Претражи Живе Речи Утехе

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у храму Цара Константина и Царице Јелене на Вождовцу у Београду, 3. јуна 2009. године Рекосмо малоприје да је знамење Часнога крста уписано у људску природу. И не само што је уписано у људску природу, него је, у њему и кроз њега, јављено и откривено људско призвање, људско звање пред Богом. Тако да је људски живот незамислив без Крста часнога. Потврда тога је и данашњи величанствени празник и велики Равноапостолни Константин и Јелена које празнујемо данас и којима је овај свети храм посвећен. И њихов живот је био у знаку Часнога крста. Цар Константин, који је, благодарећи свјетлости Часнога крста, која га је обасјала са небеса, добио просвећење и од мрака незнабожачког био просвећен свјетлошћу истинског и правог богопознања, послије онога великога и страшнога догађаја када је, борећи се против Максенција, видио знамење Часнога крста огњено на небесима и када је заповједио да се на заставама његове војске наслика знамење Часнога крста. И благодарећи том знамењу он је побједио Максенција послије оне чувене битке на Милијском мосту, који данас постоји у Риму као свједочанство тог великог догађаја у историји Европа, да не кажем и у историји свијета. Просвећен свјетлошћу богопознања, Свети цар Константин је престоницу римскога царства пренио из старога, многобожачкога Рима, у мали град, мало мјесто на размеђу Европе и Азије, у онај градић који ће носити име његово, а и до данас га носи Константинопољ, град цара Константина. Па и назив који данас Турци су дали овом граду је сачувао тај садржај његовог првог имена, јер Стамбол је грчка ријеч и значи is tin poli. Турци, муслимани који су дошли и заузели византијско царство, чули су од Грка ријеч is tin poli. ,,Гдје идеш?” ,,Is tin poli” – ,,Идем у град”. И отуда и данас назив Истанбул. Дакле, то име је сачувано, то име је сачувала и велика мајка Црква цариградска, од које смо ми примили свјетлост богопознања преко словенског кума, Патријарха великог Фотија, и његове двојице ученика, Кирила и Методија. Тај цар Константин је одиграо пресудну улогу у историји свијета, у историји Европе, у историји Цркве Божије, нарочито што је, послије те побједе над паганином безбожним Максенцијем, 313. године, у граду Милану, донио онај чувени едикт, ону одлуку којом је дао слободу хришћанској Цркви. До тада је Црква била забрањивана, гоњена, прогоњена и распињана. Сва њена историја је у знаку крста, нарочито та историја прва три вијека која је дала безброј мученика и страдалника за вјеру Христову. Великомученици које ми данас прослављамо су из тога времена, и Великомученик, Георгије, Димитрије, Фотије, Прокопије и скоро сви апостоли који су мученички пострадали и њихови наследници, да поменемо само Светог Поликарпа, Светог Игњатија Богоносца, Светога Прокопија и многи други који су својом крвљу посвједочили вјерност Господу. Дакле, знаменита 313. година. Припрема се сва Европа, нарочито наша Црква православна, да обиљежи тај знаменити догађај 2013. године, када се обиљежава хиљаду и седам стотина година од тога догађаја. Наш архијерејски Сабор ове године је донио одлуку да наша Црква прослави тај догађај почевши од града Ниша, гдје се родио цар Константин, па онда редом на многим другим мјестима која свједоче да је некада он владао и овим нашим крајевима и данас има многа мјеста на којима је цар Константин подизао цркве и тиме остављао дубоког трага и у историји Балкана, а не само у историји осталих народа европских и азијских. Цар Константин је знаменит и по томе што је 325. године сазвао Први васељенски сабор и што је сам, повјеровавши у Христа као Бога свога и Спаситеља свога, рођеног пре свих вијекова од Бога Оца и у времену од Пресвете Дјеве, што је помогао Цркви да утврди и да дефинише ту вјеру и то исповједање у једносушност Сина са Оцем који је свјетлост од свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог, који је рођен, а који није створен. Дакле, Први васељенски сабор, тај догађај од пресудног значаја за историју Цркве Христове догодио се у вријеме цара Константина и благодарећи њему, тако да је и тиме он показао да је заиста раван апостолима. Раван је апостолима и по томе што је омогућио да се шири Јеванђеље Христово по читавом огромном царству његовом које је онда обухватало и исток и запад, обухватало и источно и западно царство, до Британских острва. Дакле, његов живот је сав у знаку Часнога Крста, а и живот Свете царице Јелене. То је она царица која је пронашла Часни крст Христов у Јерусалиму, тамо гдје је данас величанствени храм Христовог Васкрсења и гдје је Голгота. Ви који сте били у Светој земљи ви сте имали од Бога дар да се поклоните на том светом мјесту на коме је царица открила Часни крст. Прошло је било неколико стотина година од Христовог Распећа. Град Јерусалим био је оскрнављен, храм у Јерусалиму разрушен. Испунило се Христово пророштво да неће камен на камену остати од тога храма. За вријеме императора римскога Тита, 70. године, храм је претворен у прах и пепео. И ево и данас, ко је био у Риму, Титов славолук на коме је у камену уклесано одвођење јеврејског народа у ропство и пљачка јерусалимског храма, свјећњаци који су отети, који су однијети из јерусалимског храма и Светиња над светињама. Дакле, царица Јелена, трагајући за мјестом страдања Христовог и Његовог Васкрсења, по Божијем надахнућу она је открила свето то мјесто и на том мјесту је подигла храм Христовог Васкрсења. Тако да је то мјесто засијало поново и поново је Јерусалим добио своје име, јер су Римљани укинули назив том граду, толика је била опака мржња њихова против Јерусалима и против изабраног Божијег народа, да су назвали Јерусалим Јулија Капитолина, тако се звао неколико стољећа. И онда је Јерусалимска црква поново обновљена и дала велике свете патријархе, даје до данашњега дана и око ње се сабирају милиони и милиони хришћана крштених у име Христа Господа. Дакле, и царица Јелена и њен живот је у знаку Часнога крста,, откривања Часнога Крста, али и њеног живота у духу Христовог Распећа и њеног сараспињања у Господу кроз тајну Крштења и кроз тајну њеног животног подвига. Дакле, и цар Константин и царица Јелена су загрлили Часни крст Христов и помогли читавој васељени да и она приступи тој великој светињи, тако да је њихов живот у знаку Часнога крста. Зато је тако благодатан и благословен, зато је име цара Константина записано златним словима у историји Цркве Божије, а у исто вријеме и записано златним словима у безобалном царству Христа Бога нашега. Зато и ми, њихови потомци, поклонимо се Часноме крсту и прославимо Христово Васкрсење и Вазнесење и трудимо се да ходимо путем Господњим, путем ношења Часнога крста, путем који нам је Господ открио и показао и који је једини пут спасења и једина врата кроз која се улази у царство Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/03/mitropolit-amfilohije-car-konstantin-i-carica-jelena-su-zagrlili-casni-krst-hristov/

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија на Велики петак у Цетињском манастиру, 10. априла 2015. године Припремамо се, драга браћо и сестре, за овај суботњи дан, за кога чусмо да је он највећи од свих дана ове недјеље Страсне, као што је ова Страсна недјеља највећа у односу на све оне недјеље Великога поста, а Велики пост, да су то дани и велике тајне које нам се у њима дарују већи од свих оних тајни којима је човјек обдарен од настанка свијета па до данас. Дакле, пјевасмо пјесму: ,,Васкрсни Боже, помози нам, избави нас славе имена Твога ради.” Није случајно да се тај стих пјева управо данас, када Господ почива у гробу, у суботњи дан. Субота је од памтивијека, од стварања свијета, била дан одмора, и када је Бог завршио Своја дјела, стварање свијета и човјека, онда је починуо од свих дјеле Својих. А ево и Господ, који је изашао и наставио то дјело Бога Оца и Своје дјело и Духа Светога, Он је изашао на дјело Своје, од рођења у утроби Пресвете Дјеве, па онда редом кроз све оно што је учинио и што се са Њим догодило до овога светога дана, и Он је, дакле, у овај суботњи дан починуо од тих Својих дјела. Починуо је да би се седми дан, дан одмора, преобразио Његовим Васкрсењем, у осми незалазни дан, дан вјечни и непролазни, дан обасјан свјетлошћу Његовога Васкрсења. Тај дан, укључујући и овај дан уласка у све дубине Своје творевине, тај дан је дан непобједив, неуништив. Зато није случајно речено да је јачи Онај који је у нама него све силе које су око нас. Пита мене када смо се враћали из Цркве наш брат Зоран: ,,Кад ће доћи Господ?” ,,Па брате Зоране, па Он је ту са нама?” ,,А гдје ту са нама? У нашем срцу?” ,,Ево Га ту, пред нама иде распет из бескрајне љубави Своје за нас.’’ И Он је рекао да нас неће оставити саме и то потврђује и Својим дјелима и Својим Распећем и Својим Васкрсењем: ,,Нећу вас оставити саме, послаћу Духа Утјешитеља који ће вас уводити у сваку истину!” ,,Са нама је Бог! Разумите народи, јер је са нама Бог!” Тако је пјевао древни пророк, тако пјева и Црква Божија кроз вијекове и потврђује се та велика и света истина ,,Бог са нама”, а то и значи име које је дато Христу, Емануил, што значи ,,са нама је Бог”. Дакле, и ова света ноћ потврђује да је са нама Господ. Неки кажу овдје код нас који служе неким својим идолима, одричући се ове велике светиње, ове силе Божије која нам је дата кроз наше претке, кроз нашега Светога Петра Цетињског, Петра II Ловћенског Тајновица, кроз Светог Јована Крститеља, чију руку овдје имамо као живо свједочанство Божијега присуства и Божије светиње са нама, кроз дио Часнога крста на коме је распет Господ, и то је велико чудо, то нам потврђује да је заиста са нама Бог, дакле, неки који мисле да су они већи од Бога, да су моћнији од Бога, да су њихова дјела моћнија и дуговјечнија од Божијих дјела, они кажу: ,,Јача Црква од државе.” Па природно! Држава је од јуче до сјутра, а ова Црква колико је држава испратила, велике империје, римска, који су гонили и прогонили хришћане, пун је календар мученика из тог времена, који су се понашали према хришћанима као што су се Пилат и првосвештеници јеврејски понијели према Христу! И зато су, да би Га избрисали, да би Га побједили у име државе, у име идеологије, у име других идеја, лажних идеја свога времена, прогонили Га, па Га разапели, па Га сахранили и рачунали: ,,Нема ништа више од Њега.” А тек онда кад је био најнемоћнији, кад је у земљу био сахрањен и у гроб, и кад се рачунало да никад више неће се појавити, тек онда се пројавила Његова сила и Његова непобједива моћ! Велике империје, велики цареви, моћни освајачи свијета до најновијих времена, и црвене, и црне, и каквих све није било, мале и велике државе које су заснивале своју моћ на људској снази, оне су трајале колико траје људска моћ, а људска моћ је немоћ! Све нам то потврђује колико је човјек немоћан јер му је дах у носу! А поготово безбожан човјек, који не гради дјела своја на Богу, на Христу као камену темељцу непоколебивом, који не гради своје државе, не гради своја царства и своја имовину на Ономе који је дародавац свакога знања и сваке имовине! Природно, док траје људска моћ трају и такве људске творевине и људска дјела и људске државе. Треба да их има, и Бог је благословио да их има, али само оне државе, и они државници и она царства и она дјела које људи стварају која се темеље не на пјеску, јер мудар човјек гради кућу своју на камену тврдом и од камена, а безуман човјек он гради на пјеску! И дуну вјетрови и све што је саграђено на пјеску развије се и нема трага од њега! Дакле, нека државници савремени, који сад мисле да су моћнији и од Бога, и од Христа, нека се мало размисле, нека погледају шта се догађало са много моћнијим прије њих! Па размисливши, нека и они граде своје државе и своја дјела, нека граде на ономе што је вјечно и што је непролазно, на Божијој сили, заједно са Богом! А Црква управо и јесте спона, она је грађевина саграђена на Христовој љубави, љубави Распетога Христа, на сили Његовог Ваксрсења, на сили Божијој, непоколебивој! На оној сили која држи небо, земљу и сву творевину! На оној сили којом је Бог задахнуо и небо и земљу и људско биће и све што постоји, на тој сили нека граде и они, као што је Црква Божија то градила и гради, па зато и увијек и свједок у тим пролазним грађевинама људским и у тим пролазним људским дјелима и подухватима, дјелујући дјело Божије и градећи и себе и градећи и свијет на томе. Црква Божија опстаје не снагом мојом, неког владике, неког попа или неког вјерника, него управо снагом живога Бога, снагом Христа распетога, који је погребен, а са Њим покушали да униште свако добро и носиоца добра на овој земљи. Али сила Божија вјечна, свака повремена, а Божија свевремена! Ево, и овај свети дан шта је друго него је свједочанство и призив свима нама људима, без обзира гдје се налазили, у које вријеме живјели и на ком мјесту били и киме и чиме владали, да се освјестимо, да се вратимо, да градимо своје грађевине, своје државе и своја друштва, да градимо на том камену непоколебивом, да градимо на Божијој љубави, на Христовој љубави која не тражи своје. Христос је по томе велики и моћан, што је самога Себе без остатка даровао. И највећи и најснажнији су они људи који не траже ништа за себе, него све дају другима! Такав је био Христос, Он је нама примјер. А и у животу највећи су они људи, било да је мајка, да је отац или ратник, највећи су они који жртвују себе за ближње своје. Учимо се од Христа Господа, учимо се тој великој, вјечној и непролазној љубави и кроз њу стичемо ту снагу Божију, носећи је и свједочећи је пред свима људима и пред свим земаљским народима. Зато је дивна ова реченица светога пророка: ,,Васкрсни Господе и помози нам и обасјај нас свјетлошћу Твојом и ради имена Твога вјечнога и непролазнога.” Коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/04/10/mitropolit-amfilohije-ucimo-se-od-hrista-gospoda-velikoj-vjecnoj-i-neprolaznoj-ljubavi/

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Јовандан са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије Свету тајну крштења примила је слушкиња Божја Тамара. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је рука Светог јована Крститеља, која се налази у Цетињском манастиру, велики дар Божији за све православне у Црној Гори, а посебно за оне који славе Светог Јована као крсну славу. „Удостојио вас је Господ, изабрао вас је између свих на свијету да ви цјеливате ону руку која је крстила Господа у Јордану на Богојављење. Јован Крститељ је ставио ту руку на Господа, и те руке данас ево овдје“; рекао је Митрополит Амфилохије. Додао је да се Христово крштење преко руке Светога Јована везује са свима који се данас крштавају у свијету. „Али посебно овдје на Цетињу. То је посебни Божји дар Цетињу, краљевскоме граду. Посебни је Божји дар њему, и свима нама, а нарочито онима који примају крштење“, нагласио је Владика Амфилохије. Казао је да је Свети Јован крштавао водом, крштењем покајања. „Призивао је Јевреје, изабрани Божји народ да се припреме за право крштење, Христово крштење“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да примањем печата дара Духа Светога човјек од смртног постаје вјечно и бесмртно биће. „Не само што има тај дух и душу коју му Бог даје рођењем од оца и мајке, него и прима у себе и на себе Духа Светога животворнога и тиме прима квасац вјечнога, бесмртнога живота. Од смртнога бића човјек постаје бесмртно биће, од пролазнога непролазно“, казао је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљани су славски колачи данашњих свечара, којима је Митрополит Амфилохије на крају сабрања честитао славу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Високопреосвештенство блаженопочивши Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, на празник великог чудотворца Острошког 2017. лета Господњег, после одслуженог Акатиста поред моштију Светог Василија, великом броју сабраних, обратио се надахнутом архипастирском бесједом. У свом богонадахнутом слову митрополит је говорио о значају и величини Светог Василија за српски род и подсјећајући на страдања кроз која је пролазио Свети Василије, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац и народ српски и Црква Божија како у вријеме Светог Василија, тако и дан данас. Доносимо видео запис овог надахнутог слова блаженопочившег владике. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Од свих предивних химни и молитава за вријеме Свете четрдеснице,Часног и великог поста, најбогатијег периода црквеног богослужења у току године, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Ријеч је о молитви Светог Јефрема Сирина, великог и дивног Светог оца Цркве Божје: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гриjехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вjекове вjекова. Амин. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије каже да је у овој великопосној молитви “Господе и владико живота мога“ садржана сва хришћанска нарав, оно што називамо етиком, садржан је човјек онакав какав јесте, огреховљен, исповиједа се и признаје стање које угрожава његово људско биће, његов људски лик, а, у исто вријеме, даје му се и открива пут којим треба да ходи да би могао да постане истински човјек. Преносимо тумачење молитве “Господе и владико живота мога“ које је високопреосвећени владика изговорио у бесједи на Вечерњој служби у Цетињском манастиру на Недјељу прашатања а која је објављена у новом, 269 броју образника за вјеру, културу и васпитање „Светигора“. Господе и Владико живота мога – исповједамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човјека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човјека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидио колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човјек негдје у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човјек не повјерује у Живога Бога, и докле ту вјеру не обогати својим дјелима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не побиједи чамотињу, докле не побиједи маловјерје, сујевјерје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тијела и гордост живота, који су коријен човјековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свијет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога. Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну ријеч, за сваку празну мисао. И мисао и ријеч и све што је у човјеку створено је не да остане празно, него да се испуни. Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човјеков живот. Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други дио ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Цјеломудреност је здравоумље. То је цјеловитост човјекова, јединство његове душе и тијела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човјек ни срце, ни ум, ни душу, ни тијело не смије да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем цјеломудрености, смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши вјеран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве цјеломудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свијету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо. Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човјек мање свјестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и гријехе код других људи. Што је човјек свјеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мјером мјерите, том ће вам се и мјерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промјени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу. Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и тјелесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од дјеце мрака дјеца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се свјетлила свјетлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дјела и свјетлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У вечерашњој емисији серијала Катедра, уважени слушаоци Радио Светигоре, вашој љубави и пажњи препоручујемо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско – приморског г. др Амфилохија Радовића, на тему “Прволик“, које је одржано 12. децембра 2007. године, у цркви Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

Доносимо предавање блаженопочившег Митрополита Амфилохија, које доносимо из архиве нашег Радија. Блаженопочивши Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско – приморски г. Амфилохија говорио је на на тему “Господе просвети таму моју – Свети Григорије Палама и његово доба“. Предавање је одржао 26. фебруара 2010. године у великој сали Скупштине општине Бар. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

БЕСЕДА БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ МИТРОПОЛИТА ДР АМФИЛОХИЈА НА СЛАВСКОЈ ЛИТУРГИЈИ У БОГОСЛОВИЈИ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ У КРАГУЈЕВЦУ, 26. НОВЕМБАР 2002. ГОДИНЕ “Благодат заблиставши из уста твојих као свијетлост огња, просвјетли васељену.” Ово су ријечи, часни оци, браћо и сестре, којим прослављамо и којим се сјећамо Светог Јована Златоустог, великог Божијег угодника, живога свједока живога Христа, којим се сјећамо златних уста Цркве Христове. Много је било у историји Цркве даровитих, богонадахнутих учитеља њених. Није мало ни пророка, велики су и апостоли Христови, сваки на свој начин и сваки према своме дару. Црква је испуњена свјетилима као што је небо испуњено звијездама, али међу њима свима Свети Јован Златоусти заузима прворазредно мјесто. Није случајно да су се у једном времену хришћани препирали из љубави према светитељима – ко је већи, да ли је Јован Златоусти, да ли је Григорије Богослов, да ли је Василије Велики? Наравно, и један и други и трећи су пред Богом велики. Зато је и Црква установила онај дивни празник – Света Три јерарха. Сваки од њих је према своме дару обогатио Цркву мудрошћу, био живи свиједок живога Бога овде на земљи. Дубокоумни Василије, храбри и неустрашиви свједок Христов Григорије Богослов, пјесничка душа дубока. Он је заједно са Јованом Богословом и Симеоном Новим Богословом, трећи који је добио тај велики назив Богослова Цркве Христове. Сјећам се, када је и како у Атини, у Катедралном храму, о Светом Јовану Златоустом беседио један велики јелински богослов, Панајотис Трембелас. Иначе, Панајотис Трембелас је писац бројних богословских списа, велики догматичар, апологета, литургичар, пастиролог. Нема богословске области којом се он није бавио. Па ће рећи са амвона атинске цркве: Када сам писао догматику (а написао је велику догматику у неколико томова), мислио сам да треба да трагам код Светог Василија Великог, Григорија Богослова, Кирила Александријског и других богонадахнутих учитеља Цркве за догматским истинама. Међутим, када сам завирио у списе Светог Јована Златоустог, онда сам тек схватио колико је био надахнут мудрошћу Божанском, колико је мудрости у његовим списима, нарочито у његовим тумачењима Старог и Новога Завјета. А када сам, каже, кренуо да се бавим тумачењем Светог Писма (а бавио се тумачењем и Старог и Новог Завјета), опет сам завирио у списе Светог Јована Златоустог и нашао сам да је ненадмашан тумач Ријечи Божије. Није случајно остало предање о светом Јовану Златоустом: док је тумачио посланице апостола Павла да је виђен сам апостол Павле како му шапуће и открива смисао својих посланица и све оне мудрости. Зато се често и слика Свети Јован Златоусти са апостолом Павлом иза њега док он пише и тумачи Ријеч Божију. Наравно, још каже Трембелас: Када сам почео да се бавим проучавањем омилитике, науке о бесједништву, нашао сам да је Свети Јован Златоусти ненадмашни бесједник. Зато је назван златним устима. И заиста, кад данас читамо његове бесједе има се утисак као да их је јуче изговорио. Нема ниједне ријечи за коју би човјек рекао да је она условљена временом у којем је он то изговорио. Такав је он био дубок зналац, не само свога времена, него онога што је надвремено, онога што је дубље од времена, онога што не може време да прогута. Изузетни је зналац људске природе, као ретко ко је прворазредни психолог. Зналац је људског тијела и људске душе, анатомије тјелесне, да не говоримо о његовом чудесном познавању природних збивања и природних феномена и догађања које је користио приликом својих бесједа на библијски, на јеванђелски, на Христов начин. Као што Христос користи дивне примере у својим причама, у својим параболама, тако и Свети Јован Златоусти на један Богом надахнути, Духом Светим озарени начин, природу обасјава дубљом мудрошћу, мудрошћу Духа Светога, којом живи природа и над којом се носи Дух Свети од самога настанка свијета. И тако каже Трембелас: када сам се почео бавити литургиком, не само Литургија Светог Јована Златоустог, него и остали његови списи су пребогати знања и мудрости о литургијском животу Цркве. Није онда случајно што је ево до данас његова Литургија главна Литургија коју Црква Божија приноси Христу Богу на дар. Велике су и дивне Литургије Светог Василија, Светог апостола Јакова и она Литургија што је зовемо пређеосвећених дарова, али је Литургија Светог Јована Златоустог тако концизна, тако прецизна, тако свеобухватна. У њој је садржана тајна Старог Завјета и тајна Новог Завјета, целокупни домострој спасења и есхатон, оно што ће бити, оно што јесте и оно што је било. Тако је умно, тако је дубоко сажео Златоусти сву истину Откривења Божијег у својој светој Литургији. Када сам се хтео бавити подвижништвом Цркве, каже блажене успомене умни учитељ Цркве Христове Панајотис Трембелас, онда сам рачунао да треба да трагам код ревносних пустињака, подвижника, међутим, кад сам почео да проучавам Светог Јована Златоустог, видео сам колико је дубок његов подвижнички опит и колико је дубоко његово знање које је стекао кроз лични духовни подвиг и борбу. Нема области црквеног живота коју није обогатио Свети Јован Златоусти, велики борац за истину Христову. Свима нам је познато како је окончао живот мученички, а и цео живот му је био мученички. Јован Златоусти не само што је имао златна уста, него је био човјек огромне милости, човекољубља и доброте. Целог себе и цео живот свој, до последњег остатка, он је принео Христу Богу на дар као хљеб миомирни, као што смо ми данас принијели свете дарове Христу Богу, као што смо принијели овај славски колач Господу на дар као жртву, тако је и он себе принијео Господу на дар. Мученички је потврдио своје мучеништво и потврдио своју вјерност Христу. И као што је то било у прошлим временима, и данас је Свети Јован Златоусти заиста испуњен свјетлошћу огња, просвијетљује васељену. Учитељ је био у бесједништву, учитељ је у поимању дубоких истина Цркве Христове, учитељ у поимању откривења Старог и Новог Завјета, учитељ је и у начину живљења овде на земљи, у подвигу, у подвижничком служењу Христу Богу. Све је у њему сабрано, а свега је центар свето причешће, света Евхаристија. Свети Јован Златоусти је писао не једанпут да се често треба причешћивати, али додавао је – не било како, само они који се припреме, који непрекидно служе Господу, они треба да приступају светињи над светињама и да се њоме ослађују и да постану једни са Господом живим и кроз Њега и у Њему да постану једно једни са другима, са свим људским покољењима. Велика тајна Цркве Христове има великог и дивног свједока у личности Светог Јована Златоустог. Није случајно да су многи који су се бавили проучавањем тајне Цркве прибегавали Светом Јовану Златоустом како би се од њега научили шта је то Црква. Велики ученик великог учитеља апостола Павла, преточио је посланице апостола Павла на нови језик и оставио нам је дивно свједочанство кроз вијекове до данас - своју свету личност, свети пример, велико учење своје, златно своје беседништво, да се надахњујемо како треба о Богу са страхом и трепетом говорити, како треба Богу служити, како се треба Њему клањати. Сам Господ је надахнуо блаженог спомена Епископа шумадијског Саву што је ову школу посветио Светом Јовану Златоустом. Није случајно, да управо овдје, у срцу Србије, та школа је ево заживјела и почела, хвала Богу, да доноси плодове своје. Сигуран сам да ће у будућности доносити све богатије и богатије плодове. Гдје би друго ако не у Шумадији, овдје гдје је срце нашег народа, овдје гдје су темељи његови, овдје на овим просторима гдје је Вожд Карађорђе, а ево приближава се и двије стотине година од његовог устанка, гдје је кренуо на устанак за слободу. Онај Вожд Карађорђе, који је своју главу, попут Јована Златоустог, уградио у темеље бића нашега народа, своју златну главу, трећу главу. Прва је она глава Светог Јована Владимира, зетског краља мученика. Друга је глава великог мученика косовског Лазара. Трећа је глава Вожда Карађорђа, овдје рођеног. Коријење му је негдје тамо гдје је Свети Јован Владимир својом мученичком крвљу запечатио своју вјерност Христу. Овдје је уродио богатим плодом и зато није случајно што је овдје настала ова школа Светог Јована Златоустог. Нека би, дјецо Божија, Свети Јован Златоусти био ваш надахнитељ у проучавању свете науке, богословља, најдивније науке од свих наука. Науке која је сабирно сочиво свеукупног људског знања и људског умовања. Јован Златоусти је заиста путовођа и вама и свима нама и нека би његовим молитвама Господ и нас укријепио у све дане нашега живота да останемо вјерни Христу Богу нашем и светињи Његовој, светој Цркви, да би се у нама и кроз нас прослављало име Божије као што се прослављало кроз Светог Јована Златоустог. Његовим молитвама Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин! Извор: Епархија шумадијска

Човек је биће призвано да буде носилац и сведок вечнога живота. То његово природно призвање постало је Христовим васкрсењем из мртвих најдубља стварност човека и света. Јер од тренутка Христовог васкрсења људска природа и људско биће у целини заквашени су једном за свагда квасцем вечног живота. И човеков ум обасјало је сазнање да му преостаје да бира између пролазности и вечности, између ишчезнућа и вечног живота. Од тада постаје јасно оно што је до тада било тамно у људској свести: да постоје две врсте живота. Да постоји стварност и могућност пролазног живота, али исто тако да постоји и стварност и могућност вечног и непролазног живота. Има доста међу људима оних, на нижем степену знања и просвећености, који прихватају пролазни живот као једину стварност. Мудровање таквих је телесно мудровање, подједнако својствено и многоученим и неуким. Свест таквих је нешто развијенија од животињске. То су они који телесно живе, па онда и телесно мисле и осећају. Такви виде и препознају ствари и служе се њима, вештије или мање вешто, зависи од степена образованости и цивилизованости, али су далеко од поимања и схватања суштине и смисла ствари. Такви живе и раде, али су далеко од познања смисла живота и дубљег значаја људског стваралачког чина. Поред свега гледања и знања такви остају духовни слепци, успавани сном смртнијем, непробуђена бића и окамењена срца и ума. Такви – оно што виде и доживљавају, то у себи и носе и о томе једино сведоче. Они се диве пролазном животу и пролазним уживањима, задовољавају својим кратковидим истинама, теше и засићују својим паучини сличним умовањима и трулежним сазнањима, хране трулежним богатствима и трулежним, тренутним, радостима. Они тек кад се примакну свом последњем трену, који нико не може избећи, сусрећу се, ужаснути, са истином: да су им радости заиста биле трулежне и пролазне радости, богатство – трулежно богатство, знања трулежна знања, памет – трулежна памет, истина – трулежна истина, дела – плетење мреже паукове, живот – трулежни живот, подложан смрти и ништавилу, као последњој стварности. Тај последњи трен, који се зове смрт, открива се тако и постаје основни и главни критериј и мерило свега онога што је човек био и радио и што јесте; свега што је мислио, чиме се задовољавао, чему се радовао у животу. А свака вредност, било да се ради о вредности живота, било да се ради о вредности истине, или о вредности људске историјске делатности у свим облицима: вредности љубави, правде, добра, страдања за другога, за општи смисао и праведност – све те и безбројне друге вредности бића и ствари, уколико нису у стању да победе смрт и пролазност, постају заједно са својим носиоцем – безвредни бесмисао. Истина се претвара и постаје истоветна са лажју, живот са смрћу, добро са злом, знање са незнањем, љубав са мржњом; васиона се претвара у привид и обману а човек у прах и пепео. Они који се клањају пролазном животу и који све његове вредности своде на пролазне вредности, такви не могу избећи да буду названи и да постану поклоници смрти. Јер коначни збир њиховог знања и памети, њихових дела и вредности, једном речју – њиховог живота, јесте смрт и ишчезнуће и обоготворење тог ишчезнућа. Такви и кад се боре за људски живот, његове вредности и достојанство, већ унапред су се одрекли како смисла свог напора и борбе, тако и саме вредности живота и његовог истинског достојанства. Јер истински је достојно и вредно само оно што се причести и што може постати заједничар вечности и носилац бесмртности. Велика је срећа за људе и свет што поклоници смрти и проповедници пролазности не изводе коначне закључке из свог смртољубља и што не живе у целости сагласно свом идолопоклоничком сујеверју и мртвоверју. Дубље им је срце од оплићалог и непробуђеног разума. То Бог, као код Јова, не допушта Сатани да им се дотакне „душе”, тј. да им се освињи и сатанизује дубина бића, свести и савести. Отуда, често, и кад се боре за „бесмислени” смисао пролазног живота и његове вредности, у самој тој борби пројављују, свесно или несвесно, тугу и жеђ за његовим вечним смислом и значењем. Очевидно, шири је човек и дубљи од плитког поља своје свести и од логике тзв. здравог разума, и то не само шири и дубљи на вечном плану него и у оквирима свог историјског битовања и свакидашњег понашања. Само један мали део његовог свакидашњег понашања и разлога за то понашање допире до његове свести и постаје јој јасно и разговетно. Клањати се пролазном животу значи клањати се и служити привиду и привид претварати у идол а човека у безумног идолопоклоника. Зато само онда када човек прогледа и кад му се отвори вид за тајну вечног и непролазног живота, запретаног и скривеног у пролазном, он постаје прави човек и његово поклоњење животу – поклоњење истинском, бесмртном животу. За откривање у себи и за додир са тим животом потребна је дубља и савршенија свест од телесног мудровања и трулежног умовања, неопходна је духовна мудрост и знање и просветљење. Поклоници вечнога живота су богопоклоници, то су они који се клањају Богу, кроз тајну бића, Духом и Истином. Откуда вечни живот у пролазној твари? Стварањем Божијим он јој је задат, а оваплоћењем и васкрсењем Христовим дат као квасац. Вечни живот је засијао ускршње ноћи из Гроба Господњег. Њиме се Христов гроб претворио у живоносни Гроб, у извор живота вечног за сваку твар и свако биће, и сваки гроб који се са њим сједини и њега дотакне. Њиме се земља од вечне гробнице бића и твари претвара у свету радионицу бесмртника и живота вечног. Први васкрсли из мртвих, Христос Господ, постаје Васкрситељ свих мртваца из свих гробова, првенац свих оних који ће у Њему и Њиме васкрснути у онај незалазни Дан, последњи, сабирник свих дана и свих времена, и свега што се у њима рађало и збивало. Ето ради чега је у васкршњем поздраву: Христос воскресе! и отпоздраву: Ваистину воскресе! – садржана сва суштина наше вере и сва суштина нашег живота у времену и вечности. То је оно у шта ми хришћани верујемо, чему се надамо, што волимо и на чему утемељујемо свој живот. То је темељ и смисао нашег рођења, основа и нашег живљења. Из тог чудесног Догађаја исијава вечна и неугасива Светлост. Она прожима и обасјава наше рађање и живљење, наше умирање и наше вечно надање. Сигурна вера да је Христос васкрсао, и да је Он, као што је био Првина умрлих, постао и Првенац оних који су васкрсли и који ће васкрснути из мртвих, поставши тиме Зачетник Новог Човечанства, не више човечанства рађаног да умире и пропада, него рођеног да вечно живи; та и таква вера постаје оса око које се окреће наше биће и наш живот, као и биће света, у његовом прошлом, садашњем и будућем постојању. Ми хришћани, по чему смо хришћани? По томе што верујемо у васкрслог Господа Христа, Сина Божијег Јединородног, од Дјеве рођеног, који је пострадао, погребен био и умро, али и силом Божанском васкрсао из мртвих у трећи дан. Верујући у Васкрслога ми верујемо и у свеопште васкрсење мртвих. Јер као што је Он васкрсао тако ће и сви људи васкрснути у последњи Дан; и биће ново небо и нова земља, и обновљена преображена људска бића. Сведок присутности те силе васкрсења и могућности преображења људског тела и бића јесу и свете чудотворне мошти. Много је моштију светих у Православној Цркви, код свих православних народа, које сведоче о сили Васкрслога Господа. Да поменемо само оне нама најближе: Св. Стефана Дечанског и Великомученика Косовског Лазара, Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског, Преп. Петра Коришког и Рафаила Банатског Исцелитеља, и Преп. Параскеве. Саме по себи све су то обичне људске кости, али кости којих се дотакла сила васкрслога Христа. Зато оне столећима чудотворе, телесне болеснике исцељују и душевне просвећују. Велико је то и дивно чудо: мртве кости постају моћније и чудотворније од живих бића, већи просветитељи и учитељи од живих мудраца. Хиљаде и хиљаде људи стичу се вековима око њих, задобијајући преко њих нови миомир живота, васкрсавајући мртве душе силом Божијом у тим костима запретаном. Оном истом силом којом је Господ васкрсао своје кости и своје тело после тродневног погребења. Тако се показује да су светитељи већ сада и овде оно нашта су призвани да буду сви људи у времену и вечности: Носиоци и сведоци вечног живота. Извор: Теологија.нет

Правда Божија је она која упућује људску судбину и људску историју, иако се нама много пута чини да се догађа обратно. Господине декане, часна господо и браћо, имали смо у својој историји много значајних личности које су оставиле великог трага и на своје савременике, а и на потомке. По моме мишљењу, у новијој нашој историји, у последњих 200-250 година, међу значајним личностима које су обиљежиле ова два вијека, личност Светога Петра Цетињског и личност Карађорђа су без премца. Велики је дар Божији и знамење да је на челу устанка, на челу ослободилачког покрета с краја 18. и с почетка 19. вијека био један не просто велики човјек, војсковођа, него је био један светитељ - Свети Петар Цетињски. Није то нешто ново у нашој српској историји. Свима нам је знано да су творàц средњовијековне српске државе, као и оснивач средњовјековне помесне Српске Цркве, били два светитеља. То је јединствени случај у Европи, у животу европских народа, да и творац државе и творац Цркве буду светитељи. У исто вријеме да то буду отац и син. Отац који, како каже један светогорски записивач, рађа тјелесно свога сина и син који рађа духовно свога оца, постајући отац своме оцу и у исто вријеме постајући духовни отац једног читавог народа. Та чињеница је од огромног значаја за сву нашу историју, па ево и оно што се догађало у нашој новијој историји, како је називамо, нововјековној, није ништа друго него је наставак тог живог предања и опредељења првих људи у једном народу, а преко њих и опредељења самога народа. Ми обиљежавамо ове године 200 година устанка Карађорђевог и уобичајено је да кажемо да је устанак почео управо 1804. године, за Сретење у Орашцу. Има у томе несумњиво истине. Међутим, ја ћу бити слободан да кажем да није зачетник устанка српског Карађорђе; зачетник српског устанка, тог новог двига у бићу српског народа је Свети Петар Цетињски. Да ли је у самом почетку Карађорђе знао и колико је знао о Светом Петру Цетињском, не бих сад могао да то кажем, о томе ће вам више рећи историчари, међутим, једно је сигурно: да су двије битке које су се одиграле 1796. године, на чијем челу је био митрополит Црне Горе и Брда Петар Први Петровић Његош, да су те двије битке одјекнуле не само у српским земљама, у српском народу, не само на Балкану, него су одјекнуле широм Европе. Прва битка била је битка на Мартинићима, јула мјесеца 1796. године, гдје је рањен и Махмут паша Бушатлија и Свети Петар Цетињски. Друга битка, на Крусима, у септембру мјесецу, гдје је против сваке историјске логике и војне стратегије једна мала шака ненаоружаних Црногораца (рачуна се да их је било 3-4000) успјела да до ногу потуче турске војнике којих је, по ондашњим записима, било око 30000. Да ли је баш тај број тачан или није, то већ остаје на историчарима да решавају; међутим, да је турска војска била много моћнија, и бројчано и по наоружању и по обуци, од ратника Светог Петра Цетињског, у то никакве сумње нема. Није при томе битно то што је ратовао Свети Петар и што је он побједио, битан је његов однос према рату и његов однос према свом непријатељу. И ту се показује да се ради не само о једном војном стратегу, господару једне мале земље, него да се ради управо о једном човјеку који је истински хришћанин у тим трагичним околностима, а рат је увијек трагичан, ирационалан, нешто што је против, тако да кажем, саме природе људске, против саме суштине Јеванђеља као таквог. Дакле, његов однос према непријатељима је однос једног витеза, човјека који је показао, заједно са својим ратницима, не само јунаштво и витештво бранећи себе од непријатеља, као што би рекао Марко Миљанов, него је показао и чојство, а то јесте суштина Јеванђеља, суштина Новог Завјета. Чојство, којим се брани други од себе. Ту се догодила синтеза између јунаштва, витештва и чојства у личности и понашању Светога Петра и у његовом односу према непријатељу несумњиво да је то управо оно што је и дало њему могућност да буде побједник и што је допринијело да Бог благослови његов подвиг, и подвиг његових витезова. Моли, наиме, Свети Петар Махмут пашу послије битке на Мартинићима, да се прође његове сиротиње - Кад си ишао да ратујеш, каже он њему, против босанског везира, ја сам те пуштио с миром да прођеш, немој сада кретати против нас, боље да живимо у миру и љубави. Не слуша Махмут паша, спрема своју војску коју обучавају француски официри (отприлике догађа се нешто што се догађало и у наша времена, када су шиптарске терористе на Косову обучавали амерички официри). Поново поручује Свети Петар и каже му: Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али ако је правда на нашој страни, на мојој страни, не каже - дабогда ти погинуо, него каже - онда нека Бог међу нама пресуди. И заиста је Бог пресудио. Постојали су записи, а и данас се то чува у народном памћењу (срео сам једног памтишу који је потпуно глув, али који тако памти битку на Крусима из 1796. године као да је био на сваком мјесту где се шта догађало, памтећи мјеста, памтећи имена, памтећи догађаје, све оно што се догађало) да су војници, да их назовемо војници - нису то били војници, то су били сељаци позвани да бране своју светињу, своја огњишта, гдје год су они били видјели су испред себе Светог Петра на бијелом коњу, како их храбри. Прије тога, отприлике као оно што се догађало за вријеме великомученика Косовског Лазара на вечери, Свети Петар је распоредио то мало војске што је имао (био је у Дражевини, то је једно село гдје и данас постоји црква гдје је он причестио своју војску, као што је у Самодрежи цар Лазо своју војску причестио), распоредио је војску и онда је уморан, забринут шта ће бити, Бога молећи, по молби ту присутних прилегао на кревет. Какав је то могао бити кревет у то вријеме можете само да замислите, у сељачкој уџерици каква је била у Дражевини! Но, кревет се сруши. А Свети Петар, уставши, гњеван, рече: „Онај који ми је ово припремио, да Бог да живијем огњем изгорио.“ А ујутру, главари виде нема Светог Петра. Многи су помислили да се владика уплашио и да је отишао; кад они погледају тамо иза неког камена клечи владика на кољенима, дигао руке ка небу и каже: ''Господе, ја урадих што је у мојим рукама, сад све што се даље догађа, то је у Твојим рукама''. И да не дуљимо причу, 3000 глава, вријеме је тако било, донијели су пред ноге Светога Петра, пред цркву у Крусима и дан данас постоји камен на коме је Петар сједио. Шта је људска судбина и каква је земаљска сила и земаљска моћ? Махмут паша, од кога се Стамбол тресао, јер он је хтио да ствара своју државу на просторима данашње Албаније, Црне Горе, па све до Босне и до Сарајева, султани су слали војску на њега, нису му могли ништа учинити, а ето како је Бог удесио да мала група Црногораца побједи и да се ту покаже да бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака, и с друге стране да је побједа не у онима који имају моћ земаљску, него коначна побједа припада онима који су са Богом и са Правдом Божјом. Правда Божија је она која упућује људску судбину и људску историју, иако се нама много пута чини да се догађа обратно. Донијели су пред Светог Петра и Махмутову главу, док су му Црногорци тијело огњем сагорели. Тако се испунило проклетство Светога Петра. Тај догађај је одјекнуо широм Балкана. Свети Петар је стекао велики углед у свим српским крајевима онога времена, задахнуо је Српство дахом витештва, слободе, а нарочито херцеговачка племена. Остало је записано оно што је битно истаћи: жеља Светог Петра Цетињског о обнови Славеносербскога царства. Чак је и Наполеонов план био за обнављање царства, гдје би Свети Петар, митрополит црногорски, био патријархом у том Славеносербском царству. Његов програм о томе је постојао, дакле, прије 1804. године, као што је и прије Законика проте Матије Ненадовића из 1811. године, Свети Петар већ 1796. године написао своју Стегу, да би објединио разједињена, посвађана црногорска племена. То је својство Срба одувјек било, а и данас је то својство остало, да смо горди и не можемо једни са другима, да немамо слоге међу собом. Дакле, Свети Петар Цетињски је личност која је као господар Црне Горе, као витез, народни вођа, по много чему раван Мојсију старозаветном. Има много сличности између Светог Петра Цетињског и Мојсија, Исуса Навина и оних древних судија који се помињу у Старом завјету. И времена су била старозавјетна, али он је успио да споји у себи и тај дух старозавјетни, а у исто вријеме и да носи у себи новозавјетни етос. Тај покрет на чијем челу је био Свети Петар Цетињски је родио духовно вожда Карађорђа из 1804. године. Свети Петар, у духовном смислу, ишао је још дубље, обједињујући у себи духовну димензију као монах, као епископ, као подвижник, са том димензијом господара - човјека који се брине о елементарним људским потребама, о слободи. Али Карађорђе и његов етос од самог почетка, његов однос и према слободи, према народу, његов однос према Богу је истовјетан са односом Светог Петра Цетињског. Зна се да је Карађорђе био човјек дубоке вјере. Зна се да је прије покретања устанка походио и манастир Студеницу и узео благослов од Светога краља Стефана Првовјенчанога. Није ишао безглаво у рат као што се то догодило у ово новије вријеме. Говорио је покојни владика Данило (Крстић): “За вријеме Карађорђа ишли смо у рат са крстом часним, а у наше вријеме смо ишли у рат са таргетом”. Таргет и крст - то су два симбола који немају ничега заједничког међу собом. Карађорђе је био човјек изворни, из народа. Тражио је од ондашњих главара који су покренули устанак: “Немојте мене, ја сам пријек, нађите неког другог, нисам ја за то”. На њихово инсистирање прихватио се тога, као што и Свети Петар није био по некаквој својој идеји и замисли то што је био, него управо по призиву Божјем и по призиву народа Божјег, по призиву Цркве Божије. Да та сличност између једног и другог постоји, да је она реална, то сведочи и брзо успостављање односа између Светог Петра Цетињског и Карађорђа. Нико није толико био срећан на глас о устанку у Србији колико је то био Свети Петар Цетињски. Као што је био пресрећан када је чуо да је покренут устанак на Пелопонезу. Има једно потресно писмо Светог Петра, где он са радошћу подсећа и своје Црногорце - ево нисмо сами, ево и наша браћа православна Грци су кренули да се боре за слободу, као што је кренуо и у Србији вожд Карађорђе. Велика преписка постоји између Светог Петра Цетињског и вожда Карађорђа. Познато је да је 1809. године вожд Карађорђе кренуо, јер је циљ његов и стратегија била, да се споји са војском Светога Петра Цетињског. Доспио је до Сјенице. Свети Петар Цетињски у исто вријеме је послао као претходницу изабране своје главаре: Јована Шибалију са Дурмитора, Мину Радулова Радовића из Мораче, прваке Васојевићке који су такође кренули у сусрет устаницима, неколико стотина их је било добровољаца који су се сусрели са Карађорђем код Сјенице. Ја се радујем што је међу њима био тај мој предак Мина Радулов Радовић. Остало је записано да се он побратимио са Карађорђем и да је пришао Карађорђу и хтио да га пољуби у руку а да је Карађорђе рекао: “Војводо не, ти си први почео”. Јер је овај 1798. године, у 17 година, посјекао Асанбега Мекића, чувеног колашинског зулумћара, донио главу Светом Петру на Цетиње и зато добио војводску титулу, и морао да побјегне из Мораче у Горњу Морачу гдје и данас постоји Војводина кула. Дакле, тај састанак је од огромног значаја, показује дух Светога Петра Цетињског, на основе тог ослободилачког свеобухватног покрета који је започео ево поменули смо гдје, а распалио се као огањ устанком Карађорђевим 1804. године. Али, на жалост, тај сусрет је морао да буде прекинут јер су Турци од Ниша кренули и почели да освајају већ ослобођене крајеве и Карађорђе је морао да се врати, а један број његових ратника је ту зиму презимио у Црној Гори, у Морачи. И до данас памте те Србијанце који су били у Морачи као Шијаке. Презимили су ту и припремали се за пролеће. Свети Петар је непрекидно пратио шта се догађа у Србији и радио што је било у његовим рукама да помогне вожда Карађорђа. И не само што је радио, него је и благодарећи њему, благодарећи тој његовој великој љубави и поштовању према вожду Карађорђу васпитао и свог синовца Петра Другога Петровића Његоша у том истом расположењу и духу, тако да је Петар Други Петровић Његош надахнут примјером и ријечју свога стрица као нико у нашем народу и нашој историји у нашој књижевности вазнио у небеса личност вожда Карађорђа посветивши му на првом месту Посвету праху оца Србије, посветивши њему Горски вијенац, опјевавши и сабљу његову коју је купио од своје сиротиње нашавши је негде у Бечу, па је ту сабљу послије поклонио Александру Првом Карађорђевићу написавши и стихове о тој сабљи, не само поклонио му сабљу, него у исто вријеме прогласио Александра Првог Карађорђевића за војводу, као онога чији је род из његовог краја, од његовог рода, јер је по предању Карађорђе из Васојевића, односно боравили су његови у Васојевићима па прешли одатле касније у Тополу. Обично се каже да је Његошев учитељ био Сима Милутиновић Сарајлија. Сигурно је и он утицао, међутим, његов учитељ, његов не само стриц, него и његов духовни отац који га је родио, који га је препородио, који га је учинио великим нашим пророком, мудрацем, пјесником, философом, богословом, то је управо његов стриц Свети Петар Цетињски. Он је зато био дубоко везан за Светог Петра Цетињског и није чудо да је његов први чин после рукоположења за митрополита, већ 1834. године било уврштење Светог Петра међу светитеље иако се против тога бунио карловачки митрополит Стратимировић. Ипак је млади, али чистога срца и душе Петар Други био у праву, и историја је то потврдила. У исто време он је подигао и ону прву црквицу на Ловћену, своме стрицу, а из те огромне љубави и поштовања према њему тражио је да буде сахрањен у тој црквици. Нажалост, та црква је срушена и тамо је сад фараонско чудовиште. Свети Петар је био дубоко потресен када је Карађорђе убијен у Радовањском Лугу 1817. године. То је била дубока рана о којој он пише у својим писмима и ту рану је пренио и на свога синовца тако да он у Горском вијенцу нигде не помиње Милоша Обреновића, новог господара Србије, зачетника Другог српског устанка. Никада Петар Други Петровић Његош, као ни Петар Први није, да кажемо, опростио Милошу Обреновићу то убиство вожда Карађорђа у Радовањском Лугу. Хоћу само да вам скренем пажњу на једну чињеницу: и један и други су носиоци и свједоци Косовског завјета. Косовски завјет, по својој природи, по свом садржају није ништа друго него је у бићу, у судбини српског народа оваплоћен Нови Завјет, Завјет Онога који је живот свој жртвовао за спасење свих. У темељима свијета, у темељима Цркве, у темељима хришћанства јесте глава Христа мученика, онога који потврђује својим чином да нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближњег свога. То је суштина Јеванђеља, то је суштина Новога завјета. Великомученик косовски Лазар ништа друго није урадио него је покушао да сљедује пример Учитеља свога Христа Бога. Ја обично кажем да наша историја почива, утемељена је на три главе: прва глава, то је глава Светог Јована Владимира, Зетскога владара мученика, дивна, чудесна глава на правди Бога посечена, уграђена у темеље, у биће српскога народа. Друга глава, златна глава, као што је назива пјесник, која је сијала из извора, јесте глава великог мученика косовског Лазара, уграђена у биће, у темеље српскога народа. Трећа глава, која је уграђена у темеље овог народа, то је глава посечена у Радовањском Лугу. Не би било Милоша Обреновића да није било главе вожда Карађорђа и Карађорђевог подвига, да није било саможртвене љубави Светог Петра Цетињског. И додајем још једну главу о којој ће бити приче у будућим покољењима (то се понекад некоме не допада и морам да признам и мени је требало дуго времена да то схватим, да то прихватим, јер ја сам савременик, исписник ове наше несрећне револуције), то је глава вожда Драже Михајловића. Кажем, требало ми је дуго времена да то схватим. Увек кад то кажем преда мном стоји слика њега мртвога коју је за велике паре откупио некакав Енглез. Било како било, једна је чињеница: све што је свето и честито, што носи у себи будућност, истинску будућност овога народа, то је жртва. На то је био спреман Карађорђе и зато му је отишла глава; на то је био спреман мученик косовски Лазар, на то је био спреман Свети Петар, житије Светог Владимира Јована то потврђује, то је основна компонента, она унутарња покретачка сила судбине овога народа и то је оно на чему се гради његова истинска будућност. Та крв мученичка, то је сјеме будућих покољења, правих истинских покољења, покољења за вечност створена, не црви који гамижу по земљи, који се множе, размножавају, него оних покољења која се опредељују за Царство Небеско, која знају да је земаљско за малена царство. Између та два опредељења се одвија историја овога народа и у суштини историја свих земаљских народа. Кад се Карађорђе борио за слободу, није се борио само за физичко ослобођење, јер оно је само по себи један дио истинске, праве слободе, већ за ту дубљу, егзистенцијалну слободу. За таквом слободом су чезнули двојица наших великих Богом посланих људи - Свети Петар Цетињски и вожд Карађорђе. Добро је да о томе чујемо, о томе разговарамо у времену када обиљежавамо 200 година од Карађорђевог устанка у Орашцу 1804. године. Хвала вам. Његово Високопреосвештенство, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брсдки и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећкога, проф. др Амфилохије (Радовић) (Предавање одржано на Машинском факултету у Београду, 2004. године) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ваше Високопреосвештенство, господо професори, предавачи, студенти, ђаци и сви присутни: драго ми је да могу данас да вас поздравим у древном Цетињу. У овом граду у коме се у току пет стотина година много шта издогађало, а и данас се догађа; граду који је препун знамења; препун величине и препун распећа али и непрекидног васкрсавања. Овај град између осталог је, као што је познато, и град светога Петра Цетињскога, најзначајније личности Цетиња, Цетињског манастира у свој његовој историји; најзначајније личности Црне Горе, рекао бих - и једне од најзначајнијих личности наше српске историје уопште. У исто вријеме, вјерујем да нећу погријешити ако кажем да је свети Петар Цетињски био и једна од најзначајнијих, најзанимљивијих личности краја XVIII и прве половине XIX вијека у читавој Европи. Имам утисак да по много чему у тадашњој Европи свети Петар Цетињски нема премца. Међу свецима тога времена једини који се може такмичити са њим јесте свети Серафим Саровски чудотворац, једна од нај значајнијих личности новије руске историје. Свети Петар Цетињски је личност која је у себи објединила много дарова, као ријетко која личност у историји европских народа. Није случајно да је он упоређиван - и с правом - с Мојсијем, са Исусом Навином, те двије најзначајније личности древне јеврејске историје, а преко јеврејства и хришћанске и европске и свјетске историје. Свети Петар Цетињски је значајан и по томе што је био не само митрополит, него је био и етнарх Црне Горе. Управљао је судбином, и духовном и тјелесном, Црне Горе. Објединио је у себи подвижника и ратника, испосника и мудраца, пјесника и писца најзанимљивијих посланица у нашој књижевности. Једном рјечју, он је био свестрана личност. Ево у том граду, у његовом граду, данас смо се сабрали на овај празник светих равноапостолних словенских просветитеља Кирила и Методија, и то сабрали око ове животне теме, увијек савремене теме проблема и смисла рата, философије рата. Добро је да баш на овом мјесту, у овом граду, отворимо разговор о тој теми, и то управо почињући са личношћу светог Петра Цетињског. Стога мој кратки уводни прилог овом симпосију биће размишљање на тему светог Петра Цетињског и проблема рата. Свети Петар Цетињски је живио, да употребимо његове ријечи, у времену када је "сва Јевропа била мутна и крвава". Суочен са својим сопственим распецем, суочен са трагичним распећем свога малог народа, Црне Горе, своје митрополије, сукобљен са моћном Отоманском империјом, и у исто вријеме сукобљен са Наполеоном, човјеком који је у његово вријеме одређивао судбину Европе. И то ратом и мачем. Све што се догађало на овим просторима, и све што се догађало на ширим европским просторима, преламало се кроз личност светога Петра Цетињскога. Кад је већ ријеч о тој теми, о његовом односу према рату, могли би кратко да кажемо да је он као човјек, као поглавар Црне Горе, као митрополит, као личност свога времена водио три врсте рата. Први рат који је водио, то је унутарњи, његов лични рат и његова унутарња борба о којој његов синовац, кога је он - како сам каже - измолио у Бога, говори да је то рат који се води између душе и тијела ("у њ ратује душа са тијелом"), најтежи рат из кога је он несумњиво изашао као побједник. Та унутарња побједа над самим собом преко које је загосподарио собом, била је темељ свих осталих његових побједа. Други рат, то је рат са злом домаћијем, који га је пратио од кад је постао свјестан самога себе до посљедњег његовог издиханија. Довољно је прочитати макар његове посланице које је писао послије 1820., око тридесетих година већ када га је Бог призвао себи у своје наручје, па да се види на каквом трагичном распећу је био свети Петар Цетињски управо због тога зла домаћега, због онога што је остало познато као крвна освета, као сукоби међу братствима, међу племенима. Као крвави пир који је вођен на плану братоубилаштва у самој његовој митрополији, односно у Црној Гори. И трећа врста рата са којом се он суочио јесте, да употребимо опет његове ријечи, то је рат "против општега непријатеља вјере и закона и слободе и отечества нашега". Прво да се задржимо кратко на његовом унутарњем рату. То је рат са собом. Старозавјетно гледано, а он је био по много чему и старозавјетни човјек, то је био рат јаковљевски и са Богом. Иако у његовом писаном дјелу није остало свједочанства о томе, као што је остало свједочанства у списима његовог синовца Петра II Петровића Његоша, о његовом рвању са собом, баченим у овај свијет. Несумњиво да се и он рвао са својим смислом, са трагањем за својим смислом, да се рвао са самим Богом, као што се Јаков рвао, о чему нам говори Стари Завјет. Свети Петар је био изразито снажна, и по природи даровита личност. Он је као дијете ушао у Цетињски манастир, од дванаест година. Та његова унутарња борба и његово сазријевање несумљиво да чини једну битну компоненту његовог живота. Али је он био и човјек свога времена: свој унутарњи подвиг, своја унутарња распећа, своју унутарњу борбу, своју "невидљиву борбу", како би је назвао свети Никодим Светогорац, он једино ако је исповиједао своме духовнику, о чему немамо неког записа. Сигурно је, међутим, да је исповиједао живоме Богу. Кроз то унутарње његово распеће, он је несумњиво духовно сазријевао и израстао у једну изузетну личност, изузетно снажну личност: Личност која зрачи не само на своје савременике, него и на своје потомке. Из свега онога што знамо о њему, што нам је оставио као свједочанство о себи, он је сву своју енергију, и духовну и тјелесну, принио Богу и ближњима на дар. Он спада у оне људе који не живе за себе, који не брину о себи, који све што имају жртвују. И то не само један дио свога живота, него свеукупност свога живота. Та његова унутарња борба, тај рат који је он водио са собом, и који води сваки човјек, резултирао је управо у унутарњу сјајну побједу над самим собом, над својом тјелесношћу, на укроћивању свога духа, на смиривању пред великом тајном Христа Бога кога он веома често помиње у својим посланицама; на приношењу себе као миомирни дар Светој Тројици, Богу Јединоме, коме он приноси на дар и свој Законик и своју Стегу, почињући их управо са именом Оца и Сина и Духа Светога. Та његова унутарња борба и извојевана побједа сама по себи, неодвојива је од борбе "за добро и мир међу народом", како он сам каже. И сада прелазимо, укратко, на ту другу врсту рата коју он води читавог живота. То је рат управо за добро и мир међу народом, међу братствима и племенима. "Радим од родјења и свагда у добру и миру међу овом крајином", како сам каже. Довољно је прочитати његове посланице, без да улазимо шире у историјска збивања и догађања међу црногорским племенима, па да видимо какав је стравичан набој, набој зла, постојао у самој Црној Гори. Тај набој наравно, има својих разлога - историјских, психолошких, социолошких. Међутим, Свети Петар је био принуђен да се носи са тим набојем, и да тај набој покуша да укроти; да том енергијом горштака, који су му били дати, управља, да их васпитава, да их усмјери у здравом правцу. Та енергија која се често пројављивала као разорна, демонска, убилачка па и самоубилачка сила, утемељена на себичности, на незнању, да не кажемо и на примитивизму; проузрокована најчешће и сиромаштвом, које је пратило ове крајеве кроз сву историју, па тако и у вријеме Светога Петра, - добила је у Светом Петру свога укротитеља и преобразитеља. Свети Петар је морао са тим злом непрекидно да се носи, да се непрекидно бори. Оно што је за њега карактеристично, за ту врсту његовог ратовања, јесте да је он као ријетко ко у нашем народу, а вјерујем и као ријетко ко на европским просторима, успио да оствари циљ своје борбе противу зла у средини која му је била повјерена; да извојује побједу и то без оружја. У једном од писама које пише негдје пред само упокојење, каже за себе да "он нема другога оружја сем пера и језика". Он је од ријетких владара који је народ свој, непокорни, ратоборни - ратоборни не само према споља, него међусобно закрвљени - успијевао да умири и утишавао и исцјељивао ријечју и пером. Има један запис Симе Матавуља, гдје он описује сабране главаре црногорске и Светог Петра како им држи бесједу. Почињући бесједу снагом пророка, изобличавао је њихове недостатке, њихове мане, све дотле док је видио да су они том снажном његовом ријечју укроћени. А онда је, каже Матавуљ, као благо небеско сунце миловао их својом очинском ријечју и љубављу. И гледао сам, додаје, те неукротиве горштаке како снагом његове ријечи постају као јагањци и приступају смјерно и смирено да цјеливају његову митрополитску руку и да приме од њега благослов. У том запису Сима Матавуљ нам је дао управо кратак приказ дјела и непрекидне борбе Светога Петра са крстом и са ријечју, с пером и присуством, са благословом и са проклетством - борбе противу зла у своме народу. И борбе за његово духовно ослобођење и његово духовно укрепљење. Треба прочитати његове посланице па видјети колико је било те мржње у народу, како је лако било дићи руку на ближњега, како је било лако Црногорцима убити један другога: Крве се Бајице и Доњокрајци, Цеклињани и Ријечани, Његуши и Црмничани, Морачани међу собом, братство са братством... Није било лако тај и такав рат ратовати. Он га је ратовао и водио на истински пророчки начин. Само древни јеврејски пророци су слични у том погледу светом Петру Цетињском. Кажем, нема у новијем времену личности сличније Светом Петру која је на такав начин покушавала и успијевала да се носи са злом у људима око себе, и да то зло без убијања, без тамница, без батина, снагом своје духовности, своје ријеци, искорјењује, да исцјељује народ и да му враћа благообразност и богообразност на коју га је Бог призвао. Свети Петар Цетињски је познат и по ратовима које је водио и са спољашњим непријатељима. То је трећа тема које би се морали дотаћи, када говоримо о његовом односу према рату. Познате су оне чувене двије битке, ево управо ове године сјећамо се њихове двјестагодишњице, на Мартинићима и на Крусима, у јулу и септембру мјесецу 1796., које је он сјајно извојевао. Поред те двије велике битке, Свети Петар је познат и по томе што је ратовао са моћном Наполеоновом војском у Приморју. Његова војска је допирала онда и до Дубровника. Као што је познато, он се заносио великом идејом стварања, обнављања, славеносербског царства, које би обухватало читаву Далмацију, наравно древну Зету и остале просторе који су везани за њих. Изненадјујуће је, поготово за наше вријеме, да један митрополит типа светог Петра Цетињског, један човјек са таквом духовношћу, са таквим духовним подвижницким настројењем (он је заиста био велики подвижник у свом личном животу, испосник, који је грабио сваку прилику да се повуче у молитвену тишину у своју камену ћелију гдје је сам са Богом разговарао), може бити и тако изврстан ратник и стратег. Откуда њему таква снага, витешка вјештина, и спремност да као ратник овога свијета потегне и сабљу, да узјаше коња. Да крене пред својим Црногорцима, да им одржи слово гдје их позива у борбу против непријатеља; и да он сам учествује у тој борби! Та чињеница не само што нам указује на сложеност личности светог Петра Цетињског, него нам управо указује на сложеност историјског нашег постојања у овом свијету; указује нам и на реалност рата као нечега што је немогуће избјећи. Било коме, без обзира на коме мјесту и положају се човјек налазио. Да ли је стари философ у праву, када је говорио да је "рат отац свих ствари"? Не бих у ту тему улазио, али је једно чињеница: рат је нешто што је својствено људском бићу откад човјек постоји овдје на земљи. Непрекидна борба, "борба непрестана" одвија се кроз сву људску историју - сукобљавање човјека са природом око њега, вођење рата са самим собом, сукобљавање његово са другим човјеком, другим људима око себе, то је нешто што припада људској историји у свим епохама, и нешто што припада, мањевише, сваком људском бићу. Како и чиме објаснити ту историјску чињеницу? Није лако на то дати одговора. Једно је јасно: у самој људској природи постоји несавршенство. Оно само собом изазива потребу за човјековим подвигом и сукобљавањем, све у циљу да би човјек превазишао у себи и око себе то што је несавршено, и да би на тај начин досегао до нечега што је савршеније у њему самоме. То несавршенство - оно је присутно у реалности људског историјског живота. Но, с друге стране, чињеница је и то да је историја сва у знаку борбе између свјетлости и таме, између Бога и Сатане, између зла и добра. У једном таквом знаку, тј. начину таквог поимања историје, можемо схватити и улогу и мјесто светога Петра Цетињскога. Васпитан, научен, обасјан истином Јеванђеља, он је сав био испуњен жеђу за добром. Као личност, он је сав био испуњен борбом за остварење добра у народу који му је био повјерен. Он је сав био испуњен жеђу за тријумфом добра и слободе и шире од његовог народа, у свијету. Како оправдати богословски и философски чињеницу да један епископ постаје ратник? То је нешто са чим се непрекидно суочавамо кроз историју, са недоумицом: да ли је то прихватљиво и да ли је то сагласно са Јевандјељем? Гледано новозавјетно, гледано кроз призму Христовог распећа и Његовог односа према ножу, тешко би било оправдати ратнички поступак светога Петра Цетињскога. И не само светог Петра Цетињског него и бројних других таквих епископа и хришћана кроз вјекове, који су се слично њему лаћали мача бранећи добро од зла, слободу од ропства. Ви се сјећате случаја пред Христово распеће, када је апостол Петар извадио нож и одсјекао ухо оном слуги Малху који је напао на Христа, и када је Христос рекао Петру: "Врати нож у ножнице, јер ко се ножа маши, од ножа ће и погинути". Ако би под том призмом посматрали понашање светог Петра Цетињског, онда Свети Петар тешко може да буде смјештен међу новозавјетне људе. Ако би мене питали, какво да дам објашњење хришћанске историје и историје хришћанских народа уопште, која је у знаку непрекидног ратовања, рекао бих да можда у правом смислу хришћанство још није ни почело да се остварује у људској историји; да се Нови Завјет тек негдје назире; да се он можда остварио само у појединцима који су се у потпуности уподобили са Христовом личношћу и са његовим голготским прихватањем распећа, и благосиљањем са распећа оних који су их клели и који су их распињали. Такав један чин, и такав отпор добра против зла је нешто што, има се утисак, не припада историјском човјеку. То је нешто што као стварност припада метаисторији, али као најдубља чежња и историјска потреба људска. Хришћанска историја, а у њу спада историја Светога Петра, а преко њега историја Црне Горе и српског народа уопште до наших дана, је мањевише повратак у Стари Завјет. Зато није случајно да се Свети Петар упоредјује са Мојсијем и са Исусом Навином. Можда историја још није ни почела да живи Новим Завјетом? Све дотле докле човјек буде приморан да се лаћа оружја, што значи да се брани од зла злом, или како би то формулисао синовац Светога Петра: "зло чинити од зла се бранећи, ту гријеха нема никаквога", људи су ближи Старом него ли Новом Завјету. То није новозавјетно начело, то је очевидно старозавјетно начело, али које је толико присутно и реално у животу да је неодвојиво и од хришћанске историје. Из дјела Светога Петра је очевидно да је и он ратник, да је прихватио рат као нужност, као неопходност да би се њиме одбранило име, светиња и отечество. Да би се њиме одбранила породица, да би се њиме одбранила "вјера", како сам каже, "и закон". Он не ратује зато што му се ратује: он ратује да би сачувао нешто без чега би човјек престао да буде човјек. Зато и када ратује, он ратује на витешки начин. Тако, на примјер, он поручује Махмуд-паши Бушатлији: "Ако је правда на твојој страни, да Бог да прво зрно које пукло мене погодило. Ако је, међутим, правда на нашој страни, онда нека Бог пресуди међу нама." Ратујући и борећи се, он се на Бога и Божију правду ослања. Он не тражи своју побједу, он тражи да побједи Бог и Његова правда: "у имену Божијем је суд и правда". Име Божије, оно је коначно судија међу људима. Он се непрекидно труди - пишући пашама и везирима, и оним херцеговачким, и босанским, и скадарским, пишући Наполеоновим генералима, и са њима се сусрећући - да се избјегне свако крвопролиће, сваки сукоб. И максимално се при томе понижава и смирава. Али, кад види да нема другог излаза, онда он призива Бога у помоћ, онда он призива и своје Црногорце, да бране своја огњишта, свој закон и своју вјеру. Онда он помаже ослободилачке покрете, као што је помагао Карађорђев устанак, и радовао му се. Као што је са великом радошћу говорио и писао о почетку устанка у Грчкој, почетком XIX вијека. Има једна дивна његова посланица и у том погледу. Дакле, свети Петар Цетињски рат прихвата као нужност, као неминовност. Притом, опет подвлачим, он не ратује себе ради, свога самољубља ради, него је од оних који је спреман да жртвује себе за ближње своје, и за њихово добро, за одбрану онога што је најсветије за сваког човјека. Е тако, у том контексту требало би посматрати његову личност, у контексту тог тројног његовог ратовања: са собом самим, ратовања за побједу добра, мира, слоге међу онима који су му повјерени, и у исто вријеме за побједу мира и слоге и са другима, колико је то до њега. Али, ако је то немогуће постићи пером и ријечју, онда се Свети Петар прихвата и тог, тако да кажемо старозавјетног, свељудског оружја, прихвата се рата, не би ли тим путем помогао тријумфу добра, истине и истинске слободе у народу и међу народима. Ето толико са моје стране као уводна размишљања о личности Светога Петра, и о његовом односу према рату. Хвала вам. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брдски и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећскога, Г. Амфилохије (Радовић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

За радио Светигору Митрополит је говорио о сусрету са Грчком кроз сјећања о светим Старцима, свом монашењу, рукоположењу, првој парохији. Разговор водио протојереј Никола Пејовић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и игуман острошки служио је данас, на празник Светих мученица Минодоре, Митродоре и Нимфодоре, са свештенством Свету архијерејску литургију поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем манастиру Острогу. Након Светог причешћа Митрополит Амфилохије је у архипастирском слову казао да је Свети Василије Острошки прославио Господа, а Господ њега светим моштима, уселивши се у њега силом Духа свога и благодати своје, као што се усељава у све оне који се Богу живоме клањају кроз вјекове. “Све што постоји, што јесте и што ће постојати, сабира се око Тијела и Крви Господа Бога и Спаса нашега – Бога љубави. Сабирало се и сабираће се у Цркви Божијој, једној светој саборној и апостолској. И овдје, на овом мјесту 350 година душе жедне и гладне живога Бога неприкидно се сабирају око имена Божијега, око Свете тајне причешћа и моштију нашега оца Светог Василија, спомињући све оне који су Бога прославили”, бесједио је владика. Споменуо је наследнике Светог Василија Острошкога: Светога исповједника Патријарха Гаврила Дожића, чију 70. годишњицу блаженог упокојења ове године обиљежавамо, Митрополита црногорскога Митрофана Бана (100 година од упокојења), свештеномученика Митрополита Јоаникија Липовца који је убијен, не зна му се ни данас ни гроба ни мрамора, са преко 120 свештеника, исповједника и страдалника Митрополита Арсенија Брадваревића и његовога наследника Митрополита Данила Дајковића, који је такође пострадао у своје вријеме. “Митрополит Данило Дајковић у најтежим временима био митрополит црногорско-приморски који је вјерно наставио дјело својих претходника”, казао је Високопреосвећени, подсјетивши на његову реченицу да је огањ вјере у Црној Гори покривен пепелом, да он чува тај пепео и да ће поново доћи вријеме да се он распламса. Владика је констатовао да се оно што је Митрополит Данило предуказао догодило у ово наше вријеме те да се поново разбуктао огањ вјере. Народ се ослободио од страха и устао да брани светиње од безбожника који су својим безакоњем, названим законом о слободи вјероисповјести, запријетили да ће да отму и себи и својој власти присвоје Божије храмове. “Наравно светиње припадају Црној Гори, али не припадају безбожницима него Цркви Христовој која на овим просторима постоји од апостолских времана”, поручио је Митрополит. Подсјетивши да су светиње биле угрожене од наследника оних који су били затровани духом богомржње и братомржње и који су на братомржњи градили своју власт од 1941-1945. године, Митрополит је заблагодарио Господу што се молитвама и на жртви светих исповједника: Светога Василија Острошког, Светога Петра Цетињскога, Свештеномученика Јоаникија и Арсенија па све до блаженог спомена Митрополита Данила, обновила вјера у народу Црне Горе. “Народ је бранио светиње у своме срцу, жртвујући се за њих и хвала Богу да је та одбрана успјела. Надамо се да ће нове власти у Црној Гори у духу тог жртвовања, братске љубави, нову власт организовати тако да ће бити благословена и јединствена, да ће помоћи да се исцјели овај народ и земља од не само овога опакога пролазног вируса, који је завладао свијетом, већ од још опакијег вируса братоубиства и богоубиства, који је тровао и до данас трује Црну Гору.” Нагласио је да никада у историји није било да безбожници, безбожна власт ствара своју цркву, негирајући једну Цркву која овдје постоји од апостолских времена па све до времена Светога Саве од којега ова Митрополија у оваквој форми и облику постоји већ 800 година. По његовим ријечима попут Светога Василија, Патријарха Гаврила, Митрополита Јоаникија и са њим пострадалих свештеномученика, Митрополита Арсенија, Митрополита Данила Дајковића, вјерни су кроз вјекове градили и обнављали светиње. “Ми сви да добијемо благослов свих који су кроз вјекове градили светиње и кроз њих и Духа Светога постали свети Божији људи и нама оставили у завјештање да ходимо путем светости, јер је и Господ рекао Будите свети, као што је свет Отац ваш на небесима. Бити светим то је призвање свакога људскога бића. Најсавршеније што је Бог подарио људима је светост и најсавршенији људи на земљи су Божији људи”, закључио је Архиепископ цетињски. Након Службе Божије Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у Доњем Острогу одслужио помен на гробу Митрополита Данила Дајковића. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-проморски амфилохије је вечерас, на празник Рођења Пресвете Богородице, служио вечерњу службу у храму посвећеном овом празнику у Перасту. Звучни запис беседе Након службе, цркву је опходила литија, а Владика се обратио вјерном народу архипастирском бесједом. Он је прво нагласио да се све што се од апостолских времена догађа у Цркви, догађа се кроз и у Светом Духу. ”Као што се догађа данас, тако су се и у вријеме светих апостола неки поклонили, а други, иако су већ пришли Цркви Божијој, ипак нису могли да повјерују да је Он заиста васкрсао, иако се Он њима јављао и јављао се 40 дана послије Васкрсења, па је требало времена да прихвате Њега Васкрслога и крену за Њим”, казао је Митрополит, подсјетивши на Господњу заповијест апостолима да иду по свему свијету и проповиједају Јеванђеље свим народима, крстећи их у име оца и Сина и Светога Духа, такође им обећавши да је са њима у све дане до свршетка вијека. ”Ово што је Господ заповиједио својим ученицима, то Црква Божија ради кроз вјекове, све сабира око имена Оца и Сина и Духа Светога”, рекао је и нагласио да су у њено окриље позвани сви народи, и сви људи како год се они осјећали, не да престану да буду припадници свог народа, већ да приме ту вјеру у Свету Тројицу, да се поклоне Богу љубави. Такође је подсјетио да су многи храмови подигнути у част Пресвете Богородице, Мајке Божије, која је родила не само човјека, него је родила Бога и човјека. ”Изабрана од свих жена које су потомкиње прамајке Еве, као најчистија, најчеднија, најчудеснија, да она роди Сина Божијега, Спаситеља свијета”, рекао је и додао да је Богородица обдарила свијет Богочовјеком, на коме се темељи све часно у људској историји, или се противи томе. ”Након Његовог времена има оних који сумњају у Њега, који га се одричу и који пљују на Њега”, казао је. Рекао је да Га чак и Мухамед назива Божијим изаслаником, пророком. ”Ми смо на једном мјесту гдје се вјековима сабирају они који се клањају Светој Тројици и који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога и који се држе његових заповијести”, казао је и додао да овдје светиња постоји већ 300 година и да Паштровићи чувају светињу и окупљају се овдје са разних крајева, а чак је и Петар Велики, руски цар, био овдје и учио како да оснује флоту, а слао је у Пераст и своје официре да овдашње знање преносе у Русији. ”Ово је и њихова кућа, као и кућа свих који се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога”, нагласио је још једном Митрополит. Владика је подсјетио на претке пре свега Бокеља, који су за кором хљеба отишли у Латинску Америку, и ради чијих је потомака тамо основана Епархија наше Цркве, на чијем је челу преосвећени Владика Кирило. Осврнуо се и на цркву на Златици која потиче из првих вијекова хришћанства. ”Црква са Златице је полетјела и слетјела у Резистенцу”, сликовито је приказао везу између Црне Горе и Јужне Америке, додавши да је Црква Божија призвана да гради и обнавља људске душе и умножава љубав у људским срцима. ”Том љубављу Црква жели да гради све земаљске народе, тако и градимо храм у Резистенци”, казао је Митрополит и додао да је градоначелник тога града Капитанић, човјек поријеклом одавде, који је дао плац за изградњу цркве. ”Христова љубав је она која не тражи своје, Он није дошао да му служе, већ да служи и да и живот свој жртвује за ближње своје. Тако и Његови ученици и свети мученици до данашњих времена, тако смо и ми призвани на ту љубав према Богу и једних према другима”, рекао је Владика, нагласивши да су од свих најбољи хришћани и људи, дјеца. Владика се осврнуо и на будуће обнављање куће у којој је боравио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац, као и на обнављање срушеног конака на Бриској Гори код Улциња. Владика је изразио наду да се новоизабрана власт неће свађати око моћи, већ да ће водити овај народ у љубави, након седамдесетпетогодишње безбожне власти утемељене на братомржњи и богомржњи. Митрополит је поновио ријечи блаженопочившег Патријарха Павла, који је говорио да, ако нема наде у Бога, нема ни напретка. ”Има двије врсте људи: они који вјерују у Бога као љубав, а онда вјерују у вјечно људско достојанство кроз Христа Бога Богочовјека, и они који се клањају људском ништавилу и парама и мисле да је у томе срећа”, рекао је и додао да човјек, ако није вјечно, бесмртно биће и ако је људски живот само овај на Земљи, онда је боље и да се не рађамо. ”Оно што нам Јеванђеље свједочи, храмови Божији, Црква Божија, и Христос Господ, рођени смо на Земљи, али не за Земљу, већ за небо, за вјечно Царство”, поучио је Владика на крају, подсјетивши на Светог Цара Лазара и Косовски завјет. Такође је на крају додао да су и највећим злочинцима потребне светиње да их просвећују и освећују. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом архијерејском литургијом, коју је са свештенством служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, резањем славског колача и пригодним програмом манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице — Подластва у Грбљу, данас је прославио своју славу. Звучни запис беседе У току службе Божије Свету тајну крштења и миропозања примиле су слушкиње Божије: Марија и Емилија. Након прочитаног јеванељскога зачала Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да данас прослављамо Рођење Пресвете Дјеве Богородице – Мајке Христове која је својим рођењем развезала утробу нероткиње, мајке своје Ане, и која је Оним којега је родила, дала и вратила вјечни живот човјеку, свима људима и свима земаљским народима. “Рођење Пресвете Дјеве од Јоакима и Ане је припрема за рођење кроз Њу Сина Божијег јединородног од Оца рођеног прије свих вијекова а у времену кад је дошла поноћа времена, рођеног од Духа Светога и Пресвете Дјеве. У Њему, Његовом имену и Његовој богочовјечанској личности је садржан сав смисао неба и земље и свега на земљи, свих створења, а првенствено човјека, као најсавршенијег Божијег створења створеног по лику и по подобију Божијем.” Високопреосвећени је нагласио да прослављајући Пресвету Дјеву, ми уствари кроз Њу и преко Ње прослављамо Онога кога је Она родила – Христа Бога нашега и сабирамо се око Њега, око Оца, Сина и Духа Светога и учимо се основним двијема заповијестима Христовим: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, својом душом својом и свом мишљу својом и Љуби ближњега свога као себе самога. “Двије заповијести о љубави непролазној, љубави која јесте сам Бог као вјечна љубав, о христоликој љубави на коју је призван човјек, о љубави нашој једни према другима и према Богу, на начин на који је сам Христос волио и Оца свога небескога и све људе. Његова љубав је љубав која се жртвује која не тражи своје, него се дарује”, бесједио је владика. Објаснио је да је Христово полагање живота за људе једини прави темељ човјечанства, извориште јединог истинског људског напретка. Како је казао ако људски напредак и људско биће није вјечно, онда је проклето његово рађање на земљи јер се рађа за смрт и ништавило, за пролазност, а ако се рађа кроз Христа и у Христу онда се рађа за бесмртност, за вјечност и непролазност. “У томе је смисао људског живота, у рођењу Пресвете Дјеве и кроз Њу, у рођењу Христа Сина Божјега, у Тајни Његовог Васкрсења којим се обнавља свеукупна творевина. Кроз Њега је постало све што је постало”, казао је Митрополит, додавши да је Он уградио себе у свеукупну творевину и све узвишено и величанствено у творевини божанској је Његово дијело, а нарочито од дана Његовог Васкрсења. Тада је свему томе што је саградио и што је створио, дао не само пролазни, тварни смисао, него му је дао нетварни, вјечни непролазни смисао у вјечном непролазном Царству Оца и Сина и Духа Светога. Даље је поучио да је опредељење оних који вјерују у Христа Бога, који се крштавају, као данас наше сестре Марија и Емилија, опредељење за вјечност и непролазност те да крштењем примају квасац вјечнога живота: “Само они људи који прихвате Свету тајну крштења и који се уграде у ту свету заједницу Христову – Цркву Божију, знају истински смисао живота, који је вјечан, и управљају се према томе. Вјечно је људско достојанство, а човјек је призван не само да буде човјек, него да буде богочовјек кроз Христа Исуса. Богочовјечност је мјера људског напретка и усавршавања и у времену и у вјечности.” Нагласио је да су хришћани дјеца свјетлости а не мрака, што значи да човјек није дјете гријеха смрти и демонске силе, пролазности, него дјете бесмртности, безгрешности и вјечнога и непролазног богочовјечног живота и напретка. “Сваки човјек је на то призван, а хришћани су они који примају то звање и прихватају у Тајни крштења и Тајни миропомазања, као што су данас то примиле и наше Марија и Емилија, запечаћене Духом Светим животворним и оно што је дато њима рођењем од оца и мајке, то добија вјечни смисао и значење, вјечни и непролазни печат. То је оно чему се клањају људи кроз вјекове овдје на овом мјесту у Подластви, светињи посвећеној Пресветој Дјеви.” Владика је поучио сабране да само онај човјек који прими у себе квасац вјечнога, непролазнога живота, који крене за Христом васкрслим из мртвих, постаје бесмртно биће, вјечно и непролазно. “Црква Божја је свједок тога кроз вјекове, 2000 година она то свједочи и опстаје. И неће ни врата пакла пакла надвладати Цркву Божју зато што је она Христова и носи у себе ту снагу и силу, моћ непобједиву. Колико је демонских сила и лажних учитеља идеологија било у току 2000 година који су гонили, прогонили Цркву Божију свједочи препун календар мученика светих који су остали уписани у људском памћењу, Цркви Божијој и у Божјем памћењу, вјечно Царству небеском.” По одслуженој Литургији Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је након што је пререзао славски колач, честитао славу ове свете обитељу и благословио све сабране. Радост прослављања Пресвете Богородице, која кроз 16 вјекова чува, вида и обнавља ову светињу и народ православни, увеличао је наступ Грбаљског пјевачког друштва и милозвучно појање Вере Столић уз клавирску пратњу Лазара Марића. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Сабор српских светитеља са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У току Литургије миропомазао је новокрштене слуге Божије Милоша и Вукашина. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је звање и призвање свакога човјека и свакога земаљскога народа да се жртвује за ближње своје и да на тај начин испуњава заповијест Христову. “И да љубав Христову задобија и да том љубављу свједочи Њега као вјечну и непролазну љубав”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да данас прослављамо све који су Христа прославили у нашем светосавском народу. “Данас је празник свих светих у роду српском светосавском, Бога прославивших. Међу њима има има и стараца и старица, младића и дјевојака, дјеце и одраслих, свештеника, патријараха, ђакона и свих слојева заједнице који су Бога прославили и кроз које се Бог прославио, који су Господа посвједочили својим подвигом, својим трудом, својом вјером, својом љубављу и својом жртвиом”, истакао је он. Нагласио је да је један од њих Свети Арсеније, наследник Светог Саве, чије мошти почивају у овом манастиру. “Арсеније је његов ученик који је Господа прославио и кроз кога се Господ прославља кроз вјекове, који је заједно страдао са својим народом””, рекао је Владика Амфилохије. Након Литургије у славу Божију и у част данашњег празника благосиљан је славски колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Антиправославна и антињегошевска хистерија у Црној Гори не јењава ни ових дана. Митрополитова најава о градњи његошеве завјетне цркве на Ловћену изазвала је поново реакције појединаца који задојени богомржњом и братомржњом у свему виде, само њима познат, “великосрпски национализам којим се негира Црна Гора”. Митрополит Амфилохије је и овај пут, као и сваки претходни говорио о обнови првобитне Његошеве капелице из 1846. а не оне из 1925.г, која је обновљена послије аустриског разарања. У наставку је интегрално Писмо митрополита Амфилохија Радовића председнику Владе Републике Црне Горе др Игору Лукићу упућено прије осам година. АЕМ бр. 970 25. 6. 2012. г. Влада Црне Горе н/р др Игора Лукшића, предсједника Подгорица Поштовани г. Предсједниче, Као што је познато, идуће, 2013. године, навршава се двјестагодишњица од рођења Митрополита Петра II Петровића Његоша. Припремано свестрано обиљежавање овог значајног датума, не само за великог тајновидца и пјесника Владику Рада, него и за свеукупну духовност, културу и биће Црне Горе, па и много шире од ње, неминовно, за свакога ко истински поштује Његоша, укључује и обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену. То са разлога што је црква Св. Петра била његова задужбина, подигнута по његовом упутству и за вријеме његовог живота (1846. г), на мјесту које је сам обиљежио и изричито завјештао да у њој буде сахрањен. Свима је познато његово аутентично завјештање, тј. аманет и потоња жеља: „Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловће- ну… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинит’, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.” Његов секретар, очевидац (М. Медаковић), који је био са Владиком на Ловћену, лично свједочи да је Његош „ставио својом руком основни камен цркве на Ловћену, коју је он саградио и посветио Св. Петру… да он буде сахрањен у њој” (Види М.Г. Медаковић, П.П. Његош, Нови Сад 1882, стр. 4). Пред само упокојење Владика је рекао: „Копајте ме на Ловћену у нову цркву.” По свједочењу савременика, познатог Вука Врчевића: „Његош ју је дао обијелити (цркву) и сваке се године по његовој заповиједи Литургија служила у њој за душу неумрлих црногорских јунака.” Такође је познато да је ова црквица Св. Петра Цетињског први пут срушена од Аустријанаца, у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, послије освајања Ловћена (11. јануар 1916. г) ради подизања на њеном мјесту споменика (висине „од 16 до 32 метра”) Фрањи Јосифу „као генију побједе и славе”. Тим поводом је био расписан конкурс на коме је узело учешћа 17 умјетника са преко 100 изложбених објеката, приказаних на изложби у Херцег Новом, коју је, на царев дан (дан Фрање Јосифа, 18. августа), отворио „пресвијетли Вебер са пет чланова Комисије” (Комисија је одобрила пројекат сликара архитекте Марка Рашице из Дубровника). Окупаторска власт, међутим, видјевши своју пропаст, понудила је обнову цркве (1918). Митрополит Митрофан Бан, који је претходно био приморан да снесе Његошеве кости у Цетињски манастир, обавијестио је Окружног аустроугарског заповједника (1918) да је „Ловћенска капела посвећена по канонским прописима Св. Православне Цркве и као таква стоји под мојом управом и старањем”, и да се „сагласно црквеним канонима никакве обнове на црквама не могу учинити без споразума и благослова надлежног архијереја”. Да је црква остала у рушевном стању види се из акта Пароха дугодољског са Његуша Ђура Пејовића, бр. 9, од 22. октобра 1921. године, упућеног Цетињској Консисторији, који је био надлежан за цркву на Ловћену, у коме Комисија за процјену штете на Храму констатује, поред осталог, да ће се црква, уколико остане у таквом стању, „наредне зиме срушити у Копривну валугу”. Обнову цркве на Ловћену и пренос на Ловћен Његошевих костију, покренуо је насљедник Митрофана Бана, Митрополит црногорски др Гаврило Дожић, на Архијерејском Сабору, 19. новембра 1920. Пошто се 1921. г поклапала са седамдесето- годишњицом Његошеве смрти, Сабор је донио одлуку да се те године оправи црква и пренесе у њу Његош, „уз учешће Цркве и државе”. У том циљу, 21. фебруара 1921. г основан је на Цетињу Одбор за обнову и пренос, под предсједништвом Митрополита др Гаврила, са члановима Војводом Божом Петровићем – Његошем, Милованом Цаковићем, великим жупаном Зетске области и др.; због помањкања материјалних средстава, јер Црна Гора и Митрополија нијесу могле да их обезбиједе, формиран је у Београду Главни одбор, под предсједништвом истог Митрополита, у који су ушли Јован Цвијић, предсједник САНУ, и многе друге личности ондашњег културног живота (1923). Те године је тадашњи Патријарх Димитрије упутио апел Краљу Александру, крвно везаном са Петровићима (његова мајка Зорка је ћерка Краља Николе, а сам Александар је рођен на Цетињу), који је обећао да ће лично обезбиједити средства потребна за цркву и пренос Његоша, његовог сродника и владарског претходника. Док су радови на обнови цркве и изградњи пута до врха Ловћена почели у јулу 1924, Митрополит Гаврило је обавијештен од београдског члана Одбора – Јелене Лазаревић да је Краљ одлучио да на Ловћену подигне споменик-маузолеј Његошу (и да га је већ наручио), према пројекту Ивана Мештровића, којега је скица објављена у „Новој Европи” те године. Затраживши аудијенцију код Краља, Митрополит га је обавијестио да Црква не може прихватити Мештровићеву капелу – маузолеј, не само што она као таква не одговара једном Православном Епископу, него што би то било и директно га- жење посљедње воље Петра II Петровића Његоша. Уз то, по ријечима Дожића, „пројекат Мештровића не би прихватили ни Црногорци, а посебно племе Његуши”. Краљ је прихватио овакву аргументацију и захтјев да се обнови црква-капела у свом првобитном облику, Мештровићу се извинио и уступио му, ради „братства и јединства” југословенских народа, изградњу Споменика Незнаном јунаку на Авали (рушењем средњовјековног града Жрнова). При томе је Краљ обећао да ће обезбиједити потребна средства за обнову цркве, како би се „одужио своме великом рођаку”. По свједочанству инжињера Велише Поповића из Подгорице, извођача и руководиоца радова на обнови храма (1925), архитекта Перо Поповић, обрађивач пројекта при Министарству грађевине у Београду, „био је добио строг задатак да обновљена црква буде што је могуће идентична са порушеном црквом, како по обиму, тако и по изгледу” – што је и учињено. Инж. Поповић такође потврђује да је приликом преузимања дужности (од инж. Луцијана Стеле) на овом објекту примијетио да је основа (површина) предвиђена за олтар цркве била сувише мала, а „инж. Стела ми је рекао да ту површину није могао повећати јер му је наређено да обновљена црква мора бити на темељима срушене, те да нова буде у свему идентична са старом, како по облику, тако и по изгледу”, чега се он „строго придржавао”. Исти инжињер Велиша Поповић каже и то да је „читав камен од старе цркве прикупљен и утрошен за нову цркву” као да је и нови камен узет „из каменолома са мјеста званог ‘Златарица’ на Ивановим Коритима”. Поред уграђивања старог камена у храм, у њега је уграђена, у олтарској апсиди, и стара плоча – жртвеник, на коме је служена Литургија, како у старој, тако и у обновљеној цркви, што потврђује да је она заиста била храм, а не никако просто гробни споменик, како је то тврђено приликом новог рушења цркве (1972). Познато је такође да је у изради пројекта обновљеног храма Св. Петра Цетињског на Ловћену учествовао прво руски архитекта В. Викторович Лугомирски (1922), а потом нарочито архитекта Николај Краснов, један од најпознатијих руских архитеката тога времена. Тако је, по свједочењу познатог историчара Душана Вуксана, члана Главног одбора за обнову храма и пренос Његоша на Ловћен (у „Споменици Петра II Петровића Његоша” – 1926), „облик и величина капеле остао исти: нова капела подигнута је на темељима старе”, само што је „простор око капеле много проширен, подзидан и обзидан каменом веома лијепим од исте врсте ловћенског камена. Врата су од бронзе, преко њих је крст и иницијали Владике Рада (П.П.) и два орла.” Изградња цркве на Ловћену завршена је 10. септембра 1925. г. Митрополит црногорски др Гаврило Дожић је, уз саслужење 4 свештеника, обавио њено освећење 12. септембра, да би на Малу Госпођу, 21. септембра, земни остаци Владике Рада били пренијети и похрањени у нови умјетнички саркофаг у цркви, уз учешће Патријарха српског Димитрија и 16 архијереја СПЦ, Епископа чешког Горазда, Краља Александра са члановима Краљевске Владе, представницима Академија и свих државних, научних, културних и просветних установе тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и око 15000 људи сабраних на Цетињу из свих крајева Краљевине. По свједочењу истог Душана Вуксана, Митрополит др Гаврило је предао кључ од ковчега Краљу, а он му га је вратио ријечима: „Вама га предајем”, и тиме му предао и цркву. Кључ од цркве је од тада чуван у Цетињском манастиру (чува се и данас) и у њој је, све до њеног рушења (1972), обављана Служба, нарочито на дан Његошевог упокојења (31. октобра). Враћајући кључ Митрополиту, Краљ је дословно рекао: „Високопреосвећени, предајем Вам у аманет ову задужбину и кости славног Његоша, да их и даље чувате.” Као што је познато, Његошеву задужбину на Ловћену је априла 1942. године италијански окупатор топовима гађао с Орлова крша и знатно је оштетио. Тадашњи Митрополит црногорско-приморски Свети Јоаникије Липовац се актом (бр. 454 од 14. априла 1942.) обратио Пирцију Биролију, гувернеру Црне Горе, у коме наводи „да је гроб Митрополита- пјесника Његоша велика светиња за наш народ”, тражећи да стручна комисија утврди штету и да „наредите да штета буде оправљена”. Како се и зашто Влада СР Црне Горе (1952) поново обратила, преко свога предсједника Блажа Јовановића, Ивану Мештровићу, за остварење првобитне одлуке Краља Александра Карађорђевића о подизању споменика-маузолеја Његошу на Ловћену и уништење и најмањега трага Његошеве задужбине (1969-1974), одлуке која је постала стварност, и поред противљења свеукупне, не само црквене, него и најзначајнијег дијела научне, стручне и културне црногорске и југословенске јавности тога времена (у коју спадају и знаменити Мирослав Крлежа и Петар Лубарда, само њих да поменемо) – то спада у једно од најпроблематичнијих и најтрагичнијих поглавља новије црногорске духовне, културне и политичко- друштвене историје. Бесудност и проблематичност тога чина је утолико већа и ирационалнија што је Његошева ловћенска капела, односно храм Св. Петра Цетињског, у његовом обновљеном виду (из 1925. г) одмах послије рата унесена у грб Социјалистичке Републике Црне Горе, и што је Његошева капела била стављена под заштиту државе, као културно-историјски споменик, уписана у цетињски регистар заштићених непокретних споменика културе, рјешењем бр. 01-770/1 од 7. јула 1961. г од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Против рушења Његошеве задужбине тадашњи Митрополит Данило Дајковић је поднио тужбу. Судски процес је трајао од 1970. до 1982, када је он био приморан да повуче тужбу чувши ријечи Видоја Жарковића (члана Предсједништва СФРЈ): „да сви судови могу донијети одлуку у његову корист, црква се на Ловћену неће градити”. Тужбу је био поднио и законити насљедник династије Петровић, унук Краља Николе, на кога је и званично била пренијета у егзилу титула насљедника трона (1921), књаз Михаило Петровић, у своје име и у име породице и братства Петровића. Судска фарса по његовој тужби је одуговлачена до рушења цркве и завршетка маузолеја. Одбијена је као „неоснована” 1963, да би њему била саопштена тек 1975. године. У својој тужби књаз Михаило између осталог наводи: „да нема примјера у свијету да се Завјет и аманет народних великана, какав је генијални Његош, од потомака не поштује и не брани од сваког напада и уништења”, као и да покретањем и вођењем судског поступка жели „одбранити од рушења и уништења цркву Св. Петра и гроб Владике Рада на Ловћену”, тражећи да се „гроб Петра II Петровића Његоша, који се налази на капи Ловћена – Језерском врху, прогласи неповредивим, како својим грађевинским, тако и у природним дјеловима тла који му нужно припадају”. Но, без обзира на Његошеву вољу и аманет, на разум, савјест, отпор најзначајнијих тадашњих посленика духа и културе, не само што је маузолеј подигнут, него је и Његошева задужбина срушена без остатка. Нијесу уважене ни одлуке једанаесточлане стручне комисије (1966) да се маузолеј подигне на Цетињу, као ни мишљења многих других људи од струке и науке, истог садржаја. Један од главних чланова Одбора за изградњу маузолеја, када је схватио да је то питање са највишег партијског и идеолошко-државног врха ријешено унапријед, да о њему нема дискусије, да је Одбор формиран „као техничко тијело за спровођење већ готових одлука” – иступио је из Одбора послије његове прве сједнице (1969). Сам Владимир Дедијер, члан Одбора и заговорник рушења цркве, добивши хонорар за свој Дневник, поклоњен њиме Централ- ном комитету Партије, по савјету Јосипа Броза („што не би дао тај хонорар за маузолеј?”), дао га је за маузолеј, „иако се”, како сам каже, „и мени не допада маузолеј, јер је у духу ове наше послијератне митоманије”. Откуда је, пак, дошло до те чудне симбиозе мештровићевског фараонско-римског паганског духа вајарства (надахнутог савременим му западним наци-фашистичким монументализмом) и стаљинистичко-брозовског соцреализма, тј. духа такве „митоманије”, јасно се види из говора Вељка Милатовића на отварању маузолеја, 28. јула 1974. године. Да бисмо се, по њему, вратили „аутентичности и изворности” Његоша, „дужни смо да тумачење његовог дјела, пјесничког и државничког, ослободимо баласта романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије…” Иза рушења, дакле, православне цркве Св. Петра на Ловћену, као задужбине Његошеве и Његошевог дјела, скрива се, у ствари, дух и идеологија рушења самог „Горског вијенца” и свеукупног истински аутентичног дјела Његошевог, а не само свјесно гажење његове воље и тестамента. Овдје у потпуности важи оно што је записано тих трагичних година: „Ријетко је у доба мира толико силе примијењено против толике невиности.” У контексту овог треба додати да је и Завод за заштиту споменика, приморан да поништи своју одлуку из 1961, о Капели као неповредивом историјском споменику, донио 28. фебруара 1969. одлуку, не о касније извршеном уништењу храма, него „о преносу Његошеве капеле на друго мјесто”. Чак је и СО Цетиње, главни носилац, по наредби свише, градње маузолеја и рушења цркве, 28. јануара 1985. г донијела одлуку да се капела сагради од, са Ловћена збаченог, камења, поред храма Преображења на Ивановим Коритима; но, пошто је Митрополија, са оправданих разлога, одбила да уђе у Комисију за градњу, коначно је одлучено (12. априла 1985.) „да се засад не гради”. Све ово горе наведено, као и много шта друго, јасно потврђује да је питање Његошеве задужбине и завјештања на Ловћену остало отворено и да представља једно од судбинских питања ослобођења Црне Горе од тоталитарног насљеђа претходне власти и зацјељења дубоке ловћенске ране, као и да је његово разрјешење битно ради истинског повратка праву и правди и будућности Црне Горе и њеног свеукупног народа. Са горе наведених разлога, у својству законитог насљедника Митрополита Петра II Петровића Његоша, заштитника и чувара свих православних црногорских светиња, обраћамо се Влади Црне Горе са сљедећим захтјевом: а) Захтијевамо обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца Петра II Петровића Његоша. Ако није могуће подићи је на истом мјесту (изгледа да је то атријум маузолеја) на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године, подићи је у непосредној близини, на простору између изласка из (чудовишног) тунела и атријума маузолеја (ту постоје два проширења, на стази према маузолеју, потпуно адекватна за величину изворне Његошеве задужбине, без касније [1925] дограђене ограде). б) Стручни Одбор за обнову храма Св. Петра и испуњење Његошеве воље и завјештања, који ће основати Влада, обнављаће изворну цркву, каква је била прије аустријског рушења (1916), користећи при том искуство великог архитекте Николаја Краснова, као и сачувани материјал срушене цркве на Ивановим Коритима, олтарски жртвеник – плочу из прве цркве, сачувану (1925) у обновљеном храму, као и остале еле- менте из њене унутрашњости (похрањене, надамо се, и сачуване у Биљарди и Котларници зграде Цетињске општине). в) Мештровићев маузолеј остаје на свом мјесту, као израз духа свога времена, и њему сагласног митоманског тумачења Његошеве личности и дјела, само са том битном разликом што ће земни остаци Владике Рада бити по шести пут ексхумирани (надамо се и посљедњи), ослобођени из маузолејског подрума (=утамничења) и враћени у његов храм. Једино тако ће бити враћено Његошу, његовој аутентичној личности и дјелу централно мјесто на Ловћену, сагласно његовом завјештању и његовој жеђи за слободом од свих физичких и метафизичких окова. Од тога, њиме замишљеног и саграђеног споменика заиста „већег и постојанијег споменика нема; пирамиде, гробови египатских краљева, шта су друго нег’ мале гомиле камења према Ловћенском врху, према томе Владичином споменику. И када на овом свету нестане брегова и људи, још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика (Љуба Ненадовић, О Црногорцима, 1881).” г) Надамо се да ће Влада Црне Горе, свјесна своје државотворне одговорности и одговорности према Његошу, имати далековидости и спремности да зацијели дубоку и предубоку Ловћенску рану, ако не ради чега другога, а оно из бриге за братско помирење православног корпуса Црне Горе, за васпостављање права и правде у њој, а тиме из бриге за њену истинску будућност. Једно је од сунца јасније: Ко смогне да то учини, уписаће себе неизбрисивим словима у историју Црне Горе и људскости. Јер тим чином несумњиво ће бити скинуто проклетство Митрополита Петра II Петровића Његоша са Црне Горе и уопште са његовог потомства. д) Обнова храма Св. Петра Цетињског на Ловћену и испуњење Завјета Његошевог представља неминовност васпостављања у Црној Гори истинске етичности и праведности „које држе земљу и градове”. Апсолутно је сигурно да ће се то догодити, прије или касније; зато је историјска прилика дата нашем покољењу да управо оно то учини, свога образа ради и будућности ради Његошевске Црне Горе. То ће бити и нај- боља провјера ријешености Црне Горе да се на правилан начин укључи у заједницу европских народа, у друштво права и правде Божје и људске, као и у Његоша достојно обиљежавање двјестагодишњице његовог рођења. У то име, примите, поштовани г. Предсједниче, Ви и Ваша цијењена Влада, изразе нашег поштовања, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић с.р. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово вископреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије са Високопреосвећеним Митрополитом запорошким г. Луком из Украјинске православне цркве, уз саслужење свештенства и монаштва, служио је данас, на празник Усековање главе Светог Јована Крститеља, Свету архијерејску литургију у цркви посвећеној овом светитељу у острошком скитуЈован Долу код Никшића. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи Митрополит је рекао да се данас сјећамо једног од најстрашнијих дана у историји рода људског, уз подсјећање да је најстрашнији дан распеће Господа нашега Исуса Христа, “а иза њега исто тако страшан дан јесте управо усековање главе Светог Јована Крститеља”. “Свети Јован Крститељ је највећи међу пророцима, највећи рођени од жене, како је рекао сам Господ за њега, био је претеча Христов, Његов свједок прије Његовог доласка, он је крстио Господа у ријеци Јордану и прорекао Његово страдање и распеће.” Владика је подсјетио да је управо на данашњи дан, по наредби ондашњег владара Ирода, овом великом Божјем угоднику и страдалнику глава била посјечена. Иако је Ирод имао поштовање према Светом Јовану, чак и волио да разговара са њим, осјећајући да је он праведан човјек, као што га је и читав народ прихватио као таквога, он је на једном пиру у пијанству обећао Саломији, Иродијадиној кћерки, због њеног играња, да ће јој дати све што заиште, а она, по мајчином наговору, затражи главу Јована Крститеља и он заповиједи да Јовану одсеку главу и да је донесе на тањиру. “Можете замисли какав је то страшан догађај. Посјекли су главу Светог Јована Крститеља. Послије тога ученици Јованови су га сахранили, а његова глава се у времену појављивала на разним мјестима. Рука Светог Јована, која је крстила Господа у Јордану, и то је чудо Божије, која је ишла од Јерусалима, Палестине до Цариграда, стизала и до царскога двора рускога, на крају је предата од Марије Фјодоровне, потоње руске царице, преко Митрополит кијевског Антонија Храповицког, краљу Александру Карађорђевићу, такође мученику”, бесједио је владика. Подсјетивши да су послије бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године, Петар Други Карађорђевић и Патријарх српски Гаврило пренијели и тајно похранили у манастиру Острог светиње: руку Светога Јована Крститеља, заједно са дјелом Часног крста, које се данас налазе у Цетињском манастиру, и иконом Мајке Божје Филеримске, која се налази у Музеју Црне Горе на Цетињу, Високопреосвећени је изразио наду да ће се и икона вратити Цркви и да ће те три свехришћанске светиње бити похрањене у Саборни храм Свете Тројице, који је предвиђен да се гради изнад Цетињског манастира. “Храм Свете Тројице је започет да се гради приликом крунисања краља Николе 1910. године и камен темељац се чува код мене у кабинету на Цетињу. На том камену темељцу пише: Овај храм се подиже у вријеме краља Николе, подиже га цар Николај Други, августа 1910, године. Ја се у Бога надам да ћемо идуће године почети да градимо храм, да ћемо положити тај камен темељац у славу Божију – Свете Тројице, и у част Царских страстотерпаца Романових, који су такође мученички, као и Св. Јован Крститељ, пострадали 1918. године.” Архиепископ цетињски Амфилохије је поздрављајући драгог госта Митрополита запорошког Луку, који је донио благослов дивне благословене кијевске Руси и Митрополита Онуфрија, казао да је Украјинска православна црква страдална, као што је наша Митрополија: “Та Црква страда од сличнога безумља, нажалост у томе учествује и Васељенски патријарх по својим немоћима људским, притиснут од сила овога свијета. Даће Бог да се то поново поправи, а Митрополит Онуфрије је сачувао са својим митрополитима, епископима, јединство Православне цркве свесловенске кијевске Русије. Ево благослов тога јединства, те јединствене Цркве, дошао је и овдје код нас, да заједнички прославимо овај страшни догађај у историји Цркве – мученичко страдање Светог Јована Крститеља Христовога.” На крају Свете службе Божије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је владику Луку даривао у знак јединства и љубави панагијом Мајке Божије, иконом Светога Василија и књигама, истичући да је његово присуство велики Божји благослов и потврда да је Црква Божја једна света саборна апостолска: “То јединство се темељи на Христу Господу, на Светој литургији и Светом причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, на Тајни крштења у име Оца и Сина и Духа Светога, на Тајни Духа Светога животворнога којим се запечећујемо, на Тајни живота у Христу и у времену и у вјечности.” Благодарећи на дару Његово вископреосвештенство Митрополит Лука је казао да му је част, коју је имао више пута још од 2006. године, да служи са владиком Амфилохијем и у сјећање на данашњи дан поклонио му крст, панагију и икону Св. Теодосија исповједника: “Молим за ваше молитве за нашу отаџбину. Ми се саосјећамо са вама јер све што ви проживљавате и доживљавате у Црној Гори и ми доживљавамо од стране наших власти. Невјерујући човјек ће да сједне и плаче, а вјерујући ће увијек да се моли Богу и једни за друге. И заиста смо ми једно, и то што ми маштамо и сањамо је јединство у Духу и у времену и у вјечности. Данас смо једним устима и једним срцем са народом Божијим прослављали Бога.” Високопреосвећени Митрополит запорошки г. Лука из Украјинске православне цркве је казао да се Свети Јован Крститељ није бојао никога и ничега и да је увијек говорио истину и борио се за правду, као и да се Митрополит Амфилохије не боји никога и ничега, да и он увијек говори истину и бори се за правду: “Ви сте прије избора у Црној Гори рекли да за своје 82 године нисте излазили на изборе, али да сада излазите и позвали све да изађу. И ваш глас је био одлучујући јер га је чуо народ Божији. Ви као добар пастир можете рећи Господу: Ево ја и моја паства; а паства са своје стране може рећи: То је наш пастир за којим ми ходимо, који нас води у Царство Божије својим примјером, животом и молитвама.” Извор: Митрополија црногорско-приморска

Благодарећи васељенском Радију Светигора, доносимо звучни запис Предавања Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, које је одржао почетком последње деценије XX вијека. Звучни запис предавања

Светом архијерејском литургијом, коју је са свештенством служио Његово вископреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, литијом око храма, ломљењем славског колача и пригодним програмом, манастир Морача је прославио храмовску славу – празник Успенија Пресвете Богородице. У току Свете службе Божије Митрополит је рукоположио Братољуба Радовића за ђакона, а Свету тајну крштења и миропомазања примила је слушкиња Божија Анастасија. У архипастирској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да је прошло 768 година од када је почела да се служи Света служба Божја у овој древној светињи, од времена када је Стефан Вукан (синовац Светога Саве који је основао и утемељио прву епископију Митрополију зетску, данашњу црногорско-приморску) 1252. године саградио храм у којем ми преносимо Свете дарове на Светој трпези Господу и гдје се преноси нама Господ силом Духа Светога, и дарује нам своје Тијело и Крв, вјечну и непролазну божанску љубав. “И ево кроз вјекове, једино што се не прекида и не престаје је то призивање Духа Светога у коме је сила и моћ, а не у ријечима. Призивање Духа Светога да сиђе на нас и наше дарове и да хљеб наш и наше вино претвори у Тијело и Крв своју, да се и ми причестимо Светиње Светога Тијела и Крви Господње, да примимо у себе тај залог вјечнога и непролазнога живота и од смртних и пролазних бића постанемо вјечна и бесмртна бића.” Митрополит Амфилохије је казао да су се у овој светињи Пресвете Богородице без прекида сабирала сва покољења овога краја, а и шире, као и да ће, ако Бог да, тако бити до краја свијета и вијека. “Као светиња Мајке Божје она је и опстала кроз вјекове и у њу су се као такву уграђивала читава покољења. Најзначајнији људи овога краја, и не сам овога крају, су се сабирали у ову светињу и око ње кроз вјекове”, бесједио је Митрополит и подсјетио на догађаје који су везани за морачку светињу, а који су значајни не само за Црну Гору већ за сав наш светосавски народ. Указао је на чињеницу да је сав наш народ расејан по читавом свијету органски везан за ову светињу Пресвете Мајке Божије и запитао ко сад може да дође и каже да је то његова светиња: “То је хтио и Али-паша, да буде његова светиња, као и остали тирани који су пролазили кроз ове крајеве, а знало се, остало је запамћено и биће тако до краја свијета и вијека, да је ово Божја светиња, светиња Пресвете Мајке Божје и светиња свих оних који кроз њу и преко ње од смртних бића постају бесмртна, вјечна и непролазна”, истакао је владика, поучивши да су сви они који су овдје примили Свето крштења и Свето миропомазање, који су се вјенчали и који су опојани кроз вјекове, сви присутни и до данас Духом Светим на овом мјесту. Како је нагласио Митрополит велики је Божији дар и чудо да ова светиња одоли свему што јој се догађало кроз вјекове и да се кроз њу и преко ње прославља име Божје и да кроз њу и преко ње и народ овдашњи буде запамћен међу земаљским народима, да се овдје проповиједа и свједочи Јеванђеље. “И ми данас смо се сабрали овдје. То је велики Божији дар и велики сабор, а колики је сабор то само Господ знаде, који својим божанским очима сагледава колико је тај сабор за 768 година сабиран. То је живи сабор, није сабор мртвих, као што су сабори мртвих које сабирају идеологије земаљске и партије и државе. Све оне само физички сабирају привремено, а ово је сабрање вјечно и непролазно. Сви који су се овдје сабирали и сабирају, сви су они живи и у Богу, присутни Духом Светим данас овдје заједно са нама”, рекао је владика. Побрајајући многа значајна имена оних који су данас на овоме сабору у манастиру Морача, владика је подсјетио и на Светог Патријарха српског Гаврила Дожића чију годишњицу, 70 година од његовог упокојења, обиљежавамо ове године: “Он је ученик ове светиња, надахнут Духом Светим животворним одавде је кренуо у свијет и на школе и учења, и обишао одавде свијет до Цариграда и Јерусалима, до Москве, да би вријеме рата, и Првога и Другога свјетског рата, провео у заробљеништву. Седам и по година, како је сам записао, у 30 затвора је прошао свој живот Патријарх Гаврило Дожић.” Митрополит је игуману морачке светиње, архимандриту Рафаилу, предао за библиотеку Патријарха Гаврила, која је основана прије 10 година, три књиге дјела Патријарха Гаврила Дожића: Животопис, госпође Радић из Београда, Меомари и Списи, које је приредио монах др Павле Кондић. Митрополит: Опредјељујте се коме Богу ћете служити и за кога ћете гласати Говорећи о страдању манастира кроз вјекове, подсјетио је владика да су комунисти морачку светињу у своје вријеме претворили у клозет, а да данас њихови духовни потомци кажу да су светиње њихове: “Чије њихове? Ко су они?! Одрекли су се Светога Петра Цетињскога и Светога Петра Ловћенској Тајновидца, срушили његову цркву на Ловћену, оскрнавили његове земне остатке. Владика је оставио проклетство на Црну Гору и данас је ово проклета Светим Петром Другим Ловћенским Тајновидцем Црна Гора! Проклета је зато што је рекао Црногорцима: ако ме не сахраните у цркву коју сам ја саградио, да будете проклети!” Даље је казао да је Ловћенски Тајновидац био сахрањен на Ловћену и да су сви који су га сахрањивали и бринули о његовој капели и обнављали је, били благословени. Такође је подсјетио да је владар Александар Карађорђевић скинуо своју албанску споменицу и поклонио се светоме и да му је тада Свети владика Николај говорио: “На кољена Ваше величанство, ово је кров овога народа и ове државе!” “И клекнуо је на кољена Александар, није радио оно што су урадили ови у вријеме и послије рата, и што раде и данас. Данашњи премијер шта је урадио јуче и прекјуче?! Намјесто да је вратио Црној Гори, Црногорцима ону цркву срушену седамдесетих година прошлога вијека и тиме скинуо са њих проклетство, намјесто да је обећао да ће оно камење поред кога је причао оне бесмислица и изговарао мржњу, вратити на Ловћен и обновити завјештање Светога Петра и тиме скинути проклетство са Црне Горе, он наставља то проклетство на Црну Гору у име Црне Горе, борећи се против оних који су наводно анти-Црногорци”, бесједио је Митрополит и запитао: “Ова светиња немањићка је ли она антицрногорска, овај сабор који трају овдје 768 година је ли и он антицрногорски? Јесу ли наши преци Морачани и Ровчани, који су присајединили ову светињу Цетињу прије 200 година, анти-Црногорци? Је ли то антицрногорски чин, је ли ово сабрање антицрногорско?” Високопреосвећени Митрополит је казао да све што је саграђено и обновљено у ово наше вријеме у Црној Гори, и што се обнавља и данас, и што се гради, све је за Црну Гору те да то нико неће нигдје носити, као што нико за скоро 800 година није однио ни ову светињу и даровао је неком другом. “Какве су то бесмислице, какво је то неразумље које је завладало у ово наше вријеме под утицајем безбожништва, мржње против човјека и свога народа”, казао је владика, подсјетивши да је од Москве кренуло уништавање и рушење светиња. Безбожништво је настављено и у Русији и овдје код нас претварањем светиња у клозете и убијањем браће и свештеника. “Није ли Митрополит Јоаникије убијен и не зна му се ни данас ни гроба ни мрамора, и преко 120 свештеника, а да не говоримо о другима који су такође заједно са њима погинули у Црној Гори. Преко 50.000 је погинуло од братске руке! Брат је убио брата! Хоћемо тај дух да наставимо у Црној Гори? У име тога духа да градимо будућност Црне Горе? Зато, благо мени, биће избори па изволте, опредјељујте се коме Богу ћете служити и коме Богу се поклонити и за кога ћете гласати! То је ваше! Ја ћу изаћи у 82. години да гласам за светиње и оне који чувају и који се уграђују у светиње, у тај Сабор божански у који се уграђују људи милиони из свих земаљских народа већ двије хиљаде година.” Казао је Архиепископ цетињски да Пресвета Богородица сабира тај Сабор те да га је и данас сабрала овдје у овој немањићкој светињи, као и Свети Стефан Вукан чији је ћивот у њој сачуван до наших времена а који је такође свједок тога континуитета непрекидног. “Нека би Господ подарио свима нама мудрости, разума, вјере, наде и љубави, и братске љубави и љубави према Богу, јер нема љубави међу људима без љубави према Богу и то свједочи и ова светиња. Све што се догађало кроз људску историји, догађа и данас. Сада нека се опредјељују савремени Црногорци: или ће Богу изворноме – Богу Израиљеву – Христу Богу, кога је прорицао пророк Михеј и за кога су се жртвовали милиони људи кроз вјекове, или ће лажним идолима да се клањају овога свијета којима је дах у носу. Ми се, молећи Пресвету Дјеву да нас укријепи у тој вјери, љубави и нади, клањамо живоме и истинитоме Богу, као и наши преци који су се клањали Њему кроз вјекове, ево већ скоро 800 година. Надамо се да ће се ништа мање, ако не и много више и у будућим временима, поклањати Богу истинитоме, ходећи путем Божјем, јединим истинским путем, и ходећи за Оним који је пут истина и живот – за Христом Богом нашим, коме нека је спава и хвала у вијекове вјекова, амин”, закључио је у својој бесједи у манастиру Морача Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством предводио празничну литију, која је опходила манастирски храм а затим је благосиљан славски колач. Литургији и свечаности поводом храмовне славе древне немањићке светиње присуствовао је и амбасадор Србије у Црној Гори Владимир Божовић. По завршетку Свете службе Божије сабрање у порти манастира Морача настављено је предавањем на тему “Седамдесет година од упокојења Патријарха Гаврила Дожића”, којим се завршава овогодишња културна манифестација седми “Трг од ћирилице”. О Патријарху Гаврилу Дожићу, као и књигама објављеним поводом јубилеја, говорили су Митрополит Амфилохије, др Васиљ Јововић и Драгиша Дожић. Одломке из Мемоара читао је свештеник Никола Радовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Преображење Господње са свештенство м Свету службу Божију у цркви посвећеној овом празнику на Кључком Тавору на Бјеласици. Након Литургије Владика је предводио литију око храма, а онда је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач и грожђе. Говорећи о данашњем великом хришћанском празнику, Митрополит црногорско-приморски је рекао да је таворском преображењском свјетлошћу лица Божијег обасјана Црква Божија и кроз њу сви земаљски народи од тада до данашњега дана. Звучни запис беседе “Та свјетлост Христвог лика са горе Преображења, она је обасјала, ево, и ову биволину, како се она звала прије онога времена када је наш часни и честити архимандрит Јоил овдје подигао овај ловћенски храм, онај који је тамо разорен и срушен. Ево га, он је овдје са горе Ловћена ову гору претворио у нови Ловћен, у нови Тавор, у нову гору преображења”, рекао је он. Митрополит Амфилохије је са Кључког Тавора данас позвао све људе у Црној Гори, све Црногорце, без обзира како се они осјећају, да изађу на предстојеће изборе. “Али на тим изборима, наравно, да буду свједоци те свјетлости Христа Бога нашега, вјечне и непролазне. И да на њој, као на свјетлости, истини и љубави Божјој граде и себе и своју државу и своје потомство. Не дај Боже, да Црногорци граде будућност Црне Горе на оном духу онога каплара Фрање Јосифа који је срушио цркву на Ловћену и оскрнавио гроб Ловћенског Тајновидца”, поручио је Владика. Поручио је да не да Бог да Колашинци граде будућност града Колашина на духу оних који су Божић чертдесет и прве године оскрнавили братском крвљу и направили Пасје гробље, да се гради будућност Колашина на Пасјем гробљу. Неће, ако Бог да”, рекао је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је да Црква ове године обиљежава 70 година од упокојења патријарха Гаврила Дожића. “Највећега Колашинца, Морачанина и Ровчанина и овога краја. Међутим, дух каплара Фрање Јосифа и данас влада у Колашину. Па не само што је тај дух направио Пасје гробље него до данас није нашао мјеста, ево седамдесет година, за један мали ћошак у Колашину да га посвети патријарху српском Гаврилу Дожићу. И сада они њега проглашавају малтене и за фашисту. И оне који следују његовим путем оптужују да иду путем фашизма. Можете да замислите: он који је седам и по година провео у затвору аустроугарском, Фрање Јосифа, и у затвору Хитлеровом, који је по Хитлеровом налогу четрдесет и прве године ухапшен у Острогу, који је заједно са Светим владиком Николајем окончао Други свјетски рат у Дахауу – њега данас проглашавају за фашисту”, казао је Владика. Митрополит Амфилохије је нагласио да Црна Гора данас све дубље и дубље срља у провалију са брозоморном идеологијом која и до данас овдје влада. “Неће ваљда на томе да се гради будућност Црне Горе”, рекао је он. Додао је да Колашинци и Морачани не смију градити будућност на фашистичком духу Секула Дрљевића. “Који је стварао фашистичку Црну Гору 12. јула 1941. године, који је стварао НДЦГ у Старој Градишки, гдје је, заједно са Антем Павелићем побио 140 најугледнијих Црногораца тога времена. На тим темељима проклетога Секула Дрљевића сада хоће да стварају будућност Црне Горе моји Црногорци и моји Колашинци. Ја се у Бога надам да неће”, нагласио је Владика Амфилохије. Казао је да они који сада воде Црну Гору у својој беспамети светосавље проглашавају за фашизам. “Свети Сава је један од најпознатијих светитеља свеукупног хришћанства. Његове иконе ћете наћи од Кремља, широм Русије, Румуније, Бугарске до светога града Јерусалима и до Америке. Храмови његови су широм свијета подигнути. И тога Светога Саву ови сада сврставају међу фашисте. Можете да замислите каква је то беспамет и незнање”, нагласио је он. Рекао је да је за овај тренутак најбитније да сви Црногорци изађу да гласају на изборима. “Али да гласају за вјечно људско достојанство и за оне који су ходили тим путем вјечног људског достојанства, а не за оне који су крвљу обагрили Божић и 1919. и 1941. године и који и данас темеље на тој и таквој лажној идеологији, безбожној и антибожној, будућност Црне Горе”, поручио је Митрополит Амфилохије након преображенске Литургије на Кључком Тавору на Бјеласици. Након Литургије одржано је традиционално преображенско пјесничко сабрање у склопу овогодишње манифестације “Трг од ћирилице”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије служио је данас, 26. јула на Сабор Светог архангела Гаврила, са свештенством Свету архијерејску литургију у древном сједишту зетских епископа, манастиру Михољска превлака код Тивта, поводом славе ове свештене царске лавре, гдје са Митрополитовим благословом почиње тродневни интернет симпосиум на тему: “Хришаћанин у вријеме пандемије”. У току Свете службе Божије крштени су и миропомазани: мали Стефан, Павле (досадашњи Роберт) и Игор. Митрополит је у свештени ђаконски чин рукоположио монаха Максима, кога је првобитно произвео у чтеца. Након прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Митрополит је казао да је у ријечи Господњој: Ко вас слуша Мене слуша, ко се вас одриче Мене се одриче и одриче се Онога који је Мене послао, садржана најдубља истина нашега људског живота. “Они који се Христа Бога одричу, одричу се Онога који је Њега послао – Бога Оца, тако да и они који слушају оне који су Његови – ријеч Светога Јеванђеља – они признају Њега и Онога који је Њега послао – Оца небескога”, појаснио је владика Подсјетивши да данас славимо Светог архистратига Гаврила у древној светињи цара Константина, Митрополит је казао да су анђели Божији вјечна наша браћа небеска те да човјек није сам на земљи, него је заједно са Светим небеским силама, Светим архангелима и ангелима, који се уграђују у људски живот и историју. “Преко њих Бог открива своју тајну. Открива Тајну Бога Оца, најављује и Тајну Бога Сина, а такође и Тајну Духа Светога животворнога – Тајну Пресвете Тројице. Тако у древна времена, читамо у Старом завјету, како је Господ преко Архангела Гаврила и Михаила и других архангела, најављивао Свету тајну доласка Сина Божјега – Месија – искупитеља и спаситеља”, рекао је Архиепископ цетињски. Појаснио је да Господ најавио и објавио ту Свету тајну преко архангела и ангела, који су посвједочили и потврдили ријечи пророка Мојсија на Гори синајској, али и свих других пророка старозавјетних од Аврама, Исака и Јакова па све до Светога Јована Крститеља. “Архангели су они који су откривали њима ту велику и Свету тајну Божију, а онда су они свједочили и долазак Сина Божијег јединороднога у овај свијет и Духа Светога животорнога. Зато се ми сабирамо и око имена оних који су Бога прославили и око имена Светих небеских архангела и ангела, серафима и херувима, нарочито у овој светињи која је посвећана од прадревних времена управо небеским силама архангелима и ангелима: Св. архангелима Михаелу и Гаврилу.” У литургијској проповиједи владика је подсјетио да је поред ове светиње откривена и древна крстионица од времена цара Константина, која почиње да васкрсава преко нове крстионица Сузе Његошеве која је слетела са Ловћена, припремајући, ако Бог да, обнову овог сједишта зетских епископа – Манастир Светих архангела Гаврила и Михаила. Помолио се да Бог уразуми и власт да дозволи да ова светиња, која је срушена у древна времена и остала као таква 400-500 година, васкрсне, да би кроз њу и преко ње васкрсла вјера у души овога народа и да би се овај народ сабирао око светиња Божјих, као што се сабирао кроз вјекове. Нагласио је да васкрсење ове светиње зависи и од васкрсења наше душе те да је потврда тога васкрсења и данашње крштење наше браће: Стефана, Павла и Игора. “Њих тројица у име Свете Тројице примили су Свету тајну крштења, освештани, просвећени, запечаћени Духом Светим, благословени небеским архангелима и ангелима, нарочито Светим архангелом Гаврилом којега данас прослављамо.” Рођење од мајке и оца је пролазно рођење за ову земљу, а, казао је владика, истинско, право рођење је рођење Духом Светим и водом, рођење за вјечност и непролазност: “Дај Боже да њихово рођење, њихов духовни препород буде и темељ и наставак обнове ове древне светиње Светих архангела Михаила и Гаврила. Да се сви помолимо Господу да и нама Бог даде снаге, али и да уразуми и оне који сада владају Црном Гором, да дају дозволу да наставимо ово свето дјело које овдје траје више од 1700 година”, бесједио је Високопреосвећени Митрополит и додао да су овај народ и држава они који граде и обнављају, а не народ и држава која руши и чува рушевине. Даље је објаснио да за чување рушевина не треба много мудрости, али треба мудрости и знања да се рушевине обнављају да би се и народи обнављали истином и правдом Божјом, богољубљем, правдољубљем и братољубљем. “Дај Боже да нас тим Божјим силама обнови Господ Христос Отац небески Дух Свети животворни, молитвама Светих Архангела Михаила и Гаврила, силом и снагом ове светиње, која се обнавља и која ће се, ако Бог да, обновити ради обнављања будућих покољења, ради духовног и моралног напретка свеукупнога нашега народа, и овога бокељскога, црногорскога и брђанскога и других народа, који се сабирају и живе овдје.” Владика Амфилохије је посебно истакао да су на рађање Духом и водом призвани сви људи, сви земаљски народи, без обзира којим језиком говоре и којој нацији припадају. “Ово је нација и народ Божји, један свети саборни и апостолски народ Божији који има једну главу – то је сам Господ Христос – и који се сабира од свих земаљских народа, да би Бога прославио, да би се кроз Њега прославио сваки земаљски народ и од смртнога и пролазнога постао бесмртни и непролазни народ.”, казао је на крају свог архипастирског слова Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије. Након Литургије Братство православне омладине Црне Горе које ове године обиљежава двадесет седму годишњицу постојања, изабрало је предсједнике православне омладине из свих градова. За предсједника Православне омладине изабран је Иван Булатовић из Братства православне омладине “Свети Арсеније” из Даниловграда, док је за духовника умјесто блаженог спомена оца Мома Кривокапића, изабран архимандрит Бенедикт, игуман Манастира Светих Архангела на Михољској Превлаци. “Потрудићемо се сви заједно да остваримо мисију Цркве, поготово међу младим људима који су на нашим литијама у очувању светиња показали своју вјеру и вјерност Светој цркви”, казао је новоизабрани предсједник Иван Булатовић благодарећи на указаном повјерењу и љубави. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије отвориће у 13 часова радни дио интернет симпосиума, који организује манастир Михољска превлака и Међународна духовна академија “Свети Јевстатији Превлачки”. Предавања се могу пратити уживо путем YouTube канала – “Манастир Михољска превлака” – данас од 13 часова, а сјутра и прекосјутра у термину од 18 часова. На симпозијуму учествују еминентни предавачима из Русије, Србије и Црне Горе. Првога дана предавања ће одржати: владика Августин, Городец/Русија, академик Алексиос Панагопулос, Кипар, др Јуриј Нечипоренко, МГУ Москва, др Вјачеслав Океански, ИГУ Иваново, архим. Данил Ишматов, др Биљана Анђелковић, др Миодраг Чизмовић и проф. др Синиша Јелушић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У свим храмовима Митрополије црногорско-приморске јутрос су служене Свете литургије поводом данашње поновне промјене хришћанског вјерског идентитета и намјене Велике Цркве Свете (Агиа) Софије Премудрости Божије у Цариграду – мајке цркве свих наших цркава, једне од најзначајнијих хришћанских светиња на свијету. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије овим поводом Свету службу Божију је служио у саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да данас прослављамо посебно Божју Премудрост везану за највеличанственији храм саздан људском руком у историји рода људскога – Свету Софију. Звучни запис беседе “За Премудрост Божију у древноме царскоме граду Цариграду. Прослављамо, дакле, Премудрост Божију и сјећамо се и доживљавамо тајну тога величанственог храма, саграђеног од руке цара Јустинијана, храма из кога су никли сви храмови, да не кажемо хришћански, али посебно православни храмови – из Свете Софије цариградске”, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је и подгорички саборни храма надахнут храмом Свете Софије из Цариграда. “Као што је тим истим храмом надахнут и храм Светога Саве на Врачару у Београду, кроз кога васкрсава Свети Сава и његове свете моштио спаљене ма Врачару, као што се кроз храм Премудрости Божје у Цариграду, кроз Свету Софију вјековима открива и јавља, посвједочује на видљив начин та велика и света тајна Христа Господа”, рекао је он. Казао је да је Света Софија данас поново угрожена и изложена покушају лишавања најдубљег смисла њеног постојања. “Покушај њеног поновног претварања у џамију је безумље. Али, Света Софија остаје неразорива и неуништива. Света Софија је, ено је, и у Кијеву. Мајка црква свих руских цркава. Јер, руски народ је, већина словенских народа су кроз Свету Софију примили вјеру у Христа Богочовјека као Премудрост Божију”, нагласио је Владика Амфилохије. Рекао је да је добро што ову службу у част овога празника празнујемоп у храму који су освештали православни патријарси на челу са васељенским патријархом Вартоломејем, нашим патријархом Павлом и московским патријархом Алексијем. “Ево их овдје насликаних међу приоложницима и ктиторима овога светога храма, заједно са атинским архиепископом Христодулом који је приложио овај иконостас. Овдје су двојица патријараха, цариоградски и московски, овдје засадили и двије маслине у знак мира и љубави. И пустили су онда, сјећате се, и голуба који је полетио као символ Духа Светога који је освештао овај свети храм”, казао је он. Митрополит Амфилохије је рекоа да ће те двије маслине ускоро дати плодове и да ће са њих послати маслине и цариградском и московском патријарху. “Као позив да се поново састану овдје гедје су се онда састали, гдје су последњи пут заједно служили Литургију”, казао је Владика. “Молимо се распетом и васкрслом Господу за распету Свету Софију, распету, ево, од 1453. године, да је поново врати да буде свједочанство Њега, распетога и васкрслога и Духа Светога животворнога. Да даде Бог да се поново овдје састану цариградски и московски патријарх, да се загрле и да се пољубе, да тиме посвједоче да су заиста свједоци Премудрости Божије, Христа Бога нашега”, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, на празник Светих царских страстотерпаца Романових, служио је са свештенством Свету архијерејску литургију у Цркви Успења и Ваведења Пресвете Богородице у манастиру Рустово, у Паштровићима. Током Свете службе Божије крштени су и миропозани Јована и Јаков, који се, као и сви други који се крштавају, како је казао Митрополит у поучном слову, сараспињу Христу, да би сараспећем са Њим учествовали у Његовом страдању и кроз то страдање задобили живот вјечни и Царство небеско, да би васкрснули заједно са Њим. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, владика Амфилохије је рекао да је Христос гоњен, разапет, те да се Црква Његова саразапиње Њему кроз вјекове. “Тако је то бивало, тако то јесте, тако ће то да буде, јер је то правило живота, тако је Бог пострадао. Ако је разапет богочовјек Христос, онда шта очекују они који примају Њега као свога Господа и учитеља, васпитача, свога родитеља и свога путеводитеља”, казао је владика, додавши да се то догодило и са светима које данас прослављамо: Светим Андрејем Критским, дивним просветитељем и великим подвижником Цркве Божије, Светим свештеномучеником Савом Горњокарловачким, који је пострадао у току Другог свјетског рата и данас му се не зна ни гроба ни мрамора, Светим царским страстотерпцима. Архиепископ цетињски је казао да су Свети цар Николај, царица Александра, Алексеј царевић и његове дивне сестре: Марија, Анастасија, Олга и Татјана, невино заклани за Господа. “Они који су извршили насиље над њима запамћени су као злочинци, као богоубице и братоубице, а ови чије су име и спомен мислили да ће уништити, они су запамћени и уписани у књигу не само земаљске историје, него вјечнога и непролазнога живота. Уништени су они који су њих покушали да униште, а они су задобили силу вјечнога, бесмртнога живота, силу васкрсења Божијега, прославили се, и прослављају се данас канонизовани од Руске православне цркве, свеукупног православља”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Тамо гдје је царска породица пострадала израстао је чудесни храм Московске патријаршије, а у спомен на њих седморо у Гањиној јами гдје су бачене њихове мошти, никло је седам храмова. И тако, иако том мјесту које је било забачено и заборављено није смјело да се приђе деценијама, од револуције па скоро до наших времена, то мјесто данас је једно од најсветијих мјеста у Европи и свијету. Мученичком смрћу царске породице, казао је владика Амфилохије, пуни се преко 1.700 година историје хришћанске Цркве, историје царства, и рекли би, историје свијета. По ријечима Митрополита Амфилохија од времена цара Константина, када је саградио Нови Рим – Константинопољ – на темељима старога градића Византа, кренула је историја човјечанства, историја Европе. Оцијенио је да је царски период историје Цркве Христове, период од времена цара Константина до времена цара Николаја и царице Александре и њихове, за Христа Бога и на правди Божијој, заклане дјеце. “То је вријеме када се један добар дио царева земаљских поклонио живоме Господу, када су државе, по угледу на цара Константина, на источно Ромејско царство, ницале из светога константинопољскога коријена. Један историјски, хришћански период историје земаљских народа, нарочито православних, завршио се страстотерпцима, јекатеринбуршким мученицима, царском породицом.” Високопреосвећни Архиепископ цетињски је нагласио да је Црква Божија у то вријеме уродила дивним и велики плодовима када су читави народи постали саставни дио Цркве Христове, и на Истоку и на Западу. “Ево и данас у тим народима поново се наставља то свето дјело Светих страдалника и мученика. Иако данас више нема краљева и царева, иако су данас државе постале секуларне, има побожних људи који постају земаљски владари “, рекао је Митрополит. Објаснио је да ако у тим владарима има вјере у Христа Бога, ако не спречавају и не прогањају Цркву Христову, не настављају зло дјело проклетога цара Дукљанина и тирана који су кроз вјекове гонили име Божије, ако у њима има страха Божјега и вјере, онда се наставља то дјело. Нова покољења постају чланови тијела Христовога – Цркве једне свете саборне и апостолске – без обзира коме земаљском народу припадали, јер су сви земаљски народи призвани да постану један Божији Христов народ. “То је призвање да сви приме Свету тајну крштења, да се погрузе са Христом, да васкрсну и задобију силу васкрсења, и да постану Божји народ који је вјечан, богочовјечански народ, који има један напредак, а то је безмјерна мјера Христова. Богочовјечанско стање Сина је призвање свим земаљским народима да постану чланови тога једнога живога народа”, нагласио је Митрополит, додавши да су тако и новокрштени Јована и Јаков досад били дјеца њихових родитеља, тјелесна дјеца, а примањем Свете тајне крштења су постали дјеца Божија, чланови живе Цркве. Након Литургије, Митрополит црногорско-приморски је у храму који је посвећен Царским страстотерпцима пререзао славски колач, нагласивши да је ова малена дрвена црква велика по смислу, садржају и значају Честитајући празник Високопреосвећни је нагласио да је наша Црква прва, још тридесетих година прошлога вијека, почела са прослављањем Царских страстотерпаца. Они су уписани у књигу вјечнога живота, Царство небеско, и зато је, како је рекао, спомен њихов непролазан и припада свима земаљским народима. Још једном је подсјетио да се са њиховим страдањем завршава један период историје човјечанства, преко 1700 година, царски период историје хришћанства Цркве Божије, која се данас поново вратила на она прва времена гоњења. “Црква једна света саборна и апостолска чува вјеру изворну, праву правословну, апостолску, Светих мученика царских страстотерпца и тиме чува душу свијета и свих земаљских народа и будућност човјечанства”, закључио је у својој бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Храм посвећен Св. царским мученицима Романовима у манастиру Рустово, освештан је 2006. године на празник Светих царских страстотерпца. У склопу манастирског конака налази се и капела Преподобног Бенедикта Нурсијског, који је уједно и манастирска слава. Манастир слави и царске мученике Романове (17. јул), Успење Мајке Божије (28. август) и Ваведење (4. децембар). Извор: Митрополија црногорско-приморска