Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у препуном храму Свете Тројице у Гроцкој 17. октобра 2021. године одржана је свечана академија посвећена једном од највећих умова из рода српског, Николи Тесли. Цео пројекат је изведен уз помоћ и суфинансирање Министарства правде – Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама. Академија је започела наступом дечјег хора „Деца неба” при храму Свете Тројице у Гроцкој, затим је наступио хор Основне музичке школе „Невена Поповић” из Гроцке. Централни део академије било је предавање свештеника Оливера Суботића на тему Тесла као спона између Србије и Америке. Наступи хора манастира Богородице Тројеручице под Авалом и мешовитог хора при храму Свете Тројице у Гроцкој су увеличали несвакидашње сабрање. Деца која похађају веронауку у Гроцкој на панелима су изложила своје ликовне радове на тему „Иконе светитеља – наша крсна слава”, док су деца која похађају верско-кулинарску секцију при Основној школи у Бегаљици изложили своје радове (славске колаче, просфоре, разне ђаконије). У Спомен соби, у порти храма, Музеј Николе Тесле из Београда је изложио неколико експоната, тако да су присутни могли чути по којим принципима делују Теслина плазма кугла, Теслин трансформатор... На крају је старешина храма свештеник Александар Митровић поздравио све присутне и захваллио свим учесницима и онима који су помогли да се реализује академија. Извор: Инфо-служба СПЦ

У наставку вам доносимо ауторски есеј свештеника Православне Цркве Америке, о. Лоренса Фарлија. Ситуација о којој о. Лоренс говори свакако је нешто другачија од оне у нашој Епархији. За разлику од његове црквене заједнице у Канади, и даље смо у прилици да служимо Свету Литургију, премда не уз присуство вјерног народа. Међутим, и ова наша ситуација у којој се „два или три сабирају“ у име Христово служећи Свету Евхаристију, након чега се вјерни причешћују, представља изузетак од уобичајеног правила. О томе како из оваквих ванредних ситуација можемо да извучемо важне поуке за наш хришћански живот говори овај текст који препоручујемо Вашој пажњи. Док пишем ове ријечи, на снази су мјере изолације због ширења Корона вируса, званог још и COVID-19. У тренутном недостатку вакцине, здравствена одјељења разних влада, овдје у Канади, одлучила су да је једини начин да се ширење болести успори тзв. „друштвена дистанца“ (social distancing), тј. да се од осталих удаљимо на одстојање од неколико стопа. Ово очигледно представља проблем за оне који се окупљају на јавним скуповима, попут спортских догађања, одлазака у биоскопе, ресторане – и цркве. Због тога су наши епископи, свакако нерадо, одлучили да за сада затворе храмове како би сарађивали са властима и били добри грађани, будући да чак и када дезинфекујемо зидове, столове, столице и иконе, напросто не може да се задржи довољна удаљеност међу вјерницима. Ово питање се, наравно, тиче љубави према ближњима. И у случају када неко не брине за сопствено здравље он жели да избјегне могућност да угрози здравље другога. Просто речено, „имај повјерење у Бога“, није одговор. На више мјеста заповијеђено нам је да слушамо секуларне власти које је Бог поставио над нама (Мт 22, 21; Рим 13, 1-2; 1Петр 2, 13-15). Божанским примјером смо такође поучени да не скачемо са крила храма, уздајући се да ће нас Бог прихватити и спасти нас од посљедица наше глупости. Бог нам је свима дао мозак, и очекује да га држимо прикопчаног и укљученог. Ова садашња криза учи нас мноштву важних лекција, чак и мимо оне да треба да будемо послушни секуларним властима и својим епископима. Учи нас важности усрдне молитве. Поучава нас врлинама стрпљења и истрајности. И на крају, поучава нас важности Цркве и њеној истинској природи, а то је заједница. Већ смо уочили да привремена одвојеност од црквене заједнице може да послужи као дјелотворна великопосна дисциплина. Ова одвојеност од заједнице Цркве је ефективна дисциплина управо стога што је привремена и несвакидашња. Она то бива на исти начин као и друге врсте великопосног уздржања, као што је рецимо уздржање од меса дјелотворна пракса баш зато што је уобичајено да се од меса не уздржавамо. (Претпостављам да вегани налазе додатне начине да испуне форме великопосног уздржања). Раздвајање од наших пријатеља из парохије на богослужењима је, у овом случају, одлика поста баш зато што се у већини недеља налазимо у њиховој близини. Постоји јасна разлика између наше тренутне праксе и норми по којима би ту праксу претворили у правило. Уочавамо да примање свете Евхаристије не може разборито бити одвојено од нашег заједничког сабрања као Цркве. Заиста, и сама ријеч „Црква“ – ekklesia на грчком – значи „сабрање“. Сваки хришћанин појединачно бива прибројан недељном сабрању Цркве, и резултат овога дјела је сабрање, заједница, ekklesia, Црква. Христос је обећао да ће бити међу својим народом када се они сабирају на овакав начин, чак и у случају да је то сабрање веома мало, састављено само од двојице или тројице (Мт 18,20). Ово чини Цркву Тијелом Христовим – Христос је дакле присутан у овом сабрању и кроз њега, као што и дјелâ кроз њега на исти начин на који смо ми присутни у своме тијелу и кроз њега, а кроз њега и дјеламо. Евхаристија подразумијева ово сабрање, и одржава га. Свети ап. Павле учи да када хришћани појединачно примају евхаристијски Хљеб, они се изнова присаједињују Христу у Његовом Тијелу. На овај начин Црква сваке недјеље бива реконституисана на Евхаристији. Ријечима апостола Павла: „јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо“ (1Кор 10, 17). Другим ријечима, постајемо једно Тијело Христово будући да дијелимо један евхаристијски Хљеб. Евхаристија је оно што хришћани чине када се заједно окупе у Име Господње, те служење Евхаристије претпоставља претходно сабрање. Из овог разлога нико Евхаристију не може служити сам. Свештеник не може да служи Евхаристију сам за себе, јер Евхаристија подразумијева окупљање свих вјерних, па макар то значило окупљање не више од двоје или троје људи. Из истог разлога нико сам за себе не може примити Евхаристију уз помоћ ТВ пријемника. Сјећам се дана своје младости када сам гледао на телевизији Рекса Хумбарда који је себе називао „ваш ТВ парох“. Понекад би обављао службу Причешћа у својој телевизијској емисији позивајући оне који су код својих кућа да се причесте заједно с њим узимајући комадић хљеба и гутљај вина (заправо, радило се о соку од грожђа), сви у исто вријеме. Они нису тиме били дио Цркве нити сабрања зато што у ствари и нису били то – сабрање. Гледање телевизије код куће није окупљање, већ напросто сједење и гледање. Бити дио јутарње ekklesia подразумијева да такав мора напустити свој дом и доћи на окупљање. То ова ријеч значи. Како да се, у том случају, односимо према древној пракси (поменутој од стране св. Јустина мученика у 67. гл. његове Апологије) по којој ђакон носи Евхаристију онима који у недјељно јутро нису присутни на сабрању? Ово је изузетак који потврђује правило. Они који нису присутни нису изостали зато што су одлучили да спавају или што држе да је сабрање неприлично. Са друге стране, ђакони њих нису причешћивали напросто како би им удијелили св. Тајну, као да је Црква напросто дистрибутер Тајни, која свима индивидуално чини св. Тајне доступним. Разлог је био тај да се сачува њихово јединство са заједницом од које их је на неко вријеме одвојила болест. Примање дарова из Евхаристије такве није ујединило само са Христом, као да је посриједи био неки духовни витамин који је по себи дјелатан и када је одвојен од сабрања. Евхаристија коју су из ђаконових руку примали уједињавала их је са заједницом у којој је она служена. Другачије речено, сједињавала их је са Христом који је себе пројавио у сабрању вјерних. Евхаристија тиме објављује централним значај Црквенога окупљања. Ово је једна од лекција коју нам нуди COVID 19. Док постојећа криза траје, постимо од сабрања на исти начин као што постимо од одређене хране у периоду Великог Поста. Као што правила поста повећавају наш апетит у односу на оно што не једемо, и након четрдесет дана поста од меса и млијечних производа радујемо се што ћемо се свим тим почастити на Пасху, када се Велики Пост оконча. Пропуштамо, дакле, да једемо ове врсте хране и осјећамо ревност уздржавајући се. На исти начин, сада очекујемо да се наново саберемо када криза буде превазиђена, тако што ћемо ревносно гајити осјећај да нам Евхаристија недостаје. Не недостаје нам напросто само примање Причешћа, већ нам недостаје и да се видимо са пријатељима. Уколико подвиг поста чини (барем у мом случају) чак и Мекдоналдсове хамбургере примамљивим, можда ће подвиг пропуштања одласка у Цркву, то Сабрање учинити примамљивим у очима неких наших парохијана који су раније налазили да је то тежак задатак. У међувремену, настављамо са постом, постећи од Евхаристије и црквеног сабрања. Хајде да у том периоду апстиненције узрастемо ближе Христу кроз усрдну молитву и дозволимо да она изоштри наш апетит према Евхаристији. Захваљујући Корона вирусу, можда никада више недјељну Литургију нећемо узимати здраво за готово. Превод: братство Саборне цркве, Требиње Извор: Епархија захумско-херцегвачка и приморска

Гост у студију васељенског радија „Светигора“ био је Његово преосвештенство епископ Каракаса и Јужне и Америке г. Јован из Руске Заграничне Православне Цркве. Доносимо звучни запис целокупног разговора који је водио ђакон Павле Божовић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Пре шест го­ди­на про­сла­вљен је по­вра­так Ар­хи­ман­дри­та Се­ба­сти­ја­на Да­бо­ви­ћа у за­пад­ну Аме­ри­ку. Зем­ни оста­ци пр­вог аме­рич­ког пра­во­слав­ног све­ште­ни­ка, апо­сто­ла и ми­си­о­на­ра, ро­ђе­ног да­ле­ке 1863. го­ди­не у Сан Фран­ци­ску а пре­ми­ну­лог 30. но­вем­бра и са­хра­ње­ног у Жи­чи 1940, пре­не­ти су у Џек­сон, у Ка­ли­фор­ни­ју, то­ком ле­та 2007. го­ди­не. По до­ла­ску, би­ли су по­хра­ње­ни на срп­ском пра­во­слав­ном гро­бљу у Џек­со­ну, крај пр­ве срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у Аме­ри­ци, ко­ју је он осно­вао 1892. го­ди­не. Том при­ли­ком, у Џек­со­ну се оку­пио ве­ли­ки број пра­во­слав­них вер­ни­ка ко­ји су уче­ство­ва­ли у ли­тур­гиј­ском сла­вљу пред­во­ђе­ном од ше­сто­ри­це пра­во­слав­них Ар­хи­је­ре­ја (из Аме­ри­ке, Ср­би­је, Бу­гар­ске, Ау­стра­ли­је, Ру­си­је). У За­пад­но­а­ме­рич­кој епар­хи­ји је већ уста­но­вљен го­ди­шњи спо­мен о. Се­ва­сти­ја­ну, а ни­је ма­ли број пра­во­слав­них по­бо­жних све­ште­но­слу­жи­те­ља ко­ји Се­ва­сти­ја­на спо­ми­њу као све­то­га у ли­тур­гиј­ском от­пу­сту, при­бро­ја­ва­ју­ћи га ме­ђу све­те про­све­ти­те­ље аме­рич­ке зе­мље, по­пут Аља­ских Све­тих, Ти­хо­на, Гер­ма­на, Ју­ве­на­ли­ја Ра­фа­и­ла Бру­клин­ског, Пе­тра Але­ут­ског, Јо­ва­на Сан­фран­ци­ског, Ни­ко­ла­ја Жич­ког, Вар­на­ве Ис­по­вед­ни­ка (На­сти­ћа) и др. Ка­да је 1940. го­ди­не вр­шио опе­ло Се­ва­сти­ја­ну Да­бо­ви­ћу у ма­на­сти­ру Жи­ча, Св. Ни­ко­лај Жич­ки је, из­ме­ђу оста­лог, ре­као: „Све­ти Се­ва­сти­јан, ми­си­о­нар Аме­ри­ке.“ Ар­хи­ман­дрит Се­ва­сти­јан је ши­ром Аме­ри­ке по­знат по свом не­у­мор­ном и плод­ном ми­си­о­нар­ско-апо­стол­ском ра­ду, про­по­ве­ди­ма на ен­гле­ском, срп­ском и ру­ском је­зи­ку и не­ко­ли­ко књи­га ра­ди ми­си­је (на ен­гле­ском). Са­гра­див­ши пр­ви срп­ски пра­во­слав­ни храм у Аме­ри­ци, отац Се­ва­сти­јан је се­бе угра­дио у те­ме­ље пра­во­сла­вља на аме­рич­ком тлу. Нај­но­ви­је жи­ти­је (по­лу­а­ги­о­граф­ски спис је­ро­мо­на­ха Да­ма­ски­на Пла­тин­ског, на ен­гле­ском и срп­ском), све­до­чи о ње­го­вом из­у­зет­ном под­ви­гу. Отац Се­ва­сти­јан је, та­ко­ђе, пред­у­зео ми­си­о­на­р­ска пу­то­ва­ња до Пра­во­слав­не ми­си­је у Ја­па­ну, ко­ја га је ду­го за­ни­ма­ла и ин­спи­ри­са­ла. Св. Ни­ко­лај Жич­ки је за­бе­ле­жио да је отац Се­ба­сти­јан то­ком свог жи­во­та пре­шао Атлан­тик 15 и Ти­хи оке­ан 9 пу­та. У ли­ко­ви­ма Епи­ско­па Мар­да­ри­ја Уско­ко­ви­ћа, пр­вог срп­ског Епи­ско­па на аме­рич­ком кон­ти­нен­ту, и о. Се­ва­сти­ја­на Да­бо­ви­ћа, пр­вог пра­во­слав­ног све­ште­ни­ка ро­ђе­ног у Аме­ри­ци, на нај­леп­ши на­чин је за­пра­во овен­ча­но ду­бо­ко са­бор­но стре­мље­ње на­ших пре­да­ка до­се­ље­них у Но­ви свет. Увр­ште­ње у Ка­лен­дар Све­тих дво­ји­це Ср­ба, Епи­ско­па Мар­да­ри­ја Ли­бер­ти­вил­ско­га (Уско­ко­ви­ћа), и Ар­хи­ман­дри­та Се­ва­сти­ја­на (Да­бо­ви­ћа) пред­ста­вља пре­по­зна­ва­ње њи­хо­вог про­сла­вље­ња од Го­спо­да. То је исто­вре­ме­но и ис­пу­ње­ње ду­га пре­ма на­сле­ђу ових апо­стол­ских про­све­ти­те­ља. Кондак Све­то­ме Се­ва­сти­ја­ну: Ро­ђен у Сан Фран­ци­ску, / вас­пи­тан у пра­во­слав­ној Ру­си­ји / ог­ње­ни про­по­вед­ник Ре­чи Хри­сто­ве међ’ на­ро­ди­ма Аме­ри­ке / гра­ди­тељ мно­гих па­ро­хи­ја / бес­по­штед­ни ми­си­о­нар / си­ро­ма­шан те­лом, а бо­гат Ду­хом / го­во­ре­ћи Исти­ну у љу­ба­ви, Се­ва­сти­ја­не Џек­сон­ски и Све­а­ме­рич­ки Апо­сто­ле, мо­ли да се спа­се род наш пра­во­слав­ни! При­ре­дио мо­нах Иг­на­ти­је Мар­ко­вић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На данашњем заседању Синода Васељенске патријаршије, након повлачења архиепископа Димитрија (1928), за новог архиепископа Америке изабран је митрополит пруски Елпидофор ( у свету: Јоанис Ламбрианидас, рођен 1967 у Истанбулу). Нови архиепископ 1991. завршио је Теолошки факултет у Солуну, на катедри пастирског богословља. Потом је у Бону (Немачка) магистрирао из философије на тему: "Браћа Николај и Јован Месарити". 1994. у Цариграду рукоположен је у ђаконски чин и радио је као службеник Светог Синода, а 1996/7 на Православном универитету у Балманду је усавршавао знање арапског језика. 2001. постао је доктор богословља одбранивши на Аристотеловом универзитету у Солуну тезу "Север Антиохијски и Халкидонски Сабор". 2004. предавао је као гостујући професор на грчком колеџу Светог Крста у Бруклину. 2005. Доби је свешени чин и узведен у архимандрита, обављајући дужност архиграматика (главног секретара) Светог Синода у Цариграду. 2009. одржао је предавање у Бруклину у којем је позвао православне у дијаспори да се уједине под омфором Васељенске патријаршије. 3. марта 2011. изабран је за титуларног митрополита пруског и хиротонисан 20. марта. У исто време обављао је дужност старешине манастира Свете Тројице на острву Халка. Почетком 2014. написао је одговор на синодски документ Москове патријаршије из децембра 2013: " Позиција Московског патријархата о питању Првенства у Васељенској Цркви. Елпидофор одговор био је насловљен "Први без једнаких" и објављен на сајту Васељенске патријаршије као службен позиција. Нови архиепископ амерички потпуно подржава став своје цркве о украјинском питању, наглашавајући "да већ више од 1350 година додељивање аутокефалије искључиво припада јурисдикцији и компетенцији Светог Синода Васељенске патријаршије". Сагласност других помесних цркава на додељену аутокефалију, по њему, није потребна. По материјалима: https://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/29046-neos-arxiepiskopos-amerikis-o-prousis-elpidoforos?fbclid=IwAR0Zm8JklFaBoCmGiY9VLTmGxymYUzG-q311W8TOtaiPlWCKMN3zSBh4TUg https://spzh.news/ru/news/62057-novym-glavoj-amerikanskoj-arkhijepiskopii-stal-mitropolit-prusskij-elpidofor?fbclid=IwAR1c31mEnVywvBnrod82F_5FpdgaQ7aSm9KvZ_ngmPAMrBKwlbgLLMxXH60

Наиме, у марту 1917. године док је Први светски рат беснео широм Европе, једна група бугарских војника напала је манастир и покрала скоро сав садржај библиотеке која је била пуна свештених текстова, међу којима и најстарији потпуни препис Новога Завета. Пре пљачке библиотека је садржавала 1.300 књига, од којих 430 веома вредних рукописа. Многи од ових рукописа старијих од 1000 година продаване су широм Европе разним књижарима и колекционарима а да никад нису били повраћени. Правни тим са седиштем у Њујорку, који у име Цариградске Патријаршије обрађује питање повратка рукописа на основу добровољног пристанка, навео је да је у овом циљу ступио у контакт са сваком америчком установом. Тим стручњака је истакао да има чврсте правне основе да покрене питање повратка рукописа пошто крађа предмета не може пренети његово власништво на друге купце, што би значило да те установе немају легитимно право на поседовање. Лутеранска школа теологије у Чикагу била је у поседу можда најстаријег преписа Новога Завета на грчком, један од 60 таквих рукописа у свету. Међутим, у новембру 2016. године ова академија је учинила историјски гест и на молбу Грчке Цркве сместа вратила примерак Новога Завета. Тако је повраћен рукопис од 337 страница, иначе највреднији и најважнији предмет ове академске библиотеке. Представници других универзитетских библиотека понудили су сарадњу по овом питању, па постоји нада да ће ови рукописи бити враћени у манастире одакле су однети. Разне грчке организације у дијаспори подржавају настојање да се ови рукописи поврате у власништво Цркве. Правници се истовремено позивају на чињеницу да је имовина отета од јеврејских породица од стране нациста у време 2. светског рата у међувремену повраћена. Извор: Српска Православна Црква

У заједничкој изјави од 14. априла 2018. године, навели су да се ради о нелегалном и бруталном чину агресије који је покренут без икаквих ваљаних доказа те да је противан свим повељама УН. Како у изјави наводе, ова “брутална агресија” уништава могућност мирног разрешења кризе те води у ескалацију сукоба. Такође су навели да оваква ситуација погодује терористима који добијају време за наставак тероризма. Изјаву су потписали патријарси Грчке Православне Цркве, Сиријске Православне Цркве и Мелкитско-гркокатоличке Цркве. Папа Фрања и патријарх Кирил провели су време у телефонском разговору како би дошли до заједничког става. Патријарх Кирил је након разговора пред новинаре изнео како је и папа Фрања врло забринут због догађања у Сирији где због напада пате многи невини људи: “Морамо размислити како ми као хришћани можемо утицати на ситуацију у Сирији да зауставимо насиље и рат”. Папа Фрања се за сада није огласио службеним саопштењем. Извор: POGLAVARI KRŠĆANSKIH CRKAVA SIRIJE OSUDILI ZRAČNE NAPADE AMERIKE, VELIKE BRITANIJE I FRANCUSKE

Српско хришћанско наслеђе Америке: историјско, духовно и културно присуство српске дијаспоре у Северној и Јужној Америци 1814-2019 (The Serbian Christian Heritage of America: The Historical, Spiritual and Cultural Presence of the Serbian Diaspora in North and South America 1814-2019) – монографија на енглеском у поводу јубилеја 800 година аутокефалије Српске Православне Цркве. Српско хришћанско наслеђе Америке је монографија на 1000 страна, у пуном колору, у тврдом повезу, са преко 900 колор репродукција најзначајнијих историјских личности, цркава, манастира, фресака, икона и других уметничких и историјских предмета. Садржи текстове истакнутих историчара, теолога, уметника и других писаца. У научном, културном, уметничком и историјском погледу, уз обиље непобитних историјских чињеница и богати илустративни материјал, ова монографија документује историјски и духовни идентитет српског народа у Америци и служи као знамење свима нама и свим будућим генерацијама Срба и Српкиња да, упркос свим историјским искушењима, осигурају трајање свог наслеђа. На основу расположивог материјала из архивске грађе приказан је живот и рад српских православних епархија, црквено-школских општина, парохија о других организација у Америци и Канади. Наши исељеници у Америци и Канади сачували су хришћанску веру и свест да припадају српском народу захваљујући својој Цркви. Оснивањем парохија на најлепши начин су овенчали саборно стремљење наших предака досељених у Нови свет. Осећали су и знали да оданост Цркви и непосустала борба за изграђивање заједнице и уграђивање у њен организам далеко надмашује личне интересе и аспирације. Срби су подизали цркве и школе, покретали месечне листове, организовали хорове и женске добротворне организације, отварали своја гробља и сејали своје кости на пространствима Америке и Канаде. Посебну вредност књиге The Serbian Christian Heritage of America чини њена добра композиција прилагођена стандардима западне, првенствено англосаксонске публике, чиме је представљено живо сведочанство о истрајном настојању Српске Првославне Цркве да створи изузетну духовну и материјалну културу и сачува хришћанско наслеђе Америке. У том смислу препоручујемо да монографију Српско хришћанско наслеђе Америке: историјско, духовно и културно присуство српске дијаспоре у Северној Америци 1814-2019” подржите путем спонзорства или наручивањем. PRE-ORDER Online at our Sebastian Press Bookstore by clicking here. Извор: Српска Православна Црква

кликните на слику та већи приказ

Звучни запис предавања

Питање: Ваше Високопреосвештенство, за почетак, замолила бих Вас да са нама поделите утиске о боравку у овом делу територије Српске Православне Цркве. Како сте све овде доживели? Архиепископ Јосиф: Најпре, веома сам благословен што сам други пут посетио Србију. Оно што ме изнова доводи у Србију јесте светост ове нације и дивни људи Србије. Они су православни верници, наша браћа и сестре по вери и Српска и Антиохијска Црква су сестре, биле су и још увек су блиске једна другој. Та блискост, пријатељство, везе и мостови између нас трају вековима. Дакле, ја сам благословен да будем други, а група која је са мном први пут у светој земљи Србији. Питање: Ваша служба везана је за Северну Америку – Сједињене америчке државе и Канаду. Кажите нам нешто о специфичностима средине и околностима које прате духовни живот народа на том простору… Архиепископ Јосиф: Живимо на великом континенту. Имамо 300 храмова, шест епископа заједно са мном. Ја сам митрополит, они су моји помоћници. Такође, имамо око 500 свештеника. Присутни смо тамо од 1895. године. Дакле, имамо историју и многи наши епископи су канонизовани, постали су свети људи, као Свети Рафаило који се упокојио 1915. Свештеничка служба тамо је иста као у Србији, али тешкоћа се огледа у томе што већи део друштва није православан, док је овде све као да сте код куће, осећате Православље свуда. Али, уз Божју помоћ и благодаћу Светог Духа, радимо колико можемо. Почео сам своју службу у Северној Америци 1995. године, сто година после Светог Рафаила. Када кажемо Северна Америка, мислимо на САД и Канаду. Служба је веома велика и не службујем из канцеларије, већ сам увек на путу и аеродрому, од једне парохије до друге. Јер, служба то захтева. Свакако је лакше бити у канцеларији и руковати одатле, али… Имамо седиште у Њу Џерзију, диван објекат и канцеларије, али ја нисам тамо. Ја сам „за изгубљеним бродом“, одакле стиже позив за спасавање душа (СОС, SOS – Save Our Souls, нап. аут.). Много је важније бити са људима, него у канцеларији. Питање: Српска Православна Црква има четири епархије на територији Северне Америке. Имате ли комуникацију са њима, са верним народом који тамо живи? Архиепископ Јосиф: Кад сам служио у Калифорнији, пре двадесет једну годину, тамо је био Епископ Јован (Младеновић, данас Епископ шумадијски, нап. аут.), са којим сам био веома близак. Онда је он отишао, вратио се у Србију. Данас је ту Епископ Максим (Васиљевић, Епископ западноамерички) и са њим сам јако добар пријатељ. Ја идем у „његове“ цркве, он долази у наше. Позивао сам га више пута на наше конференције, да говори и одржи презентације. У Њујорку је Епископ Иринеј (Добријевић, Епископ источноамерички), са којим смо такође блиски, познајемо народ и свештенство. Питање: Долазите из Сирије. Рођени сте и одрасли у Дамаску. Дакле, имајући у виду актуелну ситуацију у Сирији, не можемо избећи питања: шта мислите о томе? Шта осећате и чему се надате? Архиепископ Јосиф: Рођен сам у Дамаску и послат у Сједињене Aмеричке Државе да служим. Шта год мислио и осећао, у сваком случају могу рећи да смо против било какве врсте насиља. Насиље је зло! Али, оно што чујете и видите на вестима није грађански рат. Сиријски народ се не убија међу собом! Странци из 83 земље долазе да се боре у Сирији, јер они имају план и мисле да ће им тај план успети. Користе радикалне и фундаменталистичке снаге, троше милионе на пропаганду… У Сирији смо сви живели лепо једни поред других. Имамо много деноминација, много религија. Сирија је била најбезбедније место у целом региону до 2011. године. Хвала Богу, сада је Дамаск слободан од ИСИС –а и екстремиста, највећи део територије је сада безбедан. Ма коју суперсилу имали не могу променити мапу Сирије. Промена геополитичких прилика се неће догодити. Дакле, народ Сирије се међу собом не убија. Он је цивилизован. Има дугу и важну цивилизацију, и ко год жели да оде у Сирију у то ће се уверити. Ако ме питате да ли се плашимо, наравно да не. Свакако, тужни смо због губитка породица, војника, невиних људи… Али, у сваком рату је за очекивати да се такве ствари догоде. Најважније је да се Сирија враћа слободи, изградњи и обнављању зграда. Видим да ће будућност Сирије бити боља. Питање: Ми у Србији се на Светим Литургијама молимо за народ Сирије. Да ли знате за то? Архиепископ Јосиф: Знам, хвала вам много! И ми у антиохијским црквама у Северној Америци се молимо за Србију и њен народ, посебно за ситуацију на Косову и Метохији. Питање: Разумемо вас јер смо и прошли кроз сличну ситуацију 1999. године, трагедију нашег народа на Косову и Метохији. Можемо да саосећамо и да се молимо. Само то? Архиепископ Јосиф: Да, можемо увек да се молимо. Ми смо ово наше поклоничко путовање прошлог понедељка започели управо на Косову и Метохији. Посетили смо манастир Грачаницу, провели ноћ тамо. Нисмо имали страха, овде се свугде осећамо безбедно. Симболика посете Косову је веома велика, јер желели смо да пружимо наду народу који тамо живи. Рекли смо:“Долазимо из Америке. НАТО је бомбардовао Косово и друге делове Србије, али амерички народ није умешан у политику. Они цене Косово, народ Косова, цене присуство хришћана и свих других на Косову. За нас је посебан доживљај на Косову било то што смо боравили у манастиру. Нисмо имали прилику да видимо владику (Епископ рашко – призренски Г. Теодосије), јер је био на путу. Али, молимо се и молићемо се за њега, његову безбедност и безбедност свих људи. Ми смо верујући, а наша вера долази са истог извора, а то је Господ Христос, и у Њему смо сви једно. Сви наши проблеми су заједнички. Народ Косова, безбедност и мир Косова је оно за шта треба стално да се молимо. Питање: Замолила бих Вас на крају да упутите неку поруку нашем народу… Архиепископ Јосиф: Најпре бих поздравио Његову Светост Патријарха Иринеја, Свети Архијерејски Синод, Владу Србије и сав народ. Ми смо браћа и сестре и осећамо проблеме једни других. Као што смо поразили Отоманско царство и комунисте, ништа нас неће уплашити и одвојити од Господа Исуса Христа. Он није само филозофија. Он је као ја, као она, као ти, као цела нација. Док верујемо у Господа Христа, ништа нас не може сломити! Разговор водила: Јадранка Јанковић, инфо служба Епархије ваљевске Извор: Српска Православна Црква

Дијецеза на чијем је челу Архиепископ Јосиф простире се на великој територији. Има 300 храмова, које опслужује 500 свештеника, а њоме управља шест епископа. Парохије су прилично удаљене једна од друге. Када је реч о духовном животу у Америци, потешкоће и проблеми наликују овдашњим. Највећи проблем представља секуларизам, а с њим нужно скопчан убрзан темпо живота и константан недостатак времена, чак и код најмлађих, рекао је Архиепископ Јосиф, упознајући Владику Милутина са друштвеним околностима у којима се обавља мисионарска активност антиохијских пастира у Америци. С тим у вези, најавио је он, ускоро ће организовати седмодневни семинар за своје свештенство, који за циљ има да дефинише њихове личности као свештеника, монаха, административаца и супружника, као и њихов делокруг у савременом друштву. Говорећи о приликама у Ваљевској епархији, Епископ Милутин истакао је да је народ овде изразито побожан и привржен Цркви. У прилог томе, поред осталог, говори и најмасовнији одзив ученика за верску наставу који Ваљевска епархија има међу епархијама Српске Православне Цркве од повратка веронауке у српски образовни систем. Такође, у разговору су поменуте и светиње на Косову и Метохији и њихов значај за српску државу и Цркву. Благодарећи Архиепископу Јосифу на посети, Владика Милутин је истакао да се на његовом и лицима свих људи који са њим дошли види љубав према Христу и Цркви Његовој и да му је била велика част да их угости. У знак љубави према верном народу богомчуване Антиохијске Архиепископије у Северној Америци, Владика Милутин даривао је делић моштију Светог Владике Николаја, великог сина српског народа, мученика који је лице Божје видео у данима тамновања у злогласном нацистичком логору Дахауу. Изазивши радост и благодарје на дару и гостопримству, Архиепископ Јосиф је позвао Епископа Милутина да посети његову епископију и тако наставе градњу моста који повезује наше народе. Такође, најавио је Архиепископ Јосиф, завичајце Владике Николаја, кога верници Антиохијске Цркве веома поштују, дариваће честицама моштију Светог Рафаила Бруклинског, првог антиохијског епископа у Северној Америци. По пријему у Епархијском двору, Архиепископ Јосиф и његови сарадници посетили су Храм Васкрсења Христовог и Храм Светог Нектарија Егинског. Претходног дана, они су се поклонили манастиру Лелић и моштима Светог Владике Николаја. Боравак у Србији наставиће поклоњењем светињама. Извор: Српска Православна Црква