Претражи Живе Речи Утехе

"Обраћање министра Шарчевића је обична замена теза. Нико није ни помињао да прети укидање верске наставе. Реч је о томе да ће ново Стручно упутство о формирању одељења довести до драстичног смањења фонда часова верске наставе, до њене минимализације и престанка радног односа за 40 до 50 одсто вероучитеља", – каже за Данас Александар Милојков, наставник верске наставе у Земунској гимназији, коментаришући саопштење Министарства просвете у коме се тврди да Стручно упутство за наредну школску годину „не уводи нове мере рационализације за формирање одељења и група“. Према сазнањима Данаса, саопштење Министарства је уследило након обраћања званичника Српске православне цркве министру просвете Младену Шарчевићу, а Стручно упутство је било тема и седнице Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. Очекује се и ново обраћање црквених званичника министру, а у црквеним круговима се незванично помиње да ће упутство о формирању група бити повучено. Министарство је пре неколико дана саопштило да је Правилник о формирању одељења и група годинама исти и да се ништа није мењало у методологији рада, те да ново Стручно упутство садржи само „прецизнија објашњења“ на који начин школе могу да формирају одељења и групе тако да то буде у складу са законом и правилницима који се односе на финансирање рада основних и средњих школа. „Свака школа ће се за формирање група верске наставе обраћати надлежној школској управи и у свакој ситуацији ће се водити рачуна о томе да се одобри потребан број група верске наставе тако да се осигура квалитет реализације. Водиће се рачуна и о томе да ученици у издвојеним одељењима, без обзира на број, могу имати верску наставу у објекту где се школују“, пренета је у саопштењу изјава министра Шарчевића, која није умирила вероучитеље. – Ранија упутства су одређивала једино минималан и максималан број ђака у једној групи, од 15 до 30 ученика. То је значило да су школе формирале групе за верску наставу већ и са 15 пријављених ученика. Међутим, у спорном новом упутству од школа у Србији се изричито захтева да се групе за изборне предмете/ програме формирају према највећем могућем броју ђака у једној групи – 30. Дакле, ако се у некој школи за похађање верске наставе пријави 150 ученика, више неће моћи да се формира 10 група од по 15 ђака, него пет група од по 30 – појашњава Александар Милојков. Он додаје да је ново упутство за формирање група штетно јер ће фонд часова верске наставе бити преполовљен, што ће 50 одсто вероучитеља у Србији оставити без посла, али и без икакве помоћи државе, будући да они нису запослени на неодређено време. Поред тога, биће нарушен квалитет наставе. – Верска настава неће моћи да буде део редовних часова, већ ће морати да се одржава у смени супротној од оне у којој ђаци похађају обавезне предмете, односно или пре, или после редовне наставе. То ће изазвати низ организационих и других проблема школама, вероучитељима, али и самим ђацима. У пракси то ће значити да ће се ђаци опредељивати за онај предмет на којем наставник захтева мању редовност у похађању наставе, као и мању заинтересованост самих ученика – сматра наш саговорник. Вероучитељи траже да се из Стручног упутства избрише спорна формула за одређивање броја група за верску наставу и грађанско васпитање или да се у том документу јасно и недвосмислено истакне да правило по којем се укупан број пријављених ђака за изборни програм/предмет мора делити са 30, не важи за поменута два предмета. Да постоји реална претња да део запослених у просвети од јесени остане без посла указује и Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника Србије. Она за Данас каже да нису угрожени само вероучитељи и наставници грађанског васпитања, већ и наставници другог страног језика и изборних предмета/програма. – Нико не може да израчуна колико би људи могло да остане без посла јер се до 15. јула саопштавају жеље и не зна се за шта ће се ученици определити. Кључна промена у новом Стручном упутству је да се групе не формирају на нивоу одељења већ на нивоу разреда. Министарство тврди да ништа није промењено већ да је само појашњено, али је ту много нејасноћа. Ако опредељење не буде пола-пола не знамо шта се десити са групама које ће имати мање од 15 ученика. Министарство каже пишите захтев, а ми ћемо га размотрити, али са терена имамо информације да неко прође боље, а неко горе. Ми заправо не знамо који је критеријум да се неком призна група, а неком не – истиче Јанковић. Из Министарства просвете до закључења овог издања Данаса нисмо добили одговор на питање да ли је оправдана тврдња да ће један број наставника верске наставе/грађанског васпитања, другог страног језика и изборних предмета/програма остати без посла јер ће се применом новог Стручног упутства у неким школама смањити број група. На питање да ли имају сазнања да би један број наставника другог страног језика могао да остане без норме због примене Стручног упутства о формирању одељења и група, у Друштву за стране језике нам је речено да им је тај проблем одавно познат и да се и ове године суочавају с њим. Кажу да очекују објашњења у вези са применом упутства и да су у контакту са Министарством просвете, Заводом за унапређивање образовања и васпитања и Националним просветним саветом и да ће с представницима тих институција разговарати средином следеће недеље. Izvor: DANAS

Текст који следи представља интервју дат госпођи Јелени Тасић из београдског листа Danas, објављен 27. марта текуће године у истом листу, на петој страни, под насловом „Душу нам спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци…”. Садржај разговора је пренет верно, са неким изменама у редоследу питањâ и одговорâ. Овде га објављујемо у његовом првобитном облику. 1. Да ли можете да потврдите вести да је епископ ваљевски Милутин због изолованог вируса корона смештен у београдску болницу „Драгиша Мишовић” заједно са једним свештеником и ђаконом ове епархије у којој, наводно постоји вирусни проблем и са другим свештеницима у Ваљеву? Епископ Милутин је заиста један од многих заражених вирусом ковид-19, у тешком је здравственом стању и ја позивам све који у Бога верују да се моле за њега и за све угрожене опасним и опаким вирусом у нашој средини и широм света, без обзира на било чију веру или неверовање, народност или било какву другу припадност. О ваљевском свештенику и ђакону не знам ништа поближе, али мислим да су мање угрожени од свога владике. И њима желим што скорије оздрављење. Ако икад, онда смо данас сви призвани и позвани на свеопшту солидарност и зато са гнушањем пратим медијске вести и коментаре који једног истински Божјег човека и Божјег слугу, у тренуцима када се бори за живот, оптужују и клеветају, о чему је Епархија ваљевска управо издала своје саопштење за јавност. 2. Да ли Синод има податке каква је ситуација међу свештенством и монаштвом у другим епрхијама СПЦ? Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може „и ово чинити и оно не изостављати”, по речима Христовим (Лк. 11, 42). 3. Да ли је појава болести код свештеника и владика аргумент за оне који у причешћу и богослужењима виде опасност? Ни у ком случају! Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују? Шта нам ти несрећни заблудели људи поручују? Да је опасност у Цркви, а не у кафићима, журкама, непоштовању неопходне самоизолације и другим чиниоцима? Духовно смо као народ спали на ниске гране, али нам душу спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци, они који прискачу у помоћ усамљеним или беспомоћним старијим људима, па, штавише, и новинари који говоре истину и не шире дезинформације и панику. 4. Како коментаришете тврдње поједних кругова да је Синод реаговао на страх од причешћа само зато што је снимак на друштвеним мрежама из Новог Сада, где сте Ви надлежни епископ и да је тон синодског саопштења био, како неки оцењују, нетолерантан? Такве тврдње су апсолутно неистините и злонамрне. Уосталом, у Новом Саду у погледу служења Литургије није било ничега чега истовремено није било у било ком граду и селу у Србији. Тон пак синодског саопштења, по мени, не само да није био нетолерантан него је био сасвим умерен и одмерен. Нетолеранцију ваља потражити у оним медијским срединама које пласирају планиране и наручене кампање (као што је ова око Цркве у Новом Саду). Дубоко жалим људе који се у оваквим временима и искушењима баве тако недостојним работама. То су људи спаљене савести. 5. Како је у другим Православним Црквама, које нису искључиле вернике из богослужења, решено питање причешћа и да ли ће СПЦ применити њихова искуства? Ниједна Православна Црква на свету, као ни Римокатоличка Црква, није искључила вернике из богослужења (само је строго ограничен број присутних у храмовима, и то не свугде у свету, уз могућност праћења службе Божје преко радија и телевизије или путем интернета), а лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице

Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић), члан Синода и портпарол СПЦ, о разлозима разрешења владике Максима и доцента Марка Вилотића са Православног богословског факултета Београдског универзитета. Свети архијерејски синод, свакако, није ни олако, ни радо, ни без одговарајућег образложења разрешио преосвећеног владику Максима и доцента Марка Вилотића права поучавања на Богословском факултету. Образложење је опширно и није намењено јавности. Оно је теолошке природе и највећем делу јавности не би било довољно схватљиво. Одлука Синода је, иначе, у потпуном складу не само са Уставом Српске православне цркве него и са Статутом Богословског факултета, који је Универзитет у Београду својевремено прихватио. Иначе, такозвана „missio canonica“ од стране Цркве за професоре теологе је општеважећа међународна пракса – каже у разговору за Данас епископ бачки Иринеј (Буловић), члан Синода и портпарол СПЦ, о разлозима разрешења епископа западноамеричког Максима и доцента Марка Вилотића са Православног богословског факултета, око чега се подигла велика прашина у црквеној и политичкој јавности. * Да ли бисте због специфичности Православног богословског факултета БУ појаснили у којим сегментима његовог рада и на који начин утиче СПЦ – њен Свети архијерејски сабор и Синод? – Одговор на ово питање аутоматски проистиче из дефиниције Факултета у његовом Статуту као највише просветне установе СПЦ и као равноправног члана београдског Универзитета и академске заједнице уопште. Kонкретни „сегменти“ који из тога следе јесу следећи: нико се не може уписати на основне студије без благослова надлежног епископа; нико не може конкурисати на било коју службу на факултету без благослова надлежног епископа; нико не може постати наставник Факултета и напредовати у служби без благослова и одобрења Светог синода, а избор декана постаје валидан тек после потврде од стране Синода. Све ово као норматив и начин функционисања регулисано је не само важећим Уставом СПЦ и Статутом Богословског факултета, који Универзитет аутоматски прихвата поштујући идентитет и аутономију сваког факултета, па и Богословског. * Да ли синодске одлуке о смени двојице професора, од којих је један на једногодишњем неплаћеном одсуству, имају везе са догађајима и неслагањима на овогодишњем мајском заседању Сабора и да ли је то нека врста постсаборске „одмазде“ према епископу Максиму, што због критике власти у Србији, што због расправе на Сабору о његовим ставовима о украјинском питању и аутокефалији, за које се, саборском одлуком, извинио? – Није ми јасно на какве „догађаје и неслагања“ на овогодишњем заседању Сабора мислите. Сабор је највише црквено тело, а не партијски конгрес: на њему сваки члан Сабора потпуно слободно износи и брани своје ставове и предлоге, а одлука се доноси или једногласно или, када то није могуће, путем гласања, при чему важи древно правило васељенских сабора да се треба држати „гласа већине“. Kада се, на један или други начин, одлука донесе, онда је она одлука Сабора, светиња и обавеза за све, без обзира на то шта су претходно заступали током расправе и приликом гласања. Из личног искуства могу да потврдим да сам доста пута у својој епископској служби примењивао, заступао и бранио одлуке за које нисам био пре њиховог доношења на Сабору, али су самим саборским изгласавањем постале и за мене обавезујуће и чак личне. Ово је у ствари искуство сваког нашег епископа, а не само моје. Следи да неслагања може бити само у току Сабора, а никако по његовом завршетку. Из тога следи даље да је било каква и било чија „постсаборска одмазда“ и теоретски и практично немогућа и незамислива. Осим тога, у Цркви не постоји „деликт мишљења“, а понајмање деликт политичког мишљења и односа појединих епископа према било којој власти, идеологији и друштвеном поретку. Границе личног слободног изјашњавања епископа постоје само када су у питању истине православне вере и начела вековног црквеног устројства, односно канонског поретка. Одлука Синода се, иначе, не темељи на ставовима епископа Максима за које је од Сабора тражио и добио опроштај. За њу постоји образложење које, по природи ствари, није намењено јавности, а још мање је намењено самопроглашеним „верским аналитичарима“, који готово по правилу, или не знају ништа о Цркви или врло површно знају понешто, уз напомену да међу њима има и дежурних клеветника СПЦ – и то искључиво ње, не и других Цркава – а има и острашћених антитеиста. Питам се на којем ли се факултету стичу квалификације за то звање. Вас лично не убрајам у такве премда садржајем доброг броја Ваших написа о животу и проблемима наше Цркве нисам био нимало одушевљен. Штавише, одајем Вам признање због тога што сте један од врло ретких новинара, од оних којих има мање него прстију једне руке, који се уопште обраћа мени као званичном, никако самопроглашеном!, портпаролу Цркве, а не ослања се само и искључиво на анонимне изворе „блиске врху Цркве“, „из Патријаршије“ и слично, нити преноси трачеве најниже врсте. Kористим прилику да додам и следеће: појединци мени лично приписују нетрпељивост – неки чак и мржњу – према мом бившем студенту, сада млађем сабрату у епископској служби, владици Максиму, па покушавају да идентификују моје наводно осветољубље и у једногласној синодској одлуци. Извесни призивају у помоћ и чињеницу јавне размене различитих мишљења о горућим питањима савременог православља између владике Максима и мене. Свесно, међутим, превиђају другу чињеницу – да је посреди била размена аргумената и контрааргумената, а не острашћени лични обрачун и да ја нисам ни вређао ни понижавао свог сабеседника. Исто тако, јавни карактер тог богословског дијалога нисам изазвао ја. Одговорно, дакле, изјављујем да тај јавни дијалог ни на који начин не утиче на мој однос према владици Максиму као брату у Христу. Уосталом, као што у мојој души нема ни злобе ни нетрпељивости према њему – о мржњи пак не може бити ни речи, верујем да их нема ни у његовој души у односу на мене. У противном, ни ја ни он не бисмо били хришћани, па ни људи. * Због чега сте после мајског Сабора, чија је одлука била да се „случај“ владике Максима не износи у јавност, ипак објавили, најпре део у Саопштењу, а потом и целокупну одлуку у коментару на писање београдске штампе? – На мајском Сабору није било одлуке да се „случај“ владике Максима „не износи у јавност“, како Вас је неко нетачно обавестио. О овоме не бих никад јавно ни проговорио да се не шире такве гласине. Саборска саопштења се не пишу одока, по сећању, већ искључиво на основу саборских одлука како су оне формулисане у записницима Сабора, а они постају валидни чим их Сабор одобри и присутни епископи потпишу. У записнику који се односи на дан расправе о питању које помињете нема ни речи о томе да се тема прећути у јавности. Зато сам на пажљив, дискретан – а по мом сопственом мњењу и братољубив – начин унео и ту тему у саопштење. После тога ме је телефоном позвао владика Максим и замолио да дам нову формулацију тог дела саопштења у којој се не би помињало његово име него само чињеница да су сви епископи, без изузетка, сагласни да је светосавска аутокефалија Цркве српских земаља из 1219. године била канонска, дакле правилна и законита. Притом се позвао на неформални договор таквог карактера, признајући искрено да га нема у званичним записницима Сабора. Ја сам му саопштио да за такав договор не знам, али да ћу на његову реч изменити формулацију. И сам сам, наиме, сматрао да је истицање опште сагласности саборских отаца много важније од помињања било којег имена. Доцније сам разговарао са већим бројем епископа и нико од њих није знао за такав неформални договор. Али, то у суштини не мења ствар. Владика Максим није од мене тражио да се прећути тема као таква него да се не истиче његово име. Ја сам поступио по његовој молби или, ако то лепше звучи, по његовом предлогу. Не кајем се због тога. Дакле, није било званичне саборске одлуке да се ствар не износи у јавност, а како ће бити изнета, са именима или без имена, то је најмање битно. Ви даље помињете „писање београдске штампе“ и моје објављивање изворног текста обраћања владике Максима Сабору. Овде ћу бити кратак. Није било „писања београдске штампе“ него је само Блиц објавио клеветнички текст на мој рачун по којем сам ја исфабриковао ту тему и говорио неистину, односно фалсификовао чињенице. Због тога сам био принуђен да објавим текст владике Максима, иако сам принципијелно против објављивања интерних црквених докумената и аката, како би се видело ко фалсификује и говори ноторне неистине – да ли епископ бачки или новинарка Блица, односно њени евентуални „лауфери“. Саопштење Сабора није фалсификат * Kад ће на званичном сајту СПЦ бити исправљено званично саопштење Сабора, за које више архијереја тврди да је „нетачно“, посебно у делу који се тиче доласка председника Србије Александра Вучића у Патријаршију? – Ви напослетку доводите у питање, опет на основу непроверених информација, званично саопштење Сабора и, за разлику од патријарха, Синода и већине епископа, очекујете да оно буде „исправљено“ и то „у делу који се тиче доласка председника Србије Александра Вучића у Патријаршију“. Али у самој ствари ту нема шта да се „исправља“. Саопштење само преноси оно што је приликом Вучићеве посете изговорено, између осталог и шта све Србија у пракси чини за опстанак Срба на Kосову и у Метохији. Занимљиво је притом да се у одређеним круговима посета председника Србије негативно коментарише, док се присуство и реч господина Милорада Додика потпуно прећуткује и игнорише. Још ваља нагласити да је обојицу позвао Његова светост патријарх у име Сабора, да је тема разговора било стање Цркве и народа како на Kосову и Метохији, тако и у Босни и Херцеговини, да је сусрет одржан ван саборске дворане, у времену између двеју седница и да је сваки епископ могао, ако би то желео, да не присуствује састанку. Група моје браће архијереја је издала своје посебно, алтернативно саопштење у којем се горња тема сагледава из другог угла или и не помиње, сада се већ и не сећам. То јесте, без даљега, њихово право, али то је саопштење оних који су га потписали, а не званично саопштење. Ту нико никог не може оптуживати за фалсификат. Kако званично саопштење може бити фалсификат кад је оно временски претходило другом, алтернативном саопштењу? Ако бисмо „терали мак на конац“, пре би се могло казати да ово друго представља фалсификовање оног првог. Али, ја то не кажем. Само констатујем да је оно израз неслагања групе архијереја са описом разговора чланова Сабора и председника Вучића. Из неких алузија провејава и мишљење да је вајни портпарол хотимице избегао да текст саопштења предочи Сабору пре његовог пуштања у јавност. Такву инсинуацију најодлучније одбацујем. Јер, ствар стоји овако. Према Правилнику о раду Сабора, Сабор се не завршава последњом седницом него касније, читањем и усвајањем записника са последње седнице и саопштења за јавност. Тако се поступало још у време мојих првих година у епископском служењу, али се, нажалост, већ одавно изобичајило. У пракси већина браће архијереја одлази одмах после последње седнице, а портпарол остаје да сачека последњи записник и да онда пише саопштење. Звучаће нескромно, можда и неумесно, али морам рећи да у току последњих четврт века Сабор за мене увек траје дан дуже него за све остале чланове Сабора. Мимо моје жеље и воље, физички нисам у могућности да текст саопштења предочим Сабору ради евентуалних исправки, измена и допуна. Стога сам принуђен да са његовим садржајем најчешће упознам само Његову светост патријарха као председника Сабора. Због свега тога сматрам да морално право на критику саопштења о раду Сабора немају они који не сачекају ни записник, а он не може бити готов за неколико минута!, а ни саопштење које изискује кудикамо више времена од записника. Увек сам вољан или, тачније, дужан да текст саопштења изнесем пред Сабор, на оцену и усвајање. У том случају нико не би имао разлога да се жали, а антицрквена и жута штампа, снабдевена измишљотинама из својих „инсајдерских“ извора, не би могла да данима и недељама прежвакава глупости и пуни своје трач-рубрике. Мудри стари архијереји су својевремено све предвидели и благоразумно осмислили. Ми, њихови наследници, треба само да њима меримо и проверавамо себе. Kонкретно, треба да поштујемо и примењујемо Правилник који су они срочили и који и данас важи. Тада ће и вук бити сит и овце на броју. Долази висока делегација из Цариграда Владика Иринеј бачки потврдио је за Данас да ће „у догледно време“ поглавара и Синод СПЦ „посетити високорангирана делегација Цариградске патријаршије коју ће предводити митрополит пергамски Јован (Зизјулас)“. – Kоји су разлози ове посете и о чему ће се разговарати, то заиста ни ја ни било ко други сада не зна, јер нам није саопштено. Ваше нагађање да би посета могла бити у некаквој вези са проблемима Цркве у Украјини и у Северној Македонији није нелогично, али је непроверљиво. Ја лично не могу да кажем ништа одређено, јер нисам пророк. Уосталом, време ће показати, па ће тада и јавност бити обавештена – каже владика Иринеј. Извор: Данас View full Странице