Претражи Живе Речи Утехе

О снази вјере која се кроз хришћанско живљење потврђивала многобројним примјерима не само кроз историју већ и човјеку савременог доба, надахњују нас и жива предања која од усмене ријечи – преносника кроз вјекове, хоће да се памћењем збраја, а записаним словима трга од заборава. Догађаји који се кроз причу, кроз легенду предају са прошлих на нова покољења, а који се као у неким народима, тако и у појединим породицама одржавају и чувају кроз ломна времена као највећа драгоцјеност, налази се и предање о светитељу ранохришћанског периода, Св. мученику Агатонику, покровитељу и заштитнику града Селимврије, чију су главу посјечену мачем 298. године, у вријеме жестоког прогона хришћана (према Житијима Светих за август) Грци приликом протјеривања из града 1922. пренијели у Кавалу са моштима Св. Ксеније (друге покровитељке града). О веома високом поштовању овога светитеља свједочи и подизање њему посвећене цркве у Цариграду, сликање бројних икона од којих су се неке налазиле у најславнијем светилишту Константинопољу, у цркви Богородице Извора Живота (Живоносног Источника), при чијем се опису њене унутрашњости указивало на „икону Светога Агатоника мученика”, гдје „двије слике представљаху два његова приповиједана чудотворста”. О једном чудотворству Св. мученика Агатоника говори и прича о Валцу „Горевуку”, претку братстава Јаблана, Сјеклоћа, Моштрокола и како се наводи и Раслапчевића (?), потресно предање чије суштинско, не тако давно збивање иако старо преко пет вјекова, плијени чудесношћу своје садржине. Валац, чији живот тече према родословним таблицама Јаблана и Сјеклоћа око 1440. године, а коме је име обојено са Горевук после јаке борбе из турске најезде на Херцеговину када је са осталим ратницима дочекан уз ријечи: „Дођосте ли горски вуци!”, иселио се, како предање каже – послије убиства турског намјесника у Требињу или Мостару(?) из Клобука и настанио у Котору. Живећи ту, Валац „горски вук”, нашао се у затвору гдје су у још неутврђеној тачној години његовог тамновања, у смирај једнога дана када се додјељивала вечера, сви затвореници добили бољи оброк. Изненађени Валац питао је затвореника до себе „Хоће ли нас сјутра погубити?” „Не, сјутра му је Крсна слава”. „Која му је слава?” „Свети мученик Агатоник”. И након тога сазнања, из мемљивог, од влаге сипљивог зиндала которског затвора, потекле су попут плодног набреклог зрневља ријечи молитве коју је Валац упућивао Св. мученику Агатонику, молитве са којом му је и сан склопио очи када је чуо: – Бјежи. – Како ћу бјежати? – Капија ти је отворена. – Не знам како ћу окове скинуту. – Скинути су. Ослобођен си. – Ко си Ти? – Млади мученик Агатоник. Пробудивши се, Валац се нашао као када је са молитвом отишао на починак. Поново је заспао и опет чуо исте ријечи поновљене још једном. Када је отворио очи видио је скинуте окове, прошао како му је и било речено – кроз отворену капију и док је мјесец као жута кифла у тој ноћи (22. августа / 4. септембра) када је, како предање тка своју причу, „млади мјесец” својом сребрно-жутом свјетлошћу обасјавао пут из дубоко уснулог града, Валац је побјегао из которских затворских зидина које су се пред његовом молитвом Светом Агатонику, младом мученику, срушиле. Остављајући Котор са његовим високим звоницима, утврђеним бедемима и звучним калдрмама, Валац се „на првом почивалу код Св. Тројице” заклео: „Од данас те, Свети Агатониче, млади мучениче, узимам за своју Крсну славу и док је трага од мене, приносићу ти пуње и проскуре”. Валац се послије Његуша населио у Добрском селу, гдје је Св. мученици Параскеви (Св. Петки Трновој) као прислави подигао цркву од прућа да би касније на истом мјесту била подигнута једнобродна црква од тесаног камена са полукружном апсидом на истоку и звоником на преслицу са три отвора на западној страни. Унутар цркве Св. мученице Параскеве, поред централног дијела јужног зида налази се и Валчев гроб. Потомци Валчевих синова (од тројице колико је имао – најстарији син убијен на Његушима, гдје је Валац живио послије бјекства из которског затвора), братства Јаблани, Сјеклоће и Моштроколи прослављају младог мученика Св. Агатоника као своју Крсну славу, чиме се култ овога лијепог светитеља (као што су, уосталом лијепи сви светитељи) проширио и у Црној Гори. Када се хтјела изразити тежина истинитости ријечи, код старијих потомака се и током XX вијека могла чути дубина заклетве: „Младога ми мученика Светога Агатоника”.[1] Лидија Јаблан Молитва више није утјеха, она је стање реалности Умножити своје таленте, Божије таленте дате нам за развој и уздизање јесте највјероватније отргнуће од смрти, али шта када се сазна да и најсвестранији развој тих талената је нијема и блиједа слика пред величанством Божијим, пред знањем СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ. Како потврдити, како посвједочити ријечима у ћутању величину и значај преобилно преплављених извора СВЕТОТРОЈИЧИНОГ ТВОРЦА. Желим да кажем, а немоћна сам, ријечи – ти снажно-ломљиви ослонци свједочанства губе се пред неограниченом моћи Творчевом. Плашим се, увриједићу Бога ако не нађем праву ријеч. Mогу ли наћи, ћутећи, како да посвједочим о ЊЕМУ, СВЈЕТЛОСТИ, ИСТИНИ И ЉУБАВИ, па молим ријечи из ћутања – проговорите или се још јаче згусните у молитви. Извор: Часопис “Светигора” https://mitropolija.com/2022/09/03/kult-svetog-mucenika-agatonika-u-crnoj-gori/