор над радом Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу која је постала једно од најугледнијих богословских училишта у нашој помесној Цркви. Епископ, колико то могућности дозвољавају, стара се и о материјалном издржавању ове школе, нарочито последњих неколико година, када су друге црквене институције занемариле ово питање. Значјна средства Шумадијска епархија издваја и за стипендирање студената на високошколским богословским установама и сада међу клирицима има доста кандидата који су стекли највиша академска звања теолошких наука. Првојерарх Цркве Божије у Шумадији у времену од 2002. до 2009. године рукоположио је у ђаконски и презвитерски чин око седамдесет кандидата, а није занемарљив ни број искушеника и искушеница који су благословом Владике Јована примили монашки постриг. Увео је праксу духовног и практичног припремања, под личним надзором, кандидата за рукоположење. На пример, пред рукоположење обрађују поједине теме из пастирског богословља, што се показало врло делотворним за бољи рад у парохијама. У домену бриге о свештенству јесте и развијање специјалних епархијских фондова ради побољашања њиховог социјалног статуса. И вођење рачуна о достојности и богословско-духовној спремности многобројних вероучитеља у школама на подручју Епархије важан је, и чини се успешан, делокруг рада Епископа шумадијског Јована. Настављајући праксу блаженопочившег Епископа шумадијског Саве, и садашњи шумадијски архијереј придаје велику пажњу издавању и штампању богословских књига и часописа. Издавачка установа Епархије Каленић објавила је више десетина нових богословских књига, међу којима многе представљају велики допринос теолошкој науци. Обезбедио је и услове да епархијски лист Каленић несметано и редовно излази више од три деценије. Стара се и о врло успешној интернет презентацији црквеног живота у парохијама Епархије, односно богословско-пастирских поука. Радио Златоусти, који је као епархијски радио почео да емитује програм на Петровдан 2009. године, старањем и благословом Епископа Јована, имаће за циљ да на још пријемчивији и модернији начин слушаоцима пласира високе животне и етичке вредности Хришћанства. Владика Јован шумадијски познат је по врло добрим и искреним односима које успоставља са многим чиниоцима друштвеног живота у Епархији и целој Србији – државним институцијама, политичарима (без обзира на припадност), привредницима, научним и културним установама и посленицима, уметницима. Епископ шумадијски Јован (Младеновић) аутор је више богословско-пастирских радова, међу којима су и Рад Светог Саве на народном просвећивању, Васпитање породице, Монаштво као узор свету, Светиња тела у Христу – кремирању мртвих, који су објављени у штампаним и електронским црквеним публикацијама. Ризница литургијског богословља и живота: Епископ шумадијски Јован администратор Архиепископије београдско Извор: Епархија Шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар патријарха српског, богослужио је у новобеоградском храму Преподобног Симеона Мироточивог, поводом прославе Иконе Богородице Страдалне. Радост литургијског сабрања употпуњена је рукоположењем нових свештенослужитеља Архиепископије београдско-карловачке - презвитера Петра Бакајлића и ђакона Бојана Божића. Звучни запис беседе Владика је у беседи истакао да се иконама поклањамо прослављајући тиме изображени на њима прволик, као и да нас празник Иконе Богородице Страдалне учи да на земљи ми само страдамо: И то видимо и у Црној Гори и на свим нашим просторима и у нашој историји, рекао је Епископ Стефан. Извор: Радио Слово љубве

Министарство просвете је 22. јуна ове 22020. године послало свим школама у Републици Србији „Стручно упутство о формирању одељења и начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/2021. годину“ (у даљем тексту: Упутство). Слична упутства је Министарство слало и ранијих година. Међутим, овогодишње Упутство је изазвало најпре реаговање Уније синдиката просветних радника Србије, а потом и Канцеларије за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. Огласио се и министар просвете г. Младен Шарчевић саопштењем (http://www.mpn.gov.rs/strucno-upustvo-za-formiranje-grupa-izbornih-predmeta-ne-dovodi-do-ukidanja-verske-nastave/) из којег издвајамо четири важне тврдње: 1. да Упутство не доводи до нових мера рационализације, 2. да оно само „садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају одељења и групе“; као и 3. да оно неће довести до укудања Верске наставе. 4. На крају саопштења, министар је обећао да ће наставницима Верске наставе, након 20 година дискриминације, коначно бити омогућено да ступе у стални радни однос. Најпре треба истаћи да ово Упутство заиста доводи до нових мера рационализације, јер су сва ранија упутства за формирање одељења и група дозвољавала да група буде формирана већ са 15 ученика; али уз два ограничења: 1) да у групи не може да буде више од 30 ученика, као и 2) да на нивоу једног разреда не може бити више група него што је одељења. Међутим, најновије Упутство захтева да се ђаци распореде у групе за похађање изборних програма тако што се укупан број пријављених ђака за један изборни програм подели са 30. То значи да се од 150 пријављених ученика из 10 одељења више не може формирати 10 група од по 15 ученика, него једино 5 група од по 30 ученика. Мере које се спроводе овим Упутством, дакле, јесу нове мере рационализације – иако министар тврди супротно. Друго, никада Стручна упутства за формирање одељења и група нису била саветодавна, као што министар сугерише када каже да Упутство само „садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају одељења и групе“, него таква упутства имају наредбодавну сврху. То се може видети и у самом Упутству: „Изузетно број група може бити већи од прописаног, уз сагласност Сектора за основно и средње образовање у васпитање“ (стр. 8, пасус 3). Дакле, ни други навод министра просвете не стоји. О трећем наводу не треба ни писати, јер уопште није могуће да упутства дерогирају одредбе закона. Чини са да је овде реч о замени теза. Што се тиче четвртог навода министра просвете – да ће вероучитељи, после 20 година рада, коначно престати да буду дискриминисани од стране државе, остаје нам да видимо како ће се заиста у наредних шест месеци ствари одвијати. Дакле, из саопштења министра просвете јасно је да он не види у чему је проблем и да нема намеру да промени садржину спорног Упутства. Ако занемаримо саопштење министра због низа погрешних тврдњи и замена теза и окренемо се стварним последицама нових мера рационализације у просвети, суочићемо се са низом проблема. Узмимо за пример спровођење наставе у гимназијама. Увођењем нових изборних програма укупан број изборних програма који ученици похађају повећан је са два (Верска настава или Грађанско васпитање, и Други страни језик) на четири (ученици бирају још два, новоуведена, изборна програма). Настава Другог страног језика се изводи – као и настава других обавезних предмета – у одељењима, а тек изузетно у групама. Наиме, један од критеријума распоређивања ђака у одељења је управо њихов избор Другог страног језика – што је била мера рационализације. Отуда су одељења у којима се ђаци деле у две групе ђака, од којих једна слуша нпр. Немачи језик, а друга Француски језик – веома ретка. Следи да се спорно Упутство односи на обавезни изборни програм Верску наставу или Грађанско васпитање, као и на друга два изборна програма које ученици бирају са листе изборних програма које им школа понуди; нпр. Примењене науке 2, и Религије и цивилизације. Организовање наставе изборних програма у групама од по 30 ученика представљаће нерешив проблем за формирање школског распореда. Узмимо за пример наставника Верске наставе који има пун фонд часова у једној школи – 20 у непосредном раду са ђацима. Ако се његов фонд равномерно распореди по радним данима, то значи да ће он морати да одржи свакога дана по четири последња часа, и то тек после редовне наставе! А где су часови преостала два изборна програма? Колико часова у дану треба ђаци да проведу у школи да би се спорно Упутство спровело? Додатни проблем изазива чињеница да са уситњеним фондом часова наставник Верске наставе неће предавати у једној школи, него – као што је и сада често случај – у две и три школе. Ако сагледамо чињеницу да се и наставници Грађанског васпитања суочавају са истим проблемом, као и вероучитељи; ако томе додамо и распоред часова наставника који ће предавати друга два изборна програма, онда постаје јасно да спорно Упутство неће моћи да се спроведе у дело на начин који не би био дискриминаторан. Наиме, ако се Упутство не може равномерно односити на све групе ученика, онда се поставља питање: На које ће се групе ученика оно примењивати, а на које неће? Посреди је, дакле, Упутство које ће, због своје неспроводивости у пракси, принудити директоре школа у Србији да дискриминишу не само неке своје колеге, него ће их довести у ситуацију да ће морати да дискриминишу читаве групе ђака. Стручно упутство о формирању одељења и начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/2021. годину мора бити повучено, јер се њиме, поред свих други разлога који се тичу нарушавања квалитета наставе Веронауке и остављања без посла и без икакве помоћи од стране државе великог броја катихета, од директора школа захтева да прекрше Закон о забрани дискриминације. Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке Извор: Инфо-служба СПЦ

Уредништво портала Поуке.орг упућује Васкршњу честитку редакцији Радија Слово љубве на челу са пречасним презвитером Арсенијем Арсенијевићем: Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу Христовом, каже: „Ако Христос није устао, узалуд је вера наша, (...) али заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли” (1. Кор 15, 17–20). Свети апостол Павле је грчким философима и мудрацима проповедао о „непознатом Богу” (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Истином о Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни горди Рим” и „галилејски, а не аристотеловски” пронели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, а утврђене помоћу проповеди апостолâ и Отаца, највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка века” (Мт 28, 20). Са овим молитвеним мислима радости над радостима, желимо Вам изобиље духовних и телесних добара, да на многа и блага лета путем радио таласа ширите реч љубави Божје! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Уредник насловне стране портала Поуке.орг

Свети Архијерејски Синод Православне Охридске Архиепископије заседао је 23. марта 2020. године поводом тренутне ситуације изазване вирусом COVID19. Говорило се о мерама за заустављање даљег ширења овог, за многе кобног вируса. ПОА позива вернике и све грађане да редовно прате и у потпуности спроводе препоруке Светске здравствене организације и привремене мере, које су последица ванредног стања проглашеног у Републици Северној Македонији. Ово се тиче сваког становника, без обзира на националну или верску припадност, а полазећи пре свега од друштвене одговорности и искрене бриге према ближњем. Према вековној православној традицији, покажите пожртвовану љубав како бисмо сачували животе! Сходно томе, најважније је да се свако придржава прописаних мера и да не дозволи себи да постане носилац, а камоли преносилац вируса! Свети Архијерејски Синод Православне охридске Архиепископије истовремено изражава пуну молитвену подршку лекарима и свом медицинском особљу које се непрестано бори са пандемијом и шаље Божији благослов. Свети Архијерејски Синод Православне охридске Архиепископије позива све вернике да прихвате ово искушење као нову прилику за преображење живота и отворе срца своја да у њима васкрсне Лекар наших душа и тела, Христос Господ! Извор: Православна Охридска Архиепископија

Др Срђан Пириватрић, сарадник Византолошког института Српске академије наука и уметности, одржао је предавање на тему „Свети Сава и постанак Српске Архиепископије“. Предавање је уприличено у понедељак, 18. новембра 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. Звучни запис предавања Према речима г. Пириватрића, циљ овог предавања је да боље осветли прилике и историјски контекст стварања аутокефалне Архиепископије свих српских и поморских земаља. Предавање „Свети Сава и постанак Српске Архиепископије“ организовано је у оквиру циклуса предавања у Матици српској, који је посвећен 800-годишњици аутокефалности Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ

Пријемни испит у Патријаршији српској, за упис у богословије из Архиепископије београдско-карловачке полагали су кандидати пред комисијом којом је преседавао Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, а комисију су сачињавали и Епископ ремезијански г. Стефан и ректор Београдске богословије протојереј-ставрофор др. Драган Протић. Извор: Српска Православна Црква

У четврту недељу после Васкрса, 19. маја 2019, митрополит петроградски и ладошки Варсонофије служио је Божанску Литургију у Саборној цркви Свете Тројице у лаври Светог Александра Невског. Међу његовим саслужитељима били су првојерарх Антиохијске Архиепископије у Северној Америци, архиепископ њујоркшки и митрополит Све-Северне Америке Јосиф, који је допутовао у северну руску престоницу са групом поклоника; митрополит филипопољски Нифон, представник патријарха антиохијског и свег Истока код патријарха московског и све Русије; епископ кронштатски Назарије, настојатељ лавре и његова сабраћа; протојереј Сергије Куксевич, секретар Епархијске управе и друго свештенство. Дан раније, архијереји из Антиохијске Православне Цркве саслуживали су са настојатељем Петроградске митрополије у Поморској цркви Светог Николе Санкт Петербуршке митрополије у Светониколајевској поморској Богојављенској цркви. Његово Високопреосвештенство је подарио крстове и панагије митрополитима Јосифу и Нифону, напрсне крстове свештенству делегације и икону светих Петра и Павла за ђакона. Гост је позвао митрополита Варсонофија да посети Северну Америку и поклонио му икону св. Рафаила Бруклинског (са честицом светих моштију) и св. Тихона (Белавина), истакавши да је свети Тихон својевремно предложио светог Рафаила да буде хиротнисан у епископски чин. Извор: Московска Патријаршија (са енглеског Инфо служба СПЦ)