Претражи Живе Речи Утехе

Свештеник Велибор Џомић за руски Регнум о актуелним догађајима у Црној Гори: Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! 20. маја 2020. Сукоб између црногорских власти с једне стране и Српске православне цркве и њених верника с друге стране поново се погоршао након што је 12. маја, на дан светог Василија Острошког, једног од најцењенијих светитеља у Црној Гори, ухапшен епископ Јоаникије Будимљанско-никшићки. Заједно са владиком полиција је привела остале свештенике из града Никшића, град у чијој близини се налази светски познати „манастир у стени“, где се чувају мошти светог Василија. Повод за привођење(епископа и светеника) био је то што су учесници литије, која се тог дана одвијала у граду, нису поштовали прописе за борбу против коронавируса. Након истека времена притвора, владика Јоаникије и остали свештеници пуштени су на слободу. Ипак, док су свештенство Српске православне цркве власти држале у притвору 72 сата, још више грађана изашло је на улице црногорских градова, захтевајући правду. Дописница РЕГНУМ-а Татјана Стојановић разговарала је о најновијим догађајима око Српске православне цркве у Црној Гори са протојерејем ставорофором Велибором Џомићем, координатором Правног савета Митрополије црногорско-приморског СПЦ. Протојереј ставрофор Велибор Џомић Молимо Вас да прокоментаришете последња хапшења владике и свештеника у Црној Гори? Шта је власт хтела тиме да постигне? – Хапшење Владике Јоаникија и никшићких свештеника јесте само један у читавом низу неуспелих покушаја секуларног утицаја режима на Цркву репресивним методама. Морам да нагласим да овде нису у питању Јоаникије Мићовић и свештеници као грађани него Епископ и свештенство Српске Цркве у Црној Гори. Кренуло се у угоњење страха у народ после истинског духовног ослобођења у литијама током претходних неколико месеци. Циљ је био да се понизи Црква и упрља њено достојанство, а да се сваки или највећи број учесника литија запита шта ли тек чека њега када се овакве ствари догађају једном епископу и свештенству и то баш на празник Светог Василија Острошког у сред Никшића. Ипак, није добачено до режимског циља. Народ се истински, изнутра ослободио тако да је режим добио контраефекат и снажну поруку у лицима оних хиљада храбрих људи који су изашли пред судове и на улице јасно поручујући да не дају светиње, владику и свештенике. И још нешто! Режим је око главе Владике Јоаникије и свештеника ставио ореоле и трајно их уписао у незавршено, трајуће житије Светог Василија Острошког. Да ли имате вести о томе како се осећају владика Јоаникије и други свештеници који су били ухапшени са њим, а сада пуштени на слободу? – Имао сам прилику да се чујем са њима. Владика и највећи број свештеника су добро, али здравствено нису добро пројереј-ставрофор Слободан Јокић, Архијерејски намесник никшићки, и протојереј Жељко Ројевић, парох Никшићки. Отац Слободан је још увек у никшићкој болници. Не треба губити из вида да је у децембру прошле године имао врло озбиљну кардиолошку интервенцију, али то није занимало тужиоца када му је одредио тродневно задржавање у полицијском подруму. Може ли се њихово ослобађање из притвора сматрати крајем гоњења од стране режима? – Једино се тако може посматрати, јер је то истина. То се уклапа у претходно двоструко привођење Митрополита Амфилохија и нас свештеника у полицију и тужилаштво због службе Божје. Прогон Цркве Христове у Црној Гори кроз гоњење, шиканирање и прогањање свештенства и монаштва је константа током претходних десетак година. Мислили смо, почетком 90-их година ХХ века, да је завршено са гоњењем Цркве и њеног свештенства и монаштва. Митрополија је у Другом светском рату и после рата платила велику цену. Убијен је од комуниста 1945. године Митрополит Јоаникије са око 120 најбољих свештеника тако да им се до данас не зна гроба ни мрамора. После рата, свештеници су силом гоњени да напусте парохије и пређу у државну службу као матичари и наставници. Оскрнављено је и опогањено преко 600 храмова. Уништено је огромно духовно и културно благо. Довољно је да напоменем да су комунисти 1952. године на 700. годишњицу Манастира Мораче запалили скоро све рукописне средњовековне књиге. Ни то није било довољно, па је 1954. године Митрополит Арсеније (Брадваровић) осуђен на 11 година тешке робије. Заједно са њим су суђена и четворица цетињских свештеника. А у народу је убијан Бог и то посебно у омладини. И уместо да се наставило путем духовне, моралне и свеукупне обнове Црне Горе добили смо на крају прошлог и почетку овог века нове, софистициране видове гоњења свештенства и монаштва. За време социјализма је Црква гоњена у име дијалектичког материјализма и бескласног друштва, а данас у име стварања новог ”црногорског” идентитета”. Био бих срећан када бих могао да кажем да је случај гоњења Епископа Јоаникија и никшићких свештеника последњи, али се бојим да није. Од момента хапшења владије Јоаникија и других свештеника ситуација на улицама многих црногорских градова је више него забрињавајућа? Може ли се по вашем мишљењу на тај начин решити конфликт који је настао по доношењу спорног Закона о слободи вероисповести? – Народ је препознао велику неправду и у спорном закону и у спорној примени мера током епидемије вируса корона и на то је реаговао. То може да чуди само некога ко уопште не познаје Црну Гору. Овде постоји изрека: ”Није ми криво на мали део него ми је криво на криви део”. Тај криви део је овде увек резервисан за Митрополију и епархије Српске Цркве. Отуда толики дивни, честити, добри, упорни, истрајни и мирни народ на литијама као молитвеној борби против спорног закона. Били смо под медијском ватром режимских медија. Само је против мене за два месеца објављено преко 20 ауторских текстова на режимским порталима са најгрубљим могућим квалификацијама. И то само зато што сам демантовао лажну вест да се у Манастиру Дајбабе код Подгорице налазе заражени свештеници. О броју текстова против Митрополита да не говорим. Све је народ трпељиво истрпео, а онда су помислили да је то мало и да треба још, па су кренули да верницима бране да уђу у храм, да запале свећу, да се помоле, да се причесте, да прекаде славски колач и да их при том легитимишу до зуба наоружани полицајци испред црквених врата. Зато више нико није хтео да слуша никакве мере, јер се видело да се оне селективно и дискриминаторно примењују само према нама. Позната старлета се за две веће кривице казни тако што јој се нареди да уплати 500 евра у добротворне сврхе. А широј јавности непознати свештеник се казни са 4500 евра за једну кривицу. И тако редом. Нисам се зачудио што је у Никшићу народу, како се каже, пукло трпило на празник Светог Василија. Да није било селективне и дискриминаторне примене мера према нашој Цркви и да су правила једнако важила за све не би било проблема. Проблем са законом се мора решити. Ми смо позвали на дијалог и дијалог је почео, али је на молбу Владе заустављен у време епидемије и ми смо то прихватили. Митрополит Амфилохије је премијеру Душку Марковићу 11. маја упутио писмо у коме је тражио да се дијалог хитно настави. Видећемо одговор. Колико је велика вероватноћа избијања правог грађанског конфликта уколико власти и даље буду инсистирале на примени свог „закона“? – Ја не волим да користим тешке речи попут грађанског сукоба, конфликта или рата. Али знам да проблем, и то озбиљан и дубински, постоји због спорних одредби закона, а не због закона као таквог. Тај проблем протеком времена, а посебно једностраном применом спорних законских одредби никако не може бити мањи него само већи. Закон није унапредио верске односе него их је сурвао у амбис. Пољуљани су и темељи верске толеранције због нарушавања једнакости правног положаја цркава и верских заједница. Грубо је прекршена уставна одредба о једнакости њиховог правног положаја. Није проблем када се права признају верским мањинама, али је проблем када се грубо крше права верске већине. Црна Гора је и по томе специфична, јер се овде крше права и слободе верске већине, а то су православни хришћани и то све у име ”државности, суверености и евро-атланских интеграција”. И зато проблем са дискриминаторним Законом треба решити на начин на који и озбиљне међународне адресе јавно указују – дијалогом уз поштовање међународних стандарда о слободи вероисповести. Представници Митрополије Црногорско-приморске су се већ састајали са представницима владе. Било је договорено да експертске групе преговорима покушају да реше спор између цркве и државе. Колико су по вашем мишљењу намере владе тада биле озбиљне? – Ја са овом темом живим деценијама и могу да препознам доста тога, али о намерама и скривеним осећањима, било чијим, тешко могу да говорим. Једно је сигурно, а то је да је Влада водила разговор са нашим епископима на највишем нивоу. Камо среће да смо дијалог, али прави, а не симулирани, водили пре доношења закона. Ми смо то тражили, али није имао ко да чује. Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! На ком становишту стоји Црква, а на ком Влада и постоји ли шанса да се ова гледишта приближе? Каква варијанта Закона би била прихватљива за Митрополију Црногорско-приморску? – Сада смо сви на становишту дијалога о спорним одредбама Закона, а не о примени, како је истицано из Владе као ултиматум. Ми смо предложили решење које је правно утемељено и цивилизацијски прихватљиво. И лако применљиво. Прво, изменаодредбе о прекиду стеченог правног субјективитета Цркве и верских заједница. Друго, измена три члана којим се атакује на имовинска права Цркве на Светињама и то у управним поступцима пред Владиним органима. Не бојимо се ми аргумената и доказивања, али тражимо да то искључиво буде пред надлежним судовима, а не пред Владиним подређеним органима који су под непосредном политичком, идеолошком и кадровском контролом Владе. Ако се Црква не боји суда зашто би се бојала Влада? Регнум Извор: Свештеник Велибор Џомић за руски Регнум о актуелним догађајима у Црној Гори: Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG Сукоб између црногорских власти с једне стране и Српске православне цркве и њених верника с друге стране поново се погоршао након што је 12. маја, на дан светог Василија... View full Странице

Пише: др Александар Живковић Прола година обележана Обретењем моштију Светог Мардарија Либертивилског, које нас подсећа и на мисијски дуг наше Помесне цркве у дијаспори. Ове године, на Савиндан, рукоположен је и постављен за старешину храма у Амстердаму, досадашњи ђакон и познати мисионар Ненад Илић. У Амстердаму већ служи више година и тврдошки игуман Сава (Мирић) и посао тамошње парохија - отплата великог дуга за откупљену некада протестантску цркву - заиста захтева напоре најспособнијих црквених кадрова. Јасно, сви бисмо волели да нас је више у земљи, него у иностранству, али на околности које доводе до толике миграције Црква не може да утиче. Може, међутим, у сарадњи са државом, или ако таква сарадња изостане, самостално, много да утиче и на очување самосвести наших сународника у емиграцији, и на већу координисаност свих и у земљи и у иностранству у социјалном служењу, и у побољшању комуникације са иновернима и бољем презентовању српских националних и црквених интереса. Разуме се и у ширењу православне вере међу оним странцима који за њу показују интерес. Да би се то постигло, први задатак јесте да се побољша свакодневно обавештавање, истинито и систематично, кроз црквене и друге медије о стању у дијаспори. Недавно је, у Божићном интервјуу ТБ Храм, Свјатејши патријарх Иринеј изнео идеју о оснивању министарства задуженог за веру и дијаспору истовремено, истичући да је СПЦ једина која окупља наш народ. Познато је да се патријарх јавно успротивио укидању такозваних идентитетских министарстава ( за дијаспору, за вере, за Косово и Метохију и за људска и мањинска права) при формирању владе г. Ивице Дачића 2012. године. Мандатар је тада успео да убеди представнике традиционалних цркава и верских заједница у Србији, да се укидање министарства вера неће одразити на њихов положај. Да је патријархова бојазан била оправдана, потврдио је и Свети Архијерејски Сабор 2016. тражећи поновно образовање министарства вера. Као и верском ресору, и представницима дијаспоре је обећавано да се у бризи државе за њих ништа неће изгубити укидањем министарства, али показало се да те управе, посебно она за дијаспору, селећи се из министарства у министарство не раде готово ништа. Зато је нови патријархов предлог вишеструко оправдан. Да се разумемо: не мора свака област да има своје засебно министарство да би напредовала; САД нпр немају министарство науке, па опет имају највећу научну продукцију у свету. Проблем је што код нас и на нивоу симболичке и на нивоу реалне моћи не може да се постигне неки озбиљнији резултат без посебног министра. Уосталом, то, а не разлоге уштеде, имали су на уму страни амбасадори који су својевремено и тражили, што није велика тајна, укидање идентитетских министарстава. Сада се поставља, пред Цркву, проблеми у неким епархијама то јасно говоре, задатак да има управо онакве пастире у иностранству какав је био Свети Мардарије, спремне на личну жртву, дубоко молитвене, али и високообразоване, способне за контакт са највећим интелектуалцима (Свети Мардарије Ускоковић одржавао је блиску везу са Михајлом Пупином Идворским, Николом Теслом и др Пајом Радосављевићем). Осим тога они треба отворено да буду наши лобисти, без икаквог женирања због те улоге. Морамо да будемо свесни и да су личности које никада нећемо стићи по историјском значају, као свети патријарси, владике, игумани и те како молили (дословно: просили) за свој народ. У томе, наравно, и надлежна црквена тела треба да буду ажурнија. Ево већ трећа година од (поновљене) Саборске одлуке о отварању представништва у Бриселу пролази, а њега још нема, иако нпр. Руска црква дуго има тамо своје представништво иако не само да није у преговорима Русија о приступању ЕУ, већ је и под њеним санкцијама. Парохија у Риму никако да се попуни деценијама, а она је веома значајна, јер представља и један вид комуникације са Ватиканом. Опет да поменемо Руску цркву, она је на последњем заседању Синода у 2017., заменила све епископе у западној Европи, остављајући неке епархије, као нпр. немачку под администрацијом викара, док се не покаже достојним наследником упокојеном претходнику. И питање обнове нашег средњовековног подворја у Јерусалиму, такође је врло важно. Има и неких питања која су вероватно пред решењем, као што је захтев Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку да се арондацијом у Северној Америци формира још једна или две епархије, и да се епископу Лонгину додели викар. Нека друга питања а то је стална борба против расколничког духа, враћају нас на почетак, потребу благовременог и истинитог информисања наше дијаспоре. Нови амстердамски парох, још уз своју велику фејсбук парохију, сигуран сам, помоћи ће у томе. View full Странице