Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар Патријарха српског, присуствовао је у петак, 19. маја 2023. године свечаној академији "На претке се угледам - у ближњем се огледам" у Шестој београдској гимназији. ТВ Храм Том приликом, Преосвећени Епископ Иларион обратио се пригодном беседом. Свечана академија одржана је у оквиру манифестације "Дани патријарха Павла" коју су организовали професори и ученици Шесте београдске гимназије. ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ИЗВОР: ТВ ХРАМ

Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије је данас, 26. маја 2022. године, током посете Војној академији у Београду најпре свечано дочекан у Параклису Покрова Пресвете Богородице, потом је обишао Спомен собу, а онда се, у знак благодарности Војној академији за жртву према свом народу, обратио присутнима речима љубави. Овом приликом је Патријарху додељена плакета Војне академије, известила је ТВ Храм. Предавању Патријарха Порфирија присуствовали су генерал потпуковник ванредни професор др Горан Радовановић, ректор Универзитета одбране, пуковник ванредни професор др Срђан Благојевић, начелник Војне академије и ужи колегијум начелника Војне академије и ректора универзитета, кадети Војне академије, кадети Војно-медицинске академије, ученици Војне гимназије и ученици Средње стручне војне школе као и запослени на Војној академији. Овом приликом је начелник Војне академије пуковник Срђан Благојевић уручио Плакету Војне академије Његовој Светости, у знак захвалности на посети. Ректор Универзитета одбране генерал потпуковник ванредни професор др Горан Радовановић уручио је пригодан поклон Његовој Светости, известила је ТВ Храм. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=33868

Поздравно слово Патријархa српскoг Порфиријa вернима окупљеним на Светосавској академији у Њујорку, 30. јануара 2022. године. Драга децо духовна, чеда Светог Саве, Са небоземном радошћу честитам вам празник нашег оца, родоначелника и просветитеља рода нашег, првог архиепископа српског, Светитеља Саве, који као добри, мудри и брижни отац, није бринуо само о своме времену и тренутном поседу, већ је бринуо о поколењима и o „синовима својих синова“, издејствовавши историјску канонску самосталност наше Свете Српске Православне Цркве и једном за свагда определио и трасирао како наш историјски, тако и вечни духовни ход и циљ. На том путу, који је са очинском љубављу и трудом пропутио и утабао, Светитељ је породио и утемељио идентитет и систем вредности нашег хришћанског народа. Бринући, тако, и о духовном и о друштвено-културном устројењу, поретку и напретку свог народа, написао је чувени Номоканон који је значајно допринео обликовању менталитета, сензибилитета и културе нашег народа. Савин систем вредности јесте систем универзално-обогаћујућих, вечних и непролазних јеванђелских вредности, које се стичу у ризници човекових унутарњих дубина, и које су исходиште, мера и орјентир аутентичног живота у било ком времену и простору. Није изненађење, драга децо духовна, чињеница да су други народи и појединци са којима је Сава у свом времену долазио у додир, ма које вере и расе били, препознавали у Светитељу, у најмању руку, аутентичног, извандредног човека, који превазилази скучене људске оквире и калупе. У исто време, сви они су на неки начин, баш због тих вечних Савиних вредности које имају потенцијал да братски прихвате и обогате све без разлике, били и обогаћивани. То Савино предање, које нам је оставио, оспособљава и нас, да попут њега, сведочимо и светлимо то искуство јеванђелске вере у сусрету са било којим народима и културама, на свим меридијанима и у свим временима, тамо где нас је Бог својим промислом поставио. Следовање овом Савином предању, кроз векове, наш народ је учинило кадрим да обогаћује светску културу, али истовремено, и да буде обогаћен другим културама. Плод духовног прегалаштва Савиног јесте и духовни залог трајног јединства српског народа. То је јединство које није изграђивано на спољашњим, пролазним и привременим темељима и вредностима, већ на Христу, као духовном темељу и врховној и непролазној вредности и на Светој Цркви Његовој. Сава је знао да једино ово истинско јединство јесте и залог сваког другог јединства, које превазилази оквире једног народа и простора. Зато је сасвим јасно како је на темељу оваквог уверења Сава развио љубав и благонаклоност према другим народима, али, сходно томе, и уживао љубав и благонаклоност других. Ова благословена размена и обогаћивање јесте и прихватање другог и другачијег, и у исто време афирмисање свог, личног. Стога, оно што нас Сава поучава јесте - да бисмо били универзални, морамо најпре бити своји. Да бисмо истински волели и поштовали своје, морамо имати Савину, односно јеванђелску - Христову љубав, којом Он воли читав свет и сваког човека. Као добар пример овакве Савине вере и светосавског система вредност, јесте ви, чеда Светог Саве, младице родне и плодне. Иако сте расути по свету и интегрисани у просторе у којима живите, само када је вера међу вама жива и када живите њом, ви осећате и посебно јединство међу собом, али и истинско јединство са својом матицом. То је јединство у Цркви православној, јединство по живој православној вери. Стога, нема туђе земље, јер је сва Господња. И наша је, ако смо ми Господњи, ако смо Савини, ако смо на Савином путу. На данашњи дан, призивамо молитве Светог Саве, који, будући српскога рода, као светитељ Божији припада свим људима, и свима онима који му се обраћају са молитвом отвореног срца излази у сусрет, као отац, брат и пријатељ. Честитајући свима данашњи празник Светог оца нашег Саве, желим добро здравље, мир духовни и истински напредак свима вама браћо и сестре, вашим сродницима и свим људима добре воље. Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Порфирије Извор: Инфо-служба СПЦ

Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима на великој свечаности поводом тридесете прославе крсне славе Републике Српске и тридесете годишњице њеног постојања. Поводом обележавања Дана Републике Српске, у суботу 8. јануара 2022. године, у Бањалуци је одржана свечана академија. Поред представника власти Републике Србије и Републике Српске, академији је присуствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у чијој пратињи је био Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, као и преосвећена господа архијереји: бањалучки Јефрем, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, пакрачко-славонски Јован и бихаћко-петровачки Сергије. Високом сабору сабраном на овој академији која је уприличена двоједним поводом, сабранима се очинским и љубављу испуњеним речима обратио предстојатељ Српске Православне Цркве. Дошао сам у Републику Српску да охрабрим српски народ у чувању и изграђивању јединства, без обзира на све разлике, у настојању изградње свега што је добро и корисно свима, рекао је Патријарх Порфирије, и додао: Људи и народи, упућени су једни на друге, повезани су економски, културолошки, духовно, чак и породично. Не можемо једни без других, прво међусобно у једном народу, а потом и са другима. Поздрављајући сабране речима радости и љубави у духу празника Рождества Христова, Патријарх српски је истакао да се у Бањалуци осећа као свој на своме и да сабране поздравља онако како брат поздравља рођеног брата: Истим поздравом који објављује долазак Богомладенца Христа у свет, упућујем поздраве за разумевање свима који живе на овим просторима, без обзира на верску и националну припадност. У Бања Луку доносим поздраве и честитке за 30. крсну славу Републике Српске и 30. година њеног постојања, из храма Светог Саве на Врачару, Пећке Патријаршије, Острога, Савине, Крушедола и древних далматинских светиња. Извор: Телевизија Храм

Пре него што сам вечерас пошао ка овом месту, отворио сам Нови завет и нашао се на почетку седме главе Јеванђеља по Матеју где стоји: Не судите да вам се не суди. Ја сам дошао овде са осећањем да смо се сакупили не да судимо него да се сетимо и да кажемо шта је истина. Скупили смо се да бисмо се заједно, свенародно, Црква каже саборно, сетили тих несрећних дана од пре двадесет и две године. Пре свих да се сећамо и молимо за невине жртве; а наше жртве су невине, јер се наш народ, то је данас јасно широм света, бранио од агресије. Сећамо се наших војника и полицајаца, див-јунака са Кошара, се Паштрика и других војишта; наших небеских витезова - пилота, затим и невиних цивила - жртава касетних бомби у Нишу и широм Косова, Метохије, Црне Горе, страдалих у путничком возу у Грделичкој клисури, страдалих по улицама и трговима наших градова, по фабрикама, болницама, у Телевизији, изгинуле деце... Сећамо се свих, молимо се за све, а сигуран сам и да ми треба да се молимо њима, јер је њих Бог уписао у књигу вечности, књигу живота вечног, а имена многих страдалих током тих 78 дана, могу бити и треба да буду уписана у календар Православне Цркве. Вечерас, пак, желим да истакнем да се у тих 78 дана, код нашег народа, не само код оних који су били браноци мостова у Новом Саду, у Бешки, у Београду - него и код других, који су се од бомби са децом и породицама склањали у подруме, склоништа тада пројавила једна суштинска особина и врлина нашег етоса, драгоцени део нашег идентитета, а то је међусобна солидарност, једном речју хришћанска љубав за ближњег. Тих дана делили смо међу собом све што је било неопходно и све што смо имали. Кажу да је српски народ, нарочито после 1945. године, изгубио своје хришћанске особине, а ја сам сигуран и велим: у време бомбардовања, тих 78 дана да смо сви били сведоци дубоке хришћанске љубави и солидарности нашег народа који испуњава божанску заповест: љуби ближњег свог! Та љубав, чак храброст, право јунаштво, пројављује се поново и у овим месецима страдања од епидемије. Сада су витезови лекари, медицинске сестре, сви медицински радници; затим, на свој начин, многи запослени у јавним службама, жене које раде на касама у самопослугама, и многи други... На послетку, желим и себи и вама да поставим питање: шта нас је одржало током тог невиђеног зла које је насрнуло на наш народ у току и после бомбародовања? Шта нас је одржало после албанске голготе у Првом светском рату, после геноцида у Другом рату? И шта ће нас одржати у овој епидемији? Одржао нас је хришћански однос према животу, хришћански начин живота; хришћанска љубав којој нас је научио Свети Сава и сви свети из рода српског. Војник или официр, после рата или у доба мира када коначно стигне кући, или сада лекар са клинике, радник из фабрике, службеник - када их у дому дочека здрава породица - супруга, деца, то су темељи здравог друштва, опстанка и напретка народа и државе. Држава, а са њом и Црква треба и мора да се стара да се кроз просвету и културу, упоредо са економским развојем, сачува оно што вековима чини идентитет нашег народа. Само онда када смо утемељени у свом сопственом идентитету, само онда када знамо ко смо и шта смо, само онда када говоримо свој језик можемо да учимо и друге језике, можемо да разговарамо између себе, да градимо мир међу собом, али то ће онда бити и сигурни гарант да ћемо знати да разговарамо и са другима поштујући њих, да ћемо знати да градимо истинске и праве односе који поштују другога. Зато смо дошли овде, не да судимо и осуђујемо већ да се сетимо невиних жртава бомбародава које је трајало 78 дана, које извршила НАТО алијанска на нашим прострима. Окупили се да се помилимо за те жртве, али и да се помолимо Богу и за све оне који су зле воље у принципу али и у односу на нас да постану боље воље. Извор: Инфо-служба СПЦ

На Минској богословској академији 4. децембра 2020. године одржана су десета Јеронимова читања - међународна конференција истраживача Светог писма посвећена успомени на блаженог Јеронима Стридонског. Догађају су присуствовали истраживачи из Москве, Санкт Петербурга, Минска и Краснодара, наставници Санктпетербуршке богословске академије, Минске богословске академије, Белоруског државног универзитета, Богословског института Белоруског државног универзитета, Николо-Угрешкојске богословије, Минске богословске школе, магистранти и постдипломци Генералне црквене постдипломске и докторске студије Светих равноапостолних Ћирила и Методија. Конференцију је отворио ректор Минске богословске академије и главни уредник библијског часописа „Скрижали“, архимандрит Сергиј (Акимов), који је представио 19. и 20. броја часописа и монографије А.А. Тарасенка објављену као додатак часопису у серији „Библијске монографије“. Говори учесника изведени су лично и на даљину. Састанком су председавали архимандрит Сергије (Акимов) и јереј Михаил Самков. Извештаји учесника конференције биће објављени у библијском часопису „Скрижали“ и у зборнику студентских научних радова о библијским студијама „Лабораторијум Библикум“ 2021. године. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије присуствовао је у петак, 18. септембра 2020. године, свечаној академији уприличеној у Српском народном позоришту, поводом 60-годишњице оснивања Медицинског факултета у Новом Саду. Професор др Снежана Бркић, декан Медицинског факултета, захвалила је присутнима на љубави и доприносу раду наведене високошколске установе у саставу Универзитета у Новом Саду. После додељивања захвалница онима који су допринели раду Медицинског факултета, вокални састав „Музика срца” одржао је кратак културно-уметнички програм. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Свесветост васељенски патријарх Вартоломеј изразио је наду и жељу да ће се Богословска академија на Халки, затворена пре 49 година, ускоро поново отворити ради школовања свештенства. Ово је Свјатејши поменуо у говору на свечаности поводом годишњице ове школе, 6. фебруара 2020, када се по новом датуму прославља Свети Фотије Велики, патријарх цариградски и оснивач манастира Свете Тројице на Халки у којем се налази Академија. Претходно је Патријарх одслужио Литургију у манастирском католикону (манастирској саборној цркви). Васељенски Патријарх је рекао да је „ово 49. година како је Академија неправедно присилно затворена. Ми се упорно боримо да се она поново отвори. Уверени смо да долази дан када ће се звоно Академије на Халки поново огласити.“ Свјатејши је додао да ће тако Велика Црква бити у могућности да школује персонал који ће преузети крст и обављати многостране послове Мајке Цркве. Патријарх је такође споменуо да ће се предузети темељита обнова ове Академије. Извор: Инфо-служба СПЦ

На иницијативу Епископа звенигородског г. Питирима, ректора Московске духовне академије, при наведеној високообразовној богословској установи основан је Истраживачки центар за биоетику и високе технологије. Циљ новооснованог Истраживачког центра је проучавање богословских, етичких и пастирских тема у вези са медицинском етиком и савременим технологијама које се нагло развијају (вештачка интелигенција, роботика). Убрзани технолошки развој и животне промене, које су њиме проузроковане, представљају изазове на које је неопходно одговорити из угла библијског погледа на свет и светоотачког учења. При Истраживачком центру биће организовани научни скупови и конференције у вези са поменутим темама. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

По благослову Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, 6. и 7. фебруара 2020. године у Кијевској духовној академији (КДА) одржаће се међународна научна конференција на тему „Црква мученикâ: прогон вере и Цркве у 20. веку“. Конференција је организована поводом прослављања светих новомученика и исповедника 20. века, а организују је КДА и Центар за изучавање наслеђа новомученика и исповедника 20. века. Научна конференција ће се бавити излагањем и систематизацијом сведочанстава и историјских извора о прогону Православне Цркве, репресијом против православног свешенства у совјетско време, истраживањем архивских докумената о прогоњеном свештенству; бавиће се рехабилитацијом и овековечењем спомена жртви репресије, осмишљавањем исповедничког пута Православне Цркве у времену богоборства. До сада су се пријавили учесници из 17 земаља, и то: Украјине, Немачке, Италије, Француске, САД, Велике Британије, Пољске, Румуније, Србије, Естоније, Литваније, Грузије, Русије, Белорусије, Молдавије, Израиља; примљено је 98 радова, од којих ће њих 60 бити прочитано на овом скупу. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је, 21. новембра 2019. године, свечаности која је уприличена у дворани при Саборном храму Христа Спаситеља у Москви, поводом доделе признања Патријарх Алексије Други – за изузетан рад на јачању јединства православних народа. Лауреат овог признања Међународног фонда јединства православних народа, за 2018. годину, је Његово Блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофил Трећи. У присуству Патријарха московског и све Русије г. Кирила, архијерејâ Руске Православне Цркве и других помесних Цркава, свечаност је започела молитвом Царе небески и приказивањем документарног филма посвећеног основним прекретницама и догађајима у историји Међународног фонда јединства православних народа. Патријарх московски и све Русије г. Кирил нагласио је, у поздравном обраћању, да данас када стихије овога света покушавају да разоре јединство светога Православља, особити значај има Јерусалимска Црква, која је Мајка свих Цркава. Предстојатељ Руске Цркве и г. Валерије Аркадијевич Алексејев, председник Фонда јединства православних народа, уручили су поменуто признање Патријарху јерусалимском Теофилу. Примамо ово престижно признање које представља символ јединства православнога света, у нади да ће то јединство живети у свима нама који служимо у Винограду Господа нашега, казао је Предстојатељ Јерусалимске Цркве. У наставку свечаности уприличен је богат културно-уметнички програм. Часну пратњу Епископа бачког, током боравка у Москви, чинили су Епископ моравички г. Антоније и ђакон Александар Билић, службеник Епархијског управног одбора Епархије бачке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке Видео: Рatriarchia.ru

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствовао је 19. октобра 2019. године свечаној академији у београдском Центру Сава којом је обележено 75 година од ослобођења Београда у Другом светском рату. Свечаности су, поред председника Републике Србије г. Александра Вучића, председника Владе Руске Федерације г. Дмитрија Медведева и највиших представника Републике Србије и Републике Српске, присуствовали и чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован и крушевачки Давид. Опширнији извештај на званичној интернет страници Председника Републике Србије.

У великој дворани Московске духовне академије, 16. октобра 2019. године, одржана је пленарна седница Сверуске Покровске научно-богословске академске конференције Савремено православно духовништво. Основни циљ ове конференције био је богословско разматрање феномена православног духовништва, како у историји Цркве, тако и данас. Епископ звенигородски г. Питирим, ректор Московске духовне академије, обратио се присутнима поздравним речима. Архиепископ бојарски г. Теодосије, викарни епископ Кијевске митрополије, изложио је реферат на тему „Православно духовништво као актуализација свештеничке, пророчке и царске службе Спаситеља Господа Исуса Христа“. Излагање др Наталије Сухове, професора Катедре опште историје Цркве и историје Руске Православне Цркве на Православном универзитету Свети Тихон, било је посвећено проблему академског монаштва од 1890. до 1910. године и питањима духовног руковођења „учених монаха“ од стране стараца (духовникâ). Протопрезвитер Александар Задорнов предочио је присутнима тему „Духовно руковођење као концепт руске религијске философије у делима Николаја Константиновича Гаврјушина, професора Московске духовне академије“. Професори Алексеј Пентковски и Денис Макаров дотакли су се теме поукâ и првобитних текстова житија руских светитеља. Игуман Дионисије Шленов, професор Московске духовне академије, говорио је о смислу израза духовни отац (πνευματικὸς πατήρ) у византијској православној традицији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије присуствовао је, 18. октобра 2019. године, свечаној академији у Саборном храму у Вуковару, у Епархији осечкопољској и барањској. Академија је уприличена поводом прослављања великог јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. Поред домаћина сабрања – Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима, свечаности су присуствовали и Преосвећена господа епископи: врањски Пахомије и ремезијански Стефан. Празнично славље су увеличали и еминентни представници друштвеног и јавног живота заједнице на простору Епархије осечкопољске и барањске. На почетку академије присутнима се обратио владика Херувим, а потом је изведен пригодан културно-уметнички програм. Света архијерејска Литургија ће бити служена 19. октобра у Саборном храму у Вуковару, са почетком у 9 часова. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом великог празника и славе манастира Савина, Успења Пресвете Богородице – Госпођиндана, синоћ, у навечерје празника, у порти овог манастира одржана је Светоуспенска духовна академија „Светом оцу Сави на дар“ у организацији Српског културног друштва „Просвјета“ из Херцег Новог и „Трга од ћирилице“. Своје поздравано слово, отац Макарије, игуман манастира Савина почео је ријечима које су записали оци савински још давне 1877. године: Спаси, сачувај и сохрани Пречиста Богомати овај обитељски храм, Теби нашој помоћници на част славу и похвалу 1777. године подигнути. Звучни запис беседе „Оци су записали ове ријечи на стогодишњицу почетка зидања велике цркве манастира Савине и тиме дали један историјски печат овог мјеста да се на овом мјесту слави име Пресвете Богородице по најстаријем предању још из 11 вијека из 1030. године.“ Отац Макарије је указао на то да на основу године која је уписана на зидовима мале цркве знамо да је овдје постојала Црква Успења Пресвете Богородице 1030. године дакле скоро прије 1.000 година, прије него што је Свети Сава походио ове крајеве овде су закорачиле стопе Светих апостола који су донијели вјеру у ове наше крајеве. „Од тог времена овдје се слави име Пресвете Богородице наше помоћнице, како кажу савински оци. И заиста Пресвета Богородица јесте помоћница свима који њој прибјегавају кроз молитву и кроз све хришћанске врлине. Она помаже и и указује да је истински живот у Њеном Сину – Господу Исусу Христу.“ Затим је игуман савински објаснио да је већина икона Богородице насликана тако да она држи малог Христа у наручју и руком показује према Њему како би свако ко стане испред те иконе схватио тај покрет руке Богородице – да је потребно да се сви обрате Њеноме Сину јер Господ Исус Христос је извор нашег живота. Онај ко се истински обраћа у духу и истини живоме Богу кроз посредништво Пресвете Богородице такав човјек ће живети вјечним животом: „И ово мјесто потврђује да је кроз 10 вјекова слављења Пресвете Богородице опстао овај народ поред свих историјских догађаја а опстао је само зато што се чврсто држао вјере у Христа чиј је највећи печат оставио наш Свети Сава Немањић“, поручио је, између осталог, отац Макарије, игуман манастира Савина. Традиоционална Светоуспенска духовна академија у част и славу Свете Госпође и крсног имена манастира Савина – празника Успења Пресвете Богородице посвећена је и јубилеју 800 година самосталности Српске православне цркве. У оквиру академије, којој је присуствовао велики број вјерног народа Боке, као и г. Зоран Дојчиновић, конзул Републике Србије, изведен је богат културно умјетнички програм. Извор: Радио Светигора

Васељенски патријарх Вартоломеј посетио је Академију на Халки у четвртак ујутро, 4. јула 2019. године.Посетио је и манастир Свете Тројице, где се сусрео са игуманом, Епископом еритријским Кирилом. Претходног дана васељенски Патријарх је у пратњи другог патријаршијског ђакона Нефона и Стефана Салцмана, секретара енглеског одељења Патријаршије, прусуствовао пријему поводом Дана независности Сједињених Држава.Пријем је одржан у хотелу „Фермонт Квасар Истанбул“. Ту је честитао празник Џефрију Ховенијеу, отправнику послова у Анкари, и Дарији Дарнел, новом генералном конзулу САД у Цариграду. Извор: Српска Православна Црква

Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија коју је изговорио у суботу 1. децембра 2018. године на свечаној академији поводом стогодишњице Подгоричке скупштине и Дана уједињења Црне Горе и Србије у препуном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Појашњавајући свима који се питају одкуд он на овој свечаности, Митрополит Амфилохије је казао да као наследник Митрополита Митрофана Бана који је када је наш краљ напустио Црну Гору, остао на Цетињу а и 1918. у име Митрополије послао телеграм и подржао уједињење, не види другу могућност, него да буде овдје присутан, а ту обавезу нарочито има и као наследник Митрополита Гаврила Дожића, који је у то вријеме био Митрополит пећки. Подсјетио је да је он био први Митрополит након објаве Пећке патријаршије постављен управо од краља Николе. У вријеме капитулације Црне Горе и Мојковачке битке, Митрополит Дожић је био са Јанком Вукотићем, а када је окупирана Црна Гора одведен је у аустроугарски затвор, а Патријаршија и његов кабинет били су покрадени. Ослобођен је 1918. године. Владика је подсјетио да је „Онамо намо“ била химна Црне Горе до 1918. године, и да је животно опредјељење и циљ краља Николе био да се врати на Косово: „Краљ Никола је после ослобођења Пећи и Дечана који су постали дио Црне Горе, предао кључеве манастира Дечана и Пећке патријаршије тадашњем Митрополиту Пећке патријаршије Гаврилу и оставио их у ћивоту Светог Петра Цетињског, и тиме потврдио у ствари какав је у то вријеме био дух Црне Горе.“ Додао је да је након Брозове револуције у Црној Гори православни корпус који је до тада био јединствен подијељен. Митрополит је истакао да је 1918. дошло до династичке борбе у Црној Гори, и да оно што се догодило са Божићном побуном није био сукоб какав се данас продубио у Црној Гори, већ да је то била борба између Петровића и Карађорђевића. Посебно је истакао да се у резолуцији коју је усвојила Скупштина Црне Горе нападнута и Црква: „Одлука о обнови Пећке патријаршије је независна од Подгоричке скупштине. То није била политичка већ црквена одлука. Запањујуће је да Скупштина Црне Горе у ово наше вријеме то уклапа везујући за Подгоричку скупштину и питање Митрополије црногорско-приморске.“ Митрополит Амфилохије је казао да само Црногорци могу да поништавају одлуке од прије сто година, наглашавајући да он то не разумије. Замолио је представнике власти да не граде будућност Црне Горе на братоубилаштву и истакао да насиље над Црквом ствара дубинске расколе. 02.12.-2018_-MITROPOLIT_-PODGORICKA_SKUPSTINA.m4a светигора

Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион посетио је на празник светог апостола Томе, 19. октобра 2018. године касарну „Никола Пашић“ у Зајечару поводом Дана јединице Команде за развој Тимочке бригаде. Владика је гостовао на свечаној Академији, којој су присуствовали бригадни генерал Јелисеј Радивојевић, заменик команданта Команде за обуку Војске Србије, начелник Зајечарском округа г. Владан Пауновић, представници Града Зајечара, културних институција Зајечара, пензионисани припадници војске као и припадници других безбедносних снага. Извор: Епархија тимочка

БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ ТЕОДОСИЈА АКАДЕМИЈА ПОВОДОМ ЧЕТРНАЕСТЕ ГОДИШЊИЦЕ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА ГРАЧАНИЦА 17. МАРТ 2018 http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/beseda-episkopa-teodosija-na-akademiji-u-gracanici-povodom-cetrnaeste-godisnjice-martovskog-po Ево, већ, четрнаест година, сваког 17. Марта, подсећамо се трагичних догађаја Погрома из 2004. године, у коме је само за два дана насиља, 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло је 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, а 34 наших цркава и манастира је уништено или тешко оштећено. У овим нередима, око 1000 кућа Срба, Рома и Ашкалија је запаљено од стране албанских екстремиста. Пред нашим очима су и даље слике пострадалих Срба у Косову Пољу, наших људи који су у последњем часу евакуисани из зграде Ју програма у Приштини и наших Призренаца који су уточиште нашли у бази КФОР-а, док су њихове куће и цркве нестајале у пламену. У историјском памћењу нашег српског православног народа на овим просторима, ово је само један у низу сличних догађаја, који су обележили нашу историју. Сетимо се само страдања Срба у великим сеобама крајем 17. и почетком 18. века, када су хиљаде српских породица биле принуђене да напусте свој родни праг, или записа дечанског игумана Серафима Ристића у његовој књижици „Плач Старе Србије“, писанија блаженопочившег Саве Дечанца, Епископа Жичког, као и сведочанстава наших српских конзула, путописаца. Страдање нам није никада било страно, али и поред свега, наш народ је налазио снаге да остане и опстане на овој благословеној земљи косовској и метохијској, чувајући своју веру, чувајући своју народну културу и обичаје, свој језик и историјско памћење. Господ нам каже да ћемо имати „невоље у свету“ (Јн. 16.33), али нас истовремено храбри и подсећа говорећи „Не бојте се. Ја сам победио свет“ (Јн 16,33). Из свих тих невоља и страдања, наш народ је излазио са ранама, али и са још већом вером и чврстином да никада не напусти и не заборави Косово и Метохију, где год их ветрови историје односили. Зато је Косово и Метохија освештани простор који надилази историју, политику, пролазне границе и тзв. политичке реалности. Ова благословена земља натопљена је крвљу мученика и страдалника, посејана бројним црквама и манастирима од којих су многи у рушевинама, али и даље сведоче наше духовно и историјско постојање и присуство, и то је оно што нам у свим невољама даје снагу. Зато смо ми хришћани „саблазан свету,“ јер оно што је за некога пораз, за нас је пут ка победи и вечном животу, јер верујемо да је последња победа - Христова. Зато се и ове годишњице, Мартовског погрома сећамо не само са тугом и болом због изгубљених живота, запаљених светиња и унесрећених људи, који су тих дана изгубили своје домове, већ и са чврстом надом да нас ни то, ни било које друго страдање, неће и не сме поколебати у решености да останемо своји на своме. Они који би желели да нас овде нема и не буде, увек ће гледати и видети у нашим светињама, у нашим селима и обележјима, оно што их подсећа на Србију и наше вековно присуство на овим просторима. Довољно је овде и земље, и воде, и неба, за све људе добре воље, и као народ спремни смо да живимо са другима у миру и да делимо оно што нам је свима као људима Бог подарио. Али, истовремено, мартовско страдање 2004. године, као и бројни напади и злочини који су учињени над нашим народом у последњих 20-так година „међународно гарантованог мира,“ само нас чине још више решеним да се никада не одричемо онога што је наше. Зато је 17. март и подсетник и порука, да се не може градити будућност једног народа на забораву своје историје, да се не може размењивати „своје за своје“, да наша деца не могу да имају истинску будућност ако забораве зашто су живели и жртвовали се њихови преци. Наша историја и наша вера нису митологија, већ оно што нас повезује са вечним животом у Христу. Без те духовне вертикале, српски народ и српска средњовековна држава никада не би били оно што су били. Без тога не би било ни Грачанице, ни Пећаршије ни Дечана, ни Светога Симеона Немање, ни Светог Саве, и били бисмо само једно племе на беспућу историје, тиква без корена, људи без истинског идентитета. Зато, данас, 14. годишњицу Мартовског погрома обележавамо са молитвеним сећањем, али и са духовним оптимизмом да ћемо Косово и Метохију сачувати само уколико ми останемо верни оним идеалима који су надахњивали највеће синове нашег народа и наше Свете Цркве и уколико се трудимо да не продајемо своју земљу и не остављамо гробове својих предака. Доста порушеног смо, за сада, обновили и наставићемо са обновом. Али, циљ наше обнове није само да обновимо грађевине, већ и да подстакнемо наше људе да се врате и да духовно обновимо наше заједнице, и да поново пропоју наше светиње. То је посао где нам је потребна помоћ целог нашег народа и наше државе, да обезбедимо и услове за живот нашој омладини, запослење и будућност. У том подвигу треба да делујемо сложно и одлучно, не гледајући ко припада којој партији, већ да будемо народ светосавски. Тек тако јединствени, моћи ћемо да постигнемо успех и да остваримо наше циљеве. Наше је да уложимо веру, зној и труд, а Бог ће нам дати и помоћи ће нам. Господ да упокоји све оне који су пострадали у Мартовском погрому 2004. године. Господ да нас укрепи да обновимо све што је уништено и да нас сачува од нових страдања. Ако би се десило да она и дођу, трба да останемо храбри, међусобно солидарни и чврсто решени да светолазаревски останемо и опстанемо на нашем Косову и Метохији. Бог да благослови, да преостале дане Великог поста, Свете Четрдесетнице, проведемо у миру, слози, праштајући једни другима, да бисмо дочекали сверадосни дан Христовог Васкрсења.

Ове године навршава се педесет година од тог значајног датума за нашу школу. Осим тога, налазимо се и између две значајне годишњице и јубилеја: 750-годишњице престављења Светог Арсенија, коју смо обележили прошле године, и јубилеја осамстогодишњице самосталности Српске цркве, који ћемо ускоро обележити и прославити. Све ово даје нам повода да се у најкраћим цртама подсетимо светачког лика и земаљских дела и заслуга нашег небеског покровитеља и заштитника. Сачувани историјски подаци о Светом Арсенију веома су оскудни. У житијама светих он се још назива и Сремац, јер потиче из области Срема. У Охридском прологу и Житијама светих преподобног Аве Јустина врло мало се говори о наследнику првог српског архиепископа Светог Саве. Кратак текст житија прати илустрација фреска Светог Арсенија из манастира Сопоћана, изображена око 1260. године. Зна се да је Арсеније још као младић чуо причу о Светом Сави и отишао у манастир Жичу да се сретне с њим. У служби свецу, на малој вечерњи прва стихира започиње речима: „Из млада возраста Бога в себје носја, оче Арсеније, демонскија полки огњем молитвеним возжегал јеси, блажене“ (Носећи у себи Бога од ране младости, оче Арсеније, демонске си пукове молитвеним огњем попалио, блажени). Служба Светом Арсенију је још у средњем веку, поред службе Светом Сави, досепела у Русију. То говори у прилог његовој слави и величини која је прешла границе средњовековне Србије. Према речима преподобног аве Јустина Ћелијског, само велики монах може да буде и велики јерарх. Овде мерило величине, како вели наш богослов и признати научник академик Димитрије Богдановић у свом дивном творенију „Ликови светитеља“, није обично историјско мерило. Јер, јерарси се не могу мерити према оним површинским заслугама које се признају световним величинама као разлог за поштовање и захвалност. Количинске вредности, у светлу Јеванђеља, уосталом, не мора да буду израз духовног квалитета. Често и нису то. Духовни квалитет, у правој хришћанској личности, испољавање је једног другог света, теоцентричног и небеског – у коме уместо правних прописа влада љубав, уместо грешне себичности – служење, самоодречност, послушност Богу, „праведност и радост и мир у Духу Светом“. Велики првојерарх мора, дакле, да поседује ове квалитете, да буде заиста припадник и представник света који чини духовну суштину Цркве и једино стварно оправдање њеног постојања“ (Д. Богдановић, Ликови светитеља, Београд 1972, 177). Свети Арсеније је све то и био и поседовао, јер је кроз сва послушања која је смерно и без роптања носио у Цркви Спасовој, светој архиепископији жичкој, стекао смирење и, рецимо то језиком преподобног Серафима Саровског, стјажао, тј. задобио у себи Духа Светога. Задобивши благодат Духа Светога, он се онда удостојио да постане „водитељ или учитељ милостиње, и ризница милосрђа коју је свима отворио, учитељ правоверја и божанствени украс архијереја“, како му пева у тропару и служби коју му је саставио Данило Пећки. Говорити о Светитељу Арсенију, дакле, значи говорити и о службама у Цркви, које се поверавају младим иноцима, искушеницима, монасима, јерејима и архијерејима. Од првог његовог послушања да буде келејник првом српском архиепископу, самом Светитељу Сави, о чему имамо сачуваних података, па преко врло одговорне, врло значајне и узвишене службе еклисијарха Спасове Цркве у Жичи, па све до узрастања до прејемника, наследника Савиног на жичком архиепископском престолу, Арсеније исказује смиреност и послушност свом духовном оцу Сави, жичкој братији, својој Цркви и своме роду. Кроз то послушање он добро разуме живот Цркве Христове. Јер, он „живи живот Цркве“, како би рекао наш владика Атанасије, Херцеговачки умировљени. Он живи јеванђелским животом, те му стога Данило и пева у стихири: „Речима твојим са јеванђелских источника, светитељу Арсеније, срца твојих људи си напојио.“ Предавши себе свецело подвигу, „блистајући подвизима и украшен богословљем“, предивни (архи)пастир Арсеније бејаше достојан Христовог стада, „светило Цркве боговидно и душа спаситељ“ (славник на литији). Као такав слуга и пастир добри, и он је могао рећи, заједно са Светим апостолом Павлом: „Не живим више ја, него живи Христос у мени“. Или, пак, попут светог и праведног Јована Кронштатског, могао је исписати „Мој живот у Христу“. Колико је познато, он није оставио свој лични дневник или летопис. Али, он га је ипак оставио и запечатио својим слаткопјенијем, непрестано „језиком хвалећи, а уснама појање приносећи, проповедањем кличући: Христе, ти јеси светлост неисказана“, како му пева у кондаку његов химнограф Данило Пећки. За све те добродетељи и врлине Господ је удостојио свог угодника светитеља Арсенија да пуне три деценије „право управља речју Његове Истине“ – светом Црквом његовом. Богомудри Арсеније доноси и једну судбоносу одлуку за даљи живот и напредак Српске цркве - измешта седиште из несигурне Жиче у дубину српске земље, у Руговску клисуру, где на жичком властелинству подиже цркву у част Светих апостола, која ће, попут цркве у Жичи, остати у народу позата као Спасова црква. Овај подухват имаће далекосежне последице по целокупни живот и опстанак Српске цркве. Арсенијева задужбина Светих апостола постаће квасац будућег средишта црквеног и духовног живота – потоње Пећке патријаршије. Зато га је Бог још за живота узвисио и прославио на један посебан начин. Подизањем Светих апостола у Пећи, куда преноси седиште архиепископије из Жиче, Светитељ Арсеније II се увршћује у ред највећих српских задужбинара, одмах до архиепископа Саве и својих врлих наследника на пећком трону, архиепископа Никодима (1317–1324) и Данила II (1324–1337), који у Пећи подижу цркву Светог Димитрија и Богородице Одигитрије. Стварањем тог духовног језгра Пећка архиепископија, доцније Патријаршија, постаје духовно средиште средњовековне Србије. У томе лежи друга велика заслуга светог Арсенија. Овде у Пећи стичу се благопријатни услови за развој монаштва, за процват црквене уметности, књижевности и духовности која ће у свом зениту у Србији досегнути висине византијског уметничког, књижевног и духовног канона. Још за живота Свети Арсеније својим савременицима и духовним поданицима постаје „милостињи водитељ и милосрђа ризница“, како каже црквени песник у његовом тропару: „учитељ правоверја и архијереја божаствено украшење“. Он поста „Саве првог пастира блажено учење ... Велико сунце све српске земље... Стуб и утврђење Цркве ... и вернима бедем нерушив.“ Стога не чуди што су савременици светог Арсенија угледали у њему величину и дар Божји, и готово за живота његовог уврстили га у ред светих Божјих угодника. Ово су вероватно свима добро познате историјске чињенице. Међутим, оно што је мање познато јесу извесне појединости из зидног сликарства које, чини се, нису биле предмет дубљих богословских анализа. Наиме, у олтарском живопису Светих Апостола, у представи Службе архијереја коју поједини историчари уметности погрешно називају Поклоњење Агнецу, долази до одређених неуобичајених и радикалних иновација. У апсиди протезиса-проскомидије Светих апостола у Пећи насликани су први српски архиепископи, Светитељ Сава као оснивач и Светитељ Арсеније као његов наследник на архиепископској катедри (Сл. 1 и 2). Остало је непримећено да је Арсеније насликан са леве, тј. са северне, или „старије“ стране, а Сава са десне, тј. јужне стране у односу на Старца дана, представљеног изнад протезиса [В. Ј. Ђурић – В. Кораћ – С. Ћирковић, Пећка патријаршија, Београд 1990, сл. 38, цртеж VI]. Војислав Ј. Ђурић за ову представу каже да је реалистична и симболична [В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Београд 1974, 38]. Реализам је сликање Арсенија за живота, око 1260. године, с десне стране Христа – Старца дана, а симболизам учеће у проскомидији и његовог претходника Светог Саве, представљеног с леве, јужне стране у односу на Старца дана. Ово је једна од најранијих иконографских представа српских архијереја ове врсте. Наиме, према Уставу или Типику, старији је онај архијереј који служи, тј. началствује. У централној апсиди Светих апостола Светом Василију Великом који началствује на Литургији, поред Светог Григорија Богослова и Светог Кирила Јерусалимског, саслужује и Свети Сава, први архиепсикоп српски. У Сопоћанима, врхунцу византијске и српске монументалне уметности, у изванредно лепој и успелој и, по много чему несвакидашњој колони, оствареној половином XIII века, у сцени Служба архијереја први пут су насликани српски архијереји: Светитељ Арсеније заједно са својим претходником Савом I и наследником на катедри Савом II (Сл. 2). [Ј. Радовановић, Иконографска истраживања српског сликарства XIII и XIV века, Београд 1988, 38-55]. Сопоћанско сликарство Војислав Ђурић назива „победном песмом после уласка у Цариград“. Рауме се, уласка и повратка царског града у руке Византинаца после пада Латинског царства [В. Ј. Ђурић, Сопоћани, Београд 1963, 24-26]. У северном параклису Радосављеве припрате у Студеници, осликаној тридесетих година истог века, приказан је свети Арсеније како служи Божаску Литургију заједно са светим литургичарима. Слична представа, ванредно ретка за српски средњи век, остварена је и у манастиру Морачи у XIII, а поновљена и у познијем средњовековном добу у XVII веку (Сл. 3 и 4). [С. Петковић, Морача, поновљено издање, Морача 2002, сл. 27 и 31; Б. Тодић, Српски архиепископи на фрескама XVII века у Морачи. Манастир Морача, САНУ, посебна издања, књ. 90, Београд 2006, 111]. И једним и другим и трећим примером, сликањем сpпских архиепископа Саве I, Арсенија и Саве II, напоредо са светим литургичарима Василијем Великим и Јованом Златоустим, настоји се на значају српске средњовековне духовне и културне свести и самосвести, историјске аутохтоности и црквене аутокефалности. Студеница, Пећ и Морача - три су печата на српској историјској осмовековној савинско-арсенијевској мапи трајања. Рекли смо већ да се заслуге Христовог јерарха не могу измерити количинским световним мерама и вредностима, него невидљивим јеванђелским мерилима духовног квалитета. Мерено оним првим мерилом, Арсеније ништа мање није заслужан за напредак Христове Цркве у немањићкој Србији од свог претходника и оснивача Српске аутокефалне цркве Светитеља Саве. Наиме, он је дуже и живео од њега и двоструко дуже времена провео на архиепископском трону од њега. Зато је имао и времена, знања и искуства да се потруди, колико је то било могуће, да испуни завештање Светога Саве упућено његовим наследницима - „да доврше његово започето дело“. Али, мерено оним другим, важнијим мерилом јеван-ђелским, један и други су подједнако угодили Богу и подједнако задужили свој српски народ и Српску цркву. Они су прославили Бога, а Бог који је диван у светима својим, прославио је себе у овим дивним светитељима својим и у роду нашем српском. Упутно је и корисно сетити се ових светих и великих мужева, најпре Светитеља Саве, оснивача и првог српског архиепископа, а затим посебно и његовог наследника Светитеља Арсенија. Особито је то важно данас, у предвечерје јубилеја 800. годишњице проглашења самосталности Српске цркве; затим, 750. годишњице престављења Светитеља Арсенија, коју смо скромно обележили у нашој Цркви прошле године. Тим поводом одржан је пригодан научни скуп у нашем богословском училишту. Посебан повод да се сетимо великог Христовог јерарха Арсенија јесте и 50-годишњи јубилеј од обнове наше Карловачке богословије, која је у свом новом издању и историјском трајању добила и ново име и небесног покровитеља, наследника Светог Саве – Светог Арсенија, другог архиепископа српског. Подсећајући се богоугодног живота нашег патрона и заштитника Светитеља Арсенија, најпре ми професори, наставници и наши ученици, а потом и сви доброжелатељи, ктитори и приложници овог светог училишта, треба да угледајући се на њега, следимо његов и Савин пут, да непрестано исправљамо себе и свој живот, према речима Светог Апостола Павла, управљамо „горе, ка белегу горњег звања“. Свети Сава је из благословене лозе свога оца Стефана Немање – преподбног Симеона засадио плодан виноград у Цркви Христовој. Његов наследник Светитељ Арсеније наставља три деценије да тај виноград обделава и, као проширен и учвршћен, предаје га својим наследницима. Њихово изабрано стадо, народ српски, осам векова пије без престанка благословено вино из те Немањине чаше и Савиног и Арсенијевог рукосада и, пијући те животворне сокове, непрестано пребива у јединству и са господаром винограда, Самим Господом Исусом Христом и са његовим угодницима преподобним Симеоном, Светитељем Савом I и Светитељем Арсенијем II, архиепископом српским. На то заједничарење подсећа нас овај наш мали 50. јубилеј и, онај прошлогодишњи 750-дишњи, као и онај долазећи 800-годишњи; подсећа нас нс небоземно јединство са нашим патроном Светитељем Арсенијем, другим архиепископом српским. ------------ Беседа Мр Предрага Миодрага, професора Карловачке богословије, одржана на свечаној академији 10. нов./28. окт. 2017. године поводом школске славе Светитеља Арсенија, другог архиепископа српског. Извор: Српска Православна Црква