Претражи Живе Речи Утехе

''Crna Gora: Podeljena zemlja'' je dugometražni dokumentarni film srpsko-kanadskog reditelja Borisa Malagurskog, snimljen uz blagoslov blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija i Mitropolita Joanikija. Film analizira istorijske uzroke društvenih podela u Crnoj Gori i pokušava da odgovori na pitanje ko profitira od višedecenijske polarizacije društva. U filmu se predstavlja poslednji intervju sa blaženopočivšim Mitropolitom Amfilohijem, kao istorijski zapis od nacionalnog značaja. Takođe su intervjuisani predsednik Vlade Crne Gore Zdravko Krivokapić, ministar pravde Vladimir Leposavić, akademik Matija Bećković i istoričar Jovan Markuš.

“U Boliviji se ponovo masakriraju Indijanci; zemlja se pretvara u brutalnu vojnu diktaturu”: Tekst iz Gardijana koji nudi drugačiju perspektivu o dešavanjima u Latinskoj Americi Margita Milovanović - 26/11/2019 Foto: Profimedia Na sajtu Gardijana objavljena je kolumna Nika Estesa, profesora na Odseku za američke studije na Univerzitetu u Novom Meksiku i jednog od osnivača urođeničke organizacije “The Red Nation”. On pripada narodu Sijuksa, a u tekstu koji sledi on nudi novu perspektivu o dešavanjima u Boliviji koja su dovela do svrgavanja Eva Moralesa, ali i o onome što je usledilo kada se Žanine Anjez samoproglasila za predsednicu i uspostavila, prema Estesu, brutalnu vojnu dikaturu. Estes piše o aparthejdu i teroru nad većinom, o simbolici koju je Morales nosio kao predsednik, ali i krvavim sukobima koji ne prestaju da odnose živote u Boliviji. U Boliviju su se vratili masakri nad Indijancima. Ova tragedija ima istoriju – krvavi sukob, tačnije. Samoproglašena predsednica Žanine Anjez oživela je rasnu mržnju stare oligarhije i varvarsku praksu ubijanja Indijanaca, kolektivno kažnjavanje urođeničke većine koja čini naciju zato što se usudila da pruži otpor decenijama starom rasnom poretku aparthejda i opresije. Od svrgavanja prvog bolivijskog predsednika urođeničkog porekla Eva Moralesa, bezbednosne snage izvele su najmanje dva masakra nad urođeničkim narodom koji se pobunio protiv vojnog puča. Svega dve nedelje otkako su se dokopali moći, postalo je jasno: ovo je desničarska, vojna diktatura. U zemlji poput Bolivije jasan dokaz za to su ubistva Indijanaca. Vojska je 15. novembra otvorila vatru na mirnim demonstracijama u Kokabambi kada je stradalo osmoro ljudi i ranjeno desetine. Dan nakon masakra u Kokabambi, 16. novembra, Anjez je izdala dekret kojim se policija i vojska izuzimaju od krivične odgovornosti u operacijama “obnove poretka i javne stabilnosti”. Uz punomoćje da se ubija po slobodnoj volji, bezbednosne snage su ispratile direktivu okrutno. Tanjug (AP Photo/Natacha Pisarenko) Prošlog utorka su na gasno postrojenje Senkata u El Altu zapljuštali meci i suzavac. Ubijeno je osmoro, a desetine ranjeno. A Anjez nije stigla ni do druge nedelje na predsedničkoj funkciji. Dva dana kasnije u La Pazu, bezbednosne snage su na posmrtnu povorku sasule gumene metke i suzavac. Kovčezi žrtava stradalih u masakru u Senkati pali su na zemlju, a ljudi koji su ih nosili se uskomešali u panici. Porodice i zajednice već ophrvane tugom ponovo su ponižene. Zvaničan broj žrtava otkada su protesti počeli procenjuje se na više od 30, desetine ljudi je nestalo, više od 700 povređeno, a skoro hiljadu uhapšeno. Urođenici u Boliviji su glavne mete ovog rasističkog nasilja kojim orkestrira država. Kada je poslednji put država stajala iza ubistva ovolikog broja Indijanaca, aktuelni lider bolivijske opozicije Karlos Mesa nalazio se na mestu potpredsednika. Više od 60 pripadnika urođeničkog naroda Ajmara ubijeno je 2003. godine u “Plinskom ratu”. Plan predsednika Gonzaloa Sančeza de Lozada da naftu i gas izveze u SAD preko konzorcijuma multinacionalnoh korporacija – nastavljajući tako vekovima dugu tradiciju haranja nacionalnih resursa za tuđe interese – doveo je do pobune, a narod je zahtevao nacionalizaciju bolivijskog ugljovodonika i izvršio pritisak na predsednika da podnese ostavku. “Ne mogu da prihvatim ubijanje kao odgovor na pritisak”, rekao je Mesa 2003. godine posle masakra. Po svemu sudeći, sada misli drugačije. Pošto ga je Evo Morales na ovogodišnjim izborima 20. oktobra porazio, Mesa je prvi priznao Anjez za predsednicu, ostavši nem na njene autoritarne ispade, savez sa hrišćanskom desnicom i masakrima urođeničkih naroda koji su učestvovali u protestima. Drugi su lekciju naučili iz haosa koji desnica potpiruje i pomirenosti liberala. “Iza svakog umerenog liberala stoji fašista”, istakao je u jednom intevrjuu o Mesi srvgnuti potpredsednik Bolivije Alvaro Garsija Linera. Prisutni su i odjeci starih bolivijskih diktatura koji ilustruju da autoritet Žanine Anjez ne potiče iz moći koju joj je dao narod, već sa kraja puške. Nasuprot predsedniku urođeničkog porekla koga se rešila, ona nije izabrana i građanstvo nije dalo dozvolu da se ona kruniše za predsednicu. Eva Moralesa je predsednikom imenovala skupština, tri puta, a njoj je na grudi predsedničku lentu stavio vojni general. (Foto: Profimedia) Poslednji put je u Boliviji predsednik ovako inaugurisan 1980. godine posle vojnog puča. Tada je general Luis Garsija Meza uspostavio vojnu diktaturu pošto je izvršio atentat na socijalističkog lidera Marsela Kirogu Santa Kruza i masakrirao desetine rudara urođeničkog porekla. Želja da se svrgnu Evo Morales i urođenički društveni pokreti koji su mu dali moć tinjala je godinama. Prvi pokušaj državnog udara dogodio se 2008. godine kada je Media Luna, opozicioni blok sačinjen od četiri područja na istoku zemlje u kojima preteže stanovništvo evropskog porekla, pokušala da se otcepi od Bolivije. Rasistički separatistički pokret iznikao je usred izrade nacrta novog ustava koji je Boliviju identifikovao kao višenacionalnu državu u kojoj urođenički narodi imaju jednak status i kontrolu nad prirodnim resursima. Ovu oblast zapalile su pobune sa ciljem da se zemlja podeli u dve savezne države: jednu imućnu kojom će dominirati potomci Evropljana i koja će biti dom naftne i industrije gasa, i onu drugu u kojoj će živeti siromašni urođenici. U desničarskim protestima protiv resursnog nacionalizma i okončavanju aparthejda život je izgubilo 20 urođenika. Uloga SAD u produbljivanju rasnih podela je neupitna. Poslednji talas antiindijanskog nasilja ispinovan je kao samoodbrana. Ministar unutrašnjih poslova Arturo Muriljo koga je imenovana Anjez želi da krivično goni i pritvori Eva Moralesa za terorizam i podsticanja na pobunu pošto je navodno naredio blokiranje bolivijskih gradova. Ipak, svedočenja preživelih iz masakra u Senkati govore drugačiju priču. Tokom saslušanja Međuameričke komisije za ljudska prava održanog krajem protekle nedelje, sestra jednog od muškaraca koga su ubile bezbednosne snage navela je da je u zatvoru mesto Žanine Anjez, Karlosu Mesi, Luisu Fernandu Kamaču, pripadniku hrišćanske desnice sa kojim Anjezova šuruje, i Arturu Murilju. Njen brat je, posvedočila je, ustreljen dok je pešačio na posao. Da li će mrtvi i ranjeni dobiti pravdu je otvoreno pitanje. (Foto: Profimedia) Iako je zakonodavno telo odobrilo raspisivanje novih izbora, ova odluka podrazumeva ozbiljne kompromise i male šanse da Žanine Anjez popusti u svojim namerama da zadrži moć. Ukratko, mogućnost “slobodnih i poštenih izbora” je tanana u trenutnim okolnostima kada autoritarna vlada nekažnjeno masakrira urođeničke narode, zatvara lidere socijalnih pokreta i krivično goni za terorizam i izdaju sve one koji se tome suprotstave. Vlada, zaista, brutalna diktatura. Urođenički pokreti u Boliviji su 14 godina razbijali čaroliju koja je kolonijalnoj oligarhiji i eliti evropskog porekla pružala nedodirljivost – i oni još uvek predstavljaju značajan izazov. Predsednik urođeničkog porekla bio je dokaz da i skromni ljudi na zemlji mogu da vladaju. To je njihov neoprostiv greh.

Šta su „ljudske himere“ i kako je Japan postao prva zemlja koja dopušta naučnicima da ih uzgajaju Piše: BBC News na srpskom13. novembra 2019. 20.24 Getty Images Istraživači žele da ubace embrione ljudsko-životinjskih himera u miševe Ljudi su od davnina zamišljali ljudsko-životinjske hibride: Stari Grci su ih zvali „himere“. Himere sada mogu da postanu stvarnost, jer je japanska vlada odobrila naučnicima ne samo da uzgajaju ljudske organe unutar životinjskih embriona, već i da dopuste da se ti embrioni razviju do kraja – što je ključno. Istraživanje vodi Hiromicu Nakauči sa Univerziteta u Tokiju i Stenforda. Tokom postupka, naučnici će ubrizgavati ljudske matične ćelije u modifikovane embrione pacova i miševa kako bi stvorili pankreas. Embrioni će potom biti presađeni u surogat-životinje. Profesor Nakauči namerava da jednog dana dobije životinje sa organima čoveka – krajnji cilj je da ovi organi mogu biti presađivani u ljude. Do nedavno, naučnici u Japanu morali su da uništavaju životinjske embrione u koje su usađene ljudske ćelije posle 14 dana i bilo im je zabranjeno da te embrione gaje u surogat-životinjama. Ali ta ograničenja sada su ukinuta, a istraživači mogu da traže pojedinačne dozvole za istraživačke projekte. Getty Images Etička pitanja Istraživanje profesora Nakaučija nije prvo u ovoj oblasti: on i drugi istraživači već su uzgajali ljudske ćelije u embrionima miša, pacova, svinje, pa čak i ovce. Cilj naučnika jeste da obezbede ljudske organe za transplantaciju, pogotovo one kojih najviše nedostaje – poput pankreasa. Profesor Nakauči je 2017. godine praktično izlečio miša koji je patio od dijabetesa, uzgojivši zdrav mišji pankreas u embrionu pacova, a potom ga presadivši u bolesnog miša. Ali do sada su eksperimenti sa ljudskim ćelijama morali da budu obustavljeni ili zbog pravnih zahteva, ili zato što su probe bile neuspešne. Ovo istraživanje poteže etička pitanja o mogućnosti da ljudske ćelije završe u životinjskom mozgu, potencijalno „humanizujući“ njegovu kogniciju. Ali profesor Nakauči je pristao da izgradi svoj eksperiment tako da „ćelije završe samo u pankreasu“. U julu je panel eksperata u japanskom Ministarstvu za obrazovanje, kulturu, sport, nauku i tehnologiju odobrio njegovo istraživanje pod određenim uslovima i postupcima. Getty Images Veoma mali broj ljudskih ćelija završi u telu životinja, pa zato i ne mogu da dobiju ljudske karakteristike, tvrdi profesor Nakauči ‘Životinje sa ljudskim licem ‘ Tehnika podrazumeva genetsko modifikovanje životinjskih embriona tako da se odstrane geni povezani sa proizvodnjom određenog organa – u ovom slučaju, pankreasa, ali u budućnosti možda čak i jetre i bubrega. Naučnici potom ubrizgaju u životinjski embrion ljudske matične ćelije. A odsada će im biti dopušteno da puste da se embrioni razviju do kraja. Dozvola ministarstva zahteva da eksperimenti profesora Nakaučija budu sprovođeni samo na sitnim životinjama, genetski udaljenim od ljudi, rekao je za BBC Ajako Maesava, direktor bio-etike i bio-bezbednosti pri japanskom ministarstvu. Uz to, tim mora pri svakom stadijumu razvoja da proverava ima li ljudskih ćelija u mozgu fetusa. Provodiće i do dve godine nadgledajući razvoj nakon što su glodari rođeni. Profesor Nakauči je rekao za BBC da će, kada se sva papirologija završi, moći da započne istraživanje u septembru. U eksperimentu sprovedenom na Univerzitetu Stenford u Kaliforniji, profesor Nakauči je prethodno stavio ljudske matične ćelije u oplođena jaja ovaca i embrione presadio u ovcu. Embrioni su uništeni nakon 28 dana razvoja. Sadržali su vrlo malo ljudskih ćelija i nisu razvili nikakve ljudske osobine, rekao je profesor Nakauči za list Asahi Šimbun. „Broj ljudskih ćelija koje su izrasle u telima ovaca bio je izuzetno mali, otprilike jedna na hiljadu ili jedna na desetinu hiljada“, rekao je on. „Na tom nivou, nikad se neće roditi životinja sa ljudskim licem.“ Getty Images Neki naučnici tvrde da su pokušaji da se ljudski organi uzgajaju u genetski udaljenim vrstama besmisleni Genetska distanca Ali uzgojiti ljudske ćelije u sasvim drugoj vrsti nije nimalo lako. Jun Vu, istraživač sa Jugozapadnog medicinskog centra u Dalasu, sa Univerziteta u Teksasu, tvrdi da nema smisla dozvoliti da se razviju ljudsko-životinjski hibridni embrioni uz pomoć evolutivno dalekih vrsta kao što su svinje i ovce. U ovim vrstama, kaže on, ljudske ćelije će biti eliminisane iz domaćina u vrlo ranoj fazi. Prošlog meseca, španski dnevni list El Pai objavio je da španski naučnici tvrde da su stvorili ljudsko-majmunske embrione u laboratoriji u Kini. Istraživanje je predvodio profesor Huan Karlos Izpisua Belmonte, na Institutu Salk za biološke studije u Kaliforniji, koji je prethodno napravio ljudsko-svinjske embrione u laboratoriji. Govoreći za El Pai, naučnici su rekli da će javno biti obelodanjeno više detalja o njihovoj najnovijoj studiji kad rezultati budu objavljeni u prestižnom naučnom časopisu, što će se desiti veoma brzo.

Slučajnost ili ne, ali knjiga "Izgužvane misli", Branka Golubovića - Goluba, frontmena šabačkih Goblina pojavila se u vreme kad Beogradom ponovno kolaju ulični protesti kontra aktuelne vlasti, a jedna od nosećih pjesama na tim protestima je upravo himna protestnih devedesetih u izvođenju Goblina - "Ima nas". Da li su se devedesete vratile? Teško. Preciznije bi bilo reći da nikad nisu ni odlazile jer, evo, 20 i kusur godina posle, ponovo se prebrojavamo. Pročitamo li, međutim, Golubovu knjigu videćemo ipak da smo malo odmakli. Da, reč je o biografiji ali ne običnoj. Neko neće verovati u kom i kakvom se to vremenu živelo, ali bez obzira na to Golubu treba verovati jer, verujte nam, brutalno je iskren, a ta iskrenost vidljiva je u samoj knjizi. Golub se već godinama nalazi u raznim humanitarnim misijama po dalekom istoku, a dolasci u Srbiju su retki. "Način na koji funkcionišem je specifičan. Nalazim se na drugim kontinentima i koristim svaku priliku da dođem ovde. Sad sam zakačio šest dana što je iskorišteno za rad na novom materijalu i albumu ali i da se radi na promovisanju knjige", kaže nam Golub na samom početku razgovora. Branko Golubović Goblin (FOTO: Facebook/Goblini/Wood) Kad si počeo da radiš na knjizi? - Počeo sam da pišem 2011. godine. Ljudi koji pročitaju knjigu će znati ko je Steva Berlinac, koji je zadužen za najveće hitove sa albume "U magnovenju". On je i napisao tekst za tu pesmu, za "Ona misli da zna" ... Krenulo je od njega, prenelo se na Vladu Kokotovića, na basistu, a onda se priključio i Vladimir Đurđević, dragi prijatelj benda. Oni su mi ubacili crv u mozak i vršili pritisak. Njima je dozvoljeno da vrše pritisak na mene i da me dovedu dotle da počnem da skupljam priče, skice, stvari koje su nam se dešavale, a onda i da krenem razmišljati kako stvari da povežem u celinu, u roman. To se desilo 2015. godine kad sam shvatio na koji način to da uradim i onda je počelo pravo pisanje knjige. I trebalo je vremena za to, zbog posla, dece ... Spomenuo si da je reč o romanu. Zaista ima elemenata jer nije reč samo o običnoj biografiji. Postoje delovi u kojima si ti narator, ali ne učesnik. - Mi smo bend koji ovisi o komunikaciji i sve je komunikacija kod nas. Kad to zamre onda nastaje problem. Tad je bend u krizi, ali ne samo bend nego i prijatelji oko nas. Nije mi bilo teško da dođem do tih ličnih zapažanja, ideja ljudi u vezi sa nekim određenim događajem i emocija koje su u tom trenutku bile proizvedene jer sam od njih dobijao te informacije. To mi je dalo šansu da izađem iz tradicionalnih, standardnih okvira spisateljstva, da ne moram da se držim osnovne logičke linije kao "ja pripovedač", ili sveznajući pripovedač nego da kombinujem te dve stvari. Nešto što nisam ja izmislio. Time su se bavili Wim Wenders i Peter Handke kad su radili na scenariju za određene filmove. To je najinteresantniji način da se ova knjiga ispriča. I pored toga što se postavljam u ulogu pripovedača imam slobodu i da malo više uđem u priče gde se ne očekuje od mene da ulazim, da opišem šta ljudi rade. Zašto to onda ne bih podelio sa čitaocima? S obzirom na dužinu i specifičnost knjige da li si imao problema sa pronalaskom izdavača? - Nisam. Više sam imao problem sa odlukom koji će biti najbolji izdavač za ovu knjigu. Krenuli smo sa idejom da knjiga ide kroz standardne izdavače međutim pojavio se problem vezan za obim knjige. To je jedino gde je trebalo da se pregovara sa određenim izdavačima. Tražili su da nađemo neki kompromis. Ali, nakon svih godina rada na knjizi i iz nekog emotivnog aspekta koji postoji kod mene, a radi se o nečemu što je deo mog života, nisam bio spreman da napravim kompromis. Onda se pojavio Pera Janjatović koji je rekao da ne vadimo ni stranicu. To me kupilo, a na sve to sa Janjatovićem, čovekom koji stoji iza Dallasa ovde, imamo dugu saradnju preko 20 godina. Postoji i poverenje i prijateljstvo. Nijednog trenutka se nisam pokajao što je ova knjiga izašla za Dallas Records. "Moja odluka je bila da neke stvari ostanu samo naše, jer su tako slađe" (FOTO: Lupiga.Com) Izgleda mi kao album, kad pogledam naslovnu, ali znajući kakvog sadržaja ima primećujem da nedostaje napomena: Explicit Lyrics. - Nemamo mi mnogo toga, a? Kad malo razmislim o Goblinima mnoge stvari su rečene, ali ne u direktnoj formi. Mi smo ipak deca koja dolaze iz nekih normalnih porodica. Nije to kao visoka klasa. To su porodice u kojima su naši očevi i majke imali ulogu nekog ko te uzgaja, ko te odgaja i ko vodi računa o tome da dođeš do neke osnovne kulture i da je preneseš na druge. Toga kod nas nije bilo u toj meri. Ima tu dosta pesama gde ti je sve jasno, kao npr. "Bolje soko u ruci". A što se tiče teksta u knjizi, ima tu dosta toga rečenog, ali postoje stvari gde sam povukao granicu. Koliko god ljudi rekli da je ovo knjiga gde se pisac ogolio, to ipak nije tako jer nisam smeo da se ogolim do te mere nego sam smatrao da neke stvari ipak treba da ostanu između nas pet ili deset, u zavisnosti ko je bio sudeonik. Moja odluka je bila da neke stvari ostanu samo naše, jer su tako slađe. Eto, to je jedina razlika u celoj toj priči. Da li bi se složio sa tim da bi možda najbolje bilo opisati ovu knjigu sa: "Ne pokušavajte ovo kod kuće"? - Ili: "pokušajte ovo kod kuće". Knjiga ima dve strane. Sa jedne strane si u pravu jer postoji mnogo toga što ne bi trebalo pokušavati i u startu sam se čak ogradio od njih. Jednostavno se dese u životu. Treba biti pametan pa da to ostane samo epizoda. Nije nam bio cilj da mlađi čitaoci to shvate kao poziv da bi trebalo da konzumiraju narkotike. Ne ponosim se time i verujem da smo više imali sreće nego pameti. Ali postoje stvari za koje tvrdim da treba pokušati kod kuće. Ako smo mi, četiri ludaka 1992. godine u Šapcu, odlučili da napravimo rock and roll bend i u tome uspeli, progurali i proturili svoju priču, a Šabac je u to vreme bio poznat po svemu i svačemu osim po rock and rollu, zašto onda neko drugi bilo gde da živi ne bi postao uspešan – glumac, pevač, slikar, autolimar, pekar ili profesor. Ne pričam da budeš poznat. Ne, nego budi uspešan u onome što želiš i voliš da radiš. Ne postoje granice. Sve je pitanje koliko želiš da zagrizeš i da li si spreman da ideš do kraja. Kome je namenjena knjiga? Onima koji su rasli devedesetih ili novijoj generaciji? - I jednima i drugima. Ovi prvi više sa setom posmatraju knjigu. Interesantna je bila prepiska sa onima koji su rođeni šezdesetih i sedamdesetih, koji su prošli kroz sve ovo i još uvek su im sveže rane po pitanju devedesetih. Oni sa setom na to gledaju. Ljudi su životinje koje imaju taj talenat da izbacuju iz glave loše stvari i da se sećaju samo dobrih, a u tim devedesetima je bilo i nekih dobrih stvari. Radilo se sve i svašta. Dok čitaju knjigu ujedno se i prisećaju toga, a za mlade je to interesantna priča možda čak na granici naučne fantastike, posebno stvari koje sam opisivao u vreme hiperinflacije. Njima je to više neka avanturistička priča i nadam se da veruju u njih, jer je teško poverovati u to da nemaš para da jedeš ceo dan u studiju. Koliko god i danas živeli u nekom siromaštvu, ali ipak jedeš. Mi smo imali dane kad nismo jeli. Mi smo bili momci iz porodica koje su radnička klasa i, da, bilo je dana kad se nije jelo. Koliko su baš te devedesete definisale zvuk, izgled i poetiku Goblina? - Da nije bilo devedesetih ne bi bilo ovakvih Goblina. Goblini su priča koja oslikava život devedesetih koji nije bio ni malo lak. Oslikava ekonomsku situaciju i, ukoliko imaš mozga u glavi, ta situacija te mora terati na neki bunt, a ako te već tera osnovna rock and roll forma bunta je punk-rock. Tu se ljudi povezuju slušajući muziku, a samim tim to formira i tvoju ličnost. Da nije bilo tako ne bi bilo razloga ni za taj bunt. Verovatno bi to bila neka rock and roll priča. Buntovnik, ali uz "sex, drogs and rock and roll". Postoje različite forme bunta, ali definitivno bi to bio zdrav rock and roll, ništa što bi izlazilo van tog okvira. Može li rock and roll biti zdrav ako u njemu nema bunta? - To je jedna od muzičkih formi i po meni nije obavezno da se bavi buntom. Postoji toliko dobrih bendova koji nemaju veze sa buntom, koje se bave temama koje su njima bitne i u kojima se ljudi pronalaze i koje te ne teraju da izađeš na ulicu, podižeš glas, menjaš sistem ili tako nešto. Verujem u to. Uvek sam govorio da je najsretnija zemlja na svetu zemlja u kojoj nema punk-rocka, u kojoj nema bunta, ali trenutno takva zemlja ne postoji. Ne postoji savršeni svet, savršeno uređenje i uvek će neko da bude potlačen – manje ili više. Mi trenutno živimo u nekom svetu gde je većina ljudi potlačena. Kad pričamo o Goblinima pričamo i o Šapcu. U knjizi opisuješ dolazak Alena i Vlade, gitariste i basiste benda, i to iz Karlovca i kad sagledamo to, dolazak u Šabac, nastajanje Goblina je paradigma Srbije devedesetih godina. Prepuna izbeglica koji pokušavaju svoje živote nekako nastaviti. - To je početak kraja. Meni je bilo interesantno da pokažem i predstavim ljudima koliko god da je to bio početak kraja i mnogo života i sudbina je tu uništeno, izmenjeno, da nije baš uvek moralo da stvari idu u nekom negativnom smeru. Dešava se da se iz tog nečega lošeg stvori i nešto dobro, neka nova mogućnost, neka nova opcija. Dok se ne zatvore jedna vrata, ne otvore se druga. Počneš novi život i stvari posmatraš malo drugačije i tražiš svoju šansu. To se desilo nama, a naročito Vladi i Alenu koji su došli iz kompletno neke druge priče, sa nekim drugim iskustvima, živeli u nekom drugom okruženju i družili se sa nekim drugim ljudima. To je meni najinteresantniji detalj. Završetak jedne priče nije nužno kraj već počinje kompletno neka nova epizoda koja će da krene u drugačijem, pa i pozitivnom pravcu. Goblini na predstavljanju knjige (FOTO: Lupiga.Com) Imate to iskustvo funkcionisanja tokom devedesetih, ali i danas. Možeš li usporediti ta vremena? - Ceo proces stvaranja je danas mnogo lakši. Sa jednim prosečnim kompjuterom, par softvera i malo opreme imaš studio koji po tehničkim kvalitetima može da se meri sa određenim brojem studija koje su smatrani vrhunskim studijima početkom 21. veka. Ali postoji druga strana priče. Taj krug: izdavač-bend-publika, pa opet izdavač je prekinut. Pojavilo se dosta elektronskih medija, internet je danas svakodnevica, a tu je i YouTube. Ljudi skidaju i slušaju muziku na taj način da ne osećaju potrebu i ne shvataju da kupovinom određenog produkta podržavaju celu priču. Ne podržavaju bend. Nije se od toga nikad mogla hraniti porodica, ali od prodatog CD-a novac se slivao i u kasu izdavačke kuće pa su te pare mogle da se ulože u nove bendove, vrtile se u krug. U jednom trenutku je to prekinuto. Nema više te prodaje. Mi posmatramo album kao kompletnu priču. Jedna pesma sa albuma ne predstavlja album nego mora da se sluša u kontekstu, po rasporedu koji je napravljen. Stojimo iza toga i u ovom trenutku upravo zbog toga što taj CD kao produkt nije shvaćen kao nešto što je vredno, ljudi to ne kupuju, a samim tim što ne kupuju suludo je da se otvara izdavačka kuća. Onda je tu cela priča prekinuta i bendovi imaju problem. Tokom devedesetih su uz izdavače bili mediji, a tu mislim na tri osnovna medija - TV, radio i novine - bez toga nema života. Oni danas imaju drugačiji pristup ljudima, imamo Instagram, Facebook, Twitter ... Tebe na instagramu prate oni koji te prate jer znaju ko si. Kad sam se ja pojavljivao na nekoj mainstream televiziji samim tim što sam na takvom mediju postojala je mogućnost da se zakači neko ko nema veze o tome ko su Goblini. Tako se gradila baza ljudi koji slušaju bend. Mi smo imali mogućnost da širimo tu bazu dok današnji bendovi nemaju takvu mogućnost. Imaju lakšu mogućnost da se predstave bazi, ali bazu predstavljaju oni koji već znaju taj bend i teško je da probiju tu barijeru. Svjedoci smo i danas protesta Beogradom, ali i drugim gradovima. Vaša pesma je i dalje puštana. "Ima nas". Imponuje li to a koliko ukazuje na problem nedostatka bendova koji bi mogli nastaviti tu vrstu tradicije? - Ima bendova izuzetno dobrih, koji su kvalitetni. "Ima nas" je pesma koja je za vreme devedesetih, pored "Ustani i kreni" bila okosnica te neke set liste koja se vrtela tokom protesta. To je pesma koja nosi i motiviše ljude da krenu na ulicu i da neke stvari menjaju. Imponuje mi, ali mi je draže što ljudi shvataju tu pesmu na takav način i što ona budi pozitivu i želju za promenama, pre nego što je to moja pesma. Nadam se da će se iskoristiti za dobre svrhe. Osećao bih se loše da znam da neki loši ljudi stoje iza svega toga. Kako si se osećao nakon 5. oktobra? Da li si osećao da se koristila u dobre svrhe? - Ti ljudi koji su koristili tu pesmu nisu iskoristili svoju politiku u najbolje svrhe. To boli. Imali smo velika očekivanja i smatrali smo, ne samo za rock and roll, nego umetnost uopšte, da će sa takvim ljudima doći bolje vreme. Nismo mi tražili ništa da nam se servira nego da ćemo samo dobiti dovoljno medijskog prostora da možemo takve stvari da plasiramo među našim ljudima jer je to najbitnije i jer odavde i crpimo inspiraciju. Očekivali smo da će ljudi početi da se vraćaju umetnosti, iskrenoj umetnosti. Mi znamo šta je danas mainstream. To je nešto čega smo se stidili i gadili osamdesetih. To smo očekivali da će se promeniti. Dakle, više medijskog prostora i da ćemo moći da pariramo tim ljudima. Desilo se nešto još gore. Strašno je reći, ali mi nikad nismo imali više medijskog prostora nego za vreme Miloševića. On nije shvatao koliko je to opasno, a onda kad smo sa te dve ANEM turneje ("Izađi na crtu" i "Upotrebi ga") poprilično doprineli da se promeni vlast onda su oni koje smo doveli na vlast shvatili koliko mi možemo da predstavljamo opasnost. Čitava ta urbana, reakcionarna strana populacije je onda odlučena da se uguši jer su oni drugi mnogo bezopasniji. Odvedi ih u rakija bar i pusti im cicu u miniću i bog da te vidi. Ko još razmišlja o izlasku na ulicu. Dopustili ste da se baš "Ima nas" koristi i u Lupiginoj crowdfunding kampanji. Zanimljivo je da ste i vi sami imali kampanju prikupljanja novca za svoj drugi album, ali tada pojam "crowdfunding" nije bio ni izmišljen? - Nas je oduvek odlikovala inventivnost. Oduvek smo bili ekipa koja, kad bi se našla pred problemom, tu ne bi stajala. Mi smo uvek gledali kako da rešimo taj problem i u tom trenutku je to bilo to. Shvatili smo da postoje neki ljudi koji su spremni da podrže tu neku priču i krenuli smo u kampanju. Probali smo i shvatili da to funkcioniše. Mislim da je to sjajna ideja. Danas je izuzetno bitno da oni koji imaju malo više u džepu, paricu koju će svakako potrošiti, a jedno pivo više mu ništa neće značiti, da ga uloži za nekoga kome bi te pare dobro došle. Verovatno ćeš i ti uživati i imati koristi od toga. To su izuzetno bitne stvari. Dejan KOŽUL

Sprdati se s „ravnozemljašima“ prestalo je biti smiješno nekako od onog trenutka kad je Donald Trump osvojio izbore u SAD-u. To je bio i razlog zašto ovogodišnji „Flat Earth International Conference“ nije bio tako popraćen kao u godinama kad je sve skupa još izgledalo više smiješno, a manje zabrinjavajuće. Njih 650 okupilo se u Denveru kako bi raspravljali o tome da je Zemlja ravna. Prošle godine okupili su se u Raleighu u Sjevernoj Karolini, te je BBC tada, kako bi ilustrirao o kakvom je stanju svijesti riječ, citirao što tko od njih ima za reći. „Po meni, to je jedna od Sotoninih najvećih laži“, rekao je jedan, držeći mali model Zemljine kugle u ruci. „Ratovi, razaranje, smrt...“, govorila je jedna od gošća, držeći među prstima isti takav model okruglog planeta. „Osjećam da su me prevarili“, rekao je još jedan od uzvanika koji smatra da je sada „otkrio istinu“ da je Zemlja ravna. Prošle godine ulaznica se plaćala između 109 i 249 dolara. Ove godine stvar je bitno skuplja, i do 350 dolara po osobi, nešto sitno manje od 2300 kuna. Uzvanici su dolazili iz cijelog svijeta, kao i prošle četiri godine, pa je mnoge klasično obrazovane znatiželjnike zanimalo kako uspijevaju pomiriti vjeru u ravnu Zemlju s očitim iskustvom zakrivljenosti Zemljine površine što su naprosto morali primijetiti tijekom leta na većim udaljenostima i visinama. Guardian je sada otišao ravno do organizatora konferencije, Robbieja Davidsona. „Mislio sam da je ideja da je Zemlja ravna budalaština“, kazao je o svom prvom susretu s tom protuznanstvenom idejom. Potom je objasnio kako je i zašto povjerovao u ravnu Zemlju. „O tome sam prvo čuo iz Biblije i pomislio: 'To ne može biti istina.' Mislim, vjerovao sam u sve ostalo, da je Zemlja nastala doslovno u šest dana, ali što je sa svim tim ostalim stvarima o ravnoj Zemlji? Ako ću biti dosljedan u doslovnom vjerovanju Bibliji, ne mogu onda odabirati u što ću vjerovati“, otkrio je da iza svega stoji fundamentalistički vjerski nazor. Nije se to dogodilo previše davno, prije nekoliko godina, ali je otada počeo širiti te svoje, zapravo ideje iz doslovnog tumačenja tekstova iz Biblije od kojih su najmlađi stari oko 800 godina, a najstariji pamte čak tisućljeća. Što se njih tiče, nema nikakve sumnje da je priča o okrugloj Zemlji zavjera i da netko širi „dezinformacije“ o obliku našeg planeta. Lista koje okrivljuju je poduža, ali je nekoliko točaka dežurnih krivaca svima zajednička: NASA, masoni, "globalisti" (što god to trebalo značiti) i Elon Musk. O tome da su prvi navodili da je Zemlja okrugla još antički Grci, ljudi poput Pitagore prije više od 2500 godina, tamo se u pravilu ne govori. Ali se zato govori o, i to je glavna točka svih rasprava, o Bibliji. Na toj konferenciji Guardianov Josiah Hesse primijetio je da su ideje o ravnoj zemlji najraširenije među evangeličkim protestantskim kršćanima, da su oni skloni najoduševljenije tvrditi da živimo na ploči, ali da su oni i ti koje se o tom ravnozemljaškom vjerničkom fenomenu najmanje ispituje. Hesse je na konferenciji često vidio da ljudi razglabaju o apokaliptičnim temama, o „kraju vremena“ o molitvi jednih nad drugima, o kopanju po Bibliji za čim više različitih citata navodno o ravnoj Zemlji. Nathan Roberts sebe smatra „kozmološkim evangelikom“ i ponosan je na to što je „našao više od 200 citata“. On je, piše Hesse, zgodan mladi poduzetnik, putuje SAD-om sa suprugom i djecom, govori ljudima o Isusu, prodaje knjigu o kreacionizmu, još jednom omiljenom štivu američkih evangelika, ovaj put o tome da Zemlja nije stara 4,5 milijardi godina i da se život razvio evolucijom, nego da je stara cca 6000 godina i da je Bog stvorio sve stvorove kakve danas vidimo u onih šest dana. Unatoč svemu, određena razlika između evangelika i fundamentalista u SAD-u ipak postoji. Ovi potonji su uglavnom opsjednuti „Otkrivenjem“ iz Biblije, nerijetko žive očekujući da propadne svijet i pripremaju svoje bunkere za tu namjenu. I jedni i drugi smatraju da je Zemlja ravna ploča, što im je jako važno kako bi im bila nenarušena slika ploče iznad koje je nebo, s Bogom na njemu, a ispod koje je pakao s ognjevima, vragovima i prokletim dušama unutra. Evangelici su i puno političniji. Oni su jako, skoro apsolutno podržavali Trumpovu predsjedničku kampanju, u stalnom su sukobu s javnosti zbog svojih stavova prema LGBT osobama, tako da se „ravna Zemlja“ uklapa u sliku mnoštva krajnje kontroverznih stavova. Svjesni toga, već neko vrijeme rade na taktikama privlačenja simpatizera organiziranjem rock koncerata, fora pastorima, pozivanjem slavnih osoba na nastupe kao što su Chris Pratt, Justin Bieber, Kim Kardashian... No, zasad nisu uspjeli privoljeti nekoga doista popularnoga da krene zagovarati isto što i oni. Riječ je o, suštinski, slici svijeta kakva je bila prisutna u Europi tijekom Srednjeg vijeka, plus obje Amerike, Australija i Novi Zeland. Znači, ploča je okrugla, nad njom je kupola nebeskog svoda, u centru okrugle ploče nalazi se Sredozemno more, neki će reći da je ispod ploče voda u podzemnom svijetu, jer sve to tako piše u Bibliji, te još neke slične stvari. Sve to uz nesalomljivo uvjerenje da je Zemlja takva kakva jest centar oko kojega kruže malo Sunce i još manji Mjesec, a potom i zvijezde i cijeli svemir.https://www.express.hr/life/skup-ravnozemljasa-okrugla-zemlja-je-laz-sotone-18621?fbclid=IwAR2KnF85sDljzTY1pDo0DXZkCmwMNotxTP6reaXzUBcmACD4AURRBMHNzqY

FOTO: CHRISTOPHER MICHEL / WIKIPEDIA Butan ili Kraljevina Butan, zemlja u južnoj Aziji, ima nešto što nema nijedna država na svetu. U njoj je ljudima koji vode zemlju više stalo do sreće njenih stanovnika, nego do politike. Butan jedini na svetu nema bruto nacionalnog proizvoda (BDP), ali zato imaju Ministarstvo sreće. A glavni cilj države je potraga za srećom svakog građanina. Na jugu, istoku i zapadu Butan se graniči sa Indijom, dok se na severu graniči sa Kinom, a nalazi se na istočnom obodu Himalaja. Većina stanovništva su budisti, a druga po veličini religija je hinduizam. BRUTO NACIONALNA SREĆA U USTAVU U Butanu pravo na sreću upisano u član 9 njihovog ustava. Vlada preduzima mere za očuvanje nacionalne kulture, tradicije, identiteta i prirode kroz koncept Bruto nacionalna sreća. To je indikator kojim su zamenenili BDP.

Evo čovek hteo da malo počisti i zaradio prijave...

Amerika je najhladnije mesto na planeti, hiljade turista zarobljeno je na snagom zavejanim Alpima, dok je Kinu pogodila najteža ledena oluja od 2008. godine u kojoj je poginulo više od 10 osoba.

Znate li da je ucenje o zemlji,koja je lopta,koja oko svoje ose pici nadzvucnom brzinom, pokupljeno iz kabale i da su to kabalisticko ucenje plasirali jezuiti, cije je Sveto Üismo bilo i ostalo kabala.

Evo malopre gledam, pa mi pade na um da otvorim temu o naj-cinjenicama vezanim za nasu planetu. ... Jakutsk, najhladniji grad na planeti, ove zime -470C, ide i do -510C. Najniza izmerena temperatura u tom gradu oko -640C. I sve normalno radi. Grad ima oko 270.000 stanovnika, a zanimljivo je da leti bude prilicno topao, najveca izmerena temperatura je oko +350C, mada je to dosta retko. https://en.wikipedia.org/wiki/Yakutsk http://www.telegraph.co.uk/news/weather/10604877/In-pictures-Yakutsk-in-Russia-the-coldest-city-on-Earth.html?frame=2805848

Teorija zavjere - objašnjenje (prvi dio) Često se ljudi pitaju kakva bi bila korist od te zavjere te zašto bi ju itko provodio. Tko si uopće može priuštiti takvo nešto? U ovom članku objasnit ću sve glavne troškove koji nastaju pri provođenju ovakve zavjere, a u slijedećem članku biti će objašnjen profit. Nakon toga će svima postati savršeno jasna ogormna isplativost ove zavjere. Pogledajmo prvo tko bi uopće trebao znati za zavjeru. NASA Recimo da bi za zavjeru trebale znati tri osobe na najvišim položajima. Oni kontroliraju cijelu zavjeru i vjerojatno međusobno dijele dio profita. Njih nije potrebno potkupljivati kako bi šutjeli niti drugi imaju utjecaja na njih. Uz njih, sa zavjerom bi trebalo biti upoznato jos troje koji pomažu s editiranjem slika i videa te ostalim poslovima zataškavanja. Oni surađuju veoma blisko s ono troje na najvišim položajima. Rusija Rusi su isto tako aktivni u svemirskom programu kao i SAD (ako ne i aktivniji). Recimo da oni imaju sedmero ljudi upoznatih sa zavjerom. To je 13 ljudi za sada. Kina Od 2003. godine Kina je postala treća zemlja koja je samostalno poslala letjelicu s posadom u svemir. No, njihov svemirski program baš i nije tako velik kako se možda na prvi pogled čini. Prema veoma slobodnoj procjeni, njima je potrebno samo troje ljudi. No, uzmimo da ih imaju četiri - za svaki slučaj. Znači, za sada imamo ukupno 17 ljudi u zavjeri. Iran i Japan Nedavno su i Iran i Japan lansirali rakete u svemir. No, Iran se za sada nije pokazao kao neki "timski igrač" te bi kroz određeno razdoblje mogao pozitivno utjecati na razotkrivanje urote. Njihovi svemirski programi su veoma mladi pa recimo da im je dovoljno 5 ljudi ukupno. To je 22 ljudi za sada. Proizvođači GPS opreme Oni trebaju samo jednu osobu upoznatu sa zavjerom jer tu i nema nekog pretjeranog posla. Proizvodnju svih čipova i bitnih dijelova obavljaju strojevi. Šefovi se ne miješaju u tehničke detalje proizvodnje, a ostatak radnika je upoznat samo sa svojim dijelićem posla. Dakle, imamo 23 osobe upoznate sa zavjerom do sada. Osobe za odnos s javnošću Dio odnosa s javnošću mogu obaviti i neki od do sada nabrojanih, ali recimo da su još dvije stručne osobe zaposlene samo za ovaj posao. Ukupno 25. Ljudi koji su "bili u svemiru" Naravno, potrebni su astronauti koji će govoriti: "Hej! Ja sam bio tamo gore!". Ti ljudi jedva da su dio zavjere. Oni samo imaju malo veći utjecaj i potrebno ih je malo podmićivati. U ukupan broj ćemo ubrojiti samo polovicu ovih ljudi jer se oni ne mogu računati kao pravi urotnici. Dakle, ako imamo 50ak osoba koje su "bile u svemiru", pobrojit ćemo ih kao 25 urotnika. To nas dovodi do ukupno 50 ljudi u zavjeri. Čuvari ledenog zida Čuvari nemaju nikakvog utjecaja na urotu, niti primaju velike plaće poput prethodno nabrojanih osoba. Ipak, oni samo čuvaju zid. Također, matematički je dokazano da je za čuvanje cijelog zida dovoljno je manje od 1000 čuvara. Njih za sada nećemo uračunati u ukupan zbroj zbog njihova malog značaja i male plaće koju primaju. Ovo su uglavnom bile sve osobe kojima je potrebno plaćati kako bi šutjele. Tko ne treba znati za urotu? Vodstva država Sve što oni trebaju znati jest da daju novce za nekakav svemirsko-istraživački program. Kasnije će vidjeti isto što i ostatak svijeta vidi na TV-u. Najvjerojatnije nitko od njih nikada ni ne posumnja ništa. Članovi svemirskih timova Oni vide isto što vidimo i mi, samo što oni sjede u nekom postrojenju i gledaju to "uživo". Time se samo stvori hrpa ljudi koji će kasnije veoma uvjerljivo argumentirati nešto što misle da su vidjeli. Zaključna matematika Pretpostavimo da svaka osoba s liste želi biti plaćena kako bi šutjela o zavjeri. Najvjerojatnije će željeti biti plaćeni veoma dobro, toliko da ne moraju raditi više nikada u životu. Recimo da se radi o iznosu od milijun dolara godišnje + milijun dolara unaprijed. Teško da će igdje zaraditi takve novce, a sve što moraju raditi da bi ih primali jest šutjeti. Iz ovog izračuna možemo izbaciti prvu petoricu jer su oni vođe zavjere i nije ih potrebno potkupljivati. To nas dovodi do računice od 45 x 1.000.000. Četrdeset i pet milijuna dolara goišnje. Možda se to na prvi pogled čini kao puno novca, ali to je zanemariv iznos u usporedbi s iznosom kojeg svemirski programi dobiju svake godine. Vratimo se sada još na čuvare ledenog zida. Recimo da je njihova godišnja plaća oko 100.000 dolara (što je i previše za njihov posao). Ako imamo 1000 čuvara, moramo izdvojiti još 100.000.000 dolara. I za kraj uračunajmo još 5 milijuna za troškove opreme pri čuvanju zida (kamere, senzore, radare, ...). To nas dovodi do godišnjeg... UKUPNOG IZNOSA TROŠKOVA ZAVJERE = $155.000.000 http://ravnazemlja.bloger.hr/