Претражи Живе Речи Утехе

Обавештавамо заинтересовану јавност да ће Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније своју Крсну Славу, Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, услед пандемије Covid-19 вируса, и ове године прославити у кругу својих најближих сарадника. Свима онима који славе Светог Николаја Мирликијског Чудотворца желимо срећну Крсну Славу и да у миру љубави и слози у кругу својих породица прославе свог Небеског заштитника, наводи се у званичном саопштењу Епархије нишке.

Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије освештао је у четвртак 11. новембра спомен собу у Богословији Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, у молитвеном присуству чланова Светог Архијерејског Синода: Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Г. Хризостома и Преосвећене Господе Епископа: сремског Василија, зворничко-тузланског Фотија и крушевачког Давида. “Карловци су најбољи могући показатељ и порука, нама данас нарочито за Цркву је то важно, да не постоји вештачка подела између науке и вере”, казао је патријарх Порфирије и истакао да је Црква подигла и Богословију и Гимназију, као што је исто и вијековима раније за просвјету чинио Свети Сава. “Ризница коју смо данас осветили јесте ризница у којој се показује колико су они који су овде школовали, подучавали ђаке, али и они који су се учили с једне стране, управо водили рачуна о изграђивању идентитета чији корен се ослања на јеванђеље, али с друге стране, баш изграђујући свест о себи, ова Богословија је чинила да сви који из ње излазе да без комплекса И страха могу да ступају у комуникацију са свим другима са различитим мишљењима и ставовима и граде један креативни дијалог”, казао је патријарх. Истакао је да је ова богословија незамјенљива у историји просвјете нашег народа, и да се вјера и наука укрштају у Сремским Карловцима. Овде се налазе предмети које чува Музеј града Новог Сада, као и из архива САНУ у Сремским Карловцима, поједини документи који су чувани у самој Богословији и они који су позајмљени из приватне архиве породица чији су чланови некада били ђаци Богословије. Ту су и реликвије са Свете Горе које је сачувала читавих 110 година породица Маширевић, односно потомци проте Маширевића са његовог путовања са ђацима Карловачке богословије, мале иконе, бројаница, крст и посебну кутија у којој се чува грумен са Свете Горе. У ризници се налази и индекс Константина Костића, свештеника који је 1918. учествовао на скупштини 1918. у Новом Саду, приликом присаједињења Краљевини Србији, који је његова унука Десанка Костић из Новог Сада позајмила за ову прилику. Предсједник Покрајинске владе Игор Мировић најавио да ће Влада и у наредним година издвајати значајна средства за реконструкцију светиња и да исто то очекују од Владе Републике Србије како би у потпуности обновили Сремске Карловце. “Покрајинска влада је са великим задовољством заиста из срца учествовала у обнови спомен собе Карловачке богословије, а завршили смо радове и на санацији крова овог здања и чини ми се на најбољи начин, имајући у виду и поруке које је упутио и патријарх Порфирије, следимо идеје и напоре оних који су током минулих векова својим ангажовањем, задужбинарством, својом вером изградили ово место и усмерили га ка духовном развоју нашег народа”, казао је Мировић. Ризница је отворена и за ширу јавност, а идеја Ректората јесте да се садржај у њој тематски мијења, како би се обухватили сви важни историјски моменти Карловачке богословије и Цркве. Извор: Телевизија Храм / Глас Српске

О житију, подвизима и преданом архипастирском служењу светог и богоносног оца нашег Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, као и о богослужбеним особеностима његовог свештеног спомена, говорили смо у новом издању празничне емисије на таласима Радио-Беседе „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ. Овај угодник Божји наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године. Архиепископ Арсеније је подигао храм светих апостола у Пећи. Говорећи о његовом преданом служењу, у оквиру наведене емисије истакли смо његову љубав жртву коју је пројавио заједно са краљем Владиславом око преноса моштију Светога Саве из Трнова у свештену обитељ манастира Милешеве. Као што је био чудесан његов живот тако је чудесна и историја преносâ његових светих моштију, које су, услед историјских околности, више пута мењале место свога почивања. Данас светитељеве мошти почивају у свештеној обитељи манастира Ждребаоника у Бјелопавлићима, у подножју Острога, а дуго година мошти су боравиле у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле су свечано пренесене у манастир Острог, а 1920. у Ждребаоник. У току обнове манастира Ждребаоника од последица земљотреса, светитељеве мошти су привремено боравиле у храму свете Текле у Даниловграду, а 1989. године враћене су у манастир Ждребаоник, где до данас почивају дарујући исцељење и утеху свима који им са вером приступају. „Којим лепим песмама да опевамо овог архијереја Христовог? Као тиха уста и светлог проповедника Јеванђеља, као чувара Цркве и заступника српских земаља, као побожних владара наших бранитеља! Његовим молитвама ће Христос навале непријатеља разорити, јер има велику милостˮ. (Из службе Светог Арсенија Сремца, прва стихира на стиховње) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархија бачке

На празник Светог Арсенија – Сремца у Саборном храму Светог Николаја у Сремским Карловцима литургијски је прослављена слава карловачке богословије. Српска Православна Богословија у Сремским Карловцима представља једну од најстаријих, најважнијих и најбољих установа образовања код Срба. Повезане вести: Емисија о богослужбеним особеностима празника Светог и богоносног оца нашег Арсенија Сремца Свечана академија у Богословији светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима Свети Арсеније Сремац - пример смирења, апсолутне љубави и жртве за другог човека Тим поводом, Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа сремског г. Василија, великог броја свештеника, свештеномонаха, ђакона и верног народа наше Свете Цркве. Посебна радост за ученике карловачке богословије данас је био и свечани чин рукопроизводства три ученика петог разреда у први чин свештенства, чин чтеца, који је обавио Епископ сремски Василије. Након Свете архијерејске Литургије и сечења славског колача, ученицима Богословије и верном народу обратио се Митрополит Хризостом, који је 61. по реду Архијереј на трону дабробосанских Митрополита од васпостављања Митрополије 1220. године, коју је основао Свети Сава. У надахнутој беседи Митрополит Хризостом је, говорећи о Светом Арсенију Сремцу другом Архиепископу српском, истакао његову ревност, подвизавање и одговорност, због чега га је Свети Сава и одабрао за свог наследника. Извор: Радио Српски Сион

У среду, 10. новембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију у нишком Саборном храму. Овом приликом, Преосвећени Владика је евхаристијски прославио свог небеског заштитника и свој имендан. Преосвећеном Епископу саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије Св. Кирила и Методија у пензији, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма, протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, клирик Епархије крушевачке, протојереј-ставрофор Ненад Микић, парох први нишки, протосинђел Мардарије (Ковачевић), игуман манастира Св. Јована Богослова у Поганову, јереј Драган Шовљански, парох при хаму Св. Саве на Врачару, протојереј Миодраг Павловић, Архијерејски намесник први нишки, протојереј Дејан Арсић и јереј Владе Капларевић, службеници Епархије нишке, као и протођакон Стеван Кричка, протођакон Ђорђе Филиповић и ђакон Предраг Пиперски. На крају Свете Литургије, Његово Преосвештенство је освештао славске дарове, а по окончању службе, прослава је настављена на пригодној трпези љубави, припремљеној у част светитеља и имендана Преосвећеног Владике. Извор: Епархија нишка

На дан празновања Светог Арсенија Сремца, 10. новембра традиционално је одржана свечана академија Богословије "Свети Арсеније Сремац" у Сремским Карловцима. Академији су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Г. Хризостом и Преосвећена Господа Епископи: сремски Василије, зворничко-тузлански Фотије и крушевачки Давид. Поздравну реч одржао је ректор карловачке Богословије протојереј Јован Милановић. Ова година у нашој помесној Цркви посвећена је једном нарочитом јубилеју, 140 година од рођења и 65 од представљања Светог Владике Николаја Велимировића. У спомен на овог Светог оца Цркве Христове, прочитан је одељак из његових Молитава на језеру. Извор: Телевизија Храм

Светом архијерејском Литургијом у нишком Саборном храму, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније обележио је 31. августа 2021. године, седам година архијерејске службе и четири године од увођења у трон епископа нишких. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј-ставрофор Бранислав Цинцааревић, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Дејан Арсић, јеромонах Јефрем Шекарић, протојереј Борислав Стаменковић, јереј Владе Капларевић, јереј Стефан Цинцаревић, протођакон Ђорђе Филиповић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Немања Ристић. Нишка црквена певачка дружина "Бранко", хор катедралног храма под вођством госпође Саре Цинцаревић, одговарао је са леве певнице, док су за десном певницом били свештеници, катихете и богослови Епархије нишке. Након отпуста Свете Литургије, а по благослову Преосвећеног Владике Арсенија, надахнуто слово произнео је отац Бранислав Цинцаревић, старешина храма, честитајући овај јубилеј свом Архијереју у име данашњих свештенослужитеља, чланова епархијских тела, црквеног хора катедралног храма и верног народа. Владика Арсеније заблагодарио је кратким словом оцу Браниславу на лепим речима, као и драгим гостима из четири Епархије у којима је службовао - банатске, жичке, београдске и нишке, својим свештеницима, монасима и епархијским службеницима и верном народу на молитвеном учешћу у данашњем сабрању. Преосвећени Епископ се присетио своје трогодишње службе као викарни Епископ Његове Светости блажене успомене Патријарха Иринеја, од кога се учио благости и смирењу, и који му је, како је рекао Владика у свом слову, служио као узор, када је по његовој жељи, дошао као 56. познати архијереј на трону Епископа нишких. Радио Глас Православне Епархије нишке реализовао је директан аудио пренос Свете Евхаристије, путем радио таласа на 92 МHz и путем сајта. На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године дотадашњи aрхимандрит Арсеније (Главчић) изабран је за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја. Његова Светост Патријарх српски Иринеј обавио је чин хиротоније Епископа Арсенија у Саборном храму у Београду у присуству више архијереја СПЦ 31. августа 2014. године. На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне цркве 24. маја 2017. године за Епископа нишког изабран је дотадашњи Епископ топлички Г. Г. Арсеније. Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј увео је Његово Преосвештенство Епископa нишкoг Г. Г. Арсенија у трон Архијереја нишких у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу, 13. августа 2017. године. Долгоденствуј Преосвећени Владико на многаја и благаја љета! Извор: Епархија нишка

У суботу 19. децембра 2020. године када Црква прославља великог Божијег угодника Светог Николаја мирликијског-чудотворца, Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Литургију у Саборном храму у Нишу. На овом Евхаристијском сабрању Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије „Светих Кирила и Методија“ у Нишу, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Владица Савић, јеромонах Нектарије Ђурић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Лепоти данашње службе допринело је појање Нишке Црквено-певачке дружине „Бранко.“ Након заамвоне молитве Преосвећени Владика освештао је славске дарове, а отац Милутин Тимотијевић је пререзао славски колач у спомен Светог оца Николаја кога Његово Преосвештенство данас прославља. У пригодној беседи у име свих окупљених протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић Преосвећеном Владики честитао је Крсну Славу. Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније захвалио се оцу Милутину на дивним речима, а све присутне подсетио на значај Крсне Славе у нашем народу. „Зато, никада не престајмо хвалити велике Светитеље Божије, и молећи их да нас они на путу кроз овај свет воде из наших мракова, из свих тама, из свих понора, воде и изводе и поведу путем Вечнога Живота, путем на коме нам никаква смрт наудити не може; путем на којем нам никакав ђаво не може наудити; путем пуног Анђела Божијих. Тај пут нека буде наш пут. А ми имамо испред себе ето, од данас, Светога Николаја и са њим сву браћу његову, све Светитеље Божије, који га сигурно славе на Небу данас, бескрајно славе више него ми на земљи.“-Свети Јустин Ћелијски. Извор: Епархија нишка

У Ждребаонику код Даниловграда данас је прослављен празник Светог Арсенија, другог архиепископа српског, чије свете мошти почивају у овом манастиру. Богослужио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством. У литургијској бесједи Владике је позвао вјернике да слушају савјете здравствених радника у вези с пандемијом ковид 19. “Уједно, као Црква морамо и да апелујемо на савјест свих тих тијела која доносе те здравствене прописе да имају на уму да је религија, како је то говорио Јеротеј Влахос исто тако терапија која лијечи људе”, рекао је Владика Кирило. Говорећи о данашњем празнику, Владика је подсјетио да житија великих људи често пута бивају скривена од очију овога свијета, нарочито људи који су себе потпуно посветили Богу, што је и случај са житијем Светог Арсенија. “Свети Сава је управо њега узео за свога наследника. Уочио је у њему послушног, смиреног човјека, Христовог човјека пуног благодати и њему препушта трон Цркве – некоме ко није из фамилије Немањића. Та чињеница затвара уста свима који Светог Саву називају некаквим националистом, који је, ето, увео некакав нациопнални програм. Наравно да је он Христовом благодаћу учинио да се посвети његов народ, да постане хришћански, али није имао неке националне програме. Ето доказ: његов ученик и наследник, дакле, није био из његове фамилије, али је био Христов човјек. И тај пут Светог Саве који ми називамо светосављем је пут Христа Богочовјека, само у неким нашим домаћим условима”, казао је Епископ буеносајрески. Подсјетио је да је о томе често говорио блаженопочивши Митрополит Амфилохије и препоручио збирку његових бесједа коју је објавила “Светигора”. “Митрополит Амфилохије је говорио о Цркви као богочовјечанском организму, живом организму. Наравно да она има и те своје оинституционалне пројаве у друштву, јер је небоземна, али он је о томе говорио прије свега кроз личност Светог Саве и Светог Арсенија, и кроз посланице Светог апостола Павла који каже да је Христоос глава Цркве, а она Његово тијело”, рекао је он. Владика Кирило је нагласио апсолутно послушање Светог Арсеније и његово апсолутно повјерење у свога духовног оца Светог Саву, као и његово послушање црквеним канонима. “То послушање, које је сестра смирења, темељ је сваке наше врлине. Свака врлина, ако није заквашена смирењем и послушањем, прије или касније ће да ишчезне”, објаснио је он. Говорећи о блаженоупокојеном Митрополиту Амфилохију, рекао је да је Митрополитова ријеч била дејствена. “У својим раним бесједама он каже да ријеч која излази из наших уста мора бити у складу с унутрашњем стањем човјековим. Ако она није у стању с унутрашњим стањем човјековог срца и душе, она неће донијети плода. И ту се открива једна друга димензија његовог бића, а то је да је он стално тражио да се, ако се нешто не догађа како треба, разлог за то у себи. То је та митарева молитва: Боже, буди милостив мени грешноме! Тако се напредује у духовном животу – кад ми не осуђујемо ближњега, не тражимо у њему разлог неког неуспјеха него у себи самима”, казао је Владика. Казао је да је Митрополит Амфлохије на богочовјечанском светосавском путу био следбеник кључних завјета нашег народа. “Био је задојен и Његошевом поезијом, а то значи и косовским завјетом. Понављао је и учио нас да никада не заборављамо Косово, косовски завјет, наше косовске светиње”, рекао је Владика Кирило. Након Литургије Владика Кирило је благосиљао славске колаче манастира и Православног братства “Свети Арсеније”. Епископ Кирило синоћ је поводом данашњег празника покрај кивота Светог Арсенија служио свечано бденије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Велики угодник Божији Свети Арсеније Сремац свечано и молитвено је прослављен у катедралном храму Епархије нишке у понедељак 10. новембра 2020. године. Управо тог светитеља из рода нашег великог јерарха Српске Цркве и наследника Светога Саве, кога је Господ просијао међу светима својим, као свог небеског заштитника прославља духовни отац Богоспасаване Епархије нишке-Епископ Арсеније. Звучни запис беседе Тим поводом у Саборном храму Епархије нишке Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Литургију. На овом Евхаристијском слављу Преосвећеном Владики саслуживали су свештеномонаси и свештеници Епархије нишке. Након заамвоне молитве Преосвећени Владика освештао је кољиво у спомен свог небеског заштитника. Његово Преосвештенство је поучио све присутне говорећи о дивном житију Светог Арсенија Сремца. Извор: Епархија нишка

Његово Преосвештенство Епсикоп нишки и војни г. Арсеније служио је 7. новембра 2020. године свету Литургију у Саборном храму у Нишу. Служивали су свештеници Војске Србије. У току малог входа Преосвећени Владика је произвео јереја Ђорђа Димића, војног свештеника Копнене војске, у чин протопрезвитера. Након заамвоне молитве Преосвећени Владика је доделио високо одликовање Епархије нишке орден Светог Романа Ђунишког другог степена др Јовици Станојковићу, пуковнику Војске Србије у пензији, за показану делатну љубав према Светој мајци Цркви. После богослужења Преосвећени Владика је одржао састанак са свештеницима Војске Србије у Епархијском двору. Извор: Епархија нишка

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније благословио је почетак Међународног симпозијума византолога „Ниш и Византија XIX“, који је одржан у среду, 3. јуна 2020. године у виду веб конференције. Преосвећени Владика Арсеније обратио се учесницима словом о Светом цару Константину, пожелевши им успешан рад конференције, која се већ деветнаест година организује на дан Светих цара Константина и царице Јелене. Извор: Радио Глас

Мошти Светога Арсенија Сремца, другог српског архиепископа, вечерас су у пратњи Његовог високопреосвешенства Архиепископа цетињскога Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, свештенства и монаштва, свечано враћене у манастир Ждребаоник код Даниловграда гдје се чувају од 1920. године. Звучни запис беседе Свети Арсеније је јуче и данас био на поклоњење вјерноме народу у Цркви Вазнесења Господњег на Ублима у Кучима и Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Вјерни народ Даниловграда са радошћу је дочекао и цјеливао мошти свога светитеља а добродошлицу Светом Арсенију у светињу Светих аргангела је пожелио Митрополит Амфилохије који је сабране подсјетио на живот овог подвижника. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је Свети Арсеније путник који путује вјековима од времена још када је дошао и постао монах манастира Жиче за вријеме Светога Саве, у чијем братству је био највећи подвижник. Из Жиче је отишао у Пећ, по благослову Светога Саве који га је послао да тражи за архиепископију неко мирније мјесто, пошто је Жича била нападнута од варвара. “Он нашао Пећ гдје је била древна светиња вјероватно из 6-8. вијека и ту подигао Цркву Светих апостола, чији је наследник био и зато му пјевамо да је равноапостолни, и Цркву Светог Вазнесења”, казао је владика. Пред свој други полазак за Јерусалим Св. Сава је одредио Арсенија себи за наследника на архиепископском пријестолу (1233. године). Св. Арсеније је мудро управљао Српском црквом тридесет година и упокојио се у Господу 28. октобра 1266. године у манастиру Црнчи у Црној Гори, тадашњем жичком метоху. Одатле је био пренијет и похрањен у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећкој патријаршији, гдје је био неколико вјекова чинећи чудеса и сабирајући народ из свих крајева. Светитељеве мошти су након насиља отоманске власти однијете из разорене Пећке патријаршије и послије тога ношене и чуване по разним манастирима. Преко манастира Довоље и Мораче мошти су доспјеле у Куче. За вријеме књаза Данила пренијете су у манастир Ждребаоник, гдје су остале до 1884. године а онда пренијете у манастир Косијерево и тамо остале до 1914. године. Након тога су пренијете у Острог и ту остале до 1920, када их Бјелопавлићи преносе у манастир Ждребаоник. “Ево опет путује Свети Арсеније и обилази крајеве. Ношен је био и у манастир Косијерево (септембра 2018. године), за благослов народа који тамо живи. А сада ових дана послије 164 године поново је отишао у Куче, гдје су га јуче дочекали са таквом љубављу и поштовањем. Синоћ је преноћио у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје смо јутрос поред његових моштију служили”, рекао је Митрополит. Нажалост, присјетио се, полиција је пресретала колону возила која је из Куча пратила светитеља до Подгорице и “направила велики неред и једнога младића који чак није ни био у том крсном ходу избацила из кола”. “Хтјели су да разбију ту кучку литију, али на крају ипак је дао Бог да и поред тих најновијих страдања, Свети Арсеније благослови престони град Подгорицу и ево га поново се вратио овдје у Бјелопавлиће”, бесједио је владика и примјетио да су се Бјелопавлићи послије дугогодишњег безбожништва поново вратили Светом Арсенију, сами себи и својим вјековним предањима, и овај немањићкој лаври. Захваљујући труду мати Јустине и сестринства манастир Ждребаоник је обновљен, као и народ, што је велики Божји благослов и, како је казао, дјело путешествија нашега Светога Арсенија. “Он је живи свједок Цркве Божије, Цркве Христове, Светосавске”, рекао је Високопреосвећени и подсјетио да сада безумници који не знају шта је Црква, а уз то су и атеисти, хоће да стварају некакве своје цркве. “То је први пут у историји да безбожници стварају цркве и по томе ево постајемо познати. Безбожници црногорски хоћу да стварају своје цркве, одричући се од ове Цркве Божје која овдје постоји не само осам вјекова од времена Светог Саве, него постоји од апостолских времена. ” Подсјетивши да су ови простори били хришћански, и да су проповједници и апостоли били и са Истока и са Запада, владика је нагласио да је временом кирило-методијевска традиција, нарочито од времена Св. Јована Владимира, преовладала на овим просторима и сви који су ту живјели су се опредјелили за Православни исток, за Цркву Јерусалима, за Цркву царског града Константинопоља. Оцијенио је да је то од огромног значења за ове просторе. “Та Црква постоји вјековима, нарочито од времена Светога Саве и времена његовог наследника Св. Арсенија који је дошао овдје да свједочи то живо јединство Цркве Христове Цркве Божје, Светосавске, које је непрекинуто кроз вјекове. Дај Боже да и ове, који сада измишљају некакве своје идеологије, Бог врати разуму и памети, да се врате Светој цркви Божијој, да се крсте и миропомажу, и дођу и ћивоту Светог Петра, и Светог Василија, и Светог Арсенија, а не да пресрећу и нападају, као што су напали у Никшићу народ Божји који се сабрао око Светога Василија и послије затворили Епископа Јоаникија са свештеницима.” По његовим ријечима то је једно велико безумље, а Црква је, као и епископи, навикла још од Христа да страда, што свједочи и Свети Арсеније. “Христос је пострадао, разапет за спасење овога свијета и на том Његовом распећу је све утемељено кроз вјекове што је часно и честито и у Европи и овоме свијету”, рекао је владика. Даље је казао да је Свети Арсеније дошао овдје да својим присуством помогне, како је истакао, и оним Црногорцима који се “претварају у неке Монтенегрине и свима нама да се вратимо Богу живоме, истинитоме, Богу љубави, Оцу и Сину и Духу Светоме”. “Да се кроз Бога живога и преко Његових светих вратимо једни другима том христоликом, боголиком љубављу. То је оно чему нас учи Свети Арсеније својим присуством: љубави према Богу и једни према другима, том љубављу која не тражи своје него се жртвује, дарује.” Додао је да кроз Свето причешће примамо Христову љубав – Њега као љубав и преко Светог причешћа се учимо тој љубави и према Богу и једни према другима, на начин како је Христос волио овај свијет. “Нека Бог даде да се та љубав христолика, боголика, светоарсенијевска зацари међу свима овдје који су се подјелили на разне партија и идеологије па чак и дубље. Сад имамо једна иста мајка, рађа двије нације. То једино има у Црној Гори”, казао је Високопреосвећни. Као најбитније је нагласио наш повратак Богу као љубави, Христу Господу и свецима Његовим. “И тако да се вратимо на прави начин једни другима без обзира ко је ко и и коме припада. Молитвама Светог Арсенија, његовим молитвама нека утврди Христос Господ ту љубав, то заједништво, то братство, утемељено на Богу и на светињи Божијој, међу људима и међу свим земаљским народима. И нека би та љубав светоарсенијевска испунила срца, не само нашега народа, него свих земаљских народа”, поручио је на крају свог обраћања Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у манастиру Ждребаоник по повратку моштију Светог Арсенија у ову древну немањићку светињу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мошти Светога Арсенија Сремца, наследника Светога оца нашега Саве, вечерас су у пратњи Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, свештенства, монаштва и вјерног народа, свечано испраћене из Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици за манастир Ждребаоник. Испраћају је претходила вечерња служба коју је служило свештенство подгоричког храма уз молитвено учешће Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија. Чудотворне мошти овог Божијег угодника стигле су у Саборни храм Васкрсења јуче у навечерје празника иконе Пресвете Богородице Пећке Краснице, коју је Свети Сава добио када је постао архиепископ српских и поморских земаља а која се чува у Пећкој патријаршији – светињи коју је основао Свети Арсеније Сремац. Мошти су у храм стигле из Цркве Вазнесења Господњег на Ублима у Кучима, гдје су послије 164 године први пут јуче боравиле. Отац Бранко Вујачић испред свештенства Саборног храма Васкрсења је заблагодарио сестринству манастира Ждребаоник на благослову да свете мошти другог српског архиепископа буду у овом храму. “Велики је то дар за нас на храму, за вјерни народ, за овај град. Али благослов и за читаву Црну Гору је да мошти наследника Светога Саве бораве међу нама. Нека је слава и хвала Богу и молитвама Светог Арсенија да Бог погледа на нас, на овај храм и на овај град, који се радује увијек овако благословеним данима и благословима светих Божијих угодника. Нека нам је наздравље, на радост и спасење молитва ова и благослов Светога Арсенија”, казао је протојереј Бранко Вујачић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мошти Светог Арсенија Сремца, другог српског архиепископа, вечерас су у пратњи Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, свештенства и вјернога народа, око 19 часова, донесене вјернима на поклоњење у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Током вечерње службе коју су служили архијереји са свештенством, народ је у молитвеној тишини прилазио кивоту и примао благослов Светог Арсенија Пећког. На крају вечерње службе сабранима се обратио владика Јоаникије архипастирском бесједом у којој је говорио о Светом оцу нашем Арсенију. Мошти су у подгорички храм стигле из Куча, које је Свети Арсеније данас, послије 164 године, поново походио. Наиме, мошти овог угодника Божијег јутрос су из манастира Ждребаоник стигле на Убле у Кучима, у Цркву Вазнесења Господњег, гдје су некада боравиле. Тим поводом, као и поводом храмовне славе, Свету архијерејску литургију јутрос су служили Митрополит Амфилохије и Епископ Јоаникије са свештенством. Вјерни ће моћи мошти насљедника Светог Саве да цјеливају и сјутра током Свете службе Божије у Саборном храму Христовог Васкрсења, која се служи у уобичајеном термину, са почетком у 8 часова, након чега ће бити свечано испраћене у манастир Ждребаоник. Велики јерарх Српске цркве и наследник Светога Саве Арсеније, родом из Срема, својевремено је био највећи подвижник у жичком братству и најодговорнији ученик Светог Саве. Пред свој други полазак за Јерусалим Св. Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу (1233. године). Арсеније је мудро управљао Српском црквом тридесет година, до 1263, и упокојио се у Господу 28. октобра 1266. године. Свети Арсеније Сремац је пренио сједиште Српске цркве из Жиче у Пећ, које је остало сједиште свих архиепископа и патријараха српских до наших времена. Мошти Светог Арсенија из Пећке патријаршије, преко манастира Довоље и Мораче су доспјеле у Куче. За вријеме књаза Данила пренијете су у манастир Ждребаоник, гдје су остале до 1884. године. Онда су пренијете у манастир Косијерево и тамо остале до 1914. године, када су Аустријанци срушили манастир. Након тога су пренијете у Острог и ту остале до 1920, када их Бјелопавлићи преносе у манастир Ждребаоник гдје се и данас налазе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Извор: Епархија нишка

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније слави Светог Николаја Мирликијског чудотворца као своју крсну славу. Тим поводом је у Саборном храму у Нишу служена Света архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г. Г. Порфирије, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Г. Никодима и Преосвећеног Епископа нишког Г. Г. Арсенија. Звучни запис беседе Митрополита Порфирија Звучни запис беседе Епископа Арсенија Пресвећеним Владикама саслуживало је бројно монаштво и свештенство нишке Епархије, као и гост из Архиепископије београдско-карловачке протођакон Дамјан Божић. Благољепију Свете Литургије допринело је појање НЦПД „Бранко“, под диригентском палицом госпође Саре Цинцаревић. Бројни верни народ је испунило нишки Саборни храм и већина њих се причестила. У току Свете Службе служен је чин освећења славских дарова, а пригодном беседом Владики нишком славу је честитао Високопреосвећени Митрополит Порфирије: "Честитам Владико Вама Вашу Славу и молим се Богу да Вам да пре свега вере чврсте, чисте, праве вере, вере Светог Николаја, вере Православне. Ако то имате, ако имате веру у Христа, онда слободно можемо рећи да Вам не треба ништа више. Јер ако имате истинску и праву веру, у њој је све садржано - и љубав и подвиг и труд и жртва и Распеће, али изнад свега и Васкрсење." Владика Арсеније се захвалио на честиткама и подсетио на историјске и духовне везе ове две Богомспасаване Епархије, које повезује Свети Исповедник Доситеј, који је за живота био архипастир и у Нишу и у Загребу. "Наше две епархије не повезује само братска и хришћанска љубав, повезује нас једна историјска личност - Свети Доситеј, Епископ нишки, а потоњи Митрополит загребачки, Исповедник кога обе наше епархије имају као свога молитвеника пред Богом и свога заштитника и то је још једна спона која повезује Ниш и Загреб." Након свете Литургије уследила је трпеза љубави у Светосавском дому у Нишу, где су Преосвећеном Владики славу честитали уважени гости, међу којима и Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г. Г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Никодим, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Г. Јован, Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Г. Пахомије, представник римокатоличке цркве у Нишу Дон Марко Трошт, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, начелница нишавског Управног Округа госпођа Драгана Сотировски, председник скупштине Града Ниша, мр Раде Рајковић, председници општина Града Ниша - Небојша Коцић, Александар Ждрале, Братимир Васиљевић, Дејан Јовановић, градоначелник Пирота Владан Васић, председници општина Куршумлија - Радољуб Видић, Гаџин Хан - Марија Цветковић, Медвеђа - Небојша Арсић, Лебане - Иван Богдановић, Бела Паланка - Горан Миљковић, Димитровград - Владица Димитров, командант Копнене Војске РС генерал-потпуковник Милосав Симовић, бригадни генерал Слађан Стаменковић, начелник Војне болнице у Нишу пуковник др Јовица Станојковић, представници Завода за заштиту споменика Љиљана Берић и Миле Вељковић, директор КПЗ Дејан Панић, директор Аеродрома Србије Михајло Здравковић, директор ЈКП Медијана Драгослав Павловић, припадници јавног и културног живота града Ниша. Извор: Епархија нишка

На дан када наша света Црква савршава молитвени спомен на светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније (Главчић) прославља свој имендан. Уредништво нашег Портала упућује молитвене честитке предстојатељу Цркве Божје у Епархији нишкој и свесрдно са пуно љубави узвикује: Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Арсенију, Божијом милошћу Православном Епископу нишком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Животопис Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија (Главчића) Епископ нишки Арсеније (Главчић), рођен је 10. марта 1978. године у Вршцу, од оца Богдана и мајке Ружице, рођене Ненадовић, добивши на крштењу име Миломир. По породичном пореклу aрхимандрит Арсеније потиче из места Ковачи код Јошаничке Бање, где је рођен његов отац Богдан. Мајка Ружица, рођена у селу Баваниште код Панчева, пореклом је из чувене породице Ненадовића из Бранковине. Деда по мајци Никола потомак је Јакова Ненадовића. Основну школу завршио је у родном месту 1993. године, одакле, по благослову тадашњег Епископа банатског Хризостома (Столића), одлази у Богословију Светог Саве у Београду. Школовање у Богословији завршава са одличним успехом 1998. године. Одмах након завршетка Богословије, по благослову Епископа Хризостома, уписује се на Богословски факултет у Београду. У току студија два пута је одлазио на усавршавање руског језика на Пушкиновом институту у Москви, 1999. и 2000. године. Године 2002. Епископ банатски Хризостом поставља га на дужност Секретара Епархијског управног одбора и благајника Епархије банатске. На тој дужности остаје све до септембра 2004. године. Следећи свог духовног оца Епископа Хризостома прелази у Епархију жичку где бива постављен на дужност Секретара Епископа у јулу 2005. године. Истовремено започиње и припрему за монашки живот као искушеник на Епископском двору у манастиру Жичи. У септембру 2005. године дипломирао је на Богословском факултету у Београду. На дужности Секретара Епископа жичког остаје до октобра 2006. године када, по благослову Светог архијерејског синода Српске православне цркве, одлази на постдипломске студије у Грчку. На Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну уписује се на магистарске студије на катедри за Литургику код професора Панајотиса Скалциса. У току студија прима монашки постриг у манастиру Студеници 1. августа 2007. године добивши име Арсеније. На празник Светог пророка Илије исте године рукоположен је у чин јерођакона од стране Епископа жичког Хризостома у манастиру Студеници. Две недеље касније, на празник Преноса моштију светог архиђакона Стефана, 15. августа, у манастиру Жичи, Епископ жички Хризостом рукоположио га је у чин јеромонаха. Након тога враћа се на студије у Солун, а наредне године, на празник Преподобне Анастасије Српске, 5. јула, у манастиру Студеници, произведен је у чин aрхимандрита. Магистарску дисертацију на тему: „Типик Светог Никодима Архиепископа српског“ одбранио је 29. новембра 2012. године са одличном оценом. Након освећења новог Епископског двора у Краљеву, 15. маја 2011. године, заједно са Епископом жичким Хризостомом, као придворни монах, прелази из манастира Жиче у Краљево. Уз свог духовног оца остаје све до његовог блаженог уснућа 18. децембра 2012. године. Након упокојења Епископа Хризостома наставља да врши послушање придворног монаха на Епископском двору у Краљеву. У фебруару 2014. године, на предлог Администратора Епархије жичке Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, добија благослов Светог архијерејског синода Српске православне цркве за докторске студије на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну. На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја. На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 24. маја 2017. године изабран је за Епископа нишког. Устоличен у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу, 13. августа 2017. године. Вашој пажњи препоручујемо интервју са Владиком Арсенијем који је објављен у "Православном мисионару", званичном мисионарском гласилу Српске Православне Цркве за младе: Владика Арсеније: Црква је сабрање на Евхаристијској Вечери!

Питома оаза усред крша и камена,обасјана дивном свјетлошћу крста православнога и благословом Св. Арсенија Сремца каква је бјелопавлићка равница не би била то што јесте да у њој, Христу Богу на дар Немањићи не оставише једну своју задужбину. Можда би и била лијепа за око намјерника, да се у зеленилу и питомини мало одмори, али не би имала онога свјетила и небескога сјаја који обасјава срце човјеково чак и онда када се сви, за тјелесно око видљиви светионици угасе. Тај неугасиви светионик за бјелопавлићку равницу је манастир Ждребаоник са црквом Св. Архангела. Сијао и сија непрекидно. И порушен и похаран и запуштен и зарастао и обновљен и освећен. Сија и сијаће. Манастир Ждребаоник О настанку имена Ждребаоник постоје двије верзије. Прва каже да су Немањићи на овом имању узгајали коње, а друга се везује за словенску реч ждребје, што означава плодну црквену земљу. На жалост писани документи о настанку манастира нису сачувани. Сачувана су само усмена предања која су сложна кад је у питању ктитор - Стефан Вукан Немања. Зашто их нема? Можда бисмо то питање могли поставити онима који су послије рата спалили библиотеку манастира Мораче. Ко зна да ли су међу живима... И ако јесу то је за њих тад била само хрпа папира која се противи идеји, документа у којима се на разне начине потврђује постојање душе једнога народа. А чак и сама ријеч душа била је партијски непријатељ. Међутим један руски научник, Коваљевски у својим списима наводи да је 1841. године у Манастиру Морачи својим рукама држао повељу у којој је писало да је Манастир Ждребаоник грађен у исто вријеме кад и манастир Морача, као његов метох. 1896. године је тада стогодишњи старац Петар Агичин Радуловић из Пажића записао: "Ја памтим стару цркву Св. Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године." Бјелопавлићи памте да је и једна сестра Стефана Немање била удата у ове крајеве. Кажу да је село Кујава, у околини Даниловграда по њој добило име. Затим да је Јелена Анжујска градила цркве у околини Даниловграда. Манастир Ждребаоник је био мјесто где се састаје, договара, одлучује. У њему је била и монашко богословска школа. Неколико пута је паљен, рушен, пљачкан. 1714. годину и Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, а Мехмед паша је 1612. године попалио Бјелопавлиће. Оба пута и манастир је са народом страдао. Сулејман паша је поново 1876. године разорио храм. Ни у другом свјетском рату манастир није био поштеђен. У извјештају од 07. маја 1941. год јеромонаха Павла Павићевића, тадашњег настојатеља манастира Острог, стоји. ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Цетиње У прилог депеши која је послата из Данилова града од стране Управе манастира Ждребаоника извјештавате се да је јутрос 7. о. м. око 6 часова прије подне један вод од 20-22 војника (Италијана) дошао у манастир Ждребаоник, разбили настојатељев стан као и канцеларију Управе, изговарајући се да траже државне ствари и том су приликом покупили скоро све животне намирнице и то 100 кгр. брашна (сите), 50 кгр. масти, 18 кгр. гаса, 200 кгр. кромпира, 50-60 кгр. пасуља, 3 шунке, 30 кгр. шећера, 22 кгр. паште, једном ријечју сву залиху животних намирница са којима је располагала управа манастира, тако да је братство манастира и послуга остала без икакве хране с обзиром на данашње прилике тешко се иста може и набавити, па вас молим да интервенишете код италијанских власти да се ови манастири заштите оваквих или сличних случајева, који ће се, како изгледа, понављати врло често. ПРИВ. НАСТОЈАТЕЉ МАН. ОСТРОГА, јеромонах П. Павићевић Прва обнова, односно изградња нове на темељима старе цркве била је 1818. године. Изграђена је као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслицу. Освештао ју је Св. Петар Цетињски. Половином 19. вијека направљени су конак и једна дугачка приземна зграда. Изнад улазних врата цркве повише лика Св. Архангела Михајла стоји натпис: „На темељу Немањића храм Св. Архангела Михаила саграђен је 1818. године. А звоник из својих средстава подиже окружни протојереј-ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926. године." У цркви се са лијеве стране налази кивот са моштима Св. Арсенија Сремца, првог насљедника Св. Саве у архиепископском трону. 10. новембра 1989. године обављено је пресвлачење светитеља и полагање његових моштију у нови кивот. Нови кивот сачинио је блаженопочивши игуман острошки Георгије Мирковић, а група од 50 верника из Новог Сада заједно са својим парохијским свештеником приложила је унутрашњу дрвену облогу за кивот. Постоље за кивот и сто за цјеливајућу икону рађени су дуборезом и рад су ђакона Томислава Живановића из Крњева. Иконостас се састоји од бетонског и дрвеног дела. У иконостасу су 33 иконе, у три реда. Рад је браће Ђиновски и датира са почетка 19. века. У непосредној близини манастира налази се главичица или гувно на којем се годинама из 66 бјелопавлићких села окупљао народ на Госпођиндан. Ова дивна традиција прекинута је 1947. године. То је ипак требао бити скуп на коме не би било парола „Тито и партија" и сличних, те се морао прекинути. У порти се налази и гробље. Ту су сахрањени: протојереј Срдан Поповић, јеромонах Сава Шарановић, прота Јован Говедарица, Коста Вујошевић, игуман Сава Шалетић, јеромонах Исаија Цуца . Поред моштију Св. Арсенија Сремца у манастиру се чувају дио лобање Св. преподобномученице Февроније, честице моштију Св. Николаја Мирликијског Чудотворца, Свете равноапостолне Текле, Св. мученице Јустине, Блажене Матроне Московске, Св. Александра Невског, Св. Сергија Радоњешког, Св. великомученика Георгија, Св. преподобне Олимпијаде и Димитре Кијевске, Св. Серафима Саровског, Св. преподобних Марте, Александре и Јелене и Блажених Пелагије, Параскеве и Марије подвижница Дивјејевских. Прије него што ће стићи у манастир Ждребаоник, мошти Светог Арсенија су око 166 године преношене из светиње у светињу. Сматра се да су због најезде Турака 1690. године из Пећи донијете у манастир Довољу. Одатле су пренијете у манастир Морачу. Након тога 1835. године у цркву на Медуну у Кучима код Подгорице. Због похаре Куча мошти Светитеља су 1856. године први пут донијете у манастир Ждребаоник. 1884. из Ждребаоника су премјештене у манастир Косијерево. 1914. године манастир Косијерево страда, устаници избављају мошти из ватром захваћене цркве и односе их под Острог. У Ждребаоник је Светитељ враћен 1920. године. 1991. године Ждребаоник постаје женски манастир и предано се ради на његовој цјелокупној обнови. Изграђен је нови конак са параклисом посвећеним Св. Арсенију. Конак и параклис су освештани 2000. године руком блаженопочившег патријарха српског г. Павла. Обновљена је црква, као и стари конак, дограђене су неке нове помоћне просторије и уређена црквена порта. Подигнута је агиазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини. Сада у манастиру живи 11 сестара а већ двије деценије игуманија ове светиње је мати Јустина Таушан. Сестре се баве иконописањем, израдом разних сувенира, уређују и обрађују манастирско земљиште, а изнад свега пружају топлу ријеч и гостољубље за све оне који дођу да посјете ову светињу и поклоне се моштима Св. Арсенија. Јован Б. Маркуш: Обнова манастирâ и цркава у Црној Гори у вријеме Митрополита Амфилохија (11) – Манастир Ждребаоник Кратки историјат манастира Манастир Ждребаоник налази се на лијевој обали ријеке Зете, у питомој Бјелопавлићкој равници на домаку Даниловграда. Писаних докумената о његовом настанку нема, нити су вршена детаљнија археолошка испитивања. Истраживања која су вршена од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе указују на постојање старијег и знатно већег црквеног објекта, и да је садашњи подигнут на темељима храма с краја 16. или почетка 17. вијека, од кога су сачувани зидови у висини од 50 см. Обнављан је и 1885. године.О његовој градњи постоје многа народна предања која се преносе са кољена на кољено и сва су везана за име славних Немањића. Неки савремени историчари тврде да не постоје писани извори који та предања могу потврдити, па стога сматрају да у то не треба много вјеровати. Њихова сумња не би имала основе да поратни „просвјетитељи“ нијесу спалили богату библиотеку манастира Мораче. Руски научник Коваљевски тврди у својим списима да је у Морачи 1841. године у својим рукама држао повељу у којој је писало да је Ждребаонички храм грађен као метох манастира Мораче у исто вријеме кад и Морача, и да им је ктитор Стефан Вукан Немања. То је засигурно знао и прота Срдан Поповић кад је изнад улазних врата храма поставио камену плочу која и данас стоји, а на којој пише: „На темељу Немањића храм Св. Арх. Михаила саграђен је 1818, а звоник из својих срестава подиже окружни протојереј – ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926“. Интересантно је и свједочење стогодишњег старца Петра Агичиног Радуловића из Пажића, које је записано 1896. „Ја памтим стару цркву Светог Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године.“ Необично је име самог манастира. Објашњавају га двије верзије које се чувају у народу. По једној верзији Немањићи су овдје узгајали коње, а по другој име је везано за словенску ријеч ждребје која се може наћи у старим српским документима, од прилике она би означавала плодну црквену земљу. По Душановом законику властелин је био дужан да свештеницима који немају земље пода ждребје – три њиве законите, плодне. Отуда би се назив Ждребаоник могао превести као плодна земља. Цјелокупна историја Бјелопавлића, поред Острога везана је и за Ждребаоник. Он је вјековима био у жижи свих збивања. Ту су се одржавали племенски сабори и ту су доношене важне одлуке. Његова судбина била је и судбина његовог народа. Најранији писани запис о ждребаоничкој цркви може се извући из контекста народне пјесме „Бој с везиром Махмут пашом.“ Битка се одиграла 11. јула 1796. „А Владика окупи главаре, те су они обрнули пред бијелу Аранђелску цркву те им наук и благослов даје“ Нигдје у Бјелопавлићима нема толико простора на коме би стала сва војска, нити има у близини цркве посвећене Светом Архангелу. У часопису Невесиње који је излазио крајем 19. вијека, стоји да је Свети Петар овдје војску причестио. Манастир је у својој историји неколико пута паљен и рушен. Зна се да је Мехмед паша још 1612. попалио Бјелопавлиће. 1714. године Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, Ждребаоник је спаљен и срушен до темеља. Вјероватно да је послије тог разарања направљена мала црква Светог Архангела коју памти Петар А. Радуловић. 1818. године саграђена је ова данашња као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслици. У дописима часописа Невесиње стоји да је градњу цркве помогао Свети Петар Цетињски, породица Петрушиновић и засигурно и остали Бјелопавлићи. По завршетку радова, храм је освештао Свети Петар. Половином 19. вијека направљен је конак, двоспратна камена кућа са лијеве стране, а са десне дугачка приземна зграда. Да је владарска кућа Петровића вољела и помагала овај манастир види се из тестамента Пера Томова Петровића, Његошевог брата, гдје за своју душу оставља „манастиру светог Василија под Острог талијера 100, у манастир на Ждребаоник 50 и манастир у Морачи 50.“ Сулејман паша је у свом ратном походу на Бјелопавлиће 1876 – 1878. дјелимично разорио храм и манастирске конаке. Крајем вијека манастир је поново обновљен. У току ратних немира, Светац је ношен 1872. на Чево, а 1876. у село Загреда, а потом је био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. У току Другог светског рата око манастира су опет вођене борбе. Мошти Светог Арсенија су тада склоњене на Јеленак у цркву Светог Николе. Поред свих невоља које су пратиле житеље овог краја и свештенослужитеље ове светиње, при манастиру је 1870. отворена школа а затим 1875. прва Књажевска земљорадничка школа. 1898. године митрополит Митрофан Бан је издао наредбу да се овдје отвори Монашка школа. „Манастир има три куће: његово зданије које се налази источно од цркве. У њему се налази манастирска монашеско-богословска и школска управа, монашеска богословија, школа трећег и четвртог разреда и стан калуђерски. У том зданију кад дођу, почивају Њихова височанства и господин Митрополит. Двије много мање куће налазе се сјеверозападно од цркве: у једној се налази школа другог разреда, а друга служи за стан и кужину ученика монашеске богословије. Школа првог разреда не налази се у манастиру због тјескобе и малог простора куће но је премјештена у кућу господина подофицира Лазара Павличића.“ О манастиру су се старали и у њему живјели и радили многи свештеници и монаси. Гробови неких од њих налазе се уз саму цркву. То су протојереј Срдан Поповић (1845-1937). Он је дао и коначни изглед храма, јеромонах Силвестар (Сава) Шарановић (1893-1917), прота Јован Говедарица (1815-1898) један од покретача херцеговачког устанка, Коста Вујошевић (1862 – 1900), игуман Сава Шалетић (1890-1969). Овдје су сахрањени јеромонах Исаија Цуца (1847) и архимандрит Рафаило (1891) али им гробови нијесу обиљежени. Имена познатих настојатеља од средине 19. вијека су: јеромонах Серафим Митровић – помиње се у једној преписци 1843, јеромонах Исаија Цуца – до 1847, јереј Јован Драговић – од 1870. до 1873, јереј Милутин Жарић – од 1873. до 1876, протојереј Јован Говедарица, од 1878. до 1898, синђел Михаило Ранковић помиње се 1898, јереј Коста Вујошевић – упокојио се 1900, (а не зна се тачно до када је био настојатељ), протојереј Срдан Поповић – до 1937, јеромонах Павле Павићевић – до 1945, игуман Сава Шалетић – до 1962, јеромонах Григорије Траиловић од 1962. до 1968, и јеромонах Матеј Ристановић – до 1991. Вриједно је помена истаћи да је Митрополит Црногорско-Брдски Иларион Рогановић (Илија, рођен у Подгорици од родитеља Ђура и Марије, рођене Марковић) послије 1847. као јеромонах постављен за старјешину манастира Ждребаоника у којем је био до 1856. године, када одлази на Цетиње а потом бива постављен за старјешину манастира Острог. Доласком митрополита Амфилохија у Црну Гору 1991, Ждребаоник постаје женски манастир на челу са игуманијом Јустином Таушан. Уз Божију помоћ кренуло се одмах са адаптацијом и градњом у манастиру. Помогла је Влада Црне Горе, општина Даниловград, бројна предузећа и добри људи са свих страна. Дограђене су помоћне просторије и нови конак са параклисом Светог Арсенија. (Започет 1996. а довршен 2000). На Аранђеловдан 2000. године параклис и конак је освештан руком блаженопочившег Патријарха српског Павла, Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија, Епископа захумско-херцеговачког Григорија и Епископа Будимљанско-никшићког Јоаникија. Током Свете Литургије крштено је више вјерника, а настојатељица манастира Ждребаоника, мати Јустина постала је игуманија. Вриједна игуманија и сестринство послије ове велике обнове и изградње нијесу стале већ сталним оплемењивањем и додавањем нових детаља трајно уграђују себе у љетопис ове велике светиње. За све ово вријеме манастир су посјетили и многи угледни гости: Васељенски патријарх Вартоломеј, Српски патријарх Павле, Атински архиепископ Христодул, Албански архиепископ Анастасије, игуман Хиландарски Мојсије, бројни архијереји Руске цркве, као и архијереји осталих помјесних цркава, вјерници из земље и иностранства, државници, министри и дипломате. Манастирска здања Храм Св. арханђела Михаила Храм Св. арханђела Михаила је једнобродне основе, са полукружном апсидом, дозиданом припратом и високим звоником изнад дозиданог дијела. Дугачак је 15, а широк 7 и. Градиво је прецизно клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове, скоро без спојница. На подужним зидовима постављена су по два лучна прозора, а на апсиди један. Главни архитектонски украс храма сконцентрисан је на прочељу грађевине, гдје доминира високи звоник, који са двије етаже слободно излази из масе крова. Портал је лучног облика и у његовој линети је лик храмовне славе – Св. арханђела Михаила. Изнад портала је плоча са исклесаним натписом о обнови. Дозидани дио цркве из 1926. године, иако изведен од сличног материјала, јасно се издваја од старијег корпуса грађевине. У средњем травеју, уз јужни зид, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца. Иконостас у цркви је рад браће Ђиновских са почетка 20. вијека. Умјесто традиционалног декоративног дубореза, конструкција иконостаса је изведена од зиданих елемената, прекривених виновом лозом у штукатури. Конак Уз стару зграду са лијеве стране дограђене су помоћне просторије, с десне стране изграђен је нови конак са параклисом Светог Арсенија. У порти је подигнута агијазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини. Црква је прекривена бакром, те тако заштићена од прокишњавања. Иза конака урађена је зграда вишенамјенског карактера. Манастирска порта је пространа. У њеној средини је црква, а двије зграде конака омеђавају порту са истока и запада. У источном дијелу порте налази се неколико старих гробова манастирских игумана. Свете мошти У средњем травеју, уз јужни зид храма Св. арханђела Михаила, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, који је дуго година био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. Послије земљотреса 1979. Завод за заштиту споменика изводио је радове на цркви и конаку и 1988. и Светитељ је био пренешен у цркву Свете Текле, а 1989. године враћен је у манастир, пресвучен у нову одежду и положен у нови кивот. Пресвлачио га је блаженопочивши Патријарх српски Павле, ондашњи Епископ Рашко-призренски заједно са Митрополитом Црногорско-приморским Данилом. У цркви се налази дио главе Свете Мученице Февроније, а у изложеним мошчевицима похрањене су честице моштију: Светог Јована Крститеља, Светог Николаја, Светог Великомученика Димитрија, Светог Сергеја Радоњешког, Светог Данила Московског, Светог Александра Невског, Светог Серафима Саровског, Светог Григорија Богослова, Светог Јована Златоустог, Свете Марије Магдалине, Свете Марије Египћанке и Свете Матроне Московске. Поред набројаних честица које су изложене у храму постоји још један број који још није изложен. Драгоцености у манастиру Од икона манастир посједује једну стару руску икону Пресвете Богородици и једну новију икону Светог Архангела Михаила, дар амбасадора Украјине г. Оксане Сљусаренко. Нажалост, од некадашњих драгоцјености послије многих похара манастира није остало ништа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу, 10. новембра, на дан рођења Светог Арсенија Аремца по ком носи име, карловачка Богословија обележиће 225 година од оснивања. Свечаном академијом, која почиње у 18 часова, у фокус ће бити стављени заједнички успеси професора и ученика. Богословија Свети Арсеније Сремац носи назив тог свеца, јер је он био пример марљивости, скромности и доброте. иако није био епископ, због преданости свему што је радио, Свети Сава га је, повлачећи се са трона именовао за свог наследника. Обележавање 225 година постојања Богословије повод је за скретање пажње на универзалне вредности које су биле део његовог животног пута. "Празник почиње вече уочи, тако ћемо и ми у суботу увече служити празнично бденије и биће водоосвећење у свечаној сали са професорима и ученицима. На сам дан ће бити служена арихијерејска литургија коју ће служити митрополит дабробосански,господин Хризостом", каже протојереј Јован Милановић. Програм ће се у недељу одржати управо овде, у свечаној сали Богословије када ће се окупљенима први пут званично обратити нови ректор богословије, протојереј, Јован Милановић. Карловачка богословија посебно је поносна на успех својих ђака, а у својим редовима има академике, професоре, писце и глумце. Сви они заједно чине један велики збор и сабор који нама задаје један озбиљан задатак а то је да наставимо да сведочимо то трајање и постојање ове школе и у исто време не одричући се онога што јесмо да будемо на располагању како бисмо свима онима који желе да чују, дали одговоре на смисао постојања живота, у исто време понудили квалитетан програм школског образовања и васпитања. На свечаној академији обележиће се и 800 година аутокефалности српске православне цркве, а сви који тог дана дођу у Карловце могу да посете и Саборну цркву у којој је великим трудом сачуван део моштију Светог Арсенија Сремца, које се иначе налазе у манастиру Ждребаоник у Црној Гори. Извор: Епархија сремска / РТВ

У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је пречасни презвитер Станко Лакетић, професор и главни васпитач Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, настојатељ храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла (познатији као доња црква) у Сремским Карловцима. Аутор и водитељ емисије: Дејан Стојадиновић. Извор: Телевизија Храм

У уторак 17. септембра 2019. године Епископ нишки Г. Г. Арсеније посетио је Медвеђу. Овог пута помоћ је била усмерена ђацима осноне школе "Горња Јабланица". Сарадњом Епархије нишке и Кола српских сестара из Лесковца, уручено је 150 пакетића деци од другог до четвртог разреда. Епископа је дочекала директорка школе госпођа Славица Ђонић са својим сарадницима и децом. Акцију је подржао и први домаћин Медвеђе др Небојша Арсић, предсеник Општине. Истог дана, у раним јутањим часовима, из порте Саборне цркве у Нишу кренула су три комбија разне помоћи, око које су се потрудили свештеници Саборне цркве, Коло српских сестара из Ниша, као и многи парохијани и грађани Ниша. Помоћ је подељена на више локација. Најпре у месној заједници у Газдару, затим у Медвеђи, Црном врху и напослетку у Сијаринској бањи. Епархија нишка се захваљује свима који су до сада учествовали у акцијама у Медвеђи, али их такође позивамо да и даље помажемо наш народ који живи у тешким животним условима. Извор: Епархија нишка

У новом, јулско-августовском 368. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је интервју са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Презвитер Станко Лакетић: Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа! *Оче Станко, на сâмом почетку нашег разговора, замолио бих Вас да нашим читаоцима кажете нешто о историјату и значају богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, коју сте и сâми завршили, а у којој по промислу Божјем сада предајете Историју хришћанске Цркве, Догматику и Историју философије? Карловачка богословија основана је пре тачно 225 година, односно 1794. старањем митрополита карловачког Стефана Стратимировића. Три године раније основана је и чувена Карловачка гимназија. Ове две школе представљају понос Сремских Карловаца, али и целокупне српске просвете, јер се сврставају у ред наших најстаријих школâ. Оне су кроз векове биле храмови слова и знања, настављајући ону просветитељску мисију коју су међу словенским народима започели Света браћа Кирило и Методије, а код нас је наставио и утврдио наш Свети Сава. Карловачка богословија је током свога постојања мењала облике уређења и функционисања. Почетком двадесетог века достигла је свој врхунац јер је стекла ниво факултета. У њој су предавали доктори богословља од којих су касније многи постајали архијереји или професори на Православном богословском факултету у Београду, који је почео са радом после Великог рата. Између два светска рата у Карловце је била измештена Богословија Светог Саве из Београда. После Другог светског рата богословије у Карловцима неко време није било, а она је обновљена 1964. залагањем блаженопочившег патријарха српског Германа, који се и сâм овде школовао. Неколико година је функционисала као одсек Београдске богословије, а 1967. проглашена је самосталном и за свога патрона добила је Светог Арсенија Сремца, наследника Светога Саве, под чијим се омофором и небеским старањем налази и данас. *Карловачка богословија изнедрила је многе знамените личности, особито врлинске јерархе који су својим преданим служењем угодили Господу и послужили својој светој Цркви? Свака школа која се дичи дугом историјом сигурно може да се похвали својим бројним ученицимâ који су честитим и преданим радом служили Богу и роду, а то је свакако случај и са нашим училиштем. Будући да је вековима спремала посленике за Њиву Господњу, било би немогуће побројати све оне свештенике, монахе, професоре и архијереје који су управо у нашој богословији по први пут запловили рекама богословља. Многи од њих су убрзо потом сходно потребама Цркве примали свештеничку службу и руководили повереним им стадом, а било је и оних који су настављали своје школовање и усавршавање у науци Христовој и касније постајали звучна имена наше историје и нашег богословља. Тако се Карловачка богословија поноси својим некадашњим ректорима Иларионом Руварцем и Јованом Вучковићем, професорима Јованом Живковићем, Георгијем Летићем , Иларионом Зеремским, Иринејем Ћирићем, Јустином Поповићем, Лазаром Мирковићем... Много је знаменитих архијереја који су били ученици ове школе, али за ову прилику биће довољно да поменемо блаженопочившег Епископа браничевског Хризостома Војиновића, једног од наших најугледнијих јерараха двадесетог века, који је иначе пуних 25 година био уредник „Православног мисионара“ и својом даровитошћу учинио га најтиражнијим листом наше Цркве. *Драги оче Станко, будући да сте по послушању главни васпитач, реците нам колики је значај хришћанског васпитања, не само у богословији, већ у васколиком хришћанском животу? Бити васпитан у хришћанском смислу не подразумева просто лепо понашање, елоквенцију или културно опхођење према ближњима, што је свакако потребно. Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа, да спозна неизмерну љубав Божију и да на исту одговори својом љубављу и преданошћу. А када човек заволи Христа, онда се труди да одолева духу овога света и вредностима које се ту намећу, те да мерило његовог живота буде Еванђеље Христово. Колико је за Цркву битно васпитање у Христу показује и чин Свете тајне крштења. Њоме ми започињемо свој духовни живот, али не препуштени сâми себи, већ поверени куму (воспријемнику) који је дужан пред Црквом да као наш старији брат у Христу води рачуна о нашем духовном узрастању и стасавању. Аналогију овоме видимо и у чину примања монашког пострига: онај који је одлучио да се потпуно преда Господу и да се спасава кроз подвиг монашког живота, не може овим стрмим путем да иде сам, већ му је за то неопходна помоћ старца коме га је Црква приликом монашења поверила. *Суочени смо са болном чињеницом губитка љубави и поштовања према ближњима. У чему је, према Вашем мишљењу, сагледано решење ове духовне девијације? Врхунски пример љубави јесте Христова жртва на крсту. Како је говорио љубљени ученик Христов, Свети Јован Богослов, и како исповедамо на свакој Литургији, „Бог је тако заволео свет да је Сина Свога Јединородног дао да нико ко верује у Њега не пропадне, него да свако има живот вечни“. Стога, према Спаситељевим речима, сав Закон Господњи може да се сведе на заповест о љубави, и то оној која се као и крст Господњи простире у два смера: вертикално, према Господу, и хоризонтално, према ближњима. И као што су нераздвојиви краци Часног крста, тако су нераздвојива и међусобно условљена ова два вида љубави. Проблем друштва у коме ми живимо је управо у томе што су читаве генерације васпитаване да живе без Бога и мимо Бога. Вера је често и директно прогоњена или исмевана, а у најбољем случају потискивана је у сферу приватног, као да је наш однос са Богом искључиво наша приватна ствар те да то нема никакве везе са нашим међуљудским односима. Међутим, већ на примеру наших прародитеља Адама и Еве и њихових првих потомака видимо да оног момента кад човек окрене леђа Богу и покуша да без Њега осмисли свој живот, то нас неизоставно доводи у нездраве и непријатељске односе са нашим ближњима. Онда пак, када се приближавамо Богу, самим тим смо ближи и једни другима, као што нас учи искуство живота у Цркви. То сведоче и примери многих хришћанских подвижника, облагодаћених људи: они су безгранично заволели Христа, а онда кроз Њега и због Њега не само све ближње, него и читаву творевину. *Оче Станко, Вашу личност посебно краси велика љубав према богослужењу и његовом благољепију. Будући да је тема Вашег дипломског рада „Развој богослужбеног типика у светлу литургијске обновеˮ, лепа је прилика да нашим читаоцима приближите суштину и значај типика у светлу целокупног богослужења? Богослужбени Типик је књига која има задатак да послужи као помоћно средство при вршењу црквених богослужења, као и приликом њиховог прилагођавања потребама појединих дана (било празничних или седмичних). Ова „књига образаца“, што би био превод речи типик, настаје као записано сведочанство хришћанског богослужења које се формирало кроз дуги низ векова. Наиме, богослужење православне Цркве које данас поседујемо плод је вековног старалаштва и синергије (сарадње) Духа Божијег и најсветијих чеда Цркве Његове. Оно се зачиње већ у првој хришћанској заједници у Јерусалиму, преузевши многе конструктивне идеје и елементе старозаветног богослужења. У том духу оно се развијало у прва три века хришћанства, зачињући своја три круга: дневни, седмични и годишњи. Од четвртог века хришћанско богослужење се развијало у два паралелна смера, следећи два различита животна пута којима човек може да се спасава. Тако смо у овом периоду имали један вид богослужења које се вршило у парохијским заједницама, тј. у градским и сеоским црквама, док је у монашким насеобинама богослужење вршено на сасвим другачији начин. У односу на креативно стваралаштво које је обележило хришћанско богослужење првог миленијума, у другом миленијуму приметна је обрнута тенденција. Постојеће стање „правила молитве“ заводи се у богослужбену књигу звану Типик, па је богослужење тако изгубило своју виталност и престало је да се развија заједно са животом хришћана у конкретним животним приликама. Тако се данас, када је реч о нашем богослужењу, налазимо у једној схизофреној ситуацији. Имамо дакле званични Типик који за сваки дан подразумева вршење вишечасовних сложених богослужења, а у реалном животу имамо мањи број градских храмова где се то званично „правило молитве“ примењује произвољно у различитим варијантама скраћивања, док се у већини сеоских цркава свакодневно богослужење не врши никако. Стога, да би литургијски живот Тела Цркве био путпун, потребно је да се уложе велики напори од стране свих црквених структура, те да се пронађу начини на који би свакодневно богослужење у животу Цркве заузело оно место које му припада. У супротном, довешћемо себе у опасност да будемо искључиво „недељни хришћани“, а то би у духовном смислу значило не живот него преживљавање. *Дивно је речено, да је „молитва дисање душеˮ, а ослањајући се на ове речи, реците нам колико је значајно молитвено помињање у Цркви? Уколико пажљиво пратимо наше богослужење, приметићемо да је молитвено помињање један од његових суштинских елемената. Разлог је у томе што литургијско помињање јесте пројава органске повезаности нас који смо различити удови једног богочовечанског Тела Цркве. У сваком богослужењу и молитвословљу у више наврата помињемо Пресвету Богородицу „са свима светима“, желећи да истакнемо да смо ми који живимо овде и сада у јединству са читавом плејадом светих угодника Божијих који су живели пре нас; сви смо чланови једне исте Цркве Христове. Ми их помињемо на свакој Литургији вршећи принос у њихову част и спомен. С друге стране, будући да они већ живе стварност будућег века, ми их молимо да буду наши заступници пред Престолом Господњим. Исто тако, ми на Литургији молитвено помињемо и наше ближње, упокојене и живе, на челу са нашим надлежним Епископом. Ово помињање јесте израз нашег међусобног старања и бриге једних о другима, али пре свега, то помињање јесте сведочанство о нашој припадности Цркви. Они који нису крштени, као ни они који се због отпадништва, јереси или неког великог преступа нађу изван заједнице Цркве, не могу бити поменути на литургијском сабрању. *Молитвено помињање је саставни део не само богослужења, већ и нашег личног (келејног) молитвеног правила? Тако је. Као што и молитва може бити, било лична, било заједничка, тако се и молитвено помињање наших ближњих може вршити на оба начина. Разлика је у томе што се у својим личним молитвама ми можемо молити и за оне који нису чланови Цркве, док то, као што смо рекли, на богослужбеним сабрањима није могуће. Лично пак позвани смо да се молимо за читав свет, како за оне који нас воле тако и за наше непријатеље. Тако и у житијима светих имамо многа сведочанства о томе како су светитељи својим молитвама противнике обраћали у пријатеље, а прогонитеље Цркве чинили хришћанима. *На празник Света Три Јерарха ове године, рукоположени сте у свештени презвитерски чин. Како бисте за ово кратко време описали патирску службу и узвишеност свештенослужења? Сви ми који смо крштени и учествујемо у литургијском животу Цркве уствари смо служитељи Свете Литургије, сваки према своме призвању. Сви заједно, по речима апостолским, јесмо „род изабрани, царско свештенство“. Међутим, одређени хришћани бивају удостојени уздизања на виши степен служења Цркви, а знамо да ту посебно место заузима служба презвитера. Бити на челу једног литургијског сабрања и приносити бескрвну жртву у име свих сабраних, јесте свакако велика част и неописива радост, али исто тако и јако велика одговорност, јер „коме је више дато, више ће се од њега и тражити“. Пред нама који смо се прихватили овог пастирског бремена налази се озбиљан и тежак задатак, а то је да у овом времену духовне помућености и изопачених вредности заинтересујемо људе за нашу веру, односно да их приближимо Христу. Да им помогнемо, као што смо већ рекли, да спознају љубав којом је Бог заволео нас, а да потом на њу одговоре својом љубављу. *Одлуком Његовог Преосвештенства Епископа сремског г Василија, постављени сте за настојатеља и пароха храма Светих првоврховних апостола Петра и Павла. Будући да је овај храм, који је познатији као „доња цркваˮ, стар три века, замолио бих Вас да кажете неколико речи о овом храму у коме са сваком ревношћу узносите усрдне молитве Господу? Храм који ми је поверен на старање, као и многе друге светиње и здања у Сремским Карловцима, одише старином и сведочи о богатом хришћанском предању по коме је наша варош позната. Он је изграђен 1718. године и од тада је место молитвеног сабирања бројних генерација житеља карловачког „доњег краја“. Немогуће је ући у ову цркву и молити се у њој, а не сетити се свих тих претходних нараштаја који су у њој Господу упућивали своје молитве, приносе, вапаје. Свакако, Божијом благодаћу која надилази време и простор у Светој Литургији ми смо заједно са свима њима. Наша светиња је позната и по томе што је давне 1784. године у овом храму у епископски чин, руком карловачког митрополита Мојсија Путника, хиротонисан цетињски митрополит Петар Први Петровић Његош, односно Свети Петар Цетињски Чудотворац. Овог светог угодника Божијег ми сматрамо другим заштитником нашег храма и локалне заједнице која се у њему сабира; сваког четвртка појемо му молебни канон, а његов годишњи спомен празнујемо са посебном љубављу. Због ове историјске везе, када је наш храм наког велике обнове освештан 2014. године, овај свештени чин је заједно са нашим Епископом извршио Високопреосвештени архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије (Радовић). *Оче, замолио бих Вас да на крају нашег разговора упутите једну пастирску поруку читаоцима „Православног мисионараˮ? Упућујући скромну, али срдачну поруку, пре свега, желим да поздравим све ваше читаоце, подсећајући их на чињеницу њима добро знану, да смо сви ми мали мисионари и делатници на Њиви Господњој, сваки према своме дару и могућности. Колико ћемо у томе бити успешни, зависиће од нашег свеукупног живљења, односно од тога колико будемо омогућили светлости Христовој да просветли нас и другима засветли кроз нас. *Драги оче Станко, у име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, благодарим Вам на овом надахнутом разговору и желим Вам свако добро од Господа нашег! Хвала и Вама на поверењу и великој части која ми је указана тиме што сам могао понешто да кажем за овај чувени часопис наше свете Цркве. Нека благослов Божји буде са Вама и свим делатницима на пољу црквене мисије! Разговор водио: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" *Објављено у јулско-августовском 368. броју „Православног мисионараˮ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније данас је Светим Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Нишу обележио јубилеј - пет година од хиротоније за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа нишког Арсенија (Главчића) Његовом преосвештенству су саслуживали архимандрити Рафаило (Голушин), Дамаскин (Грабеж), Серафим (Мишић), протосинђел Мардарије (Ковачевић), протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј Драшко Тепавац, старешина Храма Светог оца Николаја из Земуна, протојереји Миодраг Павловић, Борислав Стаменковић, Дејан Арсић, Владица Савић, јеромонах Јефрем (Шекарић), јереји Дејан Милошевић и Стефан Цинцаревић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Благољепију Свете службе допринело је појање хора Бранко под руководством госпође Саре Цинцаревић. У име свештенства, монаштва и верног народа Богомспасаване Епархије нишке, Преосвећеном Владики је јубилеј честитао протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, заблагодаривши Богу на времену које нам је поклонио и дао да будемо са Његовим Преосвештенством, да нас утврди путеводитељством, јер сваки архипастир води народ свој ка Богу Оцу, Творцу своме. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније се у дирљивој беседи присетио времена које је провео као викар Његове Светости, када се молио Богу да, када дође тај моменат да буде изабран на неку од Епархија Српске Православне Цркве, да то буде нека мала, најмања Епархија. "Воља Божија је била другачија", рекао је Епископ Арсеније, заблагодаривши Господу на призвању да служи Цркви у архијерејском чину. Преосвећени Владика се на крају захвалио свештенству и монаштву на верном служењу и оданости Цркви и њему као архипастиру: "Хвала Господу што ми је даровао такве свештенике, такве монахе, такве вернике". На крају је Владика подсетио све присутне на два значајна јубилеја која предстоје у Епархији нишкој - 850 година задужбина Стефана Немање у Куршумлији, који ће бити обележени 15. септембра, а два месеца касније, 16. и 17. новембра, прославиће се двестогодишњица мале Саборне цркве Светих архангела у Нишу. Преосвећени Владика се помолио Богу да овим јубилејима присуствује, као предводник Литургијског славља Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј и још једном позвао верни народ да својим присуством увелича предстојеће догађаје. Вашој пажњи препоручујемо и интервју са Владиком Арсенијем који је објављен у 365. јануарско-фебруарском броју „Православног мисионараˮ. Интервју у целости можете да прочитате ОВДЕ Извор: Епархија нишка