Претражи Живе Речи Утехе

Biljana Nešić je majka trinaestogodišnjeg dečaka sa smetnjama u razvoju i ove godine je pokrenula akciju protiv bacanja petardi za novogodišnje i božićne praznike. Akciju pokreće u želji da motiviše sugrađane, ali i šire, da ne bacaju petarde i ostala glasna pirotehnička sredstva na čiji zvuk mnogi ljudi sa smetnjama izuzetno loše reaguju. Biljana je izradila postere sa natpisima “Ne bacaj petarde” i “Uživaj u proslavi praznika, ali dozvoli i meni da uživam” koje je ostavila u nekoliko lokala u Beogradu kako bi građani mogli da ih preuzmu i zalepe u hodnicima svojih zgrada. Kako je njena akcija dobila ogroman odjek na Tviteru, javili su se ljudi iz raznih mesta, tako da će se ovi plakati se narednih dana masovno lepiti po gradovima širom Srbije.

“Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.” Epiktet, Razgovori Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života. “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.” Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” Karl Jung, Psihologija i religija

Gordana Ratković je majka jednog Mihaila koji ima osam godina i boluje od spinalne mišićne atrofije, teške i često smrtonosne genetske bolesti koja onemogućava kretanje, normalno disanje i gutanje. Ona nam se obratila jer, kako tvrdi, njen sin i još troje dece već šest meseci čekaju na lek koji može da pomogne i olakša njihovo stanje, ali administrativne procedure to onemogućavaju i koče. Dok sirup Risdiplam čeka u nekom magacinu, stanje dece se pogoršava. “U decembru 2019. Roche je završio patentiranje leka sirupa koji se zove Risdiplam. Sproveli su studiju i u Srbiji zbog čega je naša zemlja dobila šansu za ovu donaciju. U januaru Roche je dozvolio apliciranje najtežih pacijenata koji nisu pokriveni nikakvom terapijom. U februaru doktori su aplicirali za četiri najteža slučaja, a u martu je Roche dao zeleno svetlo i dokumenta na potpis”, objašnjava ova majka. “Od tada evo do sada mi čekamo, prošlo je pola godine, odgovornost se prebacivala sa klinike na ministarstvo i obrnuto bez ikakvog razloga. U pitanju su deca pacijenti koji su među najtežima obolelima i koja ne primaju nikakvu terapiju”, sa pravom je nestrpljiva Gordana. “Naša deca više nemaju vremena”, kaže Gordana i dodaje da celokupna procedura registracije leka može trajati i do dve godine. “Da li će moje dete tada biti živo?”, pita. Foto: Privatna arhiva Naša sagovornica ističe i da se stanje njenog sina pogoršalo za vreme čekanja. “Ima kanilu od druge godine života. Ima gastrostomu (peg direktno u želudac), ali može da pije i jede na usta. Skolioze mu se javila sa tri godine starosti i deformacije kičme i zglobova nažalost napreduju. Noću dok spava koristi respirator. Ne sedi dugo. U poslednjih nekoliko meseci dok čekamo on slabije guta i zagrcnjava se. Češće ga aspiriram, do 50 puta dnevno, znam po broju katetera. Zahteva respirator preko dana jer se umara dok diše. Zahteva dodatni kiseonik, od maja ove godine”, priča nam naša sagovornica koja glavnog krivca vidi u direktorki Klinike za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu Jasnu Jančić, za koju tvrdi da odbija i odugovlači sa potpisivanjem i omogućavanjem besplatne terapije za decu. Gordana tvrdi da se Risdiplam uredno po sličnim principima koristi već u 12 zemalja, i ubeđena je da postoji način da se procedura olakša i premosti i u Srbiji. “Direktorka je, ukoliko je imala volje, za šest meseci mogla da pronađe neko rešenje”, smatra ova majka koja se bori za to da život njenog detata bude lakši. Foto: Privatna arhiva U odgovoru za naš portal direktorka Jasna Jančić tvrdi drugačije. Objašnjava da je reč o procedurama koje se moraju ispoštovati. “Lek nije registrovan ni u Srbiji ni u EU” “Gotovo pola veka Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu se bavi dijagnostikovanjem i lečenjem najtežih neuroloških i psihijatrijskih bolesti, pa tako i SMA. U skladu sa preporukama lekara, Komisija za retke bolesti RFZO odobrava deci oboleloj od SMA lek Spinrazu koji se, iako neregistrovan u našoj zemlji, kontinuirano primenjuje u ovoj Klinici. Nažalost, ovo nije slučaj sa lekom Risdiplam”, objašnjava direktorka Jančić. “U Srbiji, kompanija Roche i dalje sprovodi kliničku studiju za lek Risdiplam, u kojoj učestvuju i pacijenti naše Klinike. Ovaj lek nije registrovan u Republici Srbiji, registrovan je u SAD, ali ne i u zemljama Evropske unije. Za uvoz neregistrovanog leka postoji zakonom predviđena procedura u kojoj se podnosi zahtev RFZO-u za svakog pojedinačnog pacijenta, o kome odlučuje Komisija za retke bolesti RFZO, a po odobrenju, sredstva obezbeđuje navedeni fond”, kaže Jančić za Nova.rs. Prema njenim rečima, Klinika nije aplicirala za donaciju leka Risdiplam kompanije Roche. “Veoma je važno znati, da bi javnost bila adekvatno informisana, da deca koja bi dobijala lek iz programa donacije, kroz donaciju bi dobijala terapiju samo dok program traje, a ne u periodu koliko im je neophodan, za ceo životni vek. U skladu sa propisima Republike Srbije, ukoliko se sa primenom leka počne u određenoj zdravstvenoj ustanovi, ta ustanova je u obavezi da lek obezbeđuje dok god postoji potreba, iako za to nema obezbeđena sredstva. Ovo praktično znači da je, po prestanku donacije, Klinika dužna da nadalje obezbedi navedeni lek za sve pacijente koji su terapiju započeli u Klinici. Ta sredstva nisu odobrena od strane RFZO, a Klinika ih na drugi način ne može obezbediti. Godišnja terapija lekom Risdiplam, za jednog pacijenta, iznosi između 100 000 i 340 000 dolara, u zavisnosti od uzrasta pacijenta”, objašnjava Jančić. Ona kaže da ne postoji dokument kojim je Ministarstvo zdravlja odobrilo upotrebu ovog leka. “Primena svakog leka, pa tako i Risdiplama, mora biti u skladu sa propisima Republike Srbije, jer bi u protivnom nastupile mnogostruke štetne posledice po Kliniku, čiju bi štetu podjednako snosili i mali pacijenti. Jasno vam je da sam ja kao V.D. direktora Klinike odgovorna za zakonitost rada ove Ustanove, ali isto tako, može se reći, još više zainteresovana za lečenje malih pacijenata, kojima se kao lekar, bavim više od trideset godina. Lično sam zainteresovana da se sa primenom leka počne što pre, ali po zakonom propisanoj proceduri, jer ćemo samo na taj način obezbediti kontinuiranu i neophodnu količinu leka za sve pacijente kojima je potreban”, zaključuje Jančić. Gde je zapelo? Nova.rs pokušala je da stupi u kontakt sa Ministarstvom zdravlja, kako bismo saznali u kojoj je fazi registracija Risdilpla, kao i kada bi oni koji kojima je neophodan mogli da ga očekuju, ali do objavljivanja ovog teksta nismo dobili odgovor. Potražili smo obgovor i od kompanije Roche i sa te strane stiže objašnjenje da je reč obimnim procedurama i dokumentaciji. “Lek Risdiplam kroz kliničku studiju u Srbiji prima osmoro dece. Kako se registracija u Evropi očekuje tek 2021. godine, kompanija Roche na globalnom nivou pokreće tzv. ‘compassionate use’ program. Na početku program je bio otvoren za pacijente koji boluju od spinalne mišićne atrofije – SMA tip 1, a od jula ove godine i za SMA tip 2. Po našem Pravilniku za uvoz neregistrovanog leka ovaj program se definiše kao’donacija ili humanitarna pomoć zdravstvenoj ustanovi’. Da bi se dobilo odobrenje za uvoz leka neophodno je da ‘predlagač’ (direktor zdravstvene ustanove sekundarnog ili tercijernog nivoa) potpiše dokumenta, koja su ovim pravilnikom definisana, i to nakon što je na Etičkom komitetu ustanove doneta odluka o medicinskoj opravdanosti primene leka i mišljenje etičkog odbora da je primena leka u skladu sa načelima profesionalne etike”, objašnjavaju iz kompanije Roche. https://nova.rs/vesti/drustvo/cekate-li-da-deca-umru-malisani-ugrozeni-zbog-procedura/

Glavni imam u Pljevljima Samir Kadripašić kaže da je u životu prvi put ostao bez teksta i da ne zna šta da kaže narodu u tom gradu, nakon incidenata i kamenovanja prostorija Islamske zajednice. Foto: FB Kako je kazao za FOS, ljudi u Pljevljima su u panici. "Non stop me zovu, ne znaju kako da se ponašaju ikako da se postave u svemu ovome. Vjerujte mi da sam prvi put ostao u životu bez teksta i da ne znam šta da kažem narodu", dodao je Kadripašić. Prostorije IZ u Pljevljima kamenovane su sinoć a ostavljena je i, kako kaže imam, morbidna poruka "da će Pljevlja postati Srebrenica". Foto: FB "Radi se o pojedinačnim ispadima koji žele sigurno da izdominiraju sa ovim šovinističkim napadima. Vidjećemo šta će dalje biti, a ja nadam se da će policija i tužilaštvo sve riješiti na najbolji način", navodi Kadribašić. Foto: FB Imam očekuje od države da zaštiti muslimane u Pljevljima. "Ne samo nas, nego sve građane Crne Gore treba zaštititi od ovih fašističkih ispada", naveo e Kadribašić. Povodom incidenata aktivisti Koalicije za Budućnost su protestovali ispred Centra Bezbjednosti Pljevlja odakle su pozvali načelnika CB Dragana Slavulja i komandira stanice policije Milana Jovića da saopšte imena počinioca ovih činova vandalizma. Foto: PV Informer "To je jako bitno i jako ohrabrjujuće. Šta da kažem, osim da sam zahvalan. Cio vijek se ovdje družimo međusobno, komšije smo tako da apsolutno razumijem i taj postupak", naveo je imam. Delegacija Ministarstva za ljudska i manjinska prava boravi danas u posjeti Pljevljima. Delegaciju čine Aleksandar Saša Zeković, državni sekretar Ismet Latić, direktor Direktorata za odnose sa vjerskim zajednicama i savjetnica Mirela Ramčilović. Najavljeno je da će delegacija posjetiti opštinu Pljevlja, Islamsku zajednicu, Centar bezbjednosti a razgovaraće i sa žrtvama nasilja i napada. U Pljevljima su i reis IZ Rifat Fejzić i više članova Mešihata Islamske zajednice. Incidente u Pljevljima osudile su brojne partije u Crnoj Gori, kao i Mitropolija crnogorsko-primorska.

Nakon duge borbe koja je trajala skoro dve godine, Mihajlo Sporić (22), jedan od najboljih mladih fizičara iz Srbije, preminuo je od teške bolesti. Univerzitet Kembridž objavio je trodnevnu žalost povodom smrti stipendiste, studenta fizike na Triniti koledžu, inače dobitnika brojnih nagrada na međunarodnim i domaćim takmičenjima iz fizike, astronomije, matematike i drugih oblasti. Takođe Matematička gumnazija, čiji je Mihajlo bio učenik, izrazila je duboku žalost zbog ove tužne vesti. "Duboko nas je potresla vest o preranoj smrti našeg Mihajla Sporića (maturirao 2016). Pamtićemo ga kao nekog ko je bio omiljen u društvu, vedar, pozitivan, spreman da pomogne i motiviše. Nesebično je voleo Matematičku gimnaziju i do kraja joj je bio privržen. Mihajlo, uvek ćemo te voleti!" Mihajlo će biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a sa njegovog ispraćaja umesto cveća sav prihod biće uplaćen Fondaciji za decu obolelu od raka Nurdor, prenosi portal "Novi Magazin". Bio je dobitnik brojnih nagrada Mihajlo je bio nosilac je Vukove diplome iz Matematičke gimnazije, Svetosavske nagrade, dobitnik zlatnih medalja na međunarodnoj Olimpijadi iz fizike u Švajcarskoj, na takmičenjima u Kazahstanu i Rumuniji. Osvojio je brojne nagrade na domaćim i međunarodnim takmičenjima, i najvažniju među njima - zlatnu medalju na Međunarodnoj olimpijadi iz fizike. U Srbiji je upisao dva fakulteta, Fizički i Elektrotehnički i studirao je na Kembridžu u Velikoj Britaniji. Sa Međunarodne olimpijade iz fizike u Cirihu, Mihajlo je doneo zlatno odličje 2016. godine. Godinu dana kasnije proglašen je za Mladog heroja Srbije. Univerzitetu Kembridž prosleđen je predlog da se ustanovi nagrada u čast Mihajla, studenta završne godine na odseku prirodnih nauka i nosioca nagrade IB Triniti koledža za prirodne nauke. https://www.blic.rs/vesti/hronika/napustio-nas-je-nas-zlatni-olimpijac-matematicka-gimnazija-zali-zbog-smrti-bivseg/j7ynp5d

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao je u subotu 7. septembra pokazno-taktičkoj vežbi “Povratak-2019“ i nakon njenog završetka se, kao što je to već uobičajno, obratio medijima i odgovarao na pitanja novinara među kojima je bilo najviše onih koja su se odnosila na dalje opremanje vojnih i policijskih snaga Srbije. Jedno od postavljenih pitanja na koje je predsednik dao interesantne odgovore, ticala su se nabavke bespilotnih letelica iz Kine kao i transfera kineske tehnologije koja će biti upotrebljena u daljem razvoju domaćih bespilotnih letelica odnosno konkretno Pegaza. Vučić je izjavio da se nabavljaju tri baterije sa 6 ili 9 bespilotnih letelica koje se na različite načine, između ostalog i sa automobila u pokretu, mogu podizati u vazduh (što ukazuje da to neće biti mnogo puta u medijima spominjane BPL tipa Wing Loong II), da će letelice biti naoružane i sa značajnom “razornom moći“. One će u roku od 6 meseci biti na teritoriji Srbije a to je samo početak saradnje sa Kinom. Novi detalji o kupovini kineskih bespilotnih letelica / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Ne želeći da govori o tipu letelice, predsednik je prvi put izneo zanimljiv podatak da one nisu na spisku za sankcije i da „on mora da vodi računa da nas neko u svetu ne sankcioniše“. Ti isti, kako je naglasio, su uzeli sebi za pravo da mogu da rade šta hoće a da mi smemo (da nabavimo) samo ono što oni zaborave da stave na listu. U daljem izlaganju Vučić je rekao da je ono što je za nas važno jeste transfer tehnologije kao i da se naši Pegazi upravo razvijaju uz pomoć kineske tehnologije. Otkrio je i da ćemo “naše čuvene Pegaze“ uskoro videti na našem nebu kao i da će oni u početku biti nenaoružani a tek kasnije naoružani kao i da će u prvo vreme služiti za osmatranje terena i slanje neophodnih podataka. Hronologija priče o „Kinezima“ Prva zvanična i konkretna izjava da će Srbija kupiti naoružane bespilotne letelice inostrane proizvodnje, stigla je još krajem jula prošle godine kada je predsednik Vučić, nakon pokazne vežbe na poligonu Tehničkog opitnog centra za naoružavnje i vojnu opremu Nikinci, rekao da Srbija „razgovara“ sa nekoliko zemalja o nabavci naoružanih bespilotnih letelica sa naglaskom da je to ono „u čemu naša pamet nije dovoljno daleko odmakla“. “Novosti“ su potom sredinom septembra 2018. donele ekskluzivnu vest da je tokom zvanične posete srpske delegacije koju predvodi predsednik Aleksandar Vučić u Pekingu, postignut dogovor o nabavci najsavremenijih sistema dronova za Vojsku Srbije. Odmah sutradan ovo pisanje je potvrdio v.d. pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse dr. Nenad Miloradović i izneo nešto više detalja o ovoj kupovini. Da će Srbija nabaviti kineske naoružane bespilotne letelice, predsednik Srbije je definitivno potvrdio po završetku jednog od segmenata vojne vežbe „Vek pobednika“ kada je izjavio da su kupljene bespilotne letelice kineske proizvodnje, da su u pitanju letelice težine 750 kg koje mogu letei na visini od 5 km i da se nabavljau dve baterije po tri letelice vrednosti 30 miliona dolara. Nakon nabavke ovih letelica će, kako je predsednik tada rekao, doći i do uzimanja tehnologije sa njih koje će biti primenjene na domaću bespilotnu letelicu Pegaz. Živojin BANKOVIĆ

Biskup Perić uputio biskupu Uziniću otvoreno pismo povodom gostovanja feminističke teologinje u Dubrovniku | Bitno.net https://www.bitno.net/vjera/aktualnosti/biskup-peric-uputio-biskupu-uzinicu-otvoreno-pismo-povodom-gostovanja-feministicke-teologinje-u-dubrovniku/#.XSJXRhf2RaA.whatsapp

"PRIČA SE O URUŠAVANJU VREDNOSTI. PA, OVDE NEMA ŠTA DA SE URUŠAVA JER NEMA VREDNOSTI VEĆ NAJMANJE 30 GODINA, TAJ TERMIN NE TREBA DA POSTOJI. NISU ZAVRŠENE PRIČE O LEŠEVIMA U HLADNJAČAMA, O OPSADI SARAJEVA, O MASOVNIM GROBNICAMA, O SVIM KRIVICAMA, NE ZNAM O KAKVOM URUŠAVANJU MI UOPŠTE PRIČAMO, URUŠAVANJU ČEGA? OVDE LJUDI PIŠU KNJIGE I SNIMAJU FILMOVE O PRVOM SVETSKOM RATU I O GAVRILU PRINCIPU, KAO DA SVE TE HLADNJAČE I GROBNICE NE POSTOJE" Poslednju knjigu, Komo, objavio je 2006. godine, januara iduće godine poslednji put je govorio za "Vreme" i ubrzo nakon toga nestao iz javnog života. Pa ipak, bez obzira što ga nema u medijima niti se na bilo koji drugi način reklamira, knjige Srđana Valjarevića su sve ove godine i dalje među najčitanijim naslovima naše savremene književnosti. (Vidi prošlonedeljni FB post: Da li neko zna šta je sa Srđanom Valjarevićem?) Pojavio se polovinom maja u Rijeci, na sajmu knjiga i festivalu autora "Vrisak", povodom objavljivanja hrvatskog izdanja njegove proze Dnevnik druge zime. Njegov roman Komo u Hrvatskoj ima dva izdanja i smatra se kultnim štivom. Red je podsetiti čitaoce i na ostale Valjarevićeve knjige, mada gotovo sigurno da nema potrebe: List na korici hleba, Ljudi za stolom, knjigu proze Zimski dnevnik i zbirke pesama Džo Frejzer i 49 pesama i Džo Frejzer i 49 (+24) pesama (izdanja Samizdata i Lom). Za roman Dnevnik druge zime dobio je nagradu "Biljana Jovanović", a međunarodni žiri koji dodeljuje Istočnoevropsku književnu nagradu uvrstio ga je među deset najboljih književnih dela istočne Evrope. Iako bi razgovor trebalo početi od najnovijeg u karijeri sagovornika, dakle od "Vriska", pitam prvo ono što mi je sugerisao svako kome sam se pohvalila da ću razgovarati sa Srđanom Valjarevićem. "VREME": Šta ste radili proteklih 12 godina? SRĐAN VALJAREVIĆ: Sve što i pre toga, osim što nisam objavljivao knjige. Dvanaest godina jeste dugačak period, dosta toga se izdešavalo, ali u samom mom životu nije se mnogo toga promenilo. Od skoro ponovo šetam, eto to je novo. Pre podne šetam, pa se odmorim i onda uveče čitam, pišem – odgovara mi miran život. I tako. Verovatno zbog toga i odlažem momenat objavljivanja knjige da ne pokvarim sve to. Ako je suditi po društvenim mrežama, vaša nova knjiga se u pravom smislu te reči iščekuje. Nemam ja uvid u to, samo čujem, kažu mi ljudi o tome. Nisam na društvenim mrežema, ne izlazim puno, ne posećujem dešavanja po gradu i Srbiji... ... znači da je sve to zbog Koma, Dnevnika druge zime... Iskreno, nisam o tome razmišljao ... izgleda da ima veze sa knjigama, ne mogu ništa drugo da smislim. Stvarno, kako ste mogli da se tolike godine isključite od sveta, bilo je to u vreme vaše velike popularnosti Volim svoj život ovakav kakav je. U njemu pravim greške, pa ih posle popravljam, živim jedan period lepo, onda opet napravim greške, pa ih popravljam. Volim da pustim život da ide kuda hoće, a ja idem za njim. Ne volim da ga kvarim. I, kako izgleda svet očima nekog ko se iz njega sklonio? Onako kako je kod nas izgledalo poslednjih 30 godina, sve ide onako kako je još tada postavljeno, i ide sve gore i gore. I na dnevnopolitičkom i na dnevnokulturnom nivou, sve ide uzročno-posledično. Zato i ne može da bude bolje. Evo, na primeru medija: imamo samo dva-tri medija, sve ostalo su propagandna glasila, dotle smo dobacili, ali i pre 30 godina se videlo da će tako biti. Problemi se guraju pod tepih, ne može sad odjednom biti bolje ako se odatle ne izvuku i ne dovrše. Priča se o urušavanju vrednosti. Pa, ovde nema šta da se urušava jer nema vrednosti već najmanje 30 godina, taj termin ne treba da postoji. Nisu završene priče o leševima u hladnjačama, o opsadi Sarajeva, o masovnim grobnicama, o svim krivicama, ne znam o kakvom urušavanju mi uopšte pričamo, urušavanju čega? Ovde ljudi pišu knjige i snimaju filmove o Prvom svetskom ratu i o Gavrilu Principu, kao da sve te hladnjače i grobnice ne postoje. Pa i vi ne pišete o tome. To bi trebalo da je već obrađeni istorijski period. I to bi bilo važno, i dovoljno. A to nije ni blizu da bude tako. Ja ne pišem o istorijskim periodima ili ličnostima. Da znam da pišem o hladnjačama i ratovima, pisao bih. Ja pišem o onome o čemu najbolje znam. Složićemo se da ima raznih angažovanih tema. Vaš roman Ljudi za stolom objavljen je 1994. godine, a njegova tema, migracija, i sad je aktuelna. Kažem vam da se ništa nije promenilo. To je knjiga o mladim ljudima koji su devedesetih otišli odavde da bi im na nekom drugom mestu bilo bolje. Knjiga je autobiografska. Šta se desilo sa njenim likovima? Mrtvi su, eto to im se desilo. Samo jedan nije, ali i on živi u Amsterdamu neki promašeni život. Ta migracija nije neka srpska stvar, to se sve vreme svima i svuda dešava, samo se mi pravimo da je ne vidimo. Dešavalo se devedesetih, odlazili su mladi ljudi iz Jugoslavije zbog rata, ali se dešava i danas ništa manje nego tada. I tada i sada se odlazi da bi se sačuvao život. Onda su se mladi nalazili u Amsterdamu, Londonu, Berlinu i počinjali neke nove živote u kojima su stradali... Ko je kriv za te promašene živote? Svako je kriv za sebe, nema tih okolnosti koje možeš da okriviš za svoj život. Prekinula sam vas... Hoću da kažem da smo i mi tada izgledali kao što sada izgledaju izbeglice iz Sirije. Sećam se izbegličkih kampova u Holandiji, i ja sam bio u jednom, ali se nisam dugo zadržao. Tamo provedete neko vreme ako želite da živite u Holandiji, a ja sam hteo da se vratim pa se nisam dugo zadržao. Ti kampovi su bili najlakši način da se dođe do papira. Ljudi za stolom je knjiga razgovora koje sam vodio sa svojim najboljim drugom, on je ostao u Amsterdamu i umro je od droge. U istom gradu u kom je umro i moj brat od tetke, u isto vreme. Ja sam morao da napišem tu knjigu, a jedini način na koji sam mogao to da uradim bio je da je napišem kao razgovor, onako kako se desio. Tamo, u Amsterdamu, zapisivao sam te naše razgovore svaki dan i ovde ih pretvorio u knjigu. Ona nema uobičajenu formu romana, ali nekim ljudima se dopala a nekima nije. Znam da ju je svojevremeno veliki Živojin Pavlović kupovao i delio studentima. To mi je mnogo značilo. I u ostalim vašim knjigama ima autobiografskih elemenata, i vi to ne krijete. Da li ste vi, vaše lično iskustvo, onaj piščev filter pomoću koga odlučite šta zaslužuje da postane knjiga? Najvažnije je iskustvo, ne može ništa da mi bude toliko važno za pisanje osim onog što sam sâm doživeo i proživeo. Naravno da mnogo toga nalazim i u drugim knjigama, iz čitanja. Prilikom pisanja važno mi je da za ono što hoću da kažem pronađem pravi način da to napišem, ostalo me ne zanima: ni kako to zvuči, ni šta će ko o tome reći. A koji će to način biti, ja određujem. Nekad treba napraviti pauzu u pisanju, pauza promeni pogled na stvari, pa nešto što sam mislio da će mi uvek biti važno postane nevažno. Kriterijum vam postane stroži, a percepcija učitava i vidi više nego pre – ispostaviće se da moj odgovor na ono vaše pitanje s početka razgovora da li se nešto promenilo, nije tačan. Eto, ja sam se promenio. Nadam se da je emocija ostala, javnost vas vidi kao pisca emocije, to je jedan od glavnih aduta vaših knjiga... Jeste, ostala je, i ostaće zauvek. Ne znam da li se može pisati drugačije. U mom slučaju je nemoguće. Ja to volim, da pišem. Ali, ne mogu da vam pričam o emociji, ja tako radim i to je to. Nedavno ste se vratili iz Rijeke, učestvovali ste na književnom festivalu "Vrisak". Kako je bilo? Zvali su me i prošle i pretprošle godine oba moja hrvatska izdavača, i Sandorf i VBZ, ali nisam mogao da odem. Oni su izuzetno posvećeni svom poslu i trude se oko knjiga, imam odličan odnos sa njima i u jednom momentu morao sam da na takav njihov odnos odgovorim time što ću da dođem na festival. Ni ovde ni u Hrvatskoj nema baš mnogo takvih ljudi. Festival "Vrisak" organizuje VBZ, ove godine su tamo bili i pesnik Mile Stojić iz Sarajeva, novinar nekadašnjeg "Ferala", i Laslo Vegel, veliki pisac. Sa njima mi je bilo kao da sam nekoliko dana proveo u nekoj Jugoslaviji toliko finoj i dobroj, kakva nikad nije ni postojala. Ja u Hrvatskoj nikad neću imati osećaj da sam u inostranstvu. Izašao sam iz Srbije, ali nisam izašao izvan jezika i to mi je prijalo. Da li su Komo i Dnevnik druge zime u hrvatskom izdanju objavljeni onako kako ste ih napisali ili su... Ne, nisu prevedeni, sve je isto. Ja mislim da, uz sav trud nacionalnih čistunaca i tamo i ovde, to sa različitim jezicima neće proći zato što je toliko besmisleno da neće moći da potraje. Naslov programa u kome ste učestvovali u Rijeci je "Na margini: glasovi drugih i drugačijih". Zašto ste svrstani u druge i drugačije pisce? U tom programu su učestvovali i hrvatski autori, naslov ne podrazumeva pisce van Hrvatske. Razgovarao sam sa Dragom Glamuzinom, urednikom VBZ a o knjigama koje sam napisao i koje pišem. U njihovoj književnosti dominiraju teme iz njihovog podneblja, pa je svako ko ne pripada tome, čija književnost, na primer, nije komercijalna, drugačiji. Postoje nacionalni i komercijalni pisci i tamo i ovde, nema razlike. Glasanje Hrvatske za Evropski parlament pokazalo je porast ultradesničarske struje. Vi ste u Rijeci bili baš u to vreme, kakva je bila atmosfera u gradu? Odlična je bila. Ne poznajem političku scenu u Hrvatskoj da bih smeo da je ocenjujem, samo znam da je u novinama pisalo da se ultradesničarska struja svuda povećala. Mislim da se ovde o tome malo preteruje. Pročitao sam u našim novinama da je u Rijeci bilo divljanje maturanata koji su pevali ustaške pesme. Bio sam tamo, video sam ih, to su bila tri klinca koja su se napila i nikog nisu zanimali. Vesti se namerno prenose pogrešno i sa naglascima, pa su tako tri pijana maturanta postale ustaše koji predstavljaju opasnost po Srbe. Ne znam zašto se to radi, možda te novine znaju šta vole njihovi čitaoci pa onda tako i pišu. Verovatno je i ovdašnjim ljudima važno da se eksteritorizuje sopstvena glupost i krivica za loše stanje, da se kaže "vidi kako je tamo nenormalno" i tako skrene pažnja sa sopstvene krivice. Da li i vi imate utisak da među vašim hrvatskim kolegama postmodernizam nije u modi a da kod nas još uvek jeste? To je kao i u umetnosti, potpuni košmar. Čega sve tu nema! U književnosti su plus u modi i jubileji, ima svega. S jedne strane, to i nije tako loše, ali ko se tu snađe i nađe ono što voli, super! Mnogo više se piše nego što se čita, ali u svakom slučaju postoje odlični pisci i ovde i tamo. Najvažnije je da uvek ima šta da se čita. Razni književni periodi i pravci su bili i prošli, proći će i postmodernizam. Mislim da se već skroz istanjio. Ja sam ih razne zahvatio, ali ni jedan nije zahvatio mene. Nikad mi trend nije bio važan i nisam video ni u jednom nešto što mi odgovara. Ljudi o vama kažu da se ne žalite na druge, na državu, na Ministarstvo kulture... Svi to rade. Mogu i ja da se žalim, to može uvek, ali ne vidim svrhu. Naravno da sam ja odgovoran za sopstveni život i da mi niko nije kriv zašto mi se dešava ovo a ne ono. Ne mogu da se žalim na predsednika države ili na premijerku, ili na Vesića. Oni su samo posledica nečeg što traje 30 godina. Iluzija u kojoj žive ti ljudi mi govori da će ovde sigurno jednog dana biti bolje. Zapravo, niko od njih ni ne zna šta radi niti je svestan do čega može to da dovede. Stalno pominjem vreme od pre 30 godina, ali setite se: sav onaj zanos koji je tada bio u svim sredinama, lično znam kako je to izgledalo u Beogradu ili na Korčuli, brzo je završio u ratu i nacionalizmima koje niko nije želeo. Znam i da su neki vrlo brzo zaboravili šta su sve tada govorili, a da su neki i danas ostali dosledni tadašnjim svojim rečima. Ljudi koji su sad na vlasti, nastali su tada. Mislim na predsednika, i na prethodnog predsednika, odnosno njegovog prijatelja. Oni su se vratili da završe započeto. A ne znaju šta će biti posledica ovoga što rade. Istina, nisu znali ni tad kad su počinjali, ali mi sad znamo – posledica je rat. I sve ovo u čemu mi danas živimo, ti ljudi su nas u to i uveli. Na šta mislite? Sve vreme je srpski nacionalizam dominantan u ovom društvu, ne može da se prihvati istina o krivici, ne može uopšte nikakva istina da se asimiluje, laže se, prave se novi sukobi i sve je bednije. I zbog laži će i ova vlast pojesti samu sebe, uz najskuplju cenu ako treba. Ali, bolje da više ne pričam o tome. Oni će proći. Ne interesuju mene konkretna imena, ti ljudi me interesuju kao pojave, kao fenomen. Srećom, to će se ugasiti, ali dotle... ko živ ko mrtav. Protesti po gradovima Srbije su znak potrebe za promenom, zar vam to ne daje nadu? Svakako, samo treba biti uporan i strpljiv. Građanske inicijative su uradile mnogo više za širenje protesta od političkih stranaka. Nije dobro što je tako, ali je tako. Samo treba biti strpljiv i, polako. Ne slušati nikog, samo treba gurati svoje. Vi, kao retko koji naš pisac, živite od pisanja. Da, od 1992. godine. Malo sam imao i sreće, Komo je dobro prošao u Francuskoj, ali sad je već vreme da počnem da objavljujem nove knjige, isušuje se polako. Kažete "knjige", znači ima ih više od jedne? Da, tri rukopisa. Zbirka poezije je završena, ali čekam da prvo završim roman i da ga objavim, pa onda zbirku. Treba još malo da se dotera. Imam još jedan prozni rukopis. O čemu je roman? Izdvojio sam jedan deo života, mada u romanu nije važan taj autobiografski momenat nego nešto što je meni važno da o tome pišem. Ali, da se ne shvati da sam 12 godina pisao knjigu, pisao sam manje od godine, samo što sam sve to vreme pisao i pravio pauze, pa počeo drugi prozni tekst u kome piše zašto sam to radio kako sam radio. Još malo, sve će biti objašnjeno. Sonja ĆIRIĆ

Suri Kruz je kćerka popularnih glumaca Toma Kruza i Kejti Holms, a pre nekoliko dana napunila je 13 godina. Proslava je prošla bez pojavljivanja njenog oca Toma, koji već šest godina odbija da je vidi i da ima bilo kakav oblik kontakta s njom. Suri je sa prijateljicama fotografisana kako izlazi iz njujorškog restorana u kojem je slavila rođendan. Ona i njen otac su zajedno proveli samo nekoliko njenih prvih godina života, nakon čega ju je on napustio objašnjavajući svoj potez činjenicom da mu njegova vera sajentologija ne dopušta da se viđa s njom. Suri odrasta bez oca, kojeg nije videla poslednjih šest godina. Uprkos tome što joj u životu nedostaje figura oca, Suri je vesela devojčica koja odrasta okružena ljubavlju ostatka porodice. Tom Kruz je inače jedan od najvećih poštovalaca ove vere, koju mnogi nazivaju kultom. On je u više navrata istakao kako mu je sajentološko učenje pomoglo u životu, te kako je ponosan na tu religiju. U celu tu priču ga je uvela njegova prva supruga Mimi Rodžers, a zbog te religije mu je propao brak s Kejti Holms. Mnogi njegovu opčinjenost ovom religijom smatraju čudnom, a glumac se retko oglašava o privatnom životu, tako da još nije poznato da li ga prekid komunikacije sa kćerkom pogađa. линк

Mirjana Marković, supruga nekadašnjeg predsednika SR Jugoslavije i haškog optuženika Slobodana Miloševića, ponovo je u fokusu javnosti nakon što joj je ovih dana ukinuta presuda kojom je osuđena na godinu dana zatvora. Vest da se ova članica porodice Milošević-Marković približava ishodu da ne odgovara ni za jedno svoje zlodelo, pa ni za ovo, neki bi rekli banalno, koje se tiče "podstrekivanja na nezakonitu dodelu stana dadilji njenog unuka Marka", stigla je baš tokom obeležavanja 20. godišnjice NATO bombardovanja. I dok porodice žrtava ratova bivše Jugoslavije i dalje oplakuju mrtve, a svi i dalje osećamo posledice Miloševićevih i Markovićkinih zlodela, podsećamo zbog čega je važno da nikada ne zaboravimo šta su sve učinili. Ni sam Slobodan Milošević nije dočekao kaznu za sve što je učinio, a njegova deca, Marko i Marija, i supruga Mirjana, sa bezbedne udaljenosti i uudobnosti posmatraju šta se o njima govori u Srbiji, zemlji koja i danas živi "recidive" jednog sumanutog režima. PROČITAJTE I... KRVAVI TROUGAO MILOŠEVIĆ, NATO I OVK Koji su se sve razlozi krili iza BOMBARDOVANJA SRBIJE 1999. godine KLINTON, OLBRAJTOVA, SOLANA, KLARK... Pre 20 godina naredili su bombardovanje Jugoslavije, a evo GDE SU SADA ŠRAPNELI GA RAZNELI PRED OČIMA ŽENE I DVE MALE ĆERKE Milan je bio poslednja žrtva NATO bombardovanja, a nastradao je NA KUĆNOM PRAGU 1. NATO bombardovanje NATO je 24. marta 1999. godine počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. Broj stradalih u bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, tokom Miloševićevog predsednikovanja, ni 20 godina kasnije nije definitivno utvrđen. FOTO: PRIVATNA ARHIVA / RAS SRBIJA Milica Rakić Među poginulim civilima bila je trogodišnja devojčica Milica Rakić iz Batajnice, koja je bila u kupatilu kada ju je pogodio geler, koja je postala simbol stradanja ovog rata. U borbi za propagandni rat, žrtvovani su i radnici RTS. 2. Izgubljeno Kosovo Milošević problem Kosova nije rešavao kada je trebalo, već se na to "odvažio" tek posle sukoba u BiH i Hrvatskoj, i to vojno, što je bio povod za bombardovanje Srbije 1999. godine. Kapitulacija je potpisana u kafani "Evropa", kojom se zapravo srpska vojska povukla sa Kosova, a bombardovanje prekinuto. To je bio i početak kraja južne srpske pokrajine u sastavu Srbije. FOTO: KLIX.BA / PROMO Najstrašniji su podaci o poginulima na KiM. Procenjuje se da je na Kosovu tokom rata život izgubilo i nestalo više od 10.000 civila, a da je samo na početku sukoba, u proleće i leto 1998, poginulo nekoliko desetina hiljada ljudi. Prema podacima srpskog Komeserijata za izbeglice, do 2000. godine sa te teritorije raseljeno je oko 190.000 ljudi i to u države bivše SFRJ, a najviše njih je došlo u centralnu Srbiju. Pitanje Kosova je i dalje naš najveći problem i u ovom trenutku traži se rešenje o konačnom statusu KiM koje bi bilo prihvatljivo i za srpsku i za albansku stranu. Bez toga, Srbija neće moći da postane članica EU, niti će joj biti omogućeno da ozbiljnije pregovara sa Briselom. 3. Još krvavih ratova Milošević je pokretao ratove čiji su rezultati na desetine hiljada žrtava, na stotine hiljada progranin, uništena imovina, porodice i životi. Najveća ironija je što je Milošević tvrdio da u tim ratovima SRJ, odnosno Srbija - nije učestvovala. FOTO: VERITAS / PROMO Kolone izbeglica U tim ratovima, od Slovenije, preko Hrvatske i BiH, poginulo je oko 140.000 ljudi, dok skoro četiri miliona njih postali izbeglice. FOTO: LT. STACEY WYZKOWSKI / WIKIPEDIA Granatiranje Sarajeva Međutim, izbeglice koje su spas potražile u Srbiji, nisu mogle baš tako lako da se zadrže gde su htele i gde su mogle, a Beograd je za njih bio zabranjeni grad. Prema nekim procenama, ukupna ekonomska šteta od građanskih ratova u bivšoj SFRJ iznosila je oko 100 milijardi dolara. 4. Prisilna mobilizacija U ratove koji su se vodili "za odbranu srpstva" i velikosrpske ideje nije slata samo profesionalna vojska, već najvećim delom mladići na odsluženju vojnog roka, ali i oni koji sa vojskom nikada nisu imali veze. Mnogi od njih se nikada nisu vratili, a veliki broj onih koji jesu, nikada nije zalečio fizičke i psihološke rane. 5. Politička ubistva Ivan Stambolić, novinar Slavko Ćuruvija, žrtve atentata na Ibarskoj magistrali, atentat na Vuka Draškovića u Budvi... Za sve to je bio zaslužan Slobodan Milošević. FOTO: N. RAUS / RAS SRBIJA Ivan Stambolić U pravosnažnim presudama u slučajevima Stambolića i Budve, srpski sudovi su u tri instance utvrdili da je Milošević "iz niskih pobuda" naredio ubistva političkiih neistomišljenika. 6. Napuštanje zemlje - zauvek Prema podacima UNHCR-a, od 1991. godine izbeglo ili je raseljeno između 3,7 i četiri miliona ljudi sa prostora bivše SFRJ. Iako je većina promenila mesto življenja u okviru bivših republika, ni najmanje nije zanemarljiva brojka od od 600.000 do 800.000 koji su emigrirali u zemlje Evropske unije, dok je njih između 10.000 i 15.000 zatražilo azil u SAD i Australiji. FOTO: V. LALIĆ / RAS SRBIJA Svi oni otišli su da se ne vrate u bilo koju od republika u kojima su živeli. Tako su čitave generacije napustile ove prostore, deca rođena ovde, nastavljala živote "tamo negde", iz početka, bez ičega, i veoma često sećajući se strašnih scena koje su tokom ratova preživeli. 7. Velika pljačka pod okriljem države Pod budnim okom i u režiji države osnovane su najpre "Dafiment banka" a zatim i "Jugoskandik", piramidalne štedionice koje su opljačkale destetine hiljada građana. FOTO: G. SRDANOV / RAS SRBIJA Jezdimir Vasiljević Bajka o lakoj zaradi trajala je neko vreme, kada je ceo sistem doživeo krah a ušteđevina većine građana otišla u nepovrat. Iako su osnivači ovih banaka bili Dafina Milanović i Jezdimir Vasiljević, kasnije je otkriveno da je to bio državni projekat iza kojeg je stajao prvi bankar Srbije - Slobodan Milošević. PROČITAJTE I... Pre 25 godina pojavili su se Dafina i Jezda, a onda je usledila VELIKA PLJAČKA NARODA MALVERZACIJE SA DRŽAVNIM STANOVIMA Kertes, Ivković i Kneževićeva OSLOBOĐENI OPTUŽBI, nastavak suđenja Mirjani Marković u februaru SVI ZLOČINI PORODICE MILOŠEVIĆ Dugi niz nedela za koja Sloba, Mira i njihova deca NIKADA NISU KAŽNJENI Banke su nudile enormne kamate do čak 160 odsto mesečno. Sve više se ljudi uključuje u "projekat", a dnevne isplate postaju veće nego uplate. Krah se desio 1993. godine kada "Dafiment" proglašava bankrot, a Jezdimir Vasiljević beži iz zemlje. FOTO: IGOR JOVANOV / RAS SRBIJA Mihalj Kertes Samo su retki uspeli da izvuku novac, među kojima naravno nisu bili državni funkcioneri, pa su svoj novac izvukli Milutin Mrkonjić, Mihalj Kertes, Radoman Božović, Željko Ražnatović Arkan... Oštećeno je 150.000 ljudi za 450 miliona maraka. Ne zna se tačno koliko je novca izneto iz zemlje i da li je korišćen za finansiranje Miloševićevog režima. Država je vraćala i ove dugove. 8. Hiperinflacija Sve je počelo 1990. godine, koja je završena inflacijom od 121,7 odsto, a godinu dana kasnije inflacija je iznosila 235 odsto. Pre toga, država je "zamrzla" celokupnu deviznu štednju građana, kako je i nastao problem "stare devizne štednje", koju oni koji su je imali nikada neće dobiti u punom iznosu. Nju Srbija i 25 godina kasnije i dalje otplaćuje. FOTO: WIKIPEDIA / RAS SRBIJA Procene su da su obaveze banaka prema građanima Srbije i Crne Gore iznosile 8,7 milijardi maraka. U tom periodu kurs nemačke marke na crnom tržištu povećan je za više od 1.100 odsto. Procena ekonomista iz devedesetih je da je 4,7 milijardi maraka zahvaljujući sivoj emisiji novca otkupljeno od građana za dve godine. Jugoslovenska hiperinflacija je trajala 24 meseca. 9. Redovi za hranu, bonovi, šverc benzina... Ekonomske sankcije SRJ su uvedene 1992. godine, kada počinju i nestašiće ulja, šećera, deterdženta... Bio je ograničen i promet strateški prehrambenih proizvoda pšenice, kukuruza, brašna, i oni postaju retkost na tržištu. Ta godina završava se sa godišnjom inflacijom od 19.755 odsto, dok je godišnji rast crnog kursa dostigao 18.789 odsto! FOTO: K. KAMENOV / RAS SRBIJA Uvedeni su bonovi za benzin i dizel gorivo, pa je svaki automobil imao pravo na 40 litara benzina mesečno, naravno ako ga bude na pumpi. Redovi su bili jezivi, a bonovi su se "na crno" prodavali za više novca nego što je bila njihova vrednost. Plata je iznosila samo nekoliko maraka, ali pre podne, jer bi je popodne "pojela" inflacija. 10. Izborna krađa i protesti 1996/97 Krađa na lokalnim izborima bila je povod za građanske i studentske proteste, a pravi razlozi leže u nezadovoljstvu građana teškom socio-ekonomskom situacijom, izolaciji zemlje i želji ljudi, pre svega mladih, za promenama. Demonstracije su počele u Nišu, a kasnije su se vrlo brzo proširile na sve veće gradove u Srbiji. FOTO: SRDJAN SUKI / EPA; Građanske proteste organizovala je Koalicija zajedno, a uporedo sa njima počele su i studentske demonstracije. Režimski mediji njihove učesnike nazivali su "špijunima" i" stranim plaćenicima". FOTO: SRĐAN SUKI / EPA; Najmasovniji skup demonstranata bio je u novogodišnjoj noći, kada se na centralnim beogradskim ulicama okupilo oko pola miliona ljudi. Početkom februara, zbog pokušaja vlasti da spreči šetnje, koalicija Zajedno pozvala je građane da iz različitih pravaca dođu na Trg Republike. Međutim, kolona sa Novog Beograda blokirana je korodonom na početku Brankovog mosta, a pokušaji protestanata iz drugih pravaca da im se priduže takođe je sprečila policija. Na demonstrante su puštani vodeni topovi, a građani su udarani i pendrecima. Građanski protesti trajali su 88 dana, a studentski 117. Završeni su intervencijom OEBS-a i donošenjem specijalnog zakona čije je usvajanje tražio Slobodan Milošević kako bi se izvukao iz situacije u koju je sam upao. Tim zakonom priznata je pobeda opozicije na lokalnim izborima u Beogradu i drugim gradovima na osnovu nalaza misije OEBS-a. U drugom krugu lokalnih izbora u Srbiji, koalicija opozicionih partija "Zajedno" koju su predvodili Zoran Đinđić, Vuk Drašković i Vesna Pešić, pobedila je u najvećem broju velikih gradova, uključujući Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac. FOTO: PROFIMEDIA Zoran Đinđić To je bila prva pobeda srpske opozicije od uvođenja višestranačkog političkog sistema 1990. koja je uzdrmala Slobodana Miloševića i tadašnju vladajuću koaliciju SPS-JUL, zbog čega su pokušali da prekroje volju građana. Za šta je suđeno Miri Marković Podsetimo, Apelacioni sud u Beogradu pre nekoliko dana ukinuo je prvostepenu presudu kojom je u junu prošle godine na godinu dana zatvora bila osuđena nekadašnja predsednica JUL-a Mirjana Markovića povodom optužbi da je 2000. godine uticala na vladinu komisiju za nezakonito dodeli državni stan dadilji njenog unuka. Ovom odlukom naloženo je da se suđenje ponovi pred Višim sudom u Beogradu i otklone sve nelogičnosti iz presude i povrede krivičnog postupka. PROČITAJTE I... ZA UBISTVA I ŠVERC NEMA EPILOGA Mira Marković za ove UŽASNE ZLOČINE izgleda nikada neće biti kažnjena UKINUTA PRESUDA MIRJANI MARKOVIĆ Posle 16 godina od početka postupka ide se na NOVO SUĐENJE PRVA PRESUDA MIRI MARKOVIĆ Osuđena zbog stana, a njeno ime vezuje se za MNOGO MRAČNIJE ZLOČINE Markovićevoj se sudilo u odsustvu, jer je nedostupna pravosudnim organima Srbije i za njom je 2005. godine raspisana međunarodna poternica. Ona je optužena da je podstrekavala Živku Knežević da bez neophodne procedure pribavi stan u Beogradu od 47,36 kvadratnih metara Iloni Pešić, dadilji njenog unuka. Ipak, njeni gresi sežu dalje od jednog stana, te se uz ime nekadašnje prve dame vezuju i ubistva Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije, šverc duvana devedesetih godina i druge mahinacije cele predsedničke porodice, koja je na vlasti bila tokom smutljivih vremena. Ratovi, žrtve, sankcije, nemaština, poniženje, izgubljeno Kosovo i neviđena inflacija koja je pojela srednju klasu, tek su neki od razloga zbog kojih će par Milošević-Marković i njihova deca uvek biti omraženi među Srbima.

Aleksandar Savić iz Jasenice kod Žitorađe, zbog venčanja sa Filipinkom Katarinom u Manili, ostao je bez posla, jer od firme nije dobio obećano neplaćeno odsustvo od mesec dana. Uz to, mladenci nisu mogli da obave građansko venčanje zbog nedostatka jednog papira, pa se mladoženja u rodno selo vratio bez neveste. Aleksandar je šest meseci radio u fabrici „Solemez“ u Žitorađi da bi sakupio novac za avionsku kartu do Manile, gde ga je čekala izabranica koju je upoznao preko društvenih mreža, prenosi "RTS". Ljubav koja je buknula na daljinu, i posle tri godine trebalo je da bude krunisana brakom. Da bi to tamo i obavio, u Srbiji je prikupio gomilu papira. FOTO: RTS / SCREENSHOT Venčali su se u crkvi, ali kada je trebalo da obave građansko venčanje, nedostajao mu je jedan papir. - Taj jedan dokument je bio problem zato što se kod nas ta dva dokumenta zovu istim imenom - objašnjava mladoženja Aleksandar Savić. Pošto nisu uspeli da obave građansko venčanje, venčali su se u Grčkoj pravoslavnoj crkvi, gde je mlada Filipinka promenila veru i dobila ime Katarina. FOTO: RTS / SCREENSHOT - Zvanično u dokumentima ona još uvek ima svoje staro ime Dženis Paganavan, ali problem je sada što mi građanski sada nismo zvanično venčani samo zbog tog jednog papira - dodaje Aleksandar. Iako je protiv ove veze bio njegov otac Dušan, a kada je video da ne može da promeni njegovu odluku da ode i iz dalekog sveta dovede mladu, svu svoju ušteđevinu, od hiljadu evra, dao mu je za put. - Pristao sam, morao sam, šta ću. Kaže: ja idem pa bilo kako idem tamo, pa ću da se ženim - objašnjava mladoženjin otac Dušan Savić. Aleksandar se, međutim, vratio bez mlade, koja bez venčanog lista nije mogla da dobije vizu. To nije bio kraj njegovim mukama, jer ga je dočekala i vest da je ostao bez posla. - Ja sam tražio to neplaćeno odsustvo, oni su mi prvo obećali, ali kasnije su mi rekli da mi se ne odobrava - kaže Aleksandar. Za novi odlazak na Filipine, uz pribavljen papir, Aleksandar više nema para, a bez posla, teško da će ih uskoro i sakupiti. Od male penzije njegovog oca, koja jedva da je dovoljna za lekove neophodne za lečenje njegove bolesne sestre, žive svi u kući. Tako će zajednički život dvoje zaljubljenih morati da sačeka neka bolja vremena. izvor

Eh, da nema ZAIRA, ko zna da li bismo se setili mobilnih telefona i takozvane "opasne" elektronike u putničkim avionima, a usput i dr Aleksandra Simića, zaslužnog za epski serijal u mojoj radio emisiji pod naslovom pozajmljenim sa korica njegove knjige - "Sve što je potrebno znati o putovanju avionom". Odlučio sam da iz ovonedeljne emisije izvučem odgovor na pitanje: šta je istina u vezi sa mobilnim telefonima i prenosivim elektronskim uređajima - da li su zaista opasni po letenje? Čitajte, ako već na radiju niste odslušali intervju sa dr Simićem... Malo je pravila koja više zbunjuju putnike od onih koja se tiču upotrebe mobilnih telefona i prenosivih elektronskih uređaja u letu. Ljudi žele jednostavan odgovor u koji se sve uklapa. Nažalost, nema ga. Zavisi od spravice i kako i za šta se ona koristi. Uzmimo prvo laptopove. U teoriji, stari, slabo zaštićeni kompjuter mogao bi da emituje štetnu energiju. Međutim, glavni razlog zbog koga laptopovi treba da budu odloženi tokom poletanja i sletanja je, najpre, da se spreči da postanu projektili velike brzine u slučaju iznenadnog zaustavljanja ili udara, a zatim da se osigura da ne zakrče prolaze ako dođe do evakuacije. Zato, nakon sletanja, letačko osoblje objavljuje dozvolu za korišćenje telefona, ali ne i kompjutera. Ma koliko neznatna bila, i dalje postoji mogućnost hitne evakuacije, a pritom ne želite da se ljudi sapliću preko svojih mekbukova dok hitaju ka izlazima. Dalje, imamo tablet uređaje. Iz perspektive ometanja, teško je ozbiljno shvatiti zabranu sada kad i piloti koriste tablet u kokpitu. Onaj argument sa projektilima deluje dosta uverljivo - niko ne želi ajped koji fijuče u lice brzinom od 200 kilometara na čas, ali knjige sa tvrdim povezom isto toliko su teške, ako ne i teže: ako ćemo zabraniti tablete tokom poletanja i sletanja, zašto bi knjige bile izuzetak? Vazduhoplovne vlasti razmišljaju o tome i moguće je da u trenutku dok ovo čitate pravila za tablete postaju sve opuštenija. I najzad, ono glavno: mobilni telefoni: mogu li mobilne komunikacije zaista da ometaju opremu u kokpitu? Očekivani odgovor je da, ali isto tako i ne. Aviokompanije i vazduhoplovne vlasti su, jednostavno, neodlučne, pa rezonuju linijom manjeg otpora i kažu: bolje sprečiti nego lečiti. Elektronika aviona je konstruisana sa idejom da bude imuna na ometanje. Ovo bi trebalo da eliminiše sve loše efekte i do danas nema dokazanih slučajeva da je nečiji telefon negativno uticao na ishod leta. Svejedno, nikad se ne zna. Ako je zaštita aviona stara ili falična, na primer, šansa za nevolju postoji. Čak i ako se ne koristi aktivno, režim rada uključenog telefona odašilje nalete potencijalno štetne energije. Zato telefoni moraju da se isključe pre rulanja, kao što nalažu nikada dosadna saopštenja o bezbednosti pre poletanja. Ova politika je jasna, ali se očigledno ne sprovodi dosledno. Logična pretpostavka je da su rizici minimalni, inače bi osoblje aviokompanije pokupilo ili vizuelno pregledalo telefone, umesto što se oslanja na savest putnika. Usudiću se da nagađam, kaže Aleksandar Simić na kraju, da bar polovina telefona, bilo greškom ili zbog lenjosti njihovih vlasnika, ostaje uključena tokom leta. To je bar milion telefona dnevno samo na nebu Evrope. Ako je ovo recept za katastrofu, onda bismo do sada morali da imamo i neki dokaz! * * * Tako je ovog puta govorio Aleksandar Simić. Nemam bogznašta da dodam, osim serije vlastitih iskustava - dakle, esperimentisanja sa mobilnim telefonom u avionu na platformi, u rulanju, na poletanju i u vazduhu. Nema šta nisam činio da uznemirim avionsku elektroniku, ali je ona ostajala tvrdoglavo nema i ledeno mirna, koliko god da sam sve to radio sedeći u prvim borbenim redovima - u kokpitu, za komandama aviona! Zaključak: nema ometanja. Mada, što reče Simić, nikad se ne zna... Zna se jedino da sa deset hiljada metara baš nikog ne možete pozvati telefonom oslanjajući se na zemaljske repetitore. Gluvi ste i nemi, pa vam je đaba uključen telefon. Možete "progledati" samo uz pomoć satelitskog linka ili internet veze za putnike, ukoliko je aviokompanija bila toliko ljubazna da vam uz kupljenu kartu obezbedi i to zadovoljstvo. Link ka emisiji: http://modli.rs/zair/zair2019/Zair_2019.html

Da inspekcija zatvara lokale i trgovinske radnje zbog neizdavanja fiskalnog računa odavno je uobičajena pojava u Srbiji, ali vlasnici porodičnog restorana „Amadeo S“ u Priboju, tvrde da su zatvoreni na tri meseca zbog doručka koji je pojeo njihov zaposleni. "Poštena Srbija": Ulazna vrata zatvorenog pribojskog lokala U porodici vlasnika ovog restorana smatraju da je ova kazna nepravedna i drakonska, jer se utvrđene nepravilnosti odnose na, kako kažu , dva jaja i dva parčeta hleba, koje je pojeo radnik. Inspektorka iz poreske inspekcije iz Kragujevca je, nakon kontrole krajem februara, u rešenju ipak konstatovala nepravilnosti oko izdavanja fiskalnog računa. Svetlana Radovic, ćerka vlasnika ovog porodičnog restorana svoje negodovanje je izrazila na društvenim mrežama, objavljujući fotografiju postavljenu na ulazna vrata lokala, ispod koje piše: „Ovaj lokal je zatvoren na 90 dana zbog dva jaja i dve kriške hleba koje su pojeli radnici. Ovo je poštena Srbija“ – Da, dobro ste pročitali zbog dva jaja, koja su u subotu 23. februara pojeli zaposleni za doručak, dovedeno je u pitanje šta ćemo svi mi jesti naredna tri meseca, tokom kojih će restoran biti zatvoren po nalogu poreske inspekcije. Pošto je proverom utvrđeno da su sve porudžbine izdate tog jutra uredno kucane na fiskalnoj kasi, inspektorka, prilično neprijatna i drska, utvrdila je da smo ipak oštetili budžet Republike Srbije za dva jaja koja je pojeo konobar, a za koja nije imao fiskalni račun uz direktnu pretnju:“Proći ćete gore nego da ste ubili čoveka“. I prošli smo izgleda, pošto se u ovoj zemlji takvima i ne sudi nego se koplja lome o leđa građana koji pokušavaju da žive život dostojan čoveka. Kao student četvrte godine farmacije, koji do sada nije razmatrao opciju odlaska u inostranstvo nakon završetka studija, uviđam da sam 23 godine živela u iluziji da se u Srbiji može živeti od svog rada, a da ti tata pri tom nije obezbedio posao, kad je prodao dušu đavolu i zavalio se u partijsku fotelju., napisala je na stranici „Priboj“ Svetlana Radović „Ogorčena i razočarana građanka Republike Srbije“. Negodovanju su se pridružili i zaposleni u lokalu zabrinuti za izdržavanje svojih porodica, a bilo je i konstatacija da razne inspekcije pribojske lokale kontrolišu vrlo selektivno i da postoje oni u koje se, kako kažu, ne ulazi. U pokušaju da povodom ovog slučaja, dobijemo izjavu inspektorke koja je bila u kontroli, zaposlene u Poreskoj upravi u Regionalnom odeljenju Kragujevac, pozivali smo telefonski broj centrale ovog odeljenja. Niko se nije javljao, a na jednom od ostalih telefona, čiji su brojevi navedeni u kontaktima na sajtu Ministarstva finansija, rečeno nam je da operater ovih dana ne radi. Na telefon se javio šef terenske kontrole odeljenja, u kome je ova inspektorka angažovana i rekao da nije praksa da inspektori telefonom daju izjave novinarima, već da treba da se inspektorki obratimo pisanim putem i zatražimo informacije. Pitanja smo uputili mejlom i dobili obaveštenje od Poreske uprave Srbije „da su primili obraćanje pismenim putem na koje će biti odgovoreno u narednih nekoliko dana“. Do zaključenja ovog broja odgovor nije stigao. Žalili se na rešenje Od članova porodice vlasnika porodičnog restorana „Amadeo S“ u Priboju“ dobili smo informaciju da su se žalili na rešenje kojim im se lokal zatvara na 90 dana. Očekuju odgovor. https://www.danas.rs/drustvo/zbog-dva-jaja-katanac-tri-meseca/?fbclid=IwAR2MrpEBgqHMLAkScV9b6f2acQBADLhlerhHBx1Yo5u8x12ofAKGRwNQ4Rg

Petnaest porodica vojnih penzionera, uprkos pretnjama, odbija da napusti hotel u Savamali koji im je tri decenije „privremeni smeštaj“. Zgrada treba da ode Beogradu na vodi, a penzioneri da se drugde smeste „privremeno“. Za novinare u hotel nema ulaska. Na fotografijama koje su nam pokazali stanari vide se hodnici pregrađeni najlonom zbog promaje i gomila kutija, raširenih sušilica za veš jer u sobama nema dovoljno mesta. „To je kolektivni smeštaj, tu je miris pasulja, kupusa, veša, perete suđe na lavabou pa se okrenete i stavite na mašinu za veš“, priča Miodrag Kuljanin koji u „Bristolu“ živi sa suprugom i sinom. U tom hotelu u beogradskoj Savamali nekada je živelo više od stotinu porodica vojnih penzionera koji su nakon izbijanja rata devedesetih premešteni iz drugih jugoslovenskih republika u Srbiju. Kolektivni smeštaj im je dodeljen privremeno, kako im je rečeno, do rešenja stambenog pitanja. Ali privremeni život u hotelskoj sobici odužio se na 27 godina. U "Bristol" novinari ne smeju da uđu Njihovo pitanje ponovo je došlo na dnevni red u avgustu, kada je na hotel stavljen katanac jer treba da se isprazni i preda na upravljanje „Beogradu na vodi“. Većina nekadašnjih stanara je u međuvremenu iseljena u nove privremene smeštaje, ali su u hotelu i dalje petnaest porodica, čistačica, majstor i domaćica. Oni već tri meseca žive pod pretnjom prinudnog iseljenja. Prvo su im isključili grejanje, a sada dobijaju pretnje da će ostati i bez struje i vode. „Miris pasulja, kupusa i veša“ Kada je 1992. došao iz Sarajeva i dobio sobu u „Bristolu“, priča nam dalje Kuljanin, ipak je bio zadovoljan, jer su za razliku od drugih kolektivnih smeštaja, stanari tu imali barem zasebno kupatilo. „Kad prođete rat i izgubite sve, onda ste zadovoljni i tim malim. Ali šta boli čoveka, posle 40 godina radnog staža, od vojske živim celi život i nikad protiv vojske ne pričam: zaboli kad kolege s kojima sam do juče radio ovako postupaju s nama. Šta smo mi, kunići? Zavrćete nam grejanje da vidite šta ćemo sada, hoćemo li napolje, pa hajde, sad ćete da nam zavrnete i vodu“, ogorčen je Miodrag. Iako im grejanje ove zime ne radi, računi uredno stižu. Ali račune su vratili s obrazloženjem da uslugu nisu dobili. „Van svakog ljudskog dostojanstva živimo, bilo šta više da kažemo je suvišno“, priča Radmila Radosavljević, udovica jednog vojnog penzionera iz „Bristola“. „Moj muž je umro u ovom hotelu, ja sam tri karcinoma operisala i 27 godina nisam mogla rođendane slaviti, prijatelje pozvati, ne mogu mi doći ćerka i unučad, nemaju gde da spavaju. I sad bi oni mene posle 27 godina u privremenom smeštaju, opet u privremeni smeštaj. Neću.“ Misterija 134 stana Jer iseljavanje iz hotelskog smeštaja za vojne penzionere nije značilo rešavanje stambenog pitanja, iako sada pouzdano znaju da su za njih bili opredeljeni dugo očekivani stanovi. Posle višemesečne prepiske sa institucijama i zahteva da im se dostave dokumenti, saznali su da je Grad Beograd u maju Republici Srbiji dao 134 stana veličine od 26 do 101 kvadrata, da se reši pitanje stanara „Bristola“, a Beogradu na vodi preda hotel „oslobođen lica i stvari“. Na osnovu te odluke Grada, Vlada Republike Srbije donela je 2. avgusta zaključak da je saglasna da Grad preda stanove, te da će Republika biti upisana kao titular, a korisnik će biti Ministarstvo odbrane. Tu, prema rečima stanara, počinju njihove muke. Umesto da ih Ministarstvo trajno zbrine, oni donose odluku da njihovo stambeno zbrinjavanje izmesti iz nadležnog stambenog organa i formira komisiju koja bi korisnicima privremenog smeštaja iz Bristola trebalo da dodeli drugi privremeni smeštaj. Od stanova koji su im prvobitno namenjeni, izdvaja 33 jednosobna i samo nekolicini njih nudi ugovor na dve godine. Miodrag Kuljanin (levo) i Dragan Stojanović, stanari hotela Ali ono što Ministarstvo naziva jednosobnim stanovima, oni nazivaju garsonjerama, a za pojedine tvrde i da nisu stanovi uopšte, već lokali u prizemlju koji nisu predviđeni za stanovanje. Radmila, koja je bila među onima kojima su stanovi ponuđeni, prvo se zapitala kako na dve godine, kad oni već imaju rešenje koje kaže „do rešavanja stambenog pitanja“. „Sutra opet sastanak, kaže eto dogovorili smo se s ministrom, može do rešenja stambenog pitanja. Molim, reko', jel to znači do groba? Ja imam sedamdeset godina i rešenje stambenog pitanja kod mene je samo grob. To nije rešenje, neću tu sobu“, prepričava Radmila sastanak u ministarstvu. Ugovore je na kraju ipak potpisalo 25 porodica. Oni su sada, objašnjava Radmila, došli u situaciju da pola penzije daju za te stanove. „Obećano je da im se neće uvećavati troškovi stanovanja, ali evo, ja sad plaćam 7.660 dinara, a kad bih prihvatila garsonjericu, platila bih još porez 1.800 za tri meseca, info-stan, struju, vodu, znači pola bi mi penzije uzeli“, priča Radmila. Najviše je ipak boli što prema tom ugovoru, niko ne bi mogao da joj dođe. „Sad kad sam bolesna, nema gde ćerka koja je lekar da dođe da me neguje. Mene niko nije imao da neguje“, priča Radmila na granici besa i suza. Protest u 5 do 12 Oni kojima ugovori nisu ni ponuđeni, uglavnom su raseljeni u druge kolektivne smeštaje, takođe „do rešenja stambenog pitanja“. „Kad kažu da su 95 odsto rešili, ali kako su rešili? Znaju po deset puta zovnuti da napuste sobu. Pretili su ljudima“, tvrdi Radmila. Njih tridesetoro ne odustaje, jer argumenti su, tvrde, na njihovoj strani, jer imaju i odluke Grada i Vlade, ali i rešenje kojim im se soba u „Bristolu“ dodeljuje do „rešenja stambenog pitanja“, do čega i dalje nije došlo. Pri tom podsećaju da ne traže ništa što im ne pripada, jer su stanove u bivšim republikama, koje su kroz Vojnostambeni fond već otplatili, napustili pod komandom. Pogledajte video02:22 „Ogorčen sam na sve“ „Prema nama se godinama krši i Ustav i zakoni, a svi ćute, predsednik Vlade, predsednik države, poverenik za ravnopravnost, zaštitnik građana. Sad idemo na ulicu. Tražimo razgovor, jer oni izbegavaju razgovor s nama, i tražimo da se stambeno pitanje reši kako zakon kaže, a ne kako su oni namerili“, najavljuje predsednik Udruženja vojnih beskućnika Srbije Vlado Đukić. Simbolično okupljanje u četvrtak (27. decembar) u pet do dvanaest ispred „Bristola“ održano je pod sloganom „Ptice umiru pevajući, vojni beskućnici čekajući stan“. https://www.dw.com/sr/dostojanstvo-je-umrlo-u-bristolu/a-46873226?maca=sr-Facebook-sharing&fbclid=IwAR3d11-qgJHkoi-9eraWS9K7v1bJBO_2kv2wvI_q9F9ZfTXJ_N8Bq6P0ELU

Uprkos najavama iz aprila da će Bajaga nastupiti na manifestaciji "Dani piva" u Karlovcu, u zvaničnom programu na veb sajtu izostalo je ime srpskog izvođača. Menadžer "Bajage i Instruktora" Gane Pecikoza demantuje da su uopšte zakazali koncert u Karlovcu. "Niko nije mogao da otkaže nešto što nije ni zakazano. Bili smo u pregovorima oko nastupa 'Bajage i Instruktora' u Karlovcu, međutim, oni su se odlučili za drugu soluciju. Nijedan ugovor niko nije potpisao sa organizatorima, tako da je nemoguće da otkažemo nešto za šta nismo bili angažovani. Apsolutno je pravo svakog organizatora da dovede muzičare koje on želi. Nama je važno da sutra imamo veliki koncert u Puli, koji, eto, nikakvi branitelji nisu probali da spreče", rekao je Pecikoza za Tanjug. Hrvatski mediji su ranije danas došli do nezvaničnih saznanja da je koncert Bajage otkazan zbog pritiska hrvatskih branitelja. Na početnoj stranici zvanične veb prezentacije ove manifestacije, umesto Bajage je za 3. septembar najavljen nastup hrvatske grupe "Hladno pivo". Međutim, na početnoj strani veb sajta "Dana piva" u Karlovcu i dalje stoji video snimak objavljen na "Jutjubu" aprila ove godine u kojem je Bajaga predstavljen kao deo programa. Ovom video snimku može se pristupiti isključivo preko veb sajta manifestacije, a ne pretragom na "Jutjubu". Pod kategorijom "novosti" na ovom veb sajtu nalazi se i vest od 27. aprila - "Objavljena imena glazbenika za 2018. godinu!" - u kojoj se navodi da će Bajaga nastupiti četvrtog dana ove manifestacije u Karlovcu. Čak se i u video snimku objavljenom na "Jutjubu" pre samo dva dana nalazi najava za nastup srpskog izvođača. Sudeći po dostupnim informacijama na veb sajtu manifestacije otkazivanje Bajaginog nastupa jedina je promena u ovogodišnjem programu. Ostali izvođači, Maja Šuput, Mladen Grdović, Jelena Rozga, Miroslav Škoro, Petar Grašo, Željko Bebek, Jole, Mate Bulić i "Tamburaška noć" nastupiće po već određenom programu koji je dostupan od aprila ove godine. Razlog ove izmene je, prema nezvaničnim saznanjima radija "Mrežnica", a što je preneo hrvatski portal index.hr, pritisak udruženja hrvatskih veterana. Predstavnik udruženja hrvatskih veterana Petar Banić izjavio je da "nema komentar" na tvrdnje radija "Mrežnica", dok se zvaničan odgovor grada Karlovca i dalje čeka, navodi portal Indeks.hr. Taj portal podseća da je Bajaga u Karlovcu nastupao dva puta 2011. godine. "Hladno pivo" odbilo da bude zamena Bajagi kojeg su zabranili "branitelji" "Kako je bilo pitanja vezanih za našu navodnu svirku u Karlovcu na Danima piva 3.9., o čemu su se juče raspisali razni mediji, odlučili smo da razbijemo dileme i trileme oko toga: 'Doći ćemo možda popiti pivo, ali nećemo svirati jer ne želimo biti ničija zamjena. Dragi Karlovčani, vidimo se nekom drugom prilikom. Živeli!!'", napisali su na službenom Fejsbuk profilu Hladnog piva uz pesmu Bajage i Instruktora "Ovo je Balkan". Podsetiomo, Bajaga je trebalo da nastupi na manifestaciji Dani piva u Karlovcu, ali je u zvaničnom programu na veb sajtu izostalo ime srpskog izvođača. Tada je počelo da se priča da će umesto njih nastupiti upravo bend Hladno pivo. Mediji su pisali da je do zamene došlo pod pritiskom dela braniteljskih udruženja i veteran koji su negodovali zbog najavljenog Bajaginog gostovanja. Podsetiomo, Bajaga je trebalo da nastupi na manifestaciji Dani piva u Karlovcu, ali je u zvaničnom programu na veb sajtu izostalo ime srpskog izvođača. Tada je počelo da se priča da će umesto njih nastupiti upravo bend Hladno pivo. Mediji su pisali da je do zamene došlo pod pritiskom dela braniteljskih udruženja i veteran koji su negodovali zbog najavljenog Bajaginog gostovanja. Izvor: B92

Crnogorski pokret je podnio krivičnu prijavu protiv opštine Budva zbog namjere da obnovi spomen-obilježje srpskom kralju Petru Karađorđeviću i obnovi spomen-obilježja srpskoj okupacionoj vojsci, vjerujući da se tako širi nacionalna mržnja. "Opštinska vlast Budve raspisala je konkurs za sanaciju spomen-obilježja srpskome i jugoslovenskome kralju Petru Karađorđeviću koji se nalazi kod fontane, van gradskih bedema. Sanacioni radovi obuhvataju čišćenje i konzervaciju spomen-obilježja, uređenje okolnoga prostora i postavljanje informativne table. Vrijednost radova je 5.000 eura. Ista vlast je prije nekoga vremena očistila i sanirala spomen-obilježje ulasku srpskih okupacionih trupa u Budvu 1918. godine, koje se nalazi iznad Veljih vrata Staroga grada, koja je postavljena 1931. godine. Na njoj piše: 'Na uspomenu dolaska hrabre pobjedonosne srpske vojske koja poslije junačkih pobjeda oslobodi Budvu, na Mitrovdan 8. novembra 1918. godine. postavlja opština Budva.' Članom 10 Zakona o spomen-obilježjima, stavom 1 zabranjeno je podizati spomen-obilježje za događaj koji označava gubitak slobode ili nezavisnosti Crne Gore, a stavom 7 licu koje je u istoriji Crne Gore imalo negativnu ulogu. Cijela dinastija Karađorđevića, uključujući i kralja Petra, i srpska vojska su simboli propasti i uništenja Crne Gore, i na njih se odnose ova dva stava člana 10 pomenutoga Zakona. Ta dinastija, silom srpske vojske i njenoga oružja, 1918. godine uklonila je crnogorsku dinastiju Petrović-Njegoš s državnoga trona, ukinula crnogorsku državu i Crnogorsku crkvu i uzrokovala propast zemlje. Posljedice su zastrašujuće i izazivaju kontroverze, sporove i sukobe do današnjih dana, destabilizuju političke prilike na način koji sprečava državu da se uredi u političkom, ekonomskom, privrednom i svakom drugom pogledu. Najteže posljedice bile su: građanski rat koji je trajao od 1919. do 1928. godine s velikim žrtvama i mnogo popaljenih domova, opšte zaostajanje zemlje u obrazovnom, kulturnom i privrednom smislu, bespoštedna pljačka svih crnogorskih resursa i jezička, kulturna i politička asimilacija stanovništva", navodi se u saopštenju Crnogorskog pokreta. Veličanje okupacije, okupacione vojske i lica koja ih oličavaju, u ovome slučaju srpske vojske i kralja Petra Karađorđevića, nije samo uvreda za Crnogorce kao slobodarski narod, nego indirektni javni poziv na nasilje i mržnju prema njima, što je članom 370 stav 1 KZ Crne Gore definisano kao krivično djelo koje se goni po službenoj dužnosti, poručuju iz CP. "Zato je Crnogorski pokret predložio Tužilaštvu da pokrene postupak protiv opštine Budva zbog podsticanja međunacionalne netrpeljivosti i mržnje, provokacije upućene pripadnicima crnogorske nacije i obnavljanja spomen-obilježja koje slavi okupaciju, okupacionu vojsku i kralja Petra koji ih oličava. Predlažemo i da pokrene postupak za uklanjanje spomen-ploče iznad ulaznih vrata od Grada ispomen-obilježja kralju Petru Karađorđeviću , a opštini Budva odredi kaznu koja odgovara težini djela. Mora se imati u vidu da je protiv nje već jednom iniciran krivični postupak zbog slavljenja Podgoričke skupštine i datuma njenoga održavanja,koji je u vezi s propašću Crne Gore. Crnogorski pokret zahtjeva od partija koje čine koalicionu vlast u Budvi, a koje sebe smatraju procrnogorskim i idependističkim, da onemoguće ovakvo suberzivno i neprijateljsko ponašanje prema Crnoj Gori i Crnogorcima lokalne vlasti u Budvi, inače ćemo ih smatrati dijelom antidržavnih i anticrnogorskih snaga u Crnoj Gori", kažu iz Crnogorskog pokreta. Crnogorski pokret takođe traži od nadležnih organa da se pokrene postupak vraćanja imena Petrovcu, koje je prije 2. februara 1919. godine imalo lijepo ime Kastel Lastva. "O stvarnom raspoloženju građana Kastel Lastve da njihov grad ponese ime okupatora Crne Gore, Petra Karađorđevića, najbolje govori što su u tadašnjem Petrovcu ubijedljivu pobjedu na izborima 1920. godine odnijeli komunisti, tako da je Petrovac bio prva komunistička opština opština na jadranskoj, jugoslovenskoj obali. Da ne zaboravimo da je taj isti kralj Petar zabranio federalistima da učestvuju na izborima, a da su srpski rojalisti ubijedljivo poraženi. Toliko o volji građana Kastel Lastve da im se promjeni ime u ime koje nažalost nosi do današnjih dana. Svim gradovima u Crnoj Gori su vraćena njihova stara imena osim Petrovcu. Zaista moramo da se pitamo zašto je to tako, ako znamo da se radi o čovjeku koji zaslužuje prije svih ostalih da mu se ime zauvjek izbriše iz bilo kojeg toponima u Crnoj Gori", zaključuje se u saopštenju. Izvor: Standard

https://www.newsweek.com/russian-woman-faces-five-years-jail-posting-memes-insulting-religion-1058366 Da li je ovo istina i sta mislite o tome, ako to jeste istina?

Profesor prava Sreto Nogo, predsednik Udruženja građana „Osiromašeni uranijum“, pokretač inicijative da se tuže zemlje NATO-a i građani dobiju odštetu, kaže da očekuje da prve tužbe budu napisane u oktobru. „Naši advokati će nacrte tužbi sa dokazima dostaviti kolegama advokatima u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji i SAD. Intenzivno razgovaramo s pravnicima iz tih zemalja. Njihovi advokati će dobijati punomoćja od naših građana koje će zastupati. Odlučili smo se da podnesemo tužbe pred nacionalnim sudovima tih zemalja jer smatramo da naši građani imaju ista prava kao i građani drugih zemalja Evrope…. Obratićemo se i Evropskom sudu za ljudska prava“, ističe on. Kaže i da se Udruženju do sada javilo oko stotinu ljudi, uglavnom sa juga Srbije — iz Vranja, Niša, Bujanovca, Preševa, Surdulice… „Apelujem da nam se jave građani Pančeva s medicinskom dokumentacijom o malignim bolestima. Nije reč samo o osiromašenom uranijumu nego o svim onim otvorima koji su nastali agresijom NATO-a“, naglasio je Nogo u intervjuu za „Politiku“. Na pitanje kako će dokazati uzročno-posledičnu vezu između bombardovanja i nastanka bolesti, Nogo kaže da će to dokazivati lekari, a da će Udruženje organizovati pravnički deo posla. Nogo podseća da se bivši italijanski vojni pilot Dominiko Leđero godinama bori da dokaže istinu o posledicama osiromašenog uranijuma po zdravlje vojnika u svetskim misijama i to još od 1987. godine. „On je istakao da je povezanost osiromašenog uranijuma i kancerogenih oboljenja već dokazana u Italiji“, dodaje Nogo i navodi da je vođeno više od 80 sudskih postupaka protiv Ministarstva odbrane Italije i svi ti procesi su dobijeni. Oboleli italijanski vojnici i članovi porodica vojnika koji su preminuli dobili su velike odštete, navodi on. Na pitanje kako će obezbediti sredstva za skupe sudske postupke, Nogo kaže da će ovih dana biti objavljen proglas u kojem će zamoliti sve građane dobre volje da pomognu donacijama ili sponzorstvom. „Naši građani koji će biti podnosioci tužbi neće platiti ništa“, dodaje Nogo. Velika bi stvar bila da i država pomogne, kaže Nogo, ali dodaje da želi da država ostane po strani, jer smo izgubili mnoge sporove u kojima je ona učestvovala, i pred nacionalnim sudovima, i pred Evropskim sudom za ljudska prava. Od vojske očekuje pomoć u prikupljanju dokaza i ističe da će najveći pravni izazov biti da se zasnuje mesna nadležnost konkretnih sudova u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Italiji i SAD. „Ako dobijem podatak da je, na primer, nemački pilot bombardovao Kragujevac, onda tužim tog pilota i nemačkog ministra odbrane, a mogu da tužim i samo ministra, ali s njim i predsednika Vlade Gerharda Šredera“, objašnjava on. Upitan da li će se izvući Bil Klinton i Medlin Olbrajt, odgovara: „Bil Klinton teško. Tužićemo i američke pilote i Klintona.“ Извор

Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova su, po nalogu Višeg javnog tužilaštva, uhapsili F.J. (42) i B.C. (39) zbog postojanja osnova sumnje da su izvršili krivično delo izazivanje panike i nereda. Oni se sumnjiče da su na društvenim mrežama širili lažnu informaciju da "u naredna dva dana vodu u Beogradskom vodovodu ne treba koristiti za piće, jer se u vodu greškom prosuo metan, pun kancerogenih čestica" i na taj način izazvali uznemirenost i paniku među građanima, saopštio je večeras MUP. Osumnjičenima F. J. i B. C. određeno je zadržavanje do 48 časova nakon čega će, uz krivičnu prijavu, biti privedeni nadležnom tužilaštvu. Kako se navodi, uhapšeni B.C. je zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Takođe, po nalogu Višeg javnog tužilaštva, protiv još šest osoba, zbog sumnje da su počinili isto krivično delo, biće podnete krivične prijave u redovnom postupku, piše u saopštenju. izvor

Čileanski biskupi su ostavke podnijeli nakon trodnevnog susreta s papom Franjom na kojem se raspravljalo o uzrocima i posljedicama seksualnog zlostavljanja u Čileu Svi aktivni čileanski biskupi ponudili su pisane ostavke papi Franji što su obznanili na konferenciji za medije, danas održanoj u Vatikanu. Ostavke su podnijeli nakon trodnevnog susreta koji je papa Franjo održao s biskupima na kojem se raspravljalo o uzrocima i posljedicama seksualnog zlostavljanja u Čileu. Sudbina 34 čileanska biskupa je sada u rukama Svetoga Oca, koji će odlučiti hoće li prihvatiti ili odbiti njihove ostavke. Inače, situacija u kojoj članovi jedne nacionalne biskupske konferencije podnose ostavke predstavlja presedan. Biskupi su svoje ostavke Papi uručili jučer, a Sveti Otac će odluku o njima morati donijeti u sljedećih nekoliko tjedana. Biskupi su pisanu izjavu o ostavkama započeli zahvalom papi Franju jer ih je saslušao i „bratski ispravio“. Zatim su zatražili „oprost za bol koju su uzrokovali žrtvama, Papi i Božjem narodu zbog njihovih teških propusta i pogreški“. „Hvala žrtvama zbog ustrajnosti i hrabrosti, koju su pokazali unatoč ogromnim, osobnim, društvenim i obiteljskim poteškoćama s kojima su se morali suočiti zbog nerazumijevanja i napada same crkvene zajednice“, napisali su. Papin susret s čileanskim biskupima je započeo u utorak, 15. svibnja, koji je bio dan molitve, a završio je u četvrtak, 17. svibnja, navečer. Agencija AP piše da su čileanski biskupi podnijeli ostavke nakon što je čileanska televizija T13 objavila dokument od deset stranica u kojem je papa Franjo cijelu čileansku crkvenu hijerarhiju prozvao odgovornom zbog teških propusta u rješavanju slučaja i gubitka vjerodostojnosti Katoličke Crkve. Catholic Herald piše kako je Fernando Ramose Perez, pomoćni biskup Santiaga i glavni tajnik Čileanske biskupske konferencije, izjavio kako je Sveti Otac pred 34 biskupa pročitao dokument u kojem je komentirao rezultate istrage koju je o seksualnim zlostavljanjima u Čileu vodio maltežanski nadbiskup Charles Scicluna. „Papin dokument je jasno ukazao na niz represivnih činova koji su se dogodili u čileanskoj Crkvi, a odnose se na seksualno zlostavljanje i neprihvatljivu zloupotrebu moći. Takvo ponašanje je rezultiralo smanjenjem proročke snage koju je obilježavala Katoličku Crkvu u Čileu“, izjavio je Perez. Papa je okupio prelate u Rimu nakon što je prošlog mjeseca završena detaljna istraga o zlostavljanju u Čileu. Istragu je predvodio nadbiskup Scicluna. Nakon što je papa Franjo iščitao prikupljenu dokumentaciju, izjavio je: „Vjerujem da mogu potvrditi kako su mnoge žrtve podnijele težak križ, zbog kojega osjećam bol i sramotu.“ Jedna od žrtava, Juan Carlos Cruz, koji je ovih dana također bio u Vatikanu, nakon susreta je izjavio: „Nikada nisam doživio da mi se netko tako pokajnički obraća. Osjetio sam kako je Papu doista pogodilo sve što se dogodilo. Ne znam koje bih riječi upotrijebio jer se ne događa često da ti se Papa ispričava.” Također je nadodao kako je papa Franjo na tom susretu izjavio da se sam osjeća kao dio problema i od žrtava zatražio oprost. Rašeljka Zemunović

Zbog lekova protiv bolova sam postao gej: Sada sam srećan i otvoren (FOTO) On je raskinuo šestomesečnu vezu sa devojkom i okrenuo se muškarcima Foto: Tanjug/AP Mladi Britanac tvrdi da je postao homoseksualac nakon što je popio lekove protiv bolova. Nakon preloma noge u nesreći u kartingu, počeo je da pije lekove, zbog kojih je, kako je istakao, promenio seksualnu orijentaciju. http://www.telegraf.rs/zanimljivosti/svastara/2951482-zbog-lekova-protiv-bolova-sam-postao-gej-sada-sam-srecan-i-otvoren-foto Nezaposleni Skot Purdi (23) je bio heteroseksualac i uživao je u druženju sa ženama, pre nego što je počeo da uzima tablete Pregabalin, poznate i pod nazivom Lirica. Gej iz Srbije živi već 4 godine u Hrvatskoj i u braku je sa Zagrepčaninom: Obožavam ovu zemlju, ovde nemam nikakav problem (FOTO) Skot je rekao da je ubrzo izgubio interesovanje za žene, pa je čak i raskinuo sa svojom tadašnjom devojkom sa kojom je bio šest meseci u vezi, piše Dejli mejl. - Primetio sam da mi je libido pao i da mi treba muška pažnja. S devojkom sam bio u vezi šest meseci i nikad me nisu privlačili muškarci, ali nakon uzimanja Pregabalina više mi nije bila fizički privlačna. Rekao sam joj da ne znam šta mi se događa, da mi se sviđaju muškarci i da ne možemo više da budemo zajedno - rekao je Skot i dodao kako je devojka ''relativno dobro podnela raskid''. Pregabalin je lek koji se uzima za epilepsiju, bolove povezane s mozgom i često se javljaju nuspojave koje uključuju i gubitak libida. Ovaj lek prepisao mu je doktor nakon nesreće u kartingu, a Skot je želeo da svi znaju šta se njemu desilo kada ih je popio. Britanac je nastavio da pije lekove jer ga čine srećnim Foto: pixabay.com - Trebalo mi je neko vreme da shvatim šta se dešava. Prestao sam da uzimam lekove nekoliko nedelja i želja za muškarcima je nestala - ispričao je on. Međutim, Skot je ponovo počeo da ih pije jer ga čine srećnim. - Lekovi me čine srećnim i otvorenim. Pregabalin se koristi i za kontrolu paranoje i anksioznosti, zbog čega sada ne marim šta ljudi misle i govore o meni - rekao je Skot. Prema njegovim rečima, uskoro treba da se vidi sa muškarcem koji živi u Londonu i veoma je uzbuđen zbog toga. - Nisam ljut jer sam sada konačno shvatio ko sam i šta želim - zaključio je on.

Kako piše “Jutarnji list“ Hrvatsko Ratno vazduhoplovstvo je proglasilo četiri svoja borbena aviona MiG-21 koji su 2014. godine kupljeni u Ukrajini, za neispravne i neupotrebljive. Pozivajući se na, kako se navodi, dobro obaveštene izvore u Ministarstvu odbrane, list navodi da ih Hrvatska želi vratiti i traži od ukrajinskog Ministarstva odbrane da ih zameni s četiri ispravna aviona uz garanciju države Ukrajine. U pitanju su avioni s evidencijskim brojevima 131, 132, 134 i 135 koji su u sklopu obnove eskadrile borbenih aviona, bili među 5 dokupljenih aviona dok je u istom aranžmanu s Ukrajinom, remontovano i 7 postojećih MiG-ova 21. Hrvatski list je nezvanično dobio informaciju i da je prošle nedelje Ministarstvo odbrane uputilo službenu notu ukrajinskom MO u kojoj se predlaže ovakvo rešenje. Od preostalih 8 21-čeva većina je, kako saznaje Jutarnji, u jako lošem stanju i RV Hrvatske jedva ima avione za obavljanje zadataka dežurstva za potrebe kontrole vazdušnog prostora pod komandom NATO. Kod remontovanih i jednog dokupljenog aviona i dalje postoje problemi kao što je curenje ulja i otkazivanja u radu navigacijskih sistema. Navodi se da je pitanje remonta pokrenuto za vreme nedavne posete ukrajinskog ministra odbrane Stepana Poltoraka Zagrebu koji je nakon razgovora s hrvatskim kolegom Damirom Krstičevićem i premijerom Andrejom Plenkovićem rekao da sporazum iz 2014., kako se izrazio, “nije sasvim izvršen“ i da je urađen “na štetu hrvatske strane“. Jutarnji dalje podseća da je 5 dokupljenih aviona plaćeno 8 miliona evra, da su isporučeni maja 2014. i da su prema ugovoru s ukrajinskom stranom trebali leteti do 2023. ali da su prizemljeni već 2016. godine. Odmah nakon njihovog dolaska u Hrvatsku počeli su problemi jer je utvrđeno da su “prekucani“ brojevi na trupovima aviona, dokumentacija je bila falsifikovana pa je u martu 2016. prestala njihova upotreba a zatim je otvorena velika istraga o njihovoj nabavci. U toku istrage je utvrđeno da su trupovi aviona koji su prodati Hrvatskoj poreklom iz Bugarske pa je zatražena pomoć od bugarske policije. Bugarske vlasti odgovorile su Hrvatskoj da je reč o trupovima koji su korišćeni do 1998., a 2001. godine bugarska vojska ih je otpisala. Pet godina nakon što su otpisani, trupovi su prodati ukrajinskom zavodu koji ih je kupio zbog rezervnih delova. I dalje je nepoznato kako su se našli u Ukrajini jer je Bugarska zvanično prijavila NATO-u da su oni uništeni. Prema ugovoru hrvatskog MO i ukrajinskog zavoda svaki remontovani i dokupljeni MiG je morao leteti sledećih 10 godina ili 850 sati ali je utvrđeno sa sporna 4 aviona nemaju te resurse nego da mogu da nalete još samo 100 do 200 sati.Istraga je pokazala da su oni oko 5 godina stariji nego što piše u dokumentaciji a motori su na dva od pet dokupljenih aviona nepoznatog porekla jer se njihovi serijski brojevi ne slažu s onima u dokumentaciji. Dokumentacija ne odgovara ni na ugrađenim krilima za koje je otkriveno da su iz Alžira. Iako su, kako dalje piše Jutarnji list, Vojna policija i USKOK u istrazi utvrdili sve kriminalne radnje, a to je potvrđeno i ovim hrvatskim zahtevom za zamenu aviona, protiv nikoga od odgovornih za taj deo posla nije pokrenuta istraga. U ovom trenutku je u toku sudski postupak protiv bivšeg člana tehničke komisije Ministarstva odbrane, penzionisanog majora Ivana Čovića, i Ivice Josipovića, vlasnika firme “Aeropartner“ i zastupnika ukrajinske kompanije Ukrspeceksport za Hrvatsku i BiH koji je posredovao u ugovaranju posla remonta MiG-ova. Čović je optužen da je od Josipovića zatražio i dobio mito od 10.000 evra kako bi Ukrajincima osigurao posao u Hrvatskoj. Sporna je i nabavka rezervnih delova za remontovane avione koja je paralelno ugovorena s avionima. Na veliku količinu delova Ministarstvo odbrane je potrošio 1,56 miliona evra a popis potrebnih delova se podudarao sa stanjem skladišta ukrajinskog zavoda u Odesi. Prema tvrdnjama pojedinih vojnih stručnjaka, tada je kupljena i veća količina nepotrebnih delova. Ali to očigledno nije bilo dovoljno jer je hrvatski zavod ZTC ovih dana pokrenuo novu nabavku velike količine rezervnih delova koji, prema nezvaničnim informacijama vrede 2,6 miliona evra a zahtev za ponudom je upućen i Ukrajini. Sagovornici Jutarnjeg tvrde da se naručuju delovi koji ne bi bili potrebni sledećih 10 godina da je remont MiG-ova urađen kako treba. Živojin BANKOVIĆ