Претражи Живе Речи Утехе

Поводом текста Златоја Мартинова „Дисквалификаторске методе г. Марка Делића или како уместо аргумената користи инвективе“ Унапред свестан шта ће га сачекати, Златоје Мартинов је показао већу храброст од својих сатрудника на племенитом послу водвиљске дифамације епископа бачког Иринеја. Упутио је он неке одговоре и неке приговоре писцу ових редака, називајући га опонентом који се уместо аргументима служи инвективама. Ситуација у којој се нашао Златоје Мартинов посве је незавидна и писац ових редака саучествује у муци уредника „Републике“. Није лако вадити кестење из ватре у часу када се читава конструкција што су је он и његови пријатељи градили, срушила у прах. Но, истини за вољу, и поред убојите аргументације, није писац ових редака био тај који је срушио ту кулу, из које су сценаристи и учесници последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ одапињали стреле у епископа Иринеја Буловића. Та кула је од почетка грађена на трошном тлу и била је крхка и неугледна, па је било довољно само мало јаче залупити њена врата да би се она спустила у прах и пепео. Онај који ове редове бележи био је тај који је мало јаче залупио врата те грађевине и збило се то што се збило. Пре него што пређем на разматрање текста што из ума и срца Златоја Мартинова долази, није згорег сликовито предочити споменуто самоурушавање овог водвиља са тоталитарним, хитлеровским предзнаком, што до нас из N1-продукције долази. Средином деветнаестога столећа, писац Вилхелм Буш сачинио је поучну причу у сликама, под насловом „Диоген и рђави момци из Коринта“. Једног лепог дана, док је чувени грчки философ и аскета Диоген лежао у свом бурету и промишљао, двојица младих обешењака решили су да свој агресивни порив испоље према мудром старцу. Најпре су стали куцкати на Диогенов дом, настојећи да буком помуте концентрацију овог мудраца. Затим је један од двојице што су се из царства баналног упутили ка Диогену, узео шмрк и кроз отвор на бурету хладном водом поливао своју жртву. Да су се на томе зауставили, ни по јада не би било! У намери да мудраца линчују, станиште у којем је грчки подвижник живео стали су да котрљају низ низбрдицу, еуфорично и неразумно – а како би друкчије било! На злу срећу рђавих момака, клинови што су у Диогеново станиште били закуцани, у великој брзини запели су за одећу коринтских изгредника и над њима се остварила она судбина коју су они били одредили Диогену. При великој брзини, станиште грчког философа прешло је преко њих, те су тела оних што су Диогена намеравали да скрате за главу остала сравњена са тлом. Буш, у духу своје педагогије, ову казну сравњивања са земљом коринтских изгредника описује партиципом plattgewalzt. Читалац већ погађа! Ови рђави момци из Коринта – то су они што намераваху да једном за свагда окончају судбину епископа Иринеја. Ствар је, међутим, измакла контроли и збило се све као у Бушовој причи у сликама: од читаве антииринејевске N1-инфраструктуре није остало ништа. Plattgewalzt, другим речима. После свега тога, Златоје Мартинов, уредник листа „Република” и један од оних рђавих момака из Бушове скаске, очајнички одговара на аргументовану анализу епизоде о злом Иринеју из пера моје маленкости, иако му је преко главе агоније кроз коју је већ прошао. Интелектуално недорастао своме сабеседнику, свестан је која га судбина чека. Но, сâм је кавгу хтео и с правом очекује репризу сравњивања са тлом из оне давне поучне приче из средине деветнаестога столећа која нас поучава о томе шта се са протагонистима царства баналног збива кад гордост удруже са незнањем. Sed veniamus ad rem! Текст Златоја Мартинова састављен је из два дела. Први део представља „одговор на ,Претходне напомене г. Делића’ које се тичу његових замерки ТВ-емисији и њеним учесницима”. Другим речима, Мартинов мени одговара у име сценаристâ и ауторâ епизоде о злом Иринеју, вероватно од њих и опуномоћен. У том првом делу свога текста, уредник „Републике“ вели да се у тексту моје маленкости могу пронаћи искључиво инвективе, упућене на рачун врлих аутора епизоде о епископу бачком. Овако парафразирајући исказ уредника „Републике“, писац ових редака представља Мартиновљеву способност да артикулише мисао у мањој мери инсуфицијентном него што она то уистину јесте. Јер, Мартинов не користи глагол пронаћи кад говори о инвективама које он у тексту моје маленкости налази већ употребљава глагол сазнати. „Јер шта ново, осим инвектива, може читалац из текста сазнати од аутора кад је овај већ у наслову све рекао?”, пише Мартинов, а писац ових редова реченицу преноси верно, са свим њеним синтаксичким и ортографским особеностима. Како се то инвективе, које ми спочитава Мартинов, могу сазнати, то остаје знано само овом мудром уреднику „гласника грађанског самоослобађања“. Само што је то устврдио, Мартинов је сâм себи великодушно уделио инвективу, означавајући себе као човека који нема ни грама разума. Тиме, признаћете, уредник „Републике“ показује спремност да себе стави на знатно нижу лествицу од оне на коју га моја маленкост поставља. Да читалац не помисли да збијам шалу, ево реченице Златоја Мартинова. Згражавајући се на наслов мога написа, он записује: „И сваки читалац ма и са грамом разума након прочитаног наслова одустаје од даљег читања“. Другим речима, само онај без грама разума, да се послужим изразом Златоја Мартинова, наставиће са читањем мога текста. Ако је веровати Мартинову, он је текст моје маленкости прочитао, те тиме себе сврстао у категорију бића без грама разума, да се послужим самоинвективом овог публицисте и писца. Има, међутим, у Мартиновљевом напису далеко крупнијих интелектуалних погрешки него што су то оне чисто формалне природе. Мартинов, најпре, сврстава напис моје маленкости у рубрику „опадачко-подсмевачког жанра“ и вели да полемичка расправа то не би смела бити. Одмах да будем сасвим јасан. Аутор ових редова није полемисао са учесницима епизоде о бачком архијеру будући да су за полемику потребни релативно равноправни сабеседници. Будући да је епизода усмерена против бачког архијереја водвиљско-лакрдијашког типа, писац текста о визији Цркве из хитлеровског угла прибегао је травестији, и то у форми аналитичког осврта. Травестија, међутим, не искључује аргументацију и нема ништа заједничко са каквом тривијалном пошалицом. Овај начин књижевног обликовања има своје корене у просветитељству, у рококо-поезији, а о просветитељству, за разлику од Златоја Мартинова и његових пријатеља, моја маленкост подоста зна и до те европске традиције веома држи. Стога су све тврдње у тексту о феномену проширивања царства баналног темељно аргументоване и оне се тешко могу довести у питање. Ни овај напис из пера моје маленкости, који пред читаоцем управо стоји, није полемика са Златојем Мартиновим. Јер, да би Мартинов био нечији опонент у полемици, потребно је да испуни четири услова: требало би, најпре, нешто да зна о темама о којима настоји да поведе расправу; требало би да има способност да то знање ваљано формулише у форми аргумената, са свим правилима формалне и аналитичке артикулације; требало би да поседује способност парафразе, то јест да тачно разабере шта је у тексту којим се бави уистину речено; на послетку, требало би да се руководи познатим тацитовским принципом sine ira et studio, то јест да примењује инструментарије критике, а не напада када је реч о личностима и темама које третира. На злу срећу Златоја Мартинова, он је свој живот потрошио представљајући себе писцем и публицистом, а да ниједан од ова четири критеријума за вођење полемике није испунио. Писац ових редака ће, поступно и полако, читаоцима предочити споменуто изостајање условâ за вођење полемике на примеру текста уредника „Републике“. И још нешто! Моја маленкост држи да Мартинов квалификације о њему изречене неосновано назива инвективама уместо да их назове еуфемизмима. Једна од тих квалификација која је аутору овога написа наишла испод пера тицала се дилетантизма уредника „Републике“, а била је формулисана у синтагми која је гласила дилетант Мартинов. Свака од квалификација изречених у вези са овим писцем и публицистом, као и у вези са његовим пријатељима, утемељена је у аргументацији моје маленкости, а то да ли се ради о инвективама, како каже Мартинов, или о еуфемизмима, како тврдим ја, биће предочено у овом тексту. Пођимо, стога, по реду, пратећи редослед у тексту Златоја Мартинова! Наставак текста у коментару View full Странице