Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'апостола'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. "Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом; Онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем. Не знате ли да они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду? Тако трчите да је добијете. А сваки који се бори од свега се уздржава, они пак да добију распадљив вијенац, а ми нераспадљив. Ја, дакле, тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као онај који бије вјетар; Него изнуравам тијело своје и савлађујем га, да проповиједајући другима не будем сам одбачен."1 Кор. 9, 19-27 За апостола Павла највреднија стеченост у Христу јесте слобода. „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити “, пише он у својој Посланици Галатима (Гал. 5:1). "Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите." (Гал. 5, 15). Потчињавање многим законима, националним обичајима и верским обредима не гарантује се спасење, али они бар омогућавају да се земаљски живот не претвори у искрени пакао. Али сада је у Христу апостол нашао ту слободу од јудаизма и паганизма, што му је дало прилику да се осећа као код куће у друштву и једног и другог. Ово се обично назива способношћу да се „слажете са свима“. Да ли је ово непринципијелно? Наравно да не. Прво, особа која не види ништа даље од сопствене идеје, па чак и не покушава да разуме тачку гледишта других, никада не може постати проповедник Јеванђеља Христовог. Друго, апостол увек носи свој прави „дом” са собом и у себи. Где? Он пише: „Међутим, наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа" (Фил. 3:20). И то „небо” апостол носи у себи: „А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.“ (Гал. 2, 20). Слобода од конвенција људског постојања је дивна карактеристика мисионара попут апостола Павла. Укљученост у обичаје најразличитијих друштава омогућила му је да „привуче“ велики број људи за Јеванђеље. Мисионарска делатност апостола била је успешна управо зато што се са пуном одговорношћу посветио служењу Христу и људима разних обичаја. „За Јевреје сам постао као Јеврејин“, пише он. Ослобођен Мојсијевог закона, апостол Павле је могао мирне савести да поштује законске јеврејске обичаје. Тако се понашао и у Јерусалиму и на другим местима када је морао да комуницира са Јеврејима. Обрезао је Тимотеја у Ликаонији - "Овога хтједе Павле узети на пут са собом; и узе га и обреза због Јудејаца који бијаху у оним мјестима, јер сви знадијаху оца његова да бјеше Јелин. (Дела 16:3), ишао је у синагоге суботом - "И у дан суботни изиђосмо ван града на ријеку, гдје се сматрало да је богомоља; и сједнувши говорисмо женама које се бијаху сабрале." (Дела 16:13), итд. У општењу са паганима, није могао да се придржава бројних прописа Мојсијевог закона, на пример, заповести о чистом и нечистом. Могао је да буде, да тако кажемо, „човек без закона“. Према светом Теофану Затворнику, „јављајући се међу њима, он је у спољашњем животу био као они; Није зазирао од њихове хране, нити је зазирао од других њихових обичаја: био је као и сви други. Ово не може укључивати обичаје, исповедање вере које подразумевају, на пример, жртве идолима и слично.” Иначе, апостол Павле се осећао везаним не Мојсијевим, већ Законом Христовим, односно Законом љубави - "Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов."(Гал. 6, 2). Ово је прави Божји Закон. Апостол је могао бити „свој“ међу јакима и међу слабим у вери. „Свима сам постао све“, закључује он своја упутства мисионарима овом чувеном формулом, користећи пример сопствене апостолске делатности. И све то ради Јеванђеља, које жели да објави што већем броју људи да би бар неке спасио. У овом одломку апостол Павле износи принцип који је важан за хришћанску мисију у сваком времену и сваком друштву. Размишља о људима, слуша шта их брине, плаши или чини срећним. Размишља како да Јеванђеље учини разумљивим и прихватљивим људима. Јеванђеље мора досећи што је даље могуће. А то подразумева да се мора проповедати на привлачан, разумљив и жив начин. Христов гласник мора ући у ситуацију људи и волети их. Ово је мисионарски програм апостола Павла: придобити многе, иако је реалиста и скромно пише да може спасити само њих неколико. Али знамо да је успео да приведе више људи Христу у Духу Светом него било који други апостол његовог времена. И то захваљујући његовој слободи да „постане све за свакога“. Стога нас апостол учи да се слажемо са људима, превазилазећи своју лажну приврженост начелима, што се најчешће односи на споредне ствари, несуштинске за веру и спасење. Треба бити принципијелан у главном - вечној и непроменљивој љубави која никада не престаје - "Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати." (1. Кор. 13,8). Међутим, мисионарски рад – уз сав ентузијазам проповедника Јеванђеља и уз све радости које доноси успех мисије – тежак је и пун искушења и опасности. Захтева посвећеност служби и рад на себи. Апостол пише о посвећености и раду на примеру учесника спортских такмичења. Слике из спорта биле су блиске коринтским хришћанима, пошто су се Истмијске спортске игре одржавале недалеко од њиховог града. Први пример апостола Павла је трка. Овде нема места мисли о конкуренцији. Једина ствар је да такмичар мора вредно да тренира и да се то на неки начин ограничи. У древним спортским играма, то је значило десет месеци напорног тренинга, током којих је спортиста морао да се одрекне вина, меса и комуникације са женама. Ако спортисти већ толико концентришу снаге да би освојили победнички венац, који ће за неколико дана избледети (на Истмијским играма то је био венац од борових гранчица, на Олимпијским играма од маслина), онда колико живот хришћанина захтева више самодисциплине! Уосталом, говоримо о проналажењу нетрулежног венца вечног живота. Ово је прави циљ тежње, само о томе треба размишљати. У другом писму апостол о томе пише овако: „Размишљам само о једном: да заборавим оно што је иза и јурим ка ономе што је испред мене, трчим ка циљу ради награде у трци, ради оне небеске награде на коју нас је Бог позвао кроз Христа Исуса“ (Фил. 3:13-14). Други пример долази из борбе песницама. Али и овде изостаје помисао на конкуренцију, на противника. Апостол Павле себе види као боксера који се не бори против другог и не замахује песницама у ваздуху, већ „туче“ самог себе. Он настоји да победи себе. Свети Јован Златоуст овако препричава ове речи апостола Павла: „Не мислите, вели, да вам је доста за спасење што верујете; Ако мени, који сам проповедао, поучавао и преобратио хиљаде људи, ово није довољно за спасење када се и сам не понашам беспрекорно, колико је више вама. На крају крајева, сваки хришћанин је на овај или онај начин у служби Исуса Христа и његовог Јеванђеља. Али проповедати другима и истовремено кроз свој живот показати лажи речи објављених или исповеданих, значи занемарити Божји позив. архимандрит Јануариј (Ивлијев) https://www.pravmir.ru
  2. Негде (у неким Епархијама/парохијама) врши се а негде се и не врши кађење за време читања Апостола, ако се не кади за време читања онда потом кађење се врши док се поје 3х полако Алилуја.... Ако се кади за време читања Апостола, пажња верних се скреће са текста који се чита, уз то од прапораца на кадионици често се не може чути ништа у зависноси ко чита Апостол.... Тако мислим да је боље/логичније да се кађење врши после читања да верни могу да чују садржај текста из Апостола.... Замољавам да окачи овде-- ако неко зна неки текст/студију ако има која говори о овоме тј. од кад се та пракса усталила у СПЦ да се кади за време читања Апостола..... или ако неко зна неке студије које говоре о кађењу уопштено а да је конкретно везано за овај моменат на Св. Литургији....и ако неко зна каква је пракса у другим помесним Црквама по овом питању..... Исто тако замољавам ако би барем неки од вас могли да оставе коментар (наравно а да се не неоводи локација итд...) већ да само кажете кратко да ли се код вас врши кађење за време читања апостола или после читања.... Хвала унапред и поздрав за све људе добре воље.
  3. Када Ирод баци у тамницу апостола Петра, апостол би окован у двоје вериге. А када ноћу апостол спаваше међу двојицом војника, анђео Господњи куцну Петра у ребра, пробуди га и изведе. И са њега спадоше вериге, као што о томе пише у Делима апостолским ( 12, 4-7). О том преславном избављењу Петровом од окова и тамнице рашчу се по целом Јерусалиму. Тада неки хришћани кришом узеше те вериге, и чуваху их код себе, као да пред очима имају самог врховног апостола Петра, који по изласку из тамнице одмах отиде у друге крајеве проповедајући реч Божју, и већ се не појављиваше у Јерусалиму. А те вериге добише целебну силу од апостолског тела, које беше чврсто везано њима. И као што Павлове чалме и убрушчићи, зато што беху натопљени његовим знојем, тако и Петрове вериге, зато што беху припијене уз тело његово, исцељиваху од болести и изгоњаху зле духове (Дела ап. 19, 12). Ове чесне вериге верни побожно поштоваху, и клањаху им се, и брижљиво чуваху, предавајући их наслеђем из нараштаја у нараштај. Јер их родитељи предаваху деци својој, а деца их опет својим наследницима повераваху, казујући један другоме којег су сужња те вериге и чијим се телом осветише. Таквим предавањем путем наслеђа доспеше вериге до руку пресветог Јувеналија патријарха јерусалимског. А када благочестива царица Евдокија, супруга цара Теодосија Млађег, дође у Јерусалим, и ту подиже многе цркве, и света места украси о царском трошку, тада јој патријарх Јувеналије, видећи њену велику побожност и богољубље, пред њен повратак у Цариград, подари многе свете ствари, а међу њима и ове чесне и чудотворне вериге Светог апостола Петра. Царица их однесе у Цариград. И једне свете вериге даде у храм Светог апостола Петра, у великој цркви Свете Софије, а друге посла у Рим својој кћери Евдоксији, која беше удата за западног римског цара Валентијана Трећег. Она, побожна као и њена мајка, с љубављу прими овај скупоцени дар, подиже на гори Ексквилиској цркву у име Светог апостола Петра, и у њој, положи оне вериге. Нађоше се у Риму и друге вериге Светога Петра, којима га Нерон мучитељ беше везао. И те вериге бише положене са оним донесеним из Цариграда. Шеснаести дан месеца јануара би одређен за празник поклоњења тим чесним веригама у част и спомен Светог апостола Петра, a y славу Христа Бога нашег. https://svetigora.com/casne-verige-svetog-apostola-petra/
  4. Многи људи су уверени у сопствену исправност и склони су скоро да проклињу оне који се не слажу са њима. Све више и више иритације и беса постаје около. Али сетимо се наших првоврховних апостола – Петра и Павла. Петар је први звани апостол. Најоданији, најватренији Христов ученик. Онај чију бескомпромисну веру показује Сам Господ: «А и ја теби кажем да си ти Петар (камен), и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати. И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима» (Мт 16,18–19). И овај ученик се три пута одриче свог Господа и Учитеља. Али он такође налази снагу да се покаје, устане и настави своју службу до мученичке смрт неколико деценија касније. Павле, рођен са именом Савле, првобитно уопште није био Христов ученик, штавише, био је један од најжешћих прогонитеља првих хришћана. И он је умео да се одрекне својих заблуда и уђе у сабор апостола, а Црква га заједно са Петром назива првоврховним. Он, као и Павле, свој земаљски пут завршава мученичком смрћу. Шта нам ово говори? Када у жару осећања сопствене „праведности” пожуримо да осудимо ближњега, ваљало би се сетити судбине првоврховних апостола. Можда би неко могао да осуди Петра за његово одрицање, а Павла за она дела када је био прогонитељ Цркве Христове, не знајући њихов даљи животни пут. Али уосталом, и ми не знамо путеве оних које намеравамо да осудимо. А колико је још остало скривено од нас. Али такође је важно да спознате свој пут и упоредите се са апостолима: у којој смо фази ми сами? Није ли то у фази прогона праведника, или, можда, у фази одрицања? Тако се често варамо, мислећи о својим ближњима и о себи! Али само срце очишћено искреним покајањем може нас избавити од заблуда. И само ће Господ на крају све ставити на своје место. И нека нам помогне да се нађемо с Његове десне стране на Последњем суду. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kada-zhurimo-da-osudimo-blizhnjega-valjalo-bi-da-se-setimo
  5. 13.јул (30.јун) Житије светих из Пролога Св. Николаја Велимировића АПОСТОЛИ СВЕТИ, ОГЊЕНОГА ВИДА, КРОЗ ЊИХ ДУХ ПРЕСВЕТИ ВАСЕЛЕНУ ПРЕЗИДА. Мада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице: Петар - 29. јуна и 16. јануара; Андреј - 30. новембра; Јаков Зеведејев - 30. априла; Јован Богослов - 26. септембра и 8. маја; Филип -14. новембра; Вартоломеј - 11. јуна и 25. августа; Тома - 6. октобра; Матеј Јеванђелист - 16. новембра; Јаков Алфејев - 9. октобра; Тадеј (или Јуда Јаковљев) - 19. јуна; Симон Зилот - 10. маја; Матија - 9. августа; Павле - 29. јуна; Да поменемо још овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот: Петар - распет наопако; Андреј - распет; Јаков Зеведејев - посечен; Јован Богослов - упокојио се чудесно; Филип - распет; Вартоломеј - распет, па одеран и посечен; Тома - избоден са пет копља; Матеј - огњем сажежен; Јаков Алфејев - распет; Тадеј - распет; Симон Зилот - распет; Матеј - каменован, па мртав посечен секиром; Павле - посечен. Тропар (глас 4): Првопрестолници Апостола и учитељи Васељене, молите Господа свих, да дарује мир Васељени, а душама нашим велику милост. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sabor-svetih-dvanaest-apostola-pavlovdan
  6. Српска православна црква у уторак, 12. јула 2022. године по новом календару, а 29. јуна по старом, молитвено, у свим својим богомољама, прославља свете апостоле Петра и Павла, а овај празник је круна овогодишњег Апостолског поста који је почео 20. јуна. Посебно свечано биће у појединим храмовима који славе своје Небеске покровитеље, у појединим храмовима ће светом Литургијом началствовати архијереји СПЦ, у неким црквеним општинама биће организовани духовни и културни програми. Навешћемо поједине: Митрополит дабробосански г. Хризостом служиће свету Литургију 12. јула у месту Рудо. * Петропавловски храм у Бијељини прославиће славу архијерејском Литургијом коју ће 12. јула 2022. служити Епископ зворничко- тузлански г. Фотије. * Црквена општина Мајданпек најавила је прославу славе, празника светих апостола Петра и Павла – 11. јула је дочек Епископа тимочког г. Илариона у 17.45 ч, а после Вечерње с петохлебницом биће одржана Петропавловска литија. Сутрадан, 12. јула, након дочека архијереја у 8.45 ч, архијерејска Литургија биће служена у славу Небеских заштитника града, рудника и храма. * Епископ шумадијски г. Јован служиће 12. јула свету Литургију у манастиру Ралетинац, са почетком у 9 часова, поводом манастирске славе. * Епископ жички г. Јустин ће 12. јула служити у Мрчајевцима, од 08.30 ч. * Епархија бачка је најавила: Општинска народна библиотека „Вељко Петровићˮ Жабаљ и Управе парохија у Жабљу и Чуругу позивају - у оквиру Петровданских дана - 12. јула 2022. године, на Петровдан, у 19 часова, у библиотеци „Вељко Петровићˮ у Жабљу, биће одржано културно-уметничко вече о византијској духовној култури унутар српског наслеђа и том приликом говориће презвитер Радоје Марковић и уредница културног програма библиотеке Варја Нешић. Поред тога, биће одржана изложба радова иконописца г. Пера Цвјетковића и наступиће хор при Школи црквеног појања „Свети Јован Дамаскинˮ у Новом Саду. Извор: Радио "Слово љубве"
  7. У суботу 27. новембра 2021. године, у навечерје 23. недеље по Педесетници и у навечерје празника светих славних и добропобедних мученика Гурија, Самона и Авива, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, молитвено је присуствовао вечерњем богослужењу у параклису Светог Апостола и Јеванђелиста Јована Богослова на Православном богословском Факултету. Вечерње богослужење служио је презвитер Бориша Шањић, уз милозвучно појање студената Православног богословског Факултета и ученика Богословије Светог Саве. Параклис је био испуњен студентима и ученицима београдске Богословије, који се раме уз раме труде, да се са сваком ревношћу уче науци Божјој, припремајући се да васцело своје биће предају у службу Господу и Цркви Његовој, али пре свега да испуне духовни императив на који их текст богослужења подсећа, да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предају. Будући да се налазимо на прагу Божићне четрдесетнице, Његова Светост je пожелео свима срећно и Богом благословено молитвено-подвижничко путовање које нам предстоји, а кроз које се припремамо за празник Роджества Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, трудећи се да преобразимо себе и припремимо дом своје душе за Господа. "Нека је срећан и благословен почетак поста, и да Бог дâ, да у духовној радости, обновљени, преображени дочекамо и славно рођење Господа нашег Исуса Христа, нека сте сви благословени", рекао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на крају вечерњег богослужења. Извор: Телевизија Храм
  8. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 15. новембра 2021. године, на дванаесту годишњицу од упокојења Патријарха српског Павла, свету архијерејску Литургију у манастиру Раковици. Саслуживао је Преосвећени Епископ марчански г. Сава са свештенством Архиепископије београдско-карловачке. На крају свете Литургије, пре него што је служио помен на гробу блажене успомене патријарха Павла, Његова Светост г. Порфирије је беседио о великом архијереју Српске Православне Цркве: Браћо и сестре, сабрали смо се да служимо парастос, да извршимо спомен на блажене успомене патријарха Павла. Данас је тачно дванаест година откако га је Господ призвао у своје наручје. Данас је његова успомена, сећање на њега, веома живо међу нама православним Србима, али не само међу оним Србима који иду у цркву и који се Богу моле, него и међу осталим Србима и свим грађанима ове земље који немају баш неку непосредну тесну личну везу са Црквом. Сећање на блаженопочившег патријарха Павла је живо и међу свим православним хришћанима, а опет и не само међу њима, него и међу многим људима који су имали прилике да се са њим сусрећу, да дођу у контакт, да га чују. Данас, дакле, не само да се сећамо његовог лика, него су његове речи итекако живе и актуелне у нашој Цркви и у нашем народу. Његове речи су актуелне по својој снази, по својој истинитости, актуелне по истим оним изазовима и проблемима са којима се суочава сваки појединац, али и читава заједница и сав народ. Актуелне су због тога што речи које је блаженопочивши патријарх Павле изговарао нису биле домишљања људска, нису била обична празна људска философија испуњена таштином и гордошћу, него су његове речи, са једне стране, биле скопчане са његовим животом, тј. он није једно говорио, а друго чинио. Оно што је осећао, оно у шта је веровао - то је говорио, али исто тако оно што је говорио било је део његовог живота и део његовог личног искуства. Са друге стране, његове речи нису биле само његове, него су биле речи Јеванђеља, речи Цркве, речи апостола Христових, речи самог Господа. Из тога разлога не само да је живо сећање на блаженопочившег патријарха српског Павла, него је он итекако жив и актуелан и данас са нама и међу нама, јер је жив у Господу, јер је Господ наш жив и Он је тај који даје живот свакоме од нас без изузетка. Сваки човек је посебан и непоновљив и свако од нас иако дели једну јединствену природу људску у њој на свој посебан начин и својим печатом учествује и њу на свој посебан начин и својим посебним печатом изражава. Свако има одређене дарове, тј, свако има способност, могућност и капацитет да расте у Господу, да се развија, да иде путем обожења. Нема ниједног дара који, како сама реч дар каже, није позитиван. Међутим, ма какав дар био и ма како га ми умножили, ма колико ми били способни и вешти, само смирењем које је супротно гордости и таштини - оној гордости која је извела човека из раја и сурвала га у овај свет таме, мржње, ужаса, страдања, свет смрти и пролазности – смирењем које јесте темељ, оквир и сигурност да сваки дар када га умножавамо и смирењем обуздавамо и усмеравамо, када растемо, сваки дар нас онда води у благословене просторе истинске заједнице са Богом и истинске заједнице са ближњим, заједнице љубави са Богом и са ближњим. Без смирења и наизглед спољашња врлина постаје наш камен спотицања, постаје пут који нас води у пропаст. Отуда Господ понекад дозвољава страдање. Дозвољава понеко искушење да не бисмо помислили како смо ми својом памећу, својим способностима и трудом искључиво и само ми заслужни за оно што јесмо и што имамо. Смирење је врлина, особина која је красила све светитеље Божје. И онда када су се истицали - и очигледно били врлински људи - од других због смирења и у смирењу, светитељи Божји су одбацивали сваку врсту похвале, бежали од сјаја и славе овога света, знајући да је слава и снага другде, унутра, у нама, у срцу, где онда када живимо у складу са заповестима Божјим то срце и читаво наше биће постаје најсветлији храм Духа Светога. Испуњен благодаћу Духа Светога, осветљен и просветљен том благодаћу, човек је способан да дубински разуме и поима све тајне овога света, да прими тајну Бога, да живи с њом у заједници, да разуме тајну твари, света, порекло и циљ свега што постоји, да разуме себе и тајну човека, да спозна себе спознавајући просветљен благодаћу Божјом Бога и да упозна, спозна и свет. Дакле, смирење је дакле, браћо и сестре, та со која не дозвољава да се квалитет који смо добили од Бога не уквари, не обљутави, да не само буде сачуван, него да се разраста и умножава у слави Божјој и у пуноћи и лепоти живота овде, живота земаљског који је истовремено предокус живота вечног. Сви се сећамо величанствене сахране пре дванаест година блаженопочившег патријарха Павла. Никакве рекламе није било, никакав маркетинг није био употребљен, нико никог није позивао, а камоли вршио притисак, да дође најпре у Саборни храм, а онда у величанственој поворци, у литији, у испраћају од Саборног храма до храма Светог Саве. Безброј људи је својим присуством показало љубав, веру и поверење у сведочење Христа које је чинио блаженопочивши патријарх Павле и као Епископ рашко-призренски, а потом и као Патријарх српски у тешким временима, временим која спадају међу најтежа времена кроз коју је пролазио наш народ. У тим временима Господ је изабрао блаженопочившег патријарха Павла да буде на челу наше Цркве. И то мноштво народа заиста одражава ону изреку латинску: Глас народа, глас Божји - глас Божји, глас народа. Потпуно спонтано народ је пројавио свој однос према покојном патријарху Павлу, али кроз то пројављујући и свој однос према Цркви својој, свој однос према Богу, показујући да Богу Цркву нашу треба да води смирење, јер заиста много је врлина које су красила блаженопочившег патријарха,Павла. И сам сам имао, не само радост, него истински благослов да будем монах у манастиру Дечанима по његовом благослову, да његовом руком у манастиру Свете Тројице у Мушутишту будем рукоположен за ђакона, да његовим благословом потом будем послан на студије у Грчку и тако даље и тако редом. Имао сам и лично прилику, као и многи међу нама овде присутни, најпре свештеници и монаси, а и ви, браћо и сестре, да упознамо блаженопочившег патријарха Павла. Бројне су врлине заиста красиле његову личност, али оно што је на окупу држало те врлине, оно што га је чинило да подвиг који је започео и заврши и доведе до циља, јесте управо смирење, јесте скромност. Наравно да ми и многи међу нама могу имати своје представе о томе какав треба да буде свештеник или епископ или поглавар Цркве; да буде чврсте руке, да буде добар организатор, да има велика научна, теолошка, богословска знања и тако редом. Међутим, Црква Христова јесмо сви ми, то је народ Божји. И у случају патријарха Павла Црква је показала шта је потребно свима нама, а то је мир, то је скромност, то је смирење. Нека би Господ дао, браћо и сестре, Царство Небеско блаженопочившем патријарху Павлу, а сигуран сам, и знам да сте и ви сигурни, да у наручју Божјем он итекако има своје место у друштву, у заједници са Светим Савом и свим потоњим поглаварима наше Цркве, Српске Православне Цркве. И не само то, сигуран сам да се он моли за свој народ и да његова молитва има снагу да допире до Бога и да Бог баш због скромности и смирења којим је живео патријарх Павле, због тога што није једно говорио, а друго творио, због тога што је био сведок Христов, сигуран сам да Господ чује његову молитву и да испуњава оно што он тражи за свој народ. Нека њему Господ и нашим скромним молитвама учврсти позицију и близину Божју, а нека и ми његовим молитвама имамо снаге да без обзира на то ко смо и шта смо, каква знања и иметке и позиције имамо у друштву, у својој породици, да имамо пре свега смирење. Смирење значи свест о томе да смо слабашни и немоћни и да све што имамо јесте дар Божји на овај или онај начин, као и да све што имамо принети Господу јесу наше слабости, наш грех, али да у исто време верујемо и знамо да је бесконачна и бескрајна љубав Божја и да само онда када му смирено приступамо заједно са свима светима растемо у Христу и постајемо учесници Царства Божјег како овде на земљи, кроз Цркву Христову, кроз свету Литургију, уопште кроз светотајински живот, али исто тако још већма у пуноћи, у Царству Божјем у којем се слави Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух. Нека је вечни спомен патријарху Павлу. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Радио Беседа: Светотајинско богословље - Древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. Кратак преглед поредка и специфичности: Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу: Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље: Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве: Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења: Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Беседа Патријарха српског Порфирија на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра цетињског, 2021. лета Господњег, изговорена у храму Светог апостола и јеванђелистаЛуке на Кошутњаку. У име Оца и Сина и светога Духа. Браћо и сестре, чули смо одломак из Јеванђеља по Луки, чији спомен данас славимо. Славимо Светог Луку који је један од четворице јеванђелиста, који је био образован, био је лекар, а био је - предање каже - и сликар, иконописац, али пре свега био је онај који је веровао у реч Божју, који је прихватио Јеванђеље Христово и који га је даље проповедао и сам записао у речи и искуство Цркве везано за Исуса Христа, Сина Божјег, и то тако што је изложио све догађаје хронолошки, онако како су се низали везано за оваплоћење Сина Божјег и уопште за Његову личност и Његово деловање. Данас смо чули одломак из Јеванђеље који је наставак од претходне недеље и уопште да бисмо разумели Реч коју слушамо на Светој Литургији, Реч Јеванђеља, потребно је увек да повезујемо са оним што је претходило и оним што следи. Најпре је Господ сакупио ученике своје, дванесторицу апостола, и онда им открио истиниту и праву веру, да би потом показао шта је то истинит и прави живот. Те две реалности су неодвојиве, истинита вера и исправан живот. Теологија богословља и духовност су неодвојиви. Понекад неко мисли да је довољно да чита књиге, да зна да исприча и опише истине, догмате наше вере, а да при том сматра да уопште није важно да улаже духовни труд, да се труди да има истинит, честит и чист живот. Заборавља да је тело наше храм Духа Светога. С друге стране неко мисли да треба само да се држи формалног спољашњег испуњавања заповести Божјих, онако како он то разуме, на свој начин, по своме моделу, а да при том не води рачуна о истинитој и чистој вери. Дакле, права вера производи прави православни живот, а православни начин живота ништа није друго него пројава истините и праве вере. Те две реалности су међусобно органски спојене - дакле богословље, теологија, познавање вере и начин живота, подвиг, тј. духовни живот. И управо данас, апостол и јеванђелист Лука нам у једној реченици износи и праву веру и прави живот. Златно правило начина постојања нас православних хришћана, оних који су део Христовог тела, који су део Цркве, а то златно правило, потпуно ново, које ствара нови свет и новог човека, нову Земљу и ново небо, јер јесте правило које нас везује органски, нераскидиво за Спаситеља нашега, Господа Христа, то правило гласи: Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима, јер ако љубите оне који вас љубе шта сте велико учинили какву хвалу очекујете. Ако чините оно што и вама други чине, ако позајмљујете другима очекујући да ће вам вратити то што сте им позајмили, ако удружујете интересе, чините нешто да бисте имали добит у истој мери у којој има неко други, све то чине и они који не морају бити везани за Христа, који не морају веровати на православни начин и који не желе да живе по православном духу, по начину животу које нам открива Јеванђеље Христово. Уосталом, сав наш свет људски, увек је то тако било, а ми смо сведоци својих времена и данас тако јесте, највише чини водећи рачуна о свом интересу, и појединац и заједница, што наравно јесте људски, али често чак запостављајући интерес другога. Међутим, и онда кад се поштује интерес другога да би се остварио свој интерес, ако се остаје на тој тачки још увек смо далеко од овога златног Христовог правила, правила које нам открива јеванђелиста Лука: Како хоћете да вама људи чине, чините тако и ви њима. Све што желите себи, желите и другима. Притом, наравно, јеванђелист Лука мисли на ближње по хришћанском смислу те речи, када говори о другоме, не у смислу речи како је веровао старозаветни човек или пак антички човек, а често и ми људи овога времена, који више живимо духом Старог завета и духом многобожачког човека. Под ближњим не подразумевам оно на шта нас упућује Јеванђеље, не подразумевам онога кога нам открива Христос Бог. У Старом завету други, ближњи јесте припадник истоме народу и припадник истој вери, а у античком свету ближњи је онај који припада истој култури. Правила на основу којих се гради и развија начин постојања човека изван Цркве с једне стране јесте управо правило старозаветно – око за око, зуб за зуб. Дакле, не оно што желимо да чине нама други да и ми њима чинимо, него обрнуто, оно што нама други учине узвратимо им истом мером. То је важило и за антички свет, који је говорио: Свако ко није Грк јесте варварин, дакле, туђин и странац и нема право и није достојан да учествује у ономе што припада тој античкој, хеленској, јелинистичкој култури. Како хоћете вама да чине људи чините и ви њима јесте, браћо и сестре, позив на љубав и то љубав која надилази људска права, љубав која је преображај, преображај свега онога што смо добили од Бога као дар, као узрастање у томе. И у том смислу то није романтичарски поглед на живот и на свет. То је животни став који јесте пре свега подвиг, који јесте жртва, који није једноставан, који је болан. Итекако нас боли кад нас било ко вређа, а нарочито када нас вређа неправедно, без разлога. И лако би било узвратити мером за меру остали бисмо на истом нивоу, али смо позвани не на природни начин постојања, него на натприродан начин постојања, на преображај. То није могуће ономе који није утемељен на Христу. Апостол Павле, како и читаво Јеванђеље, сву своју проповед гради око теме вере. Дакле, онај који верује у Христа, распетог и васкрслог, он зна да је распеће и крст саставни део његовог живота, али зна не само да је то увод у васкрсење, у победу, већ да је у крсту и распећу, у жртви садржана радост и лепота васкрсења и да ту већ постоји победа, а она ће наравно у пуноћи, у савршеном свом облику бити достигнута кроз заједницу у Христу, у Царству Небеском. Апостол Павле инсистира на вери, зато што се он највише обраћао многобошцима, говорећи им да је важна вера. Апостол Јаков пошто се по правилу обраћа хришћанима из јудејства, онима који су били изабрани народ, дакле чували су праву веру, говори о томе да вера није довољна него да су потребна и дела, дела вере, то јест дела љубави. И управо та вера љубави садржана су у реченици која је лајт мотив данашњег одломка Јеванђеља по Луки, али која је истовремено и златно правило, која је начин постојања, која је, како се то каже, нови етос хришћански, а то је да не гледамо на то шта нама други чине, него да гледамо шта од нас Господ тражи, да Њега питамо, да слушамо и послушамо Његову реч. И да онда све што чинимо другима ближњима, од најближих ближњих, унутар породице, што муж чини жени и обрнуто жена мужу, што родитељи чине деци и обрнуто деца родитељима, што чинимо било ком човеку, да стојећи пред Богом Њега питамо и Њега послушамо шта то он хоће да ми ближњем учинимо независно од тога како се он опходио према нама. Дакле, није важно у контексту тајне нашег односа са Богом и тајне спасења шта су нама други учинили, него да ми њима чинимо оно што бисмо пожелели да су они учинили нама, чак и онда када су учинили против те наше жеље. Јер све што чинимо било коме, свакоме човеку, природи, самоме себи, ми заправо чинимо Богу. Зато је важно да вера наша буде вредност која обликује наш живот, вера у Христа, Његово Јеванђеље, Његова правила живота, Његов закон, који ће често бити у сукобу са правилима живота која формира човек без Бога. Често ће бити у сукобу и у томе ће бити и крст и распеће и тешкоћа нас хришћана, да с једне стране јесмо у свету део једне заједнице која се труди да испуњава и ону заповест, заповест Христову, Јеванђеље Павлово које нас подсећа да треба да поштујемо и спољашњи поредак. Дакле, неће увек бити једноставно да вером која обликује наш живот се уткамо у правила која владају око нас али изнутра, да у себи живимо по закону Христовом и да собом тај закон и та правила и вредности сведочимо громогласно убедљиво без полемике, без наметања, без гнева, без агресије у односу на било шта или било кога који је око нас, него да изнутра преображавајући вером себе обогаћујемо се Христом, молитвом, постом и свим другим врлинама. Мењајући себе видимо и све око себе другачијим, а онда промењени благодаћу Божјом да и други људи могу наћи утеху у нама или макар препознати благи глас Јеванђеља Христовог и Његову спасоносну реч. Нека би Господ дакле дао да имамо истиниту и праву веру браћо и сестре али да та вера обликује наш живот и да онда имамо и дела која оживљавају нашу веру како бисмо могли управо онако као што је то чинио апостол Лука да проповедамо Јеванђеље Божје, да славимо Једнога у Тројици, Бога Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. У недељу, 31. октобра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, као изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Апостола и Јеванђелисте Луке у Нишу, која данас прославља своју славу. Ниш: Свечана доксологија у част Епископа хвостанског Јустина, викара Патријарха српског Саслуживали су архимандрит Серафим (Мишић), игуман суковске обитељи, протојереј Зоран Филиповић, старешина храма Св. Николаја Чудотворца у Нишу, протођакон Стеван Кричка и ђакон Бранислав Јоцић. Храм је био у потпуности испуњен верним народом, увеличавши прославу храмовне славе у великој мери. На крају Свете Литургије, освећени су славски дарови и пререзан славски колач, припремљен од стране домаћина славе. ЦЕНТАР ЗА ЦРКВЕНЕ СТУДИЈЕ ПРОСЛАВИО СВЕТОГ АПОСТОЛА ЛУКУ У недељу, 31. октобра 2021. године, у просторијама Центра за црквене студије, а у присуству Његовог Преосвештенства Епископа хвостанског г. Јустина, проф. др Драгише Бојовића, управника Центра, као и многих других чланова и пријатеља ове институције, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније осветио је славске дарове и пререзао славски колач, припремљен од стране домаћина славе. Овим свечаним чином обележена је и двадесета годишњица постојања Центра за црквене студије, велики јубилеј за ову значајну институцију, која је од својих скромних почетака достигла признање у ширим научним круговима, са сарадницима како у земљи, тако и у иностранству. СВЕЧАНА АКАДЕМИЈА ЦЕНТРА ЗА ЦРКВЕНЕ СТУДИЈЕ ПОВОДОМ КРСНЕ СЛАВЕ И 20 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА Центар за црквене студије ове године обележава велики јубилеј. Наиме, о празнику Светог Апостола и Јеванђелиста Луке, пре тачно 20 година, овај Центар је основан. Тако су и ове године, као и сваке до сада, чланови Центра прославили своју крсну славу. Уз великолепно појање хора „Бранко“, један по један низали су се говори људи везаних за рад ове интелектуалне заједнице. Окупљенима се обратио Његово Преосвештенство, Епископ нишки г. Арсеније, а одмах потом уследило је и обраћање Његовог Преосвештенства Епископа хвостанског г. Јустина, који је овом скупу присуствовао као делегат Његове Светости. Такође, присутни су били и окупљенима се обратили и државни секретар Министарства просвете, науке и технолошког развоја Небојша Ранђеловић, заменица градоначелнице Града Ниша Душица Давидовић, директор Републичког секретаријата за вјере Републике Српске Драган Давидовић, као и многи други угледни пријатељи и чланови Центра за црквене студије. Такође, овом приликом су, руком Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, уручени ордени Светог Цара Константина професорима из страних земаља, који су помогли и настављају да помажу не само популаризацији овог Центра, већ и словенске културе и духовности уопште. Добитници ордена су професори Александар Наумов, угледни слависта из Пољске, Жан Клод Ларше, угледни француски теолог, и Ангелики Деликари, професор Средњовековне историје Словена на Философском Факултету Универзитета у Солуну. Од троје добитника ордена, једино је проф. Деликари, услед тренутних околности, била у могућности да се лично појави, и из руке Преосвећеног Владике прими заслужено одликовање. Извор: Епархија нишка
  12. Поводом храмовне славе, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 31. октобра 2021. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог Луке у Крњачи. Саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуство многобројног верног народа. На крају евхаристијског сабрања епископ Стефан је освештао славске дарове, преломио славски колач и честитао свим присутним храмовну славу. Извор: Телевизија Храм
  13. Којим похвалним венцима да овенчамо Петра и Павла? Јер у су сједињени духом у засебним телима, као начелнике богопроповедника. Једнога као првога од апостола, а другога јер се више од свих потрудио; њих заиста достојне бесмртне славе, је венцима Христос Бог наш овенчао, јер он има велику милост. (Прва стихира на Господи возвах) Црква нас на значај светих славних и свехвалних апостола подсећа кроз празнике који су установљени у њихову славу и част. Поред Сабора дванаесторице и Сабора седамдесеторице апостола, у току богослужбене године савршавамо и молитвене спомене на свакога од светих апостола појединачно. Посебно место међу апостолским празницима заузима празник Светих апостола Петра и Павла. Када говоримо о богослужбеном прослављању светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима. Свакодневно на богослужењима спомињемо свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица светих апостола. Поред вредног неуморног проповедања и писања посланица, свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Анафоре чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог апостола Јакова; 3. Литургију пређеосвећених Дарова светог апостола Јакова. Химнографија која велича свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше богочежњиве душе. Дођите данас сабори верних, на свечано и славно сабрање, да изабране служитеље благодати Петра и Павла достојним похвалама овенчамо, јер су неисцрпну науку свима посејали, и благодаћу Духа обогатили, као лозе винограда истине, нама су зрели грозд вере одгалији, који весели срца наша; Са њима откривених лица и чистог срца певајмо и рецимо: радујте се разоритељи неверја и служитељи вере; радујте се дивни изабраници Творца и Саздатеља свих; Радујте се заступници вечних добара и одгонитељи обмана! Зато их умолимо: молите се увек Створитељу и Учитељу, да трајан мир подари свету, а душама нашим велику милост. (Прва стихира на литији) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов био је најпре ученик Јована Ксритеља, али сусрет са Исусом, чудесним пророком из Назарета, прекретница је његовог живота. Млад, најмлађи међу апостолима, он полази за Исусом, слутећи присуство Бога у новом месији, правога и целога Сина Божијег. Тако је постао не само ученик него и сведок Христове искупитељске драме, Његов најмилији ученик, „онај кога љубљаше Исус“ и највернији, умни и мудри сведок. После вазнесења Христовог посвећује се проповедању „онога што је чуо, очима својим видео, што је размотрио и што руке његове опипаше“. Као старешина првих малоазијских цркава, мучен је у прогонству на острву Патмос, умире у Ефесу око 104. године после Христа. Јована Богослова смо упознали кроз његове надахнуте списе: Јеванђеље, Саборне посланице, Откривење. Он нам се сам можда и најбоље открио у оним далеким споменицима светог предања, који одзвањају Јовановим предсмртним речима: „Дечице, волите се. И опет велим: волите се. У томе је сва ствар.“ Управо то предање потврђује утисак који се добија читањем свих његових библијских, канонских списа: Јован је човек који живи да би сведочио једну једину истину, истину о љубави као суштини бића, у којој се открива прва и последња тајна егзистенције. Он је боговидац и више од пророка и боговица Мојсија: гледајући саму инкарнацију Сина Божијег, очима, слушајући Његову вечну реч у непосредном додиру с Њим, он срцем доживљава Исуса као правог Бога, као Божијег Сина, Логоса, који се оваплотио, императивом Божанске љубави постао човек, да волећи страда и својим страдајућим вољењем преведе човека из царства таме у царство светлости, у видело бесконачног дана Божијег, у коме је све радост, све – милост, све – живот вечни. Њега не заводи догађај чуда: он је освојен Духом којим су чуда чињена. Он осећа, и зато зна, да је Исус – Логос, а то значи: Ум, Разлог читавог света, лепота једне хармоније у којој човеку припада место важније од оног које имају анђели: изнад и пре анђела. У сусрету са инкарнираном лепотом Духа, он сазнаје шта свет треба да буде: у складу – вечна радост. У Христа загледан, открива основни закон бића – апсолутну љубав, али и љубав посвећену и на известан начин „затворену“, па зато и несхваћену, у сукобљавању са баналним токовима живота. Љубав Божија, „састрадална“ љубав, основна је импресија светог апостола Јована коју је понео друговањем са исусом. Јован није историчар. Није хроничар или биограф. Он не казује толико „биографију“ Исуса Христа, колико је тумач те биографије, проток који је види у једној метафизичкој, космичкој димензији, и који ту, сад Божанску биографију, саопштава онима који „имају уши да чују“, ум да схвате. У средишту његовог сазнања је – мистерија оваплоћења Логоса. Од величанственог пролога о виделу у тами, у јеванђељу, па све до оног вапаја на завршетку апокалиптичке визије будућности, у Откривењу („Да, дођи, Господе Исусе!“), свака његова реч и свака мисао извире из првог богосазнања Јовановог, из откривања истине – о Богу који постаје човек да човек постане бог, бог по милости и љубави Божијој. Ниједан други апостол није у тој мери осетио и нагласио драматични моменат у тајни спасења као апостол Јован Богослов. У сукобима светлости и таме, Божанског и сатанског, небеског и земаљског, логосног и алогосног, лежи његова истина о свету. Погрешно је тражити у речима овог јеванђелисте покушај философског обликовања хришћанског погледа на свет, још мање – неку гностичку мистификацију синоптичарског приказања Исусовог земаљског дела у прва три јевађеља. Јован је само „теологос“, богослов, онај који је „видео“ Божанску светлост у самоме њеном стваралачком акту логосног прављења историје, у акту обожења људске природе којим се побеђује смрт и разгони мрак греха у коме свет лежи. За Јована, Бог нипошто није гностичка „тмина“ већ светлост Логоса, а то значи – смисла и ума, поретка и склада. Рекло би се да у томе Јован није оригиналан: о Логосу пишу и антички философи, и позни хеленизам. Сличности су, међутим, само делимичне и периферне. Оно што је у Јовановој теологији битно, а што је ново и друкчије од свега што неоплатонизам зна о Логосу, то је сведочанство очевица да Логос постаје тело, да се Логос очовечио, да се Он, дакле, открива у једном сотериолошком акту апсолутне љубави. Зато Јован са својим богосазнањем не постаје философ, већ апостол. Стога се и његова мисао не обликује као философска теорија већ као непосредно казивање или сведочанство духа, откривење Тајне Божије: истина његова није у томе да Бог постоји, него да Бог воли. Сотериолошком акту оваплоћења претходи унутрашња драма љубави у тројичном Богу. Отуда Јованов Бог није Бог у кога се само верује, већ Бог који се до умирања воли. Отуда је и вера апостола Јована пре једно жудно ишчекивање сусрета са вољеним него теорија религијске философије. Та непосредност вере, та њена поистовећеност са љубављу, и то са љубављу Божијом, тај недовршени нагон да се оваплоти, пројектује у делима, у истинском – основно је обележје светога Христовог апостола Јована. Димитрије Стефановић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Литургија позната под именом Светог Апостола и еванђелиста Марка, није написана од њега, али је усмено, светопредањски, не без разлога остала под његовим именом и била најважнија Литургија на грчком језику у Александрији и Египту, где је Свети Марко основао прву Цркву. У седамдесет првом издању емисије „Светотајинско богословљеˮ пажњу смо посветили управо овој Литургији, трудећи се да јасно и недвосмислено приближимо њен историјат, последовање и значај. Из климе Александријске Патријаршије, Цркве Светог апостола Марка, потиче Литургија која носи његово име, која је до XIV века била главна Литургија египатске Цркве. Има све карактеристике које су својствене Египту: помињање патријарха александријског, наглашено поштовање према личности Светог Апостола Марка, помињање реке Нила и пољопривредних култура које од ње зависе... Литургија Светог Апостола Марка је била уобичајена Литургија Александријске Цркве и Цркве целог Египта од самог почетка па све до 13. века. Поред ње паралелно су се служиле и литургије: Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Јерусалимска Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег. На крају су ову древну Маркову Литургију сасвим потисле две византијске литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста. Она се сада у Александрији служи само једном годишње, на дан свештеног спомена на Светог Апостола и еванђелиста Марка, 25. априла / 8. маја. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Поводом 40 дана од упокојења блаженопочившег Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, данас, 8. децембра, на празник Светог свештеномученика Климента и Оданије Ваведења Пресвете Богородице, служена је Света заупокојена литургија са четрдесетодневним поменом у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици. Светом литургијом је началстововао архимандрит Бенедикт, игуман манастира Светога Архангела Михаила на Михољској превлаци, уз саслужење свештенства и монаштава, и молитвено учешће Пресвећеног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила. По прочитаном јеванђељском зачалу сабранима се обратио протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, који је истакао да ми, савременици блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, без обзира што смо дубоко свјесни, нисмо кадри да до краја сагледамо његову величину те да ће о томе да пишу генерације које долазе за нама. “Слава и величина нашега Митрополита, и пред људима и пред Богом, како вријеме буде пролазило биваће све већа. Оно што можемо сви заједно данас казати и изнијети из дубине свога срца, јесте искрена и дубока благодарност Богу што нам је подарио таквог архијереја, којим се сви поносимо, не само ми у Црној Гори, него цијела Црква васељенска се поноси са таквим човјеком, који је био истински прави наследник светих апостола, који је своју дубоку вјеру свједочио свакога дана, свакога трена.” На крају Свете литургије Епископ Кирило је са свештенством и монаштвом на гробу блаженопочившег Митрополита Амфилохија одслужио помен. Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Светог трона пећког Амфилохије (Радовић) мирно се упокојио у Господу уочи спомена на упокојење Светог Петра Цетињског, 30. октобра, у 8.22 часова, послије примања Свете тајне причешћа у Клиничком центру Црне Горе, а сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Бесједа оца Слободана Зековића: У име Оца и Сина и Светога Духа! Преосвећени владико, Часни оци, сестре монахиње, Драга браћо и сестре, драга дјецо, Прије два смо по благослову Преосвећеног владике Јоаникија, администратора наше Митрополије, а на имендан нашега Митрополита, на празник Светог Амфилохија Иконијског, сви саборно и овдје у овоме светом храму крај гроба нашега Светог Митрополита, али у свим храмовима и манастирима широм наше Митрополије и широм свих епархија Светосавске цркве православне, служили четрдесетодневни помен нашем Митрополиту, оцу и духовнику. А љубав његова нас је сабрала и данас у овај свети храм када се навршава пуних 40 дана од његовог упокојења, да још једном сви заједно принесемо молитве Христу Богу нашем за покој свете чисте невине душе нашега Светог Владике. Откако се владика упокојио свакога дана смо слушали дивне бесједе, читали лијепе текстове, које су писали људи чијега се срца дотакла љубав нашега Митрополита, а нема никога од нас, нема ни једнога човјека који се макар једном са њим срео па да ту љубав, велику и искрену, није осјетио у дубини свога бића. И могао би свако од нас о томе да говори и да прича, али да се не понављамо. Оно што је сигурно је да ми његови савременици без обзира колико смо дубоко свјесни његове величине, опет нисмо, чини ми се, кадри да до краја то сагледамо и о томе ће тек да пишу генерације које долазе за нама. Али оно што смо сигурни, да ће слава и величина нашега Митрополита, и пред људима и пред Богом, како вријеме буде пролазило бивати све већа. Оно што можемо сви заједно данас казати и изнијети из дубине свога срца, јесте искрена и дубока благодарност Богу што нам је подарио таквог архијереја, којим се сви поносимо, и не само ми овдје у Црној Гори, него цијела Црква васељенска се поноси са таквим човјеком, који је био истински прави наследник светих апостола, који је своју дубоку вјеру свједочио свакога дана, свакога трена. Исто тако из дубине свога срца износимо и исповиједамо велику благодарност њему, нашем оцу, духовнику пастиру, нашем ђеду, како смо га из милоште звали, дубоку благодарност за све што је урадио за Цркву, за све што је урадио за нас, за све што је урадио за Црну Гору. Хвала ти, Свети Владико, за сваку препорођену душу, за свако покајањем умивено срце, а само је у Богу знано колико је душа и срдаца људских препорођено твојом молитвом, твојом поуком, твојим савјетима. Хвала ти, Свети Владико, за обновљену живу Цркву у Црној Гори, за обновљене храмове, обновљене манастире, за подигнуте нове храмове, за два прелијепа бисера којима може читаво православље да се поноси – Храмом васкрсења Христовога у Подгорици и Храмом Светог Јована Владимира у Бару. Хвала ти, Свети Владико, за обновљено свештенство, за обновљено монаштво, за обновљену вјеру у души овога народа, која је била дуго времена сакривена и није се видјела, и личила је Црна Гора на опустоштену земљи, у духовном смислу. Сада је видимо обновљену и васкрслу и то су све, Свети Владико, плодови твоје вјере, твога трпљења, твоје наде, твоје љубави. Хвала ти, Свети Владико, на свему! Опрости нам свима ако смо те ожалостили било када и на било који начин, а јесмо сигурно. Хвала ти на свему и моли се за нас, а знамо и осјећамо да ти је Господ дао велику слободу и да си пред престолом Његовим заједно са Светим Савом, Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским и осталим светитељима из рода нашега. Богу нашем нека је слава и хвала на свему, Њему који је диван у светима својим, који је предиван и у нашем Светом Митрополиту. Амин!” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Наша света Црква данас прославља светог апостола Јакова, првог епископа јерусалимског. О житију овог светитеља и Литургији која се управо њему приписује, у Јутарњем програму Радија Беседе говорио је катихета Бранислав Илић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. Византијско појање - Прва стиховња стихира на празник Светих Апостола 1. глас Поје чтец Милош Бјелица Канонарх ипођакон Никола Јоксимовић Исократима Стеван Петровић
  19. Ризница литургијског богословља и живота: Катихета Бранислав Илић: Пост у част Светих Апостола BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола...
  20. Торжественом Литургијом, којом је 8. маја 2020. године прослављена слава цркве Светог Марка на Ташмајдану, началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереји-ставрофори Михаило Арнаут и Сретен Младеновић, протојереј Саво Поповић, протонамесник Бранислав Борота и ђакони Славко Аничић, Драган Танасијевић и Никола Костић, у молитвеном присуству протојереја Трајана Којића, старешине храма Светог Марка. Хор Светог деспота Стефана, под диригентским вођством проф. Предрага Миодрага, са благоверним народом појао је тропар Светом апостолу и јеванђелисти Марку док је Патријарх преломио славски колач кума славе г. Драгана Рајовића. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 18. априла 2020. године, на Велику суботу, светом архијерејском Литургијом у цркви Светог Марка у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ
  22. „И гле, анђео Господњи се појави, и светлост обасја просторију, и куцнувши Петра у ребра пробуди га говорећи: Устани брзо! И спадоше му вериге с руку" (Дела. Ап. 12, 7). Овај дан посвећен је спомену на тај догађај. Хришћани су часне вериге Светог апостола Петра чували и због њихове целебне моћи. Јерусалимски патријарх Свети Јувенал дао их је царици Евдокији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег. Она их преполови и једну половину посла цркви Светих Апостола у Цариграду, а другу кћерки царици Евдоксији, Валентијановој жени, у Риму. Евдоксија подиже у Риму цркву Светог апостола Петра и у њу положи ове вериге, а са њима и оне у које је га је оковао Нерон непосредно пре него је распет на крст. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...